Epaphrodit je bio čuvar rimskoga cara Nerona, koji je vladao od 54 do 68 godine i koji je

narocito poznat po tome, što je gonio prve hrišcane. Epaphrodit nije bio bogat. Ali u to vreme
nije bilo slobodnog Rimljanina, pa ma kako on bio siroma, a da nije imao bar jednoga roba.I
Epaphrodii kupi jednoga dana jednog cudnog roba. Zvao se Epiktet. On je bio Phrižanin, roden
u Hierapolisu i roditeiji su mu bili robovi. Epiktet nije bilo njegovo ime, ali Epiktet na grckom
znaci rob, i on je zato uzeo ovo ime, da bi ga podsecalo na njegov položaj. Ovaj rob je zaista
bio filozof, i to ne filozof za svoga gospodara, jer su tadanji gospodari imali robove, koji su
recitovali stihove ili držali besede mesto njih. Epiktet je bio filozof za sebe samog i po svojoj
volji. Njegov gospodar nije uopšte bio bogat. Nije imao oko sebe mnogobrojne robove, cije su
uloge bile odredene i poslovi prefinjeni, kao: kuvare, sekace, livace, pevace, igrace itd., koji su
nekada uveseljvali bogate Rimljane. Epaphrodit je bio prost vojnik i Epiktet je živeo bedno.
Ali on se nije bunio niti tužio na svoju du. Stanovao je sam u jednoj maloj sobi, cija se vrata
ne mogu nikako zatvoriti. Postelja mu je bila jadna, pohabana slamnjaca, raširana na nekoliko
dasaka. Dugo je živeo tako. Ali jednog dana saznade, da jedan njegov prijatelj, još siromašni
od njega, nema cime da hrani dete, koje mu se tek rodilo i da je otišao da ga baci. To je tada
bio obicaj i to vrlo svirep obicaj. Kad bi dete bilo nakaza, ili kad ga otac ne bi hteo ili ne bi
mogao da hrani, on bi ga odneo da baci u polje, gde bi umrlo od gladi ili ga proždrale životinje,
ako se niko ne bi našao da ga uzme. Epiktet otrca na ono mesto gde je dete bilo baceno,
donese maloga kuci i nade mu jednu dojkinju. I otada ih je u malome kucerku bilo troje. Tu,
u toj kuci, sav nameštaj je bio jedan sto, nekoliko stolica i jedna gvozdena lampa, koja nije
vredela valjada više od šest para. I kako se vrata ne zatvarahu dobro, jednoga dana neko
ukrade tu lampu. Epiktet zacuden da i takva lampa može da dovede u iskušenje kakvoga
lopova, odluci da od sada uzima samo lampu od zemlje. Nju niko više ne uzede. No ona se
prodade za ogromnu sumu novaca, kad siroti rob umre, pošto je ona osvetljavala sobu, dok je
on svake noci
sastavljao svoje filozofske spise, jer se neki bogataš, misleci bez sumnje, da je dovoljno kupiti
lampu, pa da covek postane filozof i mudar, odlucio da je dobije po svaku cenu.
Šta je Slobodan covek? Ali uistinu nije bilo lako biti takav filozof, kao što je bio Epiktet, jer
jako ih je bilo mnogo koji
su poznavali lepotu njegovih teorija, još ih je mnogo više bilo koji su želeli da ih odmah i
ostvare u
praksi.
Pa šta je on govorio uistinu? On je sam iz svoga iskustva poznao patnje robova. Ako su imali
kakvu uštedevinu, t. j. malu svotu brižljivo uštedenog novca, gospodar je mogao da im je
oduzme. Jesu li imali ženu, gospodar je mogao da je zavede i da je proda. Ako su se vezali za
kakvu licnost, ili stvar, ako su voleli druga, ili kucu u kojoj su rodeni, cud njihovoga gospodara
mogla ih je lišiti svega toga. Nemati nikakvog sigurnog dobra, nikakvog trajnog zadovoljstva,
to je bila sudbina roba i tu je bilo poreklo svih njegovih patnji.
Može se reći, da je čovek gospodar, govorio je Epiktet, kad u svojoj vlasti ima stvari, koje želi
da ima, ili da odbaci, tako da ih može uzeti ili ostaviti. Ako nije u našoj moći da imamo ono što
želimo, i da izbegnemo ono čega se bojimo, mi smo robovi. I Epiktet rob je govorio: "da ako
čovek neće da ima patnje, treba da bude dovoljno jak, dovoljno svoj gospodar, pa da smatra
da su sva dobra nesigurna, sve radosti prolazne, i da se nikada ne raduje kao da će ih uvek
imati, jer mu ih ćud njegovog gospodara uvek može oduzeti. Otuda treba podnositi sva zla bez
roptanja I uzdržati se od želje za dobrima, koja bi mogla jednog ili drugog dana da nam budu
oduzeta. "Trpi i uzdržavaj se!", to je bilo Epiktetovo načelo. To je bio savet što ga je on davao
robovima, koji bejahu nesrećni i nezadovoljm svojom sudbinom. Ali razmišljajuci i o sudbini
slobodnih ljudi, rob filozof govoraše: ,,Da li su slobodiii ljudi slobodniji od nas ostalih?
Gospodar nam može oteti ono, što mi volimo. Ali zar i bogovi, zar priroda. ne lišavaju i same
gospodare onoga što oni mogu da vole ili žele? Zar ima zla, koje bi oni mogli da izbegnu? Zar
njhova dobra nisu isto takoizložena kradi, konfiskovanju ili razaranju od rata, nasilja gradana
ili lopova? Zar njihove žene ne umiru? Zar I njihova toliko ljubljena deca ne nestaju s ovog
sveta? Pa I oni su robovi kao I mi, pošto ni oni ne mogu da sačuvaju ono što vole, niti da
izbegnu ono čega se boje". Pa zar uopšte nema slobodnih ljudi? Govorahu tada Epiktetu oni,
koji slušahu njegovo učenje. "O, da, da, ima ih, odgovori on, ali oni su retki! To su oni, koji
znaju da čovek nema ništa drugo do dvoju dušu, svoju pamet, svoje vrline. To su oni koji
znaju da trpe zlo I da nikome ne žele ono što ne mogu da imaju ili da sačuvaju. Imanje,
prijatelji, deca, porodica, ništa to ne pripada nama. Pa ni samo naše telo nije naše, jer ga ne
možerno sačuvati. Da bi zaista bili slobodni, ne treba
se uopšte mnogo vezivati za ova dobra. Treba ih znati prezirati. Ako bi jednoni slobodnom
čoveku, koji zaslužuje ovo ime, umrlo dete, on ne bi rekao da ga je izgubio, već da ga je dao.
Ako bi njegova žena umrla on bi rekao, da ju je dao. I on bi ostao miran, gotovo ravnodušan.
Zamislite reče Epiktet svojim slušaocima, zamislite da se ovaj slobodni čovek nalazi izložen
svirepostima kakvoga tiranina ili gospodara. "Ja ću te prognati veli tiranin".
"Šta me se tiče? Ja sam građanin sveta. Ja nosim svoju hrabrost svuda sa sobom".
"Ali ja ću te okovati u lance!
"Kako, ti ćeš me okovati u lance, mene? Hoćeš valjda da kažeš, da ćeš okovati moju nogu!
Ako ti to čini zadovoljstvo, okuj me!"
"Ti se ne plašiš"?
"Od čega bih se plašio? Šta si ti u stanju da učiniš protiv moje volje, protiv moje pameti? Ni
sam Jupiter, najmoćniji među bogovima, ne bi ih mogao okovati".
"Ali, ja ću ti pokazati, da sam ja gospodar; ja ću te ubiti"!
"A, ti ćeš ubiti samo moje jadno telo! Eto, gledaj, moju lešinu, ti si gospodar, uzmi je! Ali
mene, mene, nikada nećeš moći uzeti".
Trpi i uzdržavaj se! Takva je bila Epiktetova filozofija i sviju onih, koje nazivahu stoicima.
Mnogi su smatrali ove misli za vrlo lepe, ali su se jadali na sva zla čim su ih snalazila, ili su se
odavali svima svojim strastima. Samo je Epiktet bio pravi stoik. On je sproveo u život sva
svoja načela. U jednoj lepoj molitvi, upucenoj bogovima (jer stari su verovali da postoje
njihovi bogovi) on veli: ,,Ja sam bio bolestan, jer ste vi to hteli a i ja sam to hteo. Ja sam bio
siromah, jer ste vi to hteli I bio sam zadovoljan svojim siromaštvom. Bio sam u nizini, ier je to
bila vasa volja i zato nikada nisam želeo da iz nje izađem. Ja sam još i sad uvek gotov da
podnosim sve ono, što vama bude volja da naredite. A medutim, ako je trebalo da se iko jada
na svoju sudbinu, to je uistinu bio ovaj jadni frigiski rob. Ne samo da je on uvek bio
siromašan, ne samo da ga je zbog njegove filozofije jednoga dana izagnao iz Rima drugi
imperator Domician, koji je mrzeo sve filozofe, nego je on još bio i mali, nakaradan, i cesto
bolestan. I još uz to surovost Epaphroditova doprinosila je mnogo njegovoj nesreći.
Jednoga dana njegov gospodar, obuzet besom, udari ga snažno u nogu.
Ti ćeš mi slomiti nogu, reče mu samo Epiktet. Epaphrodit ga udari još jače i zaista mu slomi
nogu.
Dobro sam pogodio, odvrati mu Epiktet blago uprkos bolu, evo, vidiš da si je slomio!.
Trpi i uzdržavaj se! Jadni rob se sasvim podvrgao svojoj nauci.
Posle smelih Spartakusovih pobuna i posle svojih ocajnih pokušaja, robovi padoše potpuno u
ocajanje. Jedni su se, kao Epiktet, tešili ovom plemenitom filozofijom, koja ie ucila, da
slobodni ljudi nisu ništa Više slobodniji od robova. Drugi su ubrzo poceli da uče evandelje,
hrišćansku nauku, kao učenici Isusovi, koji ie ucio isto tako da treba prezirati život i predati se
volji Gospodnjoj. Samo što je on ucio ljude, da se nadaju na jedan drugi srecan život, u kome
će siromasi naći naknadu za ovaj jadni zemaljski život.
I tako, malo pomalo, dodoše zakoni da sprece svirepost gospodara. Dotle su oni imali
neprikosnoveno pravo da sude svojim robovima, pa da ih šta više osude i na smrt. Otad su
morali da ih izvode pred sud. Otprilike sto godina nakon Epikteta novi zakoni zabraniše
gospodarima da ubijaju svoje robove i nateraše ih da ih prodaju ako bi se pokazali odvec
svirepima. Ali im zabranjivaše da prodaju zasebno muža, ženu i decu. i malo po malo mnogi se
znatno oslobodiše. Oni su bili vezani od oca na sina za male posede. Drugi se opet u
gradovima udružiše u esnafe. i tako ropstvo postepeno ucini mesta srednjevekovnom
kmetstvu. Kmeti (serbi i otroci) su bili vezani za zemlju ili za svoj zanat. Oni više nisu bili
potpuna sopstvenost ili stvar gospodara.