UVOD

Trudnoća je fiziološko stanje koje donosi mnogobrojne promene u organizmu žene. Ove
promene uočljive su na svakom organskom sistemu, a zahvaljujući njima značajno se menja i
farmakokinetika lekova u trudnoći. Svaki lek bi trebalo da bude bezbedan za osobu koja ga
uzima, ili bar da korist od njegove primene bude veća od njegovog rizika. Uprkos opšte
prihvaćenom stavu da u trudnoći lekove treba izbegavati, veliki broj trudnica tokom trudnoće
uzima lekove sa manje ili više opravdanja. Pojedine trudnice zbog prethodno dijagnostikovanih
oboljenja zahtevaju povremenu ili kontinuiranu primenu medikamenata. Međutim i sama
trudnoća može da dovede do medicinskih problema ili se u toku trudnoće mogu javiti određene
bolesti koje zahtevaju primenu adekvatne terapije. Ako se pojedine bolesti tokom trudnoće ne
leče, mogu ozbiljno da naškode majci i plodu, u odnosu na teoretski rizik od primene određene
terapije.

Primena lekova u trudnoći zahteva dodatnu praţnju, jer se sem o zdravlju majke, mora
voditi računa i o zdravlju još nerođenog deteta. U cilju pokušaja stvaranja zajedničke strategije u
primeni terapijskih postupaka i standardizovanja medikamentoznog lečenja, napravljena je
kategorizacija medikamenata u nameri da se utvrde rizici za fetus tokom primene leka u
trudnoći. Većina lekova nije ispitana u kontrolisanim studijama na trudnicama, već se njihov
uticaj na ljudski fetus, bazira na predpostavkama i kliničkim istraživanjima na životinjama.
Odsustvo studija dovodi do toga da se trudnicama obično prepisuju lekovi u dozi za odrasle
osobe, koje ne prate fiziološke promene u trudnoći. Dokazano je da pojedini lekovi koji imaju
štetno dejstvo, deluju različito na plod u zavisnosti od gestacijske starosti trudnoće, te se može
očekivati odumiranje zametka u fazi blastogeneze, malformacije ploda u fazi embriogeneze ili
poremećaj oblika, rasta i/ili razvoja u periodu organogeneze.

1
 Klasifikacija lekova prema bezbednosti za plod

Podaci o bezbednosti lekova u trudnoći su uglavnom oskudni. Ipak, danas postoji

nekoliko različitih sistema klasifikacije lekova prema bezbednosti u trudnoći. Najpoznatiji sistem
klasifikacije dala je američka Agencija za hranu i lekove (Food and Drug Administration –
FDA).

FDA sistem klasifikuje lekove u 5 razlicitih kategorija: A, B, C, D i X. Podaci koji se

koriste radi klasifikovanja lekova potiču iz studija na životinjama i ljudima. Lekovi koji
pripadaju kategorijama A i B su relativno bezbedni za upotrebu u trudnoći, dok lekove koji
pripadaju kategorijama D i X u trudnoći treba izbegavati zato što su dokazani određeni rizici za
plod. Kategoriji C pripadaju lekovi za koje postoji najmanje podataka o bezbednosti u trudnoći.
Istrazivanja bez dileme dokazuju činjenicu da su podaci o bezbednosti lekova u trudnoći veoma
oskudni.

KATEGORIJA RIZIK ZA PLOD

A Odgovarajuća ispitivanja nisu pokazala rizik za plod u prvom
trimestru trudnoće i ne postoje podaci o rizicima u kasnijim
trimestrima
B Ispitivanja na životinjama nisu pokazala rizik za plod, ali nema
odgovarajućih ispitivanja na trudnicama ili u ispitivanjima na
životinjama zabeležen je neželjeni efekat, ali odgovarajuća
ispitivanja na trudnicama nisu pokazala rizik za plod u prvom
trimestru trudnoće i nema podataka o rizičnoj primeni u kasnijim
trimestrima.
C Ispitivanja na životinjama su pokazala neželjene efekte za plod, ali
nema odgovarajućih ispitivanja kod ljudi ili ne postoje
odgovarajuća ispitivanja na životinjama kao ni na ljudima; prednost
primene ovih lekova kod trudnica može biti prihvatljiva uprkos
mogućim rizicima.
D Postoje podaci o riziku za plod kod ljudi, ali moguće prednosti
primene ovih lekova kod trudnica mogu biti prihvatljive uprkos
njihovim mogućim rizicima.
X Ispitivanja na životinjama ili ljudima su pokazala abnormalnosti na
plodu, ili izveštaji o neželjenim reakcijama ukazuju na postojanje
rizika za plod. Rizik primene kod trudnica jasno prevazilazi svaku
moguću korist.

Tabela 1. Klasifikacija lekova u trudnoći prema Food and Drug Administration - FDA (Američka Agencija
za hranu i lekove)

2
 Bez obzira na veoma ograničen broj podataka o bezbednosti lekova za plod, veliki broj
trudnica širom sveta izloženo je lekovima. Neke žene su prinuđene da tokom trudnoće nastave sa
terapijom hroničnih bolesti, ili moraju uzimati lekove zbog novonastalih ili pogoršanih
zdravstvenih problema. Jedna od najvećih opasnosti jeste činjenica da je 41% trudnoća širom
sveta neplanirano. Time se lako stvaraju uslovi da plod bude izložen dejstvu lekova pre nego što
buduća majka shvati da je trudna, odnosno, tokom ranog perioda trudnoće, i tokom
organogeneze, kada je plod i najosetljiviji na dejstvo teratogena.

Antihipertenzivna terapija u trudnoći

Hipertenzija u trudnoći je definisana kada je sistolni krvni pritisak (sKP)≥140 mmHg

i/ili dijastolni krvni pritiskak (dKP)≥90 mmHg, ili porastom sKP≥30 mmHg, ili dKP≥15 mmHg
u odnosu na period pre začeća ili krvnog pritiska (KP) u prvom trimestru trudnoće, potvrđenom u
2 merenja sa vremenskim razmakom od 6 sati.

Hipertenzivni poremećaji pripadaju grupi najčešćih zdravstvenih komplikacija u trudnoći

i predstavljaju vodeći uzrok morbiditeta i smrtnosti majke i ploda. Od ukupnog broja trudnoća
oko 8% komplikuje se povišenim krvnim pritiskom. Procenjeno je da 192 žena svakodnevno
umru zbog hipertenzivnih komplikacija u trudnoći.

Postoje 4 osnovna tipa hipertenzivnih poremećaja u trudnoći od kojih se svaki odlikuje

određenim karakteristikama. Kod hronične hipertenzije, krvni pritisak ≥140/90 mmHg je
dijagnostikovan pre trudnoće, u prvih 20 nedelja gestacije ili perzistira 42 dana nakon porođaja.
Kod prolazne (sada gestacijske) hipertenzije, krvni pritisak ≥140/90 mmHg je ustanovljen nakon
20 nedelje trudnoće i nije praćen proteinurijom.

Preeklampsija-eklampsija

Preeklampsija se smatra značajnom komplikacijom u trudnoći, koja je znatno ozbiljnija

u odnosu na prolaznu ili hroničnu hipertenziju i karakteriše se povišenim krvnim pritiskom,
proteinurijom (≥0.3 g/24 časa) i edemima nakon 20 nedelje gestacije.

Eklampsija predstavlja pojavu generalizovanih konvulzija koje su praćene znacima

preeklampsije ili njihovom pojavom unutar 7 dana od porođaja i koje nisu prouzrokovane
epilepsijom ili drugim konvulzivnim poremećajima.

3
 Hronična hipertenzija superponirana preeklampsijom predstavlja stanje hipertenzije
(KP≥140/90 mmHg) sa pojavom proteinurije. Da bi trudnica pripadala grupi bolesnica sa
preeklampsijom, pored hipertenzije, potrebno je da joj je dijagnostikovan još jedan ili više
poremećaja iz sledeće grupe abnormalnosti: proteinurija, povišen nivo enzima jetre,
trombocitopenija, povišen nivo mokraćne kiseline ili neurološke bolesti.

Opšti stav o neophodnosti hitnog uvođenja antihipertenzivne terapije kod žena sa teškom
hipertenzijom u trudnoći u cilju smanjenja rizika od pojave moždane kapi, eklampsije ili smrti,
generalno postoji, ali u slučajevima blage do umerene hipertenzije, stavovi o upotrebi
antihipertenzivne terapije još uvek su razliciti. Najprihvatljiviji antihipertenzivni lekovi su
metildopa, labetalol i nifedipin. Atenolol treba izbegavati u trudnoći, jer je njegova upotreba
udružena sa rođenjem novorođenčadi nižih telesnih težina i poremećajima u fetalnom rastu. ACE
inhibitori i blokatori angiotenzinskih receptora su kontraindikovani u trudnoći i njihovu upotrebu
treba izbegavati tokom čitave trudnoće. U kontroli teške hipertenzije, intravenozno ordiniran
labetalol ili oralno dat nifedipin su podjednako efikasni kao i hidralazin, ali su u odnosu na njega
udruženi sa manjim brojem neželjenih reakcija.

LEK DOZA
Metildopa 500-3000 oralno 2-4 x dnevno
Nifedipin 20-80 oralno 2 x dnevno
Labetalol 100-1200 oralno 2-4 x dnevno
Labetalol 10 do 20 mg intravenski, potom 20 do 80 mg
svakih 30 minuta (maksimalno 300 mg)

Tabela 2. Najprihvatljiviji antihipertenzivi u trudnoći

Antagonisti kacijumskih kanala

Antagonisti kacijumskih kanala, inhibicijom ulaska jona kalcijuma u glatke mišiće

dovode do direktne arterijske vazodilatacije . S obzirom da oni ne dovode do ozbiljnijih
teratogenih efekata, mogu i koriste se u trudnoći. Sibai i sar. su pratili 200 preeklamptičnih žena
(26. do 36. nedelja trudnoće) koje su bile metodom slučajnog izbora podeljene u grupe i to grupu
koja je bila podvrgnuta samo odmoru u krevetu i grupu koja je pored odmora primala i nifedipin.
Krvni pritisci su bili značajno niži (p<0.0001) kod grupe pacijentkinja koje su primale nifedipin,
dok je učestalost razvoja teških hipertenzija bila znatno veća (p<0.05) kod grupe koja je samo
odmarala. Nisu uocene razlike između grupa u pogledu težine novorođenčadi, incidence rađanja
novorođenčadi koje se smatraju malom za gestacijski uzrast, preterminskog rođenja i broja dana
koje su majke provele u intenzivnim jedinicama.

Nifedipin snižava krvni pritisak trudnice, ali u pogledu perinatalnog ishoda i sniženja
broja dana hospitalizacije, ovaj lek ne ostvaruje boljitak. Magee i sar. su zaključili da shodno
rezultatima sprovedene kohortne studije, koja se bavila procenom bezbedne upotrebe blokatora

4
kalcijumskih kanala u trudnoći, nifedipin i verapamil, ne dovode do rasta teratogenog rizika po
fetus trudnica koje su bile izložene ovim lekovima u prvom trimestru trudnoće. Dodatno,
ordiniranje MgSO4 (gorka so) u kombinaciji sa antagonistima kalcijumskih kanala može da
dovede do pojave teške hipotenzije i neuromišićne blokade, tako da sa ovom kombinacijom treba
postupati veoma pažljivo.

Centralno-delujući α2-adrenergički agonisti

Metildopa je najčešće propisivan i predstavlja lek prvog izbora u tretmanu hipertenzije u

toku trudnoće. S obzirom da postoji veliko kliničko iskustvo vezano za upotrebu metildope, kao i
podaci dobijeni na osnovu dugoročnog praćenja dece čije su majke koristile metildopu tokom
trudnoće potvrđena je bezbedna primena leka i sa stanovišta majke i fetusa. Tokom dugoročne
primene kod hronične hipertenzije u trudnoći, metildopa ne utiče na promenu udarnog volumena
niti na protok krvi u uterusu ili bubrezima . Metildopa se takođe koristi i u kontroli hipertenzije u
preeklampsiji. U poređenju sa vrednostima pre tretmana, upotreba metildope dovodi do
značajnog sniženja arterijskog krvnog pritiska majke, dok, mereno kompjuterizovanom
kardiotokografijom, tempo srčane radnje se ne menja znacajno. Pri koriscenju metildope ne
postoje značajne razlike po pitanju težine beba na rođenju, neonatalnih komplikacija i razvoja
tokom prve godine života kod dece koja su bila izložena metildopi u odnosu na placebo grupu
.Moguce nezeljene reakcije su depresija, zamor, slab san, a prijavljeni su takođe i slučajevi
povišenog nivoa transaminaza i pozitivnog Coomb-ovog testa.

Periferno-delujući antagonisti adrenergičkih receptora

Labetalol deluje tako sto blokira i α- i β-adrenoreceptore i ostvaruje svoj hipotenzivni

efekat bez ugrožavanja kardiovaskularnog sistema majke, što je veoma značajno u očuvanju
protoka krvi uterusa i bubrega. Prema rezultatima randomizirane, dvostruko-slepe studije koja je
obuhvatala 152 trudnice, trudnoće od 20. do 38. gestacijske nedelje, sa blagom do umerenom
neproteinuričnom hipertenzijom pokazano je da labetalol, u poređenju sa vrednostima iz placebo
grupe, značajno snižava krvni pritisak majke (p<0.001) bez uticaja na stepen povećanja
intrauterinog zastoja u rastu i neonatalne hipoglikemije. Labetalol se smatra bezbednim i
efikasnim lekom u tretmanu preeklamptične hipertenzije. Pojava neželjenih reakcija se može
predvideti, s obzirom da one nastaju usled blokade β receptora. Iako se mogu javiti zamor,
letargija, nepodnošenje napora, periferna vazokonstrikcija, poremećaj sna i bronhokonstrikcija,
obustava upotrebe ovog medikamenta, usled pojave neželjenih reakcija, nije uobičajena.

5
 Dijabetes melitus i trudnoca

Trudnoća komplikovana dijabetes melitusom (DM) zahteva multidisciplinarni pristup

tima lekara (akušera, anesteziologa, endokrinologa i neonatologa), da bi se omogućio najbolji
ishod za majku i dete. Trudnoća može biti komplikovana tipom 1 ili tipom 2 DM (pregestacioni
DM), ili će biti indentifikovan trudnički dijabetes melitus (gestacioni diabetes mellitus, GDM).
Mali procenat žena će imati početni, ranije neprepoznati tip 1 ili tip 2 DM tokom trudnoće, što je
moguće odvojiti od GDM tek posle porođaja. Iako su klinički razvoj i rizici pacijentkinja sa
tipom 1 i 2 DM tokom trudnoće slični, postoje značajne razlike u patogenezi, anesteziološkoj
pripremi i lecenju.

Diabetes Melitus Tip 1 nastaje kao rezultat destrukcije ćelija koje luče insulin od strane
imuno-posredovanog procesa koji vodi do apsolutnog nedostatka insulina. Ona predstavlja 5%
do 10% svih vrsta DM.

Diabetes Melitus Tip 2 je deo metaboličkog sindroma, koji uključuje insulinsku

rezistenciju, hipertenziju, dislipidemiju, prisustvo kardiovaskularnih bolesti i bolesti policističnih
jajnika. Prevalenca tipa 2 DM u drugom stanju stanovništva dramatično raste, kao i učestalost
gojaznosti i pomerene starosne granice majki.

Gestacioni Diabetes Melitus se definiše kao bilo koji stepen netolerancije glukoze tokom
trudnoće. On čini oko 90 odsto DM u graviditetu. Cilj skrininga za GDM je da se identifikuju
trudnoće u povećanom riziku za loš perinatalni ishod.

Uticaj koji ima DM na trudnoću i njen ishod, zavisi od tipa DM, nivoa glikoregulacije i
pratećih komplikacija .

Prisustvo hiperglikemije u prvom trimestru trudnoće povećava rizik od gubitka i

prisustvo urođenih anomalija ploda. Ovi rizici su direktno povezani sa glikoregulacijom.
Perinatalna smrtnosti je veća kod svih vrsta DM tokom trudnoće, mada u skorije vreme ovo nije
potvrđeno sa GDM. Međutim, i dalje postoje studije da je približno četvorostruko povećana
perinatalna smrtnost kod oba tipa DM .

Adekvatna terapija DM tokom trudnoće treba da se bazira na dobroj glikoregulaciji,

izbegavanju pojave teške hipoglikemije, stabilizaciji i praćenju komplikacija i nadzoru fetusa.

6
Insulin

Viša doza insulina je potrebno da bi se postigla dobra kontrola glikemije. Doziranje se

podešava na osnovu prepoznavanja oblika i očekivanog unosa ugljenih hidrata.

Neophodno je pronaći optimalan režim davanja insulina pre i u prvom trimestru trudnoće
da bi se izbegla nestabilna kontrola glikemije u toku organogeneze.

Terapija izbora kod trudnica sa DM tip 1 je konvencionalna intenzivirana insulinska

terapija, kratkodelujući humani insulin ili analog pred obroke i srednjedugodelujući humani
insulin pred spavanje.

Kada je nemoguće postići optimalnu metaboličku kontrolu konvencionalniom

intenziviranom terapijom preporučuje se terapija subkutanom insulinskom infuzijom uz pomoć
spoljne portabilne insulinske pumpe i koristi se kratkodelujući insulinski analog.

Žene sa pregestacionim DM tip 2 bi trebalo prevesti na insulin pre trudnoće, jer postoji
mogućnost teratogenog dejstva primenom oralnih antihiperglikemika.

Insulinska terapija je terapija izbora i kod trudnica sa DM tip 2, dok je terapija oralnim
antihiperglikemicima indikovana samo kod pojedinih pacijentkinja koje obijaju ili ne tolerišu
insulinsku terapiju.

Oralni antidijabetici

Metformin se može koristiti kao dodatak insulunskoj terapiji u prekoncepcijskom ili

gestacijskom periodu u prvom trimestru trudnoće kod trudnica GD i prethodno
dijagnostikovanim DM tipa 2. Primena drugih peroralnih hiperglikemika se za sada ne
preporučuje u trudnoći.

Žene sa pregestacionim DM tip 2 bi trebalo prevesti na insulin pre trudnoće jer postoji
mogućnost od teratogenog dejstva primenom oralnih antidijabetičnih lekova. Potrebno je pronaći
optimalan režim insulina pre i u prvom trimestru trudnoće da bi se izbegla nestabilna kontrola
glikemije u toku organogeneze. Dijabetična ketoacidoza (DKA) u trudnoći zahteva hitan
anesteziološki i akušerski tretman. Fetalni mortalitet povezan sa DKA je izražen, iako je smanjen
sa 27% (od 1950 do 1979) na 9% (od 1985 do 2005).

Lečenje zahteva brzu stabilizaciju stanja majke, rehidrataciju, intravensku (IV) insulinsku
terapiju, kao i korekciju elektrolitnog statusa.

7
 Psihijatrijski poremećaji tokom trudnoće

Iako se trudnoća obično smatra vremenom emotivnog blagostanja, novije studije

pokazuju da do 20 % žena pati od loseg raspoloženja ili anksioznih poremećaja tokom trudnoće.
Posebno osetljive su žene sa istorijom psihijatrijske bolesti sa diskontinuitetom psihotropnih
lekova tokom trudnoće. U nedavnoj studiji koja je pratila grupu žena sa istorijom velike
depresije tokom trudnoće, od 82 žene koje održavaju antidepresivni tretman tokom trudnoće, 21
(26%) povratnim u poređenju sa 44 (68%) od 65 žena koje prekinute lekove. Ova studija
procenjuje se da žene koje prekinuta lekovi su 5 puta veće šanse da povratiti u poređenju sa
ženama koje održavaju tretman.

Iako prikupljeni podaci u poslednjih 30 godina ukazuju da se neki lekovi mogu bezbedno
koristiti u toku trudnoće, znanje u vezi sa rizicima prenatalne izloženosti psihotropnim lekovima
je nepotpuno. Stoga je relativno čest slucaj kod pacijenata da se prekine ili da se izbegne
farmakološki tretman tokom trudnoće.

Svi lekovi lako difunduju preko placente, a nijedan psihotropni lek još nije odobren od
strane (FDA) za upotrebu tokom trudnoće. Prilikom propisivanja lekova tokom trudnoće, lekar
mora razmotriti sledeće rizike: rizik od teratogeneze, rizik od neonatalne toksičnosti, i rizik
dugoročnih neurobihevioralnih posledica.

Antidepresivi i trudnoća

Od svih antidepresiva, fluoksetin (Fllunisan, Flunirin) je najbolje karakterisan

antidepresiv. Podaci prikupljeni od preko 2500 slučajeva pokazuju da nema nikakvog povećanja
rizika od glavnih kongenitalnih malformacija. Jedna studija sa 531 dece u prvom trimestru
izlaganja SSRI (uglavnom citalopram, N = 375) nije pokazala povećan rizik od deformiteta
organa. Nekoliko meta analiza izloženosti SSRI ne pokazuju povećanje rizika od kongenitalnih
malformacija kod dece izloženih ovim antidepresivima, sa izuzetkom paroksetina (Actapax).
Oko njega se vodi posebna polemika, jer su neka istrazivanja pokazala da je njegova upotreba
povezana sa povećanim rizikom od srčanih defekata, uključujući atrijalne i komorski defekt
septuma.

Bupropion može da bude opcija za žene koje nisu odgovorile na fluoksetin ili tricikličnie
antidepresive, prema podacima do sada nisu pokazali povećan rizik od malformacija u vezi sa
upotrebom bupropiona tokom trudnoće. Najnoviji podaci za Bupropion u toku trudnoće koji vodi
proizvođač GlaksoSmithKline sadrži podatke od 517 trudnoća kojima je uključen u prvom
tromesečju kazuju da je tim podacima bilo 20 deteta sa velikim deformitetima. Ovo predstavlja
rizik od 3,9% za kongenitalne malformacije koji je u skladu sa onim što je primećeno kod žena
bez ikakvog izlaganja teratogenima.

Oskudni podaci o reproduktivnoj sigurnosti pri upotrebi inhibitoria monoamino oksidaze

(MAOIs), ukazuju da se ovi lekovi ne koriste u trudnoci jer mogu proizvesti hipertenzivnu krizu.

8
 Što se tiče novijih antidepresiva, podaci o 150 žena izloženih venlafaksinu (Velahibin)
tokom prvog trimestra trudnoće ukazuju da nema povećanja rizika od glavnih malformacije. Sa
trazodon (Trittico retard) i mirtazapin (Remeron) nema razlike u stopi malformacija u odnosu na
druge antidepresive. Generalno, SSRI, posebno fluoksetin, citalopram i sertralin, su antidepresivi
koji se najcesce koriste u toku trudnoće.

Sva ova istrazivanja su nedovoljno ispitana da bi se sa sigurnoscu moglo reci da li treba

ili ne treba koristiti terapiju. Uzima se u obzir rizik/benefit za majku i dete, te se na osnovu toga
konacno odredjuje da li treba zapoceti, nastaviti ili prekinuti lecenje.

Lečenje poremećaja funkcije štitaste žlezde u trudnoći

Hipertireoza u trudnoći

Hipertireoza u trudnoći uglavnom se teže dijagnostikuje jer trudnoća sama po sebi dovodi
do simptoma hipermetabolizma (povišena temperature, nervoza, lagan tremor). Učestalost
hipertireoze u trudnoći je od 0,1 do 0,4 %. Hiperstimulacija tireoidne žlezde je česta u ranoj
trudnoći i manifestuje se kao tranzitorna gestacijska tireotoksikoza. Ovaj sindrom često je
povezan sa hipermesis gravidarum. Kod trudnica sa ovim poremećajem simptomi se ublažavaju
u drugoj polovini trudnoće. Ukoliko je bolest dobro kontrolisana nema povećanja perinatalnog
morbiditeta i mortaliteta u odnosu na onaj u opštoj populaciji trudnica. Kod loše kontrolisanih ili
nekontrolisanih trudnica parametri perinatalnog morbiditeta i mortaliteta se rapidno pogoršavaju.
U najtežim slučajevima tireotoksične oluje može doći i do smrtnog ishoda trudnice.

Kliničkom slikom dominiraju simptomi ubrzanog bazalnog metabolizma: pojačano

znojenje, lupanje srca, tahikardije, periferne dilatacije, iritacije CNS-a (emocionalna nestabilnost,
tremor), fotofobija, suzenje očiju, diplopija.

Dijagnoza se postavlja dobrom anamnezom, inspekcijom, kliničkim pregledom i

laboratorijskim analizama: povišen nivo fT4, snižen nivo TSH. U klinički jasnim slučajevima
ovo su dovoljne analize, a ukoliko rezultati nisu dovoljni za postavljanje dijagnoze treba uraditi
neke dodatne analize: odrediti antiTSHR antitela i uraditi test sa tireotropnim rilizing hormonom
(TRH test).

Terapija hipertireoidizma u trudnoći je obavezna zbog teških komplikacija po majku i

plod. Osnovni cilj terapije je kontrola hipertireoidizma majke i istovremena prevencija
posledične hipotireoze ploda. Terapiju je moguće sprovesti: medikamentozno (propiltouracil –
PTU ili metimazolom) i hirurški (operativno odstranjenje žlezde u drugom trimestru). PTU je lek
izbora u trudnoći jer veoma malo prolazi placentnu barijeru i blokira perifernu konverziju T4 u
T3. Uvek treba insistirati na najmanjoj dozi leka koja ima klinički efekat. Efekat terapije se
ispoljava već posle sedam dana od početka uzimanja leka. Početna doza leka iznosi oko 100 mg,
u tri dnevne doze i povećava se do maksimalnih 300 mg, ukoliko se klinički efekat ne ispolji pri

9
manjim koncentracijama. PTU se može koristiti i za vreme laktacije. U toku inicijalne terapije
hipertireoze značajno mesto pripada β-blokatorima (propranolol), jer umanjuju adrenergičke
manifestacije hipertireoidizma (tahikardiju, tremor, znojenje), koji se koriste u pojedinačnoj dozi
od 10 do 40 mg na šest sati. Njiova doza se smanjuje kad se trudnica uvede u eutireoidni status.
Ukoliko efekat na PTU izostane ili se pojave neželjena dejstva leka, može se ordinirati
metimazol (MMI), iako se njegova primena vezuje za pojavu kongenitalnih malformacija ploda
(aplazija kože, ezofagealna atrezija).

Hipotireoza u trudnoći

Hipotireoza u trudnoći ispoljava se kod 2-3 % normalnih trudnoća, sa utvrđenom

prevalencom klinički manifestnih poremećaja kod više od 0, 5 slučajeva.

U svetskoj populaciji najvažniji uzrok tiroidne insuficijencije je deficit joda, dok je u

jod-suficijentnim područjima kod 95% slučajeva hipotireoze reč o primarnoj bolesti žlezde.
Najčešći uzrok primarnog tireoidnog poremećaja je autoimunsko zapaljenje štitaste žlezde, ili
posledica iradijacione, odnosno operativne terapije, a može se javiti i usled dejstva nekih lekova
(litijumski preparati, sulfonamide). Retko je poremećaj tireoidne funkcije posledica idiopatskog
hipopituarizma i drugih poremećaja na nivou hipotalamusa ili hipofize.
Graviditet može da maskira brojne simpome hipotireoze, jer je i sama nekomplikovana
trdnoća udružena sa smanjenom tolerancijom na hladnoću, ponekad hladnom kožom, krtom
kosom, parestezijama i smanenom koncentracijom kod bolesnica sa Hašimoto tireoiditisom
mogu biti prisutna i druga autoimunska obolenja (SLE, mistenia gravis, vitiligo, perniciozna
anemija i dijabetes). Podaci pokazuju da je hronočni tireoiditis glani uzrok hipotireoidizma u
trudnoći, ai evidentno autoimunski tireoiditis nije jedini uzrok, čak ni kod trudnica sa prethodno
isključenim postojanjem hipotireoidizma. Ovo treba imati u vidu prilikom skriniga tireoidne
disfunkcije i uključiti merenje nivoa TSH kao i Th-At. Kontroverzno je pitanje kada je najbolje
vreme za merenje nivoa Th-At. S obzirom na to da titar Th-At opada progresijom trudnoće
(zahvaljujući imunosupresivnom efektu trudnoće), logičan je stav da se ranijim skrinigom
dobijaju pouzdane informacije (prva prenatalna vizita). Suprotno tome, uzimajući u obzir da se
hipotireoidizam razvija progresivno tokom kasnije gestacije kod žena sa pozitivnim Th-At koje
su eutireoidne u period koncepcije, merenje nivoa TSH u drugom trimestru pokazao bi se
korisnijim. Iz praktičnih razloga, kao i zbog toga što rana hipotiroksinemija može imati teži
uticaj na tok i ishod trudnoće i razvoj fetusa, preporučuje se rani skrining.

 Lečenje hipotireoze u trudnoći treba da bude pravovremeno i optimalno, kada je o

supstitucionim dozama hormona reč. Za lečenje se primenjuju preparati L-tiroksina (EuthyroxR,
LetroxR), u dozama koje treba TSH da drže na optimalnom nivou, do 2.5mlU/L. Kako trudnoća
napeduje supstitucionu dozu tireoidnih hormona treba povećavati.
.

10
 LITERATURA

1. Folić M, Folic N, Varjacic M, Jakovljevic M. and Jankovic S. Antihypertensive drug therapy

for hypertensive disorders in pregnancy. Acta Med Medianae

2. American Diabetes Association. Diagnosis and classification of diabetes mellitus. Diabetes

Care 2008

3. Abalos E, Duley L, Steyn DW, Henderson-Smart DJ. Antihypertensive drug therapy for mild
to moderate hypertension during pregnancy. Cochrane Database Syst Rev.

4. Maharaj B M. Management of hypertension in pregnancy . Cont Med Educ

5. Cohen LS, Altshuler LL, Harlow BL, Nonacs R, Newport DJ, Viguera AC, et al. Relapse of
major depression during pregnancy in women who maintain or discontinue antidepressant
treatment. JAMA.

6. Fancy  T,  Gallagher  D  3rd,  Hornig  JD.  Surgical anatomy  of  the  thyroid  and 
parathyroid glands.Otolaryngol Clin North Am 2010

7. Glinoer  D.  Pregnancy  and iodine. Thyroid  2001

8. Glinoer  D.  Thyroidal  and  immune  adaptation  to pregnancy:  Focus  on  maternal  hypo-
and  hypertytyroidism. The thyroid and reproduction. Riga: Georg Thieme Verlag, 2008

11