Универзитет у Бањој Луци

Филозофски факултет

Одсјек Историја

Црнојевићи као владари Зете

( семинарски рад из предмета Национална историја позног средњег вијека 2 )

Ментор: Доц. др Аранђел Смиљанић студент: Данијел Николић

Tеслић
Стара властеоска породица Црнојевића, која своје напредовање почиње крајем XIV и
нарочито у XV вијеку, везује своје поријекло за Ђураша, односно Ђурашевиће, са којим су
били у сродству. Српски властелин Ђураш Илијић из Зете био је син властелина Илије а
унук српског дворског достојанственика са титулом ставиоца Ђураша Вранчића. У повељи
краља Стефана Дечанског Дубровчанима из 1326. године, помиње се међу свједоцима и
Ђураш Илијић са титулом челника, а јавља се као присталица младог краља Душана у
борби са оцем. Ђураш Илијић, заповједник цара Душана у граду Скрадину, последњи пут
се помиње 10. јануара 1356. приликом уступања Скрадина Млечанима.Ђураш Илјић је
умро или можда ликвидиран од стране Балшића око 1362. године, највјероватније послије
смрти великог кнеза Војислава Војиновића. Његов гроб налаци се у цркви Св. Михаила на
Превлаци. Да је био истакнути восјковођа свједочи надгробни натпис у коме стоји да је
био у цара Стефана Душана трећи витез.
Крајем XIV вијека јављају се Црнојевићи, Радич, Стефан и Добровој. Може се рећи да је
Радич зачетник династије Црнојевића. Посиједи су им били у планинском масиву изнад
Котора и Будве, између Ловћена и Скадарског језера. Радич није признавао власт Ђурађа и
Балше II и 1389. побунио се против њих. Полагао је неко право на наслиједство Ђурађеве
земље јер је био ожењен једном од његових кћери, вјероватно Јелена. Браћа Црнојевићи су
позивали чак Дубровчане да слободно тргују по њиховој земљи. Крајем 1395. године
Радич и Добровоје учествовали су у пустошењу которске општине. Радич Црнојевић
погинуо је 25. маја 1396. године у борби против Ђурађа II Страцимировића Балшића, који
је заузео један дио његових територија. Један дио Радичевих посједа у приморју запосјео
је Сандаљ Хранић. Послије погибије Радича Црнојевића, његова браћа изгубила су у свм
крају сваку улогу. У први план избијају њихови рођаци Ђурашевићи, сигурно унуци
Ђураша Илијића, Ђурађ и Алекса, први пут се спомињу 1403. године. Након смрти Балше
III (1421. године), Ђурашевићи су запосјели неколико села која су била под Балшом,
поготово су се проширили у Горњој Зети. Они једно вријеме држе и Светомихољску
метохију и Грбаљ, имали су и солане у Грбаљском пољу.
Ђурађ Ђурашевић је имао неколико синова. Најстарији био је Ђурашин који се први пут
спомиње 1413. године. Којчин или Гојчин, у почетку био главна личност међу браћом. Као
Ђурађов син помиње се и Стефан (Стефаница) . У почетку су били сложни и заједно су
доносили одлуке али убрзо се осамостаљују и дијеле се у разне таборе. Жена Стефана,
који све чешће добија презиве Црнојевић, је била Марија, сестра Скендербега, кћер Ивана
Кастриота. Стефаница је прво био уз српског деспота, 1441. године пристаје уз Стефана
Вукчића, а 1444. године уз Млечане, поново се враћа сарадњи са деспотом Бранковићем
1448. године, да би од 1452. потао млетачки капетан под платом и војвода Горње Зете. Тада
му је и Косача уступио пет катуна близу границе.
Браћа Стефанова се последњи пут спомињу 1451. године. Он им је одузео много посједа и
уклонио са политичке сцене у Горњој Зети. Стефаница је видио слабост српских деспота и
опредијелио се за млетачку власт. Према споразуму са њима из 1455. године на Врањини,
заједно са представницима педесет и једне општине Горње Зете, прихватио је млетачку
врховну власт. Стефаница је умро крајем 1464. или почетком 1465. године.
Стефан је имао два сина, Ивана и Ђурађа, међутим у једној забиљешци владике Петра
Петровића Његоша пише да је био и трећи син, Божидар који је погинуо 1450. године.
Ђурађ је био најстарији син, али и он је погинуо 1450. године у борби против Турака. Иван
Црнојевић (1465-1490), оженио се, по други пут 1469. године Маром, кћерком херцега
Стефана Вукчића, постајући зет његовом наслиједнику Влатку. Иван је добар дио
младости провео у заточеништву код управо херцега Стефана. У почетку владавине био је
противник Млечана и они су чак расписали награду за оног ко га убије, али се 1466.
године помирио са Венецијом и постао војвода под млетачком врховном влашћу. У рату
Венеције са Турском толико се ангажовао у борби да је 1473. године због храбрости
уврштен у ред млетачких племића. Иван је учествовао у одбрани Скадра 1474. године,
послије чега је са братом своје друге жене Влатком покушао ослободити Херцеговину од
Турака, али се са шураком убрзо завадио. Уз помоћ Влаткову, Турци су 1478. године
освојили пријестоницу Иванову Жабљак. Слиједеће године, Иван је морао препустити
земљу Турцима, склонивши се у Италију. Послије смрти султана Мехмеда II 1481. године,
Иван се враћа у своју земљу. Бајазит II прихватио је Ивана као вазала 1482. године, при
томе морао је послати свог најмлађег сина Станишу у Цариград, који је тамо потурчен и
добио име Скендер. У другом периоду своје владавине, Иван је за своју пријестоницу
изабрао Цетниње гдје је саградио и један манастир, који пут налазио се у Ријеци као
пријестонци. Пред крај живота долазио је у чешће сукобе и са Венецијом.
Иван је имао три сина: Ђурђа, Стефана и Станишу. Ђурађ нашао се на челу Црне Горе од
јула 1490. године. до 1496. године, забиљежен је у српској и цногорској културној историји
као оснивач прве словенске штампарије на југу, која је била смјештена у Цетињу и радила
од 1494-1496. године. Почетком 1490. године ожено се млетачком дамом, Јелисаветом,
кћерком млетачког племића Антонија Ерица. Убрзо је Ђурђев положај постао тежак да се
није могао одржати. Турци су га са неповјерењем гледали због веза са младим француским
краљем Карлом VIII. Чак је његов рођени брат Стефан је подигао оптужбу против њега на
Порти. Ђурађ је убрзо изгубио наклоност султана Бајазита II, те је морао побјећи из Црне
Горе 1396. године и одлази у Италију. Ђурђе. У Млетачкој Ђурађ је долазио у сукоб са
властима и чак затворен у тамницу али је успио да умакне. Касније је отишао у Турску,
одрекао се права на Црну Гору и добио је имање у Анадолији гдје је вјероватно и умро
1514. године.
Стефан Црнојевић владао је номинално од 1496. до 1499. године, а у ствари регент бијеше
Фериз бег, намјесник Скадра. Стефан је пао у немилост код Турака те би затворен Скадар,
гдје је вјероватно и умро.
Најмлађи од браће, Станиша Скендербег, управља земљом од 1513. до 1528. као турски
намјесник. Скендербег се често позивао на своје претке и имао је печат са двоглавим
орлом. У почеку је гајио пријатељске односе са Млецима. Једном приликом послао је
Републици мошти Св. Стефана оковане у сребро. Сем тога, он је био и пријатељ
манастира. Временом односи са Венецијом су постајали хладнији и затегнутији, највише
се спорило око граница јер је Скендер хтио да расрпостре своју власт све до капија Котора.
У јулу 1428. године нестају вијести о њему, биће да је тада или убрзо потом умро. У Црној
Гори више није било нити је владало потомака из династије Црнојевића
Литература:
 S. Rudić, Vlastela Ilirskog grbovnika, Beograd 2006.
 B. Šekularac, Tragovi prošlosti Crne Gore, Cetinje 1994.
 R. Živković, Istorija crnogorskog naroda, Cetinje 1989.
 D. Milaković, Istorija Crne Gore, Zadar 1856.
 Ј. Томић, Црнојевићи и Црна Гора од 1479 до 1528, Београд 2002.
 К. Јиречек, Историја Срба, Београд 1952.