Ko !? Taj ? Ma budali tu pred nama... Ko zna šta taj radi... Znam ih ja. Mnogo mi nešto žuri...

Da sam
mu na šalter turila kilo pečenja po mirisu bi naš’o radno mesto... Nemoj mene, znam ih... Ja ono
ranije, ajd’ kafa i to, to je kod nas običaj, narodski. Pa ne dolazim ja ‘vamo svaki dan. Sad sve ‘ukću i
nećkaju se, al isto govore :‘nemojte’, ‘ene’, ‘niste trebali’, ‘ne smem’, a uzmu!! sad im kao
zabranjeno, pa zajebavajau... Znam ja šta je njima... Mi smo malo, područno odeljenje. Varošica.
Njemu žao što nije negde u gradu. Pa bi pržionicu kafe otvorio, tako on konta.
Garant nešto obavlja pride. Meni je ovaj jednom rek’o, kaže, ima tome dve godine, došla ja po nešto,
kaže : ‘Nemojte Vi to meni A’priori’!! Viče na mene pred ljudima, bilo više ljudi, čekaju dokumenta
isto... On more, ovnina se rzdrljio, rskopč’o ovu jaknetinu, oračku, zabacio onaj kožni kačket, pa ‘vako
isturio nogu, a ruke na struk.... U’vatilo to ‘pozu’, ‘ebem ga ‘značajna’, pa nako pred drugima:
‘A’priori’!, ej!! a vozi polovni ‘Ferguson’, ma idi... Ko u Francuskoj vozi Ferguson, i govori. ‘A’priori’,
to ne ide, logički...
‘Apriori’!! Ja!! Njemu !? Pa ko sam mu ja da sam s njim na ‘A’priori. ’ ? može on svojoj ženi ‘Apriori’...
Seljačina. Misli da sam nepismena. Sad ćeš da vidiš kad će da dođe.

Ubiše me ove kondure!, kupila more ‘ tela i da podvrnem kajiš al’ to je za po Avliji. (Vadi iz velike
torbe cipele u kesi. ) Mislila se ’Daj d’obujem de d’ulazim u kondurama, ljudi čistili po
kancelarijama’... Ne može ‘vako, i toplo i lepo. Šta ću? Al’ vidiš, do kancelarije stići ni neću. Ni do
šaltera. (Vraća cipele u torbu. ) Deset ti ja godina skoro da radim jal’ vako jal’ nako, ništa za stalno, i
sad sam ne zaposlena pa preko socijalnog, .. I‘oću zube da sredim. Ja kod lekara, ovo čudo od zuba se
zainatilo; taj jedan jedini pravi problem, ajd’ vreme je, mora. Nisam brate ni mislila da sad tu nešto
izvoljevam, ja i ne idem, nem’ potrebe, to zdravo po prirodi, kaže lekar onomad, a onako zgodan, moj
vršnjak, lep, odmako se pa zagleda i sve onako da kažem... baš me gleda. ‘Svaka vam čast, blago vama
na takvom osmehu’. Milo mi. Nisam tolko propala ni od posla ni… godina. A ja? Ja se posle smejala i ‘de
treba i ‘de ne treba. Lepo mi. Prija kad te zgodan hvali, mislim... kad vala on kaže valjda nešto i zna
čovek...
I, dođem na kontrolu! Jedva čekam... Srećna, ma i ne fali mi ništa, al’ pohvala je je pohvala, ajd’ reko
još jednom, džabe je. Kad ovaj put on ti: ’Sestra mi je saopštila da Vam nije overena zdravstvena
legitimacija. Nije mi uopšte bio onoliko zgodan, valjda me štrecno.
Moli ja i kumi, - ništa... Vidim gotovo. Platih pregled. Šta ću kad moram. E, od tad overavam je i
dvaput mesečno ako treba. Zato sam i došla, prvo ovde, kod Matičara, pa karta mi lična istekla, e onda
opet u socijalno pa... (Pauza) al’ nema ovoga, nema ga. Jel’ ti rekoh!!

Gledam tako noću kad pos’pu svi, s večeri... Sama. Noć... Sve se uz nekog il nešto privilo... (Pauza)...
Zdrava sam, ni najgora nisam... Al’ uzame, niko. Niko. Nema. Otišli, malo muškinja... Rano se žene, to
što ostalo, a ovo što ode, ode. A i rađala bi. Nisam mlada al’ rađaju i starije... Ne živim ja od kupljenja
šljiva, plašćenja sena, ni čuvanja stoke. A i kome? Imam ja vrsnica, gledam... Lakše im, i ono teško kad
je, i sva muka... Kad uveče deca poležu, neki mir u kuću uđe... Spokoj.