Tri čitanja Apdajkovog romana Beži, Zeko, beži

Richard Lyons, A High E.Q., in: John Updike, The Critical Responses to the
“Rabbit” Saga, edited by Jack De Bellis, Critical Responses in Arts and Letters,
Number 40, London, 2005.
Za praćenje sudbine Harija Zeke Angstroma potrebno je da čitalac izgradi nekakav stav o ovom
junaku. Zbog neobične priče koju nam Apdajk nudi, Zeka se često tretira kao antijunak, kao
prazan karakter, beskičmenjak. Autor ovog teksta tvrdi suprotno, iako priznaje da bi kratak
prikaz fabule romana (ili nepažljivo čitanje) lako mogao dovesti do ovakvog zaključka. Kako bi
objasnio svoju tvrdnju, autor pronalazi Zekinog „literarnog rođaka“ u jednom Selindžerovom
junaku, Sejmoru Glasu (Visoko podignite krovnu gredu, tesari). Između ovih junaka postoji
razlika, ali ne u onome što osećaju, već u njihovoj inteligenciji i verbalnim sposobnostima kojim
bi ta osećanja mogli da iskažu. Za razliku od Sejmora, čija inteligencija omogućava iskazivanje
osećanja, Zeka nije u stanju da artikuliše ono što se u njemu odvija, pa njegova osećanja ostaju
nejasna, kako drugima, tako i njemu samom. Autor uočava specifičan problem u Apdajkovom
junaku: njegovi osećaji (autor govori o nervnom sistemu) su daleko razvijeniji od njegovog uma.
Dok Selindžerovi junaci znaju ko su, sa Zekom to nije slučaj: njega niko ne poznaje, čak ni on
sam. Kao jedini mogući izuzetak autor navodi sveštenika Eklza, jedinog čoveka koji veruje da je
Zeka dostojan spasenja.

U važnim momentima u romanu od Zeke čujemo mahom besmislice. Drugi su nesvesni onoga
što on osećao, kao i da uopšte oseća. U takvim momentima ljudi pogrešno reaguju, dovodeći na
taj način do rascepa i prouzrokujući negativne reakcije po kojima je Zeka poznat. Eklz, sa druge
strane, uspeva da uhvati tračak Zekine esencije i on je taj koji ga naziva mistikom. Donekle je i u
pravu: kletva mistika je što njegova sreća, koja nije prenosiva, mora biti podeljena sa nekim. Za
umetnika, na primer, postoje brojni načini „bega“ od takvih situacija, dok za Zeku ne postoji
nijedan drugi osim kroz ljubavni čin ili fizičku aktivnost.

U romanu postoje dva momenta u kojima Zeka slobodno i otvoreno komunicira, oba puta
neverbalno. Prvi put je to kroz košarku (fizičku aktivnost), drugi put kroz ljubavni čin sa Rut. On
komunicira dodirima i pokretima kako nikada ne može komunicirati rečima.

Zekin govor je obeležen neodređenostima, a njihovo razrešenje je prepušteno naratoru. Autor

ovog teksta primećuje teškoće koje je Apdajk morao imati sa ovakvim junakom, kao i da je to što
je Zeka bivši sportista, a ne intelektualac, pravi razlog što je ovaj roman često pogrešno shvaćen.
Kao što je greška tumačiti Zeku kao površno biće, tako je i njegovo trčanje pogrešno tumačeno,
naročito na kraju romana1. Takva tumačenja, koja trčanje interpretiraju kao beg ili poraz, ne
uspevaju da vide pozitivnu stranu Zekinog trčanja. Suština nije (kao što ni čitava knjiga nije) u
spoljašnjim okolnostima. Trčanje je jedino što Zeka „zna da može“. Ljubav, sreća i tuga su
intenzivni naboji energije koji zahtevaju otpusni ventil. Za umetnika postoji nekoliko takvih
ventila, ali za bivšeg sportistu je ekspresija u takvim slučajevima teža: fizički odgovor je sve što
on ima na raspolaganju. Ovakav primer nalazimo i u Apdajkovoj priči Ace in the Hole. Junak ove
pripovetke (takođe bivši košarkaš) trči jer se u određenom trenutku tako oseća, a baš kao i Zeka,
pri takvim postupcima nailazi na nerazumevanje okoline.

Larry Taylor, “Rabbit, Run”: An Anti-Pastoral Satire, in: John Updike, The
Critical Responses to the “Rabbit” Saga, edited by Jack De Bellis, Critical
Responses in Arts and Letters, Number 40, London, 2005.
Leri Tejlor roman Beži, Zeko, beži posmatra kao ambiciozan, apsurdan i uzbudljiv, ali pre svega
kao satiričan i ironičan. On tvrdi da Apdajk, rešen da prikaže Zekin neuspeh u vraćanju nevinosti
i prirodi, ismeva pastoralu. Taj pastoralni momenat je najuočljiviji pri samom kraju romana:
Zeka okreće leđa ljudima koji nisu u stanju da ga razumeju i trči ka šumi. Međutim, on se može
posmarati kao žrtva okoline, koja beži od žene sa kojom nije srećan u braku, samo ako se
zanemari činjenica da pri tom ostavlja dete. Tako kritika često govori o Zekinoj tragediji,
zanemarujući Nelsonovu.

Satira se uočava i u samom imenu junaka – Zeka (Rabbit) Angstrom. Zec je nežna,
neinteligentna životinja, poznata po sklonosti ka parenju. Kada je uplašen, što nije retko, zec
panično trči u krug. Harijevo prezime – Angstrom – simbolično je na dva nivoa. Osim što
označava jedinicu mere (milijarditi deo metra), koren prezimena možemo tražiti i u nemačkoj
reči die Angst, koja znači strah, i na taj način je direktno povezati sa osobinama zeca.

Kroz ceo roman Zeka žudi za nečim što ne može da definiše (it; this thing). Čitaoci uočavaju da
je predmet njegove žudnje povratak u prošlost, u vreme adolescencije, uspeha na košarkaškom
terenu i seksualne slobode. Autor teksta naglašava da nije dovoljno reći da je Zeka nezreli
idealista. Ono što je važno jeste da on i dalje veruje u američki san večite mladosti i pastoralne
harmonije sa prirodom. Međutim, povratak prirodi je u ovom romanu takođe problematičan, jer
se Zeka ni u jednom delu romana ne susreće sa divljom prirodnom, sa agrarnim. Njegovo
bavljenje vrtlarstvom jeste bavljenje prirodom, ali ne život po njenim zakonima, već njeno
kroćenje.

1
Ovakvo tumačenje je naročito moguće posle čitanja srpskog prevoda romana. Glagol run je preveden kao bežati,
što u samom početku usmerava na, po autoru ovog teksta, pogrešno čitanje.
Zeka se sve vreme ponaša kao adolescent, a to se najjasnije uočava u njegovim reakcijama u
prvoj noći provedenom sa Rut. U tom momentu ih autor ovog teksta vidi kao satira i nimfu, pri
čemu su oboje „moralni anarhisti“: Zeka je upravo ostavio trudnu ženu i dete, a Rut mu je
prodala svoje telo.

Na kraju teksta, autor citira tvrdnju Van O Konora, u kojoj se iskazuje stav da Zeka ni na koji
način nije gori od bilo kog drugog lika u delu. Autor se sa tom tvrdnjom ne slaže, eskplicitno
iskazujući negativan stav prema Zeki. On tvrdi da je Zekin najveći greh to što sebe ne vidi kao
grešnika, već da, u potrazi za Edenom, sebe posmatra kao nevinu žrtvu iskvarenog društva.

Elizabeth Tallent, John Updike’s Erotic Heroes, in: John Updike, The Critical
Responses to the “Rabbit” Saga, edited by Jack De Bellis, Critical Responses in
Arts and Letters, Number 40, London, 2005.
Elizabet Talent se u ovom tekstu osvrće na emotivni sklop Harija Zeke Angstroma, junaka
Apdajkovog romana Beži Zeko Beži. Ona govori o Zekinim osećajima i osećanjima, kao i
njegovom odnosu sa drugim likovima u delu.

Zeka, kako ona uočava, beži od okolnosti, ali nikada ne beži od svojih emocija. Šta više, on uvek
dela u skladu sa emocijama, koje imaju prednost nad razumom. I sam u nekoliko navrata
izjavljuje da voli kada se stvari događaju spontano. Na primer, neposredno pošto se njegova
supruga, Dženis, porodi, on želi da vodi ljubav sa njom, ne misleći u tom trenutku na to kako se
ona oseća. Njegova osećanja su bitna, on joj to otvoreno kaže.

Autorka pominje jezik i igre rečima sa kojima se susrećemo u romanu. Tako ona glagol run, koji
se u nekoliko navrata ponavlja u delu, tumači kao reč ispunjenu nadom (a ne strahom, kao što
Apdajkovi kritičari neretko tvrde), kao da je u pitanju spasenje. Roman se završava rečenicom:
Ah: runs. Runs. Autorka teksta ovu rečenicu ne tumači kao optužbu, već akcenat stavlja na uzdah
koji, po njenom tumačenju, može biti ili uzdah iscrpljenosti, ili fizičkog zadovoljstva
prouzrokovanog samim pokretom. Drugi motiv na kojem insistira jeste motiv mreže. Kada se
Zeka priseća svoje žene kakva je bila pre braka, on govori o njenim nervima koji su bili poput
snažnih niti i o njenoj koži koja je mirisala na svež pamuk. Autorka uočava da se od niti (ili od
tkanine) može napraviti mreža (zamka), a Džudit, tačnije brak sa Džudit jeste neka vrsta klopke
za Zeku. Držeći se ove simbolike, možemo pomisliti i na mrežicu na košu, odnosno na košarku
koja ga drži zarobljenim u prošlosti. Apdajk se često igra rečima, mešajući fikciju i stvarnost,
aludirajući na to da čitaoci moraju razumeti Zekine stavove i strahove, inače će upasti u zamku i
doživeti ovog junaka mnogo površnijim nego što on to zaista jeste.

„Braneći“ ga od optužbi da je površan, autorka pominje Zekin odnos sa Rut, činjenicu da je

zainteresovan za njene unutrašnje kvalitete, pre nego za spoljašnje, kao i to da „poput Hrista“
uočava vrline jedne prostitutke, da je ne osuđuje zbog onoga čime se bavi, pa i naizgled unosi
nekakav red u njen život. Zeka je, gotovo pri samom susretu, čini svojom suprugom. Takođe,
kada prvi put vode ljubav, on insistira na tome da ona bude potpuno naga, bez šminke, bez
zaštite. Na biblijski način, kako autorka primećuje, on joj vraća primarnu ulogu žene.
Nadovezujući se na ovu sliku, autorka pominje i Zekin rad u vrtu gospođe Smit, povezujući ga sa
Edenom i podvlačeći da se lako može primetiti da je Zeka po prvi put, u tom delu romana,
istinski stabilan i miran.

Autorka se zatim vraća na sam početak romana. Prva reč koju Zeka izgovara u romanu je hey –
uzvik ushićenja koji je usledio posle uspešnog šutiranja na koš. Roman počinje ushićenjem i
gradaciono se od njega udaljava. Zeka se nikada neće vratiti na onaj nivo nesvesnog blagostanja
u kojem su sreća i umeće u interakciji. Ovakav uvod nije slučajan: slobodna bacanja se dodeljuju
igračima koji su faulirani, a Zekin život je upravo to. Kako se to dogodilo nije sasvim jasno, čak
ni njemu; on samo zna da se to jeste dogodilo.

Osećaj slobode koji ga tada prati i koji je u vezi sa njegovom košarkaškom karijerom u direktnoj
je suprotnosti sa njegovim brakom. Tako je prva rečenica koja Dženis izgovara u romanu: It just
locked itself; rečenica koju Zeka odmah zatim ponavlja. Brak ih čini zarobljenima, oni nisu
mladi zaljubljeni par, deluju iznureno i ostarelo. Zeka ima prava da strepi od Dženis, jer ona je
strašna u svojoj depresiji. Dženis, sa druge strane, ima prava da se brine zbog slobode koju on
oseća napolju, jer taj osećaj slobode ugrožava i ono malo što imaju.

Nakon hladnog razgovora, koji se ne može okarakterisati čak ni kao svađa, Dženis ga moli da pri
povratku kupi cigarete, glasom koji nagoveštava „da je sve oprošteno, da je sve isto kao pre“ i
upravo je to ono što ga plaši, što ga čini da se oseti zarobljenim. Zeka shvata da je ta „ustajalost“
vrsta umiranja, a da taj oproštaj zapravo nije oproštaj, već zaborav, izraz nezainteresovanosti.
Sve što on u tom trenutku zna jeste ono što oseća, a to je da mora da izađe napolje. Kao svaki
junak koji se sprema na put, on je jednako uzbuđen i uplašen od onoga što ga čeka.

Ovo tumačenje Apdajkovog romana autorka zaključuje profetskim tonom, određujući Zeku
najvećim vernikom kojeg je Apdajk ikada stvorio i tvrdeći da kao takvom kraljevstvo (možda
nekada nebesko, ali za sada prostrano i nestalno kraljevstvo zemaljsko) pripada upravo njemu.