УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ИСТОРИЈА

ШПАНИЈА И ПОРТУГАЛИЈА ОД XII ДО XV

БАЊА ЛУКА, МАЈ 2017.

Специфичност историје држава Пиринејског полуострва састоји се у томе што су те
државе настале у процесу ослобађања ( РЕКОНКВИСТА ), земаља од Арабљана, или
тачније Мавара ( пошто међу освајачима већину нису чинили чисти Арабљани, већ
поарабљани сјевероафрички Бербери или Маври ). Муслиманско освајање Пиринејског
полуострва никада није било потпуно. Када су сараценске војске у VIII вијеку прегазиле
земљу, остаци визиготске војске су се повукле и њен сјеверозападни крај, гдје су
успоставили краљевство Астурију. Источно од ове државе,дуж ивица Пиринеја, Карло
Велики је створио Шпанску марку. Пред крај IX вијека, западни дио Шпанске марке
постао је краљевина Навара, која је обухватала земљу Баска са главним градом
Памплоном и област касније познату као Арагон. Источна половина ове марке била је
позната као грофовија Барселона. Астурија, која се такође дијелила на два краљевства,
Кастиљу и Леон, Навара и грофовија Барселона су чиниле хришћански дио полуострва.
Реконвиста је полазила из тих држава, и њој је ишла наруку непрекидна борба у
Кордовском калифату између феудалаца и калифа. Све док је муслиманска моћ остала
релативно јединствена, хришћанске државе нису могле нешто више да чине сем да очувају
сопстсвене посједе. Процес повраћања земаља од Мавара је нарочито убрзан послије
распада Кордовског калифата ( 1034.) на више феудалних кнежевина ( емирата ),
половином XI вијека било је око 23. емирата. У другој половини XI вијека, највећи дио
Шпаније био је под влашћу два монарха- Алфонса XI (1065-1109), краља Леона и Кастиље
и Санча Рамиреза (1063-1093), краља Арагона и Наваре. Ова два краља су, уз помоћ
снажне фрацуске дружине витезова, нарочито Нормана и Бургунђана, предузела офанзиву
на муслимански дио. Године 1085. Алфонсо XI, потпомогнут великом крсташком војском,
освојио је значајан град Толедо. Успијешни походи Алфонса и Санча Рамиреза уверили су
мале муслиманске владаре да се сами не могу одупријети хришћанској моћи, па су
затражили помоћ од владара Алморавида, берберског народа који је господарио сјеверном
Африком. Алморавиди су стигли у Шпанију 1086. године. Њихова војска је прислила
хришћанске владаре да напусте освојене територије. На срећу по хришћане, Алморавиди
су почели да се свађају са муслиманским владарима Шпаније, па су маварске снаге опет
биле разједињене. Сада хришћанске снаге поново продиру дубоко у муслиманску
територију и освајају низ важних градова. Алфонсо I ( 1104-1134), краљ Арагона и Наваре
је 1118. освојио Сарагосу, и готово удвостручио своје краљевство. Неких тридесет година
касније, Алфонсо VII ( 1126-1157), краљ Леона и Кастиље, продро је дубоко у
муслиманску територију да би заузео Кордову, и уз помоћ ђеновљанске флоте, луку
Алмерију у Гранади. У овом периоду се Арагон сјединио са Барселоном, браком грофа
Рамона-Беренгара IV и краљице Арагона. Године 1125. су Алмохади, још једно дивље
берберско племе, срушили моћ Алморавида у сјеверној Африци, па су шпански
муслимани сада од њих затражили помоћ. Алмохади прелазе у Шпанију 1146. године, али
било им је потребно скоро 20. година да учврсте своју власт над муслиманским
државицама. Затим су отпочели жесток поход на хришћане и повратили већину
територије. Краљ Кастиље, Алфонсо VIII (1158-1214), у савезу са својим ујаком,краљем
Леона, започео успијешан противнапад. Алмохади су довели појачања из сјеверне Африке
и кренули у сусрет кастиљској војсци. У великој бици код Аларкосе 1195. године,
Алфонсо је био поражен, војска уништена. Наредних 10. година обе стране су се спремале
за одлучујућу битку. Алмохади су скупили све снаге муслиманске Шпаније и довели
свјеже трупе из сјеверне Африке. Папа је прогласио крсташки рат против муслимана и
војсци коју је предводио Алфонсо VIII, придружили су се многи европски витезови. Две
војске сусреле су се 16. јула 1212. године код Лас Навас де Толосе. Била је то надмоћна
побједа хришћанског оружја и крај моћи Мавара и Алмохада. Сада је освајање брзо
напредвало. Унук Алфонса VIII, Фернандо III (1217-1252), je 1236. године заузео Кордобу-
некадашњи центар калифата, а 1248. освојио је Севиљу. У међувремену је арагонски краљ
Јаков I ( 1213-1276), освојио Мајорку и Минорку, а 1138. Валенсију. До половине XIII
вијека, муслимани су изгубили читаво Пиринеско полуострво изузев покрајине Гранаде.
У процесу реконквисте на Пиринејском полуострву половином XIII вијека су образоване
три капиталне краљевине: Арагон, Кастиља и Португалија.
Арагонска краљевина настала је од три основно дијела, од самог Арагона, који је чинио
западни, континентални дио, и приморских дијелова Каталоније и Валенсије. Арагон у
ужем смислу претстављао је економски један од назаосталији дијелова, док су приморске
области биле најнапредније, ипак је превагу однио феудални систем Арагона. Средином
XIV вијека, Арагон је постао крупна поморска држава, у њен састав су још улазила
Балеарска Острва, Сицилија, Сардинија и Напуљска краљевина.
Посебан карактер имао је централни дио Шпаније, Кастиља, која је захватала три петине
читавој полуострва и играла главну улогу у реконквисти. Ријеч Кастиља значи земља
градова или замкова ( lat. CASTELLUM). Ту је било мноштво градова, који су прије свега
претстављали утврђења, намијењена за одбрану и служили као упоришта за даље
продирање на југ. Занимљиво је то што су у градовима освојеним од Арабљана, трговина
и занатство налазили првенствено у рукама арапског и јеврејског становништва, које је
остајало на својим мјестима и није излагано гоњењу. Хришћани, муслимани и јевреји дуго
времена су живјели мирно једни поред других. Понекад је чак једна те иста зграда
служила час за цркву час за џамију. У поређењу са Каталонијом и Португалијом, које су
лежале на мору, Кастиља је претстављала континеталну земљу са релативно слабом
трговином. Гајење оваца је било доста подесно на каменитим висоравнима, самим тим
прерада вуне је била на врхунском степенну. Шпанска вуна добро је пролазила у Италији,
нарочито у Фиренци, гдје се употребљавала у текстилној производњи.
Као година оснивања Португала сматра се 1095. година, када је Алфонсо XI (1065-1109),
краљ Леона и Кастиље, од новоослобођених области сјеверног Португала образовао
грофовију Португалију ( названу по граду Portus Kale ), и дао је на управу грофу Анрију
Бургундском (1095-1112). Анријев син Алфонсо Енрикес (1112-1185), се 1139. године
проглашава за краља. Четири године касније Алфонсо Енрикес уз помоћ крсташа из
Енглеске осваја Лисабон. До краја XII вијека освајања Португалије су била комплетна.У
овој краљевини била је развијена бродоградња. Ту је изграћена велика флота, која је
почетком XV вијека освојила Сеуту у сјеверној Африци, која је била исходиште
Португалаца за њихова поморска путовања око Африке.
Један од најважнијих момената у историји Шпаније било је уједињење Арагона и
Кастиље. Године 1479. те краљевине су се ујединиле под влашћу брачног пара,арагонског
краља Фердинанда и кастиљске краљице Изабеле. Овим уједињењем Шпанија је постала
једна од најмоћнијих држава Европе. Припадао јој је већи дио полуострва, Балеарска
Острва, Сицилија, Сардинија и јужна Италија. Први ударац уједињеног Шпанског
краљевства био је управљен против Гранадског емирата, последњег арапског посиједа на
полуострву. Године 1492. заузета је Гранада. Ако се изузме Португалија, са освајањем
Гранаде било је готово читаво Пиринејско полуострво уједињено у рукама шпанских
краљева.