ПРИВРЕДНИ (ТРГОВАЧКИ) СУБЈЕКТИ

Постоје три заједничке карактеристике удруживања која воде настанку привредних

друштава:
1. Удруживање лица на основу ког настаје посебна правна заједница;
2. Удруживање настаје на основу правног посла (по правилу уговора);
3. Удруживање је усмерено на остварење неког заједничког економског циља.

Постоје следеће форме привредних друштава:

1. Ортаклук (грађански), као основа настанка привредних друштава;
2. Привредна друштва (ортачко, командитно, ДОО и АД), према Закону о привредним
друштвима;
3. Друштво за узајамно осигурање, према Закону о осигурању;
4. Задружна друштва (задруге), према Закону о задругама.

Трговачки субјекти се могу поделити на два начина:

1. По основу форме - све делатности које обављају друштва организована као трговачка
друштва или трговци појединци сматрају се трговачким, без обзира на њихов карактер;
2. По основу предмета делатности – трговачко друштво је свако друштво које обавља
неку трговачку делатност. Исто важи и за трговца појединца (предузетника). У случају
обављања више делатности, довољно је да само једна има трговачки карактер.

За појам трговца (предузетник али и привредно друштво) нужно је неколико

кумулативних претпоставки:
1. Да је реч о физичком или правном лицу;
2. Да то лице самостално и трајно обавља трговачку делатност;
3. Да се то чини ради стицања добити;
4. Да се ради о производњи, промету робе или вршењу услуга на тржишту.

Грађански (непривредни) субјекти могу се оснивати у разним именованим формама:

грађанска друштва нелукративног типа (конзорцијум, синдикат), удружења, установе,
трговачка друштва са нелукративним циљем, фондације, задужбине, итд.
Трговачки (привредни) субјекти могу се оснивати као индивидуалне и колективне
форме за обављање профитних делатности. Индивидуалне форме могу бити: трговац
појединац - предузетник и једночлано трговачко друштво (ДОО и АД), док колективне форме
представљају форме трговачких (привредних) друштава уговорног типа (са два или више
оснивача), са правним субјективитетом или без правног субјективитета, као и форме
грађанских друштава лукративног типа (уговор о грађанском ортаклуку више физичких лица).

ИНДИВИДУАЛНИ ТРГОВАЦ - ПРЕДУЗЕТНИК

Индивидуални предузетник (трговац) је правна форма организовања предузећа ради

обављања одређене делатности ради стицања добити, под по правилу индивидуалним
(личним) пословним именом од стране физичког лица и са неограниченом одговорношћу
целом својом имовином. Дакле, то је искључиво физичко лице (које има пословну
способност)! Услови:
1. Да поднесе пријаву за упис у прописани регистар – АПР;
2. Да не постоје законом прописане сметње – непостојање инкомпатибилности са
вршењем одређених професија.

1
 Предузетник одговара лично, директно и неограничено целом својом имовином за
обавезе које настану из обављања делатности, без могућности ограничења такве
одговорности. Мора бити уписан у регистар под персоналним пословним именом, које
садржи и ознаку „предузетник“ или „пр“, ознаку претежне делатности и седиште, као и адресу.
Обављање делатности предузетника престаје:
 Писменом одјавом;
 Губитком пословне способности;
 Смрћу;
 У другим случајевима прописаним законом (блокада рачуна дуже од две године,
забрана обављања делатности, поништење решења о упису у регистар).

ЈЕДНОЧЛАНО ТРГОВАЧКО (ПРИВРЕДНО) ДРУШТВО

Закон о привредним друштвима прихвата концепцију једночланог друштва с

ограниченом одговорношћу и једночланог акционарског друштва, које могу оснивати
физичка и правна лица. Једночлано друштво има у принципу све органе које имају друштва тог
типа: АД и ДОО. Када једночлано друштво стекне још бар једног члана (или акционара), без
обзира на основ, дужно је да се усклади са решењима закона која се односе на вишечлано
друштво и да то упише у регистар. Формалноправно овде се не ради о промени правне форме
друштва, па се не примењују правила која важе за ту промену (заштита мањинских акционара,
заштита поверилаца).

КОЛЕКТИВНИ ПРИВРЕДНИ (ТРГОВАЧКИ) СУБЈЕКТИ

Привредно друштво је правно лице које оснивају оснивачким актом правна или
физичка лица ради обављања делатности у циљу стицања добити.
Правно гледано, привредно друштво је уговор. Уговор о оснивању мора бити сачињен у
писаној форми (forma ad solemnitatem), а некад се тражи и неки облик свечане форме
(сачињавање или овера од стране нотара). Овај уговор има облигационо дејство (мора да
испуњава услове да би био пуноважан – способност уговорних страна, форма, предмет,
сагласност воља, основ), али он може да има и статусна – институционална дејства (када на
његовој основи настаје привредно друштво као правни субјект) па стога постоје и посебна
правила која произилазе из овог дејства.
Циљ привредног друштва је обављање одређене економске, лукративне делатности у
циљу стицања профита и расподели добити, али потребно је да се оснивачи друштва удруже и
да на основу уговорно изражене воље удруже свој рад, или да удруже одређени други
уговорени улог. Улог је одређено право чији предмет може бити ствар и новац (код неких и
рад и услуге) које оснивач мора да стави на располагање трговачком друштву које оснива у
циљу обављања неке привредне делатности. За узврат, оснивач стиче чланско право у
основаном друштву у коме има одређени удео или акције сразмерно свом улогу.
Најзад, конститутивни елемент привредног друштва је и воља да се створи друштво и
да се у њему сарађује са другим оснивачима и члановима друштва. Интензитет ове намере
зависи од врсте друштва – ако је већи ризик ортака (неограничена одговорност) воља је јаче
изражена.

2
 КЛАСИФИКАЦИЈА ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА

Основна подела привредних друштава је на друштва лица и друштва капитала.

1. Друштва лица (трговачки ортаклуци) одликују персонална својства, познанство и
поверење чланова и неограничена одговорност за обавезе друштва. У друштву
доминирају елементи intuitu personae. Зато уступање удела трећем лицу тражи, по
правилу, сагласност свих ортака. Чињенице везане за личност чланова – ортака (смрт,
пословна неспособност, иступање из друштва, искључење) воде по правилу престанку
друштва. Овим друштвом управљају ортаци, а не посебни органи (које и не мора да
има). Друштва лица су: ортачко трговачко друштво (јавно трговачко друштво) и
командитно друштво (обично).
2. Друштва капитала (компаније, корпорације) немају персонална својства и доминира
интерес капитала. Удели у друштву (а посебно акције) релативно су лако преносиви.
Друштво не престаје услед смрти, искључења или иступања појединог члана или
акционара, не постоји одговорност за обавезе друштва према трећем лицу, већ само
обавеза сношења ризика пословања до износа улога. Друштвима капитала управљају
органи друштва, а не чланови или акционари. Друштва капитала су: акционарско
друштво, командитно друштво на акције и друштво са ограниченом одговорношћу.

Полазећи од начина одређености капитала, могућа је класификација на:

1. Друштва на уделе (командитно друштво, друштво са ограниченом одговорношћу);
2. Друштва на акције (акционарско друштво и командитно друштво на акције).

Полазећи од правног субјективитета, разликују се:

1. Друштва-уговори (немају правни субјективитет);
2. Друштва-институције (са правним субјективитетом).

Полазећи од начина оснивања:

1. Друштва са јавним уписом акција (АД и КД на акције);
2. Друштва без јавног уписа акција (КД, ДОО и АД без јавног уписа акција).

Према економско-финансијском критеријуму:

1. Микро
2. Мала
3. Средња
4. Велика

Зависно од делатности:
1. Она која обављају комерцијалне делатности;
2. Она која обављају делатности јавног сектора.

Зависно од броја чланова:

1. Једночлана;
2. Вишечлана.

Зависно од степена самосталности и повезаности путем капитала:

1. Матична (контролна) друштва;
2. Зависна (контролисана) друштва;
3. Самостална (неповезана) друштва.

3
 ОСНИВАЊЕ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА

За оснивање привредног друштва неопходни су: оснивачи, оснивачки акт и оснивачки

капитал. Привредно друштво приликом свог настајања пролази кроз две фазе: фазу оснивања
и фазу регистрације. Оснивањем се конституишу сви битни елементи будућег друштва, а
регистрација је својеврсна верификација оснивања након које друштво постаје правни субјект.
Друштво се може основати на одређено или неодређено време. Сматра се да је основано на
неодређено време ако оснивачким актом, односно статутом није другачије одређено.
1. Оснивачи – физичка и правна лица, како домаћа тако и страна, који доносе
оснивачки акт. Кроз оснивачки акт оснивачи изражавају своју намеру и вољу да оснују друштво
одређеног профила, чиме конституишу свој однос према друштву као и однос друштва према
трећим лицима.
2. Оснивачки акт – конститутивни акт друштва који има форму одлуке о оснивању,
ако друштво (једночлано) оснива једно лице или уговора о оснивању, ако друштво
(вишечлано) оснива више лица. Свако привредно друштво мора имати оснивачки акт (одлука
или уговор), а обележава га следеће: 1) то је конститутивни акт друштва; 2) обавезна је писмена
форма; 3) потписи оснивача се судски оверавају; 4) депонује се приликом оснивања у АПР; 5)
одлуком оснивача се може мењати, осим код АД (оно има статут који може мењати). У ОД, КД
и ДОО оснивачким актом се уређује управљање друштвом и друга питања, а АД поред
оснивачког акта има и статут којим се ово уређује. И статут се сачињава у писменој форми и
региструје.
Оснивачки акт мора да садржи сва битна обележја привредног друштва: податке о
оснивачима, пословно име и седиште, претежну делатност друштва, укупан износ основног
капитала у друштву, износ новчаног улога и опис неновчаног улога сваког члана друштва,
време уплате новчаног улога, односно уношења неновчаног улога, удео сваког члана друштва у
основном капиталу изражен у процентима, врсту и надлежност органа управљања, трајање и
престанак друштва, итд.
Оснивачки акт ОД, КД и ДОО мења се одлуком ортака, командитора и комплементара,
односно скупштине. Оснивачки акт АД не мења се, али се зато одлуком скупштине може
мењати статут АД.
Оснивачки акт је ништав: 1) ако нема законом прописану форму; или 2) ако је делатност
друштва која се наводи у оснивачком акту супротна принудним прописима или јавном поретку;
или 3) ако не садржи одредбе о пословном имену друштва, улозима чланова, износу основног
капитала или претежној делатности друштва; или 4) ако су сви потписници, у тренутку
закључења оснивачког акта, били правно или пословно неспособни. Ништавост утврђује
надлежни суд, и она нема дејство на правне послове друштва са савесним трећим лицима. По
правоснажности пресуде којом је утврђена ништавост, покреће се поступак принудне
ликвидације друштва. Ортаци и комплементари одговарају солидарно и неограничено за
обавезе друштва према савесним трећим лицима. Командитори, чланови ДОО и акционари
одговарају до висине уписаног капитала.
3. Оснивачки капитал - ЗПД код неких облика друштава изричито прописује почетни
минимални основни (оснивачки) капитал - за АД: 3 милиона динара, за ДОО: 100 динара, а код
мање сложених друштава (ОД и КД) почетни капиталски лимит није прописан, па га одређују
сами чланови друштва, било у новчаном било у неновчаном облику. Кад су у питању друштва
капитала, оснивачки капитал мора у целости бити унет у основни капитал новооснованог
друштва.

4
 СИСТЕМИ ОСНИВАЊА ПРИВРЕДНОГ СУБЈЕКТА

Данас је доминантан систем слободног оснивања (нормативни систем) али када је реч
о оснивању одрђених форми привредних субјеката за обављање одређених делатности, овај
систем се комбинује и са другим системима оснивања.
1. ЗАКОНСКИ СИСТЕМ – привредна друштва се могу оснивати самим законом или управним
актом донетим на основу закона. Овај систем оснивања постоји у домену јавног сектора
(оснивање тзв. јавних служби од стране државе или јединице локалне самоуправе).
2. НОРМАТИВНИ СИСТЕМ – омогућава оснивање сваком оснивачу (правном и физичком
лицу) који испуни услове прописане у закону и ако поштује прописани поступак. Овај
систем оснивања је праћен регистрацијом, али прописани регистар нема овлашћење
да процењује целисходност оснивања, већ само испитује испуњеност формалних
услова за оснивање друштва, који су прописани законом.
3. СИСТЕМ ДОЗВОЛЕ – оснивање неких привредних друштава и регистрација предузетника
за обављање одређених делатности условљена је одобрењем надлежног државног
органа. У неким случајевима, надлежни орган има дискреционо овлашћење да цени
оправданост оснивања и да зависно од такве процене изда или ускрати дозволу за
оснивање, док у другим случајевима само утврђује испуњеност формалних и
материјалних услова за такво оснивање. Овај систем важи за оснивање пословних
банака и оснивање осигуравајућих друштава (потребна је дозвола НБС), оснивање
институција финансијског тржишта (сагласност даје Комисија за ХОВ), и слично.
4. СИСТЕМ КОНЦЕСИЈЕ - оснивање неких привредних друштава и регистрација
предузетника за обављање законом прописаних делатности условљена је давањем
концесије надлежног државног органа у прописаном јавном поступку. У ове делатности
спада: експлоатација природних богатстава, коришћење обрадивог земљишта,
коришћење градског грађевинског земљишта, вршење услуга комуналне делатности,
итд.

ВАЖНИ ИНСТИТУТИ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА

ПРЕДУГОВОР
Оснивачи који намеравају да оснују привредно друштво могу да закључе тзв.
предуговор о закључењу уговора о оснивању привредног друштва, у складу са општим
правилима облигационог права. Предуговор мора садржати све битне елементе будућег
оснивачког уговора да би био пуноважан као предуговор (обавезивао на склапање оснивачког
уговора). Одговорност за обавезе из фазе оснивања када још нема друштва може се решити
тако што закон може креирати ортачко грађанско друштво, које иако није правни субјект може
да преузима права и обавезе за будуће друштво, као права и обавезе заједничке неподељене
имовине оснивача чланова преддруштва, а не посебне имовине сваког члана преддруштва.
Права и обавезе преддруштва се настанком друштва аутоматски преносе на њега и
преддруштво престаје да постоји.

ПРЕДДРУШТВО
По нашем праву, одговорност за обавезе из фазе оснивања, када још нема друштва,
решава се тако што се сами оснивачи из уговора о оснивању привредног друштва могу
третирати као нека врста ортачке заједнице, и као такви, по самом закону одговарају
солидарно неограничено према повериоцима из тих уговора. Када настане друштво и када оно
одређеним правним послом прихвати (ратификује) обавезе преузете у фази оснивања, онда и
оно одговара са оснивачима за те обавезе према трећим лицима.

5
 ПРАВНИ СУБЈЕКТИВИТЕТ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА
Стиче се уписом оснивачког акта у прописани регистар. Наше компанијско право не
познаје привредна друштва без правног субјективитета. Правни субјективитет привредног
друштва траје до престанка моментом брисања из регистра. За време трајања поступка
престанка (стечај, ликвидација) привредно друштво задржава правни субјективитет
(ограничена правна способност) у мери која му је потребна за потребе престанка.
Правни субјективитет привредног друштва има своја имовинска и неимовинска дејства.

Имовинска дејства:
1. Привредно друштво самостално преузима права и обавезе у правном промету;
2. Има имовинску самосталност – аутономија активе и пасиве привредног друштва у
односу на активу и пасиву оснивача;
3. За наплату из имовине друштва могу конкурисати само повериоци друштва, а не и
лични повериоци оснивача-чланова;
4. Повериоци привредног друштва нису и повериоци чланова-оснивача (осим када
постоји њихова солидарна неограничена одговорност);
5. Стечај привредног друштва не води стечају његових оснивача-чланова, као ни обрнуто;
6. Привредно друштво је субјект имовинске одговорности за штете које трећим лицима
нанесу његови органи, а изузетно и чланови његових органа (пробијање правне
личности);
7. Привредно друштво је субјект казнене одговорности.

Неимовинска дејства:
1. Има самостално пословно име;
2. Има своје седиште;
3. Има своју делатност;
4. Има своју припадност (одређеној држави);
5. Има пословни рачун;
6. Има свој матични, порески и царински број;
7. Обавезно води одговарајуће пословне књиге.

ПРОБИЈАЊЕ ПРАВНЕ ЛИЧНОСТИ

Правило је да код друштва капитала оснивачи и други чланови и акционари не
одговарају за обавезе друштва и својом имовином. Дакле, они су заштићени „оградом –
велом“ правне личности тих друштава. Међутим, овај зид је непробојан ако се правна личност
привредног друштва не користи за законом недозвољене циљеве. У противном, диже се
ограда – вео правне личности (пробијање правне личности) и улази се на терен неограничене
одговорности власника друштва за обавезе друштва капитала, чиме се бришу предности ове
форме друштва над формама друштва лица.
Према Закону о привредним друштвима, чланови, акционари и командитори
одговарају солидарно за обавезе друштва ако злоупотребе правило о ограниченој
одговорности за обавезе друштва. Рок за тужбу поверилаца друштва против ових лица је 6
месеци од дана сазнања за злоупотребе (користе друштво или његову имовину у циљу
оштећења поверилаца друштва, користе имовину друштва или њоме располажу као да је
њихова лична имовина, итд.) односно 5 година од дана злоупотребе.

ИМОВИНА ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА (СВОЈИНА ДРУШТВА)

Имовину привредног друштва чини укупност права која припадају привредном
друштву као правном лицу – право својине, удео у другом привредном друштву, право
индустријске својине, ауторско право, потраживања и сва друга права имовинског карактера.
Предмети ових права (ствари и новац) чине имовинску масу. Наиме, имовина обухвата
целокупност права која припадају једном правном лицу, а она могу бити стварна (право

6
својине, право залоге) али и облигациона (право закупа, право послуге). Ако у имовину
привредног друштва улази право својине на некој ствари, онда привредно друштво одговара за
своје обавезе са том ствари. С друге стране, ако у имовину привредног друштва улази само
право закупа на некој ствари, онда оно не може одговарати за своје обавезе са том ствари која
је предмет права закупа, него само правом које му из тог уговора припада.
Имовина привредног друштва је јединствена – једно привредно друштво може имати
само једну имовину, којом одговара за своје обавезе у извршном, ликвидационом и стечајном
поступку. Имовина привредног друштва се може повећавати или смањивати (пословањем,
продајом ствари из имовинске масе, узимањем кредита, емитовањем ХОВ, итд.)
Обавезе не чине имовину већ су њени терети, јер имовину чине само права. Имовина
нема активу и пасиву, већ може постојати само актива и пасива имовинске масе. Ако су
обавезе (терети) веће од имовине (права), привредно друштво је презадужено или
инсолвентно, што води његовом стечају. Изузетно, ако постоји неусклађеност остваривања
права која улазе у имовину и обавеза које је терете, али стварно је имовина већа од обавеза,
онда је реч о неликвидности привредног друштва, што не мора водити и стечају. Привредно
друштво постоји све док постоји његова имовина.

ИМОВИНА ВЛАСНИКА ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА (СВОЈИНА НАД ДРУШТВОМ – АКЦИЈЕ И

УДЕЛИ)
Што се тиче улога у привредно друштво, ако је предмет улога својина на ствари,
власник губи то право (које стиче привредно друштво), али у обиму свог улога власник стиче
„својину над друштвом“, односно акције или уделе. У имовину власника улази удео или акције
у привредном друштву. Изузетно, ако је предмет улога неко друго право (право закупа), онда
власник задржава право својине на ствари коју улаже у привредно друштво. Ако је предмет
улога својина на ствари, онда власник над привредним друштвом престаје бити власник те
ствари која улази у имовину привредног друштва и постаје власништво тог друштва. Одвојеност
имовине имаоца удела и акција од имовине привредног друштва води и одвојеној
одговорности привредног друштва за обавезе које преузима у правном промету (сваки субјекат
одговара са оним што улази у његову имовину).

ПРАВНИ СТАТУС ОГРАНКА

Огранак (део привредног друштва, подружница, филијала) нема својство правног лица,
али се конститутивним актима друштва утврђује која овлашћења има у правном промету.
Огранак се образује или престаје одлуком скупштине, односно ортака и комплементара, ако
оснивачким актом или статутом друштва није друкчије одређено. Огранак престаје и
престанком постојања привредног друштва у чијем је саставу.
1. Огранак нема своју имовину (имовина је јединствена и недељива категорија целог
привредног друштва).
2. Огранак нема своје органе који би изражавали његов правни субјективитет.
3. Огранак нема своје пословно име, али има свој назив који садржи и пословно име
привредног друштва.
4. По правилу обавља послове из делатности привредног друштва, а изузетно му се
претежна делатност може разликовати од претежне делатности привредног друштва.
5. Нема своје седиште, али има место обављања послова из делатности привредног
друштва.
6. Нема своје опште акте.
7. Није субјект статусних промена.
8. Није субјект стечаја и ликвидације.
9. Није субјект промене правне форме привредног друштва.
10. Нема парничну способност.
11. Региструје се према месту обављања послова или седишту друштва.

7
 ЗАЈЕДНИЧКА ОБЕЛЕЖЈА ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА

1. РЕГИСТАР ПРИВРЕДНИХ СУБЈЕКАТА

Привредни субјекти се региструју у регистру који је прописан законом – АПР. Регистар
привредних субјеката се састоји из регистарских уложака с регистарским листовима. Упис у
регистар обавља се уписом у регистарске улошке, који имају два дела: АКТИВНИ – улажу се
листови који садрже важеће податке о субјекту уписа, и ПАСИВНИ – улажу се ранији
регистарски листови, који више не одговарају стварном стању. Поређење активног и пасивног
дела омогућује праћење свих промена стања субјекта уписа.
У регистру привредних субјеката воде се:
 Контролник бројева регистарских уложака субјекта уписа;
 Збирка исправа (оснивачки акт, решење надлежног органа о испуњености услова за
обављање делатности, одлуке о избору органа заступања);
 Друге прописане књиге и евиденције.
У регистар се обавезно региструју сва привредна друштва, предузетници, задруге и
други субјекти одређени посебним законом, огранци страних привредних друштава и домаћи
огранци који имају заступнике који нису и заступници друштва, или када је то прописано
посебним законом. Региструју се, такође, све чињенице које су релевантне за ступање субјекта
уписа у правни промет. То су: пословно име, седиште, датум и време оснивања, датум и време
промена, матични број статистичког завода који је истовремено и број субјекта уписа у
регистар, пореско-идентификациони број, правна форма, шифра и опис претежне делатности,
бројеви рачуна у банкама, подаци за идентификацију оснивача, име и матични број директора
и чланова управног одбора у зависности од врсте друштва, име и матични број заступника и
границе њихових овлашћења, основни капитал (уписани, уплаћени и унети). Регистар садржи и:
податке о ликвидацији и стечају привредног субјекта, забележбе података од значаја за правни
промет привредног субјекта, податке о резервисаним називима, годишње финансијске
извештаје привредног субјекта, као и друге податке у складу са законом.
Регистрација се врши према правилима управног поступка, по пријави или по службеној
дужности (када је то прописано законом или је у јавном интересу). Регистрациона пријава
подноси се на прописаном обрасцу, са пратећом документацијом, у року од 15 дана од дана
настанка података или докумената који су предмет регистрације, а може се поднети
непосредно или поштом (и електронском). Регистратор АПР-а проверава само испуњеност
формалних услова за регистрацију, а не тачност података и веродостојност докумената
достављених уз регистрациону пријаву.
По регистрационој пријави регистратор одлучује у року од 5 дана од дана пријема
пријаве, и то решењем или закључком. Ако регистратор пропусти да одлучи о пријави у овом
року, сматраће се да је пријава усвојена, о чему доноси решење и тражену регистрацију без
одлагања спроводи у регистар (тзв. ћутање администрације), осим у случајевима када нису
испуњени прописани формални услови за регистрацију. Ако су испуњени услови за
регистрацију, регистратор доноси решење којим усваја пријаву за регистрацију, а ако нису
испуњени прописани формални услови, решењем одбацује пријаву. Пријава се може и
делимично усвојити. Одлуке регистратора се истовремено са доношењем објављују на
интернет страници АПР-а (правно дејство према трећим лицима од дана објаве и то за
убудуће).
Против одлуке регистратора подносилац регистрационе пријаве има право жалбе у
року од 30 дана од дана објављивања одлуке, и то министру надлежном за послове привреде,
преко АПР-а. Ако регистратор оцени да је жалба основана, може донети решење којим ће
заменити побијано решење, односно ставити закључак ван снаге и усвојити решењем захтев из
регистрационе пријаве. Ако регистратор у року од 5 дана од дана пријема жалбе оцени да
жалба није основана, односно ако не донесе решење којим замењује побијано решење, дужан
једа без одлагања жалбу достави министру, који је дужан да о њој одлучи у року од 30 дана од

8
дана пријема, с тим да је може одбацити (неблаговремена, недопуштена, поднета од
неовлашћеног лица) или одбити (неоснована) или решењем усвојити жалбу, укинути одлуку и
вратити регистратору на поновно одлучивање, или усвојити жалбу, укинути одлуку
регистратора и сам одлучити о пријави. Одлука министра је коначна и против ње се може
водити управни спор, а против правоснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни
тужилац могу ВКС-у поднети захтев за преиспитивање судске одлуке.
Ако регистратор утврди да је податак или документ регистрован а да у моменту
регистрације нису били испуњени услови за регистрацију, укинуће своју одлуку и брисати
податак или документ најкасније у року од 6 месеци од наредног дана од дана објављивања
регистрованог податка или документа, и истовремено с овим брисањем успоставља се
претходно регистровано стање. Против одлуке о брисању дозвољена је жалба подносиоца
пријаве.
Лице које има правни интерес може тужбом захтевати утврђење да је регистрација
оснивања привредног друштва ништава:
 Ако су у пријави наведени неистинити подаци;
 Ако је регистрација извршена на основу лажног документа, документа издатог у
незаконито спроведеном поступку или документа са неистинитим чињеницама;
 Ако постоје други законом предвиђени разлози (непостојање битних елемената
оснивачког акта, правна и пословна неспособност свих оснивача у моменту потписа
оснивачког акта, незаконита делатност).
Рок за подношење тужбе је 30 дана од дана сазнања за постојање основа ништавости
(субјективни рок), а најкасније у року од 1 године од дана извршене предметне регистрације.
Рокови су преклузивни! По покренутој тужби врши се забележба спора у регистру. Постоји
могућност застајања са поступком по тужби за утврђење ништавости ако се ради о отклоњивом
основу, што процењује надлежни суд (непостојање свих обавезних елемената у оснивачком
акту), а ако се утврди постојање основа ништавости, пресуда се службено доставља АПР-у и у
року од 15 дана врши се брисање предметног уписа, односно ако се ради о ништавости
оснивања самог привредног друштва, о томе се обавештава само друштво ради покретања
поступка принудне ликвидације тог друштва.
У свим случајевима ништавости друштва, оснивачи су солидарно одговорни за насталу
штету трећим лицима (треће лице је и члан друштва који није оснивач, акционар који није
оснивач, као и поверилац). Оснивачи су одговорни и повериоцима за обавезе престалог
друштва, у складу са правилима о одговорности оснивача.
Регистровани подаци од значаја за правни промет објављују се истог дана по доношењу
решења о регистрацији, на интернет страници АПР-а по службеној дужности. Исто тако,
Регистар издаје, на захтев заинтересованог лица, извод из регистра који садржи податке из
активног дела регистарског улошка. Регистар може издавати и уверења о подацима из
пасивног дела регистарског улошка.
Када регистровани подаци који имају конститутивно дејство делују према трећим
лицима? Према закону који регулише поступак регистрације у АПР-у, регистар је јавна исправа,
и поставља као примарни принцип важност објављених података према трећим лицима
(трећа лица могу доказивати да им је било немогуће сазнање тих података у року од 15 дана
од дана објављивања), а као секундарни принцип да привредно друштво може доказати да
треће лице зна за податке који нису објављени и пре њихове регистрације. Такво дејство има
упис друштва, заступника, стицање удела, пренос удела, прокура, седиште, статусне промене.

2. ДЕЛАТНОСТ
Савремена тржишна законодавства проглашавају принцип слободе обављања
делатности – допуштена је свака делатност која није законом забрањена или није супротна
добрим пословним обичајима. Делатност привредног друштва утврђује се конститутивним
актима самог друштва и може се обављати ако су испуњени прописани услови који су зависни
од карактера делатности. Решење о испуњености услова за обављање делатности доноси се у

9
управном поступку, од стране надлежних инспекцијских служби и других надлежних органа.
Привредно друштво може да региструје обављање било које делатности, чак и кад не
испуњава услове за обављање исте у том тренутку, али не може почети обављање делатности
за које су прописани посебни услови, док не испуни те услове, у противном чини привредни
преступ. Привредно друштво може да промени своју делатност на начин одређен
конститутивним актом друштва и да ту промену региструје.

3. СЕДИШТЕ И ПРИПАДНОСТ ПРИВРЕДНОГ СУБЈЕКТА

Свако привредно друштво мора имати своје седиште које се утврђује у конститутивном
акту. Постоје два концепта седишта привредног друштва:
1. Концепт оснивања (инкорпорације) – концепт регистрованог седишта по месту
оснивања – привредно друштво има своје регистровано седиште по месту оснивања
(регистрације) које не мора бити везано за место обављања делатности друштва, нити
за место одакле се управља друштвом – друштво је везано за домаће право земље где
је основано, тј. регистровано – концепт националности компаније.
2. Концепт тзв. реалног (стварног) седишта – седиште је тамо где друштво обавља главну
делатност или одакле се управља друштвом. Овај концепт прихвата и наш Закон о
привредним друштвима – седиште друштва је место из ког се управља пословима
друштва. У овом случају привредно друштво је подвргнуто праву земље седишта места
управе (или места обављања делатности).
Седиште има вишеструки правни значај, пре свега фискални и пословни: за испуњење
фискалних обавеза, за одређивање месне надлежности регистра, за одређивање месне
надлежности судских и управних органа у парничном, ванпарничном, извршном и управном
поступку у коме учествује привредно друштво, за одређивање меродавног права које ће се
применити на уговор према правилима мпп-а, за одређивање надлежности у стечајном
поступку, сва достављања друштву врше се у седишту друштва, итд. Промена седишта, као и
ближе адресе (саставни елемент седишта), обавезно се региструје и прописно објављује.

4. ПОСЛОВНО ИМЕ (ФИРМА) ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА

Привредно друштво и предузетник морају се појављивати у правном промету под
посебним именом – пословно име. То је обавезан елемент оснивачког акта сваког привредног
друштва.
Обавезни елементи пословног имена:
1- Ознака имена у пуном или скраћеном облику;
2- Означење облика привредног друштва (АД, ДОО, ОД, КД) или ознаку да се ради о
предузетнику (пр);
3- Ознака посебног статуса „у стечају“, „у ликвидацији“;
4- Ознака седишта.
Факултативни елементи пословног имена:
1- Ознака која упућује на делатност;
2- Разни додаци у виду цртежа, боја, слика, скица, који се могу истовремено користити и
као робни и услужни жиг;
3- Ознака године оснивања.
Пословно име привредног друштва ужива вишеструку правну заштиту: по самом
закону, по основу постојања оправданог пословног интереса (тужба), по основу нелојалне
утакмице и кривичноправно. Заштита пословног имена састоји се у одбијању захтева за упис, у
брисању касније регистрованог пословног имена, у забрани употребе туђег пословног имена и
евентуално у накнади доказане причињене штете.
Заштита по службеној дужности – регистар надлежан по месту седишта привредног
друштва (или места обављања делатности предузетника) дужан је да по службеној дужности
води рачуна да у свој регистар не упише два иста или слична пословна имена, два привредна
друштва (или предузетника) која обављају исту или сродну претежну делатност. Ако до тога

10
дође, регистар је дужан да изврши регистрацију пословног имена оног друштва (или
предузетника) које је прво пријавило регистрацију са таквим именом, а да другом ускрати
регистрацију.
Заштита по тужби – за успех тужбе потребно је кумулативно испуњење више услова:
1- Да се ради о истом или сличном пословном имену;
2- Да се ради о привредним друштвима или предузетницима који обављају исту или
сродну претежну делатност;
3- Да од момента регистрације пословног имена против кога се захтевала заштита до
момента подизања тужбе није протекло више од 3 године;
4- Да је тужилац први пријавио регистрацију таквог пословног имена;
5- Да је тужилац имао оправдани пословни интерес за заштиту пословног имена.
Пословно име привредног друштва мења се на начин одређен конститутивним актима
привредног друштва и предузетника. Под променом се подразумева како промена у целини
тако и промена било ког његовог састојка. Свака промена пословног имена региструје се и
објављује да би производила правно дејство према трећим лицима.
Оснивачи који намеравају оснивање привредног друштва или да постану предузетници,
могу регистровати само тзв. намеравано име и без оснивања привредног друштва или
регистрације делатности предузетника, с тим што се друштво (или предузетник) мора основати
с тим именом у прописаном року од уписа резервисаног имена, а ако се то не деси, брише се
упис таквог пословног имена.

5. ЗАСТУПНИЦИ И ПУНОМОЋНИЦИ
Привредна друштва заступају заступници друштва – мора имати најмање једно физичко
лице као законског заступника, а ако друштво заступа друго друштво, то чини преко свог
законског заступника или пуномоћника овлашћеног писменим пуномоћјем. Према ЗПД,
привредно друштво заступа директор ex lege. Ово законско заступничко овлашћење
произилази из самог статуса директора друштва капитала, који се у заступничким пословима
појављује као саставни део тог друштва, као његов орган, изражавајући вољу тог друштва.
Оснивачким или другим актом друштва или одлуком надлежног органа друштва, као
заступници могу се одредити и друга лица. Реч је о статутарним заступницима друштва, који
се у том својству такође обавезно региструју. Ако се одреди више статутарних заступника,
потребно је одредити како ће заступник на основу закона вршити њихову координацију, као и
да ли ће они заступничка овлашћења вршити одвојено или заједно. Уколико у акту друштва
који се депонује у регистар о овоме није ништа речено, и у складу са тим није ништа
регистровано, треба претпостављати да је реч о самосталним заступницима (то је правило а
колективно се изричито одређује).
Осим на закону и актима друштва, заступање привредног друштва може се заснивати и
на изјави воље заступаног (пуномоћје), пуномоћје по запослењу и акту надлежног органа
(именовање стечајног управника у стечају, именовање ликвидационог управника приликом
ликвидације). Пуномоћје је писмено овлашћење за заступање које властодавац правним
послом даје пуномоћнику. Према ЗОО постоје пет врста пуномоћја: опште (генерално), посебно
(специјално), пословно пуномоћје, пуномоћ по запослењу и пуномоћ трговинског путника. ЗПД
ту додаје и прокуру.
Опште (генерално) пуномоћје – пуномоћник је овлашћен да предузима правне послове
који улазе у редовно пословање властодавца.
Посебно (специјално) пуномоћје – ту спадају послови који не улазе у редовно
пословање.
Пословно пуномоћје – шире од општег – пуномоћник може обављати све послове који
су уобичајени у вршењу пословне делатности привредноправног субјекта одређене врсте.
Пуномоћје трговинског путника – привредно друштво (и предузетник) може дати
овлашћење и посебном лицу – трговинском путнику, које се у редовним случајевима односи на
послове у вези са продајом робе који су наведени у пуномоћју.

11
 Овлашћење пуномоћника по запослењу - реч је о лицима која обаљају одређене
послове везане за „закључење и испуњење“ уговора, као што су: продавци у продавницама,
запослени у угоститељству, запослени на шалтерима пошти, банки, итд.
Прокура – реч је о најширем пуномоћју, ширем и од пословног, и због тога се давање и
престанак овлашћења из прокуре морају регистровати. Законски општи оквир овлашћења
прокуристе везан је за закључивање уговора и вршење правних послова и радњи у вези са
пословањем привредног друштва, а посебно ограничење везано је за немогућност
закључивања одређених послова без посебног овлашћења. Ту спадају:
1. Закључивање послова или предузимање правних радњи који се односе на стицање,
отуђење и оптерећење непокретности или удела и акција које друштво поседује у
другим друштвима;
2. Преузимање меничне обавезе и обавезе јемства;
3. Закључивање уговора о зајму или кредиту;
4. Заступање друштва пред судовима или арбитражама.
Прокура се може дати било ком лицу у привредном друштву или запосленом код
предузетника. Може се дати и другом лицу (афирмисани специјалиста за одређену област
уговора). Прокуру дају ортаци, командитори и комплементари, односно скупштина, ако
оснивачким актом или статутом друштва није друкчије одређено. Предузетник издаје прокуру
лично. Прокура се обавезно региструје. Давањем прокуре другом лицу не престају заступничка
овлашћења директора или предузетника. Прокура се даје за привредно друштво, а изузетно и
за огранак. Друштво може опозвати прокуру у свако доба, а прокуриста може отказати прокуру
у свако доба, уз обавезу да, ако је то потребо ради избегавања штете за друштво, наставља да
обавља послове прокуристе током законом прописаног времена после тога.
Прокура може бити појединачна или скупна (заједничка). Појединачна – може се дати
једном или већем броју лица, а ако је дата већем броју лица, сваки од прокуриста наступа
самостално. Скупна – за пуноважност активних радњи тражи се сагласност (претходна или
накнадна) изјава воља свих прокуриста, док се пасивне радње (пријем изјава воља и
саопштења трећих лица) сматрају пуноважним иако су учињене само једном од скупних
прокуриста.

6. ЗАСТУПАЊЕ И ПРЕКОРАЧЕЊЕ ОГРАНИЧЕЊА ОВЛАШЋЕЊА

Према ЗПД заступник је овлашћен да у име привредног друштва (или предузетника), у
границама својих овлашћења, закључује уговоре и врши друге правне радње, као и да заступа
друштво пред судовима и другим органима. Конститутивним актима привредног друштва (или
предузетника) или посебним одлукама органа друштва (или предузетника) овлашћења
заступника могу се ограничити на: 1) закључивање одређених уговора; 2) вршење одређених
правних радњи и 3) закључивање уговора и вршење других правних радњи само уз сагласност
органа управљања.
Поставља се питање пуноважности правног посла закљученог изван оквира ових
ограничења. Према ЗОО – кад заступник прекорачи границе овлашћења заступани је у обавези
само уколико одобри прекорачење – ратификација. Ако заступани то одбије, заступник и
заступани су солидарно одговорни за штету коју је друга страна претрпела, ако је била савесна.
ЗПД поставља потпуно супротно правило – према трећим лицима регистрована ограничења
овлашћења заступника немају правно дејство, с тим што додаје и правило које важи за
унутрашње односе о дужности заступника да се придржава овлашћења из конститутивних
аката и одлука надлежних органа привредног друштва (или предузетника).

7. ЗАСТУПАЊЕ И ПРАВНИ ПОСАО ИЗВАН ЦИЉА (ДЕЛАТНОСТИ) ДРУШТВА

Поставља се питање пуноважности правног посла изван регистроване делатности. ЗПД
усваја изричиту норму да су уговори закључени изван оквира делатности правноваљани, осим
ако привредно друштво докаже несавесност трећег лица, с тим да само објављивање
регистрације делатности није довољан доказ за то.

12
 ДУЖНОСТИ ПРЕМА ПРИВРЕДНОМ ДРУШТВУ

Закон о привредним друштвима посебно установљава следеће дужности одређених

лица:
1. Дужност рада у интересу привредног друштва (општа фидуцијарна дужност);
2. Дужност пажње у пословним одлукама (имају само директори, чланови надзорног
одбора, заступници и прокуристи, као и ликвидациони управник);
3. Дужност лојалности привредном друштву у случају постојања сукоба личног интереса
и интереса повезаних лица са интересом привредног друштва;
4. Дужности по основу конкуренције;
5. Дужности чувања пословне тајне.

Дужности према привредном друштву утврђене ЗПД имају:

1. Сви ортаци у ортачком друштву;
2. Сви комплементари у командитном друштву (не и командитори, јер немају управљачка
овлашћења);
3. Чланови и акционари са значајним капитал-учешћем или контролни чланови ДОО и
контролни акционари у АД;
4. Заступници друштва и прокуристи;
5. Директори и чланови надзорног одбора;
6. Ликвидациони управник;
7. Друга лица одређена оснивачким актом односно статутом друштва.
Наведена лица дужна су да раде непосредно у интересу самог привредног друштва, а не и
непосредно за остале интересе (носиоци осталих интереса се називају stakeholder – и).

ОПШТА ФИДУЦИЈАРНА ДУЖНОСТ

Лица која имају законом установљене дужности пажње „доброг домаћина“ или пажње
„доброг стручњака“ према привредном друштву дужна су да раде у интересу друштва.

ДУЖНОСТ ПАЖЊЕ
Директори – чланови одбора директора, чланови надзорног одбора, заступници и
прокуристи и ликвидациони управник не могу гарантовати постизање неког резултата (обавеза
резултата), већ само предузимање са „дужном пажњом“ свега што је у њиховој моћи (обавеза
средстава – начина), према апстрактном стандарду „разумног човека“ или „доброг
привредника“. ЗОО такође познаје стандард „пажње доброг привредника“ и стандард „пажње
доброг стручњака“ (обавеза поступања са повећаном пажњом, према правилима струке, у
случају професионалних делатности). Немогућност конкретизације стандарда „добар
привредник“ или „добар стручњак“, када је реч о одговорности лица која имају дужности
према привредном друштву, довело је до успостављања правила пословног
одлучивања – business judgment rule. Ово правило је практично проширење правила
дужности лојалности привредном друштву код постојања сукоба интереса и извесна
конкретизација правила „пажње доброг привредника“ или пажње „доброг стручњака“ у
компанијском праву свођењем на дужност информисања и „консултовања релевантне
струке“. Тако, лица која имају дужност према привредном друштву нису одговорна за
последице својих пословних одлука ако су при том кумулативно:
1) Поступала у разумном уверењу да делују у најбољем интересу привредног друштва
(фидуцијарна дужност);
2) Поступала са дужном пажњом (у поступку доношења пословне одлуке поступање
заснивала на информацијама и мишљењима људи стручних за одговарајућу област, за
које верују да су у том погледу савесно поступали);
3) Савесна су.

13
 Санкција повреде ове дужности је накнада штете. Рок за подношење тужбе је 6 месеци
(субјективни) односно 5 година (објективни).

ДУЖНОСТ ПО ОСНОВУ СУКОБА ИНТЕРЕСА И ОДОБРЕЊА

Дужност лојалности компанији у случају постојања сукоба личног интереса директора
(и других лица која имају дужност према друштву) и компаније, претпоставља њихову обавезу
да избегавају све случајеве у којима могу доћи у потенцијални сукоб властитих интереса (или
интереса повезаних лица) са интересом компаније према којој имају обавезу лојалности и у
чијем интересу тада морају радити (правни посао или правна радња). Сукоб интереса обухвата
све ситуације у којима директор (и друго лице које има дужности према друштву) бира да врши
своја права и овлашћења на начин да:
1) повређује интересе компаније; или
2) задовољава сопствене интересе који су изван друштва; или
3) стиче у друштву неку предност (корист) на штету других акционара.
Прво правило које тада налаже дужност лојалности компанији је откривање овог
случаја надлежном органу ради евентуалног давања одобрења (претходна или накнадна
сагласност), без права гласа лица која имају интереса у датом послу. Изузетно, одобрење није
потребно у случају: постојања личног интереса јединог члана друштва, уписа или куповине
удела или акција по праву пречег стицања односно куповине, као и постојања сукоба интереса
свих чланова друштва и прибављања сопствених акција или удела.

ПОЈАМ ПОВЕЗАНОГ ЛИЦА

Лични интерес у ужем смислу постоји и кад је лице које има дужности према
привредном друштву и члан његове породице (кад је то лице физичко лице) „уговорна страна у
правном послу са привредним друштвом“ – директна позиција сукоба интереса.
Лични интерес у ширем смислу постоји и кад је лице које има дужности према
привредном друштву и члан његове породице (кад је то лице физичко лице): 1) „у
финансијском односу са лицем из правног посла или радње које закључује уговор са
привредним друштвом или које има финансијске интересе у том послу или радњи по основу
којих се разумно може очекивати да утичу на његово поступање супротно интересу привредног
друштва“, или 2) „је под контролним утицајем стране из правног посла или радње (са
привредним друштвом) или лица које има финансијски интерес у том правном послу или
радњи, тако да се основано може очекивати да утичу на његово поступање супротно интересу
привредног друштва“.
Повезана лица су лица која су са лицима која имају дужности према привредном
друштву у одређеној персоналној или капиталској вези.
Повезаним лицима, у односу на одређено физичко лице, сматрају се: 1) његови крвни
сродници и брачни и ванбрачни партнери тих сродника; 2) његов супружник и ванбрачни
партнер и њихови крвни сродници у првом степену сродства; 3) његов усвојилац или усвојеник,
као и потомци усвојеника; 4) друга лица која са тим лицем живе у заједничком домаћинству.
Повезаним лицем у односу на одређено правно лице сматра се: 1) правно лице у којем
то правно лице поседује значајно учешће у капиталу, или право да такво учешће стекне из
конвертибилних обвезница, вараната, опција и слично; 2) правно лице у којем је то правно
лице контролни члан друштва (контролисано друштво); 3) правно лице које је заједно са тим
правним лицем под контролом трећег лица; 4) лице које у том правном лицу поседује значајно
учешће у капиталу, или право да такво учешће стекне из конвертибилних обвезница, вараната,
опција и слично; 5) лице које је контролни члан тог правног лица; 6) лице које је директор,
односно члан органа управљања или надзора тог правног лица.

14
 ДИРЕКТНИ СЛУЧАЈЕВИ ПОВРЕДЕ ДУЖНОСТИ ИЗБЕГАВАЊА СУКОБА ИНТЕРЕСА
Ту спадају:
1. Коришћење за себе корпорацијских шанси (могућности);
2. Присвајање имовине друштва у ширем смислу (теорија имовине);
3. Прибављање користи од трећих лица из послова повезаних са компанијом;
4. Кршење забране неоснованог обогаћења (теорија неоснованог обогаћења);
5. Коришћење повлашћених информација;
6. Злоупотреба положаја у друштву.
Друштво може поднети тужбу против лица које је повредило дужност избегавања
сукоба интереса и с њим повезаног лица, којом може тражити накнаду штете и пренос на
друштво користи које су та лица овом повредом остварила. Рок је 6 месеци (субјективни),
односно 5 година (објективни).

ДУЖНОСТ НЕКОНКУРЕНЦИЈЕ (СУКОБ ИНТЕРЕСА У ШИРЕМ СМИСЛУ)

Лица која имају дужности према привредном друштву не могу директно или
индиректно бити ангажована у другом привредном друштву, конкурентске делатности, осим
ако за то добију одобрење у складу са давањем одобрења у случају постојања сукоба интереса
– правило забране недозвољене конкуренције. Оснивачким актом привредног друштва може
се одредити да ова забрана конкуренције траје и после престанка својства које је основ за
забрану конкуренције, али не дуже од 2 године од престанка тог својства.
Лица која имају дужности према привредном друштву не могу:
1. Бити ангажовани у другом привредном друштву конкурентне делатности;
2. Бити предузетници који имају исти или сличан предмет пословања;
3. Бити запослени у конкурентном друштву;
4. Бити на други начин ангажована у другом конкурентном друштву;
5. Бити чланови или оснивачи у другом правном лицу које има исти или сличан предмет
пословања, осим ако за то добију одобрење у складу са давањем одобрења приликом
сукоба интереса – правило неконкуренције. У случају вишеструких својстава ових лица
у конкурентним друштвима питање је према којем друштву су та лица лојална (према
коме имају обавезу фидуцијарне дужности) – ако је једно лице извршни директор у
више друштава, што је по правилу искључено код конкурентских друштава, осим у
случају добијања одобрења, морало би бити лојално сваком друштву где обавља ту
функцију.
Клаузула недозвољене конкуренције је диспозитивне природе и може се оснивачким
актом, односно статутом, проширити и на друга лица, а могу се одредити и послови и начин
или место њиховог обављања, који не представљају повреду дужности недозвољене
конкуренције.

ИСТОВЕТНОСТ САНКЦИЈЕ ЗА ПОВРЕДУ ПРАВИЛА СУКОБА ИНТЕРЕСА И ЗАБРАНЕ

КОНКУРЕНЦИЈЕ
Повреда правила сукоба интереса и правила забране конкуренције, поред права на
накнаду доказане проузроковане штете, рађа и следећа права:
1) Да се послови извршени за рачун лица које повређује ова правила признају као
послови извршени (закључени) за рачун привредног друштва;
2) Да се привредном друштву предају све користи које је остварило лице које
повређује ова правила из тих послова, а који су обављени за рачун тог лица;
3) Да се сва потраживања која произилазе из посла извршеног за рачун тог лица које
повређује ова правила, уступе привредном друштву.
Могуће је оснивачким актом утврдити и друга права – на пример искључење из
ортачког друштва, престанак чланства у органу друштва, разрешење заступника, одузимање
овлашћења прокуристе, раскид уговора о управљању, итд. Права друштва по основу повреде
правила сукоба интереса и забране конкуренције може остварити само друштво, али и сваки

15
ортак друштва, комплементар, или члан или акционар који поседује или заступа најмање 5%
основног капитала друштва, у субјективном року од 60 дана од дана сазнања за повреду или у
објективном року од 3 године од учињене повреде.

ДУЖНОСТ ЧУВАЊА ПОСЛОВНЕ ТАЈНЕ

Пословну тајну у смислу ЗПД чине информације о привредном друштву за које је
очигледно да би проузроковале штету привредном друштву ако дођу у посед трећих лица, као
и податак који може имати или има економску вредност зато што није опште познат, нити је
лако доступан трећим лицима, која би његовим коришћењем или саопштавањем могла
остварити економску корист, и који је од стране друштва заштићен одговарајућим мерама у
циљу чувања његове тајности. Пословна тајна је и податак који је законом, другим прописом
или актом друштва одређен као такав.
Не може се сматрати пословном тајном привредног друштва:
1) Информације чије је објављивање у складу са законом обавезно;
2) Информације чије је објављивање неопходно ради обављања послова или заштите
интереса друштва;
3) Информације које указују на то да постоји дело кажњиво законом.
Санкције за лица која имају дужности према привредном друштву (као и лица
запослена у друштву), а која повреде дужност чувања пословне тајне, могу бити:
- Накнада штете;
- Искључење тог лица из чланства друштва;
- Раскид радног односа.
Рок за подношење тужбе је 6 месеци, односно 5 година.
Друштво је дужно да пружи потпуну заштиту лицу које, поступајући савесно, у доброј
вери, указује надлежним органима на постојање информације у вези са учињеним делом
кажњивим законом.

ПРИВРЕДНА ДРУШТВА И ТУЖБЕ

1. ИНДИВИДУАЛНА ТУЖБА
Индивидуалну тужбу може подићи сваки ортак, члан или акционар коме је одлукама
органа друштва или радњама лица које има дужности према привредном друштву
проузрокована нека штета, повредом дужности утврђених у складу са ЗПД – неисплата или
утаја дивиденде, нетачно приказивање резултата пословања друштва како би се избегла
исплата дивиденде, онемогућавање остваривања права гласа, итд. Тужени по овој тужби је
увек друштво односно друштво и чланови органа друштва или друга лица која имају дужности
према друштву, чијом повредом вршења су проузроковали штета тужиоцу. Индивидуалну
тужбу може подићи једно лице или више њих заједно (супарничари).

2. КОЛЕКТИВНА ТУЖБА
Тужба коју подиже један или више ортака, чланова или акционара против друштва или
лица која имају дужности према привредном друштву, ради признавања неког права које им
припада, с тим да одлука делује и према другим ортацима, члановима, или акционарима који
се налазе у истој позицији, и ако нису била супарничари у спору.

3. ДЕРИВАТИВНА (ИЗВЕДЕНА) ТУЖБА

Ако поступак против лица која имају дужности према привредном друштву чијом
повредом проузрокују штету друштву, не покрене само друштво, овај поступак по принципу
деривације, у своје име а за рачун друштва (досуђена накнада штете припада друштву а не
тужиоцима), може покренути као тужилац сваки командитор, члан или акционар који

16
појединачно или скупно поседује прописани проценат капитал-учешћа, односно најмање 5%
основног капитала друштва, и то у време подизања тужбе, а не у тренутку проузроковања
штете.
Према нашем закону, примарни тужилац је друштво, а остали су секундарни – могу
поднети тужбу тек по претходном обраћању друштву, ако оно за њихов захтев у року од 30
дана од пријема захтева не покрене поступак или ако у овом року одбије захтев за покретање
поступка.
ЗПД не даје право на тзв. вишеструку деривацију – могућност подизања тужби не само
у друштву где има статус командитора, члана или акционара, већ и у повезаним друштвима
(како по хоризонтали – друштва-сестре, тако и по вертикали – друштво-мајка, друштво-унука,
итд).
Право на подизање деривативних тужби је законско право и оно се не би могло
искључити или ограничити оснивачким актом, статутом или одлуком скупштине друштва или
другог органа друштва.
Институт деривативних тужби постоји за командитна друштва (као право командитора),
друштва са ограниченом одговорношћу (као право чланова друштва) и за акционарска друштва
(као право акционара). Овај институт не постоји за ортачко друштво, али закон не искључује
могућност да се оснивачким актом или уговором утврди и за ово друштво, као право ортака.
ЗПД уводи могућност да исти тужилац води поступак истовремено и по деривативној и
по индивидуалној тужби, ако су испуњене претпоставке и за једну и за другу тужбу прописане
законом.
Што се тиче рокова, нема посебних рокова предвиђених законом, тако да се примењују
општи рокови (а који су утврђени ЗПД), субјективан – 6 месеци од сазнања за основ подизања
тужбе и објективан – 5 година од дана проузроковања штете, ако посебним законом није
утврђен други рок застарелости.

17
 ОРТАЧКО ДРУШТВО
Ортачко друштво је друштво два или више ортака који су неограничено солидарно
одговорни целокупном својом имовином за обавезе друштва.
А) Ортачко друштво има правни субјективитет који стиче од момента регистрације
оснивачког акта, што значи да самостално иступа у правном промету и преузима права и
обавезе.
Б) Правни субјектитвитет претпоставља и одвојеност имовине друштва од приватне
имовине ортака, што има следеће последице:
1) Приватни повериоци ортака не могу се намирити из имовине друштва;
2) ОД за своје обавезе одговара и својом имовином поред солидарне одговорности
ортака својом имовином;
3) Између поверилаца друштва и ортака не постоје непосредни правни односи;
4) ОД је порески субјект (порез на добит и порез на имовину);
5) ОД је стечајни субјект.
В) ОД је вишечлано друштво - ЗПД одређује изричито да је минимални број ортака 2, а
што произилази из уговорног начина настанка и отуда ако из било ког разлога ово друштво
спадне на само једног ортака, оно више не може опстати у овом својству. Ортаци могу бити
физичка и правна лица!!!, домаћа и страна.
Г) ОД је друштво лица – од значаја су личне особине и везе између чланова друштва
(ортака), тако да претежу обележја друштва intuitu personae.
Д) Пословно име је пре морало садржати и имена свих чланова, више њих или једног уз
ознаку „и остали“, као и ознаку облика друштва (о.д.), а сада више није нужно лично име неког
од ортака.
Ђ) ОД настаје симултаним оснивањем (без јавног уписа удела) и то уговором о
оснивању који мора бити у писаној форми. Дакле, оснивачки акт овог друштва је уговор о
оснивању. ЗПД одређује минимум обавезних елемената овог уговора (пословно име и
седиште, делатност друштва, одређење оснивача, одређење врсте и вредности улога сваког
ортака), а поред њих може садржати и факултативне елементе значајне за друштво и ортаке
друштва.
Е) Поред оснивачког акта у форми уговора о оснивању (који је обавезни конститутивни
акт овог друштва), ОД може да има и уговор ортака друштва који се не прилаже регистру, а
којим ортаци могу ближе да уреде своје међусобне односе. У случају несагласности оснивачког
акта и уговора ортака, предност имају одредбе оснивачког акта. Оснивачки акт се мења
сагласношћу свих ортака, ако у том акту није друкчије утврђено.
Ж) ОД се може основати за обављање било које привредне (профитне) делатности,
али ипак изузетно је обављање неких делатности у овој форми искључено посебним законима,
на пример делатност берзи, делатност банака, осигуравајућих друштава, инвестиционих
фондова, итд.
З) Минимални оснивачки капитал ортачког друштва – није законом прописан. Улог
ортака може бити у новчаном облику, неновчаном облику, личном раду и услугама (како
извршеним тако и будућим).
И) Сваки ортак заступа друштво – сваки ортак је овлашћен да самостално заступа
друштво.
Ј) Регулисање интерних односа ортака, као и односа ортака друштва и друштва је
уговорна материја и ЗПД не интервенише императивним нормама. Норме закона полазе од
принципа уравнотежења интереса ортака, имајући у виду природу друштва. Принцип слободе
уговарања примењује се код: 1) улога у друштво; 2) располагањем ортачким уделом међу
ортацима; 3) одлучивања ортака друштва (једногласно, сваки ортак има један глас); 4)
пословођења и заступања; 5) накнаде трошкова ортака; и 6) добити и губитака.

18
 К) Код екстерних односа ортачког друштва (и ортака) према трећим лицима влада
принцип императивности закона како би се заштитили интереси трећих лица.
Л) Када је реч о одговорности, наш ЗПД прихвата систем солидарне одговорности
ортака за обавезе друштва, без могућности другачијег уговарања, а када је реч о одговорности
новог ортака друштва, он одговара на исти начин као и остали ортаци и за обавезе настале пре
ступања у друштво, уз могућност накнадног регреса од друштва и постојећих ортака.
Љ) Када је реч о располагању уделом ортака трећим лицима, ортаци имају право прече
куповине удела ортака који намерава да иступи из друштва. Са правним режимом продаје
удела треба изједначити и поклањање удела трећем лицу, замену удела и евентуално
залагање удела. Када је реч о наслеђивању удела, удео преминулог члана (односно престалог
члана правног лица) не наслеђује се аутоматски, већ се расподељује сразмерно на остале
ортаке.
М) Престанак својства ортака - својство ортака у друштву престаје у случају: смрти
ортака, отварања стечаја на неким од ортака, отказа неког ортака, искључења ортака,
доношења одлуке ортака и у другим случајевима утврђеним оснивачким актом или уговором
ортака друштва. Могућност искључења ортака ортачког друштва постоји у случају постојања
„оправданог разлога“ (доводи у опасност постизање циља друштва, трајна инсолвентност,
неизвршење уговорних обавеза), и то на основу судске одлуке по тужби осталих ортака
друштва (или друштва).
Н) Престанак ортачког друштва – ОД престаје брисањем из регистра!!! привредних
субјеката у случају: а) ликвидације друштва; б) закључења стечаја друштва; ц) статусне
промене друштва.
Њ) Ако ОД спадне на једног ортака, ЗПД оставља рок од 3 месеца да обезбеди
потребни минимум ортака, а ако то не учини прибегава се његовој ликвидацији. У случају
останка једног ортака, ово се друштво може и трансформисати (променити форму) у АД или
ДОО, а ако је ортак физичко лице и у предузетника (инокосни трговац).

КОМАНДИТНО ДРУШТВО
Друштво које се оснива уговором два или више правних или физичких лица ради
обављања делатности под заједничким пословним именом, од којих најмање једно лице
одговара неограничено солидарно за обавезе друштва – комплементар, а најмање једно
лице одговара ограничено до висине свог уговореног улога – командитор.
А) Правни субјективитет стиче уписом у прописани регистар и признаје му се
имовинска аутономија, те може у своје име и за свој рачун преузимати права и обавезе у
правном промету. Почетна имовина друштва формира се од оснивачких средстава оснивача
друштва, а касније се она може смањивати или повећавати у зависности од пословања
друштва. Пријаву за упис у регистар подносе лица која су у оснивачком акту наведени као
заступници друштва (ако није друкчије одређено, претпоставка је да су то сви комплементари).
Пријава садржи податке за сваког комплементара, као и командитора и означење њиховог
улога. У објави не сме се садржати име односно пословно име командитора, као ни означење
његовог улога, али се мора навести податак да друштво има командитора и њихов број.
Б) Комплементари и командитори могу бити физичка лица и правна лица.
В) КД је привредни субјект који обавља неку привредну делатност ради стицања
добити, а изузетно може бити искључено обављање одређене привредне делатности у овој
форми друштва.
Г) КД послује под пословним именом које може бити персонално име (име свих,
неколицине или једног комплементара – тзв. спољни, јавни ортаци) или неко друго, и мора да
садржи назнаку облика друштва “КД“, и навођење имена комплементара (значајно због
обавештења трећих лица ко неограничено одговара за обавезе друштва), док се остали подаци

19
могу сазнати из регистра (неуписани комплементари у пословном имену, командитори – тзв.
унутрашњи ортаци).
Д) КД је друштво лица – од значаја су личне особине и везе између комплементара,
који имају идентичан положај као ортаци ортачког друштва.
Ђ) Оснивачки акт овог друштва је уговор о оснивању и једини правни акт
конститутивног значаја и прилаже се уз регистрациону пријаву. Поред њега, КД може имати и
посебан акт - уговор ортака друштва, који се не прилаже регистру, а којим ортаци могу ближе
да уреде своје међусобне односе, као и односе са командитним друштвом. Уговор о оснивању
може се променити сагласношћу свих ортака друштва (и комплементара и командитора), ако
није одређено другачије.
Е) Законодавац не прописује минимални основни капитал и може да се састоји у новцу,
стварима и правима израженим у новчаној вредности. И овде треба прихватити могућност
улога комплементара у раду и услугама друштву. Улог командитора се не може састојати из
будућег рада и пружања услуга друштву, али се може састојати из извршеног рада и услуга
друштву, осим ако другачије није одређено оснивачким актом друштва.
Ж) ЗПД не садржи детаљну регулативу права и обавеза ортака у КД, али садржи два
значајна принципа:
1) На ово друштво се примењују правила ОД ако нема посебних;
2) Комплементари у друштву имају идентичан статус са статусом ортака ОД;
З) Командитори су искључени из управљања и вођења послова друштва, што је
поверено комплементарима. Осим ових права (и обавеза), командитори имају сва друга права
као и комплементари. Функцију управљања врше сви, неколицина или један комплементар
или посебан орган или спољно специјализовано лице, али никад командитор. Управљање
обухвата само послове који улазе у тзв. редовну делатност друштва (послови из регистроване
делатности друштва).
И) Пренос удела у КД - према ЗПД удели (или део удела) комплементара се могу
преносити на трећа лица само уз сагласност свих комплементара и командитора, ако другачије
није уговорено, док се удео командитора може преносити на треће лице по правилу слободно,
ако другачије није уговорено (оснивачки акт или уговор ортака). У свему осталом треба
применити правила за ОД (посебно право прече куповине и комплементара и командитора, у
складу са уговором о оснивању).
Ј) Статус комплементара у заступању КД у свему је идентичан статусу ортака у ОД, а
када је реч о статусу командитора, ништа не говори против могућности да буде заступник
друштва, али не као орган (заступник ex lege), већ као прокуриста (који такође заступа друштво,
а није заступник).
К) Одговорност командитора и комплементара за обавезе - комплементари
одговарају за обавезе друштва неограничено солидарно (целокупном својом имовином).
Командитор, ако је у целини унео уговорени улог у имовину друштва, само сноси ризик
(одговорност) пословања овог друштва до висине свог улога и не одговара више за обавезе
друштва. Ако командитори не унесу цео уговорени улог у имовину друштва, они одговарају
солидарно ограничено до висине неуплаћеног уговореног улога према друштву или
повериоцима друштва. Командитор се не може на уговорној основи ослободити те
одговорности, па ни делимично, као што му се не може одложити уношење улога у имовину
друштва.
Командитор одговара као комплементар ако се: 1) у пословном имену налази његово
име, уз његову сагласност; и 2) ако води послове друштва, (због прекршаја о забрани мешања
командитора у управљање и вођење послова друштва). Командитор који накнадно приступи
основаном друштву (одговорност новог ортака), могао би да одговара само до висине
уговореног улога од тренутка када је постао ортак тог друштва (ЗПД ово не регулише).
Л) Ако из КД иступе сви комплементари, а нови не ступе у року од 3 месеца или 6
месеци, онда КД мора променити правну форму у ДОО или АД, у противном се отвара поступак
ликвидације. Исто тако, ако из овог друштва иступе сви командитори, а нови не ступе у

20
законом прописаном року, оно мора променити правну форму у ОД или у предузетника, у
противном отвара се поступак ликвидације. Све те промене се уписују у регистар и објављују.

ДРУШТВО СА ОГРАНИЧЕНОМ ОДГОВОРНОШЋУ

ДОО је друштво са правним субјективитетом које под заједничким (персоналним или
реалним) пословним именом и, по правилу, фиксираним основним капиталом (који је
подељен на чланске уделе) обавља одређену делатност уз одговорност целокупном својом
имовином (потпуна одговорност). ДОО је друштво у коме један или више чланова друштва
имају уделе у основном капиталу друштва, с тим да чланови не одговарају за обавезе друштва,
осим у случају пробијања правне личности.

ПРАВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
А) Правни субјект који настаје уписом у регистар. Има своју имовину одвојену од
имовине чланова којом обавља своју делатност и одговара за преузете обавезе. У правном
промету са трећим лицима друштво као правни субјект преузима самостално права и обавезе.
Одвојеност имовине друштва од персоналне имовине чланова друштва и неодговорност
чланова за обавезе друштва чини да повериоци друштва нису истовремено и повериоци
чланова друштва, и обрнуто. Отуда, повериоци друштва не могу реализовати своје
потраживање према члану друштва од друштва, али могу остварити принудно извршење над
уделом члана друштва у друштву (јер је удео у друштву саставни део имовине члана друштва).
Б) Правни субјективитет друштва и његова одвојеност од чланова чини могућим правне
послове чланова са друштвом (давање кредита, продаја робе, вршење услуга).
В) Има осовни капитал који чини збир вредности улога чланова. Сваки члан може
имати само један улог (на основу кога стиче по правилу један удео у друштву изражен у
проценту или разломку) и улози не морају бити једнаки.
Г) Чланови не одговарају за обавезе друштва али сносе ризик за пословање друштва до
висине свог улога. За преузете обавезе према трећим лицима одговара само друштво, и то
целокупном својом имовином (потпуна одговорност). Одговорност чланова везана је за висину
уговореног улога, па ако цео улог није унет у имовину друштва, чланови друштва одговарају до
износа неунетог улога.
Д) Послује под заједничким пословним именом, које може бити персонално име неког
члана друштва или реално пословно име које упућује на делатност и мора да садржи ознаку
облика ДОО.
Ђ) Може бити регистровано за обављање било које делатности, али се неке делатности
не могу обављати у овом организационом облику, већ једино као АД (банка).
Е) Ограничено је по потенцијалу јер му је искључена могућност јавног задуживања (не
само јавним уписом акција, већ често и обвезница и других комерцијалних хартија), а често је
ограничено и по броју чланова.
Ж) Затворено друштво са присуним елементима intuitu personae, те је стога основни
капитал релативно непокретан и структура чланства стабилна, са великом могућношћу
контроле уласка и изласка из друштва.
З) Флексибилна форма друштва са великом могућношћу да се, на уговорној основи,
потебама чланова прилагођава и оснивање, и управљање, и функционисање, и престанак
чланства и престанак друштва.
И) Већински власници који су и запослени, преферирају дистрибуцију зараде кроз
плате, а не кроз дивиденде.
Ј) ДОО се оснива одлуком о оснивању ако је оснивач један члан, односно уговором о
оснивању ако их има више. ЗПД одређује минимум обавезних елемената, који поред општих
(означење оснивача – чланова друштва, пословно име и седиште, делатност – циљ друштва)

21
обухвата и посебне елементе који су диктирани природом овог друштва (износ основног
капитала и износ улога појединих чланова, начин и време уплате новчаних улога).
К) ЗПД предвиђа могућност измене уговора о оснивању друштва већином од укупног
броја гласова ако није одређено другачије. Изузетно, када се ради о промени оснивачког акта
којом се умањују утврђена права чланова друштва, потребна је сагласност тих чланова.
Л) Поред оснивачког акта (уговор, одлука) ДОО може имати и уговор чланова друштва.
Доносе га оснивачи друштва (сви или само неки) и производи дејство даном потписивања од
стране оснивача – чланова друштва и обавезује само потписнике. Промене се врше
једногласношћу свих чланова потписника. Овај уговор се не доставља уз пријаву за
регистрацију, јер уређује унутрашње односе у друштву и није битан за односе са трећим
лицима. У случају несагласности оснивачког акта и уговора, примат има оснивачки акт као
једини конститутивни акт друштва.
Љ) ДОО могу оснивати физичка или правна лица, а може га основати и само једно
лице, док се максималан број чланова не утврђује. Након закључења уговора или доношења
одлуке о оснивању, врши се упис улога чланова и њихова уплата у друштво, као и одређење
заступника друштва. ДОО може се основати само симултаним начином, дакле без јавног
позива за упис удела, јер би то било супротно затвореној природи овог друштва и снажним
елементима intuitu personae. Након спровођења претходних радњи и сачињавања
конститутивног акта, са пратећим документима зависно од врсте улога, као и од врсте
делатности, врши се упис у регистар, чиме ово друштво стиче правни субјективитет.
М) ЗПД прописује обавезни минимални новчани део улога (вредност основног
капитала) – 100 динара, као неопходни услов за оснивање овог друштва, а дозвољава и да
предмет улога буде и извршени рад и услуге (не и будуће) друштву.
Н) Право гласа остварује се у скупштини и имају га сви чланови сразмерно свом уделу.
Њ) Имовинска права - обухватају право учешћа у добити друштва (дивиденда) и
право учешћа у расподели ликвидационе или стечајне масе, након престанка друштва стечајем
или ликвидациојом, а по подмирењу обавеза. Ова права у директној су зависности од
величине удела у друштву.
УДЕЛИ
Удели су чланска права која се стичу на oснову улога у друштво (удео се стиче
сразмерно вредности улога) и ЗПД има чврст принцип „један удео – један члан“, који важи и
приликом стицања нових удела или преноса дела удела. Удели могу али не морају бити
једнаке вредности, с тим што се оснивачким актом одређује колики улог даје право на један
глас.
На једном уделу може постојати и власништво више лица – сувласници удела, који се
према датом ДОО сматрају једним чланом друштва и они су солидарно одговорни према
друштву у вези са преузетим обавезама према друштву.
ЗПД дефинише појам „сопствени удео“ као удео који друштво стекне од својих чланова.
Дакле, друштво не може уписивати своје уделе, али може уделе које су по неком правном
основу стекли његови чланови касније откупљивати или стицати на други начин и држати их
као сопствене уделе. Сопствене уделе друштво може:
1) расподелити члановима друштва сразмерно њиховим уделима у основном капиталу
друштва;
2) пренети члану друштва или трећем лицу уз накнаду;
3) поништити уз обавезу смањења основног капитала друштва.
ЗПД говори о могућности повлачења (амортизација) удела члана друштва од стране
друштва, иако је правило да члан не може тражити повраћај уплаћеног улога од друштва док
друштво постоји, ипак се оснивачким актом може утврдити повлачење удела. Одлуку доноси
скупштина чланова, а основи повлачења могу бити: искључење члана, смрт члана или његов
престанак, принудно извршење на уделу итд. Уговором о оснивању треба уредити и последице
повлачења удела: престанак чланства, поништење удела, смањење основног капитала. Члан

22
чији се удео повлачи и поништава има право на накнаду његове тржишне вредности (осим ако
је реч о бестеретном повлачењу).

Пренос удела
Пренос удела члана другим члановима друштва је слободан, уз могућност да се
оснивачким актом утврде ограничења - најчешће пренос делова удела на остале чланове
сразмерно уделима које имају у друштву, како се не би реметила постојећа структура удела у
друштву.
Пренос удела у случају смрти члана друштва врши се у складу са правилима наследног
права, али Закон утврђује могућност да друштво или чланови у законом прописаном року
принудно откупе удео преминулог члана од наследника. Ако је ово право утврђено актом у
корист друштва, ту одлуку доноси скупштина друштва, а ако је утврђено у корист једног или
више чланова, ту одлуку у прописаном року доносе ти чланови, и о томе обавештавају
друштво.
ЗПД установљава правило првенства стицања удела или дела удела члана друштва
који продаје свој удео или део удела од стране других чланова друштва у складу са оснивачким
актом и законом. Повреда законског права прече куповине удела рађа право на тужбу суду
ради поништаја преноса. Ако неки од чланова који су прихватили понуду за откуп не приступи
закључењу уговора, члан који располаже својим уделом може удео пренети другим члановима
који приступе закључену уговора, и то сразмерно њиховом проценту удела у укупном збиру
удела чланова који су прихватили понуду. Ако је понуда одбијена, удео или део удела се може
пренети трећем лицу под условима који нису повољнији од услова под којима је нуђена
продаја тог удела члановима друштва, и то у прописаном року. Оснивачким актом се може
предвидети да се пренос трећем лицу које није члан друштва може извршити само на основу
сагласности скупштине друштва, а такође, уместо овог, оснивачким актом се може одредити
да друштво уместо давања сагласности може одредити треће лице на које ће пренети удео под
истим условима.
Удео се по правилу преноси у целости, али ни деоба није законом искључена Може се
искључити уговором о оснивању, осим у случају преноса удела на два или више лица. Пренос
удела врши се правним послом (уговором о продају, трампи, поклону) и то у писаном облику с
овером потписа преносиоца и стицаоца (форма ad solemnitatem), а она је потребна и због уписа
преноса у регистар.

УПРАВЉАЊЕ ДРУШТВОМ
Управљање ДОО може бити организовано као:
1) Једнодомно управљање - скупштина друштва и један или више директора; и
2) Дводомно управљање - скупштина друштва, надзорни одбор и један или више
директора.
У сваком ДОО постоји скушпштина друштва која се може одржавати на седници и
без седнице. У једночланом друштву овлашћења скупштине врши тај члан или од њега
овлашћено лице. Рок за сазивање скупштине је најкасније 8 дана пре одржавања седнице и њу
сазива директор (једнодомно управљање) или надзорни одбор (дводомно управљање), а
могу и мањински чланови са 20 % капитал учешћа. Сазивач утврђује и дневни ред скупштине, а
мањински чланови могу предложити допуне тачака ако поседују 10 % капитал учешћа. На
остала питања рада скупштине (записник, кворум, већина за одлучивање, начин рада,
пуномоћје за гласање, искључење права гласа) сходно се примењују правила прописана за
скупштину АД.
Делокруг скупштине обухвата следеће:
1. доноси измене оснивачког акта;
2. усваја финансијске извештаје, као и извештаје ревизора ако су финансијски извештаји
били предмет ревизије;

23
 3. надзире рад директора и усваја извештаје директора код једнодомног управљања;
4. усваја извештаје надзорног одбора код дводомног управљања друштвом;
5. одлучује о повећању и смањењу основног капитала друштва, као и о свакој емисији
хартија од вредности;
6. одлучује о расподели добити и начину покрића губитака;
7. именује и разрешава директора и утврђује накнаду за његов рад;
8. именује ревизора и утврђује накнаду за његов рад;
9. одлучује о покретању поступка ликвидације, као и о подношењу предлога за покретање
стечајног поступка од стране друштва;
10. именује ликвидационог управника и усваја ликвидационе билансе и извештаје
ликвидационог управника;
11. одлучује о стицању сопствених удела;
12. одлучује о обавезама чланова друштва на додатне уплате и о враћању тих уплата;
13. одлучује о захтеву за иступање члана друштва;
14. одлучује о искључењу члана друштва из разлога неплаћања, односно неуношења
уписаног улога;
15. одлучује о покретању спора за искључење члана друштва;
16. одлучује о повлачењу и поништењу удела;
17. даје прокуру;
18. одобрава уговор о приступању новог члана и даје сагласност на пренос удела трећем
лицу;
19. одлучује о статусним променама и променама правне форме друштва;
20. даје сагласност на стицање, продају, давање у закуп, залагање или друго располагање
имовином велике вредности;
21. доноси пословник о свом раду;
22. врши друге послове и одлучује о другим питањима у складу са Законом о привредним
друштвима.

ОСНОВИ ПРЕСТАНКА СВОЈСТВА ЧЛАНА

ЗПД уређује најчешће основе - смрт, престанак правног лица, иступање, искључење, уз
додатак да то могу бити и други основи утврђени оснивачким актом.

Право иступања и искључења

ИСТУПАЊЕ - Члан ДОО може иступити у свако доба и без навођења разлога ако не
тражи накнаду за свој удео, али не може иступити ако има неизмирене обавезе према друштву
на основу улога или додатних уплата или ако би иступањем нанео штету друштву, као и ако би
тиме избегао примену правила о посебним дужностима према друштву.
Члан ДОО може иступити из оправданих разлога, подношењем писаног захтева ако му
остали чланови или само ДОО проузрокују штету, ако је спречен у остваривању својих права у
друштву, или му чланови друштва или друштво намећу несразмерне обавезе, итд. Ако
скупштина одбије захтев за иступање, такво иступање се може тражити тужбом пред
надлежним судом. Члан ДОО који иступа из друштва из оправданих разлога има право на
накнаду вредности удела, као и право на накнаду штете од друштва. Ако не постоји оправдан
разлог, онда друштво има право на накнаду штете коју му проузрокује члан друштва
иступањем из друштва без оправданог разлога.
ИСКЉУЧЕЊЕ - Скупштина чланова ДОО може донети одлуку (2/3 већина гласова
преосталих чланова) да покрене поступак искључења члана ако не испуњава обавезе утврђене
уговором о оснивању у вези са плаћањем односно уносом уговореног улога. Искључени члан
по закону нема право на накнаду вредности свог удела, а остаје обавезан да унесе неунети
улог односно да уплати улог ако је то неопходно за намирење поверилаца друштва.

24
 У случајевима наношења штете друштву намером или грубом непажњом, повреда
дужности према друштву, отежавање пословања друштва својим радњама или пропуштањем,
ДОО може покренути судски поступак искључења члана и тиме се уводи систем судског
искључења члана друштва чије се искључење тражи, а може и суспендовати право гласа члана
друштва чије се искључење тражи. У том случају он не може да гласа о свом искључењу
(гласање о сопственој ствари). Искључени члан друштва овим престаје бити члан друштва и има
право на накнаду процењене вредности свог удела у време искључења из друштва, али и
дужност накнаде штете друштву проузроковане искључењем.

ПРЕСТАНАК ДОО
ДОО престаје да постоји брисањем из регистра привредних субјеката, по основу: 1)
спроведеног поступка ликвидације; 2) спроведеног поступка стечаја; 3) статусне промене која
има за последицу престанак друштва.

АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО
Акционарско друштво је друштво које оснивају правна односно физичка лица ради
обављања делатности под заједничким пословним именом, чији је основни капитал утврђен
и подељен на акције одређене вредности. Збир вредности свих акција чини основни капитал
АД.
Има следеће карактеристике:
1) АД је друштво капитала, што значи да нису битне персоналне карактеристике
акционара, те се друштво не конституише, не функционише и не престаје у зависности
од тих својстава, већ је једино битан капитал.
2) Послује под реалним пословним именом, а изузетно под персоналним именом
доминантног акционара, и мора садржати ознаку облика друштва или сктаћеницу АД.
3) Правни субјект који има своју имовину (у моменту оснивања друштва по правилу то је
само основни капитал конституисан од улога, а касније зависно од резултата пословања
може бити већа или мања од овог капитала) са којом одговара у потпуности за обавезе
према трећим лицима и она је у потпуности одвојена од имовине акционара, који не
одговарају личном имовином за обавезе према трећим лицима, већ само сносе ризик
пословања друштва до вредности свог акционарског улога у друштво (изузетно, ако
нису цео уговорени улог уложили у имовину друштва, одговарају до износа уговореног
а неунетог улога).
4) Има фиксни основни капитал (минимални је прописан законом), који је подељен на
акције и који се мора чувати неокрњен током пословања. Збир вредности свих акција
чини основни капитал АД, а ако се акције продају изнад номиналне вредности
(емисиона вредност), онда разлика служи за покриће трошкова оснивања друштва и за
његове резерве.
5) Основни капитал је подељен на акције одређене номиналне или рачуноводствене
вредности изражене у новцу.
6) Може обављати било коју профитабилну делатност.
7) Могу да га оснивају и физичка и правна лица, с тим што закони прописају минималан
број акционара – најчешће два, уз опрезно дозвољавање могућности да и једно лице
може бити оснивач када се не оснива јавним уписом акција (једночлано друштво).
8) Законске норме које га уређују су императивне, тако да се мало простора оставља
аутономији воље акционара (нарочито важи за АД које се оснива јавним уписом
акција).
9) Једина форма друштва која се може основати и може повећавати основни капитал
јавним уписом акција, па се због тога назива и „машином за прављење новца“.

25
 ОСНИВАЧКИ АКТ И СТАТУТ
Оснивачки акт је обавезни конститутивни акт, који се прилаже за регистрацију
друштва и прописно објављује. Обавезни елементи оснивачког акта: означење оснивача;
пословно име, седиште и претежна делатност; укупан износ новчаног улога и означење
вредности неновчаног улога и рок уплате односно уноса улога; означење врсте и вредности
основног капитала, уписаног и уплаћеног; број врста и класа акција, као и њихова номинална и
рачуноводствена вредност; и изјава оснивача о оснивању друштва и преузимању обавеза
уплате и уноса улога по основу уписаних акција. Оснивачки акт служи само за потребе
оснивања друштва и нема неки правни значај, те се касније и не мења.
Статут је конститутивни акт друштва који се депонује у регстар и објављује, доносе
га оснивачи друштва, а касније промене (закон установљава дужност промена најмање једном
годишње) врши скупштина друштва већином од укупног броја гласова акционара са правом
гласа, осим ако је статутом предвиђена бројнија већина. Изузетно, статут може у делу основног
капитала мењати и одбор директора (јенодомно управљање), односно надзорни одбор
(дводомно управљање). Статут садржи битне елементе које садржи и оснивачки акт, као и
одредбе у вези са органима друштва. У случају несагласности оснивачког акта и статута, примат
има статут друштва, с обзиром на то да се оснивачки акт након оснивања не мења.
Измене и допуне статута сматрају се усвојеним даном доношења (унутрашње дејство), а
према трећим лицима од дана регистрације и објаве.

УЛОЗИ
Код АД које није јавно могу бити новчани, неновчани, извршени (не и будући) рад и
услуге друштву. Улози у отворено АД не могу бити извршени рад и услуге.
ЗПД предвиђа могућност процене неновчаних улога (код АД које није јавно – затворена
форма друштва) од стране оснивача, а ако се они не могу споразумети, процену могу поверити
овлашћеном процењивачу кога сами одређују или кога одређује суд по њиховом захтеву у
ванпарничном поступку. Када се ради о отвореном АД процену увек врши овлашћени
процењивач кога бирају сами оснивачи или управни одбор друштва са одговарајуће листе или
суд по њихопом захтеву у ванпарничном поступку. Извештај процењивача доставља се
регистру и објављује у складу са законом.
Основна обавеза свих акционара јесте уплата уписаних акција (односно уношење
уговорених неновчаних улога), у року прописаном законом без могућности ослобађања од
обавезе уплате односно уношења улога, као и без могућности одлагања извршења те обавезе
односно смањења преузете обавезе. Ова обавеза настаје закључењем уговора о откупу акција
при оснивању или при повећању основног капитала. Дужник из уговора је оснивач, односно
акционар који је преузео обавезу, али и сваки каснији стицалац те акције која није у потпуности
плаћена, јер преузимањем акција преузимају се и чланска права и обавезе. Ипак, стицалац
акција за које је преносилац преузео обавезу уношења улога у стварима и правима, не
преузима обавезу на уношење тог улога, већ само на уплату његове новчане вредности за
износ неунетог улога. У случају преноса издате акције пре целокупне уплате, односно уношења
улога, за уплату, односно уношење уговореног улога, солидарно одговарају (са стицаоцем) и
преносиоци делимично плаћене акције (одговорност правних претходника).

ВРСТЕ АКЦИОНАРСКОГ ДРУШТВА

Затворено АД (без јавног уписа акција) има следећа обележја:

1) Не може јавном понудом нити на било који други јавни начин издавати акције на
тржишту хартија од вредности;
2) Није под надзором Комисије за хартије од вредности;
3) Није у обавези да извештава јавност и Комисију о важнијим пословним догађајима,
финансијским извештајима, извештајима о пословању и извештајима ревизора;

26
 4) Може издавати акције само његовим акционарима или професионалним
инвеститорима и запосленима;
5) Може статутом одредити ограничење промета својих акција.

Отворено АД (са јавним уписом акција) има следећа обележја:

1. Може јавном понудом или на било који други јавни начин издавати акције на тржишту
хартија од вредности;
2. Под надзором је Комисије за хартије од вредности;
3. Има обавезу да извештава јавност, Комисију за хартије од вредности и Регистар о
важнијим пословним догађајима, финансијским извештајима, извештајима о
пословању и извештајима ревизора;
4. Може имати неограничени број акционара;
5. Не може статутом одредити ограничење промета својих акција.
Отворено АД може котирати своје акције на регулисаним или на нерегулисаним
тржиштима (слободна тржишта).

Два начина оснивања АД:

1) Симултано оснивање – без јавног уписа акција, сами оснивачи (будући акционари)
откупљују све акције приликом оснивања друштва.
2) Сукцесивно оснивање – са јавним уписом акција, када оснивачи уписују део акција и
објављују јавну понуду за откуп осталих акција.

Сукцесивно оснивање (отворено друштво) претпоставља више фаза:

1) Закључивање уговора о оснивању;
2) Упис, уплата или уношење улога и преузимање дела акција од самих оснивача;
3) Одобрење проспекта од стране Комисије за хартије од вредности и објављивање јавне
понуде за упис и откуп акција од стране трећих лица;
4) Упис и уплату акција или уношење улога по јавној понуди од стране других лица;
5) Упис и откуп евентуалних неуписаних акција понуђених у јавној понуди од стране
оснивача;
6) Евентуални поступак са уписаним вишком акција;
7) Обавештавање Комисије за хартије од вредности о успешности емисије ради уписа у
регистар емисија акција;
8) Именовање органа друштва од стране оснивача;
9) Подношење пријаве за регистрацију;
10) Објављивање регистрације.

АКЦИЈЕ
Хартија од вредности коју издаје АД с одређеном номиналном или
рачуноводственом вредношћу која представља део његовог основног капитала. Одликују се
трима карактеристикама: 1) Акција је хартија од вредности, 2) Даје чланска права, и 3) Део је
основног капитала.
Према начину одређења имаоца деле се на: акције на име и акције на доносиоца
(тенденција да се ове друге искључе, што прихвата и наш закон), а класа акција одређује се
правима која су у њима садржана, и у зависности од тога могу бити: 1) редовне (обичне) и 2)
преференцијалне (приоритетне, повлашћене).
Редовне акције су оне које дају иста статусна права и иста имовинска права и та права
остварују се сразмерно номиналној вредности поседованих акција (или рачуноводственој
вредности код акција без номиналне вредности). Статусна права – право приступа актима и
документима друштва, право учешћа у раду скупштине друштва, право гласа у скупштини

27
друштва – по принципу једна акција, један глас, итд. Имовинска права – право на дивиденду
после исплате дивиденде свим класама преференцијалних акција, право на учешће у
расподели ликвидационог вишка после исплате поверилаца и акционара свих класа
преференцијалних акција, право пречег уписа акција из нових емисија акција и заменљивих
обвезница и право располагања.
Преференцијалне акције су оне које њеним имаоцима дају одређена повлашћена
права у односу на имаоце обичних и та овлашћења могу бити вишеструка – право првенства
наплате из остатка ликвидационе (или стечајне) масе, након подмирења поверилаца,
приоритетан карактер у исплати дивиденде у односу на обичне акције, право претварања у
обичне акције или у другу класу преференцијалних акција (заменљиве), право продаје тих
акција АД по одређеној цени (тзв. откупљиве акције) итд, а могу укључити и друга права ако се
тако одреди статутом.
Преференцијалне акције су без права гласа, а изузетно могу стећи право гласа, и према
нашем ЗПД дају право гласа у 3 случаја: 1) ако се одлучује о претварању у обичне акције (могу
имати број гласова једнак броју гласова обичних акција); 2) ако је донета одлука о исплати
дивиденди које по захтеву ових акционара нису исплаћене, све до њихове исплате; и 3) када се
одлуком скупштине друштва умањују стечена права акционара дате класе преференцијалних
акција. У сваком случају, број гласова акционара са овим акцијама не може бити једнак нити
прећи број гласова акционара са обичним акцијама.
Акције које дају иста чланска права (скуп овлашћења и обавеза која има акционар) чине
исту класу (род) акција, а различите класе постоје само ако акције дају различита права. Тако
су различите класе само тзв. обичне (редовне) акције (које увек чине једну класу) и
преференцијалне акције када дају различита чланска права (може бити и више класа
преференцијалних акција).
Акција може имати и више власника – сувласништво акција, у ком случају се сходно
примењују правила која важе за сувласништво удела (солидарна одговорност, заједнички
пуномоћник).

Најнижа вредност акција

ЗПД одређује минималну номиналну вредност акција (100 динара) и акције се не могу
издавати испод износа прописане минималне номиналне вредности односно минималне
рачуноводствене вредности. Укупна вредност акција (основни капитал) једнака је збиру
вредности акција са номиналном вредношћу и рачуноводственој вредности акција без
номиналне вредности.

Сједињење (спајање акција)

Због повећања основног капитала, а посебно смањења, будући да се мора водити
рачуна о прописаном најнижем и вишим номиналним износима акција, може доћи до потребе
за сједињењем (спајањем) више акција како би се достигли ти износи (консолидација акција).

Подела акција
Подела акција означава настанак од једне акције више номиналне вредности две или
више акција ниже номиналне вредности и то се чини кад се жели повећати тржишност акција.

Поништај акција
АД је дужно да поништи акције у складу са правилима о стицању сопствених акција
којима није располагао у складу са законом и тај поништај повлачи промену оснивачког акта и
упис у регистар.

28
 ОБВЕЗНИЦЕ
Хартија од вредности одређене номиналне вредности којом се њен издавалац
обавезује да ће лицу назначеном у њој или лицу по његовој наредби, односно њеном
доносиоцу исплатити означеног дана доспелости износ у њој наведен, односно да ће
исплатити износ ануитетских купона или их заменити за акције ако су издате као заменљиве.
1) Према категорији издаваоца, обвезнице могу бити – обвезнице држава (или јединице
локалне самоуправе), обвезнице банака и других финансијских организација и
обвезнице привредних друштава и других привредних субјеката.
2) Према начину одређења корисника – на име и на доносиоца.
3) Према постојању обезбеђења исплате – гарантоване и негарантоване.
4) Према монети на коју гласе – оне које гласе на динаре и на страну валуту.
5) Према емисионој вредности – које се емитују по номиналној вредности (ако је
повољна каматна стопа, ако је реч о реномираном издаваоцу, ако се очекује велика
потражња и успешан пласман) и испод номиналне вредности, осим заменљивих
обвезница за акције.
6) Према фиксираности потраживања – оне у којима је потраживање имаоца обвезнице
фиксно (са фиксном каматом) и у којима није фиксно (у овом делу се тада приближавају
акцијама). Обвезнице са нефиксним потраживањем могу имати разне варијанте, али
наши прописи помињу изричито само тзв. партиципативне обвезнице које имаоцу,
поред утврђене камате, дају и право на учешће у добити издаваоца обвезнице.
7) Према могућности замене за друге хартије од вредности – заменљиве и незаменљиве.
Наш закон дозвољава могућност замене обвезница за акције, у складу са одлуком о
издавању обвезница и законом.

ВАРАНТИ
Хартије од вредности које имаоцу дају право на стицање одређеног броја акција
одређене врсте и класе и по унапред одређеној цени (у моменту издавања варанта) у
одређеном периоду. По правилу се емитују постојећим акционарима и управама АД, како би
им се омогућило да акције будуће емисије стекну по праву приоритета у односу на друга лица
и по познатим условима у моменту емисије варанта, који су по правилу повољнији за имаоце
вараната. И ове хартије од вредности се издају серијски, а понекад се називају и опцијама за
стицање акција.

Остале серијске хартије од вредности

Благајнички запис – краткорочна хартија од вредности која гласи на одређени
новчани износ, с одређеним роком доспећа и одређеном каматном стопом и које се издају
када издавалац има потребе за краткорочним средствима ради обезбеђења своје
ликвидности. Благајничке записе издају банке. Оне које издаје НБС могу куповати само
пословне банке, а оне које издају пословне банке могу куповати привредни субјекти и друга
правна лица, као и физичка лица.
Комерцијални запис – као и претходни, и они представљају краткорочно кредитно
средство, али њих могу да издају привредни субјекти. Осим на новац може да гласи и на робу,
а може бити и мешовит.
Државни запис – краткорочна хартија од вредности која се емитује ради прикупљања
новчаних средстава за премошћавање временске неусклађености између притицања прихода
и извршавања расхода буџета, а обавезе по њима доспевају најкасније до краја буџетске
године.
Штедни запис – њих издаје Народна банка и имају сличну природу као државни
записи и представљају средство прикупљања слободног новца на монетарном тржишту ради
спречавања инфлације и очувања монете.

29
 РЕОРГАНИЗАЦИЈА КАПИТАЛА АД
ВРСТЕ КАПИТАЛА
Овлашћени (одобрени) основни капитал – износ акцијског капитала који је АД
овлашћено да изда по одлуци оснивача односно скупштине, а који не мора бити актуелно
издат (циљни капитал).
Издати (додељени) основни капитал – део акцијског одобреног капитала који је већ
издат и расподељен кроз акције акционарима. АД не мора имати на старту цео уговорени
одобрени капитал, али мора имати издати основни капитал који је најмање у висини
прописаног законског минималног основног капитала за који се захтева постојање у моменту
регистрације друштва.
Наплаћени (реални, номинални) основни капитал – део издатог основног капитала
који је већ уплаћен од акционара, и он је на страни активе подељен на стална (основна) и
обртна средства.
Неплаћени капитал – преостали издати капитал који је према уговору о откупу акција у
складу са статутом платив од стране акционара.
Резервни капитал – за њега постоји обавеза уплате односно уношења улога у стварима
и правима само у случају стечаја друштва – расположив је једино за повериоце у случају
стечаја.

Појам одобреног (овлашћеног, неиздатог) капитала и овлашћење управног одбора

АД може поред издатих имати и неиздате акције одобрене за издавање са
овлашћењем одбора директора односно надзорног одбора да их изда када оцени да је то са
становишта интереса АД најповољније. Ово овлашћење обухвата овлашћење за издавање
акција ради повећања основног капитала тог друштва новим улозима, новчаним или
неновчаним, зависно од датог овлашћења, али не обухвата и овлашћење за такво повећање из
средстава тог друштва (резерве и нераспоређена добит). Број одобрених акција за издавање
од стране одбора директора односно надзорног одбора, одређује се у статуту друштва и он
може обухватити и обичне и преференцијалне акције, с тим што тај укупни број (и једних и
других) ни у ком случају не може прећи 50% од броја издатих обичних акција у време
одређивања оснивачким актом друштва. АД може издати све или само део одобрених обичних
акција, а одобрене преференцијалне акције може да уопште не изда или да их изда у целости
или само део.

Реорганизација основног капитала повећањем

Појам права пречег стицања нових акција
Право пречег стицања акција је имовинско право постојећих акционара (акционари са
обичним акцијама, имаоци заменљивих обвезница и имаоци вараната) на стицање акција од
друштва при новим емисијама акција и то сразмерно номиналној вредности (или
рачуноводственој код акција без номиналне вредности) поседованих акција – законско
диспозитивно право.

Начини повећања основног капитала

Основни капитал отвореног АД повећава се:
1) Новим улозима – издавањем нових акција или повећањем вредности већ издатих
акција. Потребно је испунити следеће претпоставке: 1) одлука скупштине; 2) измена статута;
одобрење Комисије за ХОВ; подношење пријаве за регистрацију одлуке о повећању основног
капитала; упис нових акција и акционара у Централни регистар ХОВ; регистрација и
објављивање повећања основног капитала;

30
 2) Условним путем – спроводи се само у обиму потребном за 1) остваривање права
ималаца заменљивих обвезница на конверзију у акције друштва; 2) остваривање права
ималаца вараната на куповину акција друштва; 3) остваривања права запослених, директора и
чланова надзорног одбора на куповину акција друштва; 4) спровођење поступка статусне
промене;
3) Из нето имовине друштва (резерви и нераспоређене добити) – ако друштво одлучи
да нераспоређену добит не подели акционарима у виду дивиденде, друштво акционарима
издаје бесплатне акције или повећава номиналну вредност постојећих, и то сразмерно
номиналној вредности поседованих акција;
4) Статусним променама.
Сама техника повећања акција је двојака: издавање нових акција или повећање
номиналне вредности постојећих акција.

Одлука о повећању
Одлуку о повећању основног капитала отвореног АД по правилу доноси скупштина
друштва (3/4 већином гласова присутних акционара), а изузетно и одбор директора односно
надзорни одбор по овлашћењу. С обзиром да се повећањем основног капитала издају нове
акције, то се овом одлуком мења и статут. Само повећање врши се регистрацијом у регистру за
привредне субјекте (конститутиван упис), након уписа издатих акција и акционара у Централни
регистар хартија од вредности.

Реорганизација основног капитала смањењем

Одлука о смањењу
Основни капитал АД може се смањити одлуком скупштине друштва (3/4 већина
гласова присутних акционара), а изузетно и одбора директора односно надзорног одбора ако
се ради о поништењу сопствених акција друштва којим није располагало у законом
прописаним роковима. У сваком случају, одлуком мења се и статут друштва у делу висине
основног капитала и броја акција које га покривају.
Начини смањења основног капитала
1) Повлачење и поништење акција у поседу акционара;
2) Поништење сопствених акција друштва;
3) Смањење номиналне вредности акција или рачуноводствене вредности акција без
номиналне вредности.
Поступак смањења основног капитала може бити редован (када се морају на законом
прописани начин заштитити права поверилаца), поједностављен (када друштво послује са
губицима) и посебан (ради претварања у резерве). Смањење основног капитала АД може се
вршити истовремено са повећањем основног капитала.
Смањењем основног капитала не може се повредити принцип равноправности
акционара исте класе – обезбеђује се сразмерним повлачењем и поништењем акција
акционара исте класе или сразмерним смањењем номиналне или рачуноводствене вредности
акција свих акционара дате класе.
Смањење основног капитала отвореног АД без одлагања пријављује АД Централном
регистру хартија од вредности ради уписа промена броја акција код акционара и смањење
њихове номиналне или рачуноводствене вредности, и региструје се у регистру за привредне
субјекте (конститутивни упис), и не би смело да иде испод минимума прописаног законом, јер
је то основ за стечај или судску ликвидацију. Закон од овог правила допушта изузетак када се
комбинују одлука о смањењу и одлука о повећању основног капитала уласком у друштво новог
инвеститора или нових улога постојећих акционара, чиме се омогућује санација друштва.

31
 СОПСТВЕНЕ АКЦИЈЕ

Забрана уписа својих акција и акција контролног друштва

ЗПД забрањује упис својих акција од стране АД било директно било индиректно, будући
да друштво не може само себи плаћати ове акције. Исто правило се односи и на упис акција
контролног друштва од стране подређеног друштва – сматра се да је ове акције стекло
контролно друштво и примењују се правила сопствених акција.
Сопственим акцијама сматрају се акције које је АД стекло од својих акционара,
директно или индиректно преко другог лица које их стиче комисионо у своје име а за рачун тог
АД. ЗПД усваја мешовит систем стицања сопствених акција – принцип је ограничено стицање
до 10% основног капитала друштва, и као изузетак, кад нема ограничења:
a) Ради остваривања права несагласних акционара;
b) Бесплатно уступање акција друштву;
c) Стицање у поступку судске принудне наплате потраживања друштва од својих
акционара извршењем на акцијама, ако извршење није могуће на другој имовини;
d) У случају статусних промена;
e) У случају искључења акционара;
f) Ако се стичу акције ради спровођења поступка смањења основног капитала.
АД не може стицати од својих акционара акције као сопствене било којим споразумом
са појединим акционарима, већ само уз очување принципа равноправности акционара – јавна
понуда свим акционарима за стицање прората. Одлуку о стицању акција као сопствених
доноси скупштина друштва, а под одређеним условима и одбор директора, односно
надзорни одбор. Сопствене акције имају посебан режим: не дају никаква акционарска права и
морају бити отуђене у одређеном року. До отуђења номинална или рачуноводствена вредност
ових акција може бити укључена у основни капитал или искључена, када се за тај износ морају
повећати резерве које се не могу исплатити акционарима до отуђења или поништења.
Отуђење ових акција другим лицима у законом прописаним роковима сматра се новом
емисијом – реемисија.
АД је обавезно да стечене акције од акционара као сопствене у случајевима када их је
стекло супротно ограничењима утврђеним законом, отуђи у року од годину дана од дана
стицања, односно расподели запосленима или члановима органа друштва, као и да акције које
је стекло у складу са прописаним ограничењима (али тако да њихова вредност прелази износ
од 10% основног капитала), отуђи у року од 3 године од стицања, а ако се не отуђе, АД је
обавезно да их одлуком одбора директора, односно надзорног одбора, у складу са законом
поништи и да по том основу смањи основни капитал друштва.

ПРАВА АКЦИОНАРА

1. Право учешћа у раду скупштине;

2. Право гласа у скупштини друштва;
3. Право учешћа у добити друштва (дивиденда);
4. Право слободног располагања акцијама;
5. Право пречег уписа новоиздатих акција (акционар, сем оног са приоритетним акцијама,
има право уписа акција из нових емисија акција и то сразмерно номиналној вредности
акција које поседује, ако оснивачким актом није другачије одређено);
6. Право на бесплатне акције у случају повећања основног капитала друштва (ако
скупштина друштва одлучи да нераспоређену добит не подели акционарима у виду
дивиденди, већ њоме повећа основни капитал, постојећи акционари, с обзиром да је
дивидендни део претворен у акције, имају право на део бесплатних акција сразмерно
свом учешћу у основном капиталу друштва);
7. Право на ликвидациони вишак.

32
 Право учешћа у раду скупштине
Сваки акционар лично или преко пуномоћника може присуствовати скупштини АД и
учествовати у њеном раду (постављати питања, учествовати у расправи, подносити предлоге), а
акционар који има обичне акције има уз то и право гласа. Право гласа немају акционари који
немају акције са правом гласа (сопствене акције; преференцијалне акције осим у случајевима
прописаним законом; искључење права гласа због клаузуле о сукобу интереса; подређено
друштво у коме контролно друштво има акције или уделе по основу којих га конторлише не
може гласати на скупштини контролног друштва; заменљиве обвезнице и варанти).

Право гласа
Основни принцип приликом гласања у скупштини АД јесте принцип
пропорционалности - акционари гласају сразмерно номиналној или рачуноводственој
вредности акција, при чему свака обична акција даје право једног гласа јер морају имати исту
номиналну вредност, што важи и за преференцијалне акције исте класе (преференцијална
акција може давати право гласа као и обична акција у коју се замењује).
ЗПД познаје институт пуномоћја које акционар може дати једном пуномоћнику у
писаној форми са прописаном садржином и на прописани начин (важи по правилу за једну
скупштину, али се може и другачије утврдити, на пример да важи до опозива – опозив је могућ
у било које време пре седнице скупштине, писаним путем или конклудентно личним
присуством на седници скупштине и остваривањем права гласа, ако се то не коси са цензусом
акција за вршење права гласа у складу са статутом друштва).
ЗПД дозвољава гласање писаним путем, јер прописује да и гласови ових акционара
улазе у кворум.
Према ЗПД акционар не може гласати у скупштини кад се одлучује:
1) О ослобођењу од обавеза и смањењу његових обавеза према друштву;
2) О покретању или одустајању од спора против њега;
3) О одобравању послова у којима постоји сукоб интереса између њега и АД.
Закон изричито наглашава да се гласови овог акционара не рачунају у кворум гласова за
одлучивање. Ипак, Закон изричито искључује примену искључења права гласа кад се одлучује
о избору тог акционара или разрешењу као члана управног одбора, директора, члана
надзорног одбора или ликвидационог управника друштва (важи и за повезана лица са овим
лицем).

Дивиденда
Дивиденда је део добити који скупштина друштва одлучи да дистрибуира
акционарима сразмерно номиналној (или рачуноводственој ако нема номиналне) вредности
поседованих акција. Два битна услова за расподелу (декларисање) су: 1) постојање добити и
2) одлука надлежног органа (скупштине или одбора директора, односно надзорног одбора) о
дистрибуцији. Ови услови се примењују кумулативно. Дивиденда се плаћа из добити, и ни у
ком случају не може се плаћати на терет основног капитала – принцип интегритета капитала.
Дивиденда је удео акционара у годишњој добити друштва која је расположива за
дистрибуцију акционарима, а изузетно се може одредити да се аконтација дивиденде плаћа и
током пословне године (тзв. међудивиденде – привремене дивиденде).
Статутом АД се одређује дан којим се утврђује листа акционара са правом на исплату
дивиденде и друга плаћања, а ако овај акт нема тих одредаба, онда се то чини посебном
одлуком одбора директора односно надзорног одбора (тзв. дан дивиденде) и то је посебно
важно код преноса акција током пословне године, код права на бесплатне акције по основу
повећања основног капитала из резерви или нераспоређене добити и слично.
Повреда института ограничења плаћања рађа одговорност акционара за повраћај
недопуштених исплата ако су при том знали или према околностима морали знати да је
плаћање недопуштено.

33
 Право располагања акцијама
Акције се могу преносити по номиналној вредности или по цени која је виша или нижа
од номиналне, у зависности од понуде и потражње, а пренос може бити физички и
безготовински преко рачуна у Централном регистру хартија од вредности. Акције се могу
преносити непосредно (акције из приватне – нејавне емисије) или на тржишту капитала
(акције из јавне емисије – организована берзанска тржишта), а оне које су издате у затвореним
емисијама могу се увести у јавни промет на организованим тржиштима, по правилу не пре
годину дана од дана емитовања, уз одобрење Комисије за хартије од вредности, у законом
прописаном поступку. Акција се може преносити само у целини, не и у деловима – принцип
недељивости акције.
У принципу, акције су као хартије од вредности у слободном промету. Промет акција
може бити ограничен или искључен – винкулација акција. Она се уводи статутом друштва и у
њему се не морају навести разлози због којих друштво може одбити давање сагласности за
пренос, већ надлежни орган одлучује по слободној оцени, руководећи се интересима друштва
и акционара.
Статутом затвореног АД могу се утврдити разна ограничења у промету акција, а ако она
тим актом нису уведена, сматра се да она и не постоје. То су следећа ограничења:
1) Право прече куповине у корист акционара свих или одређених класа акција;
2) Пренос акција са тзв. везаним правом гласа само у пакету;
3) Може се условити залагање акција или давање акција на плодоуживање одобрењем
одбора директора или надзорног одбора;
4) Може се прописати да акционар који стекне акције у стечајном или извршном судском
поступку дужан да исте понуди на откуп друштву или његовим акционарима;
5) Сагласност одбора директора или надзорног одбора за пренос акција.

Право на ликвидациони вишак

Право акционара на ликвидациони вишак након престанка друштва у поступку
ликвидације (добровољне или судске) јесте условно право – постоји ако преостане имовине
након подмирења поверилаца друштва и свих трошкова ликвидације. Акционари имају то
право у сразмери са номиналном вредношћу поседованих акција у моменту наступања дејства
ликвидације. И овде, титулари приоритетних акција које дају и приоритет код расподеле
ликвидационог вишка, имају право првенства у расподели ликвидационог вишка према овом
критеријуму, па тек кад они буду намирени, долазе на ред акционари са осталим акцијама.

МАЊИНСКИ (НЕСАГЛАСНИ) АКЦИОНАРИ

Права мањинских акционара:
1. Право сазивања скупштине;
2. Право у вези са дневним редом скупштине;
3. Право на судску заштиту;
4. Право на избор у органе друштва;
5. Право несагласних акционара на излазак из друштва;
6. Право на покретање поступка ликвидације друштва.
Према нашем закону, редовну седницу скупштине може сазвати сваки акционар који
има право учешћа у скупштини друштва (ако овлашћени сазивач не поступи по том захтеву,
право сазива може исходити и судским путем), а за ванредну седницу право сазива имају
мањински акционари са најмање 5% капитал-учешћа.
Мањински акционари могу предложити уврштавање нових питања у дневни ред (ово
право имају акционари који поседују цензус најмање 5% акција са правом гласа) и ако
овлашћени сазивач не поступи по овом захтеву, то право могу тражити судским путем.

34
 Мањински акционари имају општа права акционара у вези са подизањем
деривативних тужби, ради заштите интереса самог АД и тиме посредно и својих, у случајевима
прописаним законом.
Кроз систем кумулативног гласања могу да обезбеде избор својих представника у
одбор директора, односно надзорни одбор друштва.
Право несагласних акционара на излазак из друштва је могуће у случају постојања
следећих основа:
1) Промена статута која погађа права акционара те класе акција, о чему је несагласни
акционар имао право гласа;
2) Реорганизација АД о чему је несагласни акционар имао право гласа;
3) Стицање и располагање имовином велике вредности, о чему је несагласни акционар
имао право гласа;
4) Излазак са регулисаног тржишта или излазак на регулисано тржиште;
5) Друга одлука скупштине друштва која мења права акционара, ако је право акционара
на несагласност утврђено статутом друштва.
У овим сучајевима АД је обавезно да њихове акције откупи по тржишној или другој
повољнијој вредности по акционаре, на њихв захтев, у поступку предвиђеном законом.
ЗПД прописује цензус за право мањинских акционара на покретање ликвидације –
најмање 20% основног капитала друштва и основе (случајеве) коришћења овог права (који се
своде на блокаду рада органа друштва и немогућност доношења одлука у одређеном року).
Закон овлашћује суд и да остави рок од 6 месеци по поднетом захтеву мањинских акционара за
престанак друштва, за регулисање ситуације, ако сматра да се ради о отклоњивом недостатку,
у противном ако тај рок не остави или ако по протеку остављеног рока није отклоњен основ,
покреће поступак ликвидације друштва уз именовање ликвидационог управника, или може
наложити друге мере утврђене законом.

ОРГАНИ АКЦИОНАРСКОГ ДРУШТВА

СКУПШТИНА АКЦИОНАРСКОГ ДРУШТВА

Годишња (редовна) скупштина се одржава у време одређено статутом, законом или
одлуком одбора директора односно надзорног одбора, с тим што се мора одржати најкасније
6 месеци од завршетка пословне године (крај јуна).
Ванредне скупштине су оне које се одржавају између годишњих седница, овлашћени
сазивач је одбор директора односно надзорни одбор и захтев мора бити поднет у законској
форми (писана форма, прописана садржина, прописано достављање, испуњавање капитал-
цензуса прописаног законом или статутом, спадање предложеног питања за дневни ред те
скупштине у делокруг скупштине). Ако су овлашћени предлагачи прописно поднели одбору
директора, односно надзорном одбору, захтев за сазивање ванредне седнице скупштине
акционара, та скупштина може одлучивати само о питањима наведеним у том захтеву.
Годишња скупштина која се не одржи у прописаном року, по захтеву било ког
акционара који има право гласа на тој скупштини, односно по захтеву било ког члана одбора
директора или надзорног одбора, суд у ванпарничном поступку може наложити њено
одржавање. Ванредна скупштина која се не одржи у пропсисаном року, по захтеву предлагача,
одржаће се по налогу суда у ванпарничном поступку. У оба случаја суд има овлашћење да
именује привременог заступника, према околностима датог случаја, са овлашћењем сазива
скупштине по налогу суда и утврђивања њеног дневног реда и закон прописује кратак рок за
овакво поступање суда.
Универзална скупштина окупља све акционаре са правом гласа, ослобођена је
законских и статутарних формалности везаних за сазивање и рад скупштине, а посебно је
погодна за AД породичног типа (затворена АД).

35
 Обавезна скупштина - када је вредност нето имовине АД мања од 50% вредности
основног капитала и тада доноси одлуке о предузимању одређених мера како би заштитила
интересе поверилаца друштва, а посредно и акционара и самог АД.
Седнице се могу одржавати и без физичког одржавања седнице (телефонске, видео-
седнице, итд).
Акционари који поседују преференцијалне акције немају право гласа, али га могу стећи
на основу закона и тада га остварују на два начина: 1) у скупштини друштва заједно са
акционарима са акцијама са правом гласа (обичне акције), и 2) на посебној скупштини –
овакво гласање је обавезно када то захтевају акционари те класе са најмање 10%
преференцијалних акција те класе (гласање класе акција или групно гласање).
ЗПД прописује алтернативне могућности обавештавања акционара о сазиву седнице
скупштине: 1) индивидуално обавештавање акционара писаним позивом, или 2)
објављивањем на интернет страници АД и на интернет страници регистра привредних
субјеката, а статутом се може предвидети и објава у новинама. Позив се за редовну седницу
упућује најкасније 30 дана пре дана одржавања седнице, а за ванредну 21 дан. Дан утврђења
акционара који имају право учешћа у раду и одлучивању скупштине је десети дан пре дана
одржавања седнице скупштине, а утврђивање се врши прибављањем извода из Централног
регистра хартија од вредности (листа акционара).
Скупштина одлучује о:
1) Изменама статута;
2) Повећању или смањењу основног капитала, као и о свакој емисији ХОВ;
3) Броју одобрених акција;
4) Променама права или повластица било које класе акције;
5) Статусним променама и променама правне форме;
6) Стицању и располагању имовином велике вредности;
7) Расподели добити и покрићу губитка;
8) Усвајању финансијских извештаја и извештаја ревизора;
9) Усвајању извештаја одбора директора, односно надзорног одбора;
10) Накнадама директорима односно члановима надзорног одбора;
11) Именовању и разрешењу директора, односно чланова надзорног одбора;
12) Покретању поступка ликвидације односно подношењу предлога за стеча;
13) Избору ревизора и његовој накнади;
14) Другим питањима која су у складу са законом стављена на дневни ред скупштине;
15) Другим питањима у складу са законом и статутом (статутарни делокруг).

Минимални кворум је већина од укупног броја гласова дате класе акција са правом
гласа о предметним питањима дневног реда, ако статутом АД није предвиђен већи број
гласова (не може мањи) за кворум. Кворум за поновљену седницу, која може бити сазвана
најкасније 30 дана а најраније 15 дана од дана одлагања првобитно сазване, чини 1/3 од
укупног броја гласова акција са правом гласа дате класе, ако статутом није предвиђен већи број
гласова (не може мањи).
Што се тиче доношења одлука на скупштини, правило је да се уобичајене одлуке
доносе обичном већином гласова присутних акционара који имају право гласа по одређеном
питању, а важније одлуке се доносе квалификованом већином. Па тако и наш ЗПД на
диспозитивној основи утврђује правило о обичној већини присутних акционара са правом
гласа о предметном питању, ако овим законом или статутом није предвиђен већи број
гласова. ЗПД предвиђа квалификовану трочетвртинску већину присутних акционара, за:
статусне промене, промене правне форме, ликвидација друштва, повећање и смањење
основног капитала. У оба случаја (и обична и квалификована већина) реч је о релативној
већини – већина од присутних акционара (који чине кворум), а не свих акционара!!!!!
Одлука скупштине АД ступа на снагу даном доношења, изузетно може ступити на снагу
и неког каснијег датума или ранијег, када се у тој одлуци тако одреди или даном регистрације у

36
прописаном регистру и објављивањем (ако је у смислу дејства према трећим лицима тако
законом уређено: одлуке о статусним променама, одлуке о промени правне форме, одлуке о
повећању и смањењу основног капитала, одлука о престанку друштва, итд).
На скупштини се обавезно води записник, чије битне елементе утврђује закон – његов
садржај, потписивање (потписује га председник, чланови комисије за гласање и записничар),
увид у записник, прилози, рок сачињавања и чување. Међутим, непоштовање правила не утиче
на ваљаност одлука, ако се њихова аутентичност може утврдити на други начин (књига одлука,
и случно).
Тужбу за побијање незаконитих одлука скупштине АД (као и евентуално и за накнаду
штете) може поднети сваки акционар који је имао право учешћа у раду скупштине, али она не
спречава њено извршење или регистрацију, а суд може по захтеву тужиоца наложти
привремену меру спречавања извршења односно регистрације (уз забележбу спора у
регистру). Одлуке се не могу побијати ако су испуњене претпоставке предвиђене законом, али
то не утиче на одлучивање о захтеву за наканду штете, ако је такав захтев постављен, а трећа
савесна лица задржавају права која су стекла по основу замењене одлуке односно њеног
извршења.
У поступку побијања одлука скупштине АД тужени је увек АД, а тужба се подноси у
преклузивном року – 30 дана од дана сазнања за донету одлуку или 3 месеца од дана
доношења. АД, као туженог, заступа пуномоћник кога именује скупштина или суд у
ванпарничном поступку. Ако се води више поступака побијања предметне одлуке, сви се
поступци спајају у смислу правила парничног поступка. Поступак по овој тужби је хитан, суд
може оставити примерени рок за усклађивање одлуке скупштине друштва са законом, статутом
или пословником, ако оцени да је то могуће и потребно, у противном, спроводи поступак
побијања по поднетој тужби. Одлуком о побијању суд може обавезати АД и на промену
статута, који се измењени доставља регистру ради регистровања и објављивања (ово се односи
и на друге одлуке које су уписане у регистар). Ништавост оспорене одлуке деловала би, по
правилу, за убудуће, а изузетно и ретроактивно, од доношења одлуке – ако би по природи
ствари и с обзиром на конкретне околности био могућ повраћај у пређашње стање и ако то не
би проузроковало штету трећем савесном лицу. Трећа савесна лица задржавају права која су
стекла по основу поништења одлуке односно њеног извршења. Ништавост одлуке о усвајању
годишњих финансијских извештаја води и ништавости одлуке о расподели добити за дату
пословну годину и обавези акционара да врате друштву примљену дивиденду по основу те
одлуке.

УПРАВЉАЊЕ АКЦИОНАРСКИМ ДРУШТВОМ

Може бити:
1) Једнодомно – органи друштва су: скупштина, један или више директора, однoсно
одбор директора (код јавног АД обавезна су најмање 3 директора, а тиме и одбор
директора) и
2) Дводомно – органи друштва су: скупштина, надзорни одбор и један или више
извршних директора, односно извршни одбор (код јавног АД обавезна су најмање 3
извршна директора, а тиме и извршни одбор).

Једнодомно управљање - АД самостално утврђује број директора, а ако их има 3 или

више, они чине одбор директора, који одлучује на седницама. ЗПД оставља потпуну слободу
самом АД да уреди услове избора и структуру чланства директора, али прописује негативне
услове – забране: директор не може бити лице које је директор или члан надзорног одбора у
више од 5 друштава; као ни лице које је осуђивано за одређена кривична дела против
привреде током периода од 5 година и лице коме је изречена мера безбедности забране
обављања делатности која представља претежну делатност друштва, док траје та забрана.
Директоре у једнодомном систему бира скупштина. Систем гласања може бити
директан (када акционар са 51% гласова практично бира све директоре) или кумулативан, у

37
јавном АД, ако је то утврђено статутом (када релативно мали проценат капитала, што је
посебно повољно за мањинске акционаре, може обезбедити заступништво у одбору директора
– практично, сваки акционар са правом гласа број гласова којим располаже множи са бројем
чланова овог одбора који се бирају и може све те гласове дати једном кандидату за члана
одбора или своје гласове може по свом нахођењу расподелити кандидатима). Мандат
директора се утврђује статутом, с тим што може трајати најдуже 4 године и директор се може
поново именовати.
Институт кооптације – одбор директора који има упражњена места може извршити
кооптирање недостајућих чланова до прве седнице скупштине, која може извршити
ратификацију тако изабраних чланова или изабрати нове чланове. По нашем закону кооптација
је дозвољена ако се утврди статутом друштва, а могућа је ако је преостали број чланова
већински и може се кооптирати највише до 2 члана.
АД има извршне директоре (који могу бити запослени у друштву или имати други
уговорни однос) и неизвршне директоре (у јавном АД њихов број мора бити већи од броја
извршних директора) који не могу бити у радном односу у друштву. Ако АД има до 3
директора, сваки је извршни и они воде послове друштва и заступају друштво, а ако их има
више, заступају друштво заједнички, осим ако је статутом предвиђено појединачно заступање.
Директори (извршни и неизвршни) могу именовати једног од извршних директора који је
овлашћен за заступање друштва за генералног директора друштва (координира рад
извршних директора и организује пословање друштва). Неизвршни директори надзиру рад
извршних директора, предлажу пословну стратегију друштва и контролишу њено извршење и
одлучују о сукобу личног интереса извршних директора и АД (клаузула сукоба интереса). АД
мора имати најмање једног независног неизвршног директора, а независност се дефинише
непостојањем у 2 претходне године (пре кандидатуре за избор за независног члана)
радноправне, имовинске, статусне или власничке повезаности са тим привредним друштвом.
Ако АД остане без директора који је заступник друштва, а нови не буде именован и
регистрован у даљем року од 30 дана, сваки акционар или друго заинтересовано лице (члан
органа друштва, поверилац, запослени) може тражити да суд у ванпарничном поступку постави
привременог заступника и тај поступак је хитан.

Одбор директора:
1) утврђује пословну стратегију и пословне циљеве друштва;
2) води послове друштва и одређује унутрашњу организацију друштва;
3) врши унутрашњи надзор над пословањем друштва;
4) установљава рачуноводствене политике друштва и политике управљања ризицима;
5) одговара за тачност пословних књига друштва;
6) одговара за тачност финансијских извештаја друштва;
7) даје и опозива прокуру;
8) сазива седнице скупштине и утврђује предлог дневног реда са предлозима одлука;
9) издаје одобрене акције, ако је на то овлашћен статутом или одлуком скупштине;
10) утврђује емисиону цену акција и других хартија од вредности;
11) утврђује тржишну вредност акција;
12) доноси одлуку о стицању сопствених акција;
13) израчунава износе дивиденди који у складу са ЗПД, статутом и одлуком скупштине
припадају појединим класама акционара, одређује дан и поступак њихове исплате, а одређује
и начин њихове исплате у оквиру овлашћења која су му дата статутом или одлуком скупштине;
14) доноси одлуку о расподели међудивиденди акционарима;
15) предлаже скупштини друштва политику накнада директора, ако није утврђена статутом, и
предлаже уговоре о раду, односно уговоре о ангажовању директора по другом основу;
16) извршава одлуке скупштине друштва;
17) врши друге послове и доноси одлуке у складу са ЗПД и одлукама скупштине друштва.

38
 Ако АД има одбор директора, директори бирају једног од њих за председника одбора,
који сазива и председава седницама одбора, предлаже дневни ред и одговаран је за вођење
записника са седница одбора. У јавном АД он мора бити један од неизвршних директора, а
како генерални директор мора бити извршни директор, то значи да генерални директор и
председник одбора директора не могу бити исто лице.
Одбор директора одлучује на седницама одбора, које се морају одржати најмање 4
пута годишње, а могу се одржавати и „нефизичке седнице“, писаним или електронским путем,
телефоном, телеграмом или употребом других средстава комуникације. Кворум за седницу
одбора директора чини већина од укупног броја, ако статутом или пословником није
предвиђен већи број, а одлуке се доносе већином гласова присутних, ако статутом или
пословником није утврђена бројнија већина.
Одбор директора јавног АД обавезно образује Комисију за ревизију, а може
образовати и Комисију за именовања и Комисију за накнаде или друге комисије. Комисије
одбора директора имају најмање 3 члана, с тим што већину морају чинити неизвршни
директори и један од тих чланова мора бити независни директор.
Директори АД имају право на накнаду за свој рад, као и право на стимулације путем
доделе акција друштва или повезаних друштава (као и доделу вараната). Ове накнаде могу
зависити од пословног резултата друштва, али не могу бити одређене као учешће у добити
друштва.
Чланови одбора директора и директори могу бити разрешени у свако доба, чак и без
постојања ваљаног разлога, али у том случају имају право на накнаду штете у складу са
уговором, а мандат престаје и ако скупштина не усвоји годишње финансијске извештаје
друштва у прописаном року. Оставка члана одбора директора АД је једнострани акт који
производи правно дејство од дана подношења, ако у њој није наведен неки каснији датум и
није је могуће опозвати једностраним актом подносиоца (опозив је могућ само уз сагласност
одбора директора АД) и оставка се уписује у регистар.
Директори солидарно одговарају за накнаду штете коју својим одлукама проузрокују
АД повредом својих дужности утврђених законом, а изузетно не одговарају ако поступају по
одлукама скупштине друштва. АД се не може одрећи права на накнаду ове штете, осим у
случају одлуке скупштине 3/4 већином гласова присутних акционара, али ова одлука се не
може донети ако се томе супроставе мањински акционари са најмање 10% основног капитала
АД. Тужбу за накнаду штете друштву може подићи: 1) само друштво по одлуци скупштине
(тужени су одговорни директори), или 2) мањински акционари (деривативна тужба у своје име
а за рачун друштва). Ако се одлуком директора проузрокује и индивидуална штета појединим
акционарима, могућа је и индивидуална тужба сваког акционара који је претрпео штету против
директора, али овде тужени може бити и само АД - по принципу одговорности правног лица за
своје органе који су одговорни за штету.

Дводомно управљање - Друштво са дводомним управљањем има једног или више

извршних директора, а ако има најмање 3 онда образује извршни одбор (јавно АД мора
имати), њихов број утврђује се статутом и уписују се у регистар, не могу имати заменике.
Именује их надзорни одбор, а предлог даје надзорни одбор и комисија за именовање, ако
постоји. Извршни директори воде послове друштва и заступају друштво, а надзорни одбор
може именовати једног од извршних директора који су овлашћени да заступају друштво за
генералног директора, а ако друштво има извршни одбор, обавезно именује генералног
директора (председава седницама извршног одбора, предлаже дневни ред, координира рад
извршних директора, организује пословање друштва).
За обављање следећих послова извршног директора је неопходна сагласност надзорног
одбора :
1) Стицање, отуђење и оптерећење акција или удела које друштво има у другим
друштвима;
2) Стицање, отуђење и оптерећење непокретности;

39
 3) Узимање, односно давање кредита, зајмова, успостављање обезбеђења на имовини
друштва, као и давање јемства и гаранције за обавезе трећих лица.

Извршни одбор:
1) води послове друштва и одређује унутрашњу организацију друштва;
2) одговара за тачност пословних књига друштва;
3) одговара за тачност финансијских извештаја друштва;
4) припрема седнице скупштине друштва и предлаже дневни ред надзорном одбору;
5) израчунава износе дивиденди који у складу са ЗПД, статутом и одлуком скупштине друштва
припадају појединим класама акционара, одређује дан и поступак њихове исплате, а одређује
и начин њихове исплате у оквиру овлашћења која су му дата статутом или одлуком скупштине
друштва;
6) извршава одлуке скупштине друштва;
7) врши друге послове и доноси одлуке у складу са ЗПД, статутом, одлукама скупштине
друштва и одлукама надзорног одбора.
Питања из надлежности извршног одбора не могу се пренети на надзорни одбор
друштва.

Надзорни одбор:
1) утврђује пословну стратегију и пословне циљеве друштва и надзире њихово остваривање;
2) надзире рад извршних директора;
3) врши унутрашњи надзор над пословањем друштва;
4) установљава рачуноводствене политике друштва и политике управљања ризицима;
5) утврђује финансијске извештаје друштва и подноси их скупштини на усвајање;
6) даје и опозива прокуру;
7) сазива седнице скупштине и утврђује предлог дневног реда;
8) издаје одобрене акције, ако је на то овлашћен статутом или одлуком скупштине друштва;
9) утврђује емисиону цену акција и других хартија од вредности;
10) утврђује тржишну вредност акција;
11) доноси одлуку о стицању сопствених акција;
12) доноси одлуку о расподели међудивиденди акционарима;
13) предлаже скупштини политику накнада извршних директора, ако није утврђена статутом, и
предлаже уговоре о раду, односно ангажовању извршних директора;
14) даје сагласност извршним директорима за предузимање послова или радњи у складу са
ЗПД, статутом, одлуком скупштине и одлуком надзорног одбора;
15) одлучује о давању одобрења за послове у којима постоји сукоб личног интереса извршног
директора са интересом друштва (клаузула сукоба интереса);
16) врши друге послове и доноси одлуке у складу са ЗПД, статутом и одлукама скупштине
друштва.
Послови из надлежности надзорног одбора:
1) не могу се пренети на извршне директоре друштва;
2) могу се пренети у надлежност скупштине друштва само одлуком надзорног одбора, ако
статутом није другачије одређено.
Надзорни одбор редовно бира скупштина, на предлог комисије за именовања,
постојећег надзорног одбора и акционара који имају право предлагања дневног реда
скупштине, а могућа је и кооптација. Чланови надзорног одбора не могу имати заменике, не
могу бити извршни директори, ни прокуристи друштва.

40
 ФУНКЦИЈЕ НАДЗОРА У АКЦИОНАРСКОМ ДРУШТВУ

Надзор може бити унутрашњи и спољни.

АД само својим актима уређује функцију унутрашњег надзора пословања, с тим што у
јавним АД најмање једно лице за ову функцију мора испуњавати услове за интерног ревизора и
он мора бити запослен у друштву и обављати само послове унутрашњег надзора, а то не може
бити директор или члан надзорног одбора у случају дводомног управљања. Интерног ревизора
именује одбор директора, а у случају дводомног управљања - надзорни одбор, на предлог
Комисије за ревизију. Јавно АД мора својим статутом или другим актом прописати услове које
мора испунити лице које руководи пословима унутрашњег надзора у погледу професионалног
и стручног знања и искуства.
У послове унутрашњег надзора спадају:
1) Контрола усклађености пословања друштва са законом, другим прописима и актима
друштва;
2) Надзор над спровођењем рачуноводствених политика и финансијским извештавањем;
3) Провера спровођења политика управљања ризицима;
4) Праћење усклађености организације и деловања друштва са кодексом корпоративног
управљања;
5) Вредновање политика и процеса у друштву, као и предлагање њиховог унапређења.
Лице које руководи пословима унутрашњег надзора дужно је да о спроведеном
надзору пословања редовно извештава Комисију за ревизију, а ако друштво нема ову комисију,
одбор директора, односно надзорни одбор код дводомног управљања друштвом.

Спољни надзор (независна ревизија)

Посебна ревизија је ревизија којом се проверава:
1) процена вредности неновчаног улога; и
2) вредност и услови под којима је вршено стицање и располагање имовином велике
вредности.
Ванредна ревизја је ревизија финансијских извештаја који су већ били предмет
ревизије, а која се може предузети ако:
1) постоји сумња да ревизија извештаја није спроведена у складу са законом,
рачуноводственим стандардима и поступцима; или
2) финансијски извештаји не садрже напомене прописане рачуноводственим
стандардима или су те напомене непотпуне.
Посебна ревизија се може спровести у року од 3 године од уноса неновчаног улога у
друштво или дана стицања и располагања имовином велике вредности, а ванредна у року од 3
године од дана усвајања финансијских извештаја који су били предмет ревизије.
Предлог за посебну или ванредну ревизију могу поднети мањински акционари који
поседују или представљају најмање 10% основног капитала друштва са правом гласа и подноси
се одбору директора или надзорном одбору, који је дужан да: 1) предлог уврсти у дневни ред
прве наредне редовне седнице скупштине друштва ако је период до њеног одржавања краћи
од 6 месеци и ако није истекао рок за допуну дневног реда у складу са законом, или 2) да
сазове ванредну седницу скупштине друштва ако је период за одржавање прве наредне
редовне седнице скупштине дужи од 6 месеци или је истекао рок за допуну дневног реда у
складу са законом. Ако одбор директора, односно надзорни одбор не поступи на овај начин,
акционари који су поднели предлог могу поднети захтев суду да наложи одржавање ванредне
седнице друштва на којој би се одлучивало о њиховом предлогу. Ако предлог мањинских
акционара није стављен на дневни ред редовне седнице скупштине, захтев се може поднети
суду у року од 30 дана од дана одржавања те седнице.

41
 Одлуку о посебној или ванредној ревизији доноси скупштина АД обичном већином
гласова присутних акционара и њом се одређује ревизор који ће спроводити ревизију, с тим
што не може бити ревизор који је вршио претходну ревизију.
- Ако скупштина друштва одбије предлог за спровођење посебне или ванредне
ревизије, мањински акционари који су поднели предлог могу у року од 30 дана од дана
одржавања те седнице поденти захтев суду у ванпарничном поступку да одлучи о овом
предлогу и ако га усвоји, он одлуком именује и ревизора (не може бити лице које је вршило
ревизију која је предмет захтева за посебну или ванредну ревизију), и АД мора да учини
доступним сву документацију и обавештења ревизору.
- У случају прихватања захтева, суд може по захтеву АД наложити Централном регистру
да упише привремену забрану преноса акција акционара по чијем је предлогу донета одлука о
посебној или ванредној ревизији. Трошкове ових ревизија током поступка сноси АД, а ако се на
крају покаже да су захтеви били неосновани, трошкове сносе акционари подносиоци предлога
(у случају основаности предлога, трошкове сноси друштво).
Ревизор посебне ревизије дужан је да сачини образложени налаз и ако се изјасни да
постоје значајна одступања процењене вредности неновчаних улога или вредности и услова
под којима је вршено стицање или располагање имовином велике вредности, он мора
предложити и мере за отклањање њихових последица. Ако се ревизор изјасни да нема
значајних одступања, предлог се сматра неоснованим. Ревизор ванредне ревизије у свом
извештају мора да се изјасни да ли се његово мишљење о финансијским извештајима који су
били предмет ванредне ревизије разликује од мишљења које је на те извештаје дао ревизор
који је претходно вршио ревизију и да наведе разлоге због којих се мишљења разликују. Ако се
ревизор изјасни да су ове разлике значајне, он мора предложити и мере за отклањање
њихових последица, а ако се ревизор изјасни да оне нису значајне, предлог за спровођење
ванредне ревизије се сматра неоснованим.
Извштај о посебној или ванредној ревизији се доставља одбору директора, односно
извршном и надзорном одбору ако је дводомно управљање, мањинским акционарима који су
поднели предлог и суду ако су ревизије спровођене по његовој одлуци.
- Ако се ревизор изјаснио да постоје значајна одступања, одбор директора, односно
надзорни одбор ако је управљање друштвом дводомно, дужан је да у року од 8 дана од
достављања извештаја сазове ванредну седницу скупштине ради разматрања извештаја, с тим
да се седница одржи у року од 30 дана од дана доставе овог извештаја, а одбор директора,
односно надзорни одбор дужан је да скупштини друштва достави и своје писано изјашњење о
налазима из извештаја посебне или ванредне ревизије, са предлогом одлука скупштине
друштва. Ако одбор директора, односно надзорни добор не сазове скупштину у прописаном
року, мањински акционари подносиоци предлога за посебну или ванредну ревизију могу у
року од 30 дана од достављања извештаја поднети захтев суду да у ванпарничном поступку
наложи одржавање седнице ради расправе о овим извештајима. Ако скупштина друштва не
усвоји извештај ревизора који је вршио посебну, односно ванредну ревизију, или мере које је
он предложио, акционари који су гласали за усвајање извештаја или мера које је предложио
ревизор имају право несагласних акционара и право на накнаду штете од друштва.
- Ако се ревизор посебне или ванредне ревизије у свом извештају изјаснио да не
постоје значајна одступања у предмету ових ревизија, одбор директора, односно надзорни
одбор дужан је да овај извештај стави на дневни ред прве наредне седнице скупштине
друштва.
Ако извештај ревизора посебне или ванредне ревизије покаже да је предлог за њихово
спровођење био неоснован, друштво има право на накнаду трошкова њиховог спровођења од
акционара који су предложили спровођење и они су неограничено солидарно одговорни за
накнаду штете проузроковане тим предлогом.
Према ЗПД, годишњи финансијски извештаји јавних АД обавезни су предмет ревизије
и ревизор друштва је дужан да пре закључења уговора, а после тога најмање једном годишње
за време трајања тог уговора, Комисији за ревизију јавног АД достави: 1) писану изјаву којом

42
потврђује своју независност од друштва и 2) обавештење о свим услугама које је у претходном
периоду пружио том друштву. Ревизор је дужан да Комисију за ревизију извести о свим
околностима које би могле утицати на његову независност у односу на друштво и о мерама
које су предузете за отклањање тих околности.

Извештај о ревизији садржи:

1) Мишљење овлашћеног ревизора и
2) Оцене финансијских извештаја који су предмет испитивања.

Мишљење овлашћеног ревизора садржи:

1) Објашњење о обиму обављене ревизије и напомену о примени стандарда ревизије;
2) Објашњење основе на којој су финансијски извештаји сачињени;
3) Закључно мишљење.

Закључно мишљење овлашћеног ревизора може бити:

1) Позитивно – финансијски извештаји су објективни и истинити;
2) Мишљење са резервом;
3) Уздржавајуће – да нема довољно елемената на основу којих се може изразити
мишљење о истинитости и објективности финансијских извештаја;
4) Негативно – да финансијски извештаји нису објективни и истинити. Реч је о
регуларности, веродостојности и вођењу извештаја према Међународним стандардима
ревизије, а не о истинитости.

ПРЕУЗИМАЊЕ ОТВОРЕНИХ АД

Под преузимањем блока контроле сматра се стицање одређеног прага капитала који
се обично везује за тзв. значајно капитал учешће – 25% над АД у законом прописаном
поступку.
Објава намере да се учини понуда за преузимање је важна због тога што се за тај
моменат везују нека важна правна дејства: рок у коме се мора објавити јавна понуда, забрана
продаје акција за чију куповину ће бити учињена понуда, обавеза у вези са поверљивим
информацијама, објава је посебно значајна за акционаре јер је то једини начин да се упознају
са предстојећом намером да се учини јавна понуда за куповину њихових акција. Објавом
намере преузима се обавеза да се учини јавна понуда, са могућом санкцијом предуговорне
одговорности. Намера да се учини понуда објављивањем престаје да има статус inside
информације.
Више врста јавних понуда за преузимање контроле:
1) Готовинска (за куповину акција), безготовинска (за размену акција) и комбинована.
2) Потпуна (за све акције или све акције одређене класе) и делимична (за одређени број
акција – није могућа по нашем закону).
3) Препоручена (када је подржана од стране управе циљног друштва – пријатељско
преузимање)) и непрепоручена (када управа предузима одбрамбене мере ради
спречавања преузимања – непријатељско преузимање).
4) Добровољна (у свим случајевима када по закону није обавезна) и обавезна (по
правилу, за праг изнад 20-25%, као и када се стекне већинско капитал учешће са циљем
заштите преосталих мањинских акционара).
5) Безусловна (што је правило) и условна (постоји ако се испуни услов преузимања у
јавној понуди означеног минималног прага капитал учешћа – тада је понуђач дужан да
откупи све депоноване акције преко тог прага до рока за прихват понуде преузимања).

43
 6) Ако је поводом преузимања дато више понуда тада се говори о конкурентним
понудама – конкурентско преузимање.
7) Понуда за једну класу акција и понуда за све акције.
Правило је да се једном дата понуда не може повући без сагласности надзорног тела,
изузев у случају објаве конкурентске понуде или стечаја циљног друштва (неопозивост
понуде).
У случају непријатељског преузимања тј. противно вољи управе, правило је да управа
циљног друштва предузима разне мере да га спречи: 1) откуп акција од стране самог друштва
(стицање сопствених акција; 2) реализација савеза са пословим партнерима или депонентним
банкама уз конституисање тзв. чврстог језгра; 3) установљење плуралних акција за верне
акционаре; 4) ограничење права гласа акционара без обзира на капитал учешћа; 5) емисија
приоритетних акција без права гласа; 6) фузионисање; 7) куповина акција од управе и
запослених под повољнијим условима, итд. Ипак, нашим законом је практично искључено
предузимање ових мера одбране од тренутка објаве намере преузимања.
Понуда се може прихватити изричитом изјавом воље акционара и конклудентно –
упис депоновања акција на посебан рачун Централног регистра хартија од вредности, који
отвара његов члан. У случају да је број понуђених акција за продају већи од броја из понуде
онда би се вршило свођење у сразмери броја акција понуђених на продају и укупног броја
акција које се продају („про рата“ правило). Други систем може бити обавезност прихвата свих
понуђених акција за продају (размену), који усваја наш закон, као повољнији за акционаре.
Стицање акција у АД са јавним уписом акција поједностављено је са становишта
поступка (необавезност јавне понуде): код стицања таквог прага капитала наслеђем; деобом
имовине брачне заједнице; код стицања сопствених акција АД од акционара; код фузије или
промене правне форме друштва; код реорганизација у стечају, итд.

44
 СПЕЦИЈАЛИЗОВАНА АКЦИОНАРСКА ДРУШТВА

1. ПОСЛОВНЕ БАНКЕ
Банка је специјализовано АД са седиштем у РС, које има дозволу за рад НБС и обавља
депозитне и кредитне послове, а може обављати и друге банкарске послове ускладу са
законом. Банку могу основати домаћа, као и страна правна и физичка лицa. За оснивање је
потребно:
a) Закључење уговора о оснивању;
b) Обезбеђење минималном новчаног капитала прописаног законом, који се мора
одржавати у сваком моменту у ликвидном облику - сада је то 10 милиона ЕУР у
динарској противвредности – принцип обавезности одржавања овог минималног
капитала;
c) Доношење статута;
d) Избор органа;
e) Издавање дозволе за рад од стране НБС у законом прописаном року.
Банка има својство правног лица (обавезна форма је АД) и стиче га уписом у регистар.
Пријава се подноси у прописаном року од пријема решења о издавању дозволе за оснивање и
уз њу се подноси: 1) уговор о оснивању; 2) статут банке; 3) доказ да су оснивачи уплатили
новчана средства на име оснивачког капитала на привремени рачун код овлашћене
организације, односно доказ да је страно лице уплатило девизна средства на посебан рачун
код НБС; 4) доказ да оснивачи банке неновчана средства утврђена уговором о оснивању
преносе у оснивачки капитал банке; 5) решење НБС о издавању дозволе за рад и 6) сагласност
НБС на уговор о оснивању и статут банке, и 7) друге исправе у складу са прописима о упису у
регистар.
Банка се може бавити депозитним, кредитним и другим банкарским пословима у
земљи. Поред њих, може се бавити и тзв. парабанкарским пословима, а нарочито:
посредовањем у трговини ХОВ, куповањем и наплатом потраживања, пружањем других
финансијских услуга и услуга у вези са ХОВ.
Закон о банкама посебно инсистира да се банка у свом пословању придржава правила
о ризицима изложености (изложеност банке према једном лицу или групи повезаних лица не
може прећи 25% капитала банке, а према лицу повезаном са банком не може прећи 5%
капитала банке, и према свим повезаним лицима с банком не може прећи 20% капитала
банке). Улагање банке у једно лице које није у финансијском сектору не може прећи 10%
основног капитала банке, а укупна улагања банке у таква лица и у основна средства банке не
могу прећи 60% основног капитала банке.
Органи банке су: скупштина (чине је акционари с акцијама с правом гласа), управни
одбор, извршни одбор и други одбори – одбор за ревизију, кредитни одбор, одбор за
управљање активом и пасивом.
НБС даје сагласност на избор чланова управног одбора (има најмање 5 чланова,
укључујући и председника, с тим да најмање 1/3 чланова морају бити независни чланови).
Управни одбор банке бира извршни одбор, уз сагласност НБС, кога чине најмање 2 члана,
укључујући и председника, који заступа банку по принципу двојног потписа - мора обезбедити
потпис још једног члана одбора. Одбор за ревизију мора имати најмање 3 члана, од којих један
мора бити независно лице, а 2 члана морају бити истовремено и чланови управног одбора
банке са одговарајућим искуством из области финансија.
Закон о банкама утврђује значајна овлашћења НБС у односу на банке:
1) Давање дозволе за оснивање (рад);
2) Сагласност на оснивачки акт и статут, као и на њихове измене;
3) Сагласност на статусне промене;
4) Сагласност на избор председника и чланова управног и извршног одбора;
5) Сагласност на стицање власништва преко прописаног прага;

45
 6) Сагласност на отварање представништва, филијала и других организационих облика;
7) Контрола бонитета и законитости пословања банке;
8) Достављање и објављивање годишњих финансијских извештаја са извештајем спољног
ревизора;
9) Именовање посебног ревизора за посебну ревизију банке.
Ако контолом НБС утврди повреде прописа или праксе која угрожава бонитет банке
може на основу своје дискреционе оцене степена утврђених неправилности, наложити неку од
следећих мера: писмена опомена, налогодавно писмо, мере за отклањање утврђених
неправилности, принудна управа или одузимање дозволе за рад.

2. ТРЖИШТА КАПИТАЛА
Тржиште капитала јесте место на којем се сусрећу понуда и тражња за капиталом. На
тржишту капитала тргује се финансијским инструментима. Наш закон који регулише тржиште
капитала разликује:
1) Регулисано тржиште (берзанско тржиште) – мултилатерални систем који организује
односно којим управља организатор тржишта и који омогућава и олакшава спајање
интереса трећих лица за куповину и продају финансијских инструмената у складу са
његовим обавезајућим правилима и на начин који доводи до закључења уговора у вези
са финансијским инструментима укљученим у трговање, и које има дозволу за редовно
пословање. Организатор тржишта, односно регулисано тржиште је правно лице
основано као АД. На регулисаном тржишту могу трговати само инвестициона друштва
са дозволом Комисије за ХОВ, а друга лица могу трговати само посредством тих
друштава;
2) Мултилатерална трговачка платформа – МТП (облик ванберзанског тржишта) –
мултилатерални сиситем који организује, односно којим управља организатор тржишта
или инвестиционо друштво и који омогућава и олакшава спајање интереса трећих лица
за куповину и продају финансијских инструмената у складу са његовим обавезујућим
правилима и на начин који доводи до закључења уговора;
3) ОТЦ тржиште (ванберзанско, нерегулисано тржиште) – секундарно тржиште за
трговање финансијским инструментима, које не мора да има организатора тржишта и
чији систем трговања подразумева преговарање између продавца и купца
финансијских инструмената у циљу закључења трансакције.

Организатор тржишта који има дозволу Комисије за ХОВ управља регулисаним

тржиштем, с тим да организатор може бити и само регулисано тржиште. Организатор тржишта
хартија од вредности, односно регулисано тржиште, јесте правно лице основано као АД.
Организатор МТП-а може да буде брокерско – дилерско друштво (инвестиционо друштво) или
берза (организатор тржишта) која има дозволу Комисије за ХОВ. Берза је дужна да организује
листинг ХОВ, као и најмање још један сегмент регулисаног тржишта за трговање серијским
хартијама од вредности (финансијским инструментима).
Минимални основни капитал за оснивање организатора тржишта не може бити испод
милион ЕУР у динарској противвредности, односно 730.000 ЕУР у динарској противредности
организатора МТП-а, а кад је организатор тржишта истовремено и МТП, онда минимални
основни капитал не може бити испод милион ЕУР у динарској противвредности. Цео основни
капитал мора бити новчани и уплаћен до регистрације. Стицње квалификованог капитал-
учешћа од стране једног лица или са њим повезаних лица (преко 10%, 20%, 33% или 50%)
захтева претходно давање сагласности Комисије за ХОВ. Санкција за непрописно прекорачење
овог прага је губитак права гласа по основу тако стеченог квалификованог капитал-учешћа и
налагање продаје. Закон прописује и услове кадровске, организационе и техничке
оспособљености за организовање ових тржишта.
Кључна функција регулисаног тржишита, односно МТП-а јесте обезбеђење
континуитета тржишта ХОВ којим се тргује, преко својих чланова (не директно). Регулисано

46
тржиште, односно МТП не може трговати ХОВ – финансијским инструментима, не може давати
савете који се односе на њихову трговину или савете о избору инвестиционог друштва или
овлашћене банке, нити обављати послове које обавља брокерско - дилерско друштво
(инвестиционо друштво).
Уз пријаву за упис у регистар регулисаног тржишта, односно МТП-а подноси се: уговор
о оснивању, статут, дозвола за рад (даје је Комисија за ХОВ), сагласност на избор управног
одбора и директора берзе (даје је Комисија за ХОВ) и друге исправе у складу са прописима о
упису у регистар. Директор не може бити председник управног одбора.
Органи берзе - регулисано тржиште има скупштину, управни одбор и директора, а
берза може образовати и друге органе. Ради решавања спорова између учесника на
регулисаном тржишту, односно МТП-а по закљученим пословима, обавезно се образује и
арбитража, чије чланове именује скупштина, а образују и Комисију за котацију ефеката чије
чланове именује управни одбор.
Актима регулисаног тржишта, односно МТП-а прописују се услови за стицање и губитак
статуса члана, као и надзор над својим члановима и не сме се повредити принцип
равноправности својих чланова, који су дужни да се придржавају аката регулисаног тржишта,
односно МТП-а и да своје послове на њима обављају савесно и професионално, не
злоупотребљавајући информације које нису доступне свим учесницима на овим тржиштима. О
предузетим мерама према својим члановима, регулисана тржишта, односно МТП, извештава
Комисију за ХОВ. Чланови регулисаног тржишта, односно МТП-а јесу инвестициона друштва и
овлашћене банке, који обављају послове трговине на њима и који испуњавају услове
прописане актима организатора ових тржишта.
Наше берзанско право прихвата англосаксонски систем контроле законитости
берзанског пословања – постојање Комисије за ХОВ која врши надзор над пословањем
организатора тржишта финансијским инструментима, који је дужан да свакодневно извештава
Комисију о трговању хартијама од вредности и да јој у прописаним роковима доставља податке
о својим члановима, листингу, месечне извештаје о пословању, годишњи финансијски извештај
и друге податке и информације које Комисија затражи.

3. ИНВЕСТИЦИОНА ДРУШТВА
Инвестиционо друштво је брокерско-дилерско друштво које је као правно лице
организовано у форми АД ради обављања делатности на регулисаном тржишту, односно МТП
тржишту финансијских инструмената. Инвестициона друштва другим учесницима на тржишту
пружају инвестиционе услуге или се професионално баве инвестиционим активностима. У
инвестиционе услуге спадају: пријем и пренос налога клијената који се односе на продају и
куповину финансијских инструмената, извршење налога куповине и продаје ХОВ за рачун
клијента, трговање за сопствени рачун, инцестиционо саветовање, итд.
Инвестиционо друштво оснивају физичка и правна лица по систему дозволе – дозволу
за рад даје Комисија за ХОВ, а то важи и за послове брокера, инвестиционог саветника и
портфолио менаџера (управљања хартијама од вредности), које могу обављати само физичка
лица с дозволом коју издаје Комисија за ХОВ.
Инвестициона друштва за своје оснивање морају да обезбеде минимални новчани
основни капитал прописан законом, чија је висина у принципу диктирана врстом делатности,
као и да обезбеде прописане услове кадровске и организационе оспособљености и техничке
опремљености. Може се основати за обављање једног или више послова са финансијским
инструментима.
Инвестиционо друштво уз дозволу Комисије за ХОВ може обављати следеће послове:
a) Брокерски послови – посредовање у куповини и продаји финансијских инструменатаи
комисионе или заступничке куповине и продаје тих инструмената;
b) Дилерски послови – куповина и продаја финансијских инструмената у своје име и за
свој рачун, ради остваривања разлике у цени;

47
 c) Послови маркет-мејкера – послови сталне куповине и продаје ХОВ и других
финанасијиских инструмената у своје име и за свој рачун по цени коју само одреди;
d) Послови портфолио менаџера – управљање појединачним портфолијима на основу
одобрења из посебног уговора са клијентом, а портфолији се односе на један или више
финансијских инструмената;
e) Агент емисије – послови услуге у вези са понудом и продајом финансијских
инструмената без обавезе откупа непродатих;
f) Послови покровитеља (преузимаоца емисије) – организовање дистрибуције и
преузимања (откупа) целих или дела емисија финансијских инструмената од издаваоца
ради даље продаје;
g) Послови инвестиционог саветника – пружање саветодавних услуга у вези са
пословањем финансијским инструментима.
Општи акти инвестиционог друштва су: статут, правила и процедуре пословања и
правилник о тарифи - на њих сагласност даје Комисија за ХОВ.
Инвестиционо друштво има органе у складу са ЗПД, на њихово именовање, односно
избор директора, одбора директора, односно надзорног одбора и извршног одбора у случају
дводомног управљања друштвом, сагласност даје Комисија за ХОВ, као и на промене статуса
инвестиционог друштва (статусне промене).
У обављању својих послова, инвестиционо друштво се руководи искључиво интересима
својих клијената, водећи посебно рачуна о најповољнијој цени и најбољем извршењу налога и
не може своје интересе да ставља испред интереса клијената. Послује тако да ризици којима је
изложено у појединим или свим врстама послова које обавља не премашују ограничења
утврђена Законом и актом Комисије за ХОВ. Предвиђено је више правила заштите од ризика. У
питању су: тржишни ризици, кредитни ризици, оперативни ризици, ризици ликвидности,
ризици изложености према једном лицу или повезаним лицима и правила израчунавања тзв.
изложености ризику (према једном лицу, односно према више повезаних лица укупан износ
потраживања која се односе на то лице или с њим повезана лица не сме прећи 25% капитала
инвестиционог друштва, с тим што се сматра да велика изложеност том ризику постоји кад је
тај износ 10% или више). То су следећа правила:
1) Инвестиционо друштво је дужно да обезбеди адекватност капитала за покривање
могућих губитака;
2) Дужно је да послује тако да је у сваком тренутку способно да извршава доспеле обавезе
– ликвидност, а мора бити способно и да трајно извршава све своје обавезе –
солвентност и због тога је дужно да образује резерве, с обзиром на посебне ризике
(проистичу из појединачних послова које обавља) и опште ризике (покривање
евентуалних губитака због ризика који произилазе из његовог целокупног пословања);
3) Дужно је да средства која клијент уплати за куповину финансијских инструмената држи
на посебном рачуну који је за те намене отворен код носиоца платног промета и може
их користити само за те намене;
4) Дужно је да рачуне својих финансијских инструмената (рачун члана Централног
регистра хартија од вредности) води одвојено од рачуна финансијских инструмената
својих клијената;
5) Инвестиционо друштво које обавља брокерске и дилерске послове са хартијама од
вредности дужно је да обавља ове послове на одвојеним рачунима.
Комисија за ХОВ спроводи надзор над пословањем инвестиционог друштва и то
прегледањем пословних књига, аката и друге документације, као и давањем сагласности на
оснивање и промене уговора о оснивању, статута, основног капитала, правила пословања,
тарифе, као и давањем сагласности на избор директора и председника и чланова одбора
директора, односно извршног одбора и надзорног одбора код дводомног управљања
друштвом, као и на промену организације и статуса.
Инвестиционо друшво је дужно да Комисији за ХОВ у прописаним роковима доставља
годишњи рачун са извештајем ревизора, месечни извештај о пословању, као и све промене

48
прописаних услова за обављање делатности. У вршењу овог надзора, Комисија изриче мере
прописане законом (јавна опомена, привремена забрана обављања појединих или свих
послова, одузимање дозволе за рад), а у случају одузимања дозволе за рад, Комисија по
службеној дужности покреће поступак ликвидације и даје налог носиоцу платног промета за
блокаду свих његових рачуна.
Овлашћене банке - Кредитне институције могу преко посебног организационог дела да
обављају једну или више инвестиционих услуга у вези са финансијским инструментима ако за
то добију дозволу Комисије за ХОВ, а могу да обављају и послове тзв. додатних инвестиционих
услуга (чување и администрирање финансијских инструмената за рачун клијената; одобравање
кредита или зајмова инвеститорима; савети друштвима у вези са структуром капитала,
пословном стратегијом, спајањем и куповином друштва, итд) и без дозволе Комисије.
Овлашћене банке не могу да обављају послове организатора тржишта финансијских
инструмената.
Фонд за заштиту инвеститора - образује се у циљу заштите инвеститора у
финансијске инструменте, у случају стечаја инвестиционог друштва, кредитне институције или
друштва за управљање инвестиционим фондовима. Он нема својство правног лица и
организује га и њиме управља лице које добије дозволу Комисије за ХОВ. Организатор
наплаћује наканду за управљање Фондом у складу са актом Комисије за ХОВ. Организатор
Фонда подноси Комисији годишњи извештај о раду и пословању Фонда, која спроводи и
надзор над управљањем Фондом. Чланство у Фонду за заштиту инвеститора обавезно је за
следећа друштва: 1) инвестиционо друштво које је овлашћено да држи новчана средства
клијената; 2) кредитна институција која обавља додатне инвестиционе услуге чувања и
управљања финансијским инструментима и 3) друштво за управљање које обавља делатност
управљања портфолијима клијената који нису инвестициони фондови, односно које обавља
делатност инвестиционог саветовања и делатност додатних инвестиционих услуга чувања и
управљања финансијским инструментима за рачун клијената. Чланови овог фонда су дужни да
редовно обрачунавају и уплаћују допринос у складу са актом Комисије за ХОВ, а ова средства
се држе на посебном рачуну НБС и имају законом утврђену намену. Потраживања клијената
осигурана су до вредности од 20 хиљада ЕУР у динарској противвредности по клијенту члана
Фонда.

4. ЦЕНТРАЛНИ РЕГИСТАР ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ (ЦРХОВ)

Централни регистар ХОВ је акционарско (нејавно, затворено) друштво, које се оснива
за обављање послова депоа издатих финајнсијских инструмената до њихове
дематеријализације, послова вођења регистра рачуна ималаца финансијских инструмената и
права трећих лица на тим инструментима, као и за вршење послова клиринга (салдирање)
промета финансијских инструментима на регулисаним тржиштима, односно МТП тржиштима.
Надзор над посовањем ЦРХОВ спроводи Комисија за ХОВ и НБС
Упис ХОВ у ЦРХОВ је значајан јер права власника из ХОВ настају у тренутку уписа тих
хартија на њихов рачун који се води у ЦРХОВ. Тиме се обезбеђује правна сигурност у промету
тих хартија и избегава ситуација да некоме ко прода ХОВ на буде плаћена њихова продајна
цена.
Оснивачи оваквог регистра могу бити државе (према нашем закону, она мора бити
већински акционар) и друга правна и физичка лица у складу са законом који уређује тржиште
капитала. Минимални новчани капитал за оснивање овог регистра износи 750 хиљада ЕУР у
динарској протввредности. Оснива се у складу са правилима која важе за оснивање АД, с тим
што је основан самим законом, али се ипак уписује у регистар (од тада стиче субјективитет).
Акције централног регистра су обичне са правом гласа.
Централни регистар има скупштину друштва, директора (које именује и разрешава
Влада) и управни одбор (који именује и разрешава Скупштина и који има председника и 4
члана). Мандат директора и чланова управног одбора траје 4 године, с могућношћу поновног
избора (именовања), а сагласност на именовање даје Комисија за ХОВ.

49
 Општи акти Централног регистра су: статут, правила пословања, правилник о тарифи и
други општи акти, а сагласност на опште акте даје Комисија за ХОВ. Објављују се на интернет
страници по добијању сагласности Комисије на те акте, а саставни део аката јесу и правила
понашања директора, чланова управног одбора и запослених у вези са чувањем пословне тајне
и спречавањем злоупотребе поверљивих или инсајдерских информација, сходно процедурама
заштите прописаним за чланове Комисије за ХОВ и њене запослене.
Чланови Централног регистра могу бити: држава, НБС, инвестициона друштва,
кредитне институције, организатори тржишта, регулисано тржиште, друштва за управљање
фондовима, инострана правна лица која обављају послове клиринга и салдирања, односно
регистрације финансијских инструмената, или друга лица која испуњавају услове чланства.
ЦРХОВ у делу своје надлежности спроводи контролу над својим члановима, а чланство
престаје: одузимањем дозволе за рад члану, престанком постојања услова за чланство,
неизвршавањем обавеза члана у значајнијој мери или непоштовањем општих аката Регистра
као и у другим случајевима. Могућа је и привремена суспензија чланства у ЦРХОВ у складу са
његовим општим актима.
ЦРХОВ обавља следеће послове (делатност):
1) вођење регистра финансијских инструмената;
2) евиденција финансијских инструмената на рачунима издаваоца;
3) вођење и евиденција рачуна чланова Централног регистра и њихових клијената;
4) упис права трећих лица на финансијским инструментима;
5) чување електронске евиденције о финансијским инструментима и чување
материјализованих хартија од вредности;
6) пренос финансијских инструмената на рачуне чланова Централног регистра;
7) утврђивање и додела једнообразног идентификационог броја финансијских
инструмената;
8) обрачунавање пореза на пренос финансијских инструмената, у складу са законом;
9) учествовање у међународним организацијама које се баве пословима регистрације,
клиринга и салдирања, као и сарадња са тим организацијама, итд.
Пренос права из финансијских инструмената врши се на основу налога за пренос који
даје члан ЦРХОВ, као и на основу одговарајућег правног посла, а може се вршити и на основу
одредаба закона и правноснажне судске одлуке, односно одлуке надлежног органа. Упис
права трећих лица на финансијским инструментима ЦРХОВ врши на основу налога за упис који
даје његов члан у име законитог имаоца тих инструмената, лица које он овласти, законског
заступника и на основу одлуке суда. Чланови ЦРХОВ извршавају новчане обавезе на основу
закључених правних послова преко новчаних рачуна који се воде код ЦРХОВ, а НБС доноси
прописе којима уређује обављање платног промета преко новчаних рачуна код ЦРХОВ.
ЦРХОВ је дужан да информациони систем и податке којима располаже заштити од
неовлашћеног коришћења, измене и губитака, као и да најмање 5 година чува на сигурном
месту оригиналну документацију на основу које су извршени уписи. Подаци које води о
рачунима законитих ималаца су тајни подаци и саопштавају се само под условима и на начин
прописан законом по налогу суда, на захтев Комисије за ХОВ или другог надлежног органа.
ЦРХОВ је дужан да свом члану омогући увид у део базе података који се односе на тог члана и
његове клијенте, односно да му изда извод са тим подацима. Право приступа подацима из
информационог система ЦРХОВ имају законити ималац финансијских инструмената, члан
ЦРХОВ који води рачуне за тог законитог имаоца, као и лице које докаже свој законски интерес
у вези са тим финансијским инструментом.
Подаци из централне евиденције акционара издавалаца су јавни подаци и објављују се
на интернет страници ЦРХОВ, који је дужан да следеће податке учини доступним јавности на
својој интернет страници: податке о издаваоцу, замени и брисању финансијских инструмената,
податке о корпоративним активностима које обавља у вези с тим финансијским инструментима
и податке о акционарима из регистра који води, укључујући и износе и проценат класе
финансијског инструмента у укупном обиму тог инструмента.

50
 СПЕЦИЈАЛИЗОВАНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ПРИВРЕДНА ДРУШТВА

1. КОМИСИЈА ЗА ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

Специјализована, самостална и независна организација РС са седиштем у Београду,
основана законом и са својством правног лица, која је одговорна за законито функционисање
тржишта ХОВ. Бира је и разрешава Народна Скупштина на 5 година, са могућношћу поновног
избора. Комисија има 5 чланова, укључујући и председника и они су стално запослени у
Комисији, и имају тзв. квалификовани имунитет у обављању послова из своје надлежности и
одговорни су само у случају зле намере или намерне злоупотребе положаја.
Комисија одлучује већином гласова чланова, а у случају једнаке поделе гласова,
одлучује глас председника. Председник, чланови и запослени не могу се бавити пословима
трговања финансијским инструментима нити давањем савета о улагањима у финансијске
инструменте. Надзор над радом Комисије врше Влада и Скупштина, а Скупштина одобрава
Статут, финансијске извештаје, извештаје о пословању и извештаје овлашћеног ревизора.
Комисија има статут којим уређује своју организацију, а ради спровођења својих
овлашћења, доноси упутства, стручна упутства и наредбе. Решења Комисије су коначна и
против њих се може водити управни спор.
Комисија је дужна да успостави информациони систем који омогућава комуникацију са
организатором тржишта, регулисаним тржиштем, ЦРХОВ, инвестиционим друштвима,
друштвима за управљање и инвестиционим фондовима, као и другим учесницима на тржишту
капитала.
Комисија, у оквиру својих надлежности и у складу са одредбама закона надлежна је да:
1. Одобрава издавање ХОВ са и без јавне понуде;
2. Даје дозволе за обављање делатности инвестиционим друштвима, организатору
тржишта (берза и брокерско-дилерска друштва);
3. Врши надзор над пословањем брокерско-дилерских друштава, берзи, друштава за
управљање, инвестиционих фондова, ЦРХОВ, овлашћених банака, кастоди банака, итд;
4. Доноси опште и појединачне акте у вези са функционисањем финансијског тржишта;
5. Одобрава физичким и правним лицима статус квалификованих инвеститора;
6. Прати стање и кретање на организованом тржишту и предузима мере за отклањање
поремећаја на том тржишту;
7. Води одговарајуће регистре.
Комисија по самом закону може покренути и водити пред судом поступак против било
ког лица ради заштите интереса инвеститора у финансијске инструменте и друга лица за која
утвди да им је повређено одређено право или на праву заснован интерес, а у вези са
пословима са финансијским инструментима.

2. ДРУШТВО ЗА УПРАВЉАЊЕ ИНВЕСТИЦИОНИМ ФОНДОВИМА

Оснива се као затворено АД уз дозволу Комисије за ХОВ и на њега се примењује ЗПД.
Једно лице, правно или физичко, домаће или страно, и са њим повезана лица, може имати
квалификовано капитал учешће (10% гласачких права) само у једном друштву за управљање
инвестиционим фондовима. Минимални основни капитал овог друштва је 20 хиљада ЕУР у
динарској противвредности, који се увек мора одржавати. За оснивање овог друштва се морају
испунити и други услови: кадровски (један портфолио менаџер за сваки инвестициони фонд
којим управља и један интерни ревизор), технички, организациони и други. Друштво се уписује
у регистар Комисије за ХОВ и Регистар привредних субјеката уз прилагање прописаних исправа
и доказа.
Друштво не сме непосредно или посредно, преко повезаних лица, да буде власник
акција или удела: другог друштва за управљање, банке са којом има уговор – свог депозитара,
берзанског посредничког друштва које за друштво за управљање купује хартије од вредности,
инвестиционих фондова, као и својих акционара и чланова. Друштво за управљање може да

51
буде непосредно или посредно власник инвестиционе јединице, односно акција
инвестиционог фонда, и то највише до 20% нето вредности имовине фонда. Ово друштво мора
закључити уговор са депозитаром за чување хартија од вредности инвестиционог фонда –
кастоди банка. Хартије од вредности се формално преносе на депозитара – повереника, док
друштво иступа у правном промету као комисионар или пуномоћник.
Друштво има делатности прописане законом:
1) Организује и управља отвореним фондом;
2) Оснива и управља затвореним фондом;
3) Управља приватним фондом.
Надзорну функцију и при оснивању и током пословања врши Комисија за ХОВ (дозвола
за рад, сагласност на опште акте, сагласност на избор директора и чланова управног одбора,
достава финансијских извештаја и извештаја ревизора, итд).

3. ИНВЕСТИЦИОНИ ФОНДОВИ
Инвестициони фонд је институција колективног инвестирања у оквиру које се
прикупљају и улажу новчана средства у различите врсте имовине са циљем остварења прихода
и смањења ризика улагања. Оснивају се по систему дозволе, аналогно режиму који важи за
финансијске институције. Дозволу даје Комисија за ХОВ уз прилагање прописане
документације и исправа. Уписују се у регистар Комисије за ХОВ и Регистар привредних
субјеката и деле се на:
1) Отворени - перманентно продају своје исправе (сертификат о уложеним средствима)
индивидуалним инвеститорима, с тим да остају у обавези да на захтев тих инвеститора
врше откуп емитованих исправа. С друге стране, затворени и приватни инвестициони
фонд немају такву обавезу откупа емитованих хартија или удела, већ инвеститори могу
да их продају на берзи или на ванберзанском тржишту.
Нема својство правног лица, већ је уговорна творевина, која се бави искључиво
инвестирањем капитала у преносиве хартије од вредности, а по следећој шеми:
новчана средства која су прикупљена од великог броја ситних улагача поверају се
депозитару – кастоди банка, а за стручне послове у вези са улагањем капитала у
хартије од вредности ангажује се специјализована компанија – менаџер фонда
(друштво за управљање), с тим што улагачи не доносе акте фонда већ то чини
менаџемент компанија (друштво за управљање тим фондом).
Минимални новчани капитал за организовање овог фонда износи 200 хиљада ЕУР у
динарској противвредности. Имовина отвореног фонда је у својини чланова фонда и
подељена је на инвестиционе јединице, чија се вредност утврђује и објављује сваког
радног дана. Инвестиционе јединице стичу се искључиво куповином у новцу, при чему
један члан фонда не може стећи више од 10 % вредности имовине овог фонда.
2) Затворени – правно лице, отворено АД, оснива га друштво за управљање, а касније
прикупља новчана средства продајом акција путем јавне понуде. Упис и уплата акција
врши се код кастоди банке. Откуп сопствених акција дозвољен је уз сагласност
Комисије за ХОВ. Утврђивање и објављивање нето вредности имовине овог фонда по
акцији врши се најмање једном месечно.
Основни капитал овог фонда може бити само у новцу, а минимални износ је прописан
законом и износи 200 хиљада ЕУР у динарској противвредности који се уплаћује на
рачун код кастоди банке. Овим друштвом управља друштво за управљање, али ово
друштво као правни субјект има и своју скупштину и надзорни одбор, са овлашћењима
сходним привредним друштвима.
3) Приватни – има статус ДОО, уз минимални новчани улог сваког члана од 50 хиљада ЕУР
у динарској противвредности. Њиме управља друштво за управљање. Приватни
инвестициони фонд је намењен великим и професионалним инвеститорима чији се
капитал прикупља од унапред одређених инвеститора без јавног позива. Уобичајено је
да приватне фондове оснива група инвеститора која улаже значајан износ средстава,

52
 која се затим инвестирају у складу са претходно дефинисаном стратегијом. Приватни
фондови се често користе као извор финансирања тек основаних компанија које имају,
по процени фонда, добру пословну идеју и потенцијал за раст.

На улагања имовине инвестиционог фонда (затворени и отворени) примењују се

следећа ограничења:
a) За куповину хартија од вредности једног издаваоца или повезаних лица до 10% од
ведности имовине фонда;
b) У новчане депозите у једној банци или више банака које су повезана лица – до 20%
имовине фонда;
c) Акције са правом гласа једног издаваоца до 20% имовине фонда;
d) Улагања у једну врсту хартија од вредности чије је издавалац или гарант РС или НБС до
35% имовине фонда.
Затворени фонд може уложити у једну непокретност највише до 20% своје имовине.
Имовина инвестиционог фонда не може се улагати у хартије од вредности и друге финансијске
инструменте које издаје:
1. Друштво за управљање и повезана лица;
2. Кастоди банка и повезана лица са којима инвестициони фонд има уговор;
3. Брокерско-дилерско друштво или банка и повезана лица, који обављају послове
посредовања у трговини хартијама од вредности;
4. Акционар и повезана лица друштва за управљање.
Надзорна овлашћења над инвестиционим фондовима и друштвима за управљање врши
Комисија за ХОВ и ту спада: давање дозволе за рад, сагласност на избор органа фонда који има
својство правног лица и друштва за управљање, сагласност на опште акте, подношење
финансијских извештаја, контрола ограничења располагања имовином фонда, сагласност на
статусне промене отвореног инвестиционог фонда, итд. Ако Комисија у поступку надзора
утврди одређене неправилности може предузети мере прописане законом: јавна опомена,
привремена забрана издавања инвестиционих јединица, покретање поступка пред надлежним
органима, повлачење датих сагласности и одузимање дозволе за рад друштву за управљање.

4. ДРУШТВА ЗА ОСИГУРАЊЕ
Према Закону о осигурању, организационе форме за обављање делатности осигурања
су: АД за осигурање и друштво за узајамно осигурање, а за послове посредовања и заступања
у осигурању: АД и ДОО. Послове реосигурања може обављати само форма АД. Друштва за
осигурање могу обављати само оне послове осигурања за које су добила дозволу НБС и морају
имати седиште у РС, а послови реосигурања могу се обављати и код друштва у иностранству.

1. Акционарско друштво за осигурање – оснива једно или више, домаћих или

страних, правних или физичких лица. Може обављати послове једне или више врста осигурања
у оквиру исте групе осигурања, или само послове реосигурања као искључиву делатност, и то у
свим групама осигурања, као и послове заступања у осигурању и послове вршења других услуга
у осигурању (процена ризика и штете). Пословно име овог друштва обавезно садржи ознаку
„а.д.о“.
Основни капитал акционарског друштва за осигурање/реосигурање чине улози
оснивача (почетни фонд сигурности и друга средства). Овај капитал у свом новчаном делу не
може бити мањи од 3.200.000 ЕУР за животна осигурања; 3.200.000 ЕУР за поједине прописане
врсте неживотних осигурања, односно 2.200.000 ЕУР за друге врсте прописаних неживотних
осигурања; као и 3.200.000 ЕУР за реосигурање. Друштво за осигурање дужно је да одржава
овај износ новчаног дела основног капитала.
Претходна сагласност НБС, која по закону врши надзор над друштвима за осигурање,
потебна је за стицање 10% или више у основном капиталу друштва за осигурање од стране

53
једног лица (тзв. квалификовано капитал учешће), као и за стицање 20% или више (тзв.
значајно учешће) или за стицање 50% или више (тзв. контролно учешће). Санкција изостанка
ове сагласности јесте обавеза отуђења непрописно стеченог учешћа у року утврђеном
решењем органа надзора и губитак права гласа по основу тако стеченог учешћа. Одлуке које
се донесу у друштву за осигурање уз учешће гласова по основу непрописно стеченог учешћа,
биле би ништаве.
АД за осигурање се оснива по систему дозволе (даје је НБС), а за њено добијање
прописана је обавеза подношења: уговора о оснивању, предлога статута, доказа о обезбеђењу
прописаног минималног новчаног капитала, предлога аката пословне политике, елабората о
очекиваним резултатима пословања, списка потенцијалних акционара и процента учешћа
капитала, имена и референце кандидата за чланове управе, као и податке о прописаној
организационој, кадровској и техничкој оспособљености за обављање делатности и других
прописаних докумената.
Оснивачка скупштина друштва за осигурање мора бити одржана најкасније у року од 30
дана од дана пријема решења о издавању дозволе за рад (санкција – престанак важења издате
дозволе). Ова скупштина: доноси статут друштва, утврђује пословну политику и пословни план
друштва, бира чланове надзорног одбора, доноси опште акте и акте пословне политике,
прихвата процену вредности неновчаних улога и утврђује највиши износ трошкова оснивања
друштва који падају на терет друштва. Друштво за осигурање стиче својство правног лица
уписом у регистар.
Органи АД за осигурање су: скупштина, надзорни одбор и управни одбор (дводомни
модел управе). Претходну сагласност на избор за члана надзорног одбора и извршног одбора
даје НБС, у противном избор је ништав. Надзорни одбор има најмање 3 члана, укључујући и
председника, с тим што 1/3 његових чланова чине лица независна од друштва за осигурање
(независни члан). Надзорни одбор именује и разрешава извршни одбор. Он има најмање 2
члана, укључујући и председника. Друштво заступа председник извршног одбора, уз обавезу
супотписа једног члана извршног одбора.

2. Друштво за узајамно осигурање – правно лице које обавља делатност осигурања

у интересу својих чланова (осигураника) по принципу узајамности и солидарности. Може
обављати све послове осигурања, али не и послове реосигурања. Могу га основати физичка и
правна лица, а пословно име овог друштва обавезно садржи ознаку „д.у.о.“. Може га основати
најмање 250 физичких лица ако се оснива за обављање послова животног осигурања, односно
најмање 300 физичких или правних лица ако се оснива за обављање послова неживотних
осигурања.
Оснива се као друштво са неограниченим доприносом – (додатни допринос чланова –
осигураника), који може бити већи од претходно уплаћеног доприноса сваког члана
осигураника, кад су штете и остали расходи већи од претходно уплаћеног доприноса, или
друштво са ограниченим доприносом – (додатни допринос чланова – осигураника), који не
може бити већи од претходно уплаћеног доприноса сваког члана-осигураника, иако су штете и
остали расходи већи од претходно уплаћеног доприноса и осталих прихода.
Основни капитал овог друштва чине улози оснивача (почетни фонд сигурности и друга
средства). Почетни фонд сигурности може бити само у новцу (минимални је истоветан као и за
АД за осигурање), док друга средства могу бити покретне и непокретне ствари, новчана
средства која нису у почетном фонду сигурности, хартије од вредности и друга права. Оснива се
по истом поступку као АД за осигурање (принцип дозволе) и органи су исти као код АД за
осигурање.

3. Друштво за посредовање и заступање у осигурању

Друштво за посредовање - обавља послове посредовања у осигурању за које је добило
дозволу НБС, а може обављати и послове саветовања и помоћи у обради штета и процени

54
ризика и штета. Ово друштво не може обављати послове заступања у осигурању, осим у
одређеним изузетним пословима за које добије дозволу НБС ако испуњава услове прописане
за друштво за послове заступања у осигурању, с тим што у истом правном послу не може бити
посредник за једну и заступник за другу уговорну страну.
Пословно име мора да садржи и ознаку делатности „посредовање у осигурању“.
Може се основати у форми АД (минимални новчани део основног капитала је 25
хиљада ЕУР у динарској противвредности) или у форми ДОО (минимални новчани део
основног капитала је 12,5 хиљада ЕУР у динарској противвредности), и мора се обезбедити у
сваком моменту у вредносном смислу током трајања друштва.
Послове заступања у осигурању, као искључиву делатност, обавља предузетник –
физичко лице или друштво за послове заступања у осигурању по добијању дозволе од НБС,
а уз послове заступања могу обављати и послове саветовања и помоћи у обради штета и
процени ризика и штета. Друштво за заступање у осигурању оснива се у форми АД или ДОО у
складу са ЗПД, с тим што је минимални обавезни новчани капитал прописан посебним
законом (за обе форме друштва исти је као и код друштва за обављање послова посредовања у
осигурању) и мора се обезбедити у сваком моменту током трајања друштва.
Пословно име мора да садржи и ознаку делатности „заступање у осигурању“.
Извршни директор, односно директор друштва за посредовање/заступање у осигурању,
који чини управу тог друштва, мора бити запослен у том друштву с пуним радним временом и
имати боравиште у Србији.

Друштво за осигурање је дужно да обезбеди постојање и функционисање ефикасног

система управљања, који укључује управљање ризицима (преузимање ризика у осигурању и
резервисање, управљање имовином и обавезама, инвестиције, ликвидност и управљање
концентрацијом ризика), систем интерних контрола (одговарајуће административне и друге
процедуре), интерну ревизију (као самосталну и независну службу са најмање једним
запосленим интерним ревизором који директно одговара надзорном одбору) и актуарство (с
овлашћеним независним и самосталним актуаром за обављање актуарских послова – даје
мишљење о начину утврђивања премија, техничких резерви, о актима пословне политике,
финансијским извештајима и годишњем извештају о пословању друштва за осигурање, итд).
Надзор над обављањем делатности друштва за осигурање врши НБС, првенствено са
циљем заштите интереса осигураника и других корисника осигурања, и с тим циљем она:
издаје дозволу за рад друштву за осигурање; даје сагласност на одређене акте и радње
друштва за осигурање; доноси акте прописане законом; даје сагласност на избор управе и
друштва за ревизију; даје сагласност на стицање релевантног учешћа у капиталу (и гласовима)
друштва за осигурање; обрађује статистичке и друге податке, води прописане регистре и
разматра приговоре осигураника, корисника осигурања и трећих оштећених лица на рад
друштва за осигурање и других лица која обављају послове осигурања.
У вршењу надзора НБС може: наложити мере за отклањање незаконитости и
неправилности, мере због непоступања у складу са правилима о управљању ризиком, јавно
објавити констатоване неправилности, преузети контролу над пословањем друштва и
именовати принудну управу, одузети дозволу за обваљање свих или појединих послова
осигурања и одузети дозволу за рад, наложити привремене мере и предложити мере према
члановима органа друштва за осигурање. НБС даје сагласност на статусне промене и промене
правне форме друштва за осигурање.

Премија осигурања – за све врсте осигурања састоји се од функционалне премије и

режијског додатка. Функционална премија састоји се од техничке премије, а може садржати и
допринос за превентиву, ако је он у њу урачунат.
Средства осигурања друштва за осигурање чине:
1. Средства техничких резерви;
2. Средства гарантне резерве;

55
 3. Остала средства осигурања (сва средства којима ово друштво располаже, а која нису
укључена у обрачун средстава техничких и гарантних резерви).
Друштво за осигурање је дужно да на крају обрачунског периода образује техничке
резерве довољне за покриће свих обавеза из уговора о осигурању. Друштво за осигурање
може средствима техничких резерви прибављати хартије од вредности и друге финансијске
инструменте, уделе, инвестиционе јединице, непокретности и друга стварна права на
непокретностима, у складу са законом.
Ради обезбеђивања трајног извршавања обавеза, друштво за осигурање мора имати
гарантну резерву, коју чине: примарни капитал и допунски капитал. Од овога се одбијају
одбитне ставке: нематеријална имовина (улагања), откупљене сопствене акције, губитак текуће
године и непокривени губици ранијих година, удели или акције код других друштава за
осигурање са седиштем у Србији.
Гарантни капитал друштва за осигурање је део гарантне резерве, који покрива најмање
1/3 захтеване маргине солвентности друштва за осигурање, зависно од групе осигурања којима
се оно бави.

5. ЗАДРУЖНА ДРУШТВА – КООПЕРАТИВНЕ ЗАДРУГЕ

Могуће је извршити више подела задруга (према различитим критеријумима):
1. Зависно од делатности– земљорадничке, стамбене, потрошачке, занатске,
здравствене, омладинске, студентске, итд. Могу се оснивати и као штедно-кредитне.
2. Зависно од циља оснивања и потребних средстава за оснивање и пословање – са
уделима и без удела.
3. Зависно од циља пословања – профитне (послују у циљу стицања добити) и
непрофитне (послују ради задовољења потреба својих задругара).
4. Зависно од одговорности задругара за обавезе задруге – са ограниченом и
неограниченом одговорношћу задругара.
Оснивачки акт задруге је уговор о оснивању - сачињава се у писменом облику и
потписују га оснивачи. Садржај је одређен Законом о задругама и у основи је истоветан
садржају оснивачког акта привредног друштва, с тим што садржи одредбе везане за
специфичност статуса задруге.
Статус задругара могу стећи лица која испуњавају услове прописане за осниваче те
врсте задруга и који потпишу уговор о оснивању, а после оснивања стиче се по основу захтева
и приступне изјаве којом потписник прихвата права, обавезе и одговорности задругара, а
одлуку о стицању статуса задругара доноси орган задруге одређен задружним правилима.
Органи задруге су: скупштина (чине је задругари), управни одбор (ако задруга има
више од прописаног броја задругара), надзорни одбор и директор задруге. Председник и
чланови управног одбора, директор задруге и председник и чланови надзорног одбора бирају
се на време одређено задружним правилима које не може бити дуже од 5 година, уз
могућност поновног реизбора.
Задруге се могу основати улозима чланова, а код задруга код којих се не дају улози
плаћа се чланарина. Уплаћени улози и чланарина воде се на инвидуалним рачунима задругара
као приватна својина и делом на резервама као колективна својина и на њих се плаћа фиксна
камата.
Приходи (или добит) добијени након подмирења трошкова и уговорних и законских
обавеза уносе се у резерве које се воде као колективна задружна својина и, ако је тако
регулисано законом, за јавне и друге опште потребе или за развој задруга, а ако је одређено да
се расподељују задругарима, онда се не расподељују према улозима (и чланарини), већ према
„доприносу рада“ – вредности размене са задругом и извршеном раду и услугама.
Задруга у правном промету одговара својом имовином – колективна задружна
својина, а за обавезе које се нису могле измирити из имовине задруге, одговарају задругари

56
солидарно, најмање износом свог улога, ако оснивачким актом, односно задружним
правилима није утврђено да одговарају већим износом.
Задружним правилима утврђује се рок, који не може бити краћи од годину дана, у коме
задругар коме је тај статус престао одговара за обавезе задруге настале за време док је био
задругар.
Задруга престаје, као и привредно друштво, стечајем (трајнија инсолвентност),
ликвидацијом или статусном променом по одлуци скупштине задруге. У случају престанка
статусним променама, имовина задруге преноси се на њене правне следбенике. У другим
случајевима престанка, после намирења поверилаца и повраћаја улога задругарима, преостала
задружна имовина преноси се републичком задружном савезу чија је задруга била чланица, за
оснивање нове задруге, односно задружном савезу основаном на територији на којој је било
седиште те задруге и користи се за оснивање нове задруге.

ПРОМЕНА ПРАВНЕ ФОРМЕ (ОБЛИКА) ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА

То је претварање постојеће правне форме привредног друштва у нову форму
друштва, утврђену законом, уз задржавање непромењеног правног субјективитета.
Трансформација – промена облика друштва, дакле, јесте и промена конститутивног акта, која
омогућује привредном друштву да прилагоди своју структуру новим потребама.
Постоји више врста промена облика привредног друштва. Најрадикланије су оне које
воде и самој промени природе правне личности, као што је промена облика привредног
друштва у удружење, што је врло ретко. Најчешћа је промена једне форме привредног
друштва у другу, по правилу, по хоризонтали – међу друштвима лица и међу друштвима
капитала, а ређе по вертикали – промена облика из друштва лица у друштво капитала, што је
чешће, и обрнуто, што је ређе.
Изузетно, слобода промене правне форме ограничава се одређеним лимитима кад је
реч о обавезној промени облика, и то је случај увек када друштво не испуњава услове дате
форме, те мора да промени форму у неку другу за коју испуњава услове (тзв. регуларизација
статуса) а ако то не учини у прописаном року, стиче се законски основ за престанак друштва.
Ово је посебно случај са потребним минимумом ортака за постајање ортачког друштва, као и
са прописаним минималним основним капиталом друштва капитала, и у тим случајевима
промена је обавезна али ни тада није аутоматска - друштво има слободу да изабере модалитет
регуларизације, па чак и престанак.
У неким случајевима промена облика је немогућа, а то је случај при оснивању друштва,
које је ништаво због неиспуњавања услова па се не може преобликовати, и исто тако није
могућа промена облика за време ликвидације или стечаја, осим као мера реорганизације у
складу са законом који уређује стечај.
Промена правне форме привредног друштва региструје се и објављује, након чега
наступају правне последице ове промене. За ову регистрацију се тражи:
- одлука о промени правне форме;
- измењени оснивачки акт, односно измењени статут друштва које је променило правну
форму;
- одлука о новој структури органа друштва промењене правне форме.
Промена облика подразумева одржавање правног субјективитета и не значи
настанак новог друштва. На промену правне форме привредног друштва сходно се примењују
правила о оснивању те форме друштва.
1. Одлуку о промени правне форме АД у ДОО доноси, по предлогу одбора директора,
односно надзорног одбора у случају дводомног управљања, скупштина квалификованом
већином (претпостављена је 3/4 већина присутних акционара – релативна већина, ако није
утврђен већи број гласова), а ако се овом одлуком погађају права акционара одређене класе

57
преференцијалних акција, онда и одлуком акционара те класе, донетом истом
квалификованом већином (групно гласање). ЗПД прописује и детаљан садржај обавештења о
сазиву ове скупштине, а посебно треба нагласити упозорење на право акационара на
неслагање с одлуком о промени правне форме и на активирање права утврђених законом
(право несагласних акционара на излазак из друштва). Уз одлуку о промени правне форме АД,
скупштина усваја и измене статута истом квалификованом већином.
Регистрацијом одлуке о промени правне форме и њеним објављивањем, без
ликвидације престаје да постоји као правна форма АД а настаје као нова правна форма ДОО;
акције АД замењују се за уделе ДОО; титулари права из хартија од вредности које нису акције
(заменљиве обвезнице, обвезнице, варанти, итд) задржавају иста права; нема новације;
друштво је и даље дужник својим ранијим повериоцима и поверилац својим ранијим
дужницима; судски и други поступци се настављају без прекида и застоја застарелости;
друштво настало променом облика преузима имовину, права и обавезе и преобликованог
друштва.
2. На промену правне форме ДОО у АД сходно се примењују правила о претварању АД
у ДОО. Том променом мењају се и обавезни органи овог друштва, о чему се, при регистрацији
и објављивању регистрације промене ове правне форме, прилажу и одговарајући докази,
поред одлуке о промени правне форме и измене оснивачког акта и статута. Одлука о промени
правне форме ДОО доноси се 2/3 већином укупног броја гласова чланова друштва –
апсолутна већина. Променом облика ДОО у АД удели тог друштва се претварају у акције
одређене номиналне или рачуноводствене вредности, према сразмери замене утврђене
одлуком о промени правне форме. Како удели редовно дају право гласа, а акције могу бити
обичне са правом гласа и преференцијалне без права гласа, правило је да се овом променом
не могу повредити права већ постојећих чланова ДОО, те би се у овом случају редовно вршила
њихова конверзија у обичне акције. Уместо евиденције власника удела, акције се обавезно
уписују у Централни регистар и за ову промену није потребно одобрење проспекта од стране
Комисије за ХОВ, али је потребно извештавање о издавању акција по овом основу (нејавна
емисија). Ако трећа лица имају нека права на акцијама (заложене акције, акције дате на
плодоуживање), та права остају и на уделима.
3. ОД може променити форму претварањем у КД (једногласна одлука свих ортака), а
КД на сличан начин у ОД (потребна је једногласност и комплементара и командитора, јер
командитори постају неограничено одговорни), при чему је правило да се КД претвара у ОД
ако из њега иступе сви командитори, и у том случају се тражи испуњеност општих услова, који
се према ЗПД траже за промену правне форме привредног друштва (одлука о промени правне
форме, измена оснивачког акта, регистрација и објављивање, правно дејство, итд).
Мањински акционари и чланови друштва штите се разним инструментима, по
правилу: квалификованом већином за доношење одлука, немогућношћу увећавања обавеза
без њихове (појединачне) сагласности, немогућношћу промене утврђених права без
сагласности скупштине друштва дате класе акција. Најзад, онима који су гласали против одлуке
о преобликовању друштва даје се и право да иступе из друштва, уз обавезу друштва!!! да
откупи њихове акције или уделе (по тржишној цени), на њихов захтев, у прописаном року.

Дакле, одлука о промени правне форме ОД доноси се једногласношћу свих ортака, КД

једногласношћу свих комплементара и комаднитора, ДОО – 2/3 већином укупног броја
гласова чланова друштва (апсолутна већина), а АД – 3/4 већином присутних акционара
(релативна већина) !!!!!!!!!!!!

58
 ПОВЕЗИВАЊЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА
ФИНАНСИЈСКА ПОВЕЗИВАЊА – КАПИТАЛ УЧЕШЋА
Повезана друштва представљају друштва повезана капиталом или ортачким уделима
(друштва повезана капиталом) или уговором (друштва повезана уговором) или и капиталом и
уговором (мешовита повезана друштва), која су правно самостална, али фактички подвргнута
једнинственом економском циљу.
Повезана друштва обухватају једно контролно (матично) друштво и једно или више
подређених (зависних, контролисаних) друштава, и организују се као концерн (група
друштава), холдинг, друштва са узајамним учешћем у капиталу, или други облик организовања.
Сви ови облици груписања привредних друштава спадају у тзв. статусне форме
концентрација, чија је основна одлика на економском плану велика експанзивност и ширење
и на међународни терен (зато се и говори о мултинационалним друштвима). Међутим, групе
друштава као финансијска повезивања привредних друштава не могу се стварати ако је то
супротно прописима којима се уређује заштита конкуренције (заштита општег интереса).

КОНЦЕРН је форма повезаних друштава која настаје на основу односа владајућег

(матичног, контролног) и зависног (подређеног, контролисаног) друштва, уз одговарајуће
капитал-учешће (фактички концерн), односно јединственим вођењем послова зависних
друштава од стране одбора директора владајућег друштва, путем закључивања уговора који
су основа настанка тзв. уговорног концерна. У концерну, контролно друштво има за претежну
делатност неку пословну делатност, поред делатности управљања подређеним друштвима.
Врсте концерна
Вертикални (концерн са елементима доминације) – кад се доминантно друштво и
једно или више зависних друштава групишу под јединствену управу доминантног друштва.
Претпоставка „зависности“ постоји када једно друштво има у другом „већинско учешће“. Овај
концерн може настати на два начина: закључивањем уговора – уговорни (правни) концерн и
фактичким путем (одговарајућим капитал-учешћем) – тзв. фактички концерн. У сваком случају,
претпоставља се да постоји однос доминантног и зависног друштва онда када доминантно има
у зависном већинско учешће. Фактички концерн може се постићи и статутарним клаузулама
које омогућују контролном друштву да именује већину чланова одбора директора (и надзорног
одбора) контролисаног друштва.
Хоризонтални – концерн са елементима једнакости. Друштва која нису зависна једно
од другог могу се ставити под јединствену управу а да тиме не постану зависна једно од
другог. У овом случају јединствено руковођење не сме се састојати у давању обавезних
упутстава контролног друштва контролисаном друштву и у обавези њиховог извршавања. Али,
јединствено руковођење може се састојати у утврђивању пословне политике друштава
концерна и решавању других принципијелних питања пословођења.

ХОЛДИНГ – према енглеском праву, контролисано друштво је филијала (зависно

друштво) контролног друштва (матично друштво):
a) Када контролно друштво има више од половине гласачких права у зависном друштву;
b) Када контролно друштво већински контролише састав одбора директора зависног
друштва, у смислу именовања и разрешења;
c) Када контролно друштво има доминантан утицај над зависним друштвом (на основу
оснивачког акта или посебног уговора о контроли);
d) Када контролно друштво само или заједно са другим акционарима или члановима, на
основу посебног уговора, има већинска гласачка права у зависном друштву.
Када је једно друштво „друштво-кћер“ друштва које је „друштво-кћер“ неког трећег
друштва, онда је реч о индиректној контроли и индиректно зависном друштву (субфилијала).

59
 Врсте холдинга
Према критеријуму делатности, холдинг може бити „чист“ и „мешовит“, иако је
мешовит холдинг у основи концерн. „Чист“ холдинг (финансијско друштво) има за предмет
свог пословања само оснивање, финансирање и управљање контролисаним друштавима, али
не и обављање индустријске или трговинске делатности. „Мешовити“ холдинг – поред
делатности чистог холдинга обавља и неку индустријску или пословну делатност.
Према критеријуму управљања, разликујемо тзв. контролне холдинге и холдинге за
пласмане. Контролни холдинзи – на бази учешћа у другим друштвима (поседовање њихових
акција или удела) управљају њима. Међутим, често да би се очувала анонимност власника
холдинга који управљају овим друштвима, акције холдинга гласе на доносиоца или, ако је то
забрањено, те акције држи именовани акционар комисионо, у своје име а за рачун стварног
акционара, па на скупштинама ових друштава у име власника холдинга, који је контролни
власник подређених друштава, наступа неко треће лице које чува анонимност стварног
власника холдинга (по правилу, банка или брокерска кућа). Холдинзи за пласмане
(инвестициона друштва) – не управљају другим друштвима на бази стеченог учешћа у капиталу,
већ држе хартије друштва са циљем да их пласирају на тржишту у најповољнијем моменту.

Однос контолног и контролисаног друштва у повезаним друштвима може се

разликовати стицањем „учешћа“ од стране једног друштва у капиталу другог друштва и
вршењем управљачког права на бази тог учешћа. Степен ове контроле може бити различит:
1) Када је учешће мање од већинског, тешко је дефинисати када је контрола могућа,
посебно у великим друштвима с великим бројем акционара, а нарочито ако се друштво
котира на берзи. По правилу, могућа капитал контрола везује се за износ већи од 25%
капитал учешћа – значајно капитал учешће.
2) Ако је капитал-учешће изнад 50% акција са правом гласа, контрола је као већинска по
правилу редовна, али не и апсолутна – тзв. већинско капитал-учешће – контролно
учешће.
3) Ако је капитал-учешће изнад 66%, контрола је близу апсолутној, будући да се већина
важнијих одлука у друштву доноси 2/3 већином, тако да мањина по капиталу не може
да блокира њихово доношење.
4) Ако је капитал-учешће изнад 75%, контрола је апсолутна – мањина по капиталу не
може да блокира ни одлуке које се доносе квалификованом ¾ већином гласова (тзв.
апсолутно капитал-учешће).
5) Ако је капитал-учешће матичног друштва 90% или 95%, постоји могућност да матично
друштво принудном куповином истисне преостале мањинске акционаре, или да
изврши фузију тог подређеног друштва у поједностављеном поступку.
6) Ако је капитал-учешће 100%, реч је о једночланом зависном друштву које има само
једног акционара (члана).

Однос доминације и зависности на бази капитал-учешћа може се постићи на више

начина:
1. Систем радијалног учешћа – доминантно друштво је директан власник контролног
пакета акција у једном или више потчињених друштава, која нису међусобно повезана
учешћима.
2. Систем пирамидалног - степенастог учешћа – доминатно друштво (друштво-мајка) има
контролно учешће (изнад 50%) у једном или више потчињених друштава (друштва-
кћери), а потчињена друштва имају контролно учешће у себи потчињеним друштвима
(друштва-унуке, потфилијале), која опет путем учешћа у капиталу могу да контролишу
себи потчињена друштва (друштва-праунуке), и тако даље. Овај систем омогућује
друштву –мајци, које се налази на врху пирамиде, да са релативно скромним учешћем
и капиталом, индиректно (преко степенастих зависних друштава) контролише низ
друштава.

60
 3. Систем узајамних учешћа – када доминантно друштво има одређено учешће у
подређеном друштву, а ово има извесно учешће у доминантном друштву (crossholding).
ЗПД поставља два важна правила за узајамна капитал-учешћа. Прво, дефинише
узајамно капитал-учешће: „друштва са узајамним учешћем у капиталу јесу друштва од
којих свако поседује значајно учешће (изнад 25%) у капиталу другог друштва“. Друго,
ограничава узајамно капитал-учешће подређеног друштва у матичном друштву, до
нивоа значајног капитал-учешћа, а при постојању контролног капитал-учешћа матичног
друштва у зависном друштву, за даље стицање акција контролисаног друштва у
контролном друштву, сматра се да је те акције стекло контролно друштво, и за те акције
важи режим сопствених акција контролног друштва.
4. Систем триангуларног или циркуларног учешћа – доминантно друштво има контролно
радијално учешће у једном или више подређених друштава, а ова друштва у кружном
току имају учешће у другим друштвима, која опет имају учешће у доминантном
друштву. Овим системом заобилазе се забране или ограничења тзв. узајамних учешћа.

УГОВОРИ О КОНТРОЛИ И УПРАВЉАЊУ

ЗПД – „Уговор о контроли и управљању“ је уговор којим једно друштво поверава
управљање и вођење послова другом друштву. Закључивању ових уговора се приступа када
матично друштво већ стекне већинско капитал учешће (изнад 50%) у зависним друштвима.
Тиме елиминише независну преговарачку позицију зависног друштва и тиме долази у
могућност да бира најповољнији моменат за закључивање ових уговора – по правилу то је
моменат слабе економске снаге зависног друштва, јер ће тада накнада која се мора понудити
мањинским – спољним акционарима зависног друштва бити најнижа.
Када је реч о природи ових уговора, може се рећи да су они само по својој форми
уговори, а фактички они су акти о унутрашњој организацији групе повезаних друштава –
продужени део статута, односно оснивачког акта (зато се и региструју и депонују у регистар и
објављују, што је посебна форма њихове пуноважности) на који се, поред специфичних
правила овог уговора, примењују и општа правила уговорног права.
Уговор о контроли и управљању закључује се у писаној форми – битна форма, измене и
раскид врше се у истој форми и по истом поступку. Минимум битних елемената овог уговора
мора бити: одређење права и обавеза контролног друштва, као и мера заштите подређеног
друштва; обим преноса добити подређеног друштва контролном друштву и компензације
подређеном друштву по том основу; заштита осталих (мањинских, спољних) акционара и
чланова друштва (који нису контролно друштво), као и уређење мера заштите поверилаца
подређеног друштва по престанку уговора.
Уговор о контроли и управљању закључује се одлуком скупштина контролног и сваког
подређеног друштва, односно сагласношћу свих ортака и комплементара, ако није другачије
одређено оснивачким актом или статутом ових друштава. Одбор директора, односно надзорни
одбор саставља извештај за скупштину друштва, у коме образлаже ефекте овог уговора са
финансијским показатељима и може бити сачињен као заједнички извештај за сва друштва која
закључују овај уговор. Ови уговори морају бити доступни „довољно времена“ пре скупштине, у
седишту друштва, акционарима и члановима друштава који га закључују ради остваривања
права увида.
Уговор о контроли и управљању престаје по општим основама престанка уговора и
посебним основама (примереним његовој правној природи) утврђеним тим уговором. Ако је
закључен на неодређено време, свака од уговорних страна га може отказати даном завршетка
пословне године, уз писмено обавештење других уговорних страна најмање 30 дана пре истека
пословне године или другог уговореног обрачунског периода. Како је регистрација и објава
регистрације обавезна (свечана) форма овог уговора, то се и престанак овог уговора региструје
и објављује. Објава престанка уговора мора садржати и обавештење повериоцима о њиховом

61
праву да од контролног друштва захтевају одговарајућу заштиту у погледу наплате
потраживања од контролисаног друштва.
У случају закључења овог уговора, контролно друштво има право да даје обавезајућа
упуства зависном друштву о начину вођења послова, руководећи се интересима концерна
(групе). Контролно друштво одговара за штету проузроковану контролисаном друштву
поступањем по обавезајућим упуствима, а поред њега, одговарају и директори контролног
друштва ако су повредили дужности директора утврђене ЗПД. С друге стране, таква
одговорност директора, односно чланова надзорног одбора контролисаног друштва је
искључена ако су поступали по обавезајућим упуствима директора контролног друштва.

Спољни акционар контролисаног друштва је сваки акционар тог друштва који није
контролно друштво, нити је акционар контролног друштва. Уговором о контроли и управљању
се мора одредити примерена накнада по акцији коју је контролно друштво дужно да плаћа
спољним акционарима контролисаног друштва на годишњем нивоу. Ова накнада се плаћа
према процени будуће просечне очекиване дивиденде по акцији за наредне 3 пословне
године, коју би контролисано друштво исплатило када не би био закључен уговор о контроли и
управљању, а најмање у висини просечне дивиденде по акцији за претходне 3 пословне
године. Измене уговора о управљању и контроли које мењају утврђена права спољних
акционара подлежу њиховој сагласности. Сваки спољни акционар контролисаног друштва који
сматра да је накнада која је утврђена уговором о контроли и управљању или његовим
изменама непримерена, има право да у року од 3 месеца од дана регистрације овог уговора
или његових измена, захтева да суд у ванпарничном поступку утврди ову накнаду. Ако суд
утврди накнаду која је виша од уговорене, контролно друштво има право на раскид уговора о
контроли и управљању у року од 3 месеца од правноснажности судске одлуке, и то без
отказног рока.
Уговор о контроли и управљању мора да садржи и право спољних акционара на
продају својих акција у контролисаном друштву контролном друштву по тржишној цени, а
овај уговор може уместо исплате цене акција утврдити право на замену акција контролисаног
друштва за акције контролног друштва, у утврђеној сразмери. Ова сразмера мора одговарати
сразмери по којој би се вршила замена акција у случају припајања контролисаног друштва
контролном друштву. Замена акција може укључивати и право на доплату у новцу спољним
акционарима. Сваки спољни акционар који сматра да цена продаје контролном друштву акција
које имају у контролисаном друштву, односно сразмера њихове замене за акције контролног
друштва није примерена, може у року од 3 месеца од дана регистрације уговора о контроли и
управљању, односно регистрације његових измена, тражити да надлежни суд у ванпарничном
поступку одреди примерену цену, односно сразмеру замене. Ако суд утврди вишу цену или
повољнију сразмеру замене за спољне акционаре, та одлука се по правноснажности обавезно
објављује на интернет страници друштва и интернет страници регистра, а по захтеву спољних
акционара, одлука обавезује контролно друштво у односну на све спољне акционаре (дејство
колективне тужбе).
Уговор о контроли и управљању мора да садржи и правила о заштити поверилаца по
престанку његовог важења. Контролно друштво је тада у обавези да повериоцу контролисаног
друштва, на његов прописни захтев, поднет у року од 6 месеци од престанка важности овог
уговора, пружи одговарајућу заштиту за наплату његових потраживања која су настала пре
регистрације престанка важности тог уговора. Ово право немају повериоци контролисаног
друштва чија су потраживања обезбеђена, или који би у случају стечаја тог друштва били у
првом или другом исплатном реду, у смислу закона којим се уређује стечај.

62
 СТРУКТУРНА ПОВЕЗИВАЊА – СТАТУСНЕ ПРОМЕНЕ
Статусном променом се једно друштво (друштво преносилац) реорганизује тако што
на друго друштво (друштво стицалац) преноси имовину и обавезе, док његови чланови у том
друштву стичу уделе, односно акције. Сви чланови друштва преносиоца стичу уделе, односно
акције у друштву стицаоцу, сразмерно својим уделима, односно акцијама у друштву
преносиоцу, осим ако се сваки члан друштва преносица сагласи да се са статусном променом
изврши замена удела, односно акција, у другачијој сразмери или ако искористи право изласка
из друштва и право на исплату уместо стицања удела, односно акција у друштву стицаоцу
(несагласни члан), у складу са ЗПД. Најзад, члану друштва преносиоца се по основу статусне
промене може извршити и новчана доплата уз замену акција, односно удела, с тим да укупан
износ тих доплата свим члановима друштва преносиоца не пређе 10% укупне номиналне
вредности удела, односно акција које стичу чланови друштва преносиоца, а ако те акције
немају номиналну вредност, онда 10% укупне рачуноводствене вредности тих акција.
Статусном променом се може основати и ново друштво, у ком случају се примењују и
правила која се односе на оснивање новог друштва одговарајуће правне форме.
Статусне промене не могу се вршити супротно правилима закона који уређује заштиту
конкуренције. Правило је да су подвргнуте строгом режиму контроле тзв. хоризонталне
фузије, док тзв. вертикалне фузије (између друштава у једном репродукционом ланцу) и тзв.
конгломератске фузије (између друштава са потпуно различитим предметом пословања)
нису тако строго третиране (јер, по правилу, не воде стварању монопола, у противном су у
истом режиму). Такође, статусне промене не могу да се врше док је друштво у ликвидацији или
стечају, осим ако се статусна промена врши као мера реорганизације.
Статусне промене најчешће обухватају исти тип привредних друштава (спајање
акционарских друштава, припајање једног ДОО другом ДОО, итд), али такође могу да обухвате
и друштва која имају различиту форму (спајање једног АД и једног ДОО) и у том случају не
примењују се само правила која важе за овај инситут, већ и правила која важе за
трансформацију једног типа привредног друштва у други тип друштва. У сваком случају,
статусна промена различитих форми друштава, која препоставља трансформацију неког
друштва у другу форму, не може водити повећању обавеза чланова друштва или акционара без
њихове сагласности (на пример, припајање командитног друштва ортачком друштву).
Постоје следеће врсте статусних промена:
1. Припајање – кад се једно или више друштава припаја неком постојећем друштву
преношењем на то друштво целокупне имовине и обавеза (универзална сукцесија),
чиме та друштва која се припајају престају да постоје без поступка ликвидације.
2. Спајање – кад се два или више друштава спајају оснивањем новог друштва и
преношењем на њега целокупне своје имовине и обавеза, чиме ова друштва која се
спајају престају да постоје без поступка ликвидације.
3. Подела – када се једно друштво дели на два или више друштва, чиме престаје да
постоји без поступка ликвидације, преносећи истовремено целокупну имовину и
обавезе на: 1) два или више том поделом новоснованих друштава (подела уз оснивање
или „чиста подела“), или 2) два или више постојећих друштава (подела уз припајање),
или 3) једно или више новооснованих друштава и једно или више постојећих друштава
(подела уз оснивање и подела уз припајање – мешовита подела).
4. Издвајање – када једно друштво преноси део своје имовине и обавеза, чиме не
престаје да постоји, на: 1) једно или више новооснованих друштава (издвајање уз
оснивање – „лажна подела“), или 2) једно или више постојећих друштава (издвајање уз
припајање), или 3) једно или више новооснованих друштава и једно или више
постојећих друштава (издвајање уз оснивање и издвајање уз припајање – мешовито
издвајање). Разлика између издвајања и оснивања новог друштва од стране постојећег
друштва управо је у томе што се при издвајању смањује основни капитал друштва, од
којег се неки део издваја, сразмерно вредности издвојеног дела, и тиме се прекида

63
 оснивачка веза тог друштва и издвојеног дела, док то није случај при оснивању новог
друштва од постојећег, уз примену правила о оснивању.
Статусне промене типа спајања и припајања привредних друштава имају значајне, пре
свега економске предности, али и неке недостатке – воде већој рентабилности: средства за
производњу се боље користе него кад су дисперзована код више правних субјеката;
управљање је рационалније; значајнија средства могу да се искористе за развој, нова
истраживања, освајања нових тржишта; овим променама се могу уклонити непожељни
конкуренти, итд. С друге стране, ове статусне промене привредних друштава могу водити
стварању нефлескибилног друштва, будући да за сваки тип привредне делатности постоји
одговарајући обим привредног друштва који даје максималне резултате са становишта тзв.
економије обима. Са становишта општедруштвених интереса, елиминисањем конкуренције,
спајања и припајања такође могу водити расту цена и паду квалитета производа и услуга.

Редовни поступак статусне промене

Одбор директора, односно надзорни одбор припрема, ради спровођења статусне
промене, следеће акте и документе:
1) Нацрт уговора о статусној промени, односно нацрт плана поделе (ако само једно
друштво учествује у статусној промени);
2) Предлог одлуке о изменама и допунама оснивачког акта, односно статута друштва
стицаоца, а ако статусном променом настаје ново друштво, предлог оснивачког акта,
односно предлог статута ако је оно АД (чини саставни део уговора о статусној промени);
3) Деобни биланс друштва преносиоца, код поделе или издвајања (чини саставни део
уговора о статусној промени);
4) Списак чланова друштва преносиоца, са навођењем номиналне вредности њихових
удела, односно акција у друштву стицаоцу, као и удела, односно акција које стичу у
друштву стицаоцу, осим кад се контролисано друштво припаја контролном друштву
које је његов искључиви власник (чини саставни део уговора о статусној промени);
5) Списак запослених у друштву преносиоцу чији се радни однос наставља у друштву
стицаоцу (чини саставни део уговора о статусној промени);
6) Финансијске извештаје са мишљењем ревизора, са стањем на дан који највише 6
месеци претходи дану доношења одлуке скупштине о статусној промени;
7) Извештај ревизора о извршеној статусној промени;
8) Извештај одбора директора, односно надзорног одбора о статусној промени;
9) Предлог одлуке скупштине друштва о статусној промени.

Уговор о статусној промени се закључује ако у њој учествују два или више друштава,
закључује се између свих друштава која учествују у статусној промени, у писаној форми и
оверава се. Садржи нарочито:
a. Пословна имена и седишта друштава учесника;
b. Циљ и услове под којима се врши статусна промена;
c. Означавање вредности имовине и висине обавеза које се статусном променом преносе
на друштво стицаоца и њихов опис, као и начин на који се тај пренос врши друштву
стицаоцу;
d. Ознаку о замени удела, односно акција а нарочито: сразмеру у којој се врши замена;
начин преузимања и датум од кога ти удели, односно акције дају право учешћа у
добити; податке о посебним правима у друштву стицаоцу која стичу чланови друштва
преносиоца са посебним правима;
e. Датум престанка пословних активности друштва преносиоца, ако оно престаје по
спроведеној статусној промени;
f. Датум од кога се трансакције друштва преносиоца сматрају трансакцијама обављеним у
име друштва стицаоца;

64
 g. Све посебне погодности које се у друштву стицаоцу одобравају члановима одбора
директора, односно извршног и надзорног одбора друштава која учествују у статусној
промени;
h. Услове под којима се продужује радни однос запослених у друштву стицаоцу;
i. Остала питања од значаја за спровођење статусне промене.

План поделе - ако само једно друштво учествује у статусној промени, одбор
директора, односно надзорни одбор усваја план поделе, који се сачињава у писаној форми и
оверава се, а садржи податке које садржи и уговор о статусној промени. Саставни део овог
плана су такође акта и документа која су саставни део уговора о статусној промени.

Нацрт уговора о статусној промени, односно нацрт плана поделе, друштво објављује на
својој интернет страници и доставља регистру привредних субјеката ради објављивања на
њиховој интернет страници, најкасније месец дана пре дана одржавања седнице скупштине
друштва на којој се доноси одлука о статусној промени. Нацрти ових аката морају бити
објављени непрекидно најмање 60 дана од дана одржавања седнице скупштине на којој је
донета одлука о статусној промени, а приступ мора бити омогућен свим заинтересованим
лицима, без обавезе идентификације и без накнаде. Истовремено се објављује и обавештење
члановима друштва о времену и месту где могу извршити увид у акта и документе који се
обавезно сачињавају за спровођење статусне промене. Ако у статусној промени учествује
више друштва, објављивање ових аката и докумената и обавештење члановима се може
извршити заједнички за сва та друштва и објављивањем се сматра да су обавештени и
повериоци друштва о статусној промени.
Друштво учесник у статусној промени је дужно да својим члановима у свом седишту
омогући увид у акта и документа која се обавезно сачињавају за спровођење статусне
промене, као и у годишње финансијске извештаје за последње 3 године за свако друштво које
учествује у статусној промени, са мишљењем ревизора, ако су биле предмет ревизије, најмање
током периода од месец дана који претходи дану одржавања седнице скупштине која доноси
одлуку о статусној промени. Друштво учесник у статусној промени је посебно дужно да
великим повериоцима који су познати друштву, а чије потраживање износи најмање 2 милиона
динара на дан обавезне објаве докумената која се обавезно сачињавају за спровођење
статусне промене, упути и писано обавештење о спровођењу статусне промене, најкасније 30
дана пре дана одржавања седнице скупштине која доноси одлуку о статусној промени.
Одлуком о статусној промени скупштина друштва одобрава: 1) план поделе који је
усвојио одбор директора, односно надзорни одбор; 2) уговор о статусној промени, ако је тај
уговор закључен до дана одржавања седнице скупштине, односно нацрт тог уговора, ако он
није закључен до тог дана. Одлука о статусној промени доноси се једногласно од стране
ортака, комплементара, чланова ДОО, односно акционара, ако није другачије одређено
оснивачким актом. Изузетно, ако се ради о јавном АД, одлука о статусној промени се доноси
3/4 већином гласова присутних акционара. Ако поводом статусне промене одређени чланови
друштва преносиоца постају чланови друштва стицаоца са неограниченом солидарном
одговорношћу за његове обавезе, одлука о статусној промени доноси се само уз њихову
сагласност.
Истовремено са доношењем одлуке о статусној промени, скупштина је дужна да усвоји:
1) измене и допуне оснивачког акта, односно статута у случају АД, ако друштво наставља да
постоји; и 2) оснивачки акт друштва које настаје статусном променом, односно статут тог
друштва, ако је оно АД.
Уговор о статусној промени ступа на снагу када га својом одлуком одобре скупштине
свих друштава која учествују у статусној промени, односно даном закључења тог уговора ако је
тај датум каснији, ако самим тим уговором није предвиђен други каснији датум. План поделе
ступа на снагу када га својом одлуком одобри скупштина друштва које спроводи статусну
промену, осим ако је њиме одређен неки каснији датум. Истовремено са ступањем на снагу

65
уговора о статусној промени, ступа на снагу и оснивачки акт друштва које настаје статусном
променом, као и његов статут ако се ради о АД.
Одлуке скупштине друштва које учествује у статусној промени могу се побијати у складу
са општим правилима о побијању одлука скупштине друштва утврђених у ЗПД. У поступку по
овој тужби суд оставља туженом друштву примерен рок за отклањање разлога за побијање,
ако се ради о отклоњивим разлозима. Суд је дужан да одлуку којом се поништава одлука
скупштине достави регистру привредних субјеката ради објављивања. Та одлука нема утицаја
на права и обавезе друштва стицаоца у вези са статусном променом које су настале после
наступања правних последица статусне промене, а до дана објаве одлуке суда, и за те обавезе
неограничено солидарно одговарају сва друштва учесници статусне промене.
ЗПД утврђује важно правило да се одлуке о било којој врсти статусне промене не могу
побијати по основу утврђене сразмере замене акција или удела јер се вредности акција и
удела утврђују од стране овлашћеног ревизора кога именује суд у ванпарничном поступку, по
захтеву друштва које учествује у том поступку, те је нелогично да се дозволи побијање ових
одлука по овом основу!!!

Поједностављени поступак спровођења статусне промене

ЗПД регулише случај када је контролно друштво власник најмање 90% удела, односно
акција са правом гласа подређеног друштва. У том случају статусна промена припајања
спроводи се на основу одлуке само скупштине подређеног друштва (које престаје припајањем
контролном друштву) и без одлуке скупштине друштва стицаоца, ако су испуњени следећи
услови:
1) Ако је друштво стицалац (контролно друштво) извршило објаву аката и докумената који
су обавезни у случају спровођења статусне промене, најкасније месец дана пре дана
одржавања седнице скупштине друштва преносиоца која доноси одлуку о статусној
промени;
2) Ако је друштво стицалац омогућило увид у објављена акта и документа у складу са ЗПД,
и то током периода од месец дана који претходи дану одржавања седнице скупштине
друштва преносиоца (контролисано друштво) која доноси одлуку о статусној промени;
3) Ако један или више акционара друштва стицаоца у чијем су поседу акције које
представљају најмање 5% његовог основног капитала, не захтевају да се сазове седница
скупштине друштва стицаоца ради доношења одлуке о статусној промени, у року
утврђеном ЗПД.

Промена основног капитала и нераспоређена имовина и обавезе

Када, услед статусне промене, долзи до повећања основног капитала друштва
стицаоца, то се врши у складу са одредбама закона који уређује привредна друштва за правну
форму друштва стицаоца, а ако је реч о јавном АД као друштву стицаоцу, не применују се
одредбе закона који уређује тржиште капитала које се односе на одобрење Комисије за ХОВ и
друге одредбе тог закона које су неспојиве са заменом акција у поступку статусне промене.
Чланови друштва преносиоца који су у том друштву уписали уделе, односно акције, које до
тренутка замене за акције, односно уделе друштва стицаоца у поступку статусне промене нису
у целости уплатили, дужни су да уговорени улог уплате, односно унесу у друштво стицаоца под
условима под којима су их уписали, осим ако уговором о статусној промени није другачије
одређено.
Друштво стицалац не може поводом статусне промене повећавати свој основни
капитал по основу удела, односно акција: 1) које друштво стицалац поседује у друштву
преносиоцу; и 2) које друштво преносилац поседује у друштву стицаоцу.
Друштво стицалац не може издавати акције у замену за: 1) акције које друштво
стицалац поседује у друштву преносиоцу, односно акције које за рачун друштва стицаоца држи

66
треће лице у своје име; ни 2) сопствене акције друштва преносиоца, односно акције које за
рачун друштва преносиоца држи треће лице у своје име.
Удели, односно акције, које друштво преносилац има у друштву стицаоцу, а које се као
резултат статусне промене преносе друштву стицаоцу, постају сопствени удели, односно акције
друштва стицаоца.

Упис у регистар статусне промене и правно дејство уписа

Регистрација статусне промене спроводи се у складу са законом који уређује
регистрацију привредних субјеката у односу на друштво стицаоца и у односу на друштво
преносиоца. Регистрација се не може спроводити пре истека 30 дана од дана ступања на снагу
уговора о статусној промени, односно плана поделе. Повећање, односно смањење (издвајање)
основног капитала, настало као резултат статусне промене, региструје се у складу са законом
који уређује регистрацију привредних субјеката, а ако као резултат статусне промене неко
друштво престаје да постоји, оно се брише из регистра привредних субјеката у складу са тим
законом.

Правне последице статусне промене

Наступају даном регистрације статусне промене и објављивања, и то:
1) Имовина и обавезе друштва преносиоца прелазе на друштво стицаоца, у складу са
уговором о статусној промени, односно планом поделе;
2) Друштво стицалац постаје солидарно одговорно са друштвом преносиоцем за његове
обавезе које нису пренете на друштво стицаоца, али само до износа разлике између
вредности имовине друштва преносиоца која му је пренета и обавеза друштва
преносиоца које је преузело (солидарна ограничена одговорност), осим ако је са
одређеним повериоцем другачије уговорено и осим ако је поверилац остварио право
на одговарајућу заштиту;
3) Чланови друштва преносиоца постају чланови друштва стицаоца тако што се њихови
удели, односно акције замењују уделима, односно акцијама у друштву стицаоцу, у
складу са уговором о статусној промени, односно планом поделе;
4) Удели, односно акције друштва преносиоца који су замењени уделима, односно
акцијама, у друштву стицаоцу, поништавају се;
5) Права трећих лица која представљају терете на уделима, односно акцијама друштва
преносиоца које се замењују за уделе, односно акције друштва стицаоца прелазе на
уделе, односно акције које члан друштва преносиоца стиче у друштву стицаоцу, као и
на потраживања новчане наканде на коју имају право поред или уместо замене за те
акције, односно уделе;
6) Запослени у друштву преносиоцу који су уговором о статусној промени, односно
планом поделе распоређени у друштво стицаоца, настављају са радом у том друштву;
7) Друге последице у складу са законом.
Ако услед статусне промене друштво преносилац престаје да постоји, наступају и
следеће правне последице:
a) Друштво преносилац престаје да постоји без спровођења поступка ликвидације;
b) Узајмна потраживања између друштва преносиоца и друштва стицаоца се гасе;
c) Обавезе друштва преносиоца прелазе на друштво стицаоца и стицалац постаје нови
дужник у погледу тих обавеза, а ако постоји више друштава стицалаца, свако од њих
супсидијарно одговара за обавезе које су прешле на остале стицаоце до износа разлике
између вредности имовине друштва преносиоца која му је пренета и обавеза друштва
преносиоца које је преузео (супсидијарна ограничена одоговрност), осим ако је са
одређеним повериоцем другачије уговорено и осим ако је поверилац остварио права
на одређену заштиту;

67
 d) Дозволе, концесије, друге повластице и ослобођења дата или призната друштву
преносиоцу прелазе на друштво стицаоца;
e) Директорима, односно члановима надзорног одбора и заступницима друштва
преносиоца престају дужности и овлашћења, као и пуномоћја за гласање у скупштини
друштва преносиоца.
Имовина друштва преносиоца престалог поделом, која уговором о статусној промени,
односно планом поделе није пренета ниједном друштву стицаоцу, нити се тумачењем тог
уговора, односно плана, може одредити којем друштву стицаоцу се та имовина има пренети,
преноси се сваком од друштава стицалаца сразмерно учешћу имовине која је на њих пренета,
умањене за преузете обавезе у укупној нето имовини друштва престалог поделом.
За обавезе друштва преносиоца престалог поделом које уговором о статусној промени,
односно планом поделе, нису распоређене ниједном друштву стицаоцу, нити се тумачењем тог
уговора, односно плана може одредит и којем се друштву стицаоцу имају распоредити,
солидарно одговара свако друштво стицалац до износа разлике између вредности имовине
која је на то друштво пренета и обавеза које је то друштво преузело (солидарна ограничена
одговорност).

Заштита права чланова друштва преносиоца

Члан друштва преносиоца који сматра да је оштећен утврђеном сразмером замене
удела, односно акција у друштву преносиоцу за уделе, односно акције у друштву стицаоцу,
може тужбом надлежном суду против друштва стицаоца тражити исплату новчане накнаде у
року од 30 дана од дана објаве аката и докумената који се обавезно припремају за поступак
статусне промене. Ако суд утврди (вештачењем) да је тржишна вредност удела, односно акција
које је члан друштва преносиоца стекло у друштву стицаоцу, мања од тржишне вредности
удела, односно акција у друштву преносиоцу које су биле предмет замене, пресудом обавезује
друштво стицаоца да том лицу исплати новчану накнаду која не може бити већа од 10%
номиналне вредности његових замењивих акција, односно удела у друштву преносиоцу. Ако
суд у поступку по овој тужби обавеже друштво стицаоца на исплату новчане накнаде (доплата),
друштво стицалац је у обавези да свим члановима друштва преносиоца чији су удели, односно
акције исте врсте и класе замењени за уделе, односно акције друштва стицаоца, исплати
сразмерни износ на име доплате (дејство колективне тужбе) - премија фузије.
Члан друштва преносиоца који је био несагласан са одлуком о статусној промени, има
право несагласног акционара на откуп његових акција од стране друштва!!!, при чему је
откупна цена његових акција утврђена одлуком о статусној промени. Ако члан друштва
преносиоца сматра да откупна цена не одговара тржишној вредности тих акција или ако му та
цена не буде исплаћена, има право подношења тужбе надлежном суду. Удели, односно акције
откупљене на овај начин од несагласних акционара, са статусном променом друштва
преносиоца постају сопствени удели, односно акције друштва стицаоца.

Заштита трећих лица

- Поверилац друштва које учествује у статусној промени чије је потраживање настало
пре регистрације статусне промене, а који сматра да та промена у којој учествује његов
дужник угрожава намирење његових потраживања, може захтевати од свог дужника добијање
одговарајуће заштите, у року од 30 дана од дана објављивања обавештења о документима
који се обавезно припремају за статусну промену. Ова заштита може се пружити на следећи
начин: 1) давањем обезбеђења у виду залоге, јемства и сл; 2) изменама услова уговора по
основу којег је настало потраживање, или раскидом тог уговора; 3) одвојеним управљањем
имовином друштва преносиоца до намирења потраживања; и 4) предузимањем других радњи
и мера које обезбеђују повериоцу положај који није лошији у односу на положај који је имао
пре спровођења статусне промене. Поверилац друштва преносиоца, односно друштва
стицаоца има право да ову законом установљену заштиту захтева од свог дужника или од

68
друштва стицаоца, односно од друштва преносиоца, само ако је финансијска ситуација
друштава која учествују у статусној промени таква да спровођење статусне промене угрожава
намирење његовог потраживања, те је пружање те заштите неопходно ради обезбеђивања
положаја повериоца који неће бити лошији од положаја који је имао пре спровођења статусне
промене. Из тог разлога, право да захтевају заштиту немају повериоци чија потраживања
спадају у први или други исплатни ред, нити повериоци чије је потраживање обезбеђено.
Поверилац који у року од 15 дана од дана слања захтева за пружање заштите не добије
одговарајућу заштиту, има право да тужбом код надлежног суда против свог дужника захтева
добијање одговарајуће заштите, услед статусне промене. Поверилац има право на судску
заштиту само ако докаже да је његово потраживање угрожено статусном променом и на
захтев друштва суд може одредити привремену меру забране спровођења статусне промене,
ако нађе да је то нужно и оправдано ради обезбеђивање одговарајуће заштите за повериоца
који је поднео тужбу.
- Имаоци обвезница и других дужничких ХОВ које је издало друштво преносилац имају
иста права као и други повериоци на заштиту услед статусне промене, осим ако је другачије
одређено одлуком о емисији ових ХОВ или ако је другачије уговорено са њиховим имаоцима.
- Законити имаоци заменљивих обвезница, вараната и других ХОВ, осим акција које је
издало друштво преносилац које престаје да постоји услед статусне промене, стичу најмање
једнака права према друштву стицаоцу, осим ако је: 1) другачије одређено у одлуци о
издавању тих ХОВ; или 2) је с тим имаоцем другачије уговорено; или 3) је друштво стицалац
уговором о статусној промени, односно планом поделе обавезно да на захтев тих лица откупи
те ХОВ по тржишној цени. Имаоци заменљивих обвезница, вараната и других ХОВ са посебим
правима, осим акција, имају право да у року од 30 дана од дана објаве обавештења о актима и
документима који се обавезно припремају за спровођење статусне промене, траже да
надлежни суд у ванпарничном поступку одреди откупну цену предметних ХОВ ако сматрају да
њихова вредност одређена уговором о статусној промени, односно планом поделе, није
одговарајућа.
Директори друштва, односно чланови надзорног одбора, које учествује у статусној
промени, солидарно су одговорни члановима, односно акционарима тог друштва за штету
проузроковану намерно или крајњом непажњом приликом припреме за спровођење статусне
промене. Тужба за накнаду штете може бити поднета у року од 3 године од дана објављивања
регистрације статусне промене.

ПРИВРЕДНЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ
ПРИВРЕДНЕ КОМОРЕ
Привредне (трговачке) коморе су облик удруживања привредних друштава и других
привредних субјеката, које повезују заједнички пословни интереси, и које су репрезентанти
њихових интереса пред државом.
Чланство у коморама је обавезно за привредна друштва, банке, осигуравајућа друштва
и друга правна лица која обављају привредну делатност и они се учлањују у коморе према
начелу јединственог чланства и то непосредно и аутоматски (самим стицањем субјективитета
након регистрације). С друге стране, предузетници и други субјекти који обављају привредну
делатност, а немају својство правног лица, такође су по самом закону чланови коморе, али
посредно, преко удружења предузетника. Исти принцип обавезности прихваћен је и за
земљорадничке задруге, с тим што су оне колективни чланови коморе преко задружног
савеза.
Привредне коморе код нас су организоване по територијалном принципу: регионалне
коморе (коморе по окрузима – без правног субјективитета) и коморе република (и покрајина),
са правним субјективитетом. Нови Закон о привредним коморама, оставља могућност и
постојања уговорних привредних комора (најмање 100 привредних субјеката), као и

69
мешовитих комора са другим државама (или коморама других држава), које имају својство
правног лица.
Комором управљају чланови коморе преко својих представника у органима коморе, а
њих бирају чланови коморе, на начин утврђен статутом коморе. Скупштина коморе бира
управни одбор, надзорни одбор и председника коморе (који представља комору и одговоран
је за законитост њеног рада), док комору заступа њен секретар. Делокруг ових органа аналоган
је делокругу истоветних органа у привредним друштвима.
Коморе имају и одређене специјализоване судове:
1) Судови части – у свим коморама, одлучују о повреди добрих пословних обичаја, о
повредама којима се нарушава јединство тржишта или спроводе монополистичке
радње на том тржишту, о неизвршењу обавеза чланица коморе и повредама статута
коморе и других општеобавезних одлука коморе.
2) Стална арбитража Привредне коморе Србије – решава спорове са елементом
иностраности, као и спорове између домаћих привредних субјеката ако се уговори
њена надлежност. Одлука Сталне арбитраже је коначна и има снагу извршне исправе.
Коморе доносе више аката које адресују на своје чланове: одлуке, закључци и
препоруке. Карактеристичан акт је препорука, а изузетно, коморе могу доносити одлуке и
закључке са обавезном снагом о појединим питањима из свог делокруга, ако су на то
овлашћене законом (јавно овлашћење). На захтев чланова, коморе издају и разна уверења,
исправе или потврде. Комора републике може доносити и посебне узансе.

ЗАДРУЖНИ САВЕЗИ
Задружни савези су самосталне, интересне и стручне пословне организације, које се
оснивају ради унапређења делатности задруга и заштите њихових заједничких интереса.
Задружни савез је правно лице, оснивају га задруге, односно други задружни савези
закључивањем уговора о оснивању и доношењем правила задружног савеза. Оснивају се по
врстама задруга („грански задружни савези“) и за одређену територију (регионални,
републички).

ПРЕСТАНАК ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА

ЛИКВИДАЦИЈА СОЛВЕНТНОГ ДРУШТВА

Ликвидација од стране власника (добровољна ликвидација)

Ликвидација солвентног привредног друштва може да се спроведе и од стране самих

власника друштва (акционари, ортаци и чланови) у случају постојања одређених основа:
a) Престанак природних услова;
b) Испуњење циља оснивања.
Ликвидација може наступити и без постојања било којих прописаних (законом или
оснивачким актом) материјалних основа, а на основу одлуке ортака, скупштине ДОО и
скупштине АД, и она се спроводи уз одређену надзорну позицију суда, који контролише
законитост поступка и посебно третман поверилаца друштва - регулише се компанијским
законима, јер је реч о ликвидацији солвентног друштва, а не законима о стечају, који регулишу
ликвидацију инсолвентног друштва.
У свим случајевима ликвидације солвентног друштва од стране ортака, чланова или
акционара, без обзира на то да ли постоји основ или се он конституише одлуком ортака или
скупштине, незаобилазан предуслов је солвентност друштва.

70
 Одлука о ликвидацији привредног друштва се доноси једногласношћу свих ортака,
комплементара, 2/3 већином од укупног броја гласова свих чланова ДОО, односно обичном
већином гласова присутних акционара који имају право гласа по овом питању (ако статутом
није утврђена већа већина). На поступак сазивања, обавештавања и одлучивања скупштине
чланова ДОО, односно скупштине АД, при одлучивању о ликвидацији друштва примењују се
одредбе ЗПД. Одлука о ликвидацији привредног друштва се региструје и објављује са одлуком
о покретању поступка ликвидације, када и наступа њено правно дејство према трећим лицима.
Такође, и обустава поступка ликвидације се региструје и објављује – дејство према трећим
лицима од дана објаве.
Покретање ликвидације не спречава одређивање и спровођење извршења против
друштва у ликвидацији или вођење других поступака против или у корист друштва у
ликвидацији. Покретање ликвидације нема утицаја на поднети предлог за покретање стечаја, а
повериоци друштва у ликвидацији могу и у току трајања ликвидације поднети предлог за
покретање стечаја ако постоје стечајни разлози.
За време ликвидације не исплаћује се учешће у добити, односно дивиденде, нити се
имовина друштва расподељује члановима пре исплате свих потраживања поверилаца друштва.
У току ликвидације послове друштва могу водити исти органи који су водили друштво
до доношења одлуке о ликвидацији, ако се доношењем одлуке истовремено не одлучи
другачије и не изабере друго лице или иста лица. У сваком случају та лица се називају
ликвидациони управници који се именују посебном одлуком о ликвидацији као посебна лица,
када престају овлашћења заступања друштва свим његовим законским заступницима, а ако
друштво не именује посебне ликвидационе управнике, сви законски заступници друштва
постају ликвидациони управници. Друштво може имати више ликвидационих управника и они
заступају друштво заједно, осим ако је одлуком о именовању другачије одређено. На
разрешење и оставку ликвидационог управника примењују се иста правила као на разрешење
и оставку директора АД. Именовање, разрешење и оставка ликвидационог управника
региструје се у регистру привредних субјеката, а ако га не именује, постојећи законски
заступници региструју се као ликвидатори по службеној дужности.
Ликвидациони управник заступа друштво у ликвидацији и одговоран је за законитост
његовог пословања. Он може: 1) вршити радње на окончању послова започетих пре
ликвидације; 2) предузимати радње потребне за спровођење ликвидације (продају имовине,
исплату поверилаца и наплату потраживања); и 3) вршити друге неопходне послове.
Оглас о покретању поступка ликвидације објављује се у трајању од 90 дана на
интернет страници регистра привредних субјеката. Садржи означење друштва у ликвидацији са
подацима о седишту или адреси за пријем поште и позив повериоцима да пријаве своја
потраживања, са упозорењем да ће бити преклудирана ако их не пријаве у року од 30 дана од
дана истека периода трајања објављеног огласа. Ликвидациони управник је дужан да обавести,
најкасније у року од 15 дана од дана почетка ликвидације, писаним путем све познате
повериоце чија су потраживања настала до дана почетка наступања дејства ликвидације, са
посебним упозорењем да ће им потраживање бити преклудирано ако га не пријаве најкасније
у року од 30 дана од истека периода трајања огласа о покретању ликвидације. Повериоци који
поседују извршну исправу за своја потраживања, као и они у вези са чијим потраживањем
почне да тече парница до дана почетка ликвидације, не пријављују своја потраживања
(претпоставка је да су потраживања пријављена).
Пријављена потраживања ликвидациони управник може оспорити (осим потраживања
са извршном исправом), и то у року од 30 дана од дана од пријема пријаве потраживања, о
чему у истом року обавештава тог повериоца, са образложењем оспоравања. Повериоци чија
су потраживања оспорена могу у даљем року од 15 дана покренути парницу пред надлежним
судом за утврђење потраживања и о томе обавести ликвидационог управника у истом том
року, када се сматра да су потраживања пријављена, у противном та потраживања су
преклудирана. Потраживања настала после почетка дејства поступка ликвидације не
пријављују се и морају се намирити до окончања поступка ликвидације.

71
 Ликвидациони управник у року од 30 дана од почетка дејства ликвидације (објава
одлуке о ликвидацији и одлуке о избору ликвидационог управника на интернет страници АПР-
а) саставља почетни ликвидациони биланс као ванредни финансијски извештај, који у истом
року подноси на усвајање ортацима, комплементарима, скупштини ДОО или скупштини АД.
Ликвидациони управник саставља и почетни ликвидациони извештај, који садржи:
1) Листу пријављених потраживања;
2) Листу признатих потраживања;
3) Листу оспорених потраживања;
4) Податак да ли је имовина друштва довољна за намирење његових повериоца и
обавеза, укључујући и оспорена потраживања;
5) Неопходне радње за спровођење ликвидације;
6) Време предвиђено за завршетак ликвидације, и др.
Њега саставља ликвидациони управник најраније 90, а најкасније 120 дана од дана
почетка дејства поступка ликвидације и доставља га на усвајање ортацима, комплементарима
или скупштини ДОО, односно АД, који су дужни да о томе донесу одлуку најкасније у року од
30 дана од дана пријема. Усвојени почетни ликвидациони извештај се региструје, после чега
управник може да почне са исплатама потраживања поверилаца и исплатама члановима
друштва у ликвидацији, а до тада може да плаћа само обавезе из текућег пословања друштва у
ликвидацији.
Ликвидациони управник сваке године, у року од 3 месеца од завршетка пословне
године, доставља ортацима, комплементарима или скупштини ДОО, односно АД на усвајање
годишњи ликвидациони извештај, с образложењем зашто ликвидација није завршена, и они
се региструју.
У току ликвидације, друштво одлуком ортака, комплементара, односно скупштине
друштва може обуставити поступак ликвидације и наставити са пословањем. Ова одлука се
може донети само под условом да је:
- друштво у потпуности намирило сва потраживања поверилаца,
- као и да по основу ликвидације није отказан уговор о раду било ком запосленом, и
- да није почела исплата члановима друштва.
Саставни делови одлуке о обустави ликвидације су:
1) одлука о именовању законског заступника друштва;
2) изјава ликвидационог управника да не постоје сметње за обуставу ликвидације
(испуњеност услова).
Ова одлука се региструје. У случају обуставе ликвидације, потраживања поверилаца
која нису пријављена у року, као и поверилаца који нису на време покренули поступак пред
надлежним судом, не сматрају се преклудираним.
Ако се из почетног ликвидационог биланса или почетног ликвидационог извештаја
утврди да имовина друштва није довољна за намирење свих његових поверилаца
(презадуженост), ликвидациони управник је дужан да надлежном суду поднесе предлог за
покретање стечаја у року од 15 дана од дана састављања почетног ликвидационог биланса,
односно почетног ликвидационог извештаја. Дакле, ако се из имовине друштва не могу
намирити сви повериоци, подноси се предлог за покретање стечаја!!!!! У овом случају
ликвидациони управник не може вршити намирење исплате потраживања поверилаца, већ
може вршити само исплате из текућег пословања друштва, до дана покретања стечајног
поступка.
Ликвидациони управник након исплате поверилаца саставља: 1) завршни
ликвидациони биланс; 2) извештај о спроведеној ликвидацији; 3) писану изјаву да је упутио
обавештење свим познатим повериоцима, као и да су све обавезе друштва по основу
пријављених потраживања измирене у потпуности и да се против друштва не воде други
поступци; и 4) предлог одлуке о расподели ликвидационог остатка друштва.
Ова документа усвајају ортаци, комплементари, односно скупштина ДОО и АД, и
истовремено доносе одлуку о окончању ликвидације на начин на који се доноси одлука о

72
ликвидацији. Ова одлука се доноси у року од 60 дана од дана подношења тих докумената на
усвајање од стране ликвидационог управника.
Ликвидација се окончава када ортаци, комплементари, односно скупштина ДОО или
АД донесу одлуку о окончању ликвидације, која се уписује у регистар, после чега се друштво
брише из регистра и тиме престаје да постоји као правни субјект. Ако ортаци, комплементари,
односно скупштина ДОО или АД не донесу одлуку о усвујању докумената потребних за
окончање ликвидације поднетих од стране ликвидационог управника, ту одлуку може
заменити писана изјава ликвидационог управника о њиховом неусвајању.
Ликвидациони остатак - имовина друштва у ликвидацији, после намирења свих
обавеза друштва (ликвидациони остатак), расподељује се члановима друштва у складу са
одлуком о расподели ликвидационог остатка. Ова расподела се врши на следећи начин: 1)
ортацима, комплементарима и члановима ДОО, сразмерно њиховим уделима у друштву; и 2)
акционарима са преференцијалним акцијама који имају право приоритета у односу на
ликвидациони остатак, а после њих, акционарима са обичним акцијама, сразмерно учешћу
њихових акција у укупном броју обичних акција у друштву. Командитори, чланови ДОО и
акционари који су у ликвидацији као савесна лица примали исплате, дужни су да врате
примљено само ако је то потребно за намирење поверилаца друштва. У случају спора око
расподеле ликвидационог остатка међу члановима друштва, ликвидациони управник је дужан
да исплату члановима одложи до правоснажног окончања тог спора.
Ликвидациони управник има право на накнаду трошкова које је имао у том својству
при спровођењу поступка ликвидације, као и право на накнаду за свој рад, а њихову висину
одређују ортаци, командитори, односно скупштина ДОО и АД, а у случају спора или ако то ови
органи или чланови друштва не одреде, ликвидациони управник може тражити да то уради суд
у ванпарничном поступку. У погледу ових потраживања према друштву, ликвидациони
управник се сматра повериоцем друштва у ликвидацији.
Ликвидациони управник одговара повериоцима друштва и ортацима, члановима и
акционарима друштва за накнаду штете проузроковане у току поступка ликвидације његовом
кривицом и она је последица чињенице да ЗПД конституише обавезу лојалности према
друштву и ликвидационог управника. Одговорност ликвидационог управника застерава за 3
године од дана брисања привредног друштва из регистра, а ако их има више, њихова
одговорност је солидарна. Ликвидациони управник се може ослободити одговорности ако је у
извршавању својих дужности поступао савесно, са пажњом доброг привредника и у интересу
друштва у ликвидацији.
Ортаци и комплементари одговарају солидарно неограничено за обавезе друштва у
ликвидацији и после брисања друштва из регистра привредних субјеката (солидарна
неограничена одговорност). Командитори, чланови ДОО и акционари АД одговарају
солидарно за обавезе друштва у ликвидацији после брисања друштва из регистра привредних
субјеката, до висине износа примљеног из ликвидационог остатка (солидарна ограничена
одговорност). Потраживања поверилаца од чланова друштва застаревају у року од 3 године
од дана брисања друштва из регистра привредних субјеката.

Ликвидација од стране суда (принудна)

Принудна ликвидација се покреће:

1) Ако је друштву правоснажним актом изречена мера забране обављања делатности,
односно одузета дозвола, лиценца или одобрење за обављање одређене делатности, а
друштво не региструје промену претежне делатности или не отпочне ликвидацију у
року од 30 дана од дана правоснажности тог акта;
2) Ако друштво не региструје продужење времена свог трајања или не отпочне
ликвидацију у року од 30 дана од дана истека времена на које је основано;

73
 3) Ако ОД остане са једним ортаком, односно КД остане без командитора или без
комплементара, а не приступи недостајући члан или друштво не промени правну
форму у правну форму чије услове испуњава, или друштво не отпочне ликвидацију, и то
све у даљем року од 3 месеца;
4) Ако се основни капитал друштва смањи испод минималног износа прописаног законом,
а друштво у року од 6 месеци од тог дана не повећа основни капитал најмање до
минималног износа прописаног законом, или у истом року не промени правну форму у
правну форму чије услове испуњава у складу са законом, или у истом року не донесе
одлуку о ликвидацији и такву промену у истом року региструје у складу са законом
којим се уређује регистрација;
5) Ако друштво не достави надлежном регистру привредних субјеката годишње
финансијске извештаје до краја пословне године за претходну пословну годину,
односно ако не достави почетни ликвидациони биланс;
6) Ако је правоснажном пресудом утврђена ништавост регистрације оснивања друштва
или ништавост оснивачког акта друштва;
7) Ако је правоснажном пресудом наложен престанак друштва по основу захтева
мањинских чланова друштва, а друштво у року од 30 дана од дана правоснажности
пресуде не отпочне ликвидацију;
8) Ако друштво остане без законског заступника, а не региструје новог у року од 3 месеца
од дана брисања тог заступника из регистра привредних субјеката;
9) Ако друштво у ликвидацији остане без ликвидационог управника, а не региструје новог
у року од 3 месеца од дана брисања тог управника из регистра привредних субјеката;
10) Ако усвојени почетни ликвидациони извештај не буде достављен регистру привредних
субјеката, у складу са ЗПД.
Када постоје основи принудне ликвидације, регистратор који води регистар привредних
субјеката, по службеној дужности преводи предметно друштво у статус „у принудној
ликвидацији“ и о томе истовремено објављује оглас на интернет страници регистра
привредних субјеката у непрекидном трајању од 6 месеци од дана објављивања. Оглас
обавезно садржи основ принудне ликвидације и обавештење повериоцима да у року од 6
месеци од дана његове објаве могу поднети предлог за покретање стечаја надлежном суду.
Ако регистар привредних субјеката у року од 1 године од дана објаве огласа о отварању
принудне ликвидације не прими решење надлежног суда о отварању стечаја над друштвом у
тој ликвидацији, регистратор који води регистар привредних субјеката по службеној дужности
брише друштво из регистра (аутоматски стечај).
У случају брисања из регистра друштва над којим је покренут поступак принудне
ликвидације, његова имовина постаје имовина чланова друштва у сразмери са њиховим
уделима у основном капиталу друштва, а у случају ОД, расподељује се на једнаке делове
између ортака. Чланови друштва брисаног из регистра привредних субјеката по овом основу
одговарају за обавезе тог друштва солидарно неограничено (ортаци ОД и комплементари КД),
односно солидарно ограничено до висине вредности расподељене имовине тог друштва
(командитори КД и чланови ДОО, као и акционари АД). Потраживања поверилаца према
члановима брисаног друштва по овом основу застаревају у року од 3 године од дана тог
брисања.

74
 РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ И ПРЕСТАНАК ИНСОЛВЕНТНОГ ПРИВРЕДНОГ
ДРУШТВА

1. Реорганизација привредног друштва – алтернатива стечају

(банкротству)

План реорганизације (правно: понуда стечајног дужника повериоцима, или

поверилаца стечајном дужнику, или власника привредног друштва и тог друштва
повериоцима) садржи:
1) Детаљан опис мера за реализацију плана;
2) Висину новчаних износа или имовину која ће служити за потпуно или делимично
намирење према исплатном реду (класа поверилаца), као и поступак за измирење
потраживања и рокове;
3) Опис поступка продаје имовине и сврху коришћења прихода од такве продаје;
4) Рокове за извршење плана реорганизације;
5) Износ накнаде за рад стечајног управника и евентуално других потребних стручњака
који ће бити ангажовани;
6) Списак чланова органа управљања и износ њихове накнаде;
7) Финансијске извештаје, укључујући и билансе стања и билансе успеха у претходних 5
година;
8) Финансијске пројекције, укључујући и пројектоване билансе успеха, биланс стања и
извештај о новчаним токовима за период извршења плана реорганизације;
9) Детаљну листу поверилаца са поделом на класе поверилаца;
10) Процену новчаног износа који се очекује од продаје имовине и датум почетка примене
плана реорганизације и рок спровођења.
Мере за реализацију плана реорганизације су вишеструке, при чему у истом плану могу
бити садржане све или само неке од њих. У ове мере спадају:
- Продаја имовине из стечајне масе или пренос такве имовине на име измирења
потраживања;
- Намирење потраживања;
- Затварање непрофитабилних огранака или промена делатности;
- Предвиђање отплате у ратама, измена рокова доспелости, каматних стопа или других
услова зајма, кредита или другог потраживања или инструмената обезбеђења;
- Отпуст дугова;
- Извршење, измена или одрицање од заложног права;
- Претварање потраживања у трајни капитал;
- Закључивање уговора о кредиту, односно зајму;
- Оспоравање и побијање потраживања која нису правно ваљана;
- Промена правне форме, итд.

1. План реорганизације може се поднети истовремено са предлогом за отварање

стечајног поступка – унапред припремљен план реорганизације. Стечајни судија у року од 3
дана од дана овог уредно поднетог предлога доноси решење којим заказује рочиште за
одлучивање о предлогу и гласање о плану, на које позива све познате повериоце. Рочиште се
не може одржати пре истека рока од 30 дана од дана објаве огласа о покретању претходног
поступка. Овај оглас о покретању претходног поступка за испитивање испуњености услова за
отварање стечаја у складу са унапред припремљеним планом реорганизације, израђује
стечајни судија, и он се објављује на огласној и електронској табли суда (и електронској табли
регистра друштва), као и у Службеном гласнику РС и једном високотиражном дневном листу.
Заинтересована лица могу подносити примедбе на овај план у року од 15 дана од дана објаве

75
огласа о покретању претходног поступка у Службеном гласнику РС (преклузивни рок). Током
овог поступка стечајни судија може именовати привременог заступника (привременог
стечајног управника)!!!, а на предлог подносиоца овог плана стечајни судија може одредити
забрану извршења на обезбеђеној и необезбеђеној имовини стечајног дужника. Ако се
унапред припремљени план реорганизације усвоји на овом рочишту, стечајни судија
истовремено решењем отвара стечајни поступак, потврђује усвајање овог плана и обуставља
стечајни поступак. Ако се план не усвоји, стечајни судија решењем констатује да план
реорганизације није усвојен.
2. План реорганизације може се поднети и након отварања стечајног поступка (план
након отварања стечајног поступка). Овај план могу поднети: 1) стечајни дужник; 2) стечајни
управник; 3) повериоци с обезбеђеним или необезбеђеним потраживањима, који према
стечајном дужнику имају прописани проценат потраживања од укупног износа његових
дуговања (30%); 4) акционари, чланови или ортаци привредног друштва који имају прописани
проценат основног капитала или ортачког удела у стечајном дужнику (30%). План
реорганизације подноси се стечајном судији у прописаном року након отварања стечајног
поступка (90 дана, али могуће продужити за још 60 дана од стране стечајног судије или за још
60 дана уз сагласност одбора поверилаца). За разматрање плана реорганизације суд који води
стечајни поступак заказује посебно рочиште (рок је 20 дана од дана подношења предлога овог
плана), на које се позивају сва заинтересована лица. План реорганизације мора бити доступан
свим заинтересованим лицима у седишту стечајног дужника.
Право гласа о плану реорганизације имају сви повериоци сразмерно висини њихових
потраживања. Ако постоји више планова, о свима се гласа на истом рочишту. Потраживања
поверилаца деле се на класе по основу њихових разлучних и заложних права и права
приоритета њихових потраживања према исплатним редовима. Лица повезана са стечајним
дужником (повезана лица) чине посебну класу поверилаца, али не гласају о плану
реорганизације. План реорганизације се сматра усвојеним у једној класи поверилаца ако га
прихвате повериоци који имају већину потраживања у односу на укупна потраживања
поверилаца у тој класи, с тим да се сматра да је овај план усвојен ако на овај начин буде
прихваћен у свакој класи поверилаца. Класа поверилаца чија потраживања, према плану
реорганизације, треба да буду намирена у потпуности, не гласа за овај план. Ако се поднесе
више планова, о њима се гласа по редоследу подношења, а усвојеним се сматра онај који је
први изгласан. По правоснажности решења о потврђивању усвајања плана реорганизације,
стечајни поступак се обуставља. Ако се ниједан план не усвоји, стечајни судија одобрава
подносиоцу плана прописани допунски рок за подношење новог плана реорганизације (30
дана), а ако ни он не буде усвојен, спроводи се поступак престанка стечајног дужника
(банкротство).
Усвојени план реорганизације има снагу извршне исправе према свим повериоцима (и
другим лицима) који су у њему наведени. Даном почетка примене плана сматра се дан утврђен
тим планом, с тим да тај дан не може бити пре дана правоснажности решења о потврђивању
плана реорганизације, нити по истеку рока од 15 дана од те правоснажности. Усвајањем плана
реорганизације, из пословног имена брише се ознака „у стечају“ и престају све правне
последице отварања стечајог поступка.
Стечајни судија може обуставити примену плана реорганизације и донети решење о
започињању банкротства, ако утврди да стечајни дужник извршава план чије је усвајање
издејствовано на преваран или незаконит начин, ако поступа супротно условима из усвојеног
плана, ако не сарађује са стечајним органима или не испуњава налоге стечајног судије.

76
 2. Ликвидација инсолвентног друштва од стране суда (стечај,
банкрот)

Стечај је институт колективног намирења поверилаца генералним извршењем на

имовини стечајног дужника, чиме он престаје да постоји као правни субјект (ако није успео
поступак реорганизације и прихваћен план реорганизације).
Стечајни поступак може се покренути само кад су испуњени услови прописани законом,
материјалноправни и формалноправни.
Материјалноправни разлози за покретање стечајног поступка над стечајним
дужником су (алтернативно):
1) Трајнија неспособност плаћања (инсолвентност) субјекта стечаја - ако стечајни дужник
не може да одговори својим новчаним обавезама у року од 45 дана од дана
доспелости обавезе или потпуно обустави сва плаћања у непрекидном трајању од 30
дана. Неспособност плаћања као стечајни разлог се мора доказати, а изузетно се и
претпоставља (ако је стечајни поступка покренут на предлог повериоца који у судском
или пореском извршном поступку није могао намирити своје потраживање било којим
средством извршења, када се не отвара претходни стечајни поступак, већ директно
стечајни поступак).
2) Претећа неспособност плаћања - ако стечајни дужник учини вероватним да своје већ
постојеће новчане обавезе неће моћи да испуни по доспећу.
3) Презадуженост - ако је имовина стечајног дужника мања од његових обавеза.
4) Непоступање по усвојеном плану реорганизације или ако је план реорганизације
издејствован на преваран или незаконит начин.
Формалноправни услов за покретање стечајног поступка је прописани предлог
овлашћеног лица – стечајни поверилац са необезбеђеним потраживањем или стечајни
дужник или ликвидациони управник. Сваки предлагач је дужан да учини вероватним
постојање законског основа за покретање стечајног поступка, а стечајни поверилац и постојање
свог потраживања. Наше право не прописује минималан праг потраживања повериоца као
квалификациони услов за покретање овог поступка.
На основу уредног предлога за отварање стечајног поступка стечајни судија у року од 3
дана од подношења доноси решење о покретању претходног стечајног поступка ради
утврђивања постојања стечајних разлога (у законом одређеним случајевима нема претходног
стечајног поступка: претпоставка постојања трајније инсолвентности, признање стечајног
разлога). У овом поступку стечајни судија одређује одређене мере обезбеђења ради
спречавања промене имовине стечајног дужника или пословне документације. Претходни
стечајни поступак може трајати најдуже 30 дана од дана подношења уредног предлога
овлашћеног предлагача. Стечајни поступак се отвара доношењем решења стечајног судије о
усвајању предлога за покретање стечајног поступка. То решење се објављује, а првне
последице отварања стечајног поступка наступају почетком дана истицања огласа о отварању
овог поступка на огласној табли суда. У решењу се оставља рок за пријаву потраживања
поверилаца (обезбеђених и необезбеђених) који не може бити краћи од 30 дана ни дужи од
120 дана од дана објаве огласа на огласној табли суда (преклузивни рок).
Отворени стечајни поступак се обуставља ако се утврди да стечајни дужник има само
једног повериоца. Отворени стечајни поступак се по правилу закључује решењем стечајног
судије када се утврди да је имовина стечајног дужника мања од висине трошкова овог поступка
или да је незнатне вредности. У стечајном поступку се доносе закључци и решења.

СУБЈЕКТИ СТЕЧАЈА
Су привредни субјекти - правна лица (трговачки стечај), а у већини земаља и физичка
лица са статусом трговца, негде и са статусом занатлије (мали трговац) и пољопривредника
(тзв. грађански стечај).

77
 Стечајни поверилац је лице које на дан покретања стечајног поступка има
необезбеђено потраживање према стечајном дужнику. Он стиче својство странке у стечајном
поступку од дана када је пријава његовог потраживања примљена у стечајном суду.
Трећа лица су лица која у стечајнм поступку учествују као солидарни дужници, јемци и
слично, који такође могу захтевати да им се врати оно што су исплатили за стечајног дужника
пре или после дана покретања стечајног поступка, ако имају право регреса према стечајном
дужнику.
У стечајном поступку обавезни органи су: стечајни судија при надлежном суду (суд
седишта стечајног дужника), стечајни управник (лиценцирани), скупштина поверилаца и
одбор поверилаца.
- Стечајни судија:
1) Одлучује о покретању претходног стечајног поступка;
2) Утврђује постојање стечајног разлога и одлучује о отварању стечајног поступка;
3) Именује и разрешава стечајног управника;
4) Разматра предлог плана реорганизације и одржава рочиште за разматрање
предлога или одбацује предлог;
5) Потврђује усвајање плана реорганизације или констатује да план није усвојен;
6) Доноси решење о главној деоби стечајне масе.

- Стечајни управник именује се решењем стечајног судије. Мора да испуњава услове

прописане законом и мора имати лиценцу надлежне специјализоване државне организације.
Има стручни надзор овлашћене организације, закључује обавезно уговор о осигурању од
професионалне одговорности и одговара у случају квалификоване кривице целом личном
имовином за проузроковану штету учесницима у поступку, а може бити и разрешен.
1) Предузима све потребне мере за заштиту имовине стечајног дужника, укључујући и
радње побијања правних послова и радњи, ако би се тиме увећала стечајна маса;
2) Саставља предрачун трошкова и временски план стечајног поступка;
3) Саставља извештај о економско-финансијском положају стечајног дужника и
доставља га стечајном судији и одбору поверилаца;
4) Обавештава све банке у којима стечајни дужник има рачуне ради блокаде рачуна и
располагања средствима на њима само по његовом налогу или овлашћењу;
5) Осигурава имовину стечајног дужника;
6) Окончава започете, а неизвршене послове стечајног дужника;
7) Запошљава одређена лица и врши надзор над радом запослених;
8) Саставља листу свих поверилаца, уз посебно евидентирање излучних, разлучних и
заложних поверилаца;
9) Саставља нацрт за главну деобу и нацрт за завршни стечајни биланс;
10) Заступа стечајног дужника;
11) Подноси стечајном судији, овлашћеној организацији за надзор и одбору
поверилаца извештаје о свом раду и о стању стечајне масе.

ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ОТВАРАЊА СТЕЧАЈНОГ ПОСТУПКА

1. Правне последице на статус стечајног дужника, његових органа и запослених:

- Престаје пословна способност и ограничава се правна способност;
- Пословном имену стечајног дужника при потписивању додаје се нова ознака „у
стечају“;
- Отвара се нови број рачуна преко ког се врши пословање дужника, а гасе се сви
дотадашњи рачуни;
- Својеврсне правне заједнице у којима је стечајни дужник (сусвојина, ортаклук)
развргавају се по правилима ванпарничног и извршног поступка;

78
 - Престају пуномоћја која је дао стечајни дужник а која се односе на имовину која улази у
стечајну масу;
- Наследничку изјаву за стечајног дужника даје стечајни управник;
- Настаје разлог за отказ уговора о раду (одлучује стечајни управник).

2. Правне последице на потраживања поверилаца – стечајни повериоци своја

потраживања према стечајном дужнику остварују само у стечајном поступку. Ово важи и за
разлучне повериоце који имају право одвојеног намирења. Изузетно, тзв. излучни повериоци
могу своје потраживање остваривати у свим судским поступцима.
Разлучна права и разлучни повериоци – разлучно право у стечају је право повериоца
чије је потраживање обезбеђено најмање 60 дана пре дана отварања стечаја залогом, правом
ретенције или правом (првенственог) намирења. Разлучни поверилац није стечајни поверилац,
већ захваљујући свом разлучном праву којим је правовремено обезбеђено потраживање из
неког облигационог односа, намирује се према правилима која би вредела и да дужник није
пао под стечај. Разлучна права остају на снази и у случају кад се не спроводи цео стечајни
поступак (тзв. скраћени стечајни поступак). Разлучна права стечена извршењем или
обезбеђењем за последњих 60 дана пре дана отварања стечаја ради намирења или
обезбеђења престају да важе. Ако део имовине дужника на којем је стечено разлучно право
није довољан да се из њега намири потраживање разлучног повериоца, преостали део може
реализовати као непривилеговани стечајни поверилац.
Излучна права и излучни поверилац - излучна права су посебна права трећих лица на
основу којих она могу да захтевају да се одређене ствари које им припадају, а налазе се код
стечајног дужника по неком правном основу који је ужи од стварноправног, изузму из стечајне
масе. Излучити се могу покретне и непокретне ствари, које се могу идентификовати, па и новац
(ако се без основа нашао у имовини стечајног дужника – погрешна уплата). Излучити се могу
ствари које не припадају стечајном дужнику, али он има на њима неко уговорно право (лизинг,
закуп, послуга), док оне стварноправно припадају лицу које тражи излучење (власник,
продавац са задржаним правом својине, послугодавац, закуподавац, оставодавац). Излучити се
могу само ствари које се налазе у имовини дужника у моменту отварања стечаја (а не и оне
које се нађу код дужника правним послом располагања после отварања стечаја).
Заложни повериоци – повериоци који имају заложно право на стварима или правима
стечајног дужника о којима се воде јавне књиге или регистри, а немају новчано потраживање
према стечајном дужнику које је тим заложним правом обезбеђено. Заложни повериоци
нису разлучни повериоци и нису стечајни повериоци. Они су дужни да у року за подношење
пријаве потраживања обавесте суд о заложном праву уз доставу потребних доказа, као и да
доставе изјаву о износу новчаног потраживања (на дан отварања стечајног поступка) према
трећем лицу које је тим заложним правом обезбеђено, чиме стичу својство странке. Заложни
повериоци се намирују из предмета залоге аналогно намирењу разлучних поверилаца. Они не
гласају о плану реорганизације и њихова права се не могу мењати планом реорганизације без
њихове изричите сагласности.
Основна правила у вези са намирењем потраживања - правне последице покретања
стечајног поступка на потраживања поверилаца су вишеструка:
1) сва потраживања, и новчана и неновчана, према стечајном дужнику доспевају;
2) неновчана потраживања конвертују се у новчана;
3) потраживања стечајних поверилаца према дужнику која имају за предмет повремена
давања (новчана и неновчана) претварају се у једнократна новчана потраживања;
4) за необезбеђена потраживања обрачунавање уговорених и законских камата
престаје да тече даном отварања стечајног поступка, а за обезбеђена потраживања обрачунава
се уговорена и законска камата, али само до висине вредности имовине која служи за
обезбеђење потраживања.

79
 Условљена потраживања – потраживања под одложним условом намирују се из
деобне масе ако услов наступи до правоснажности решења о главној деоби стечајне масе, у
противном се такво потраживање гаси, а средства се распоређују на остале повериоце
сразмерно висини њихових потраживања. Потраживања под раскидним условом намирују се
ако повериоци тих потраживања пруже обезбеђење да ће примљено вратити ако настане
раскидни услов. Ако он не наступи до правоснажности решења о главној (коначној) деоби
стечајне масе, сматра се да тај услов није ни постојао.

3. Процесноправне последице – стечајни управник отварањем стечајног поступка

преузима евентуалне парнице које се воде у време покретања стечаја (суд који води поступак
прекида га и предмет уступа стечајном суду – тзв. атракција надлежности).
Покретањем стечајног поступка не може се против стечајног дужника, односно над
његовом имовином, дозволити извршење ради обезбеђења или извршење ради намирења
потраживања у погледу којих постоји извршна исправа, док се поступци ради обезбеђења и
извршења који су у току, прекидају. Изузетно, дозвољена су извршења која се односе на
трошкове стечајног поступка.

4. Правне последице на правне послове

Када је реч о једностраним правним пословима, закон посебно регулише налог и
понуду. Налог који је издао стечајни дужник (комисионару, посреднику, заступнику,
шпедитеру, итд) губи важење даном покретања стечајног поступка, ако стечајни управник не
одлучи другачије. Понуде које је учинио стечајни дужник престају да важе ако до дана
покретања стечајног поступка нису прихваћене, ако стечајни управник не одлучи другачије.
Двострано теретни уговори закључени пре покретања стечаја остају на снази, али
стечајни управник има дискреционо овлашћење да одустане од њих (осим ако је друга
уговорна страна у потпуности или делимично извршила уговор). Ако се стечајни управник, на
тражење друге стране, не изјасни у примереном року о судбини уговора, сматраће се да је од
њега одустао. У том случају друга уговорна страна има право да остварује своје потраживање
као стечајни поверилац. Ако друга уговорна страна треба прва да испуни своју обавезу, може
одбити испуњење, док стечајни дужник не испуни своју обавезу или док не пружи обезбеђење.
Када је реч о фиксним уговорима чији рок извршења пада после дана отварања стечаја, друга
уговорна страна не може тражити њихово извршење, али може тражити накнаду штете због
неиспуњења као стечајни поверилац.

5. Побијање правних послова и правних радњи стечајног дужника (побојна

тужба)
Повериоци и стечајни управник, као заступник стечајног дужника, имају право
побијања правних послова и других правних радњи које је дужник учинио у прописано време
пре дана отварања стечаја. Пасивно легитимисани субјекти су лица са којима је правни посао
закључен, као и дужник ако он није тужилац. Начин побијања је двојак: тужба (actio Pauliana)
– мора се поднети до дана одржања рочишта за главну деобу стечајне масе, противтужба и
приговор у парници (резервисан за повериоце и без временског ограничења).
Предмет побијања могу бити:
- Правни послови или правне радње: сви једнострани или двострани правни послови;
процесне радње – признање тужбеног захтева, одрицање од правног лека, изостанак са
рочишта, неподизање тужбе, неподизање правног лека.
- Затим, побијати се могу правни послови и правне радње којима је извршено
оштећење поверилаца ремећењем њиховог равномерног намирења (исплата неких
поверилаца мимо реда) или погодовање поверилаца (давање уместо испуњења, исплата пре
рока застарелости), ако је друга страна према којој је радња предузета била несавесна (знала
или морала знати за неповољно економско-финансијско стање стечајног дужника).

80
Несавесност друге стане (повериоца) се доказује, осим у два случаја (претпоставка је оборива):
1) када је поверилац наплатио своје потраживање које није доспело, или 2) када је то учинио у
облику и на начин који није уобичајен (неуобичајено намирење). Неуобичајено намирење
постоји када се неком повериоцу пружа обезбеђење или даје намирење које он није имао
право да тражи или је имао то право, али не на начин и у време када је предузето!!!
- Побијати се могу и правни послови и друге правне радње који су извршени одређено
време пре покретања стечајног поступка или после подношења предлога за отварање стечаја,
ако је у време када су предузети стечајни дужник био неспособан за плаћање, а стечајни
поверилац је то знао или морао знати према датим околностима (правни послови уобичајеног
намирења или непосредног оштећења стечајних поверилаца).
- Побијати се могу и правни послови и правне радње којима је извршено умањење
имовине стечајног дужника (ако су те радње уз незнатну накнаду или без накнаде могу се
побијати и без обзира на савесност трећег лица), као и намерна оштећења стечајних
поверилаца, ако је сауговарач стечајног дужника био несавестан.
- Предмет побијања могу бити и неки послови стечајног дужника са повезаним
лицима: враћање кредита или зајма тим лицима у последњој години пре дана отварања
стечаја, осим ако се ради о лицу које се у оквиру своје редовне делатности бави давањем
кредита.
Не могу се, међутим, побијати:
1) Правни послови, односно правне радње којима дужник извршава одобрени план
реорганизације;
2) Настављање послова предузетих после покретања стечајног поступка;
3) Исплата по меницама и чековима, ако је друга страна морала примити исплату да не би
изгубила право на регрес против осталих меничних, односно чековних дужника.
Рокови извршења побојних правних послова, или правних радњи пре наступања
дејства стечаја (упоредно право):
- Најдужи су рокови за послове и правне радње намерног оштећења стечајних
поверилаца и послове и правне радње без накнаде или уз незнатну накнаду –
закључени или предузети у последњих 5 година пре подношења предлога за
покретање стечајног поступка;
- Послови или правне радње тзв. неуобичајеног намирења – предузети у последњих
годину дана пре подношења предлога за покретање стечајног поступка;
- Послови и правне радње непосредног оштећења стечајних поверилаца и послови и
правне радње уобичајеног намирења – предузети у последњих 6 месеци пре
подношења предлога за покретање стечајног поступка.
Правно дејство усвајања побојног захтева (тужба, приговор) састоји се у томе што
се побојна правна радња или правни посао оглашава без правног дејства према стечајној
маси, па је противна страна дужна да врати у стечајну масу све имовинске користи. Побијање
се увек врши у корист свих поверилаца, без обзира на то ко врши побијање. Побијањем се не
врши поништај правног посла између дужника и трећег лица (противника побијања) – правни
посао остаје, али је без правог дејства према стечајној маси, и то све док повериоци не
намире своја потраживања. Противник побијања по повраћају имовинске користи има право
да остварује своје противпотраживање као стечајни поверилац.

6. Правне последице на имовину (стечајна маса)

Стечајна маса се формира уновчењем имовине стечајног дужника. Ствари које улазе у
стечајну масу пописује стечајни управник са проценом њихове вредности. У ову масу улази
целокупна имовина стечајног дужника у земљи и иностранству на дан покретања стечајног
поступка, као и имовина коју он стекне током трајања стечајног поступка. Закључак о уновчењу
стечајне масе доноси стечајни судија, на који је могућ приговор стечајног управника и одбора

81
поверилаца стечајном већу. Након доношења овог закључка, стечајни управник обуставља
пословање стечајног дужника и без одлагања започиње поступак уновчења.
Продају имовине стечајног дужника врши стечајни управник или лице које он овласти.
Имовина (имовинска маса) дужника продаје се по правилу јавним надметањем, а изузетно
прикупљањем понуда и непосредном погодбом (ако је то одобрено од одбора поверилаца).
При уновчењу ствари из имовине мора се поштовати право прече куповине лица која га имају.
Ако имовина дужника не буде продата, може се предати повериоцима, ако је прихвате, водећи
рачуна о висини њихових потраживања, а имовина која се ни овако не распореди предаје се
власницима, а ако је реч о непокретности - јединици локалне самоуправе на чијој се територији
налази.
Закон о стечају уводи институт „продаја стечајног дужника као правног лица“. Тиме
стечајни дужник престаје да постоји као правни субјекат, али наставља свој живот кроз новог
субјекта права у стечајном поступку – стечајна маса. Средства добијена продајом стечајног
дужника улазе у стечајну масу и стечајни поступак се наставља против стечајне масе, коју
заступа стечајни управник, а обуставља се против стечајног дужника. За потраживања према
дужнику настала до продаје и обуставе стечајног поступка више не одговара дужник, већ нови
дужник – стечајна маса. Дакле, реч је о промени дужника, у смислу облигационог права.
Стечајну масу за поделу повериоцима (деобну масу) чине, поред новчаних средстава
дужника на дан покретања стечајног поступка, и новчана средства остварена продајом
имовине, као и потраживања наплаћена у том поступку и средства остварена настављањем
започетих послова. Деоби стечајне масе, односно намирењу стечајних поверилаца, приступа се
после правоснажности решења о главној деоби. Нацрт решења о главној деоби саставља
стечајни управник и јавно објављује, а решење о главној деоби доноси стечајни судија. На
нацрт је могућ приговор одбора поверилаца и поверилаца појединачно. Стечајни управник и
повериоци имају и право жалбе против решења о главној деоби, и то другостепеном суду.
Поред главне деобе могу постојати и делимичне деобе, којима се приступа у зависности од
притицања готовинских средстава у деобну масу. Накнадној деоби се приступа према приливу
новчаних средстава у деобну масу. Најзад, завршној деоби се приступа после завршетка
уновчења целокупне стечајне масе односно њеног претежног дела, ако главном деобом није
обухваћена целокупна деобна маса. Она се спроводи на начин и под условима спровођења
главне деобе.

СТЕЧАЈНИ РЕДОВИ
Закон о стечају уводи систем стечајних редова, код којег влада принцип хијерархије
редова (искључивост између редова), тако да ред старији по рангу има приоритет намирења,
па кад се он намири иде се у ред следећи по рангу. Унутар једног стечајног реда влада принцип
сразмерности, па ако нема довољно стечајне масе за потпуно намирење поверилаца тог реда
они се намирују сразмерно висини својих потраживања.
Из стечајне масе приоритетно се намирују трошкови стечајног поступка, а након тога се
намирују „обавезе стечајне масе“, у које спадају:
- Обавезе које су проузроковане радњама стечајног управника или на други начин
управљањем или уновчењем и поделом стечајне масе, а које не спадају у трошкове
стечајног поступка;
- Обавезе из двостранотеретних уговора, ако се њихово испуњење тражи за стечајну
масу или мора уследити након отварања стечајног поступка;
- Обавезе које су настале неоснованим обогаћењем стечајне масе;
- Обавезе према запосленима стечајног дужника, настале након отварања стечајног
поступка.
-
Закон о стечају утврђује следеће исплатне редове, након подмиривања „обавеза
стечајне масе“ и трошкова стечајног поступка:

82
 1) Први исплатни ред: неисплаћене нето зараде запослених и бивших запослених код
стечајног дужника у износу минималних зарада у последњих годину дана пре отварања
стечајног поступка са каматом од дана доспећа до дана отварања овог поступка и
неисплаћени доприноси за пензијско и инвалидско осигурање запослених у последње 2
године пре отварања стечајног поступка;
2) Други исплатни ред: потраживања по основу свих јавних прихода доспелих у последња
3 месеца пре отварања стечајног поступка, осим доприноса за пензијско и инвалидско
осигурање запослених;
3) Трећи исплатни ред: потраживања осталих стечајних поверилаца (укључујући и
повериоце оспорених потраживања за које се издваја износ који би ти повериоци
добили да њихово потраживање није оспорено, а у сразмери одређеној решењем о
главној деоби до правоснажног окончања парнице);
4) Четврти исплатни ред: потраживања повезаних лица настала 2 године пре дана
отварања стечајног поступка по основу зајмова, као и других правних радњи које
одговарају одобравању зајмова, у делу у коме ти зајмови нису обезбеђени, а који су
стечајном дужнику одобрени од стране тих лица, осим лица која се у оквиру своје
редовне делатности баве давањем кредита и зајмова.
Одлуку о евентуалној деоби након закључења стечајног поступка доноси стечајни
судија, ако се: пронађе нова имовина која улази у стечајну масу или наступе услови или се
сазна за наступање услова за исплату условљених потраживања (накнадно наступање
одложног услова). Против овог решења жалбу могу изјавити стечајни управник и било који
поверилац. О уновчењу ове имовине стара се стечајни управник, који о том, као и о деоби (у
складу са решењем о главној деоби) доставља допунски завршни рачун стечајном суду.

НАЧЕЛА СТЕЧАЈА
Начело заштите стечајних поверилаца (стечај омогућава колективно и сразмерно
намирење стечајних поверилаца); начело једнаког третмана и равноправности поверилаца
истог исплатног реда, односно исте класе у поступку реорганизације; начело економичности
(стечајни поступак се спроводи тако да омогући остваривање највеће могуће вредности
имовине стечајног дужника и највећег могућег степена намирења поверилаца у што краћем
времену и са што мање трошкова); начело судског спровођења поступка (по отварању стечајни
поступак спроводи суд по службеној дужности); начело императивности и преклузивности
(стечајни поступак се спроводи по одредбама закона о стечају, а на питања која њиме нису
регулисана, примењују су одговарајуће одредбе којима се уређује парнични поступак;
прописани рокови су преклузивни); начело хитности (поступак је хитан и није дозвољен застој и
прекид); начело двостепености (поступак је двостепен осим ако Законом о стечају није
искључен правни лек) и начело јавности и информисаности (стечајни поступак је јаван и сви
учесници у стечајном поступку имају право на благовремени увид у податке везане за
спровођење поступка, осим података који представљају пословну или службену тајну).

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ СТЕЧАЈА И ЛИКВИДАЦИЈЕ

Дужнички статус – ликвидација представља престанак привредног друштва које је
солвентно (платежно способно), које има довољно средстава за намирење својих обавеза (до
стечаја може доћи и у поступку ликвидације, ако се утврди да је друштво презадужено и да не
може да намири повериоце друштва!), док стечај (банкротство) представља колективно
намирење поверилаца генералним извршењем на имовини стечајног дужника који је
инсолвентан (презадужен), који нема довољно средстава да измири своје доспеле обавезе;
Обим намирења поверилаца – ликвидацијом се у потпуности намирују
потраживања свих поверилаца, док се код стечаја намирење врши у обиму и висини

83
расположивих средстава стечајног дужника, тако да повериоци могу бити и само делом или ни
делом намирени;
Разлог престанка – код ликвидације то може бити: престанак природних услова,
испуњење циља оснивања или воља самих оснивача, док је стечајни разлог увек неспособност
плаћања и измирења обавеза;
Положај оснивача – након исплате свих поверилаца вишак ликвидационе масе
преноси се акционарима, док код стечаја таквог вишка, по правилу, и нема;
Заступање – ликвидациони управник се именује у одлуци о покретању ликвидације,
коју доносе ортаци, комплементари, односно скупштина, и тада престају права заступања свим
заступницима друштва (а ако не буде одређен, тада сви законски заступници постају
ликвидациони управници), док је стечајни управник један од органа поступка и има статус
службеног лица ког именује стечајни судија решењем о отварању стечаја;
Надлежност – ликвидацију друштва спроводе сами власници без укључивања суда у
тај процес (суд има само надзорну позицију), док стечај обавезно подразумева отварање,
вођење и закључивање поступка од стране суда;
Прописи – одредбе о ликвидацији налазе се у ЗПД, јер се тај институт односи на
солвентна друштва, док је стечај регулисан Законом о стечају.

84
 ИЗВОРИ ТРГОВИНСКОГ ПРАВА

ОБИЧАЈИ – данас је опште усвојена објективна теорија примене обичаја, према којој су
трговачки обичаји објективно право и примењују се увек кад нису супротни императивним
прописима или ако њихова примена није, изричито или прећутно, искључена вољом самих
странака. У складу са тим, обичаји имају предност пред диспозитивним прописима. Међутим,
ЗОО даје предтност диспозитивним законским нормама, осим ако су странке изричито
уговориле примену трговачких обичаја или из околности произилази да су њихову примену
хтеле.
Полазећи од критеријума области примене разликују се: вертикални обичаји (обичаји
једне струке) и хоризонтални обичаји (обичаји заједнички свим трговачким струкама). У
случају неслагања обичаја струке и обичаја свих струка предност имају обичају струке, будући
да се претпоставља да је више познат трговцима дате гране.
Полазећи од територијалног критеријума разликују се међународни и национални
обичаји (који могу бити општи, регионални и месни – локални). Најјачу правну снагу имају
месни обичаји.
УЗАНСЕ – су кодификовани пословни (трговачки) обичаји, и то од стране овлашћеног
тела. Зависно од области примене и субјекта доношења, разликују се опште и посебне узансе.
Код нас постоје само Опште узансе за промет робом, које је 1954. године донела Главна
државна арбитража. Одлика ових узанси је општост (обухватају обичаје који су заједнички
свим гранама промета робом), јединственост (важе на подручју целе земље) и потпуност
(садрже и правила облигационог права). Код нас постоји више посебних узанси (Посебне
узансе о угоститељству, Посебне узансе за трговину житарицама, Посебне узансе о грађењу,
итд), које доносе привредне коморе, берзе и друге асоцијације трговаца.
ОПШТИ УСЛОВИ ПОСЛОВАЊА – у ширем смислу, представљају услове под којима неки
привредни субјект (трговац) послује. Доносе их по правилу групације привредних друштава или
појединачне транснационалне корпорације. Они не представљају трговачке обичаје, али могу
да имају за свој садржај неки трговачки обичај, а такође могу и постати трговачки обичај
(Једнообразна правила за документарне акредитиве).
Основ примене општих услова пословања може бити:
1) Изричито преузимање у уговор или позивање на њих у уговору;
2) Устаљена пословна пракса закључивања уговора међу уговарачима на основу општих
услова;
3) Конклудентност;
4) Обичај.
ТРГОВАЧКЕ КЛАУЗУЛЕ И ТЕРМИНИ – доносе их овлашћене трговачке асоцијације. Оне
постају саставни део уговора на тај начин што се уговорне стране позивају на њих, односно што
их уврсте у своје уговоре. Они имају диспозитивну природу, тако да је могуће да уговорне
стране од њих и одступе. Због раширености примене у пословној пракси, неки трговачки
термини и клаузуле, постепено прерастају у трговачке обичаје.

ОПШТА ПРАВИЛА УГОВОРА У ПРИВРЕДИ

ЗОО прихвата концепцију јединства облигационих односа и на јединствен начин
регулише облигационе односе без обзира на њихове учеснике. Међутим, концепција јединства
облигационих односа трпи многобројне изузетке кад су у питању облигациони односи у
привреди, између привредних субјеката. Из тог разлога, одредбе ЗОО које се односе на
уговоре, примењују се на све врсте уговора, осим ако за уговоре у привреди није изричито
друкчије одређено. Због ових разлога потребно је одредити појам уговора у привреди. Постоје
две концепције утврђивања појма трговинског посла:

85
 Објективна - одређени послови сматрају се трговачким без обзира на то ко их обавља
и на њих се примењују правила трговачког, а не грађанског права. Трговачки посао је: а) акт
циркулације (између произвођача и потрошача) и б) акт шпекулације (циљ је стицање
профита из размене производа и вршења услуга).
Субјективна– трговачким се сматрају сви послови које закључи трговац за потребе
своје трговине.
ЗОО изричито не набраја уговоре у привреди али се из њихове опсине дефиниције
уочава опредељеност за тзв. субјективно-објективну концепцију и према њему уговори у
привреди су уговори које предузећа и друга правна лица која обављају привредну
делатност, као и имаоци радњи и други појединци који у виду регистрованог занимања
обављају неку привредну делатност, закључују међу собом у обављању делатности које
сачињавају предмете њиховог пословања или су у вези са тим делатностима.

СПЕЦИФИЧНОСТИ УГОВОРА У ПРИВРЕДИ

Начело савесности и поштења - Према ЗОО, у зансивању облигационих односа и
остваривању права и обавеза из тих односа учесници су дужни да се придржавају начела
савесности и поштења. Ово је изражено и у Општим узансама за промет робом.
Појачана пажња - Од сваког учесника у облигационом односу из уговора у привреди
захтева се да приликом извршења уговорних обавеза показује пажњу доброг привредника, али
када је у питању извршавање обавеза из професионалне делатности, сваки учесник дужан је да
поступа са пажњом доброг стручњака – својеврсна професионална одговорност формулисана
у Општим узансама за промет робом.
Начело теретности - Обележје трговачких послова је намера да се оствари одређена
корист, односно профит, без обзира на то да ли ће то ефективно и бити реализовано.
Доброчини послови остају изван уговора у привреди.
Начело аутономије воље - Аутономија воље уговорних страна код трговачких
послова није апсолутна, јер се са циљем заштите одређених друштвених интереса често
прибегава ограничењима слободе воље (на пример, прописивање сагласности државних
органа за пуноважност уговора – претходна (дозвола) или накнадна (одобрење); прописивање
обавезног начина закључења уговора (јавно надметање, прикупљање понуда, итд).
Начело неформалности - Правило је неформалност код закључивања трговачких
послова, изузетно самим законом се прописује обавезна писмена форма (код сложених и
дуготрајних правних односа, кад је посебно наглашен и друштвени интерес).
Понуда - Предлог за закључење уговора учињен неодређеном броју лица, који садржи
битне састојке уговора, важи као понуда, уколико другачије не произилази из околности
случаја или обичаја. Општа понуда може се јавити: у форми тзв. општих услова пословања,
као типски уговори и као уговори који се закључују позивом на тзв. опште услове пословања
у ужем смислу.
У одређеним случајевима, неће се сматрати да је реч о општој понуди, већ о позиву
заинтересованим лицима да учине понуду: 1) излагање робе без означавања цене, 2)
објављивање општих услова пословања који се не сматрају понудом и 3) слање каталога,
ценовника, тарифа и других обавештења, као и огласи учињени путем штампе, лецима,
радиом, телевизијом или на који други начин. Рекламирање робе не обавезује на закључење
уговора, али је лице које рекламира робу дужно понашати се у складу са начелом савесности и
поштења, и једини основани разлог за продавца да не закључи уговор постојао би ако је
исцрпео залихе робе која је у питању.
Изузетно од општег правила грађанског права да ћутање понуђеног не значи прихват
понуде, у трговинском праву постоје одређени случајеви када се и поред неизјашњавања
понуђеног на дату понуду уговор сматра закљученим:

86
 1) Када понуђени стоји у сталној пословној вези са понудиоцем у погледу одређене робе,
сматра се да је прихватио понуду која се односи на такву робу, ако је није одмах или у
остављеном року одбио.
2) Лице које се понудило другом да извршава његове налоге за обављање одређених
послова, или извршење таквих налога спада у његову пословну делатност, дужно је да
изврши добијени налог ако га није одмах одбило.
Ван ових случајева, одредба у понуди да ћутање значи прихват понуде не производи
правно дејство. Када се уговор закључује ћутањем, као време закључења уговора сматра се
тренутак када је понуда или налог стигао понуђеном.
Меморандум - Опште је правило да се уговори у привреди могу закључивати само од
стране овлашћених лица, а изузетно могу се закључивати писменим понудама и писменим
прихватима неовлашћених лица, ако су кумулативно испуњена четири услова:
1. Ако је таква изјава сачињена на хартији са одштампаним или утиснутим ознакама
понудиоца или понуђеног, којом се они служе у пословању (тзв. меморандум);
2. Да је таква изјава снабдевена печатом или штамбиљем понудиоца или понуђеног и да
је потписана на уобичајени начин;
3. Да се таква изјава односи само на посао којим се понудилац или понуђени редовно
баве и да не прелази обим њиховог редовног пословања;
4. Да понудилац, односно понуђени нису знали да је понуду или прихват потписало
неовлашћено лице.
Савремена средства везе - Када се уговор закључује преко средстава везе, а
уговорачи или од њих овлашћена лица су била лично у вези, сматра се да су понуда или изјава
о прихвату, у погледу времена, дати између присутних лица. То значи да понуђени треба
одмах да се изјасни о понуди ако жели да уговор буде закључен. Али у погледу места
закључења уговора, примењује се правило да је уговор закључен између одсутних лица –
место закључења уговора је место у коме понудилац има своје седиште. Још једно важно
правило: код закључења уговора преко телепринтера пошиљалац не може оспоравати
пуноважност понуде или изјаве о прихвату понуде отпремљене у његово име преко његовог
телепринтера, факса или компјутера (сигурност правног саобраћаја).
Уговори се могу закључивати и путем телеграма, па будући да је реч о преписци, а не о
непосредном разговору, и у погледу места и у погледу времена закључења уговора, сматра се
да су понуда или изјава о прихвату учињене између одсутних лица (примена теорије пријема
прихвата у погледу времена закључења уговора).
Обезбеђење уговора у привреди - И у уговорима у приведи користе се сва средства
обезбеђења као у стварном и облигационом праву: уговорна казна, кауција, одустаница,
гаранција, менични авал, аванс, капара, пенали, јемство, залога, право придржаја.
Јемство може бити уговорно и законско. Његова основна карактеристика је
солидарност – поверилац може да захтева испуњење обавезе од јемца и пре него што је
захтевао испуњење од дужника који је преузео обавезу, а може и истовремено од обојице. Од
овога се може одступити уговарањем супсидијарног јемства. Дакле, у привредним односима
солидарно јемство је правило, али се може уговорити и супсидијарно јемство, док је у
непривредним односима обрнуто. Основна карактеристика јемства је и његова акцесорност
(зависност) у односу на обавезу главног дужника, а изузеци су – принудно поравнање (као
мера реорганизације, иако долази до смањења обавезе главног дужника не долази до
смањења обавезе јемца) и стечај.
Залога може бити уговорна и законска. До сада je у привредним односима највише
коришћена ручна залога, а сада је све више у развоју и хипотека. У савременим правима се све
више развија систем бездржавинске ручне залоге (не предаје се ствар у државину повериоца)
на основу судског пописа и процене покретних ствари, односно уписа у регистар залога на
покретним стварима. У привредним односима залога може настати и на основу самог закона -

87
законско заложно право имају повериоци из више уговора у привреди: превозници свих грана
превоза робе, шпедитер, комисионар, трговински заступник, банка као држалац сефа, итд.
Реализација, како уговорног тако и законског заложног права, код уговора у привреди,
изузетно је упрошћена. Наиме, ако дужник не измири потраживање обезбеђено залогом,
поверилац може и без обраћања суду приступити продаји заложене ствари на јавној продаји.
Ако роба има тржишну или берзанску цену, или ако је реч о роби која је у квару или чија
вредност пада, поверилац може извршити продају и непосредном погодбом. Из реализоване
продајне цене залогопримац има право првенствене наплате. Међутим, ако продајна цена није
довољна за намирење потраживања заложног повериоца, као и за покриће трошкова чувања и
продаје робе, за ненамирену разлику такав поверилац има положај обичног (хирограферног)
повериоца.
Одговорност из уговора у привреди - Према ЗОО, дужник се ослобађа
одговорности за штету ако докаже да није могао да испуни своју обавезу, односно да је
закаснио са испуњењем обавезе због околности насталих после закључења уговора које није
могао спречити, отклонити или избећи – дакле, постоји претпоставка одговорности
дужника чим уговорна обавеза није испуњена или није уредно испуњена. Дужник се не може
ослободити одговорности, у случају штете настале неизвршењем или неуредним испуњењем
уговора, доказом да није крив.
За законско ослобођење од одговорности дужника за штету због неизвршења или
неуредног извршења уговора потребно је да се кумулативно испуне следећи услови:
 постојање штете;
 немогућност испуњења обавезе од стране дужника, или закашњење у њеном
испуњењу;
 да су немогућност испуњења или закашњење проузроковани околностима које се
настале после закључења уговора;
 да дужник није могао да спречи, отклони или избегне настанак ових околности;
 да дужник обавезно докаже настанак ових околности и узрочну везу са немогућношћу
испуњења обавезе, односно закашњењем у испуњењу.
У нашем праву, према општем правилу, дужник се ослобађа одговорности за штету
насталу неизвршењем или неуредним извршењем уговора, не само доказом да је до тога
дошло услед више силе, већ и због тзв. случаја. При томе, понашање дужника према
„околностима које није могао спречити, отклонити или избећи“ треба проценити према
правилима струке (објективни критеријум).
Законски режим одговорности није императиван, већ уговорне стране могу овај режим
одговорности својим уговорним клаузулама мењати – клаузуле егзонерације. Измена
режима утврђене одговорности може бити разноврсна: може се ублажити појам више силе;
проширити одговорност дужника и на слуачај за који он иначе не одговара, осим ако је то
супротно начелу савесности и поштења; може се искључити одговорност дужника за обичну
непажњу; може се уговорити највиши износ накнаде, ако није у несразмери са штетом и ако за
одређени случај није што друго одређено законом. Ипак, постоје и одређена ограничења за
клаузуле егзонерације: одговорност дужника не може се искључити за намеру и грубу
непажњу; такође и за обичну непажњу, ако је таква клаузула последица монополског положаја
дужника или је уопште израз неравноправног односа уговорних страна; непуноважно је
ограничење висине накнаде, ако је неиспуњење или неуредно испуњење уговорне обавезе
проузроковано намерно или крајњом непажњом дужника.
ЗОО ограничава обим накнаде на обичну штету и измаклу добит, које је дужник у
време закључења уговора морао предвидети као могуће последице повреде уговора, а
имајући у виду чињенице које су му тада биле познате или морале бити познате (предвидљива
штета). Изузетно, у случају преваре, намере или крајње непажње, поверилац има право да
захтева од дужника накнаду целокупне штете која је настала због повреде уговора.

88
 Камата - Доцња у испуњењу новчаних обавезе има за последицу плаћање и затезне
камате, поред главнице. Према нашој судској пракси прописана стопа затезне камате је
императивног карактера и не може се уговором мењати. Странке се не могу пуноважно
унапред одрећи права да захтевају плаћање затезне камате. Дужник је у обавези да повериоцу
плати затезну камату и у случају када не постоји његова одговорност за закашњење, као и без
обзира на то да ли је поверилац претрпео неку штету због закашњења. Изузетно, ако би после
закључења уговора наступила правна немогућност извршења новчане обавезе, онда треба
узети да је искључена одговорност дужника за штету.
У случају спора могу се користити различита доказна средства: пословна
кореспонденција, јавне и привате исправе, искази сведока и слично, а посебна специфичност је
и могућност коришћења пословних књига, и то како самих уговорних страна, тако и трећих
лица (посредника, заступника, превозиоца, шпедитера, итд).
Приговори на видљиве и скривене мане испоручене робе (извршених услуга), под
претњом губитка права (преклузија) морају се дати одмах по откривању (код грађанскоправних
послова рок је 8 дана).
Међусобна потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга, као и
потраживања накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима застаревају за 3 године
(иначе, општи рок застарелости потраживања је 10 година).
Преговори за закључење уговора - често претходе закључењу уговора у привреди.
Њихова сврха је у томе да се лицу које је дало иницијативу за преговоре помогне да
формулише своју понуду. Преговори се могу водити усмено или писмено. Основно правило
уговорног права је да преговори не обавезују. Од преговора се може одустати у сваком
моменту, могу се водити са више лица истовремено, понуда се може учинити независно од
садржаја преговора, итд.
Одговорност из преговора условљена је постојањем одређених објективних и
субјективних претпоставки, које морају бити кумулативно испуњене.
Објективне претпоставке укључују:
- вођење преговора за закључење неког конкретног посла;
- безуспешност преговора (да нису довели до закључења уговора);
- претрпљену штету неког учесника преговора, која је у узрочној вези са скривљеном
радњом другог учесника преговора.
Субјективна претпоставка има два вида:
- потребно је да страна која је одустала од преговора није имала намеру да закључи
уговор;
- потребно је да је страна која одустане од преговора то учинила без основаног разлога,
иако је иначе водила до тада преговоре у намери да закључи уговор.
Што се тиче одговорности из преговора (предуговорна одговорност), у нашој правној
теорији доминира схватање да је реч о вануговорној (деликтној) одговорности, и то оној која
је заснована на кривици штетника за штету непоштовања начела свесности и поштења.
ЗОО је предвидео критеријум претпостављене кривице штетника (оборива
претпоставка), а судови су заузели став да се претпоставља само најлакши степен кривице
(обична непажња), као и тежи степени кривице (намера и груба непажња), ако је то изричито
утврђено законом, а ако то није случај, тежи степени кривице доказују се према општима
правилима парничног поступка. Будући да се у овом случају предуговрне одговорности
субјективна претпоставка у оба случаја своди у основи на намеру да се не закључи уговор, а да
није прописана претпоставка њеног постојања код штетника, то ову субјективну претпоставку
мора доказати онај ко тражи да му се накнади штета. Подразумева се да сам оштећени мора
бити савестан, тј. да није знао или није морао знати за одсуство намере друге стране да
закључи уговор. Код надокнаде штете, надокнађује се тзв. негативни уговорни интерес - само
обична штета настала вођењем преговора, а не и измакла добит, јер међу странкама нема
уговора који би се морао извршити, те не постоји ни повреда уговорних обавеза која би

89
оправдавала накнађивање позитивног уговорног интереса. Обична штета обухвата само
ванредне трошкове поводом конкретних преговора, а не и редовне трошкове који су нормални
ризик привредне активности (телефонирање, писмена кореспонденција). Ако су пак преговори
окончани успешно или су прекинути оправдано, без одговорности учесника преговора,
правило је да свака страна сноси своје трошкове, а заједничке трошкове сносе подједнако.
Судови и арбитраже - Многобројне специфичности уговора у привреди условиле су и
постојање специјализованих привредних (трговачких) судова, а када је реч о привредним
споровима са елементом иностраности, специјалном уговорном клаузулом (компромисорна
клаузула), или по настанку спора (компромис) уговорне стране могу уговорити надлежност
институционалних (код нас Спољнотрговинска арбитража при Привредној комори Србије) или
ad hoc арбитража. Када су у питању спорови између домаћих привредних субјеката, може се
уговорити решавање међусобних спорова из пословних односа и путем изабраних судова при
привредним коморама. Како пред привредним судовима, тако и пред арбитражама и пред
изабраним судовима, примењује се посебан поступак, који уважава специфичности трговачких
послова.

УГОВОР О ПРОДАЈИ
Опште карактеристике
Уговор о продаји у привреди је такав уговор којим се једна страна – продавац
обавезује да ствар (робу) коју продаје испоручи (преда) другој уговорној страни – купцу, са
истим својством и да му пренесе право својине, а купац се обавезује да продавцу плати цену
у новцу и преузме ствар. Осим права својине, предмет могу бити и друга права.
Битни елементи - Уговор мора да садржи одређење ствари које продавац продаје
купцу (битни елемент по природи посла), одређење цене које је купац дужан да плати
продавцу, али је могуће да одређење цене изостане, и у том случају или када се на основу
елемената уговора цена не може одредити, за разлику од грађанске продаје, уговор о продаји
у привреди је ипак пуноважан. Уговор о продаји у привреди садржи и означење неких других
елемената који могу бити битни елементи на основу воље странака – њихово изостајање може
бити надомештено диспозитивним законским нормама, узансама или обичајима.

Предмет продавчеве обавезе

Редовно ствари – роба, као производи људског рада који задовољавају неке људске
потребе и намењене су размени на тржишту, а не непосредној потрошњи. Предмет продаје су
покретне ствари које су у слободном промету (изузетно и у ограниченом промету). Изузетно,
предмет продаје у привреди могу бити и непокретности, које су предмет пословања или у вези
са предметом пословања привредноправних субјеката (трговаца). У појам робе не улазе
хартије од вредности, ни монета, мада су телесне покретне ствари.
Продавац треба да је власник ствари коју продаје, мада је код нас дозвољена и продаја
туђе ствари, с тим што ако продавац изврши уговор са правним сметњама (евикција), купац
има право на накнаду штете и раскид уговора. Продаја се по правилу односи на ствар која
постоји у тренутку закључења уговора, али је и пуноважна продаја будуће ствари (уговор о
испоруци опреме која тек треба да се произведе).
Генеричне ствари као предмет уговора о продаји могу се одређивати по врсти,
количини и квалитету. Одређивање индивидуално одређене ствари у уговору о продаји се
врши њеним прецизним означењем (да може јасно да се разликује од других сличних ствари).
У супротном, уговор је неважећи јер недостаје битни елемент.
Поред ствари, предмет уговора о продаји могу бити и преносива имовинска права. Од
стварних права, поред својине, предмет продаје могу да буду и стварне службености (заједно

90
са повласним добром), а од личних службености право плодоуживања (за живота
плодоуживаоца). Може се продати и залога, али по правилу не одвојено од дуга. Могу се
преносити и ауторска и проналазачка права, као и потраживања (изузев оних која су везана за
личност).

Предмет купчеве обавезе

Куповна цена као предмет купчеве обавезе стоји као пандан основној обавези
продавца да испоручи одређену робу, а одређење појма цене независно је од начина њеног
плаћања: у готовини, хартијама од вредности, путем документарног акредитива,
пребацивањем са рачуна купца на рачун продавца (вирманисање), итд. Свака куповна цена из
уговора у привреди мора да испуњава одређене особине:
a) Мора да буде изражена у новцу, што је тачка разграничења са уговором о размени;
b) Потребно је да цена буде одређена уговором, али ако није одређена или одредива на
основу елемената уговора, важи цена коју је продавац редовно наплаћивао у време
закључења уговора, а у њеном недостатку важи категорија разумне цене – то је текућа
цена у време закључења уговора, а ако се она не може утврдити, онда цену утврђује
суд водећи рачуна о свим околностима конкретног случаја;
c) Цена мора да буде озбиљна, јер се продајом за багателну цену прикрива посао
поклона;
d) Цена мора да буде правична, јер се у супротном може отворити питање установе
прекомерног оштећења или зеленашког уговора.
Куповна цена може бити одређена или одредива на основу елемената из уговора,
може бити уговорена као непроменљива – фиксна и као променљива. Разлика је у томе да ли
постоји могућност промене на основу промењених околности. Промена уговорене куповне
цене, која је уговорена као променљива, може се вршити применом правила уговорне клизне
скале, или ако ништа није уговорено, применом општих правила о измени куповне цене по
основу промењених околности.
Одредивост куповне цене може да буде постигнута на више начина:
1) Кад је прописана од стране надлежног органа, будући да тада уговорне стране је не
могу мењати;
2) Када је уговорено да ће купац платити текућу цену – цена утврђена званичном
евиденцијом на тржишту места продавца у време када је требало да уследи испуњење,
а ако овакве цене нема, купац дугује цену која се утврђује према обичајима тржишта;
3) Када је њено одређивање поверено трећем лицу, а ако оно је не одреди, а уговорачи
се накнадно не споразумеју о цени или не раскину уговор, сматраће се да је уговорена
разумна цена;
4) Када је уговорена као оријентациона, јер у овом случају цена ће бити утврђена у
зависности од околности које су уговорне стране имале у виду приликом закључења
уговора.

Обавезе продавца
Основна обавеза је обавеза предаје ствари купцу у својину и обухвата скуп радњи које
је продавац, према уговору или природи посла, дужан да изврши како би се купцу омогућила
државина ствари. Дакле она се састоји у предаји ствари, а не у преносу својине. За пословни
свет је битан момент преласка ризика са продавца на купца, а не стицање својине. У
одређеним случајевима, иако је предаја са стварноправним дејством извршена, ризик ће ипак
остати на продавцу (и обрнуто) – ризик остаје на продавцу код куповине на пробу, затим ако је
купац због неког недостатка предате ствари раскинуо уговор или тражио замену ствари; код
продаје са задржавањем права својине од стране продавца ризик ипак прелази на купца
моментом предаје.

91
 - Питање места предаје (испоруке) регулише се у првом реду уговором, и то најчешће
позивањем на транспортну клаузулу. Ипак, будући да није реч о битном елементу по природи
посла, чест је случај да изостане одређење у самом уговору. Тада се примењују диспозитивне
законске или узансне норме:
1) будући да је реч о неновчаној обавези опште је правило да се извршава у седишту
дужника (продавца) у време закључења уговора;
2) ако је предмет уговора индивидуално одређена ствар, онда се испорука има
извршити у месту где се ствар налази у моменту закључења уговора или у месту где треба да
буде произведена, ако су обе стране тада знале да се она налази у том месту или да треба да
буде произведена у том месту;
3) испорука генеричне ствари која се према уговору има узети из одређеног стоваришта
или масе, извршава се тамо где се то стовариште или маса налази у моменту закључења
уговора.
Према томе, у сваком случају, продавац није обавезан, изузев када је то изричито
уговорено, да испоручи робу у тзв. место опредељења, тј. место у које роба према уговору
треба да буде испоручена (седиште купца или неко друго место по диспозицији купца).
- Као и место предаје, и време предаје се регулише уговором и то на различите начине:
1) уговором је могуће прецизно одредити дан испоруке; 2) уговором се испорука може
одредити унутар одређеног периода времена; 3) уговором се може одредити оквирни рок
испоруке употребом израза почетком месеца, у првој половини године, крајем месеца,
означењем месеца испоруке, итд; 4) рок испоруке може бити одређен и употребом израза
брзо, хитно и слично, и тада се сматра да продавац робу треба испоручити без одлагања, а
најкасније у року од 8 дана од дана закључења уговора. Ако рок испоруке није уговорен
прецизно или оквирно, према ЗОО, испорука се има извршити у разумном року, после
закључења уговора, зависно од природе робе и осталих околности.
- И начин испоруке се одређује уговором и зависи од тога да ли је реч о индивидуалној
роби (испорука се врши на начин који одговара околностима сваког конкретног случаја) или
генеричној роби (испорука се врши њиховим издвајањем на јасан начин, ради отпреме, на
складишту продавца (ако је то локацијско место испоруке) или њиховом предајом превозиоцу
или шпедитеру (код дистанционе продаје код које није одређено место испуњења), односно
предајом робе купцу у уговореном месту опредељења (код дистанционе продаје)) и да ли је
реч о покретним или непокретним стварима. Ако ништа друго није уговорено, испоручује се
цела уговорена количина робе одједанпут, тако да се сукцесивна испорука не претпоставља,
већ се посебно уговара.
Предаја може бити физичка (предаја из руке у руку), симболичка (предаја хартија од
вредности са традиционим својством, помоћу којих се омогућује купцу да располаже са робом)
и фиктивна (traditio brevi manu, constitutum possessorium, cessio vindicationis).
Продавац је обавезан да испоручи купцу робу саобразну уговору, дакле робу која у
начелу нема материјалне недостатке, што је према ЗОО везано само за квалитативне
недостатке. Према ЗОО, сматра се да испоручена ствар има материјалне недостатке: ако
нема својства или одлике које су изричито или прећутно уговорене или прописане; ако нема
потребна својства за нарочиту употребу за коју је купац набавља, што је било познато продавцу
или му је морало бити познато; ако није саобразна узорку или моделу, осим ако су узорак или
модел показани само ради обавештења; и ако нема потребна својства за редовну употребу или
промет.
У остале обавезе продавца спадају: предаја робних докумената, гаранција за правна
својства робе (евикција), чување робе, обезбеђење амбалаже, обавеза обавештавања и
обавеза осигурања (код одређених транспортних клаузула).

92
 Обавеза купца
1. Обавеза плаћања цене
Место плаћања - купац плаћа куповну цену у уговореном месту, а ако у уговору о томе
нема одредаба, а не постоји ни неки обичај у погледу места плаћања цене, купац је дужан да
плати цену у месту предаје ствари, што је по правилу седиште продавца, и на тај начин се и
место предаје ствари и место плаћања куповне цене подударају, што одговара општем правилу
да се новчане обавезе испуњвају у седишту повериоца.
Време плаћања се одређује уговором и модалитет плаћања може бити тројак: плаћање
за готово, плаћање пре испоруке робе и плаћање после испоруке робе. Уговорне стране могу
уговорити и плаћање по клаузули „одмах“, „промптно“, у ком случају је купац дужан да плати
цену првог радног дана по пријему фактуре, а ако је робу примио после пријема фактуре, онда
првог радног дана по пријему робе. ЗОО овлашћује купца да одложи плаћање робе за време
које је потребно за преглед робе, изузев ако начин испоруке и плаћања са којима су се стране
сагласиле искључују такву могућност.
Начин плаћања - воља уговорних страна код начина плаћања није сасвим суверена –
купац и продавац не могу да одреде валуту плаћања у земљи, будући да се плаћање у домаћој
продаји врши у домаћој валути, али су ипак слободне да одреде да ли ће плаћање бити у
готовом новцу, хартијама од вредности или ће се радити о тзв. плаћању уз документа
(документарни акредитив и плаћање уз откуп робних докумената).
2. Обавеза преузимања ствари – обавеза купца да преузме робу након испоруке
разложена је на два дела: а) обавеза предузимања свих потребних радњи да би се продавцу
омогућило извршење испоруке, и б) обавеза одношења ствари.
У остале обавезе купца спадају: разне обавезе у вези са исплатом цене (отварање
акредитива, давање гаранције за плаћање цене, итд); обавеза достављања спецификације;
обавеза давања диспозиције продавцу код дистанционе продаје; обавеза прибављања
транспортних средстава; обавеза достављања амбалаже.

ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕИЗВРШЕЊЕ УГОВОРНИХ ОБАВЕЗА

1. Одговорност продавца – права купца

Продавац одговара:
a) За квалитет и квантитет испоручене робе (саобразност) купцу, под условом да су такви
недостаци благовремено и прописно утврђени од стране купца;
b) За квалитативне и квантитативне недостатке ако му је купац благовремено и уредно
ставио приговоре;
c) За материјалне недостатке ствари које је она имала у часу преласка ризика на куппца,
без обзира на то да ли му је то било познато;
d) За недостатке ствари ако купац своја права врши у одређеном законском преклузивном
року (годину дана).
Ако купац прегледом робе утврди квалитативне и квантитативне недостатке дужан је да
стави приговоре (рекламације) благовремено (одмах, а ако су мане скривене одмах по
откривању), конкретно (не уопштено) и на сигуран начин (да се може доказати).
Рок за стављање приговора за материјалне недостатке је преклузиван, те купац губи
права која има према продавцу ако их не стави благовремено и уредно. Међутим, на
неблаговременост купчевог приговора суд не пази по службеној дужности, већ само на захтев
продавца.
Кад је реч о квантитативним недостацима (испорука мање или веће количине од
уговорене), онда рокови стављања приговора имају другачије последице. Неистицање
приговора у разумном року код вишка испоручене робе води претпоставци да је купац
сагласан да прими целу уговорену количину. Код испоруке мање количине од уговорене, купац

93
и поред нестављања приговора има иста права као да је ставио приговор, с тим што може бити
одговоран за штету продавцу, а коју му причини нестављањем или неуредним стављањем
приговора.
Ако су испуњене све друге претпоставке за одговорност продавца за материјалне
недостатке, купац мора своја права да оствари у року од годину дана од дана слања
рекламације продавцу, и реч је о преклузивном року који није изложен застоју и прекиду као
рок застарелости, али суд на њега не пази по службеној дужности.

Одговорност продавца не постоји у следећим случајевима:

1) Ако нису испуњене све претпоставке његове одговорности (осим у случају несавесности
и преваре купца – то купац мора да докаже);
2) У случају несавесности купца - ако су му у тренутку закључења уговора били познати
недостаци или му нису могли остати непознати. Изузетно, продавац одговара и за
недостатке које је купац могао лако опазити, ако је изјавио да ствар нема никакве
недостатке или да ствар има одређена својства или одлике;
3) Не одговара за тзв. незнатне материјалне недостатке, изузев ако је уговорена испорука
„без толеранције“;
4) Ималац чија је ствар продата на принудној јавној продаји не одговара за недостатке
ствари;
5) Не одговара ако је уговором о продаји његова одговорност искључена.

Права продавца:
Према ЗОО и Општим узансама, када су испуњене претпоставке одговорности продавца
за несаобразну испоруку, купац има следећа права:
1) да захтева испуњење уговора (отклањање недостатака или предаја друге ствари без
недостатака);
2) да захтева снижење цене; и
3) право раскида уговора.
Уз сва ова права, купац има право и на накнаду штете. Опредељење купца да раскине
уговор или снизи цену је неопозив и дефинитиван избор, а захтев за оправку и замену ствари
не мора бити дефинитивно – ако купац не добије захтевано испуњење уговора (оправка или
замена) у разумном року, задржава право да захтева раскид уговора или снижење цене.
Право на замену ствари трпи одређења ограничења: да се ради о роби која је одређена
по роду и потребно је да је реч о неком крупнијем недостатку.
Право купца на раскид уговора трпи још већа ограничења: купац не може да тражи
раскид уговора ако је располагао са робом, не може да раскине уговор у целини ако само део
робе има недостатке и не може да раскине уговор ако испоручена роба има само материјалне
недостатке, без остављања накнадног – примереног рока за уредно испуњење уговора.
Неблаговремено извршење испоруке доводи продавца у дужничку доцњу.
Благовременост испоруке утврђује се по уговореном року испуњења или, у његовом
недостатку, по пријему повериочеве опомене за испуњење обавезе. Доцња продавца са
испоруком робе рађа два основна права купца:
1) право на захтевање испуњења уговора и
2) право на раскид уговора (без обзира на кривицу).
Уз ова два основна права купац има и секундарно право на накнаду штете (ако постоји
кривица за доцњу). Избор купца између испуњења уговора или раскида уговора у начелу је
неопозив. Ипак, док опција раскида уговора остаје увек неопозива, опција испуњења уговора
остаје неопозива само онда ако продавац по оваквом захтеву купца покаже спремност за
извршење уговора. У супротном, купац може да изјави да раскида уговор, а може и да остане
при захтеву за испуњење до истека застарног рока из уговора.
Опција купца за раскид уговора условљена је обавезношћу остављања накнадног
рока!!!, а изузетно купац није дужан да купцу остави накнадни рок: ако је уговорена фиксна

94
продаја (уговорен фиксни рок испоруке или то произилази из околности посла) или кад из
продавчевог држања (или из изричите изјаве) произилази да он неће извршити уговор. У
случају кад се не оставља накнадни рок уговор се раскида по самом закону истеком
уговореног рока испоруке. С друге стране, и кад постоји обавеза купца да остави накнадни рок,
његовим безуспешним протеком настају исте последице као и кад не постоји обавеза
остављања накнадног рока – раскид уговора по самом закону, уз овлашћење купца да га
одржи на снази.
Купац је дужан да прими мање испоручену количину робе, а изузетно то није дужан,
односно може да раскине уговор у целини, само ако уговорена количина или продата ствар
чини целину и ако купац има оправдани интерес да прими уговорену ствар или количину у
целини. Куповна цена се увек плаћа према стварно испорученој количини робе. Иста правила
важе и код испоруке робе чији само један део има квалитативне недостатке (обавеза пријема,
раскид уговора само у погледу дела који има недостатке, изузетно раскид уговора у целости), с
тим што у овом случају купац има и право по основу несаобразне испоруке (замена ствари,
снижење цене, раскид уговора).
Купац није дужан да прими испоруку веће количине робе од уговорене, али може да је
прими. Према ЗОО, претпоставља се да ју је примио ако у разумном року није изјавио да вишак
одбија, а у сваком случају испорука вишка робе рађа обавезу на његово чување на трошак и
ризик продавца.
Поједини оброци код сукцесивних испорука имају самосталну правну судбину,
изузетно то не мора бити случај, и закон прописују три значајна правила за сукцесивне
испоруке, док у свему осталом важе општа правила о несаобразним испорукама:
a. Ако продавац касни само са испоруком једног оброка, купац може да у разумном року
раскине уговор само у погледу тог оброка;
b. Може да раскине уговор и у погледу будућих недоспелих оброка, ако је из датих
околности очигледно да они неће бити уредно испуњени;
c. Може да га раскине у целини (и у погледу испоручених и недоспелих оброка), ако нема
интереса за већ извршена испуњења, јер доспели неиспуњени оброци и будући оброци
чине са овим једну целину.
АЛУИД - Купац коме је испоручена роба друге врсте у односу на уговорену (aluid), није
дужан да утврђује квалитет те робе, нити да ставља приговор продавцу, и такву робу купац
може без даљега ставити на располагање продавцу. Дакле, у нашој судској пракси aluid се
третира као неиспуњење уговора, а не као испорука робе са материјалним недостацима
(pejus).

2. Одговорност купца – права продавца

Кашњење купца са плаћањем цене доводи га у дужничку доцњу, али она у односу на
доцњу продавца има неких специфичности:
i. Продавац може да раскине уговор о продаји само ако је купац у доцњи са плаћањем
цене, а није примио испоруку робе – кад купац прими испоруку робе он постаје њен
власник, па продавац, и поред неплаћања цене, не би могао да тражи повраћај робе ни
својинском тужбом;
ii. Продавац има право на камату за све време трајања доцње и случају када је купац у
доцњи услед узрока за који није одговоран, као и у случају да услед купчеве доцње није
претрпео никакву штету. Ако је купац и одговоран за неплаћање цене, односно ако је
продавац претрпео већу штету од уговорене и затезне камате, има право и на накнаду
те веће штете, али је дужан исту доказати;
iii. Код сукцесивних испорука правило је да се плаћа сваки испоручени оброк посебно, ако
нешто друго није уговорено или ако нешто друго не произилази из околности посла.

95
 Заједничка правила за обавезе продавца и купца
Обавезе купца и продавца из уговора о продаји као двостраног уговора су узајамно
условљене, при чему извршење обавезе једне стране служи као циљ (кауза) друге стране. Из
начела узајамне условљености обавеза произилази и начело истовременог испуњења –
ниједна страна није дужна да испуни своју обавезу ако друга страна не испуни или није
спремна да истовремено испуни своју обавезу. Кад је пре истека рока за испуњење обавезе
очигледно да једна страна неће испунити своју обавезу, друга страна може да раскине уговор и
захтева накнаду штете. Раскид уговора пре истека уговореног рока мора бити изјављен (нема
раскида по самом праву), а изјава о раскиду производи своје дејство од тренутка пријема.
Када дужник (купац или продавац) не испуни своју обавезу или је испуни неуредно,
дужан је да накнади повериоцу (купцу или продавцу) штету која му је тиме нанета, изузев ако
је до неиспуњења или неуредног испуњења дошло из узрока за који се може ослободити
одговорности. Циљ накнаде штете није у томе да се успостави стање које би постојало да
уговор није закључен (тзв. негативни уговорни интерес), него у томе да стави повериоца у исти
имовински положај у коме би се налазио да је уговор испуњен или да је уредно испуњен (тзв.
позитивни уговорни интерес – интерес испуњења).
Раскид уговора и апстрактна штета - Апстрактна штета заснива се на разлици између
уговорене и тржишне (или берзанске) цене погођене робе. Реч је о претпостављеној штети
која се базира на идеји препродаје тј. да би купац по тој цени могао продати робу да му је
испоручена, односно да би продавац могао продати ту робу новом купцу по тој цени, као и на
идеји куповине, односно продаје ради покрића. Отуда, купцу право на ову штету припада ако је
текућа цена виша од уговорене, а продавцу ако је текућа цена нижа од уговорене. Апстрактна
штета представља минимум одштетног захтева повериоца, који само докаже такву разлику у
цени, те му припада и право на накнаду друге штете, под условом да је докаже. Временски
моменат утврђивања разлике у цени (текућој и уговореној) је моменат раскида уговора, а
место утврђивања је место где је испорука требало да буде извршена (Опште узансе и Бечка
конвенција), односно место у коме је посао обављен (ЗОО).
Раскид уговора и конкретна штета куповине или продаје ради покрића - Купац и
продавац у случају неизвршења обавезе друге стране могу бити обештећени и накнадом тзв.
конкретне штете, путем реализације куповине, односно продаје ради покрића. Од овог
института треба разликовати институт тзв. продаје ради самопомоћи (ако је ствар која је
предмет продаје неподесна за чување или би њено чување изазвало несразмерне трошкове у
односу на њену вредност, у случају неиспуњења обавезе друге стране, дужник је може
продати, а добијени износ, по подмирењу трошкова продаје, положити код суда. Ако је у
питању роба која брзо пропада или се квари, дужник има обавезу, у случају неизвршења
обавезе друге стране, да је прода без одлагања на најпогоднији начин).
Дакле, реализација куповине, односно продаје ради покрића захтева испуњење
одређених услова:
a) Поверилац (купац или продавац) мора да раскине уговор на начин предвиђен за раскид
уговора (јер све док не раскине уговор дужник задржава право да испуни уговор), а
изузетно, ако је реч о неизвршењу фиксне уговорне обавезе, не тражи се испуњење
овог услова будући да раскид произилази из самог закона;
b) Потребно је да су предмет продаје ствари одређене по роду;
c) Потребно је да куповина односно продаја ради покрића буду извршене у разумном
року после раскида уговора – рок би требало да је преклузиван;
d) Куповина односно продаја ради покрића мора да буде извршена на разуман начин (у
погледу цене, исте количине, истог квалитета, најближег могућег места, и слично);
e) Потребно је да поверилац о намераваној куповини односно продаји ради покрића
обавести дужника.
Конкретна штета се обрачунава према разлици у цени по којој је роба продата
односно купљена у односу на уговорену цену, укључујући и трошкове продаје односно
куповине и друге трошкове које је поверилац разумно учинио.

96
 И апстрактна и конкретна штета извршена на основу куповине ради покрића или
продаје ради покрића садрже и стварну штету и измаклу добит. Али ако поверилац докаже да
је поред њих претрпео и неку другу штету, он има право и да је накнади. Поверилац има право
на накнаду доказане стварне (обичне) штете и измакле добити, које је у време закључења
уговора морао предвидети као могућу последицу повреде уговора, имајући у виду чињенице
које су му тада биле познате или су му морале бити познате. Ово право на накнаду, до граница
предвидљиве штете, није зависно од кривице дужника. Обавеза накнаде штете сматра се
доспелом од тренутка настанка штете, а висина накнаде се одређује према ценама у време
доношења судске одлуке, осим ако је законом нешто друго одређено.

Прелазак ризика и трошкова са продавца на купца – транспортне клаузуле

Моменат преласка ризика са продавца на купца везује се за моменат примопредаје
робе, јер тамо где престаје обавеза испоруке од стране продавца започиње у погледу
преузимања робе пријем испоруке од стране купца. У месту у ком се према уговору или
обичајима реализује ова примопредаја реализује се и прелаз ризика. Са пријемом испоруке у
свим овим случајевима изједначено је и падање у доцњу са тим пријемом.
За транспортне клаузуле посебно су значајна следећа општа правила:
1) Свака транспортна клаузула има два дела – означење властитог имена и опредељење
имена једног географског места или неке просторије (фоб – фабрика; циф – лука
опредељења);
2) Систематизоване су тако да обавезе продавца степенасто расту, а обавезе купца се
степенасто смањују;
3) Ризик и трошкови по правилу прелазе у истом месту и истовремено са продавца на
купца, изузев оних код којих продавац има обавезу да изврши осигурање робе;
4) Клаузуле не познају симболичну предају (јер се не баве преносом права својине), већ
само физичку предају;
5) Заједничке обавезе продавца у свим транспортним клаузулама су: обезбеђење
амбалаже, ако је потребна; сношење трошкова контроле робе и пружање помоћи
купцу, на његов захтев и о његовом трошку; прибављање исправа које се издају у
земљи испоруке односно порекла и које су потребне купцу ради извоза или увоза;
6) Све клаузуле се деле према месту испоруке на: клаузуле за испоруку у месту, клаузуле
за испоруку уз отпрему и клаузуле за испоруку у месту опредељења.
Постоје следеће клаузуле:
a) Франко фабрика – са становишта продавца ова клаузула је најповољнија - продавац
је дужан да у уговореном року у том месту (фабрика, млин и слично) стави на
располагање робу купцу, а купац је дужан да обезбеди превозно средство. Продавац
сноси трошкове и ризик у вези са робом до тренутка када је купац био дужан да
преузме робу, а од тог тренутка купац.
b) Франко вагон уз назнаку места отпреме (ФОТ, ФОР) – примењује се у железничком
превозу, али се може применити и на друмски превоз - продавац је дужан да
благовремено поручи вагон и да изврши утовар робе о свом трошку уговореног дана
или у уговореном року.
c) Франко уз бок брода (ФАС) – уговорена лука укрцаја – примењује се у поморском
транспорту. Продавац је испунио обавезу кад је робу припремио за утовар у
уговореном року уз бок брода, на месту које је означио купац, у уговореној луци укрцаја
и сагласно лучким узансама. Продавац је дужан да о овоме одмах обавести купца.
Купац обезбеђује брод и место утовара и о томе обавештава продавца.
d) Франко брод – уговорена лука отпреме – најуобичајенија у поморској трговини.
Продавац је обавезан да испоручи робу на брод који је означио купац у уговореној луци
укрцаја у уговореном року. Укрцај робе спроводи продавац. Продавац сноси трошкове
и ризик утовара робе на брод и пошто је реч о извозној клаузули, дужан је да прибави и

97
 извозну дозволу и да плати и царину. Код ње купац обезбеђује брод, те је стога
повољна код увоза јер наш купац може уговорити наш брод. Трошкове и ризик превоза
сноси купац.
e) Цена, осигурање, возарина (ЦИФ) – уговорена лука опредељења. Основна одлика
ове клаузуле је да цена ЦИФ обухвата све три ставке без могућности рашчлањавања –
цену робе, возарину и осигурање. Ова клаузула спада у клаузуле уз отпрему те
продавац извршава своју обавезу утоваром робе у брод у луци укрцаја у уговореном
року. Продавац је обавезан да прибави чист коносман „укрцано“, као и извозну
дозволу, цертификат о пореклу, полису осигурања. Ризик прелази на купца у тренутку
када роба стварно пређе ограду брода у отпремној луци. Продаја ЦИФ као и ФОБ је
извозна продаја, те продавац сноси извозне таксе и царине, као и возарину до
приспећа робе у место опредељења. Специфичност ове клаузуле је, дакле, обавеза
продавца да осигура робу – износ осигурања мора покривати цену коју је фактурисао
продавац – тзв. цена ЦИФ повећана за 10%.
f) Цена, возарина – уговорена лука опредељења – има исту садржину као ЦИФ, само
што продавац нема обавезу да осигура робу.
g) Франко аеродром (ФОБ) – уз назначење договореног аеродрома отпреме –
примењује се у ваздушном превозу робе. Продавац је обавезан да стави на
располагање робу авиопревознику у уговореном року и на уговореном аеродрому
отпреме, на уобичајен начин на аеродрому. Реч је о извозној продаји, па продавац
прибавља извозну дозволу на свој трошак и ризик, а сноси све порезе, таксе и друге
дажбине у вези са извозом.
h) Франко превозник – назначено место – циљ је задовољење потреба контејнерског
превоза, као и превоза тегљачима и фериботима. Заснива се на принциму као и
клаузула ФОБ, с тим што ризик као и трошкови прелазе са продавца на купца у
тренутку предаје робе првом превозиоцу, а не када роба пређе ограду брода (као код
клаузуле ФОБ). Купац о свом трошку уговара превоз од назначеног места и дужан је да
обавести продавца о имену превозника и времену када роба треба да буде стављена на
располагање превознику.
i) Франко брод – назначено место опредељења – продавац испуњава своју обавезу
испоруке у месту опредељења, на палуби брода. Име брода не мора бити назначено у
тренутку закључења уговора, већ касније приликом достављања коносмана или
обавештења о приспећу робе. Продавац сноси све трошкове и ризике до тренутка кад
стави робу на располагање купцу на палуби брода у месту опредељења.

ПОСЕБНИ МОДАЛИТЕТИ УГОВОРА О ПРОДАЈИ

Продаја са правом прече куповине – обавеза је купца који намерава да прода

купљену ствар да о томе претходно обавести продавца, да му предочи услове продаје и
понуди да он купи ствар за исту цену. Продавац који жели да се користи правом прече
куповине мора се о томе изјаснити на поуздан начин у року од месец дана од дана пријема
обавештења. Истовремено са изјавом да он купује ствар, продавац је дужан исплатити цену
договорену са трећим лицем, или је положити код суда. У случају принудне јавне продаје
продавац се не може позивати на своје право прече куповине, сем уколико је то право било
уписано у јавној књизи. Право прече куповине предвиђено уговором престаје после 5 година
од закључења уговора, и не може се продужити, али се може уговорити да престане раније.
Осим уговором, право прече куповине може бити установљено посебним законом или другим
општим актом (код продаје удела у ДОО). Трајање законског права прече куповине није
ограничено. У случају повреде права прече куповине, тј. продаје ствари трећем лицу без
обавештења продавца, и уз несавесност трећег лица, продавац може, у року од 6 месеци

98
рачунајући од дана кад је сазнао за овај пренос, захтевати да се пренос поништи и да се ствар
њему уступи под истим условима.
Куповина на пробу - постоји ако је уговором о продаји одређено да купац преузима
ствар да је испроба, да би установио да ли одговара његовим жељама (субјективна проба). Он
је дужан да након пробе обавести продавца да ли остаје при уговору, у року који је одређен
уговором или обичајем, а ако таквог нема, онда у примереном року који му одреди продавац,
иначе се сматра да је одустао од уговора. Ако је, пак, ствар предата купцу да би је испробао до
одређеног рока, а он је по његовом истеку не врати или не изјави да је одустао од уговора,
сматра се да је остао при уговору. Објективна проба постоји када је проба уговорена да би се
утврдило да ли ствар има одређено својство или да ли је подобна за одређену употребу. Ако је
одговор потврдан, уговор се сматра закљученим. Ризик случајне пропасти или оштећења
ствари предате купцу ради пробе сноси продавац до купчеве изјаве да остаје при уговору,
односно до истека рока када је купац био дужан да врати ствар продавцу.
Продаја робе по спецификацији – таква врста уговора о продаји у привреди у којима
је у часу закључења уговора одређена врста и количина робе, а купац има право да накнадно у
одређеном року одреди својства робе (облик, меру и друге појединости). Ако купац не изврши
ову спецификацију до уговореног датума или до протека разумног рока рачунајући од
продавчевог тражења да то учини, продавац може изјавити да раскида уговор или обавити
спецификацију према ономе што му је познато о купчевим потребама – о томе обавештава
купца и одређује разуман рок да сам изврши другачију спецификацију – ако овај то не учини,
обавезна је спецификација коју је извршио продавац. За случајеве када својства робе нису
прописана, а ни уговорне стране нису уредиле ово питање, важе два правила: 1) кад квалитет
робе није одређен уговором, а продавцу је приликом закључења уговора била или му је
морала бити позната сврха за коју купац купује робу, продавац мора испоручити робу таквог
квалитета који одговара тој сврси; 2) ако квалитет робе није одређен уговором, а продавцу није
била позната њена сврха, нити му је морала бити позната, испоручује се роба средњег
квалитета – мора имати потребна својства за њену редовну употребу и промет.
Продаја са задржавањем права својине – продавац задржава право својине на
испорученој ствари све док купац не исплати цену у потпуности. Дакле, продавац предаје купцу
у државину покретну ствар, преносећи му фактичку власт на ствари, али правну власт (право
својине) задржава за себе, све до коначне исплате цене. Ризик случајне пропасти или
оштећења ствари сноси купац од часа кад му је ствар предата.
Продаја по узорку (моделу) – ако роба коју је продавац предао купцу није саобразна
узорку или моделу, продавац одговара по прописима о одговорности продавца за материјалне
недостатке ствари, а у другим случајевима по прописима о одговорности за неиспуњење
обавезе. Продавац може приликом закључења уговора предати узорак купцу или неком
трећем лицу, посреднику, комисионару, да би се обезбедило да испоручена роба код овог
уговора о продаји буде у потпуности саобразна узорку. Узорак се најчешће печати и потписује
од уговорних страна и трећег лица да би се могао сматрати веродостојним.
Продаја са оброчним отплатама цене - продавац се обавезује да преда купцу
одређену покретну ствар пре него што му цена буде у потпуности исплаћена, а купац се
обавезује да исплати њену цену у оброцима (ратама), у одређеним временским размацима.
Уговор мора садржати укупан износ свих рата, износ појединих отплата, као и њихове рокове
исплате. Уговор мора да буде састављен у писменој форми. Купац може увек исплатити
одједном остатак дужне цене, без уговорних камата и трошкова. Продавац може раскинути
уговор ако купац дође у доцњу са почетном отплатом, а након тога у случају доцње у исплати
најмање две узастопне рате отплате. У случају раскида уговора, продавац је дужан вратити
купцу износ примљеног новца са каматом, а купац је дужан вратити продавцу примљену ствар
и платити накнаду за њено коришћење до раскида уговора.
Фиксна продаја - купопродаја код које су уговорени тачни и непромењиви (фиксни)
рокови за испоруку робе или за плаћање цене, који се сматрају битним елементима уговора.

99
Специфичност овог уговора је пооштрена одговорност: 1) уговор се сматра аутоматски
раскинутим чим је дужник закаснио са испуњењем; 2) али поверилац ипак може остати при
уговору и тражити испуњење о чему мора одмах обавестити дужника; 3) поверилац има право
да од дужника захтева накнаду штете због неиспуњења или задоцњења.
Продаја на почек (на кредит, на вересију) – продавац испоручује робу, а купац
преузима, с тим што је обавезан да плати цену, у целости или у ратама, тек после одређеног
рока од испоруке. Купац постаје власник чим преузме робу и истом може слободно
располагати иако није платио цену. Код оваквог одложеног плаћања продавац има право да
зарачуна камату с обзиром да кредитира купца.
Пренумерациона купопродаја – купац се обавезује да унапред исплати куповну
цену, одједном или у ратама, а продавац је у обавези да изврши испоруку робе тек кад у
потпуности прими цену.
Продаја са правом откупа – купац купује и преузима робу, дакле стиче право
својине, али продавац задржава право да у одређеном року откупи продату робу, и поново је
стекне у својину. У том случају продавац је дужан да купцу врати цену коју је примио и накнади
му трошкове. Овим уговором се несумњиво ограничава право купца који је ограничен да за
време трајања права откупа располаже робом. Уколико би купац у року права откупа отуђио
ствар трећем лицу, продавац не би имао право да робу поврати од савесног стицаоца, јер није
њен власник, али би имао право на накнаду штете од купца.

УГОВОР О ПОСРЕДОВАЊУ
Уговор о обављању привредних услуга у коме се једна уговорна страна – посредник
обавезује да настоји да нађе и доведе у везу са својим налогодавцем као другом уговорном
страном лице које би са њим преговарало о закључењу одређеног уговора, а налогодавац се
обавезује да му исплати одређену накнаду (провизију), ако тај уговор буде закључен.
Спада у неформалне!!! уговоре тако да се често закључује савременим средствима
везе. Не може се закључити ћутањем посредника поводом налога налогодавца. По техници
закључења спада у уговоре по приступу, јер се закључује на бази општих услова пословања
посредничких организација.
На основу налога за посредовање и у вези са посредничким послом успостављају се по
правилу две врсте правних односа: посредник – налогодавац (што представља уговор о
посредовању), који настаје правноваљаним закључењем овог посла, и налогодавац – треће
лице, који настаје извршењем овог правног посла (извршењем уговора о посредовању).
Законске обавезе посредника су: обавеза извршења налога – тражење пословне везе за
налогодавца; обавеза обавештавања налогодавца; обавеза заштита интереса обеју страна
између којих посредује; обавеза верности – чувања пословне тајне, вођења посредничког
дневника, издавања посредничког листа (закључница).
Уговорне обавезе посредника: обавеза посредовања у преговорима, обавеза примања
испуњења обавезе трећег лица и обавеза чувања узорака.
Одговорност посредника - посредник је дужан да се придржава добијених упутстава и
при том да поступа са пажњом доброг привредника или са струковном пажњом –
професионална одговорност. Он одговара за сваку штету која настане његовом кривицом – по
начелу претпостављене кривице и може да се ослободи одговорности доказом да штета није
настала његовом кривицом и доказом постојања ослобађајућих разлога. За његову
одговорност ирелевантно је да ли је дошло до закључења уговора између његовог
налогодавца и трећег лица или не (на пример одговорност за пропуштање обавештења
релевантних за конкретни посао, што узрокује незакључење уговора).
Посредник не одговара увек за избор трећег лица, посебно не одговара увек за бонитет
трећег лица, већ одговара само у случају своје несавесности. Такође, не одговара за успех

100
обављеног посла – за извршење обавезе трећег лица из уговора закљученог његовим
посредовањем, већ само за савесно извршење свог посла.
Посредник стиче право на провизију у часу закључења уговора за који је посредовао,
али је могуће уговорити да стиче то право тек кад се изврши уговор закључен уз његово
посредовање. Провизију посреднику плаћа налогодавац, а изузетно код двоструког
посредовања (посредовање за обе стране), ако другачије није уговорено, провизију плаћају
обе стране и то по половину. Исто правило важи и за његове трошкове, кад има право на њих.
Трошкови које посредник има у извршењу уговора о посредовању укључени су у
провизију, те по правилу нема право на њихову посебну накнаду, осим ако је то изричито
уговорено. Кад је уговорено право посредника на накнаду трошкова, он има право на њихову
накнаду и кад уговор са трећим лицем није закључен.
Посредник губи право на провизију и на накнаду трошкова, кад противно уговору или
интересима свог налогодавца ради за другу страну.

УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ЗАСТУПАЊУ – АГЕНТУРИ

Уговор о обављању привредних услуга у коме се једна уговорна страна – заступник
(агент) обавезује да се стално стара да трећа лица закључују уговоре са његовим
налогодавцем (принципалом) и да у том смислу посредује између њих и налогодавца, као и
да по добијеном овлашћењу закључује уговоре са трећим лицима у име и за рачун
налогодавца, а друга уговорна страна – налогодавац се обавезује да му за сваки закључени
уговор исплати одређену накнаду (провизију).
Овај уговор је формалан!!! Не може се закључити ћутањем заступника по налогу
властодавца.
Правна конструкција правног посла заступања по правилу је трочлана: налогодавац
(властодавац, принципал, комитент), заступник и треће лице. Овде заправо постоји двоструки
правни однос: унутрашњи, који се заснива на налогу и који у ствари и представља однос из
уговора о заступању (однос заступник – налогодавац) и спољашњи, који је пуномоћничке
природе и који настаје извршењем закљученог уговора о заступању од стране заступника, тј.
закључењем неког правог посла из предмета овог уговора. У овом правном односу заступник је
дужан да обавести треће лица са којим склапа уговор да иступа у име заступаног
(налогодавца), ако је ово знало или је из околности могло да закључи да он иступа као
заступник – директно заступништво (где се од самог почетка успоставља директан правни
однос између заступаног и трећег лица, кад се заступник креће у границама овлашћења), док је
индиректно заступништво (уговор о комисиону), када заступник иступа у своје име (али
економски за рачун налогодавца) и где се због тога не успоставља у спољашњем правном
односу директан однос између заступаног и трећег лица, већ је у том односу заступник
(комисионар) и треће лице. Директни правни однос налогодавац – треће лице успоставља се
само у случају стечаја посредног заступника (комисионара) или кад он изврши цесију права и
обавеза из закљученог уговора на заступаног (налогодавца).
Законске обавезе заступника: извршавање налога, учествовање у заључивању послова
са трећим лицем, старање о интересима налогодавца, обавештавање налогодавца, вођење
заступничког дневника и издавање закључнице, обавеза верности – чување пословне тајне,
враћање ствари датих на употребу, полагање рачуна налогодавцу.
Уговорне обавезе заступника: закључење уговора са трећим лицем, примање
испуњења, полагање рачуна пре одређеног рока.
Заступник има право омогућавања обављања посла што подразумева да му
налогодавац стави на располагање одређени материјал или документацију који су му потребни
за обављање посла. Налогодавац, као господар посла, не мора да закључи уговор који је у

101
свему припремљен посредовањем заступника, кад заступник није овлашћен да уговор и
закључи, али је дужан да без одлагања о томе обавести заступника.
Налогодавац је дужан да заступнику исплати наканду (провизију) за уговоре закључене
његовим посредовањем као и за уговоре које је сам заступник закључио, ако је за то био
овлашћен. Њена висина се одређује уговором или тарифом, а у недостатку оваквог
одређивања важи уобичајена провизија. Заступник има право на провизију и код тзв.
директних послова које налогодавац закључи непосредно са клијентима које је заступник
нашао. Према ЗОО, моменат стицања права заступника за провизију је моменат када уговор
буде извршен. Делимично извршење уговора даје право на делимичну провизију сразмерно
извршењу уговора.
Врсте провизије - У одређеним уговореним случајевима заступник има право на
посебне видове провизије:
Del credere провизија – када на уговорној основи преузме одговорност према
налогодавцу за испуњење обавезе трећег лица из уговора за чије је закључење посредовао или
које је по овлашћењу он закључио у име налогодавца, и тад има право на увећану провизију;
Инкасо провизија – када је по овлашћењу налогодавца извршио наплату неког
потраживања има право на посебну накнаду од наплаћене своте, која се обрачунава у
одређеном проценту;
Накнада за клијентелу – посебна накнада по престанку уговорног односа из
заступништва, ако је налогодавац извлачио корист из пословног односа са клијентима тржишта
на ком је деловао заступник.
Заступник нема право на накнаду трошкова који прозилазе из редовног вршења
посредничких послова (поштански трошкови), осим ако је другачије уговорено, док има право
на накнаду посебних трошкова (трошкови царине, транспорта) које је учинио у корист
налогодавца или по његовом налогу, и независно је од остваривања права на провизију.
Ради обезбеђења наплате својих потраживања из уговора о заступању, заступник има
законско право залоге на свотама које је наплатио за налогодавца по његовом овлашћењу,
као и на свим налогодавчевим стварима које је у вези са уговором примио од налогодавца или
од неког другог, док се налазе код њега или код неког другог ко их држи за њега, или док има у
рукама исправу помоћу које може располагати њима (коносман, товарни лист, складишница).

УГОВОР О КОМИСИОНУ
Уговор о обављању привредних услуга у коме се једна уговорна страна – комисионар
обавезује да у своје име а за рачун свог комитента закључи неки привредни уговор, а друга
уговорна страна – налогодавац (комитент) се обавезује да за то плати одређену накнаду
(провизију).
Према ЗОО, ово је неформалан!!! уговор - сматра се закљученим када се стране
споразумеју о битним елементима уговора, и спада у уговоре по приступу, будући да се
закључује прихватом комисионарових општих услова пословања од стране комитента.
Правна конструкција правног посла комисиона по правилу је тродимензионална:
налогодавац, комисионар и треће лице. Концепција комисионог посла се састоји од два
правна односа: унутрашњи, који се заснива на налогу и који уствари и представља однос из
уговора о комисиону (однос: комисионар – налогодавац) и спољашњи, који настаје извршењем
закљученог уговора о комисиону од стране комисионара, тј. закључењем неког правног посла
из предмета овог уговора. У овом правном односу налази се комисионар (који је закључио
уговор у своје име а за рачун свог комитента) и треће лице.
Негација директног правног односа комитент – треће лице има одређене изузетке:

102
 1) у случају стечаја комисионара, комитент може захтевати излучење из стечајне масе
ствари које је предао комисионару ради продаје за његов рачун, као и ствари које је
комисионар набавио за његов рачун;
2) у случају стечаја комисионара комитент може директном тужбом сам остваривати
потраживања према купцу или продавцу, дужнику комисионара;
3) повериоци комисионара не могу ради наплате својих потраживања, чак ни у случају
његовог стечаја, да предузимају мере извршења на стварима и правима које је комисионар,
извршавајући налог, стекао у своје име а за рачун налогодавца (те ствари и права се сматрају
комитентовим у односу на њих), изузев ако је реч о потраживањима насталим у вези са
стицањем тих ствари или права (на пример, ако комисионар није платио превознину за ствар
коју је купио за коминтента, па превозилац користећи своје законско право залоге може
продати такву ствар ради наплате превознине).
Директан однос између комитента и трећег лица, са могућношћу узајамног истицања
приговора и подизања узајамних тужби из посла закљученог посредством комисионара,
успоставља се цесијом (формалним уступањем од комисионара комитенту), индосирањем
хартија од вредности или законском персоналном суброгацијом (потраживања прелазе на
комитента без икаквог формалног акта у моменту кад он изврши све своје обавезе према
комисионару).
Врсте комисиона:
1. Обични комисион и комисион „star del credere“– обични комисион је када
комисионар одговара само за савестан избор трећег лица са којим закључује уговор (избор
пажњом доброг стручњака), те не одговара за инсолвентност тог лица. Он не одговара за
неизвршење обавезе трећег лица, будући да је његова обавеза обавеза средства а не обавеза
резултата. Комисион „star del credere“ постоји када комисионар на основу самог уговора о
комисиону преузме обавезу својеврсне „гаранције“ извршења уговорне обавезе трећег лица
(комисионар-продавац да ће треће лице исплатити цену, а комисионар-купац да ће треће лице
уредно извршити испоруку). Овакав комисион има значајне предности и за комитента (добија
солидарног дужника поред трећег лица) и за комисионара (иако се обавезује на пажљивији
избор сауговарача омогућује му наплату увећане провизије).
2. Продајни комисион – комисионар се обавезује да у своје име а за рачун свог
комитента прода трећем лицу комитентову робу (или хартије од вредности). За разлику од
куповног, код продајног комисиона није спорно да комитент остаје власник робе све до њене
продаје трећем лицу, до ког момента он може и подизати својинске тужбе.
3. Продајни комисион – консигнација – има све одлике продајног комисиона уз
додатак и обележја уговора о ускладиштењу (комисионар-консигнатор преузима и обавезу да
робу свог комитента-консигнанта чува на свом тзв. консигнационом складишту).
Консигнациони однос може да буде и заступничког карактера, ако је комисионар-консигнатор
преузео обавезу да робу са консигнационог складишта продаје, не само за рачун, него и у име
комитента – консигнанта.
4. Куповни комисион – комисионар се обавезује да у своје име а за рачун комитента
купи неку робу (или хартије од вредности) од трећег лица. На питање својине на роби за време
док је у државини комисионара (фактичкој или симболичкој), законодавство, судска пракса и
правна теорија не одговарају јединствено.
5. Комисион у транспорту – комисионар се обавезује да у своје име а за рачун
комитента закључи уговор о превозу са превозиоцем.
6. Остали комисиони послови – куповина и продаја се често називају правим
комисоним пословима, а сви остали (туристички послови, берзански послови, банкарски
послови, послови осигурања, итд) – неправи комисиони послови.
Обавезе комисионара: обавеза извршења налога, обавеза верности (чување интереса
комитента), обавеза обавештавања комитента о имену сауговарача, обавеза вођења књига,
обавеза полагања рачуна.

103
 Комисионар има право да од комитента захтева, што је овај дужан да учини,
омогућавање обављања посла из предмета уговора о комисиону (предаја робе ради продаје
трећем лицу, предаја одговарајуће робне документације, обавештење о ризицима за које
треба робу осигурати, итд).
Комисионар има право на провизију која се утврђује уговором или тарифом, а у случају
изостанка оваквог утврђивања, провизија се одређује према обављеном послу и постигнутом
резултату. Временски моменат стицања права на провизију везан је за успех комисионог посла
– извршење посла који је комисионар обавио и то од стране трећег лица (исплата цене,
испорука робе).
Комисионар има право на накнаду „потребних“ трошкова за извршење налога, са
каматом од дана када су учињени. Пословна пракса изједначава са овим трошковима и
корисне трошкове за комитенте, те комисионару даје право и на њих (увозне дажбине,
трошкове употребе складишта, итд), док комисионар нема право на накнаду редовних
режијских трошкова (уобичајени путни трошкови, пословна коресподенција, закуп пословних
просторија, плате радника), јер се претпоставља да су покривени редовном провизијом као
ценом услуге комисионара.

Самостално иступање комисионара је условљено кумулативним испуњењем три

услова:
1. Потребно је да се ради о роби (или хартијама од вредности) која има утврђену тржишну
или берзанску цену;
2. Потребно је да комитент дозволи самостално иступање;
3. Потребно је да се продаја или куповина обави по цени важећој у време извршења
повереног посла.
Уколико су испуњени ови услови комисионар може уместо продаје комитентове робе
трећем лицу купити је за себе, односно уместо куповине робе од трећег лица за комитента,
продати му своју робу. У овом случају, према ЗОО, између комисионара и комитента настају
само правни односи из уговора о продаји, али не и из уговора о комисиону.

УГОВОР О КОНТРОЛИ
Уговор о обављању привредних услуга у коме се једна уговорна страна – вршилац
контроле обавезује да стручно и непристрасно обави уговорену контролу и о томе изда
сертификат, а друга уговорна страна – наручилац контроле се обавезује да за то плати
одређену накнаду (провизију).
Може се поделити према различитим критеријумима:
1) Према предмету контроле – контрола робе, конторла услуга и контрола ствари које
нису намењене промету;
2) Према обиму контроле предмета контроле – потпуна (контрола целокупне количине
робе, сваког комада) и делимична (контрола на прескок, по методу узорка);
3) Према обиму обавеза вршиоца контроле и карактера радњи које врши – обична
контрола и контрола са вршењем правних радњи (контрола са преузимањем);
4) Зависно од одговорности вршиоца контроле – контрола са гаранцијом и контрола без
гаранције.
Обична контрола постоји када вршилац има само обавезу да изврши стручно и
непристрасно контролу предмета контроле и да о томе изда прописани цертификат. При
извршењу ове контроле, контролна организација обавља своју регистровану професионалну
делатност практично у своје име и за свој рачун, по налогу наручиоца контроле. Реч је о
обављању фактичких радњи.

104
 Контрола са вршењем појединих правних радњи – на основу изричитог налога
наручиоца контроле, вршилац контроле може поред извршења уговорене контроле предмета
контроле да изврши и поједине правне радње у име и за рачун наручиоца контроле. Реч је о
услузи која се обавља по изричитом налогу наручиоца контроле и може следити обичну
контролу, а никако не може предстваљати самосталну обавезу вршиоца контроле и да се
обавља без претходног обављања обичне контроле. Правне радње које следе фактичке радње
обичне контроле могу бити разноврсне: преузимање робе од продавца, склапање уговора са
превозником, склапање уговора са шпедитером, итд. Вршећи ове правне радње вршилац
контроле напушта своју непристрасну позицију и налазећи се у улози пуномоћника практично
штити само интересе свог налогодавца (наручилац контроле).
Контрола без гаранције и контрола са гаранцијом - вршилац контроле се може
изричитом уговорном клаузулом обавезати да гарантује непроменљивост својстава
предмета контроле у уговореном року и најчешће се практикује код дистанционе продаје
робе, када се врши контрола робе пре утовара у превозно средство, а вршилац контроле
гарантује да роба неће изменити своја својства до истовара у месту опредељења.
Обавезе вршиоца контроле су: извршење уговорене контроле, вршење одређених
правних радњи, издавање цертификата, чување робе и узорака, информисање наручиоца
контроле.
Права вршиоца контроле: право захтевања омогућавања вршења контроле, право на
накнаду (провизију), право на накнаду трошкова, право закоснке залоге.
Одговорност код обичне контроле – вршилац контроле одговара субјективно за свој
стручни рад - ако није применио пажњу доброг стручњака, те одговара само за штету која је
последица прпопуста струковне пажње. Према томе, не одговара за последице неквалитетне
испоруке, ако је радио савесно и стручно, већ за то одговара продавац из уговора о продаји.
Одговорност код контроле са вршењем правних радњи – вршилац контроле у сегменту
вршења правних радњи за свог налогодавца одговара као пуномоћник.
Одговорност код контроле са гаранцијом – вршилац контроле преузима далеко већи
ризик и одговорност, него код обичне контроле, будући да гарантује исправност резултата свог
рада (гаранција да сезонска роба код дистанционе продаје неће променити своја својства за
време превоза).
Одговорност за друга лица - уговор о контроли није уговор intuitu personae, те је могуће
да вршилац контроле повери другом лицу вршење уговореног посла контроле, изузев ако му је
то наручилац контроле изричито забранио. У том случају, вршилац контроле одговара за рад
другог лица! (као да је сам вршио ту услугу) које је изабрао да врши контролу за њега (што је
правило својствено уговорима intuitu personae, док је код уговора који не спадају у ову
категорију својствена одговорност само за избор другог лица).

УГОВОР О УСКЛАДИШТЕЊУ
Уговор о обављању привредних услуга у коме се једна уговорна страна – складиштар
обавезује да прими на чување одређену робу и да предузме потребне или уговорене мере
ради њеног очувања у одређеном стању, те да је преда на захтев друге уговорне стране –
оставодавца или другог овлашћеног лица (имаоца складишнице), а оставодавац се
обавезује да му за то плати одређену накнаду (провизију).
Постоји неколико категорија складишта: јавна складишта (издају складишнице),
царинска складишта (такође издају складишнице), царинска сместишта, косигнациона
складишта, тржнице на велико.
Обавезе складиштара: пријем робе, чување робе, вођење посебних књига, издавање
складишнице, омогућавање прегледања робе, старања о интересима оставодавца, извршење
налога оставодавца, предаја ускладиштене робе овлашћеном лицу.

105
 Одговорност складиштара - складиштар одговара за сваку штету (губитак и оштећење)
на роби, осим ако докаже да је штета проузрокована услед околности које се нису могле
избећи или отклонити или је проузрокована кривициом оставодавца, манама или природним
својствима робе, као и неисправном амбалажом. Према томе, складиштар може одговарати и
када је штета настала без његове кривице, тј. ако је штета проузрокована тзв. случајем. ЗОО
изражава принцип ограничене одговорности складиштара - до висине стварне штете
(вредност робе), а као ставрна вредност робе узима се она вредност коју је оставодавац
пријавио складиштару приликом предаје робе на чување. Изузетно, складиштар одговара за
целокупну штету (стварна штета и измакла добит), ако је штету проузроковао намером или
крајњом непажњом, што мора доказати оставодавац или друго овлашћено лице.
Да би скалдиштар одговарао за штету на роби након преузимања са чувања, прималац
робе (оставодавац или друго овлашћено лице) мора приликом пријема робе да стави приговор
складиштару на видљиве мане, а ако је реч о невидиљивим манама, прималац је дужан да на
поуздан начин обавести складиштара у року од 7 дана од преузимања робе, иначе ће се
сматрати да је роба уредно примљена.
Права складиштара: право обавештавања о својствима робе, право на накнаду
(провизију), право на накнаду трошкова, право законске залоге, право продаје робе – кад
продају робе захтева ималац варанта заложнице; кад је истекао рок чувања робе, а роба није
подигнута ни у накнадном року; кад је користио право залоге ради обезбеђења својих
потраживања према оставодавцу.

УГОВОР О ОСИГУРАЊУ
Уговор у коме се једна страна – уговарач осигурања обавезује да плати одређену
своту осигурања (премија осигурања), према уговором утврђеним условима, а друга уговорна
страна – осигуравач се обавезује да, ако се деси догађај који представља осигурани случај,
исплати уговарачу осигурања (осигуранику или неком трећем лицу) накнаду, односно
уговорену своту или учини нешто друго.
Обавеза осигуравача може бити тројака, у зависности од врсте и циља осигурања:
1) Код осигурања чија је сврха накнада штете (имовинска осигурања) - исплате накнаде из
осигурања;
2) Код осигурања чија сврха није накнада штете (лична осигурања) - исплата уговорене
своте (сума осигурања);
3) Осигуравач је обавзена да „учини нешто друго“ ако је, на пример, уговорено да ће
штете покривене осигурањем накнадити у натури или да ће код осигурања од
одговорности, да брани осигураника од одштетних захтева трећих лица која немају
основа.
Поред уговорних страна, у облигационом послу осигурања, појављују се и друга лица:
осигураник, корисник осигурања, осигурано лице, оштећено лице, агенти осигурања и друга
лица (повериоци којима је полиса предата у залогу, повериоци уговарача осигурања).
Уговорне стране у правном послу осигурања су осигуравач и уговарач осигурања, а
ако уговарач осигурања закључује уговор у своје име и за свој рачун, онда је он уједно и
осигураник. У случају закључења уговора у туђе име и за туђ рачун, опет се осигураник
појављује као уговорна страна, јер је уговор посредством заступника закључен у његово име и
за његов рачун.
Уговор о осигурању спада у именовне, двострано обавезне и теретне уговоре, са
трајним престацијама, по приступу, алеаторне и по правилу формалне уговоре (закључен је кад
уговарачи потпишу полису осигурања или листу покрића, која привремено замењује полису).
Има више битних елемената: одређење ствари или лица које се осигурава, одређење
ризика, одређење трајања осигурања и периода покрића, одређење осигураног случаја,

106
одређење суме осигурања, одређење накнаде из осигурања, одређење интереса осигурања и
одређење премије осигурања.
Обавезе осигуравача: обавеза прихвата понуде код обавезних осигурања, обавеза
издавања полисе осигурања, предаја општих и посебних услова осигурања, исплата накнаде из
осигурања или осигуране суме.
Обавезе уговарача осигурања и осигураника: обавеза пријаве околности значајних за
процену ризика, плаћање премије, обавештавање осигуравача о променама ризика,
спречавање наступања осигураног случаја, обавеза спасавања, обавештавања о наступелом
осигураном случају.
Осигурање имовине - постоје следећа начела:
1. Начело обештећења - износ накнаде не може бити виши од штете коју је осигураник
претрпео наступањем осигураног случаја;
2. Постојање интереса осигурања - право из осигурања имовине могу имати само
лица која су у часу настанка штете имала материјални интерес да се осигурани случај не
догоди;
3. Забрана кумулирања накнаде из осигурања и накнаде штете од одговорног лица
- ако је осигурана ствар уништена или оштећена кривицом одговорног лица, осигураник има
право избора од ког лица ће надокнадити штету (осигуравача по основу уговора о осигурању
или трећег одговорног лица по основу одговорности за накнаду штете);
4. Законска суброгација осигуравача у права осигураника према одговорном лицу – с
обзиром да се штетник не налази ни у каквом правном односу са осигуравачем, а пошто
евентуална исплата осигураника од стране осигуравача не може штетника ослободити од
одговорности, то осигуравач по самом закону (персонална суброгација), до висине исплаћене
накнаде из осигурања, стиче сва права осигураника према штетнику;
5. Недозвољеност надосигурања и двоструког осигурања – будући да накнада из
осигурања не може бити већа од претрпљене штете, није дозвољено тзв. надосигурање. Чак и
ако је уговорена већа свота осигурања од вредности осигуране ствари, износ штете је граница
обавезе осигуравача. Затим, иста ствар не може бити осигурана код два осигуравача у исто
време од истих ризика тако да збир свота осигурања износи двоструку вредност те ствари (тзв.
двоструко осигурање).
6. Дозвољеност подосигурања и вишеструког осигурања – дозвољено је да уговарач
осигурања осигура ствар само за део њене вредности (тзв. подосигурање), а такође,
дозвољено је да иста ствар буде осигурана за исто време од истих ризика, код два или више
осигуравача, тако да збир свота осигурања не прелази вредност те ствари (тзв. вишеструко
осигурање).
Абандон - док је у пловидбеном осигурању правило да се након наступања осигураног
случаја може препустити осигуравачу оштећена ствар и од њега да се захтева исплата пуне
своте осигурања, дотле је у свим другим врстама осигурања, па и у копненом транспортном
осигурању, правило да је то допуштено само ако је изричито уговорено (абандон –
препуштање).
Франшиза - у уговорима о осигурању ствари може бити одређено да ће осигураник
сносити део штете ако се деси осигурани случај – овај део штете назива се франшиза. Оне могу
бити интегралне - штете до одређеног износа се не надокнађују, а ако прелазе износ
франшизе штете се надокнађују у потпуности, као да није била уговорена франшиза. Циљ је
отклањање обавезе осигуравача да надокнађује мале штете; и одбитне – износ франшизе се
увек одбија од утврђене штете, те ако је штета мања од утврђене франшизе она се неће
надокнађивати, а ако је виша, осигуранику ће се исплатити само разлика између износа
франшизе и износа штете. Циљ је јачање пажње осигураника према чувању осигуране ствари.
Осигурање од одговорности има одређене специфичности – иако је имовинског
типа, све више преузима функцију грађанске одговорности. Иако је у начелу добровољно, неки
његови облици имају карактер обавезног осигурања, због наглашеног друштвеног интереса. У

107
осигурању од одговорности правни односи се заснивају између три лица – уговором о
осигурању заснивају се правни односи између осигуравача и осигураника, а када се реализује
осигурани случај, у непосредни правни однос са осигуравачем ступају и оштећена лица. У
случају када се деси догађај за који одговара осигураник, оштећено лице има право директне
тужбе за накнаду штете од осигуравача, али највише до износа осигуравчеве обавезе. Од
дана када се десио осигурани случај оштећено лице има сопствено право на накнаду из
осигурања, те је свака каснија промена у правима осигураника према осигуравачу без утицаја
на право оштећеног лица на накнаду. И код осигурања од одговорности може да се уговори
примена франшизе и абандона.
Осигурање лица дели се на осигурање живота (осигурање за случај смрти, осигурање
за случај доживљења, мешовита осигурања за случај смрти и доживљења) и осигурање од
последица несрећног случаја (осигурање путника у јавном превозу, осигурање на послу и
приватном животу, осигурање возача, путника и радника на моторним возилима за време
вожње, осигурање гостију хотела, посетилаца, спортских и других приредби, туриста, итд).
Будући да се ризик осигурања лица остварује на човеку, чија вредност се не може
материјално изразити, то осигурање лица нема за циљ накнаду настале штете услед
реализације осигураног ризика, већ исплату унапред уговорене осигуране суме. Обавеза
исплате уговорене осигуране суме постоји чак и кад се штета није уопште ни догодила (на
пример, осигурање за случај доживљења одређених година старости). Необештећујући
карактер осигурања лица претпоставља непостојање материјалног интереса као услова за
остварење права из осигурања. Из тог необештећујег карактера произилазе следеће
посебности овог осигурања у односу на осигурање имовине:
a) Осигурана сума је битан елемент уговора и она се утврђује и исплаћује независно од
настале штете – висина осигуране суме је практично диктирана висином премије;
b) Не долази до примене правила о надосигурању, подосигурању, двоструком и
вишеструком осигурању, јер не постоји осигурана вредност, па самим тим ни однос
између осигуране вредности и осигуране суме;
c) Корисник осигурања може да кумулира и захтев из уговора о осигурању и захтев по
основу накнаде штете од трећег одговорног лица, а што води искључењу суброгације
осигуравача у права осигураника на накнаду од трећег одговорног лица.
Осигурана сума – представља битни елемент уговора о осигурању лица и границу
обавезе осигуравача.
Искључени ризици – код осигурања лица осигуравач преузима само оне ризике који су
прихватљиви са становишта јавног поретка, општих правних начела, који су независни од
искључиве воље уговарача, који су неизвесни и погодни за примену закона статистике и
математике, и отуда су искључени ризици самоубиства осигураника, намерног убиства
осигураника, намерног проузроковања несрећног случаја и ризици ратних операција, а могу
бити искључени и други ризици (ризик земљотреса, искључење из осигурања лица која су теже
болесна, итд).

Уговор о реосигурању је такав уговор којим једна страна – реосигуравач преузима

обавезу да другој уговорној страни – осигуравачу плати део износа или чак и цео износ који
је овај платио или треба да плати осигуранику или осигураницима, а осигуравач преузима
обавезу да реосигуравачу плати одређену премију. Реосигурање је дакле поновно осигурање
– осигурање осигурања. Реосигуравач је у ствари осигуравач осигуравача. Реосигурањем се
постиже дисперзија ризика по вертикали – на овај начин осигуравач вишак ризика и сразмерни
део премије осигурања преноси путем уговора на реосигуравача. Према осигуранику је у
обавези само непосредни осигуравач, а не реосигуравач. Део ризика преузет у реосигурање
може се даље од реосигуравача уступити другом реосигуравачу – то је тзв. ретроцесија.

108
 Особине реосигурања:
- Реосигурање претпоставља постојање пуноважног уговора о директном осигурању
између осигуравача и осигураника;
- Дејство односа реосигурања ограничено је на однос између осигуравача и
реосигуравача, а осигураник из уговора о директном осигурању за овај однос јесте
треће лице;
- Уговор о реосигурању карактерише начело обештећења, јер осигуравач може тражити
накнаду из реосигурања само у мери у којој је претрпео штету по неком ризику који је
осигуран;
- Исплатом накнаде из реосигурања осигуравачу, реосигуравач не ступа у права
осигуравача према трећем одговорном лицу (искључење суброгације) за наступање
осигураног случаја, већ то право има само осигуравач, и то за цео износ исплаћен
осигуранику, па и за онај део који представља накнаду из реосигурања.

УГОВОР О АНГАЖОВАЊУ УГОСТИТЕЉСКИХ КАПАЦИТЕТА

(УГОВОР О АЛОТМАНУ)

Уговор којим се једна уговорна страна - угоститељ обавезује да у току одређеног

времена стави на располагање туристичкој агенцији одређени број лежаја у одређеном
објекту, као и да пружи угоститељске услуге лицима које упути агенција и да јој плати
одређену провизију, а друга уговорна страна - туристичка агенција се обавезује да ће
настојати да те капацитете попуни, односно да ће обавестити у утврђеним роковима да то
није у могућности, као и да ће платити цену пружених услуга, уколико је користила
ангажоване хотелске капацитете.
Уговор о алотману је двострано обавезан уговор, теретни уговор, са трајним
престацијама (претпоставка је да се закључује за једну годину, ако није ништа друго
уговорено), формални је уговор, по правилу типски и именовани.
Постоји више врста овог уговора:
1. Уговор о алотману с правом туристичке агенције да одустане од ангажованих
смештајних капацитета, без обавезе накнаде штете угоститељу, под условом да у уговореном
или уобичајеном року пошаље обавезтење о одустанку, редовно се претпоставља ако није
уговорена друга врста алотмана. При том, туристичка агенција може да одустане од уговора у
целини, или делимично, или привремено. Специфичност привременог или делимичног
одустанка од уговора о алотману јесте чињеница да се овим не раскида тај уговор.
2. Алотман с правом опције туристичке агенције - туристичка агенција има само
овлашћење да у одређеним роковима обавести угоститеља да ће се користити капацитетима
стављеним јој на располагање, при чему је угоститељ дужан да пружи услуге гостима које
пошаље агенција. Ако агенција обавести да се неће користити ангажованим капацитетима, или
ако уопште не пошаље никакво обавештење, ангажовани капацитети остају на располагању
угоститељу, с тим што агенција није дужна да плати било какву накнаду. Наш закон не
предвиђа изричито овај модалитет уговора о алотману.
3. Алотман без права на одустанак туристичке агенције ("del credere клаузула") може се
изричито уговорити, чиме туристичка агенција изричито преузима обавезу да попуни
ангажоване угоститељске капацитете, а ако то не учини дужна је да плаћа угоститељску
накнаду по неискоришћеном кревету.
Обавезе туристичке агенције: 1) обавеза попуњавања ангажованих капацитета, зависно
од врсте овог уговора; 2) обавеза обавештавања о попуњавању доставом листе гостију; 3)
обавеза придржавања уговорених цена; 4) обавеза плаћања угоститељских услуга на начин
предвиђен уговором; 5) обавеза издавања посебне исправе (туристичка упутница или ваучер) -
гласи на име или на одређену групу, непреносива је и служи као доказ да је путник клијент

109
туристичке агенције која је са угоститељем закључила уговор о алотману (легитимациони
папир).
Обавезе угоститеља: 1) обавеза стављања на коришћење уговорених смештајних
капацитета; 2) обавеза пружања уговореног квалитета услуга; 3) обавеза једнаког поступања
(према лицима које упути туристичка агенција и лицима са којима је непосредно закључио
уговор о угоститељским услугама); 4) обавеза немењања цена услуга; 5) обавеза плаћања
уговорене или уобичајене провизије туристичкој агенцији на промет остварен на основу
уговора о алотману.

УГОВОР О ОТПРЕМАЊУ – ШПЕДИЦИЈИ

Такав уговор о обављању привредних услуга у коме се једна уговорна страна –
отпремник (шпедитер) обавезује да ради превоза одређене ствари закључи у своје име а за
рачун налогодавца – комитента уговор о превозу и друге уговоре потребне за извршење
превоза, као и да обави остале уобичајене послове и радње, а друга уговорна страна –
налогодавац (комитент) се обавезује да исплати одређену накнаду (провизију).
Код уговора о шпедицији, када шпедитер иступа комисионо у обављању своје
делатности, постоје две врсте правног односа: налогодавац – шпедитер, однос из закљученог
уговора о шпедицији и шпедитер – неко треће лице, из неког уговора које шпедитер закључи у
своје име и за рачун свог налогодавца (уговор о превозу, уговор о ускладиштењу). У овом
случају нема директног правног односа између налогодавца и трећег лица, али се тај однос
може накнадно успоставити цесијом овлашћења шпедитера према трећем лицу, свом
налогодавцу (комитенту). У случају када шпедитер иступа заступнички (царињење робе,
осигурање робе), успоставља се од почетка директни правни однос комитент – треће лице.
Обавезе шпедитера: органзација превоза робе, поступање по налозима комитента,
извештавање комитента, чување интереса комитента, чување робе, царињење робе,
осигурање робе (кад је то уговорено или прописано општим условима шпедитера), полагање
рачуна.
Права шпедитера: право на провизију, право на накнаду трошкова, право законске
залоге, право самосталног иступања шпедитера.
Одговорност шпедитера: пропуштање извршења или неуредно извршење обавеза из
уговора о шпедицији (неизвршење налога, необавештавање комитента, неадекватан избор
трећег лица) или обичаја и правила струке, рађа одговорност шпедитера, који одговара по
правилима субјективне одговорности са прептостављеном кривицом, те се може
ослободити одговорности доказом своје струковне пажње и постојања ослобађајућих разлога.
Изузетно, шпедитер одговара пооштрено, односно не може се ослободити одговорности ако је
одступио од добијених упустава, изузев ако докаже да би се штета догодила и да се држао
датих упустава.
Правило је да шпедитер треба да изврши уговорене услуге лично, али је чест случај да
поверава извршење бар дела својих услуга другим лицима (другим шпедитерима), јер је
економичније. Ту треба разликовати два правила:
1) Ако повери извршење налога другом шпедитеру (подшпедитер) уместо да га сам
изврши (реч је о неовлашћеном преносу), шпедитер одговара за рад другог шпедитера;
2) Ако овлашћено повери извршење налога другом шпедитеру (међушпедитер), шпедитер
одговара само за његов избор, осим ако је преузео одговорност за његов рад.

Врсте шпедиције:
Del credere шпедиција - шпедитер који по правилу не одговара за рад других лица
којима се служи у извршењу уговора (превозиоца, међушпедитера, складиштара, вршиоца

110
контроле), може уговором да преузме такву одговорност уз увећану провизију. Одговорност
шпедитера не замењује одговорност других лица, већ је њихова одговорност солидарна.
Фиксна шпедиција састоји се у томе што шпедитер преузима обавезу да обави
шпедитерске услуге и друге уговорене услуге, сам или уз ангажовање других лица, уз одређену
фиксну накнаду. Тада нема право на посебну превознину или накнаду ускладиштења и друге
накнаде за посебне услуге, будући да се претпоставља да је све покривено фиксно утврђеном
накнадом. Овде постоји одговорност шпедитера за рад других лица као да је сам вршио
услуге за које је ангажовао трећа лица – ово зато да би се спречио избор јефтинијег и
непословнијег трећег лица у циљу веће зараде.
Збирна шпедиција - шпедитер може, осим ако је то уговором о шпедицији изричито
или прећутно искључено, организовати збирну шпедицију: да отпреми робу више својих
комитената на превоз једним превозним средством, једним уговором о превозу и једном
превозном исправом. Тиме се редовно постижу уштеде за комитента, те шпедитер има право и
на посебну накнаду за ову услугу (додатна провизија) у сразмери уштеђених трошкова.

УГОВОР О ГРАЂЕЊУ
Уговор којим се једна уговорна страна – извођач радова обавезује да према
одређеном пројекту сагради у уговореном року одређену грађевину на одређеном
земљишту, или да на таквом земљишту, односно на већ постојећем објекту изврши какве
друге грађевинске радове, а друга уговорна страна – наручилац радова се оабевзује да му за
то исплати одређену накнаду (цену).
Обавезе извођача радова: проучавање техничке документације, извођење уговорених
грађевинских радова, придржавање уговорених рокова, плаћање уговорне казне, омогућавање
наручиоцу да изврши надзор, осигурање радова, заштита обустављених радова, обавештавање
наручиоца.
Обавезе наручиоца радова: обезбеђење пројектно-техничке документације, увођење
извођача у посао, вршење стручног надзора, плаћања уговорене грађевинске цене, плаћања
аванса.
По завршетку грађевинског објекта, односно по завршетку грађевинских радова, а пре
примопредаје између уговорних страна, врши се прво технички преглед од стране органа
управе (грађевинска инспекција), а примопредаја се одвија између уговорних страна и то
састављањем записника о примопредаји, који потписују обе уговорне стране. Након извршене
примопредаје спроводи се коначни обрачун цене радова, с тим што се он мора завршити у
року од 60 дана од дана примопредаје. Коначни обрачун се врши записнички од стране обеју
уговорних страна, али у случају неоправданог одбијања једне уговорне стране да учествује у
овом поступку, коначни обрачун може да састави и само једна уговорна страна и да га достави
другој страни, која га може оспорити, а ако га не оспори, коначни обрачун обавезује оба
уговарача.
Одговорност извођача у току извођења радова је вишеструка:
1) у погледу начина извођења радова;
2) у погледу поштовања рокова;
3) у погледу материјала и опреме;
4) за грешке у пројекту;
5) за мане земљишта.
Извођач је дужан да изводи грађевинске радове према правилима своје струке, при
чему мора да поштује уговор и пројекат који је обезбедио наручилац, али може да одговара и
за туђе грешке (грешке пројектанта), али не за недостатке његовог рада, већ зато што као
стручњак није упозорио на то наручиоца (упозорење на грешке у пројекту које су се могле
открити). Исти принцип важи и за одговорност извођача за мане земљишта. Извођач је, такође,

111
одговоран за уграђивање у грађевински објекат материјала и опреме, без обзира на то да ли их
набавља он или наручилац, који одговарају прописаном или уговореном квалитету.
Одговорност извођача за квалитет изведених радова након примопредаје вишеструко
је условљена:
a) Потребно је да се ради о скривеним манама које се нису могле приметити приликом
примопредаје или о видљивим манама за које је извођач знао, а није их показао
наручиоцу (што мора доказати наручилац);
b) Потребно је да наручилац обавести извођача о показаном недостатку што пре, а
најкасније у року од месец дана од његовог откривања;
c) Потребно је да се недостатак појави најкасније у року од 2 године од дана
примопредаје;
d) Ако наручилац остварује право по основу одговорности за недостатке грађевине
судским путем, потребно је да поднесе тужбу најкасније годину дана од учињеног
обавештења (изузетно, он ово своје право може остваривати и касније али само
приговором против захтева извођача за исплату накнаде из уговора).
Одговорност извођача за солидност грађевине после примопредаје - извођач одговара
за недостатке у изради грађевине који се тичу њене солидности, уколико се ови недостаци
појаве у року од 10 година од примопредаје. Реч је о претпостављеној одговорности. Под
недостацима у изради грађевине који се тичу њене солидности подразумевају се они који се
односе на стабилност и сигурност грађевине, а извођач одговара и за солидност грађевине
узроковану манама земљишта или грешком у пројекту који је обезбедио наручилац (осим ако
те грешке није могао уочити).

ПОСЕБНЕ ВРСТЕ УГОВОРА О ГРАЂЕЊУ

Систем закључења одвојених уговора – код сложенијих и вреднијих грађевинских

радова, наручилац може закључити одвојене уговоре са различитим лицима: 1) уговор о
пројектовању (предмет: израда пројекта); 2) уговор о грађењу (предмет: изградња објекта по
урађеном пројекту); 3) уговор о испоруци опреме (предмет: куповина опреме са преласком
ризика на наручиоца у зависности од уговорене транспортне клаузуле); 4) уговор о монтажи и
демонтажи (предмет: извршење одређеног дела монтаже и демонтаже купљене опреме у
изградњи објекта); 5) уговор о надзору (предмет: стручни надзор над изградњом објекта,
управљање и координација радова); 6) уговор о делу (предмет: обука кадрова за руковање
изграђеним објектом), итд.
Систем закључења скупног уговора – уговор „кључ у руке“ – закључење једног
скупног уговора са једним извођачем. Зависно од обима обавеза извођача радова, и овај
уговор може да има различите модалитете. Ипак, основна одлика свих модалитета овог
уговора јесте преузимање од једног извођача обавезе да изврши све радове неопходне за
изградњу и употребу одређеног целовитог грађевинског објекта (израда продајно-техничке
документације, прибављање грађевинске дозволе, изградња објекта, куповина и монтажа
инвестиционе опреме и пуштање објекта у пробни погон). Предмет обавезе извођача радова
код овог уговора може да буде и стручни надзор над извођењем радова, али је чешћи случај
да наручилац за ове потребе закључи посебан уговор са другим субјектом о консалтинг
инжењерингу. Код уговора „кључ у руке“ извођач може да преузима и веће обавезе од
стандардних модалитета овог уговора, али и мање. У првом случају, може да преузме обавезу
надзора над изграђеним објектом и да пружа техничку помоћ наручиоцу све док тај објекат не
постигне одређене производне резултате – тзв. уговор „производ у руке“. Исто тако, може
преузети чак и обавезу откупа производа изграђеног објекта или обавезу обезбеђења њихове
продаје – тзв. уговори са „гарантованим тржиштем“. У другом случају, наручилац учествује у
грађењу објекта тако што обезбеђује радну снагу за монтирање опреме, за стављање објекта у
пробни погон, итд – тзв. уговор „полукључ у руке“. Ако је закључен уговор „кључ у руке“,

112
према ЗОО, уговорена цена обухвата и вредност свих непредвиђених радова, као и вишкова
радова, а искључен је и утицај мањкова радова на уговорену цену.
Уговор о консалтинг инжењерингу („чисти инжењеринг“) – предмет уговора је
обављање одређених услуга интелектуалног карактера, као што су давање идеја, израда
студија, пружање савета и стручне помоћи у току изградње и у радовима на изграђеном
објекту, стручно-технички надзор над извођењем радова и над изградњом грађевинског
објекта, координација свих учесника у изградњи објекта.
Делатност инжењеринга може бити не само предмет самосталног уговора (када има
природу уговора о делу), већ се може уговорити као споредна обавеза у неком другом уговору
уз основни предмет тог уговора (уз уговор о грађењу, уговор о лиценци, уговор о испоруци
опреме). Најзад, делатност инжењеринга може бити у целости утопљена у друге уговорне
обавезе неког другог правног посла, без самосталног исказивања.
Основна права консалтинг организације су: право на добијање података, право на
ангажовање других стручњака за посао, право на измену пројеката и радова, ауторско право
над пројектом и документацијом и право на награду. Основне обавезе консалтинг
организације су: обавеза поступања по правилима струке, обавеза сталне сарадње са
наручиоцем посла и обавеза чувања поверљивих података. Одговорност консалтинг
организације редовно се уговорним клаузулама ограничава износом награде (накнаде)
уговорене за обављање уговорених услуга.

УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ) МОРЕМ

Такав правни посао у коме се једна уговорна страна – бродар обавезује да изврши
превоз одређене робе или превоз одређеним бродом на одређеној превозној релацији, а
друга уговорна страна – наручилац превоза се обавезује да за то плати одређену возарину.
1) Возарски уговор – уговор о превозу робе поморским бродом, којим се бродар
обавезује да ће извршити превоз поједних ствари, реч је о превозу индивидуалних
пошиљки и по правили га врше бродови линијске пловидбе према утврђеном реду
пловидбе. Битан елемент овог уговора је, дакле, одређење робе која се превози, а не
одређење брода којим ће се превести. Ово је уговор по приступу, који се закључује
према општим условима пословања бродара.
2) Бродарски уговор – уговор о превозу робе поморским бродом, којим бродар стваља
наручиоцу на располагање одређени брод или сразмерни део одређеног брода,
односно бродског простора, за одређено време или за једно или више путовања, ради
обављања превоза. Битан елемент овог уговора је брод којим ће се извршити превоз,
док је означење робе правно ирелевантно. Реч је о превозима масовног терета, и то
бродовима слободне пловидбе (тзв. трампери).
3) Подбродарски уговор – уговор између наручиоца и трећег лица (када наручилац целог
брода или дела брода не може да искористи цео бродарски простор за превоз свог
терета), о превозу робе трећег лица истим бродом, ако то бродарски уговором није
искључено. За извршење обавезе трећем лицу одговара и бродар и наручилац (зато
обавезе из подбродарског уговора морају да се крећу у оквиру обавеза из бродарског
уговора). У сваком случају, ако је закључен бродарски уговор за цео брод или одређени
простор, бродар не би могао слободно располагати евентулано неискоришћеним
простором без сагласности наручиоца, будући да је наручилац и у том случају дужан да
плати пуну возарину (клаузула пуно за празно).
Обавезе бродара: постављање оспособљеног брода, укрцај робе, превоз робе, чување
робе, поступање по налозима наручиоца, издавање превозне исправе, искрцавање и предаја
терета примаоцу.

113
 Правило је у поморском превозу да крцатељ допрема терет уз бок брода, на дохват
копнене или бродске дизалице, а сам укрцај врши бродар. Али уговором о превозу ово питање
може бити и другачије решено, уношењем одговарајућих клаузула о укрцају, као што су:
Клаузула ФИО (слободно у брод и из брода) – дужност укрцаја (самим тим и ризик и
трошкови) пребацују се са бродара на крцатеља;
Клаузула ФИОС (укрцано, искрцано и сложено) – крцатељ је дужан и да укрца и да сложи
терет на броду;
Клаузула ФИОТ (укрцано, искрцано, поравнато) – односи се на робу у расутом стању са
истим значењен клаузуле ФИОС, која се односи на паковану робу;
Клаузула о тешким теретима – укрцај терета чија тежина појединог колета прелази две
тоне, пада на крцатеља.
Ове клаузуле се практикују код бродарских уговора, док код возарског уговора је првило
да се примењује клаузула ФАС (слободно уз бок брода – под чекрк), те је обавеза укрцаја на
бродару.
Редовно време укрцаја назива се стојнице за које се не плаћа никаква накнада и које теку
само радним данима, а варедно време укрцаја назива се прекостојнице, за које се плаћа
одређена накнада, будући да је крцатељ у доцњи, а које теку свим текућим данима. Бродар
изузетно, ако крцатељ не укрца терет ни за време тока прекостојница, може оставити накнадни
рок, уз плаћање знатно веће накнаде од накнаде за прекостојнице (50% више). Овај рок се
назива изванредне прекостојнице. Ако, пак, крцатељ укрца терет и пре истека стојница има
право на посебну накнаду за уштеђено време укрцаја, која износи половину уговорене накнаде
за прекостојнице. Најзад, могуће је уговорити јединствено време укрцаја и искрцаја, тако да се
уштеђено време при укрцају користи при искрцају – реверзибилне стојнице.
Права бродара - основно право бродара као превозиоца је право на возарину као цену
услуге превоза. Она се одређује уговором, а у недостатку уговорне одредбе примењује се
просечна возарина у време укрцаја робе за одређену врсту робе. Возарина може бити
одређена на разне начине: паушално (по јединици бродског простора), по јединици терета, по
јединици времена, по вредности појединих пошиљки.
Возарина се плаћа само за превезени терет, а изузетно, ако је тако уговорено (клаузула
пуно за празно), бродар има право на пуну возарину за целу уговорену количину терета, чак и
ако до истека прекостојница није укрцан сав терет или терет није био уопште укрцан, а бродар
за то није одговоран (мртва возарина). Ипак, ако је укрцан само део терета, а бродар је
располагао неискоришћеним бродским простором, уговорена возарина се сразмерно смањује.
Остала права - поморски бродар има право на накнаду одређених трошкова у вези са
превозом, на накнаду за споредне услуге, на накнаду штете, право законске залоге и
придржаја робе (са овлашћењем продаје) ради обезбеђења својих потраживања од корисника
превоза.
Одговорности поморског бродара у превозу робе – реч је о субјективној уговорној
одговорности са прептпостављеном кривицом на страни бродара. Бродар мора са дужном
пажњом оспособити брод за пловидбу и том истом пажњом чувати робу током превоза, те се
може ослободити одговорности, ако докаже да је уложио дужну пажњу (као и лица – физичка
и правна – којима се служи у извршењу уговора) да се штета не догоди.
Бродар одговара лимитирано за губитак и оштећење робе коју превози, и овде постоје
три система лимитирања одговорности бродара за интегритет робе:
a) Ограничење одговорности бродара за губитак и оштећење робе по јединици терета;
b) Ограничење одговорности по килограму бруто тежине;
c) Ограничење одговорности по величини брода (бродар који жели да се користи овим
системом оснива у ванпарничном судском поступку посебан фонд, чија висина зависи
од тонаже брода. Утврђени износи по тони брода множе се са укупном тонажом брода
и добија се укупни износ на који је ограничена одговорност бродара).
Наш закон изричито предвиђа одговорност бродара „за закашњење у предаји терета
примаоцу“, али не прописује посебан лимит накнаде за закашњење, већ одређује јединствен

114
лимит за штете губитка, оштећења и закашњења (отуда се у овом превозу вредност робе као
основица накнаде утврђује у завршној тачки пута након превоза, те трошкови превоза улазе у
њену цену и не надокнађују се посебно).
Нелимитирана одговорност - бродар не може да се позива на правила о ограниченој
одговорности у два случаја:
1) у случају личне квалификоване кривице (намера и груба непажња), што је дужан да
докаже корисник превоза, и
2) у случају декларације вредности пошиљке.
Ако роба није предата по истеку 60 дана од дана када је требало бити предата
(уговорени, примерени или уобичајени рок), сматра се да је изгубљена.
Бродар се ослобађа од одговорности за губитак, оштећење терета и штете настале
закашњењем у превозу доказом да су настали из узрока који нису могли да се спрече или
отклоне „пажњом уредног бродара“, али се овај разлог примењује само за оспособљеност
брода за пловидбу. Изузети случајеви могли би се груписати у неколико катекорија:
1. Виша сила, скривене мане брода које се не могу дужном пажњом открити; опасности
или незгоде мора или других пловних вода; ратни догађаји; дела јавних непријатеља;
наредбе или мере принуде владара, власти или народа или судске заплене;
карантинска ограничења; грађански немири или побуне; штрајкови или опште
отпуштање са посла или обуставе, односно ограничења рада;
2. Дела или пропусти крцатеља или власника робе, његовог агента или представника;
недовољно паковање; недовољност и мањкавост ознака;
3. Умањење у запремини или тежини или други губитак, односно оштећење настало
услед скривене мане, посебне природе или властите мане робе;
4. Пожар – уколико није проузрокован делом или кривицом бродара, што доказује
корисник превоза – доказана кривица бродара;
5. Спасавање или покушај спасавања живота или добара на мору;
6. Дело, непажња или пропуст заповедника, морнара, пилота или другог лица у служби
возара, кад се ради о пловидби или управљању бродом – наутичка грешка.

Заједничка хаварија – то су штете на броду и терету, као и трошкови у вези са бродом

и теретом, које не сноси само оно лице које их је проузроковало или само оно лице које је
њима погођено, него их заједнички, по посебним правилима, сносе сви учесници пловидбеног
подухвата. Да би постојала заједничка хаварија морају кумулативно бити испуњени следећи
услови:
A. То је штета која је проузрокована радњом човека, а по одлуци заповедника брода или
лица које га замењује, дакле штета од природних догађаја не може бити заједничка
хаварија;
B. То су само оне штете које су проузроковане намерно и разумно;
C. Само онда кад је у једном поморском подухвату ангажовано више интереса - лица на
које ће се штета расподелити. Под интересима се подразумевају: брод, возарина и
терет;
D. Само кад је у тренутку проузроковања штете постојала заједничка опасност за све,
односно најамање два интереса ангажована у поморском подухвату. Циљ предузетих
радњи мора бити заједничко спасавање брода и терета. Ако су и поред предузетих
мера, брод и терет пропали, не постоји заједничка хаварија, будући да се не може
извршити расподела штете на брод и терет.
За појам заједничке хаварије ирелевантно је питање из којих разлога је настао догађај
који је изазвао потребу предузимања чина заједничке хаварије: виша сила, случај, кривица
учесника пловидбеног подухвата. Сваки учесник подухвата даје свој допринос за заједничку
хаварију, с тим што ће исплаћени износ моћи доцније да реализује од лица које је за штету
криво (на пример, трошкови одсукавања брода улазе у заједничку хаварију и кад се брод
насуче кривицом заповедника).

115
 Заједничке хаварије деле се на хаварије штете (бацање терета у море, гашење пожара
на броду, штете на терету, стварима и залихама брода настале искрцавањем и другим
манипулисањем) и хаварије трошкова (награде за спасавање, трошкови олакшања насуканог
брода, трошкови у луци склоништа).
Штете и трошкове заједничке хаварије сносе сви учесници пловидбеног подухвата
сразмерно вредности имовине са којом су учествовали у извршењу подухвата. Ради расподеле
заједничке хаварије на све учеснике пловидбеног подухвата, образују се две масе: дужничка
(која служи за намирење штета и трошкова из хаварије) и поверилачка (коју чине штете и
трошкови заједничке хаварије). Упоређивањем ове две масе добија се проценат за
израчунавање доприноса за заједничку хаварију и при томе је ирелевантно чија је ствар
жртвована или ко је сносио трошкове спасавања. Сразмеран део штете сноси и онај учесник
чија је ствар спашена и онај чија је ствар жртвована.

УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ) У УНУТРАШЊОЈ ПЛОВИДБИ

Појмовно се одређује исто као поморски превоз, осим што се превоз врши од једног
пристаништа до другог. За права и обавезе бродара унутрашње пловидбе (реке, језера, канали)
важе у основи правила из поморске пловидбе, али постоје и неке значајне специфичности:
1) Бродар је дужан да пажњу доброг бродара покаже кад је у питању оспособљеност
брода за пловидбу, не само на почетку путовања, већ током читавог путовања;
2) Укрцај робе на брод редовно врши крцатељ, осим код бродова линијске пловидбе, код
којих бродар преузима терет испод чекрка;
3) Правила о заједничкој хаварији примењују се само ако је изричито уговорено;
4) Закључење подбродарског уговора од стране наручиоца превоза из бродарског
уговора, могуће је само ако је то бродарским уговором изричито предвиђено;
5) Ако крцатељ није захтевао издавање теретнице (коносман), издаје се товарни лист за
робу која је предате бродару, а на захтев крцатеља или самог бродара.
Општа начела одговорности поморског бродара примењују се и на одговорност
бродара унутрашње пловидбе, али постоје следеће специфичности:
a) Одговара за стање брода током читавог превоза;
b) Одговара и за тзв. наутичку делатност заповедника брода и чланова посаде;
c) Одговара за штете на терету проузроковане пожаром без изузетака;
d) Може се ослободити од одговорности не само доказом да су губитак, оштећење или
закашњење потекли из узрока који нису могли да се спрече или отклоне пажњом
уредног бродара, као и поморски бродар, већ се може ослободити одговорности и по
посебном правном режиму случајева посебних опасности, аналогно ослобођењу по
овом основу превозилаца копненог превоза – превоз терета на палуби, неодговарајућа
амбалажа, превоз у пломбираном складишту брода, превоз живих животиња;
e) Лимити модалитета ограничења одговорности бродара унутрашње пловидбе, по
величини брода, разликују се од лимита ограничења такве одговорности бродара
поморског брода;
f) Бродар одговара за штету насталу закашњењем у превозу до висине возарине која се
односи на терет предат са закашњењем;
g) Бродар одговара неограничено (до износа целокупне доказане штете) и за
квалификовану кривицу лица којима се служи у свом пословању.

116
 УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ) ВАЗДУШНИМ ПУТЕМ
Правни посао у коме се једна уговорна страна – уговорни превозилац обавезује да
изврши лично или уз помоћ стварног превозиоца превоз одређене робе на одређеној
превозној релацији, за одређено време и у неоштећеном стању и да је након превоза преда
овлашћеном примаоцу, а друга уговорна страна – наручилац превоза се обавезује да за то
плати одређену превознину.
Обавезе превозиоца: извршење превоза, издавање товарног листа, поступање по
накнадним налозима, предаја робе.
Права превозиоца: превознина, законска залога и придржај, остала права (накнада
трошкова превоза који нису обухваћени превознином, право на накнаду за споредне услуге).
Одговорност ваздушног превозиоца робе: превозилац није одговоран ако докаже
да су он и њему потчињена лица предузели све потребне мере да би избегли штету или докажу
да је било немогуће да их предузму.
Превозилац одговара за закашњење у превозу само по систему доказаних штета
насталих закашњењем. У домаћем превозу основ ове одговорности истоветан је основу
одговорности за транспортне штете.
Лимитирана одговорност - у међународном ваздушном превозу превозилац одговара
до износа доказане штете, али највише до 250 Поинцаре франака по килогараму, а одговара
изнад прописаних лимита (нелимитирана одговорност)` у три случаја:
1) У случају декларације вредности пошиљке („изјаве о важности испоруке“) од стране
пошиљаоца, уз плаћање веће превознине;
2) Ако корисник превоза докаже да је штета настала намером или грубом непажњом
превозиоца или лица којим се служи у извршењу уговора – одговара до износа
целокупне доказане штете;
3) Важи само за међунардни ваздушни превоз робе у режиму Варшавске конвенције и
Хашког протокола, у случају неиздавања товарног листа са пристанком превозиоца или
нестављања у издатом товарном листу клаузуле о примени норме Варшавске
конвенције о ограниченој одговорности.
Претпоставља се да је роба изгубљена ако је превозилац није предао примаоцу у року
од 7 дана од дана када је по уговору био дужан да је преда, или ако пре истека овог рока
изјави да је изгубљена – претпоставка губитка.
Ослобођење од одговорности - ваздухопловно право не познаје систем изузетих
случајева (привилеговани ослобађајући разлози), већ се ослобођење од одговорности заснива
на примени опште норме о одговорности и ослобођењу од одговорности – доказ да су
предузете све нужне мере да се штета избегне или да је било немогуће да се такве мере
предузму.
Специјалан ослобађајући разлог – навигационе грешке!!! – превозилац робе није
одговоран ако је штета проистекла због грешке у пилотажи, у управљању ваздухопловом или
у навигацији, под условом да је у сваком другом погледу заједно са лицима којима се служи у
извршењу уговора предузео све потребне мере да се штета на догоди.
Основи ослобођења - Монтреалски протокол изричито је прописао следеће
ослобађајуће разлоге: природно својство или валстита мана робе, мањкаво паковање робе које
није извршио превозилац или лица којима се служи у извршењу уговора, ратни догађај или
оружани сукоб, акт јавне власти извршен у вези са уласком, изласком или транзитом робе и
кривица пошиљаоца или примаоца. Ваздушни превозилац робе се може ослободити
одговорности само ако докаже да су ови разлози искључиви узроци настанка штете, а ако је
доказао само делимичну узрочну везу, радиће се о подељеној одговорности.

117
 УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ) ЖЕЛЕЗНИЦОМ

Правни посао у коме се једна уговорна страна – железница обавезује да изврши

превоз одређене робе од отправне до упутне станице, за одређено време и у неоштећеном
стању, а друга уговорна страна – пошиљалац се обавезује да за то плати одређену
превознину.
Обавезе пошиљаоца до отпочињања превоза: наручивање кола, предаја робе,
паковање и означавање робе, предаја транспортних исправа, плаћање превозних трошкова
унапред.
Обавезе железнице до отпочињања превоза: достава кола, закључење уговора о
превозу, пријем робе, пријем транспортних исправа, утврђивање тежине и броја комада.
Обавезе железнице и пошиљаоца до отпочињања превоза: довоз робе и утовар.
Обавезе железнице у фази превоза робе: превоз одређеним путем, у одређеним
роковима, извршавање административних формалности, извршавање налога у току превоза,
чување робе, обавезе код сметњи при превозу.
Обавезе железнице у фази издавања робе: извештавање примаоца о приспећу
пошиљке, издавање робе, одвоз робе, истовар и одношење робе, утврђивање стања пошиљке,
обавезе код сметњи при издавању, остваривање поузећа.
Права: превознина, додаци на превознину, накнада трошкова, накнада за споредне
услуге, накнада штете, обезбеђење наплате потраживања.
Одговорност железнице - карактеристике:
1) железница одговара за интегритет пошиљке (губитак и оштећење) по правилима
строге уговорне одговорности, а када је реч о одговорности за повереде других уговорних
обавеза, реч је о субјективној одговорности железнице са претпостављеном кривицом;
2) постојање посебних разлога ослобођења железнице од одговорности за транспортне
штете, и
3) лимитирана одговорност као правило и нелимитирана одговорност као изузетак.
Железница одговара за утврђени потпуни или делимични губитак и оштећење робе по
правилу ограничено (лимитирана одговорност). У међународном превозу одговара до износа
доказане штете, али највише до 17 тзв. специјалних права вучења ММФ по килограму бруто
тежине изгубљене или оштећене робе. Други елемент накнаде чини враћање превознине и
других износа плаћених у вези са превозом изгубљене или оштећене робе.
Железница одговара за прекорачење рокова превоза (закашњење), будући да има
право на продужење прописаних рокова превоза ако није у питању њена кривица.
Одговорност железнице за закашњење, као и одговорност за транспортне штете, по правилу је
лимитирана, а лимит се у овом случају везује за одређени износ превознине. Постоје два
система одговорности железнице за закашњење: паушални сyстем (систем пенала) -
независно од тога да ли је за корисника превоза услед закашњења настала штета или не (овај
систем у домаћем превозу више не постоји), и систем доказане штете – лимит је четворострука
превознина.
Одговорност изнад лимита - клаузула обезбеђења уредне испоруке - када је у
товарном листу назначена клаузула обезбеђења уредне испоруке, онда железница одговара за
сву доказану штету (губитак, оштећење, закашњење), али највише до висине назначеног
обезбеђења (горњи лимит), а ако је штета проузрокована намером или грубом непажњом
железнице, онда одговара, у домаћем превозу, за сву доказану штету, а у међународном
превозу у случају намере за сву доказану штету, а у случају грубе непажње одговара до
двоструког износа прописаних лимита за одговорност у редовним случајевима.
Претпоставка губитка робе - корисник превоза робе железницом може, без пружања
других доказа, сматрати да су ствари изгубљене ако нису издате примаоцу или припремљене
за издавање у року од 30 дана по истеку рокова превоза, при чему је ирелевантан разлог зашто
пошиљка није издата, као и доказ железнице да она није стварно изгубљена. Ипак, ако се

118
пошиљка пронађе у року од годину дана по испалти одштете, железница је дужна да ex lege
извести власника, који је дужан да се у даљем року од 30 дана изјасни да ли прихвата пошиљку
(уз враћање одштете, али уз задржавање права на одштету због прекорачења рока превоза), а
ако се пронађе после овог рока или се добије негативан одговор о прихватању, железница
постаје њен власник (стицање права својине на основу самог закона).
Ослобађање од одговорности
1. Општи (неповлашћени) разлози - железница се ослобађа од одговорности за
транспортне штете ако докаже да је до њих дошло због:
1) кривице корисника превоза;
2) мана саме ствари; или
3) околности које железница није могла да избегне нити да отклони њихове последице.
Ако се железница позива на ове разлоге ослобођења од одговорности, дужна је да
докаже, уз постојање овог разлога, и директну узрочну везу између настале транспортне
штете и ових разлога. Железница се не може ослободити одговорности доказом
непостојања властите кривице, или кривице људи којима се служи у извршењу уговора, па чак
и да пружи доказ да је показала највећи степен пажње, јер је њена обавеза "обавеза
резултата"!!! Штете са непознатим узроком остају на терет железнице.
2. Другу групу основа ослобођења железнице од одговорности чине посебни разлози -
привилеговани разлози ослобођења - (случајеви нарочитих опасности у железничком
саобраћају), и уведени су ради побољшања положаја железнице на бази повољније расподеле
терета доказа, при чему се од железнице тражи само да учини вероватним у конкретном
случају постојање узрочне везе између транспортне штете и неког случаја нарочитих опасности.
Будући да је искључиви узрок штете учињен само вероватним, то имаоцу права располагања
пошиљком (прималац и пошиљалац) остаје да пружи доказ правог узрока штете за коју
железница одговара (позитиван доказ) или да докаже да штета није настала из
претпостављеног узрока (негативан доказ), не пружајући доказ стварног узрока штете. Не
пружи ли такав противдоказ, претпостављени узрок штете узеће се као стварни, и железница
ће се ослободити од одговорности. У посебне разлоге спадају следећи разлози: превоз у
отвореним колима; превоз без одговарајуће амбалаже; утовар и истовар од стране корисника
превоза и неисправно товарање; извршење административних формалности од стране
корисника превоза; непрописно означавање одређених ствари, превоз живих животиња,
превоз без обавезне пратње.
3. Специјални основи ослобођења
Прво, ако је дошло до „ванредно великог мањка или губитка целих комада“ код
превоза у отвореним колима, не примењује се претпоставка да је штета настала услед
посебних опасности везаних за превоз отвореним колима. Ради се, дакле, само о изостанку
претпоставке и потреби пружања стварног узрока неуобичајеног губитка код превоза
отвореним колима. Претпоставка изостаје само ако је реч о „ванредно великом мањку или
губитку целих комада“, а не и у случају оштећења, за које се без обзира на интензитет, може
увек претпоставити (до супротног доказа) да је проузроковано посебним ризицима у вези са
превозом у отвореним колима.
Друго, транспортни кало. У питању је превоз ствари које, с обзиром на своју природу,
редовно губе у тежини и поред нормалног одвијања железничког саобраћаја. Висина таквог
губитка не утврђује се у сваком конкретном случају, јер су као резултат искуства формиране
одређене обичајно толерантне висине, што је временом постало и правно правило. Редовни
губитак настаје најчешће због испаравања, сушења и цурења и у пословној пракси се назива
„транспортни кало“, а ако се ради о пошиљци у расутом стању – растур. Посебан правни режим
за ствари које редовно губе у тежини састоји се у томе што се у корист железнице изричито
установљава претпоставка неодговорности за толерантни губитак – железница одговара само
за део губитка који прелази утврђене границе. Листа ствари које су подложне калирању није
лимитирана, а при утврђивању да ли је нека ствар, због своје природе, подложна редовном

119
губитку (калирању) треба водити рачуна о паковању које је у складу са прописима или је
уобичајено, не узимајући у обзир специјална паковања која могу искључити или умањити
губитак у тежини. Претпоставка неодговорности железнице је обориве природе – важи само до
супротног доказа од стране корисника превоза. Корисник превоза може пружити позитиван
доказ о узроку калирања (пропуст службеника железнице да привије вентил на цистерни), али
не и негативан доказ (губитак у тежини није могао наступити због особене природе ствари јер
је употребљено спцијално паковање). Исто тако, може се доказивати да калирање може
достићи мањи износ од прописаног, али не могу се побијати у прописима утврђени проценти
калирања.

УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ) ДРУМОМ

Правни посао у коме се једна уговорна страна – друмски превозилац обавезује да

изврши превоз одређене робе друмским превозним средством на одређеној превозној
релацији, за одређено време и у неоштећеном стању, и да је након превоза преда
овлашћеном лицу, а друга уговорна страна – пошиљалац се обавезује да за то плати
уговорену превознину.
Обавезе: постављање возила за утовар, преузимање робе ради превоза, издавање
товарног листа, контрола, извшење превоза, чување робе, поступање по захтевима за измену
уговора, предаја робе.
Права: право на превознину, право залоге и придржаја, остала права (право на накнаду
трошкова у вези са превозом, а који нису укључени у превознину; право на накнаду за
споредне услуге; право на накнаду штете проузроковане лицима, возилима и другим стварима
дејством својства робе која је предата на превоз, ако превозиоцу та својства нису била позната
нити су морала бити позната; право на накнаду штете проузроковане нетачним или
непотпуним попуњавањем товарног листа).
Одговорност превозиоца робе за транспортне штете: друмски превозилац
одговара за интегритет робе коју превози, од часа преузимања на превоз до предаје примаоцу,
по истим принципима по којима одговара железнички превозилац робе. Реч је о истом основу
одговорности, али постоје и одређене специфичности:
1) специјални режим ослобођења од одговорности за два привилегована основа:
превоз нарочито покварљиве робе у специјалним возилима за заштиту робе против дејства
топлоте, хладноће, промена у температури или влаге у ваздуху, и превоз живих животиња;
2) не познаје два привилегована основа које познаје железничко транспортно право:
извршење административних формалности од стране имаоца права располагања пошиљком и
превоз без обавезне пратње;
3) лимит накнаде за губитак и оштећење робе износи половину лимита из железничког
превоза робе у међунарнодном превозу;
4) постоји одговорност превозиоца изнад лимита и у случају намере и у случају грубе
непажње;
5) постоје два рока за претпоставку губитка робе: 30 дана по истеку уговореног рока
превоза, односно ако рок није уговорен 60 дана по преузимању робе на превоз.
Одговорност превозиоца робе за закашњење - доцња: друмски превозилац
одговара за закашњење, односно за штете настале закашњењем у превозу, с тим што се може
ослободити од одговорности, као и за транспортне штете, доказујући узрочну везу општих
ослобађајућих разлога и насталог закашњења, односно штета закашњења. Из овог произилази
да превозилац одговара ако је до закашњења дошло услед квара возила, чак и ако је уложио
потребну пажњу да возило оспособи за путовање. У домаћем друмском транспорту постоје оба
система одговорности за закашњење (систем пенала и систем доказане штете).

120
 УГОВОР О КОМБИНОВАНОМ ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ)

Такав правни посао у коме се организатор (предузетник, оператер) овог превоза

обавезује да организује превоз до места опредељења, помоћу превозилаца из најмање две
гране превоза (најмање два превозна средства), са јединственом исправом и јединственом
одговорношћу, а наручилац превоза се обавезује да за то плати превознину.
Јединствена одговорност - систем аутономне одговорности предузетника
комбинованог превоза почива на претпоставци да је реч о самосталном уговору, који се не
може делити на своје сегменте. Будући да се у највећем броју случајева не може установити
где је штета губитка, оштећења или закашњења у превозу настала (због специфичности
контејнерског превоза), предузетник комбинованог превоза одговара по аутономним
правилима, независно од правила о одговорности прописаним за појединачне превозиоце
који учествују у реализацији овог уговора.
Мрежаста одговорност – организатор одговара по прописима превозиоца оног
превозног средства на чијем делу пута је штета настала. Предност овог система - организатор
наручиоцу превоза накнађује штету тачно у оном обиму у ком се може регресирати од
одговорног превозиоца, а мана – применљив је само ако се тачно зна где се штета догодила,
што је посебно тешко утврдити код штете настале закашњењем у превозу робе. Овај систем
оставља непокривеним и штете које настају од преузимања робе до почетка превоза или од
завршетка превоза до предаје робе примаоцу, као и штете настале у фази претовара
(прекрцаја).
Мешовита одговорност – уколико би се могло да установи на ком делу пута је настала
штета, примењивао би се систем мрежасте одговорности, а уколико то није могуће или ако су у
питању штете за које није могуће применити мрежасту одговорност, примењивао би се систем
јединствене одговорности.

УГОВОР О ТРАНСФЕРУ ТЕХНОЛОГИЈЕ

Такав уговор којим давалац технологије уступа право привредног искоришћавања
заштићених права индистријске својине и незаштићених права (одвојено или комбиновано),
заједно са опремом и одговарајућим поступцима производње који су технолошки повезани
са уступљеним знањем, уз потребну техничку помоћ да би се опрема и знање могли
привредно искоришћавати, а стицалац (корисник) технологије се обавезује да за то плаћа
одређену накнаду.
Предмет овог уговора, као битан елемент, могу бити сва преносива права индустријске
својине (патент, модел, узорак и жиг), знање и искуство (know-how као незаштићено право
индустријске својине), као и разне комбинације заштићених и незаштићених права.
Уговори о трансферу технологије могу бити закључени као:
1) Искључиви – дају право кориснику технологије да искључиво искоришћава предмет
уговора за време трајања уговора и на територији одређеној уговором. Корисник има право да
забрани свим лицима, укључујући и даваоца лиценце (технологије), да искоришћава предмет
уговора за време трајања овог уговора. Искључиви трансфер технологије мора изричито да се
уговори, јер се претпоставља да се ради о неискључивом преносу технологије.
2) Неискључиви (прости) – давалац технологије задржава право личног искоришћавања
предмета уговора и право да са другим заинтересованим лицима закључује уговоре о
неискључивој лиценци са истим предметом уговора.
3) Мешовити – када корисник технологије има искључиву лиценцу на одређеној
територији и неискључиву лиценцу на другој територији.
Обавезе даваоца технологије: предаја предмета уговора, гаранција за техничка својства
предмета уговора, гаранција да постоји монополско право, заштита од евикције, стављање на
располагање накнадних усавршавања уступљене технологије.

121
 Обавезе стицаоца технологије: искоришћавање предмета уговора, плаћање накнаде за
уступљену технологију, плаћање наканде за услуге и техничку помоћ, подношење извештаја,
коришћење накнадних усавршавања, чување уступљене технологије у тајности, обавеза истог
квалитета производа или услуге код лиценце жига, означавање да се ради о производњи (и
услугама) по лиценци.
Врсте права по престанку уговора: право стицаоца технологије да распрода робу
произведену за време трајања уговора, да користи технологију у циљу извршења обавеза
преузетих за време трајања уговора, право да користи knоw-hоw.
Врсте обавеза по престанку уговора: повраћај документације, обавеза стицаоца да
изврши коначан обрачун накнаде, обустава даљег коришћења знакова и симбола, чување
технологије у тајности.
Подлиценца – лиценца коју даје стицалац лиценце. Стицалац неискључиве лиценце
нема право да даје подлиценцу, ако ништа друго није уговорено између даваоца и корисника
лиценце, а стицалац искључиве лиценце има, у границама просторног и временског важења
лиценце, право да даје подлиценце, ако ништа друго није уговорено између стицаоца и
даваоца лиценце. Уговором о лиценци се може предвидети да стицалац нема право давања
подлиценце, односно да је за давање подлиценце потребна сагласност (дозвола) даваоца, а
овај то може одбити само из озбиљних разлога.
Ако је законом (неискључива лиценца) или уговором (искључива лиценца) предвиђено
да је за давање подлиценце потребна дозвола даваоца лиценце, давалац може да откаже
уговор о лиценци без отказног рока ако је подлиценца дата без његове дозволе.

УГОВОР О ФРАНШИЗИНГУ
Франшизинг је уговорни однос између даваоца и примаоца франшизе у коме
давалац франшизе уступа искључива права продаје робе или вршења услуга другој
уговорној страни – примаоцу франшизинга, коме преноси своје знање и искуство у
обављању одређене делатности, док се прималац обавезује да послује под заједничким
пословним именом (фирмом), спољним изгледом или поступком који припада даваоцу или
га он контролише, као и да из својих извора уложи основни инвестициони капитал у
пословање.
Постоје следеће врсте:
1) Робни франшизинг (франшизинг производа) – произвођач (давалац франшизинга)
уступа изабраном трговцу права искључиве продаје одређених производа или групе производа
на тачно одређеној територији, ради продаје крајњем кориснику (купцу).
2) Прометни (пословни) франшизинг (франшизинг услуга) – има за предмет
коришћење пословног и техничког знања и искуства даваоца франшизинга у обављању
одређене врсте услуга од стране примаоца франшизинга (продаја брзе хране).
3) Индустријски (производно-технолошки) франшизинг – предмет није само продаја
одређене робе, већ и производња, односно обављање неких фаза технолошких процеса у
производњи (углавном хране и пића). За сада је ограничен на безалкохолна пића, пекарске
производе и пиво.
Обавезе даваоца франшизинга: уступање права искључиве продаје робе и вршење
услуге; уступање права употребе робног и услужног жига (ради разликовања производа и
услуга); успутање права употребе пословног имена, меморандума и других пословних знакова
(ради разликовања компаније); уступање knоw-hоw (тајни методи производње, употреба
рецепата, формула, знања о организацији пласмана и промета, итд.); вршење надзора;
пружање низа допуснких услуга са циљем олакшања отпочињања и вођења послова
предвиђених уговором (помоћ у проналажењу и уређењу седишта, образовање примаоца
франшизе и његовог особља, помоћ у управљању компанијом).

122
 Обавезе примаоца франшизинга: обавеза примене у пословању свих упустава и
прописаних стандарда пословања и технолошких поступака у производњи хране, пића и
слично (унутрашња једнообразност); обавеза спољњег униформног уређења седишта односно
радње (спољна једнообразност); обавеза набавке робе од даваоца франшизинга или лица које
он означи; обавеза одређеног инвестирања; обавеза чување пословне тајне; обавеза плаћање
накнаде.
Накнада се плаћа као паушална или као франшизинг накнада. Уобичајено се уговара у
одређеном проценту и зависи од обима укупног промета (варијабилни део) или је делом
фиксна (накнада за уговорене посебне услуге). Ако франшизинг накнада није уговорена, онда
је редовно укључена у цену производа које давалац франшизинга продаје примаоцу.

БАНКАРСКИ ПОСЛОВИ

ОПШТА ПРАВИЛА О БАНКАРСКИМ ПОСЛОВИМА

Такви правни послови који за свој предмет имају промет новца и ХОВ, као и одређене
услуге које банке врше својим клијентима у вези са платним прометом (промет новца) и тим
хартијама.
Разликују се класични банкарски послови, парабанкарски послови и специјализоване
врсте послова које банке врше на тзв. финансијском тржишту.
Банкарски послови се одликују следећим карактеристикама: формални (све више се
одступа развојем електронског преноса података); атхезиони (закључују се приступом клијента
и прихватом општих услова пословања банака у појединим банкарским пословима); по
правилу су intuitu personae; могу се доказивати свим доказним средствима (принцип слободе
доказа).
Најчешће се класификују према функцији банке у одређеном послу на:
1) Активни- такви послови код којих се банка појављује као поверилац свог клијента
(разноврсни облици уговора о кредиту);
2) Пасивни – послови код којих се банка појављује као дужник свог клијента (улог на
штедњу, текући рачун);
3) Неутрални – послови код којих се банка не појављује ни као поверилац ни као
дужник свог клијента, већ обавља одређене послове у платном промету као заступник,
комисионар или посредник клијента (акредитив, гаранција).
Банкарски депозити – банкарски послови код којих клијент депонује код банке новчана
средства или неке друге ствари (новчани депозит, улог на штедњу, текући рачун, неновчани
депозит, депозит ХОВ, уговор о сефу).
Кредитни послови – послови код којих банка ставља на располагање клијенту одређена
новчана средства (разни облици уговора о кредиту).
Банкарски услужни послови – послови код којих банка по налогу свог клијента
извршава одређене услуге трећем лицу (акредитив, банкарска гаранција, издавање ХОВ,
платни промет, документарни инкасо, откуп емисије ХОВ, депо ХОВ, издавање и продаја ХОВ,
итд).
Одговорност банке: обавезе банке могу да се групишу у три целине и зависно од
њихове природе и одговорност банака је различита:
1) Обавеза информисања клијента, пружања савета;
2) Обавеза немешања у послове клијента који мора да остане власник својих одлука;
3) Обавеза увиђања својеврсних заблуда клијента и упозорења клијента на то.
У сваком случају, будући да банка врши једну професионалну деланост, дужна је да у
извршењу својих послова поступа са повећаном пажњом, према правилима струке и обичаја
(пажња доброг стручњака). Одговорност банке из послова које закључује са својим клијентима

123
уговорног је карактера и подвргнута је општим правилима уговорне одговорности и
ослобођења од одговорности (по закону или на основу уговорне клаузуле, изузев ако је реч о
намери или грубој непажњи, а некад и обичној непажњи). Одговорност банке према трећим
лицима је деликтног карактера.

КРЕДИТНИ ПОСЛОВИ И ПОСЕБНИ ПОСЛОВИ ФИНАНСИРАЊА

УГОВОРИ О КРЕДИТУ (ОПШТИ)

Уговор о кредиту је банкарски посао којим се банка обавезује да кориснику кредита

стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено
време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник се обавезује да банци плаћа
уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено
уговором.
Уговором о кредиту утврђује се износ, као и услови давања, коришћења и враћања
кредита. Одређивање предмета уговора (новац, роба), као и услови враћања кредита
представљају битан елемент овог уговора. Услови давања кредита нису битни елементи
уговора о кредиту, већ представљају радње које претходе закључењу уговора о кредиту
(радње процене кредитне способности и пословног угледа лица које захтева кредит). Услови
коришћења кредита редовни су елемент овог уговора код наменских кредита. Постоји и низ
других елемената, а најчешће клаузуле о начину обезбеђења отплате кредита.
Уговор о кредиту представља формални уговор, уговор по приступу, двострано
обавезни, теретни уговор, у извесном смислу је intuitu pesonae, будући да се сва средства
обезбеђења која га прате појављују само као тзв. додатна покрића, а као основно покриће
служи поверење у лице коме се даје кредит и његову кредитну способност.
Обавезе кредитора: да кориснику кредита, на начин и под условим одређеним
уговором, стави на располагање уговором одређени новчани износ. Закашњење кредитора у
извршењу ове обавезе подлеже општим правилима дужничке доцње.
Обавезе корисника кредита: да добијени кредит користи наменски, ако је таква врста
кредита; да плаћа цену коришћења кредита (камату), која може да буде уговорена као
пливајућа (промењива) и фиксна (непромењива); да врати износ који је предмет уговора о
кредиту, на начин и под условима предвиђеним уговором о кредиту.
Врсте уговора о кредиту:
1) Према домицилу кредитора – домаћи и међународни;
2) Према статусу кредитора – јавноправни и приватноправни;
3) Према предмету – финансијски (новчани) и робни (неновчани);
4) Према року отплате – краткорочни (до 1 године), средњорочни (од 1 до 5 година) и
дугорочни (преко 5 година);
5) Према сврси коришћења – произвођачки и потрошачки;
6) Према начину обезбеђења – персонални (лична средства обезбеђења), реални
(стварна средства обезбеђења) и кредити без средства обезбеђења (обезбеђење је поверење);
7) Према начину пуштања у течај – кредити у готовом новцу, кредити по текућем
рачуну, асигнациони кредити, кредити уз издавање кредитног писма и кредити у траншама.
8) Посебна врста кредита су акцептациони кредити – дају се тако што банка ставља
кредит у течај акцептирањем менице свог клијента, чиме постаје главни менични дужник.
Овакав кредит је повољан за клијента јер такву меницу може есконтовати код друге банке
(продати је банци пре њене доспелости) и тиме добити готовину, а с друге стране акцептна
провизија банке овде је редовно мала и камате су знатно ниже. Повољан је и за банку, јер не
мора одмах да ангажује готовинска новчана средства, већ тек у време доспелости менице.
Практичан је за краткорочно кредитирање увоза и извоза робе.

124
 9) Посебна врста кредита су и рамбурсни кредити – банка може да стави кредит у течај
и акцептирањем менице свог клијента, с тим што се тај кредит може да наплати само уз
презентацију робних докумената. Овај правни посао укључује три посла: акцептни кредит,
ломбард и документарни акредитив. Овај кредит обезбеђује продавца да може да дође до
готовине уновчавањем акцептиране менице пре рока доспелости, али обезбеђује и купца, јер
продавац може робу да напалти - добије акцептирану меницу, само наком испоруке робе и
предаје робних докумената банци. Овај кредит обезбеђује и банку, јер је њена менична
обавеза покривена робним документима која су јој уручена и гласе на њено име. Постоје
различити облици рамбурсног кредита: опозиви непотврђени, неопозиви непотврђени и
неопозиви потврђени.
10) Према начину враћања – кредити који се враћају одједном; кредити који се враћају
у ратама; кредити са мировањем отплате; и тзв. револвинг кредити (омогућавају аутоматско
обнављање по искоришћености кредита до одређеног лимита).

СПЕЦИЈАЛНИ КРЕДИТНИ ПОСЛОВИ

Ломбардни кредит – на основу залоге ХОВ банка одобрава кредите у одређеном

износу, уз обезбеђење залогом ХОВ, драгоцености или уметничких предмета, који припадају
кориснику кредита или трећем лицу које на то пристане. Ако корисник кредита не врати кредит
о доспелости, кредитор може да намири своје потраживање на два начина: прво, може да
прода заложене ХОВ и друго, вршењем права из хартије (наплатом потраживања из менице од
меничних дужника). Са друге стране, кредитор не мора да чека рок доспелости потраживања
из уговора о кредиту обезбеђеног залогом ХОВ, већ може и пре истека овог рока да ХОВ и
друге ствари које су предмет уговора о ломбарду заложи код неког другог кредитора (најчешће
је реч о односу између две банке) и на тај начин прибави себи потребна новчана средства
(уговор о реломбарду) - предмет залоге из уговора о ломбарду по правилу се реломбардује
код централне (емисионе) банке и рокови доспелости добијеног кредита су врло кратки, некад
и не дужи од 14 дана.
Есконтни и реесконтни кредити – уговором о еконтном кредиту ималац одређене
ХОВ продаје исту пре њене доспелости банци кредитору. Дакле, као предмет есконта по
правилу се појављују недоспеле ХОВ, а изузетно то могу да буду сва друга недоспела
потраживања. На основу уговора о есконтном кредиту банка откупљује недоспеле ХОВ
исплаћујући њеном имаоцу номинални износ на који хартија гласи, уз одбитак недоспелих
камата, својих трошкова и своје провизије (дисконт). Висина суме коју банка исплаћује имаоцу
хартије зависи од бонитета хартије, тј. од платежне способности лица који су дужници по тој
хатрији, будући да банка овим преузима ризик наплате од дужника из хартије по њеној
доспелости за наплату. Највећи степен сигурности банци за наплату пружају менице, због
њихове апстрактне правне природе и солидарне одговорности меничних дужника (и продавац
недоспеле менице појављује се као банчин дужник, кад у меничном односу има положај
банчиног индосанта).
Есконтна банка је власник есконтоване ХОВ и може њом да располаже по својој вољи, и
отуда, уместо да чека њен рок допселости и да реализује као поверилац наплату од дужника из
ХОВ, она може и сама есконтовати пре рока доспелости откупљену ХОВ – уговор о реесконту.
Реесконт есконтованих ХОВ врши најчешће централна (емисиона) банка, чиме утиче на
количину новца у оптицају.

125
 УГОВОР О ФАКТОРИНГУ

Постоје две врсте уговора о факторингу:

1. Прави факторинг - правни посао код ког фактор откупљује потраживање
клијента уз дисконт (о доспелости или пре доспелости), са или без права регреса фактора
према продавцу потраживања.
2. Неправи факторинг - правни посао којим се устпилац потраживања обавезује да
пренесе на фактора постојећа или будућа потраживања ради наплате, а фактор се обавезује
да уз провизију и наплату трошкова наплати потраживања (и евентуално гарантује наплату
клијенту) – неправи факторинг.
У оба случаја, фактор може вршити и друге факторинг услуге (управљање
потраживањима). Код правог факторинга изостаје гарантна функција фактора јер је
потраживање дефинитивно откупљено, а с друге стране на основу посебне одредбе у уговору
преносилац (продавац) потраживања (клијент) може гарантовати фактору наплативост
потраживања од дужника (право регреса фактора од клијента).
Уговором о факторингу се могу пренети тачно специфицирана потраживања или се
може уговорити и тзв. глобална цесија. Могу се преносити постојећа и будућа потраживања. Са
преносом главног потраживања преносе се и сва споредна права и гаранције везане за
одређено потраживање. Ова се обавеза најчешће извршава тако што клијент доставља фактуре
са пратећом документацијом, на којима је унета клаузула о извршеној цесији, и то сукцесивно
(недељно, месечно). За пуноважност преноса потраживања на фактора није потребна
сагласност дужника, али је потребно да он о томе буде обавештен. Дужник има право на све
приговоре према фактору које би имао према свом повериоцу из основног уговора. Друга
обавеза клијента, ако је тако уговорено, произилази из дате гаранције фактору наплате
продатог потраживања (право регреса).
Основна функција фактора – обављање свих правних и фактичких радњи у вези са
наплатом уступљеног потраживања. Уколико је реч о правом факторингу, онда ризик наплате
ових потраживања преузима сам фактор (осим ако је уговорено право регреса према продавцу
потраживања - клијенту), и овде није случај о уговорно преузетом del credere ризику или датој
гаранцији, већ ово правило произилази из чињенице да је реч о откупљеном потраживању,
које од момента склапања овог уговора о откупу припада фактору.
Уколико је, пак, фактор преузео потраживање само на наплату (неправи факторинг), да
би се разликовао од обичног пуномоћника, он може и да гарантује наплату (да преузима
ризике неплаћања о року или ризике инсолвентности дужника).
Редовна функција фактора је и кредитирање клијента, без обзира на то да ли је фактор
преузео или не ризике наплате уступљеног потраживања, и то у одређеном проценту
вредности уступљеног потраживања (75-90%, зависно од степена ризика фактора). Захваљујући
овој функцији факторинга, клијентима се омогућује већа ликвидност, бржи обрт капитала и
финансирање продаје робе и вршења услуга на кредит.
Уговор о факторингу је у нашем праву неименовани уговор!!!

УГОВОР О ФОРФЕТИРАЊУ (ФОРФЕТИНГУ)

Правни посао код којег форфетер купује од свог комитента недоспело новчано
потраживање, уз одређени дисконт који терети комитента (клијента), и уз одрицање права
на регрес према продавцу такве тражбине (комитенту) ако ово потраживање остане
неплаћено од стране трећег лица.
Ово је мешовити уговор који у себи укључује више других уговора, а пре свега уговор о
продаји (купац стиче тражбину и њом може даље слободно да располаже, а одговорност

126
продавца за наплативост тражбине је искључена) и уговор о кредиту (време од продаје
тражбине до њене доспелости).
Разлика у односу на прави факторинг:
- Код факторинга се ради о откупу краткорочних потраживања, а код форфетинга о
дугорочним потраживањима;
- Делатност факторинга је шира од делатности форфетинга, који никад не обавља остале
факторинг услуге (управљање потраживањима);
- Код факторинга се обично цедира путем тзв. глобалне цесије више потраживања, а код
форфетинга само једно потраживање.

УГОВОР О ФИНАНСИЈСКОМ ЛИЗИНГУ

Уговор којим се давалац лизинга обавезује да ће кориснику (примаоцу) лизинга дати

на привремено коришћење (употребу - закуп) одређену ствар, коју му је у својину предао
испоручилац предмета лизинга, уз задржавање права својине даваоца лизинга, као и да ће
обавити одређене радње у вези са том употребом, а корисник се обавезује да плаћа накнаду
(закупнину) у уговореним ратама и да по истеку уговореног рока врати ствари даваоцу
лизинга, или продужи коришћење или је откупи.
Обавеза даваоца лизинга:
1) предаја ствари која је предмет уговора на коришћење кориснику лизинга и прибављање
предмета лизинга према спецификацији примаоца лизинга од испоручиоца кога је одредио
прималац лизинга;
2) одржавање објекта лизинга (сервисирање, замена дотрајалих делова, техничко-
технолошко унапређење ствари) на начин како је уговорено (за материјалне недостатке
одговара испоручилац, а не давалац лизинга, ако другачије није уговорено);
3) заштита од евикције (омогућавање несметане државине, без постојања права трећег
лица о чијем постојању прималац није обавештен, нити је пристао да узме предмет лизинга
оптерећен тим правом);
4) пренос својинскоправних овлашћења на примаоца лизинга.
Обавезе корисника (примаоца) лизинга:
1) преузимање предмета лизинга на начин, у време и на месту како је то уговорено
(примена правила доцње);
2) плаћање лизинг накнаде (закупнине) у складу са уговором (примена правила доцње).
Код лизинга редовно је укључена и одређена стопа амортизације предмета лизинга - лизинг
претпоставља да је рок амортизације инвестиционе опреме која је најчешће предмет лизинга
(или друге ствари) редовно дужи од рока трајања уговора о лизингу (тзв. златно правило
лизинга);
3) искоришћавање лизинг објекта на уговорени начин у складу са наменом;
4) враћање предмета лизинга по протеку уговореног рока, ако није супротно уговорено.
Обавезе испоручиоца лизинга:
1) предаја примаоцу предмета лизинга у исправном стању, заједно са припацима, на начин,
у месту и у време предвиђено уговором, осим ако је уговором о лизингу предвиђено да је ово
обавеза даваоца лизинга. У случају неизвршења или неуредног извршења ове обавезе,
прималац лизинга има права према испоручиоцу која би имао као да је био страна у уговору са
испоручиоцем, осим права на раскид и поништај уговора закљученог између даваоца лизинга и
испоручиоца, као и права на снижења цене. Испоручилац не може бити одговаран и даваоцу и
примаоцу лизинга за исту штету. Ако је давалац лизинга извршио избор испоручиоца, одговара
солидарно с њим за неиспоруку или испоруку с доцњом предмета лизинга, или ако предмет
лизинга има материјални недостатак;

127
 2) уговор закључен са даваоцем лизинга, на основу којег је давалац постао власник
предмета лизинга, не може накнадно мењати са дејством према примаоцу лизинга, без
сагласности примаоца лизинга.
Врсте лизинга:
Индиректни (финансијски, прави) лизинг – тространи правни посао у коме учествују
три лица и закључују се два уговора. Централну позицију код овог посла има давалац лизинга,
који је субјект оба уговора. Правна конструкција овог посла је следећа: прималац даје даваоцу
спецификацију опреме и бира испоручиоца не ослањајући се по правилу на стручност даваоца;
давалац на основу ове спецификације и овог избора закључује уговор о куповини (испоруци)
са трећом страном (изабраним испоручиоцем) у складу са лизинг уговором који је закључио са
примаоцем или који ће закључити са примаоцем уз знање продавца (испоручиоца). Право
својине на опреми која је предмет уговора о лизингу стиче давалац, што му пружа заштиту у
случају стечаја примаоца, против захтева стечајног управника или поверилаца примаоца (тзв.
излучна тужба). Овај тродимензионални однос изражава се посебно у правима која прималац
лизинга има према испоручиоцу и даваоцу лизинга - прималац се може позвати на обавезе
испоручиоца из уговора о продаји закљученог са даваоцем, као да је он уговорна страна. То
значи да прималац има на располагању сва правна средства (изузев права на раскид уговора)
из уговора о продаји која припадају даваоцу, ако испоручилац не изврши уговор или га изврши
неуредно.
Директни (неправи, квази) лизинг – јављају се само две стране у лизинг конструкцији и
лизинг уговору: давалац који је истовремено и испоручилац, и као друга страна - корисник
лизинга. Испоручилац и након закључења уговора о лизингу остаје власник ствари која је
предмет коришћења из уговора о лизингу, будући да је он истовремено и давалац лизинга.
Отуда, испоручилац мора решити питање властитог финансирања, за шта се може послужити
уговором о факторингу (продајући фактору потраживање по основу лизинг накнаде према
примаоцу, уз одређени дисконт). Карактеристика овог лизинга је и непостојање тзв. базичног
рока унутар ког се не може отказати уговор, те обе стране, под условима предвиђеним
уговором, могу отказати уговор у сваком тренутку.

ИЗДАВАЧКИ УГОВОР

Издавачким уговором аутор, односно други носилац ауторског права, уступа,

односно преноси на издавача право на умножавање ауторског дела штампањем, и на
стављањем у промет тако умножених примерака дела, а издавач се обавезује да дело
умножи и стави примерке у промет (о свом трошку), као и да за то плати накнаду аутору
(уговорени хонорар), односно другом носиоцу ауторског права. Предмет овог уговора -
књижевна дела, научна, драмска, музичка и дела ликовне уметности. Закључује се у писменој
форми.
Обавезе аутора: да преда издавачу у одређеном року ауторско дело припремљено за
издавање и да га штити у случају правног узнемиравања.
Обавезе издавача: да ауторско дело умножи на уговорени начин, у одређеном тиражу,
без преиначења, и да стави примерке тако умноженог дела у продају, односно уговорену
дистрибуцију. Објављено дело мора да садржи име или другу ознаку аутора, осим ако се дело
објављује као анонимно. Издавач је дужан да дело објави у уговореном року, у уговореној,
односно стандардној техничкој опреми и да објављено дело продаје по уговореној цени или
утврђеној у консултацији са аутором, коме је дужан да преда уговорени број бесплатних
примерака. Дејство уговора траје док уговорени тираж дела не буде исцрпен. За то време
аутор не сме поверити објављивање дела другом издавачу, јер уступање права на основу
издавачког уговора је искључено, ако није другачије уговорено.

128
 БАНКАРСКИ ДЕПОЗИТИ

УГОВОР О НОВЧАНОМ ДЕПОЗИТУ

Банкарски посао у коме се депонент обавезује да положи код банке (уз њен прихват)
одређени новчани износ, којим банка може да располаже, уз обавезу повраћаја према
условима закљученог уговора.
Обавезе депонента: 1) полагање уговореног новчаног износа у уговорено време код
депозитара (предаја новца у депозит је акт извршења уговорне обавезе депонента, а не акт
закључења уговора, те неизвршење ове обавезе рађа правне последице доцње); 2) отклањање
дуговног салда који се појави на рачуну депозита, ако је банка извршавала његове налоге и без
постојања покрића на рачуну депозита (прећутно закључење уговора о кредиту); 3) дужан је да
налоге за уплату и исплату са депозитног рачуна упућује у седиште банке са којом је закључио
уговор о депозиту.
Обавезе депозитара: 1) држање депонованих средства за рачун свог депонента; 2)
отварање рачуна депонованих средстава; 3) вршење исплата са рачуна депозита по налогу
депонента или другог овлашћеног лица; 4) извештавање депонента (годишње или чешће) о
стању на његовом рачуну (салдо рачуна); 5) плаћање депоненту уговорене или законске
камате, будући да је овлашћена да располаже депонованим новчаним средствима (теретни
посао).
Врсте новчаних депозита: депозити по виђењу и орочени (критеријум је време чувања
и специфичности располагања), и наменске и ненаменске (критеријум је сврха депоновања).

УЛОГ НА ШТЕДЊУ

Уговор код кога улагач предаје банци одређену своту новца, којом она може
располагати, али са обавезом враћања, према условима уговора.
Врсте улога на штедњу: орочени и неорочени, наменски и ненаменски, са отказним
роком и без отказног рока.
Једнострано обавезан уговор, ствара само обавезе за банку: 1) плаћање уговорене или
законске камате, у уговореним или законским роковима; 2) извршавање исплате средстава
означених у књижици (са припадајућом каматом) улагачу.

БАНКАРСКИ ТЕКУЋИ РАЧУН

Банкарски депозитни посао којим се банка обавезује да неком лицу отвори посебан
рачун и да преко њега прима уплате и врши исплате у границама његових средстава и
одобреног кредита. Правна и физичка лица могу имати рачуне за плаћање у домаћој и страној
валути и могу имати више од једног рачуна у једној банци и рачуне у више банака.
Омогућује поједностављење плаћања и наплату механизмом аутоматске
компензације узајамних потраживања уношењем у текући рачун - овим механизмом
омогућује се укидање посебних плаћања по сваком поједином основу, те појединачна
потраживања уношењем у текући рачун губе своју индивидуалност и аутономност, а уместо
њиховог појединачног изравнавања врши се низ сукцесивних компензација узајамних
потраживања и дуговања на текућем рачуну, а плаћање се извршава у периодима
утврђивања салда и од стране која има негативни салдо. Дакле, код банкарског текућег рачуна
банка уместо посебних плаћања уноси све уплате за корисника рачуна у његов рачун, а на

129
терет тог рачуна врши све исплате по његовим налозима. Функција текућег рачуна је
омогућавање лакшег одвијања платног промета без употребе готовог новца.
Обавезе банке: примање уплата и вршење исплата, обрачун и утврђивање салда,
достављање извода кориснику рачуна.
Обавезе корисника текућег рачуна: плаћање провизије за извршене услуге по текућем
рачуну, као и накнаду за посебне трошкове учињене у вези са тим услугама.

НЕНОВЧАНИ ДЕПОЗИТ

Уговор на основу ког депонент предаје банци на чување одређене телесне покретне
ствари, уз плаћање одређене накнаде, а банка се обавезује да примљене ствари чува
пажњом доброг стручњака и да их врати депоненту сагласно условима уговора.
Предмет овог уговора могу бити уметнички предмети, драгоцености, документи, ХОВ.
Према својим особинама овај уговор је најсличнији уговору о остави, али се разликује по
знатно ужем појму депозитара и предмету депозита. Са друге стране, за разлику од новчаног
депозита, овај депозит спада у праве депозите, јер депозитар нема овлашћење да се користи
предметом депозита, што је одлика и уговора о остави.
Врсте: орочени и неорочени, са отказним роком и без отказног рока, отворени
(клијент предаје банци на чување ствари које нису затворене или запечаћене) и затворени
(предаје ствари које су затворене и запечаћене). Код затвореног депозита банка не зна за
садржај депозита и нема право да проверава шта је предмет депозита, али може својим
општим условима пословања да одреди које ствари не могу бити предмет уговора о
затвореном депозиту, па ако непоштовање ових норми банци проузрокује штету, депонент би
био дужан да такву штету надокнади. Код овог депозита банка не одговара за стање ствари
које су предмет депозита, већ само за неповредивост њиховог паковања. Неоштећеност самог
омота и печата ствара претпоставку уредности извршења уговорне обавезе, те депонент не би
могао да доказује да неки предмети из омота недостају.

ДЕПОЗИТ ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ

Специјална врста неновчаног депозита, спада у праве депозите и то отвореног типа.

Код овог уговора депонент се не ограничава само на чување и враћање након чувања, од
стране банке, депонованих ХОВ, већ садржај овог уговора се редовно протеже и на известан
број операција које се везују за управљање депонованим ХОВ. ХОВ могу бити депоноване у
банци, на основу овог уговора, уз очување своје индивидуалности или на текући рачун уз
губитак сваке индивидуалности. Све више је просутна тзв. дематеријализација ХОВ, тј. њихов
упис на електронски текући рачун.
Карактеристика – ширење обавеза банке и на управљање ХОВ, а ако би предмет било
само чување ХОВ, онда би требало примењивати правила уговора о неновчаном депозиту.
Депозит ХОВ води редовно и материјалном и правном чувању. Да би банка могла да
управља ХОВ и да остварује права из ХОВ, као пуномоћник депонента, потребно је да на то
буде овлашћена - пренос ХОВ са имаоца на банку мора да буде извршен као пренос пуномоћја.
Именовани власник може својинским преносом ХОВ на банку (цесија, својински индосамент)
да омогући банци да ову банкарску услугу врши стручно и професионално и за свој рачун (често
формално а фактички за рачун стварног власника) или пак комисионим преносом (управљање у
своје име а за рачун власника).

130
 УГОВОР О СЕФУ

Уговор о обављању банкарских услуга код ког се банка обавезује да стави на

употребу кориснику сеф за одређени период времена, а корисник се обавезује да за то плати
одрђену накнаду.
Обавезе корисника сефа: 1) не сме да стави у сеф предмет или производ који може да
угрози сигурност банке или других сефова (непридржавање ове обавезе основ је за раскид
уговора од стране банке, чак и без остављања отказног рока), мада корисник није дужан да
упозна банку са садржајем остављених ствари а и отварање је такође у искључивој
компетенцији корисника!; 2) да уредно плаћа банци накнаду за коришћење сефа, јер
неплаћање макар једног оброка може да буде основ за раскид уговора, са отказним роком од
месец дана.
Судско отварање сефа - када је банка раскинула уговор или кад је дејство уговора
истекло, банка не сме сама да отвори сеф, а ако га корисник сефа не испразни или не преда
кључ од сефа, отварање се врши судским путем. Нађене ствари стављају се у судски депозит
или се поверавају банци на чување. Банка има право првенства наплате дуговане накнаде из
уговора о сефу, и то од новчаног износа који је пронађен у сефу, као и из цене добијене
продајом других вредности нађених у сефу.
Одговорност банке: обавеза банке састоји се у предузимању свих потребних мера за
обезбеђење доброг стања и надзора над сефом (принцип неповредивости сефа). Приступ сефу
је омогућен само кориснику или његовом пуномоћнику, а не и трећим лицима. Надзор над
сефом и тајност сефа две су основне карактеристике уговора о сефу, и само корисник зна
његов садржај.

БАНКАРСКИ УСЛУЖНИ ПОСЛОВИ

АКРЕДИТИВ

Инструмент плаћања којим се обавезује акредитивна банка (банка издавалац) да по

налогу налогодавца, на основу договорених докумената поднесених у складу са уговореним
условима (или без докумената) обави плаћање или овласти другу банку (кореспондентна
банка) да обави плаћање трећем лицу (кориснику акредитива) или по његовом налогу
(пренос акредитива), или да по налогу налогодавца сама или уз помоћ друге банке
акцептира или откупи меницу вучену од стране корисника акредитива, без права регреса,
под условом да је поступљено у складу са условима отвореног акредитива банке издаваоца.
Акредитивни посао је сложен правни посао у коме учествује најмање три лица (а често
и четири): 1) налогодавац за отварање акредитива (купац робе, инвеститор радова); 2)
акредитивна банка (по правилу у земљи налогодавца); 3) корисник акредитива (продавац
робе, извођач радова); 4) а често учествује и друга банка са седиштем у земљи корисника, која
може да има различиту улогу, а најчешће се појављује у улози авизирајуће банке (банка која
извештава корисника да је у његову корист отворен акредитив код акредитивне банке), и
потврђујуће банке (која поред акредитивне банке преузима самосталну и непосредну обавезу
исплате акредитива кориснику - солидарни дужник).
Овде постоје четири самостална и независна правна односа: 1) однос из основног
уговора (отварање акредитива је редовно у функцији извршења тзв. акредитивне клаузуле из
основног уговора, најчешће уовора о продаји); 2) однос између налогодавца и акредитивне
банке (извршавајући своју обавезу из акредитивне клаузуле основног уговора, налогодавац
даје налог својој банци да отвори акредитив одређене садржине, а прихватањем овог налога
од стране банке настаје уговор о отварању акредитива); 3) однос између акредитивне банке и

131
корисника (успоставља се од дана када је кориснику акредитива отварање акредитива
саопштено). За настанак акредитива захтева се постојање писмене исправе коју издаје и
потписује акредитивна банка, на стандардном обрасцу банке; и 4) однос између банака које
учествују у акредитивном послу.
Начело аутономије акредитива – има више својих изражајних модалитета. Прво,
независност акредитива према основном послу. Друго, независност акредитива од уговора о
издавању акредитива и односа између банака.
Начело пословања документима а не робом – банке у испуњавању своје обавезе
према кориснику испитују једино поднете документе а не робу (услуге или друге чинидбе на
које се односе документи). Банка испитује документа према начелу строге саобразности према
свом спољном изгледу са условима акредитива (да су поднети сви документи, да су саобразни
са роком важења акредитива, да су саобразни са износом цене и утврђеном количином, да је
саобразан опис робе).
Отпремна документа - у акредитивном послу су најзначајнији отпремни документи
(транспортни), који доказују извршење испоруке - извршење обавезе из основног посла. Банке
прихватају као исправна за наплату следећа отпремна документа (акредитивна документа):
коносман (чисти), товарни лист, складишницу, талон отпремнице, поштански рецепис,
поштанску потврду о одашиљању и било који други документ који носи пријемни жиг
превозника или издаваоца или ако је на њега стављен потпис превозника или његовог агента.
Акредитив може бити: ОБИЧНИ АКРЕДИТИВ и ДОКУМЕНТАРНИ АКРЕДИТИВ (робни,
условни)
Подела документарног акредитива:
1. Према чврстини обавезе акредитивне банке – опозиви и неопозиви. Опозиви – не
везује акредитивну банку и може га у сваком моменту изменити или опозвати, на
захтев налогодавца или по сопственој иницијативи, ако је то у интересу
налогодавца. Неопозиви – може такође бити опозван!!! али само уз сагласност свих
заинтересованих страна: акредитивне банке, конфирмирајуће банке и корисника;
2. Према карактеру обавезе кореспондентне банке – потврђени и непотврђени.
Потврђени – према кориснику се не налази само акредитивна банка, већ и нека
друга која је конфирмирала акредитив акредитивне банке. Непотврђени – у
правном односу са корисником као дужник из акредитива стоји само акредитивна
банка;
3. Према начину реализације поднетих докумената – готовински, акцептациони и
откупни;
4. Према могућности преноса – преносиви и непреносиви. Преносиви – корисник
може дати налог банци да изврши плаћање другом кориснику или корисницима.
Може се пренети у целини или делимично.
Подакредитив - Циљеви који се постижу преносом акредитива могу се остварити и
отварањем тзв. подакредитива, који представља такав документарни акредитив који по налогу
продавца (први корисник) на основу посебног споразума о покрићу (банка од продавца не
добија новчано покриће, већ право наплате главног акредитива) издаје банка у корист другог
корисника (који је продавац првом кориснику из другог основног уговора). Главни акредитив је
финансијска подлога продавцу (кориснику) за отварање подакредитива. И главни акредитив и
подакредитив су правно самостални и одвојени, те стога подакредитивна банка мора да води
рачуна да хонорише (исплаћује, акцептира, откупљује) само она документа која много не
одступају од главног акредитива, како би их касније могла наплатити од банке која је издала
главни акредитив.

132
 ГАРАНЦИЈА (БАНКАРСКА)

Писмена исправа којом се банка обавезује према примаоцу гаранције (кориснику) да

ће му за случај да му треће лице не испуни обавезу о доспелости измирити обавезу ако буду
испуњени услови наведени у гаранцији. Издавање банкарске гаранције не значи новацију
основног посла и банка као гарант и дужник из основног посла одговарају по различитим
правним основима.
Код банкарске гаранције постоје четри самостална и независна правна односа, а
појављују се најмање три лица: налогодавац (дужник из основног посла), банка гарант и
корисник гаранције (поверилац из основног посла са налогодавцем), а може се укључити и
више банака, што зависи од сложености одређене пословне операције и поверења корисника
гаранције у банку која је издала гаранцију.
1) Однос између повериоца и дужника из основног уговора са финансијском
клаузулом о обавези дужника да прибави гаранцију одређене банке, као обезбеђење
потраживања повериоца; 2) Однос између банке и налогодавца (дужник из основног посла) -
настаје закључењем уговора о издавању банкарске гаранције; 3) Однос између банке и
корисника гаранције (поверилац из основног посла) - успоставља се давањем гаранције (по
правилу у виду гарантног писма) банке кориснику гаранције, у извршењу уговора о издавању
банкарске гаранције закљученог са налогодавцем; 4) Однос између банке у земљи и
корисника гаранције (кад се по домаћим прописима признаје само гаранција домаће банке) и
банке налогодавца овој банци за отварање гаранције за њен рачун, која се налази у земљи
налогодавца (контрагаранција).
Врсте банкарске гаранције:
Лицитациона банкарска гаранција – њом се покривају све штете (до висине гарантног
износа) које би инвеститор имао за случај да учесник на лицитацији чија је понуда прихваћена
као најповољнија не закључи уговор или не прибави банкарску гаранцију за добро извршење
посла. Рок важења ове гаранције поклапа се са роком до када је инвеститор дужан да се
изјасни о прихватању понуда приспелих на лицитацији.
Гаранција за добро извршење посла – банка се обавезује кориснику (инвеститору,
купцу опреме) да му исплати одређену новчану суму, ако дужник из основног посла (продавац,
извођач) не испуни или неуредно испуни своју уговорну обавезу.
Гаранција за враћање аванса – банка преузима обавезу да кориснику гаранције
исплати гарантну суму за случај да његов дужник из основног уговора не испуни своје уговорне
обавезе за које је он дао аванс или не врати аванс на други начин. Висина гарантног износа је
по правилу једнака примљеном авансу.
Акцесорна гаранција – специфично банкарско јемство, будући да банка-гарант може
према кориснику да истакне све приговоре из основног посла које би могао истаћи
налогодавац као дужник.
Апстрактна гаранција – банка-гарант не може да истакне кориснику гаранције
приговоре које може да истакне налогодавац као дужник, већ може да се користи само
приговорима из гаранције – начело аутономије гаранције (приговор да је рок гаранције
истакао).
Супергаранција – у изузетно вредним пословним операцијама, поред банке-гаранта
може се појавити и још једна јача банка (често НБС у пословима са иностранством), која
гарантује кориснику испуњење обавезе из гаранције банке-гаранта. Обе банке (и банка-гарант
и банка супегарант) се налазе у непосредном правном односу са корисником гаранције и
одговарају му солидарно и истоветно.
Конфирмирајућа гаранција – поред банке-гаранта појављује се и друга банка која
потврђује обавезу из гаранције банке-гаранта и налази се такође у непосредном односу са
корисником гаранције као и банка-гарант. ЗОО је изједначава са супергаранцијом.

133
 Контрагаранција – кориснику гаранције једне банке може се издати по налогу те банке
гаранција друге банке која му издаје ту гаранцију у замену за контрагаранцију прве банке (од
које се регресира ако се корисник наплати из њене гаранције).
Авизирајућа гаранција – друга банка по молби банке-гаранта преузима обавезу да у
њено име и за њен рачун изврши исплату гарантног износа кориснику гаранције, док за
разлику од конфирмирајуће, не преузима никакву самосталну обавезу према кориснику
гаранције банке-гаранта.
Гаранције могу издати банке (банкарске гаранције) и други привредни субјекти
(корпоративне гаранције), и за обе важе иста правила.

ПЛАТНИ ПРОМЕТ

Подразумева сва плаћања која се врше преко неке банкарске или сличне
организације у вези са било којом врстом правних послова. У платном промету, на страни
налогодавца појављују се сва правна лица, предузетници и физичка лица, док се на страни
примаоца налога и његовог извршиоца (пуномоћник) појављује овлашћена организација за
платни промет (банке, штедионице и друге овлашћене организације). Правна лица и
предузетници дужни су да код овлашћене организације за платни промет отворе своје рачуне
(код једне или више њих), а физичка лица могу (у одређеним случајевима такође морају) да
отворе рачуне.
Готовински платни промет – сва плаћања код којих се исплате врше у готовом новцу.
Правни субјект (и предузетник) може, с друге стране, за плаћања у готовом да подиже са
рачуна и да држи у својој благајни готов новац до висине тзв. благајничког максимума
прописаног одлуком НБС, а може да подиже и готов новац за испалте плата запослених (ако се
не врше преко текућих рачуна запослених), дивиденци акционара физичких лица, плаћања
физичким лицима (кооперанти, откуп пољопривредних производа, итд).
Безготовински платни промет – пренос са једног рачуна (рачуна налогодавца - дужника
из правног посла) на други рачун (рачун корисника - повериоца из основног посла).
Безготовински платни промет је правило.
Правни субјекти могу водити следеће рачуне: текуће рачуне (користе се за плаћања по
свим основима пословања); рачуне издвојених средстава (средства резерви, средства
заједничке потрошње, средства за инвестиције); рачуне за уплату прихода јединице локалне
самоуправе и њихових фондова; пролазне рачуне (рачуни за заједнички приход); рачуне
делова привредних друштава, осигуравајућих друштава, банака и других финансијских
организација, који су саставни део њихових текућих рачуна.
Правни субјекти и предузетници врше плаћање давањем налога за плаћање, које
потписују овлашћена лица за потписивање, чији су потписи депоновани код овлашћених
организације за платни промет. Оне су дужне да прописно издате налоге изврше истог или
најкасније наредног тзв. банкарског дана или на датум валуте, ако је тај датум означен у
налогу за плаћање, зависно од тога који је датум каснији. Ако се рачуни дужника и повериоца
налазе у истој банци ради се о интерном трансферу, а ако се налазе у различитим банкама
ради се о међубанкарском трансферу.
Плаћање без налога - принудну наплату врши овлашћена организација за принудну
наплату, основана посебним законом, са свих рачуна клијента на основу: 1) извршних решења
пореских, царинских и других надлежних органа - према времену пријема; 2) извршних судских
решења, других извршних исправа, законских овлашћења и наплате услуга платног промета –
према времену пријема; и 3) налога поверилаца на основу доспелих ХОВ и других
инструмената обезбеђења плаћања, отворених акредитива, других акцептираних инструмената
платног промета или уговорних овлашћења – према времену пријема. Принудна наплата врши
се према овом редоследу "исплатних редова".

134
 ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ И ЊИХОВА ПРИРОДА

Писмена исправа (може бити и у облику електронског записа) која у себи садржи
одређено имовинско право, које је по правилу неодвојиво и неоствариво без ње. Дакле,
истичу се три битне особине ХОВ: 1) формалност правног посла, 2) инкорпорираност
одређеног имовинског права и 3) везаност инкорпорисаног права за постојање саме хартије
као писмене исправе. Овде би се могло додати и негоцијабилност - највећи интензитет
негоцијабилности имају хартије на доносиоца, будући да се за њихов пренос не захтева
никаква форма.
Законити ималац ХОВ, као и код сваке друге покретне ствари, будући да поседује
стварно право на хартији (право својине или право залоге), може њоме и стварноправно
располагати. Са преносом права на хартији истовремено се преносе и права на која се та
хартија односи – права из хартије: право потраживања (меница, чек, итд), право својине или
залоге (коносман, складишница, итд) или право учешћа (имовинско и лично право акционара
код преноса акција).
Правило је да су право на хартији и право из хартије нераздвојни и да пренос једног
права повлачи за собом и пренос другог права, с тим што редослед преноса ових права зависи
од врсте ХОВ. Изузеци - пуномоћничким индосаментом се преносе одређена права из хартије
од вредности, али се задржава право на хартији, итд.
Статус ХОВ имају следеће исправе: меница, чек, складишница, преносиви товарни лист
(у железничком, друмском и ваздушном превозу робе), коносман (поморски и речни), акције,
обвезнице, благајнички запис, државни запис, цертификат, комерцијални запис, штедни запис,
варант или опција, депозитне потврде (именоване хартије).
Могу се поделити према следећим критеријумима:
Према природи инкорпорисаног права: стварноправне – у себи садрже неко стварно
право: својине или залоге (хипотекарне заложнице, складишница, коносман);
облигационоправне – у себи садрже неко право потраживања законитог имаоца према њеним
дужницима (меница, чек, обвезнице, благајнички запис, комерцијални запис, цертификат); и
хартије са правом учешћа (корпорационе) – у себи садрже и имовинско право (учешће у
добити издаваоца - дивиденда) и лично право учешћа у управљању у органима издаваоца
(акције).
Према односу са основним послом: каузалне – када се основни посао ради којег је ХОВ
издата види из саме хартије (коносман, преносиви товарни лист, складишница) и апстрактне –
када се не види основни посао ради којег је хартија издата (меница). Издавање ХОВ не значи
новацију основног посла поводом ког се издају.
Према начину настанка права: конститутивне – када је право на које се хартија односи
настало тек издавањем хартије (меница) и неконститутивне – у њима је садржано право које је
постојало и пре издавања хартије (све остале хартије).
Према карактеру потраживања: новчане - односе се на неко новчано потраживање
(меница, чек, обвезница) и робне - односе се на потраживање у роби (коносман, складишница,
преносиви товарни лист).
Према року доспелости: кракторочне – са роком доспећа од најкраће 30 дана а
најдуже 365 дана од дана издавања и дугорочне - са роком доспећа дуже од 1 године.
Према месту издавања и месту испуњења: ХОВ у унутрашњем промету и ХОВ у
међународном промету.
Према начину одређења имаоца права: хартије на име, хартије по наредби, хартије на
доносиоца, алтернативне и мешовите хартије.
Алтернативне хартије – издавалац хартије одређује корисника на алтернативан начин:
комбинацијом одређеног корисника и клаузуле о плативости доносиоцу исправе (платите М.М.
или доносиоцу).

135
 Мешовите хартије – исправе које се састоје из више делова, од којих један део гласи на
име а други на доносиоца (на пример, акција се може састојати из основног дела који садржи
њене битне елементе и гласи на име, и другог дела - купона за наплату дивиденди, који гласе
на доносиоца).
Према начину издавања: оне које се издају појединачно - нејавним путем (меница, чек,
складишница, коносман) и оне које се издају у серији - нејавним или јавним путем (акције,
обвезнице, цертификати, записи).
Све хартије од вредности се издају по правилу поводом неког правног посла који
постоји претходно између њиховог издаваоца и корисника. Поводом тога се поставља питање
када настаје обавеза из хартије од вредности, и о томе постоје два одговора: 1) однос између
дужника и повериоца из ХОВ настаје једностраном изјавом воље дужника (издаваоца и
каснијег преносиоца), с тим што се у погледу временског момента кад се сматра да је та изјава
учињена, разликују теорија емисије и теорија креације; 2) однос између дужника и повериоца
из ХОВ настаје уговорно.
a) Теорија креације – обавеза дужника из ХОВ настаје у тренутку када дужник стави свој
потпис на ХОВ, без обзира што је још није предао кориснику. Данас се по правилу
врши њено ублажење са захтевом да треће лице дође до ње на савестан начин
(крадљивац или налазач хартије не би имали права из хартије, што би по њеној чистој
варијанти било могуће).
b) Теорија емисије – обавеза дужника из ХОВ настаје у моменту када он (издавалац или
други дужник код преноса), након стављања свог потписа на ХОВ, изврши и њену
предају кориснику. ЗОО полази од теорије емисије али је коригује са теоријом
савесности, тако да обавеза издаваоца (и каснијих дужника) увек постоји према
савесном стицаоцу хартије, који може да се користи необоривом претпоставком да је
хартија уредно емитована у правни промет.
c) Теорија уговора – обавеза издаваоца из ХОВ настаје тек у часу када се уговор склопи са
првим корисником хартије, а уговор се сматра склопљеним тек када је извршена и
предаја ХОВ кориснику. И недостаци ове теорије огледају се у више праваца: прво,
пуноважност ХОВ зависила би од пуноважности склопљеног уговора који претходи
уручењу првом стицаоцу; друго, пословно неспособно лице, будући да не би могло да
склопи уговор, не би могло да буде поверилац по ХОВ; и треће, правни промет би био
несигуран, јер у случају хартија на доносиоца које нису на основу уговора и вољом
издаваоца предате кориснику, обавеза издаваоца не би настала. Због тога се коригује
са теоријом правног привида, према којој свако треће лице које се савесно поузда у
формалну исправност ХОВ у оптицају, биће њен законити ималац, без обзира на то да
ли је она ушла у оптицај на основу ваљаног уговора издаваоца с првим корисником.

136
 НОВЧАНЕ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ
(Хартије од вредности емитоване као појединачне)

МЕНИЦА

Појам и особине менице

Меница је хартија од вредности која садржи све опште особине хартија од вредности
и посебне особине подврсте хартија од вредности по наредби. Меница спада у ХОВ по
наредби по самом закону (и ако у њој евентуално није означена клаузула "по наредби").
Уношењем посебне клаузуле у меничну исправу (тзв. "ректа клаузула" – „не по наредби“)
меница се може претворити и у хартију на име, али ни у ком случају не може да буде издата
тако да гласи на доносиоца. Ипак, меница може да буде пренета и бланко индосаментом или
индосаментом на доносиоца, са истим дејством, тако да у таквом случају меница, мада је
издата као хартија по наредби, производи исто дејство као да гласи на доносиоца.
Меница има следеће особине:
- Облигационоправна ХОВ (има за садржај тражбину, и то само новчану - новчани
облигациони папир);
- ХОВ по наредби (по самом закону је хартија по наредби, са одређеним изузецима
који се тичу клаузуле "не по наредби" и могућности постојања бланко индосамента и
индосамента на доносиоца);
- Типична апстрактна ХОВ (независна је од основног посла ради којег је издата);
- Строго формална ХОВ (са одређеним изузецима који се тичу категорије
претпостављених битних елемената менице и тзв. бланко менице);
- Презентациона ХОВ (менични поверилац је обавезан да меницу о року доспелости
презентује дужнику – зато што је она "тражљива" а не "доносива" облигација!!!);
- За њен настанак, пренос, остваривање и престанак права неопходно је постојање
меничног писмена (са одређеним изузетком који се тиче ограничене могућности амортизације
менице).

ВРСТЕ МЕНИЦЕ
Могу се поделити према разним критеријумима:
a) Зависно од меничних радњи – протестоване и непротестоване менице, акцептиране и
неакцептиране менице, авалиране и неавалиране менице и др.
b) Зависно од основног посла ради ког се издају – робне менице (издају се у вези са
неким послом промета робе и вршења привредних услуга) и финансијске менице
(издају се у вези са прометом новца - добијање кредита и слично).
c) Зависно од начина издавања и својства издаваоца – менице издате у своје име и за
свој рачун и менице издате у туђе име и за туђ рачун или менице издате у своје име и
за туђ рачун (комисиона меница).
d) Зависно од форме – пуна меница (у тренутку издавања садржи све битне елементе
одређене законом) и бланко меница (у тренутку издавања садржи само прописани
минимум битних елемената са овлашћењем каснијем имаоцу менице да попуни остале
битне елементе, сагласно споразуму са издаваоцем, пре него што меницу буде
користио против меничног дужника).
e) Зависно од броја лица у меници разликују се:
a. Трасирана меница – њен издавалац (трасант) даје налог другом лицу (трасату) да у
време њене доспелости исплати трећем лицу (ремитенту, кориснику), или лицу по
наредби тог трећег лица (пренос, индосирање), означену новчану своту у меници.
Ова меница се често назива и вучена меница. Ово је редовна трасирана меница, а
постоје и:

137
 - трасирана меница по сопственој наредби, где трасант одређује самог себе за
корисника – ремитента, тј. издаје меницу у сопствену корист;
- трасирана сопствена меница, где трасант - издавалац означава самог себе као трасата
- исплатиоца менице;
- трасирана сопствена меница по сопственој наредби, где трасант даје налог самом
себи да себи исплати означену меничну своту по доспелости менице.
b. Сопствена (соло) меница - њен издавалац се обавезује да у времену доспелости
менице исплати ремитенту (као трећем лицу) или по наредби тог трећег лица
одређеном лицу (пренос, индосирање), новчану своту означену у меничној исправи.
Дакле, за разлику од трасиране менице, овде нема налога другом лицу за исплату
своте већ постоји сопствено обећање (обвезивање) издаваоца.

ОСНОВНА МЕНИЧНА НАЧЕЛА

Начело формланости – меница, као и све друге ХОВ, може постојати само у
писменом облику, а то исто важи и за све меничне радње које се уписују у меницу. Међутим,
постоје два изузетка: 1) бланко меница и 2) лица која не могу давати писмене изјаве
(неписмени, слепи, са телесним недостацима) могу давати меничне изјаве путем рукознака,
печата или штамбиља и уз судску оверу, као и путем пуномоћника.
Начело инкорпорације - право потраживања из менице (право из менице) везано је
за поседовање менице (право на меници - законска је претпоставка да то право има ималац
менице). Према овом начелу, ниједан менични поверилац не може да оствари своја права из
менице, док не поднесе дужнику и само менично писмено. Ипак је ово начело ублажено,
допуштањем могућности амортизације менице, али уз значајно смањење права меничног
повериоца.
Начело фиксне меничне обавезе – битно је једино шта је писмено констатовано у
меничној исправи, а није битан обим и садржај основног посла ради ког је меница издата.
Дужник у меничном спору не би могао да истакне приговор из основног посла или приговор да
је меница делимично плаћена (ако то није на њој констатовано). Али, ово начело има
апсолутно дејство само у односима меничног дужника и савесног имаоца менице, док у односу
на трећег несавесног имаоца менице, као и у односу према другој уговорној страни из основног
посла (према којима се може истаћи приговор из основног посла) има само релативно дејство.
Начело меничне строгости – формалноправни вид - односи се и на меничног
дужника и на меничног повериоца. Менични поверилац има строге обавезе извршења
одређених меничних радњи на време (презентација, протест, подизање тужбе), иначе губи
менична права. С друге стране, позиција меничног дужника изузетно је отежана због
немогућности коришћења приговора из основног посла, због хитности меничног спора и
кратких рокова за приговор. Материјалноправни вид - односи се само на меничног дужника.
Наиме, менична исправа је по својој природи апстрактна, што потпуно долази до изражаја у
односима меничног дужника и трећег савесног имаоца менице (што је претпоставка), док у
односима између дужника и повериоца који се у основном послу појављују као две уговорне
стране, и у односима између дужника и трећег несавесног имаоца менице, меница у извесном
смислу поприма каузална својства. На овај начин је ово начело ублажено начелом савесности,
будући да се начелом строгости могу користити само савесна лица.
Начело меничне супсидијарне солидарности – у спољним односима (односи
између меничних дужника и меничног повериоца) важе иста правила као у грађанском праву.
Ипак, у меничном праву солидарност регресних меничних дужника наступа тек ако главни
менични дужник не исплати меничну обавезу о доспелости меничном повериоцу, што
практично значи да је у овом случају реч о супсидијарности (у грађанском праву поверилац
има право да бира од ког солидарног дужника ће наплатити своје потраживање, док менични
поверилац увек прво мора да захтева исплату од главног меничног дужника, па ако му он не
исплати меничну своту, може тражити исплату од регресних меничних дужника). Унутрашњи

138
односи настају између регресних меничних дужника након исплате меничног повериоца -
солидарна обавеза након исплате меничног повериоца од неког регресног дужника не постаје
дељива (као у грађанском праву), већ се међу регресним дужницима успоставља ранг
одговорности - уместо дељења меничне обавезе на остале солидарне дужнике, долази до
преваљивања меничне обавезе на све претходнике исплатиоца, по начелу солидарности, и
траје све док меницу не исплати трасант неакцептиране менице, односно акцептант
акцептиране менице.
Начело самосталности – обавеза сваког меничног дужника је самостална и има
независну правну судбину. Тако, иако је обвеза издаваоца менице неважећа (малолетност,
лишеност пословне способности) обавеза осталих меничних потписника не може бити
непуноважна због овога. Али, ово начело се не примењује на интервенијента (акцептант за
част), пошто он одговара на исти начин као и дужник за кога је интервенисао (хонорат), дакле,
не одговара самостално.
Начело непосредности – постоји фикција непосредног правног односа између сваког
меничног дужника и меничног повериоца, а садржина тог односа опредељена је искључиво
садржином меничне исправе. Значи, у меничном спору сваки менични дужник може да истиче
према сваком меничном повериоцу само објективне приговоре (произилазе из меничног
писмена) и оне субјективне приговоре које има из непосредног односа са конкретним
меничним повериоцем (а не и приговоре које је имао према његовим претходницима по
меници – фикција непосредности). Изузетак је меница са ректа клаузулом, која омогућује
даљи пренос менице само цесијом и овлашћује меничног дужника на истицање субјективних
приговора према меничном повериоцу, који не произлазе из њиховог непосредног односа
(приговоре које има према његовим претходницима по меници).
Начело ефикасности – кратки рокови за меничне тужбе, као и посебна правила
везана за приговоре по меници и правила у вези са кратким роковима застарелости.

БИТНИ МЕНИЧНИ ЕЛЕМЕНТИ

a) Означење менице – мора да садржи означење да је то меница, а могу се користити и
изрази "менично писмо", "менична исправа", "менична обвезница". Исправа која не би
била означена на овакав начин, не би важила као меница!!!
b) Безусловни налог за исплату меничне своте – мора да садржи налог за исплату
("платите") одређене своте новца, који мора да буде безуслован, (износи се уписују и
бројевима и словима, а ако се они не слажу, важи износ означен словима), тако да не
би постојала менична исправа ако би налог гласио на робу, на ХОВ или алтернативно на
робу, новац па чак ни на чекове. У женевском систему – налог мора да гласни на
исплату своте одједном, а у англосаксонском – пуноважна је и меница која је платива
на рате.
c) Обавезност три лица – трасирана меница по правилу садржи три лица у меници:
издавалац менице (трасант), лице коме се даје налог за исплату (трасат) и корисник
менице (ремитент).
d) Својеручни потпис трасанта – стављањем свог потписа улази у меничноправни
однос. Могло би се прихватити и кумулативно означавање сатрасаната, који би
одговарали солидарно за исплату целе меничне своте, чиме би положај меничног
повериоца био побољшан.
e) Назначење трасата – трасирана меница редовно садржи назначење лица коме се
упућује налог за исплату меничне своте - трасат, али је пуноважна и меница која је
вучена на лице које не постоји (фингирани трасат). Ипак, не би важила менична исправа
у којој би трасат био означен само описно. И овде би могло бити означено више лица
као трасати (сатрасати), али само кумулативно, са солидарном одговорношћу сатрасата
који акцептирају меницу, и то за цео акцептирани износ.

139
f) Назначење ремитента – битан елемент редовне трасиране менице. Меница се може
издати и на више ремитената, и то алтернативно или кумулативно (саремитенти), у
ком случају је пренос менице пуноважан ако га потпишу сви ремитенти.
g) Место издавања менице – посебно значајно за менице које циркулишу у
међународном промету. Према овом меничном елементу се одређује форма менице,
пасивна менична способност трасанта, рок до ког се може покренути регресни
поступак, итд.
h) Место плаћања менице – има велики значај и за меничног дужника (да зна где се
има припремити за исплату менице) и за меничног повериоца (да зна где ће потражити
главног дужника за исплату менице). У међународном промету, овај елемент је веома
важан, јер се према овој тачки везивања регулишу многобројна питања (валута исплате,
презентација менице, подизање протеста, итд).
i) Време издавања – датум издавања менице је битан за:
- одређивање рока доспелости менице (менице плативе на одређено време од дана
издавања);
- одређивање рока за подношење на акцептирање менице која доспева на одређено
време по виђењу;
- одређивање пасивне меничне способности трасанта и решавање сукоба закона у
времену.
j) Време доспелости – означење рока доспелости менице значи означење датума када
се поверилац може обатити дужнику за наплату меничне своте. Меница се не може
подносити пре рока доспелости ради наплате, нити је менични дужник обавезан да
плати меницу пре рока доспелости. Рок доспелости менице може да буде изражен на
један од следећа четири начина:
1) по виђењу - чим се поднесе на виђење трасату, чиме ова меница није подесна за
кредитну функцију, изузев ако се у њу унесе одређена клаузула која забрањује
презентацију ове менице до одређеног рока. Крајњи рок доспелости ове менице на
исплату може да буде одређен законом (годину дана од дана издавања), а може га
одредити и трасант (може да скрати или продужи законски рок) или индосанти (могу
само да скрате законски рок);
2) на одређено време по виђењу (тј. у времену означеном приликом акцептирања
менице након њене презентације на потпис);
3) на одређено време од дана издавања (тј. у означеном року од дана издавања
менице, а према правилима о рачунању рокова); и
4) на одређени дан.

ПРЕТПОСТАВЉЕНИ МЕНИЧНИ ЕЛЕМЕНТИ

a) Рок доспелости – у трасираној меници, ако није означен, меница је ипак пуноважна и
има третман менице која доспева по виђењу, што јој значајно умањује кредитну
функцију.
b) Место издавања – ако у трасираној меници није назначено, меница је ипак
пуноважна и као место издавања узеће се место које је назначено поред трасантовог
потписа. Ако оно није означено, јер је то факултативно, меница је ипак пуноважна.
c) Место плаћања – ако у трасираној меници није одређено, меница је ипак пуноважна,
и као место плаћања узеће се место које је означено поред трасатовог имена. Ако оно
није означено, меница не би могла да буде пуноважна!!!

140
 ФАКУЛТАТИВНИ МЕНИЧНИ ЕЛЕМЕНТИ

Клаузуле са меничноправним значењем

- клаузула о броју меничних примерака - "платите за ову прву, другу, трећу, итд
меницу" (означава да је реч о већем броју примерака исте менице), или "платите за ову једину
меницу" - соло клаузула (значи да су се странке споразумеле да се меница не умножава);
- ректа клаузула - "не по наредби" – даљи пренос је могућ само цесијом. Може је унети
трасант или неки од индосаната;
- презентациона клаузула – будући да је менична обавеза тражљива, менични
поверилац је обавезан да презентује меницу дужнику. Ипак, када је у питању презентација на
акцепт, онда трасант може:
1. да забрани подношење менице на акцепт (трајно), осим када је то законом
изричито забрањено (домицилирана меница и меница која доспева на одређено време
по виђењу морају се поднети на акцепт) – негативна презентациона клаузула;
2. да забрани подношење менице на акцепт до одређеног рока (привремено),
са циљем регулисања меничног покрића са трасатом - негативна презентациона
клаузула;
3. да нареди да се меница презентује трасату на акцепт до одређеног рока или
да се презентује на акцепт пре доспелости за исплату – позитивна презентациона
клаузула.
- клаузула "без обавезе" - "без регреса" - може у меничну исправу унети индосант, са
дејством од ослобођења од одговорности за акцепт и исплату менице. Против тог индосанта се
не може подићи регресна тужба;
- клаузула "без протеста" - "без трошкова" - може у меницу унети трасант (са дејством
према свим потписницима менице), индосанти и авалисти (са дејством само према оном ко ју
је унео у меницу), са циљем ослобођења имаоца менице обавезе подизања протеста у случају
неакцептирања или неисплате менице, чиме се избегавају протестни трошкови;
- клаузула адресе по потреби - "адреса у нужди" - могу је унети трасант, индосант или
авалиста, ради ублажења ризика који настаје неакцептирањем или неисплатом менице од
стране трасата, којом имаоца менице упућују на лице коме треба да се обрати у таквом случају
- позивна интервенција;
- клаузула о домицилирању и платишту, касаторна клаузула - "платите за ову прву, а не
и остале менице" (искључује се могућност наплате умножених примерака исте менице);
- клаузула о монети и ефективности.

Клаузуле са грађанскоправним значењем

- валутна клаузула - "вредност примљена" - у роби, новцу, ХОВ, као кредит (објашњава
се пословни однос између трасанта и ремитента који је претходио издавању менице);
- клаузула покрића - "и ставите исту у рачун" (трасант обавештава трасата од ког лица
ће добити покриће након исплате меничне своте, уколико евентуално покриће није добио
унапред: "ставите је мени у рачун" или "ставите је у рачун неког лица");
- авизо клаузула "са извештајем" по правилу прати безусловни налог за исплату
одређене своте новца - трасант обавештава трасата да може да акцептира или исплати меницу
тек кад претходно добије његов извештај, који практично значи да је ремитент уредно извршио
своје обавезе према трасанту из основног правног посла. Ако у меницу није унета клаузула "са
извештајем", онда се претпоставља да је реч о клаузули "без извештаја", што значи да трасат
пре акцептирања или исплате менице не мора да тражи извештај од трасанта.

141
 МЕНИЧНЕ РАДЊЕ

ИЗДАВАЊЕ МЕНИЦЕ
Издавалац менице (трасант) једностраном изјавом воље, уз упућивање налога трасату
да у време доспелости плати ремитенту или лицу према његовој наредби означени менични
износ, самостално преузима меничну обавезу стављањем свог потписа на меници, и на тај
начин ступа у меничноправни однос и постаје менични дужник према свим лицима на која се
та меница пренесе, као и првом меничном повериоцу – ремитенту. Издавање менице је по
правилу прва менична радња, мада се често меница прво акцептира (или чак и авалира), да би
издавалац био сигуран да ће налог за исплату бити прихваћен, па тек онда издавалац
стављањем свог потписа и преузима меничну обавезу.
Менична способност - меница је универзална ХОВ и може да је изда (као што може
преузети и меничну обавезу) свако пословно способно лице (пасивна менична способност), а
поверилац по меници може да буде свако лице (правно, физичко) са правном способношћу
(активна менична способност).
Трасант - пуномоћник - трасант може да изда меницу не само у своје име и за свој
рачун, када постаје менични дужник, већ и у име и за рачун свог властодавца, у ком случају
трасант сам потписује меницу, али са нагласком да иступа у својству пуномоћника.
Трасант - комисионар - трасант може да изда меницу и као комисионар, када се
појављује и формалноправно као издавалац, и будући да издаје меницу у своје име, он је
меничноправно одговоран.
Покриће - будући да је меница кредитна ХОВ, за разлику од чека, издавање меница не
захтева постојање покрића трасанта код трасата. Ово покриће мора да постоји у тренутку
доспелости менице за наплату, али трасат може и тада акцептирати и исплатити меницу и без
постојања меничног покрића.

УМНОЖАВАЊЕ МЕНИЦЕ
Има вишестуки значај: 1) ради веће циркулације менице и тиме потпунијег
остваривања меничне функције; 2) ради веће сигурности, будући да оригинал може да се
изгуби, а онда се на акцептирање може упутити други умножени примерак менице; и 3)
искључује се потреба за амортизационим поступком, који је по правилу дуг и неизвестан.
Дупликат (трипликат, итд) – овлашћени издавалац је само трасант. Сваки ималац
менице може захтевати да се о његовом трошку изда умножени примерак менице, и то се
може тражити у сваком моменту, како у моменту издавања (на захтев ремитента), тако и после
њеног издавања, на захтев осталих меничних поверилаца. Под умножавањем менице
подразумева се издавање више примерака исте менице, а умножени примерци морају бити у
свему идентични са првим примерком, те се на сваком умноженом примерку морају наћи
оригинални потписи са првог оригиналног примерка менице. Изузетно, акцептант потписује
само један примерак менице (не мора бити први примерак)!!! Правило је да сви умножени
примерци менице чине једну обавезу, а разлика између умножених примерака менице је само
у томе што носе различит редни број.
Копија (препис) менице - за разлику од дупликата менице, чији је овлашћени
издавалац само трасант, препис менице може да сачини сваки ималац менице и мора бити
верна слика оригиналног примерка, па стога садржи све клаузуле које су садржане у оригиналу
менице, као и назначење свих њених потписа (потписници оригинала менице не потписују
препис менице). Препис мора обавезно да садржи ознаку да се ради о препису, као и
означење имена лица код кога се налази оригинална меница. Препис менице може да служи
само за индосирање и авалирање.

142
 ПРЕНОС МЕНИЦЕ
(индосамент и цесија)
Цесија - менично потрживање може се, као и свако друго потраживање, пренети и
уступањем потраживања (цесија), уз примену општих правила грађанскоправне цесије и уз
предају меничне исправе (због начела инкорпорације). До тога долази када трасант или неки
од индосаната унесу у меницу клаузулу "не по наредби" (ректа индосамент). Оваквим
преносом полажај дужника из менице према новом повериоцу остаје непромењен и према
новом повериоцу могу се истицати сви приговори које је дужник имао према ранијем
повериоцу. За разлику од цесије, код преноса менице индосаментом, менични дужник не
може према новом повериоцу истицати личне приговоре које је имао према ранијем
повериоцу. За однос између меничног дужника и новог меничног повериоца меродаван је
само садржај менице и непосредни лични међусобни захтеви.
Индосамент – изјава преносиоца менице, унета на прописано место у менично
писмено, којом уступа менична права новом имаоцу менице. Лице које преноси меницу назива
се индосант и од меничног повериоца постаје менични дужник према свим лицима која се на
меници нађу иза његовог потписа. Први преносилац менице (први индосант) је ремитент, јер
је он први корисник менице. Лице на ког се преноси меница постаје нови менични поверилац и
назива се индосатар. За формалну легитимацију индосатара као меничног повериоца потребно
је да постоји тзв. непрекинути низ индосамената, а овај низ постоји кад је ремитент први
индосант и кад је сваки следећи индосант индосатар из претходног индосамента. Индосамент
мора бити безуслован и само потпун, а не и делимичан.
Забрана индосирања - меница је по самом закону, чак и ако не садржи клаузулу "по
наредби", преносива путем индосамента, осим ако је преношење забрањено уношењем
посебне клаузуле у меницу – тзв. ректа клаузула (ректа индосамент) која гласи "не по
наредби". У том случају, меница се даље може преносити само цесијом.

Врсте индосамената
У зависности од тога да ли се са правом из менице истовремено преноси и право на
меници, разликују се својински и несвојински индосамент.
Својински индосамент – поред права из менице (облигационо право потраживања)
истовремено се преноси и право на меници (право својине као стварно право). У ову групу
спадају: 1) пуни индосамент (садржи име лица на кога се меница преноси - индосатар и потпис
преносиоца - индосанта); 2) бланко индосамент (садржи само потпис индосанта – уписује се на
полеђини менице); 3) индосамент на доносиоца; 4) ректа индосамент ("не по наредби"); 5)
повратни индосамент (кад се меница у поступку преноса индосира на неко лице које је већ
менични дужник - трасант, трасат, акцептант, индосант).
Несвојински индосамент – преносилац менице (индосант) задржава право на
меници (својинско право), а на индосатара преноси само одређена права у вези са правом из
менице (наплата менице, залагање потраживања из менице), и због тога индосатар не може да
врши и располагање меницом. У ову групу спадају:
1) пуномоћнички индосамент (уноси се клаузула "вредност за наплату", "за инкасо",
"као пуномоћ") – индосатар врши само одређена менична права у име и за рачун индосанта.
Индосатар не стиче никаква самостална права из менице и не може меницу даље да пренесе
својинским индосаментом (не може да располаже меницом), јер није стекао права на меници,
али би могао даље да је пренесе својим пуномоћничким индосаментом; и
2) заложни индосамент (уноси се клаузула "вредност за залогу", "вредност за
обезбеђење"). Ради обезбеђења потраживања меничног повериоца из неког правног посла
ван менице може се извршити залагање меничног потраживања овим индосаментом. На
пример, ималац менице залаже потраживање из менице банци од које узима кредит. Ни овде
индосатар не може да располаже меницом, али је може даље пренети пуномоћничким
индосаментом.

143
 РЕДОВНИ АКЦЕПТ
Менична неопозива изјава трасата којом прихвата менични налог упућен од трасанта,
и уношењем овакве изјаве у менично писмено трасат постаје акцептант и тиме главни
менични дужник. До момента давања овакве изјаве трасат није у меничноправном односу.
Изјавом о акцепту, поред тога, трасат конституише и необориву претпоставку према свим
доцнијим учесницима у меничноправном односу о постојању покрића за исплату менице у
обиму акцепта (ова претпоставка у односима између трасата и трасанта је оборива). У
принципу, трасат је увек слободан да одлучи да ли ће меницу акцептирати или не, а акцепт
мора да буде безуслован и неопозив.
Акцепт се даје на лицу менице и не може бити пуноважан ако је дат ван меничног
писмена. Међутим ако је тако дат, он није ништав, већ не производи меничноправно дејство, и
има само грађанскоправно дејство обећања исплате.
По форми, акцепт може да буде пуни и бланко. Пуни акцепт садржи клаузулу о
прихвату трасантовог налога ("признајем", "прихватам") и потпис акцептанта (и евентуалне и
факултативне елементе: адреса, датум и место акцептирања). Бланко акцепт садржи само
потпис акцептанта на одговарајућем месту у меници (попреко испод клаузуле о меничном
плафону, која се налази на дну меничног талона ).
По својој садржини, акцепт може бити потпун и делимичан. Потпун акцепт постоји
онда када акцептант прихвати да исплати меницу у целости до износа меничне своте коју
означи трасант (акцепт се не може дати на виши износ од означене меничне своте).
Делимични акцепт постоји кад акцептант прихвати да исплати само један део меничне своте.

АКЦЕПТ (И ИСПЛАТА) ИНТЕРВЕНЦИЈОМ

Ако трасат из било ког разлога одбије да акцептира меницу или ако акцептант одбије
да исплати акцептирану меницу (или то није у могућности: стечај, ликвидација, и др), односно
ако трасант не исплати меницу из било ког разлога, а ради се о меници чије је презентовање на
акцепт забрањено, онда се меници налази "у нужди". У овом случају, ради спашавања угледа
меничних обвезника (акцептанта, трасанта и других) може да се јави неко треће лице – тзв.
интервенијент, ради акцептирања или исплате меничне своте уместо неког меничног дужника
- менична радња интервенције, која има за циљ да отклони потребу за вршењем регресног
поступка, чиме се смањују трошкови регресног поступка.
Лица код интервенције - у улози интервенијента може се појавити било које треће лице
изван менице, као и сами менични обавезници, изузимајући акцептанта, јер је нелогично да
он интервенише кад дугује свима као главни дужник. Интервенисати се може за било ког
меничног дужника против ког се може вршити регрес (значи не може се интервенисати за лице
према коме је лице које интервенише већ менични дужник). Ако се не назначи име лица за
које се интервенише, препоставља се да се интервенише за трасанта. Назначење лица у
меници, које ће у случају потребе интервенисати, може извршити трасант, индосант или
авалиста, а никако главни дужник, јер би то значило сумњу у властито извршење меничне
обавезе, што смањује подобност менице за циркулацију.
Форма интервенције - клаузула о интервенцији се обавезно уноси у менично писмено,
да би производила меничноправна дејства, пошто такво дејство не може имати тзв. скривена
интервенција на неком акту ван меничног писмена. По својој форми интервенција може да
буде само пуна, дакле да садржи клаузулу о интервенцији, потпис интервенијента и
евентулано назначење лица за ког се интервенише (хонората). Бланко интервенција није
могућа, јер би се зависно од места уписа сматрало да је реч о бланко авалу или бланко
индосаменту.
Врсте интервенција - с обзиром на основ интервенције, разликујемо позивну и
спонтану интервенцију, а с обзиром на разлог интервенције, разликујемо интервенцију због
неакцептирања и интервенцију због неисплате. И позивна и спонтана интервенција могу да
буду интервенција због неакцептирања (акцепт за част) и интервенција због неисплате.

144
 Позивна интервенција - регресни менични дужници (трасант, индосанти и авалисти)
могу у меницу унети имена лица који ће по позиву имаоца менице акцептирати или исплатити
меницу, ако меници запрети регрес. Означена лица се називају адресати у нужди.
Спонтана интервенција – неко треће лице које није означено у меници као
интервенијент (што не искључује да то буде и лице из менице) спонтано интервенише ради
акцептирања или исплате менице.
Значајна разлика између позивне и спонтане интервенције састоји се у томе што
ималац менице не може одбити акцептирање менице од позивног интервенијента, али може
одбити акцептирање менице од стране спонтаног интервенијента. А све због тога што спонтана
интервенција може да води само одлагању вршења регресних права до доспелости менице,
али не и истинској намери да се меница плати, па ималац менице има могућност одбијања,
чиме задржава право вршења регреса пре доспелости менице.
Ако ималац менице одбије прихватање исплате интервенцијом, губи право регреса
према меничним дужницима која би та интервенција ослободила од обавезе.
Интервенијент спада у регресне меничне дужнике (акцептом за част не постаје главни
дужник, већ се налази у позицији регресног дужника и одговара онако како одговара његов
хонорат).

МЕНИЧНИ АВАЛ
Менична изјава одређеног лица, са потписом, којом гарантује да ће одређени
дужник испунити своју обавезу. То је споредна менична радња и није нужна за постојање
меничноправног посла. Даје се само за исплату меничне своте!!!, али не и за акцепт (па и
када се даје за трасата-акцептанта и интервенијента-акцептанта). Лице које даје авал је
авалиста, а лице за које се авалира је хонорат.
У улози авалисте нејчешће се појављује неко треће лице изван менице које није у
меничноправном односу, али у улози авалисте могу да се појаве и лица из менице. У том
случају, не може се авалирати за лица према којима је лице из менице већ менични дужник,
јер и без авала одговара за исплату менице. Тако акцептант не би могао да авалира ни за једно
лице из менице, а индосант, као ни трасант, не би могао да авалира за своје следбенике по
меници, али индосант би могао да буде авалиста за своје претходнике по меници. И трасант
би могао да се појави као авалиста за акцептанта, а трасат би могао да буде авалиста све док
не акцептира меницу. Правило је да авалиста назначује име свог хонората, а у случају да то не
уради претпоставља се да је то учинио за трасанта.
Врсте авала - изјава о авалу са потписом авалисте даје се по правилу на лицу менице
("као авал", "као гарант") или алонжу менице (може и на дупликату менице).
По форми, авал може бити пуни (клаузула о авалу, назнака за кога се авалира или
претпоставка, потпис) и бланко (не може на полеђини менице, јер се сматра да је бланко
индосамент).
По садржини, авал може бити потпун (авалирање за цео менични износ) и делимичан.
Његово давање побуђује сумњу у платежну способност хонората и из потребе
отклањања сумње развио се и тзв. скривени авал - (жиро) - у пословној пракси потрошачких
кредита (а и шире), корисник кредита потписује меницу као акцептант, а лице које за њега
јемчи не потписује меницу као авалиста, већ као трасант и уједно као први индосант (пословна
пракса ово лице третира као "први жирант"), а други индосант ("други жирант") се уписује
својим индосаментом иза првог индосанта. На овај начин ствара се привид да је реч о
трасираној меници по сопственој наредби, коју преноси издавалац својим индосаментом.
Уписи и других индосаната стварају привид да је меница већ циркулисала, те да су ови
индосанти били бивши повериоци (индосатари). Ако акцептант не плати меницу о доспелости,
ималац (бланко) менице попуњава је на неисплаћену своту, а последњи бланко индосант може
уписати себе као индосатара и реализовати менична права од индосаната (жираната).

145
 Одговорност авалисте - авалиста одговара солидарно, самостално (отуда може
преузети и мању и већу обавезу него што је обавеза лица за које јемчи, али не може преузети
већу обавезу од меничне своте) и непосредно. Авалиста одговара онако како одговара лице за
које је авалирао (хонорат).
Права авалисте - исплатом менице авалиста стиче права свог хонората и може у
регресном поступку да наплати исплаћени износ, било од свог хонората, било од свих
хоноратових дужника по меници (хоноратових претходника).

ПРЕЗЕНТАЦИЈА МЕНИЦЕ
Пошто менично потраживање спада у тражљиво, то ималац менице има обавезу да,
пре доспелости менице, уколико му то презентационом клаузулом није забрањено,
презентира меницу трасату на акцептирање, а доцније и на исплату. По правилу је презентира
сам ималац менице (или његов пуномоћник) – презентант, а меница се презентира трасату,
односно акцептанту – презентат.
1. Презентација менице на акцепт - представља позив трасату да прихвати менични
налог издаваоца менице. Правило је да се меница може презентовати на акцепт све до
доспелости менице, али се тај рок, одговарајућом презентационом клаузулом, може померити
напред. Презентација менице на акцепт је у принципу факултативног карактера, јер зависи од
воље имаоца менице. Ипак, постоје три изузетка:
1) менице које доспевају на одређено време по виђењу морају се презентирати на
акцепт у диспозитивном року од годину дана од дана издавања. Исто тако, домицилиране
менице се морају поднети на акцепт трасату;
2) трсанти и индосанти могу наложити обавезну презентацију менице на акцепт (са
одређивањем рока или без тога, али у сваком случају најкасније до доспелости менице);
3) трасант може забранити подношење менице на акцепт (трајно или привремено),
што је последица чињенице да нема покриће код трасата и да није сигуран да ће га
обезбедити.
2. Презентација менице на исплату - представља повериочев позив акцептанту да
изврши исплату меничне своте. Врши се најраније на сам дан доспелости менице, а најкасније
једног од два радна дана после доспелости!!! Ова презентација је увек обавезна.
Делиберациони рок - када се ради о презентацији менице на акцепт, онда трасат има
могућност да захтева од имаоца да му након прве презентације изврши другу презентацију
следећег радног дана, ради регулисања односа са трасантом у вези са покрићем. Овај рок је
трасату посебно неопходан кад меница садржи клаузулу "са извештајем".
Пропуштање рока за презентацију менице на акцепт, у случају кад је она обавезна,
води губитку регресних права према трасанту и свим осталим меничним дужницима, а
изузетно, ако је клаузулу о обавезној презентацији унео неки индосант, онда ималац менице
губи регресна права само према том индосанту.
Пропуштање рока за презентацију менице на исплату води губитку свих регресних
права према свим меничним дужницима, а у обавези остаје смао главни менични дужник, ако
је претходно извршено акцептирање менице.

ИСПЛАТА МЕНИЦЕ
Исплата од главног дужника - главни дужник мора да изврши исплату менице чим
се меница презентира на исплату, будући да не може да тражи делиберациони рок.
Изузетно, на основу посебног споразума главног меничног дужника и меничног повериоца
може да се пролонгира рок исплате менице и после презентације менице на исплату. Да би
споразум производио меничноправно дејство потребно је да се одговарајућа клаузула
("продужено до...") унесе у меницу или да постојећа меница буде повучена из промета и
поништена, а да се уместо ње изда нова меница са новим роком доспелости (у којој би се
морале поновити све изјаве и потписи из првобитне менице).

146
 Главни дужник је овлашћен да изврши и делимичну исплату повериоцу, будући да
тиме олакшава положај регресних дужника (ослобађају се меничне обавезе у обиму исплате), а
ако изврши исплату своте у целости, од меничне обавезе се ослобађају сви менични дужници и
гаси се меничноправни посао. Изузетно, ако исплату изврши интервенијент (или авалиста) за
главног дужника, он има право регреса према трасанту.
Исплата од регресних дужника - ако менични износ не исплати главни менични
дужник, тада доспева обавеза регресних меничних дужника (након претходно подигнутог
протеста и евентуалне нотификације), али менични поверилац може да користи и тужбу
против главног меничног дужника (редовна менична тужба). Регресни менични дужници могу
исплатити меницу само у целости (изузимајући авалисту делимичног авала и интервенијента
делимичне интервенције).
Поступак исплате - менични дужник који плаћа менични износ (најчешће је то главни
дужник) дужан је да води рачуна о формалној легитимацији имаоца менице, тј. да ли је до
менице дошао на основу тзв. непрекинутог низа индосамената (или цесије), али није дужан да
проверава материјалну легитимацију имаоца менице (претпоставка је да је реч о законитом и
савесном имаоцу менице).
Ако се менични износ исплати у целости, то треба назначити у меничној исправи и
меницу треба предати меничном дужнику који је исплатио меницу (ради вршења регреса, ако
је реч о регресном дужнику исплатиоцу, или ради поништења, ако је реч о главном дужнику
исплатиоцу), а делимична исплата менице мора обавезно да се констатује у меничној исправи
да би се избегао ризик поновног плаћања савесном имаоцу и ради вршења регресних права.

МЕНИЧНИ ПРОТЕСТ
Менична радња којом ималац менице на веродостојан начин утврђује да је његов
покушај извршења одређене меничне радње остао безуспешан. Основни значај састоји се у
томе што је он услов (у случају кад је обавезан) за вршење регресних права имаоца менице.
Подизање протеста је по правилу обавезна менична радња, али постоје одређени
законски изузеци (а могуће је и уговорно ослобођење од подизања протеста):
1) када је подигнут протест због неакцептирања, онда није потребна ни презентација на
исплату, ни протест због неисплате;
2) кад се може вршити регрес пре доспелости менице; и
3) кад се због више силе не може подићи у прописаним роковима (ако виша сила траје
до 30 дана прописани рокови се продужавају, а ако траје дуже, није потребно подизање
протеста, као ни радња презентације).
Уговорно ослобођење од обавезе подизања протеста постоји онда кад се у меницу
унесе клаузула "без протеста" ("без трошкова").
Протест се подиже код надлежног основног суда према седишту лица против ког се
подиже протест (протестат) или код нотара. Лице које подиже протест (протестант) подноси
меницу суду (нотару) са захтевом да се изврши одређена менична радња. Протестни орган о
овом обавештава протестата са позивом да изврши тражену радњу, у вези са меницом. Ако ово
лице изврши захтевану радњу, протестни орган то констатује на меници и меницу предаје
овлашћеном лицу, а ако одбије да је изврши, суд (нотар) враћа меницу протестанту, а предаје
му и протестну исправу, која представља јавну исправу. Све ове радње протестни орган уписује,
као и садржај протеста, у протестни регистар који представља јавну књигу.
Врсте протеста:
- Протест због неакцептирања (или делимичног акцептирања) менице – подиже се кад
трасат одбије да акцептира меницу (или је делимично акцептира), и то у роковима који
су предвиђени за презентацију менице на акцептирање;
- Протест због неисплате (или делимичне исплате) менице – подиже се кад је акцептант
одбио да изврши исплату акцептиране менице (или је извршио само делимичну

147
 исплату), и то у роковима одређеним за презентацију менице на исплату (најкасније
два радна дана после доспелости за наплату);
- Протест због неисплате протестних трошкова – подиже се у случају да менична свота у
току протестног поступка буде исплаћена, а да не буду исплаћени протестни трошкови;
- Протест због недатирања акцепта – подиже ималац менице која доспева на одређено
време по виђењу, ако приликом акцептирања менице није стављен датум акцепта,
према ком би се утврдила доспелост ове менице;
- Преквизициони протест - подиже ималац дупликата менице коме држалац
акцептираног примерка одбије да преда акцептирани примерак, односно ималац
копије менице коме држалац оригинала одбије да преда ту меницу;
- Интервенцијски протест - подиже се у случају да меница буде акцептирана
интервенцијом, а интервенијент одбије да изврши исплату меничне своте;
- Амортизациони протест – подиже предлагач амортизације да би одржао своја
регресна права против трасанта неакцептиране менице или менице у којој је
забрањено подношење на акцепт.

МЕНИЧНА НОТИФИКАЦИЈА
Обавештење меничног повериоца упућено регресним меничним дужницима о
подизању протеста, као и даље међусобно обавештавање регресних дужника о овој
чињеници.
Врсте:
Нотификација због неакцептирања (или делимичног акцептирања) - регресни дужници
обавештавају се о извршеном протесту због неакцептирања (или делимичног акцептирања)
менице (од стране трасата или интервенијента);
Нотификација због неисплате (или делимичне исплате) - исто тако се регресни
менични дужници обавештавају о извршеном протесту због неисплате менице (или делимичне
исплате).
Лица у поступку - ималац менице обавештава о извршеном протесту свог непосредног
индосанта и трасанта (и њихове авалисте) у року од 4 радна дана након дана протеста или
након презентације менице, ако у њој стоји клаузула "без протеста". Истовремено
обавештавање трасанта има првенствено за циљ да овом омогући да одмах искупи меницу,
како би смањио трошкове регресног поступка и раст каматног износа, будући да је он иначе
одговоран свим регресним дужницима (који би на овај начин испали из меничне обавезе).
Сваки индосант обавештава даље свог непосредног индосанта (претходника) у даљем року од
2 радна дана. Обавештавање се тако наставља по низу индосаната све до трасанта.
Нотификација није обавезна менична радња, већ факултативна. Санкција није губитак
меничних права, већ само накнада проузроковане штете тим пропуштањем. Накнада штете не
може премашити износ меничне своте.

МЕНИЧНИ РЕГРЕС
Представља такву меничну радњу којом ималац менице и доцнији искупилац
менице (регресанти) захтевају од неког меничног дужника (регресат) да исплати меницу, ако
је трасат одбио да акцептира меницу (или је делимично акцептирао), односно ако је
акцептант одбио да исплати меничну своту (или је извршио делимичну исплату).
Регресати (менични дужници) у регресном поступку су: трасант, индосанти (уколико у
свој индосамент нису унели клаузулу "без моје даље обавезе", односно „без регреса“), као и
авалисти и интервенијенти. Регресат који искупи меницу у регресном поступку постаје
регресант у односу на своје меничне дужнике.
Први регресант у регресном поступку је ималац менице, а доцнији регресанти су
регресни дужници који у регресном поступку искупе меницу. Трасант може бити регресант у
меничном поступку у односу на акцептанта који је примио покриће, а није платио меницу (или

148
је делимично платио). Индосанти су регресанти за своје претходнике по меници, а авалисти и
интервенијенти су регресанти за своје хонорате и лица која су њихови менични дужници.
Трасат-акцептант не може бити менични регресант, јер својом исплатом менице ослобађа све
меничне дужнике, а ако евентуално није промио покриће од трасанта, његов захтев према
трасанту је изванменичне природе.
Врсте регреса:
1. Регресни поступак може се покренути због неакцептирања (или делимичног
акцептирања) – кад је трасат одбио (у целини или делимично) да акцептира
меницу, а није дошло до акцептирања менице интервенцијом. Услов за вршење
овог регреса је претходно прописно извршење презентације и протеста (када су
обавезни);
2. Због неисплате (или делимичне исплате) менице – врши се ако главни менични
дужник о доспелости није исплатио (или је делимично исплатио) меничну своту.
Услов за вршење овог регреса је претходно прописно извршена презентација на
исплату и протест због неисплате. Регрес због неисплате (или делимичне исплате)
врши се после доспелости менице на наплату.
Регрес пре доспелости - изузетно регрес може да се врши и пре доспелости менице за
наплату:
1) када су испуњени услови за вршење регреса због неакцептирања (или делимичног
акцептирања) менице; и
2) кад је пре акцептирања трасат пао под стечај или ликвидацију, односно кад је после
акцептирања акцептант пао под стечај или ликвидацију и кад је трасант менице која се не сме
подносити на акцептирање пао под стечај или ликвидацију.
Регресни поступак одликује се применом начела солидарности, самосталности и
непосредности. Када су испуњени услови за вршење регреса сви регресни дужници солидарно
одговарају и регресант може тражити наплату регресне своте од свих солидарних дужника,
неколицине или појединачног дужника. Регресант није дужан да води рачуна о реду меничних
дужника, те може да врши и тзв. скоковити регрес, а ако не успе да наплати меничну своту од
одређеног меничног регресног дужника, може да захтева наплату од било ког другог меничног
дужника.
Регресни менични дужник који исплати регресанта има право регреса од својих
претходника по меници (а интервенијент и авалиста од свог хонората и његових меничних
дужника) такође по начелу солидарне одговорности. Дакле, у регресном меничном поступку
долази до тзв. процеса преваљивања меничне обавезе на претходнике по меници и траје све
док меницу не исплати трасант неакцептиране менице, односно акцептант акцептиране
менице. У овом поступку преваљује се не само износ исплаћене меничне своте, већ и камате у
износу од 6% (или уговореном износу) од дана искупљења менице, као и трошкови поступка по
сваком регресном захтеву. Овако се почетна менична свота може знатно увећати у регресном
поступку (ефекат "грудве снега"). Зато се и каже да у меничном регресном поступку важи
правило "што виши ранг у меници, то гори положај".

ОСТАЛА ПРАВИЛА МЕНИЦЕ

МЕНИЧНЕ ТУЖБЕ И ПРИГОВОРИ

Редовна менична тужба (против главног меничног дужника) - ако ималац менице не
добије исплату менице од главног дужника по доспелости менице или му меницу не плате
регресни дужници ван меничног спора, може по начелу солидарности да изабере главног
меничног дужника и меничном тужбом да оствари принудну наплату менице. У формалном
смислу, у главне меничне дужнике спада акцептант (то је и трасант до акцептирања менице,
као и трасант менице чије је акцептирање забранио, будући да дугују свима, а ни од ког не
остварују регрес), а ни у ком случају није акцептант – интервенијент, без обзира на то ко га је

149
одредио, будући да има право регреса према хонорату и његовим дужницима; ово важи и за
авалисту, па и кад авалира за главног дужника, јер има право регреса према њему.
Регресна менична тужба (против регресних дужника) - ималац менице, по начелу
меничне солидарности може, у истим случајевима, подићи меничну тужбу против регресних
меничних дужника (трасант након акцептирања, индосант, авалиста и интервенијент).
Одлике меничног спора - поступак по меничним споровима је врло једноставан и брз.
На основу менице као веродостојне исправе издаје се одмах извршна исправа. Уз регресну
меничну тужбу прилаже се протест, којим се на веродстојан начин доказује да меница није
наплаћена. Не изводе се докази ван менице (будући да је меница апстрактна ХОВ), те се суд не
упушта у основни правни посао. Ако туженик благовремено на достављено решење о
извршењу не уложи приговор оно постаје извршно у року од 3 дана од доставе. Ако туженик на
издату извршну исправу у року од 3 дана уложи приговор, поступак по приговору наставиће се
као по приговору против решења о извршењу (овај приговор мора бити образложен).
ОБЈЕКТИВНИ ПРИГОВОРИ - приговори који немају свој основ у личном односу повериоца
и дужника, већ произилазе из меничног писмена. Овде постоји више врста ових приговора:
- Приговори које може истицати сваки менични дужник против сваког имаоца менице
(недостатак битних елемената, неисправност меничне исправе);
- Приговори које може истаћи само поједини менични дужник против сваког имаоца
менице (да нема његовог потписа, да је потпис фалсификован, да није био менично
способан у време потписивања менице);
- Приговори које може истицати сваки менични дужник према једном имаоцу менице
(приговор недостатка материјалне легитимације).
СУБЈЕКТИВНИ ПРИГОВОРИ - приговори који имају свој основ у личном односу дужника
који их истиче и повериоца. Међутим, иако је меница апстрактна ХОВ, ипак се њена веза са
основним послом не може сасвим занемарити. Наиме, у складу са начелом самосталности и
непосредности, менични дужник не може према новом меничном повериоцу истицати
приговоре које је могао истицати према претходном повериоцу (уколико није реч о
објективним приговорима). Међутим, не сме се занемарити и негирати врхунско правно
начело које се тиче заштите добре вере (начело савесности и поштења). Стога, само савесно
треће лице може уживати предности меничног посла, па тако менични дужник према трећем
лицу (меничном повериоцу) које је прибављајући меницу „свесно поступило на штету
дужника“ може истицати и све приговоре који произлазе из личног односа са претходним
повериоцем који му је пренео (индосирао) меницу. У субјективне приговоре спадају: приговор
да није извршен основни посао, приговор неодстатка воље (превара, заблуда, принуда,
претња), приговор да није примљено менично покриће, приговор да је бланко меница
попуњена противно споразуму са издаваоцем, итд.
Рок за жалбу у меничним споровима није општи (15дана), већ специјални (8 дана)!!!

АМОРТИЗАЦИЈА МЕНИЦЕ
Ванпарнични судски поступак проглашења нестале или оштећене менице
неважећом, са циљем очувања меничних права према одређеним меничним дужницима.
Могу се амортизовати и копије (ако је на њима неки оригинални индосамент - да би се
остварила евентуална права из неоснованог обогаћења), као и нестале прејудициране менице
(јер такође чине основ за тужбу из неоснованог обогаћења).
Предлагач амортизације може да буде ималац менице или његов пуномоћник, лице
које је "искупило" меницу у регресном поступку или цесионар. Предлог за амортизацију мора
да садржи главну садржину менице уз доказе о вероватности меничних права. Ако суд оцени
да су поднесени докази довољни, издаће оглас којим позива свако лице код кога се та меница
налази да је у року од 60 дана од објављивања огласа преда суду. Ако се меница на овај начин
пронађе и преда суду, амортизациони поступак се обуставља, а ако се пронађе а не преда суду,
суд застаје са амортизационим поступком уз упућивање на посебан поступак предлагача

150
амортизације за доказ права на меници (својинска тужба). Ако се на овај начин меница не
пронађе, суд ће решењем ту меницу прогласити неважећом.
Завршетком амортизационог поступка и издавањем решења о амортизацији, уз
проглашење менице неважећом и лишавањем њеног евентуалног имаоца материјалног
легитимитета, задржавају се истовремено менична права према акцептанту, као и према
трасанту некацпетиране менице и менице чије је акцептирање трасант забранио (под условом
да је предлагач амортизације претходно подигао амортизациони протест). Остали потписници
менице (регресни дужници) се у потпуности ослобађају своје меничне обавезе. Лица која
остају у меничној обавези не могу плаћање менице да услове враћањем меничног писмена.

ДОМИЦИЛИРАНА МЕНИЦА
Меница у којој је означено да ће се исплата извршити у неком другом месту, а не у
трасатовом седишту, односно меница у којој је означено да ће исплату извршити неко треће
лице, а не трасат, у трасатовом седишту или неком другом месту. Дакле, правила о
домицилираној меници се не односе на акцепт, већ само на исплату менице!!! Овде треба
разликовати лице које је означено да ће извршити исплату менице (домицилијат) и место
плаћања које је различито од трасатовог седишта (домицил).
Домицилијант – меницу може домицилирати само трасант клаузулом о домицилирању
(или његов пуномоћник). У меницу се уписује клаузула "плаћање у...".
Домицилијат – лице које је означено да врши исплату уместо трасата - акцептанта.
Може се налазити у истом месту у коме трасат има седиште или неком другом месту. Може да
га одреди или трасант или трасат-акцептант (под условом да је трасант одредио домицил).
Домицилијат је лице различито од трасата-акцептанта, отуда он и не потписује меницу и није
менични дужник, већ само плаћа меницу као трасатов пуномоћник!!!
Домицилирање менице не утиче на меничне радње које се тичу акцептирања менице
(предузимају се и даље према трасату у месту његовог пребивалишта). Меничноправне радње
које се тичу исплате у случају домицилирања менице предузимају се у месту домицилијата
(односно означеном домицилу), а не у трасатовом седишту.
Привредни субјекти по правилу домицилирају менице на своје пословне банке, где
држе своја новчана средства, овлашћујући их за вршење исплата и наплата инкасо меница.

БЛАНКО МЕНИЦА
Меница која у моменту издавања, вољом самог издаваоца, не садржи све битне
меничне елементе, а која ја предата меничном повериоцу с овлашћењем да је касније
попуни сагласно споразуму са издаваоцем.
Садржи следеће елементе: менична исправа са ознаком "меница", потпис акцептанта
или издаваоца (може и обојце), предаја менице повериоцу (теорија емисије), са овлшћењем
да је касније попуни сагласно споразуму са издаваоцем, односно сагласно споразуму из
основног посла ради којег је издата (ако не постоји посебан споразум о попуни). Управо се по
овом елементу (овлашћење за попуну) разликује од непотпуне менице!!!, која не садржи све
битне елементе у тренутку издавања и не може да има природу меничне исправе. Овлашћење
за попуну може бити изричито или прећутно.
Правно дејство бланко менице почиње од момента њеног издавања, те се
меничноправна способност цени према овом моменту. Најчешће се бланко меница и не
попуњава: ако служи за обезбеђење кредита из основног посла који се уредно извршава или се
даје као депозитна, кауциона или гаранцијска меница за обезбеђење извршења уговора (враћа
се из депозита непопуњена). Када се бланко меница и попуњава, она мора да буде попуњена
пре презентације за исплату!!! На основу бланко менице не може се подићи менични протест
или менична тужба, нити суд може на основу ње да изда извршну исправу.

151
 Право на попуну бланко менице по правилу не застарева и преноси се преносом ове
менице (индосирање, традиција, цесија), као и стечајем (на управника стечајног поступка) и
наслеђивањем.
Приговори код бланко менице - најчешћи приговори у вези са бланко меницом су
следећи: одсуство воље за стварање меничне обавезе (излазак менице из државине издаваоца
без његове воље), попуна бланко менице супротно споразуму са издаваоцем, а у недостатку
споразума сагласно условима и роковима из основног посла (на пример да је меница дата за
обезбеђење кредита попуњена и за отплаћене рате).

СОПСТВЕНА МЕНИЦА
Једнострана изјава воље издаваоца, са обећањем да ће о доспелости менице лицу
означеном у меници, или лицу на кога је меница пренета наредбом меничног повериоца,
исплатити означени менични износ.
Основна особеност састоји се у томе да не постоји треће лице –трасат, јер не постоји
ни трасант који трасира меницу, већ постоји издавалац сопствене менице који обједињује у
себи и улогу трасанта и трасата.
Специфичности:
1) У погледу битних и претпостављених битних меничних елемената, као и
факултативних елемената. Тако у неким земљама сопствена меница не мора да садржи
меничну клаузулу (ознаку да је то меница), већ је довољно да садржи клаузулу "по наредби".
Затим, не садржи безусловни налог за исплату, већ безусловно обећање исплате. Даље,
претпостављено место плаћања у сопственој меници је место које је означено као место
издавања менице, а ако оно није означено, онда место које је означено поред имена
издаваоца. У сопствену меницу не могу да се унесу неке факултативне клаузуле које се односе
на акцепт: клаузуле о броју меничних примерака, клаузула о извештају, клаузула о покрићу,
клаузула без обавезе.
2) Код меничних радњи, најважнија специфичност је непостојање акцепта!!! - из
тога произилази да нема делова других меничних радњи које су везане за акцепт
(интервенција због неакцептирања, презентација на акцепт, протест због неакцептирања,
нотификација због неакцептирања, регрес због неакцептирања, авалирање за акцептанта).
На сопствену меницу примењују се начелно сва правила која важе за трасирану
меницу, ако не важе посебна правила, под условом да одговарају правној природи и правној
конструкцији сопствене менице, и отуда се правила трасиране менице не могу дословно
применити на сопствену меницу, већ само сходно њеној природи.

НЕОСНОВАНО ОБОГАЋЕЊЕ У МЕНИЧНОМ ПРАВУ

Спор из неоснованог обогаћења у меничном праву, који је грађанскоправне природе,
може се покренути у два случаја: 1) кад је менично потраживање застарело према
прописима менчног права; и 2) кад је због пропуштања одређених меничних радњи, у
случајевима када су обавезне (презентација и протест), настало тзв. прејудицирање менице.
1. Кад је меничноправно потраживање застарело тужба из неоснованог обогаћења се
може подићи против:
- трасанта (неосновано се обогатио ако је примио извршење обавезе ремтитента, а није
обезбедио покриће за исплату ремитенту о доспелости менице),
- акцептанта (неосновано се обогатио ако је примио покриће, а није о доспелости
исплатио имаоце менице) и
- индосаната (неосновано су се обогатили ако су преносећи меницу на свог индосатара
примили од њега вредност која одговара меничној своти).
Према томе, последњи ималац менице је претрпео штету, док су се сви менични
дужници, користећи се застарелошћу својих потраживања, неоправдано обогатили, те је отуда

152
основано да свој захтев оствари по грађанскоправном основу (менична заштита му је
ускраћена због његовог пропуста - "немарни ималац менице").
2. У случају кад наступи прејудицирање менице, будући да се губе права само према
регресним меничним дужницима, а у меничној обавези остаје главни менични дужник, према
ком се може подићи редовна менична тужба, тужба из неоснованог обогаћења, као
грађанскоправна тужба, може се подићи против трасанта и индосанта. Тужба из неоснованог
обогаћења не може се ни у ком случају подићи против авалиста и интервенијента ("заштићени
дужници"), јер с обзиром на правну позицију ових дужника у меници и не може бити њиховог
неоснованог обогаћења.
Тужба из неоснованог обогаћења се не може подићи по протеку 3 године од настанка
основа - дакле, 3 године од прејудицирања или 3 године од застарелости меничних тужби
(зависно од категорије дужника).

ЗАСТАРЕЛОСТ У МЕНИЧНОМ ПРАВУ

Дужина меничних рокова застарелости зависна је од категорије дужника:
1) ГЛАВНИ ДУЖНИК - потраживања имаоца менице према главном меничном дужнику
(акцептанту и трасанту који је забранио акцептирање или кад није било акцептирања)
застаревају за 3 године од дана доспелости. У истом року застаревају и меничноправни
захтеви према издаваоцу сопствене менице;
2) РЕГРЕСНИ ДУЖНИЦИ - захтеви имаоца менице против индосаната и против трасанта
(кад немају позицију главног дужника), као и авалиста и интервенијента, застаревају за годину
дана од дана благовремено подигнутог протеста, а ако се у меници налази клаузула "без
протеста", у року од годину дана од доспелости менице;
3) међусобна потраживања регресних меничних дужника (захтеви индосаната једних
против других и против трасанта кад је регресни дужник, захтеви авалиста и интервенијената и
трасанта кад има право регреса од акцептанта) застаревају за 6 месеци рачунајући од дана
када је меница искупљена добровољно, односно од дана када је против регресног дужника
подигнута тужба.
Застарелост за непопуњену бланко меницу, која тада не представља меницу, тече
према општим роковима застарелости који важе за основни посао. Застарелост бланко
менице, чији је датум издавања попуњен пре предаје повериоцу, тече према Закону о меници,
а ако је тај датум попуњен касније, застарелост тече према испуњеном меничном писмену.

ЧЕК

Појам, значај и правна природа чека

ХОВ којом њен издавалац (трасант) даје безусловни налог трасату (банка или друго
лице) да у чеку означеном кориснику (ремитенту) или доносиоцу чека, по виђењу исплати
одређену своту новца (у готовом или преносом на одређени рачун) из његовог (трасантовог)
покрића код трасата. Дакле чек је таква ХОВ којом се омогућује располагање новчаним
средствима која се држе код другог субјекта, те је отуда он повезан са банкарским пословима
(уговор о текућем рачуну, уговор о штедњи, уговор о депозиту, уговор о акредитиву, итд).
Издавање чека не представља новацију основног посла и потраживање чековног
корисника (повериоца из основног посла) остаје са свим гаранцијама плаћања из основног
посла до дефинитивног плаћања. Издавалац чека не ослобађа се обавезе плаћања из основног
посла све до наплате (реализације) чека код трасата од стране корисника чека (ремитента).
Теорија једностраног акта - теорија једностране изјаве воље објашњава природу чека
једностраним актом издаваоца, и из чека не може да се види однос трасанта и ремитента.
Ипак, пошто чек у правном смислу не представља плаћање, већ својеврсну гаранцију плаћања
(до презентације на исплату трасату и исплате), и како се однос из основног посла не гаси до

153
дефинитивне исплате, то чек, иако начелно апстрактна исправа, има значајне елементе
каузалности (корисник чека има право и на тужбу из основног посла).

ВРСТЕ ЧЕКА
Према начину одређивања имаоца права: чек на име, чек по наредби, чек на
доносиоца, алтернативни чек, трасирани чек по сопственој наредби, сопствени трасирани
чек.
По намени:
Готовински (исплатни) чек – када трасант да налог трасату да кориснику чека исплати
чековну своту у готовом новцу;
Обрачунски (вирмански) чек - трасант и сваки ималац чека могу забранити исплату
чека у готовом новцу стављањем клаузуле "само за обрачун". Уместо исплате готовим новцем,
банка-трасат означену чековну своту преноси са текућег или другог рачуна трасанта на текући
или други рачун ремитента;
Барирани (прецртани) чек - са општим прецртајем - кад између стављених
дијагоналних линија на чеку није ништа написано или је написано "преко банке", или са
посебним прецртајем - између дијагоналних линија је тачно назначена банка преко које ће се
извршити наплата чека;
Путнички чек – издају се на формуларима које штампа банка у виду посебних књижица,
са унапред одштампаним чековним износом на округле своте новца.;
Циркуларни чек – банка издаје чек свом клијенту који код ње има покриће на рачуну,
појављујући се тако у улози трасанта, а клијент у улози ремитента. Клијент банке као чековни
поверилац наплаћује чековне своте код свих кореспондената банке издаваоца, који се
регресирају од банке трасанта;
Цертифицирани чек - кад банка-трасат на издатом чеку посебном клаузулом "добар"
потврди да чек који је издао трасант има покриће, обавезујући се, на своју одговорност, да ово
покриће блокира до истека рока за презентацију чека на исплату;
Визирани чек - банка-трасат може на чек трасанта да стави и другу клаузулу "виђен",
која означава само да чек има покриће за исплату, али се том клаузулом не обавезује да то
покриће блокира до истека рока за презентацију чека на наплату;
Документарни чек - кад чек може да се презентира трасату на исплату само уз
презентацију одређених робних докумената - коносман, полиса осигурања, товарни лист,
фактура, итд, којим се доказује трасату да је корисник чека претходно извршио обавезе из
основног посла са трасантом;
Акредитивни чек – банка емитује посебне врсте чека у корист својих клијената који их
могу користити за куповину одређених врста производа (нпр. пољопривредних) или одређене
врсте услуга;
Поштански чекови (отварањем текућих рачуна у поштама); и други.

ЕЛЕМЕНТИ ЧЕКА

Битни елементи чека

Општи битни елементи – по Закону о чеку, чек мора да садржи "чековну клаузулу", тј.
означење у писменој исправи ознаке "чек", затим безусловни налог (или обећање) за исплату
одређене своте новца.
Персонални битни елементи – означење трасата и својеручни потпис трасанта, док
означење ремитента није потребно, будући да чек може да гласи и на доносиоца.
Географски битни елементи – ознака места издавања и места плаћања, а ако их нема,
то не води ништавости чека, већ се тада примењују правила о претпостављеним елементима.

154
 Календарски битни елементи – уношење рока доспелости је искључено, будући да
увек доспева по виђењу. С друге стране, уношење датума издавања чека је битни елемент, а
изостанак повлачи ништавост !!! (грађанска санкција) и казнене санкције.

Факултативни елементи чека

Факултативна лица – иста лица као и код менице, уз специфичности: а) и ремитент је
код чека факултативно лице; б) и акцептант се може појавити као факултативно лице у
земљама у којима је дозвољено акцептирање чека; и в) у земљама у којима није допуштена
радња интервенције код чека, интервенијент се не може појавити ни као факултативно лице.
Факултативне клаузуле – клаузуле које се појављују код менице у својству
необавезних, али уз одређене специфичности:
1) клаузуле о акцептирању не могу да се уносе у чек;
2) клаузула о презентацији чека не би имала своје правно дејство, имајући у виду
карактер доспелости чека;
3) клаузула о извештају (важи исто што и за претходну);
4) клаузулу "без обавезе" (" без регреса") може у чек да унесе само индосант, јер би
њено уношење од стране трасанта значило фактичко признање да је издат чек без покрића.
Одређене специфичности треба да постоје и код клаузула које се тичу умножавања, јер
за то важе посебни прописи.

Забрањени елементи чека

Клаузула о акцепту (забрана) - у земљама у којима је забрањено акцептирање чека, у
које спада и наша, као главни дужник појављује се издавалац чека, и то у том смислу да се чек
плаћа из његовог покрића код трасата и што сви чековни обвезници који би платили чек, имају
право регреса према трасанту. Одредба о акцепту нема чековноправно дејство, а чек је
пуноважан.
Клаузула о камати (забрана) - уношење ове клаузуле не производи никакво правно
дејство (јер чек доспева по виђењу и не служи као кредитно средство), а чек остаје пуноважан.
Клаузула о домицилирању (забрана) - из нашег Закона о чеку посредно произилази да
је домицилирање чека забрањено - ова клаузула је непуноважна, а сам чек је пуноважан.
Клаузула "без обавезе" (забрана) - издавалац чека одговара за исплату чека, те
чековна клаузула којом би се ослобађао ове одговорности не би производила правно дејство, а
чек би био пуноважан.
Клаузула о доспелости (забрана) - чек доспева по виђењу и непуноважан је клаузула о
доспелости којом би се доспелост чека одредила на други начин. За разлику од претходних,
ова клаузула чини и чек ништавим.

ЧЕКОВНЕ РАДЊЕ
1) Издавање – издавање чека има одређене сличности, али и разлике са издавањем
менице. Разлике се тичу временског момента ове радње, форме и покрића. За разлику од
менице, издавање чека представља увек прву чековну радњу; затим, у погледу форме, будући
да није прихваћена теорија омисије, искључено је издавање бланко чека, тако да трасант
прликом издавања чека мора да попуни све битне елементе чека; и на крају, суштинска
разлика тиче се покрића (новчано потраживање трасанта према трасату, које је расположиво и
довољно за исплату чековне своте). Реч је о својеврсној законској гаранцији плаћања чека. У
принципу, покриће треба да постоји у моменту издавања чека или најкасније у моменту
презентације чека на наплату и мора да буде извесно, ликвидно, утуживо и довољно.
Санкција издавања чека без покрића није грађанскоправне природе (ништавост чека),
већ казнена – кривично дело. Пуноважношћу чека без покрића омогућује се кориснику да
користи и чековне тужбе, а не само тужбе из основног посла. Ипак, грађанскоправна санцкија

155
није у потпуности искључена, већ корисник чека без покрића може да наплати не само износ
чековне своте, већ и доказану потпуну одштету.
2) Умножавање – чекови који су издати и плативи у нашој земљи не могу да се
умножавају, док чекови који су издати у нашој земљи, а плативи у иностранству могу да се
умножавају, и то само ако не гласе на доносиоца. На сваком умноженом примерку чека мора
да се стави његов текући број, јер ће у противном сваки примерак вредети као посебан чек.
Такође, за разлику од менице, копија чека нема никакво чековноправно дејство.
3) Пренос – чекови који гласе на доносиоца могу да се преносе сасвим неформално –
тадицијом, док чекови који гласе на име или по наредби могу да се преносе индосаментом, а
једино чекови у које је унета клаузула "не по наредби" (ректа чек), преносе се уступањем
потраживања – грађанскоправна цесија. Најчешћи начин преноса чека је индосамент. У пракси,
чек је по правилу предмет само једног индосамента, и то у корист банке корисника чека, ради
његове наплате (пуномоћнички индосамент). На индосирање чекова примењују се у основи
правила меничног права, уз одређене изузетке:
1) бланко потпис на полеђини чека издатог на доносиоца нема значај бланко
индосамента, већ се сматра авалом за трасанта;
2) индосамент на трасата (повратни индосамент) нема дејство индосамента (трасат не
може даље индосирањем пренети права из чека), већ се сматра признаницом о исплати.
Користећи ово правило трасат и захтева, кад му се чек поднесе на исплату, да се на полеђини
потпише;
3) код чека је могућ само својински и пуномоћнички индосамент, али не и заложни; и
4) чек се може индосирати само до доспелости, будући да доспева по виђењу.
4) Авал – чековни авал има особеност у томе што га не може дати трасат (он је у чеку да
би вршио исплату, а не да би давао јемство за исплату - његов авал би практично био акцепт
чека), а такође авал се не може дати за трасата, а ако је дат он не би имао никакво
чековноправно дејство, али би могао имати третман обичног јемства.
5) Интервенција – има исту функцију као и радња акцепта - уговорна гаранција исплате
чека, али наш закон не предвиђа ову установу из разлога бојазни изигравања прописа о
трасирању чека само на банку, као и у потреби неизазивања сумње у постојање покрића за
исплату чека, што би умањило циркулациону способност чека, а посебно његово емитовање.
6) Презентација на исплату – чек се презентира банци-трасату (или другом трасату).
Будући да чек увек доспева по виђењу, што значи да може да се презентира већ од момента
издавања, логично је да прописи утврђују, и то на императиван начин, само крајње рокове за
презентацију чека на исплату, а једина могућност продужетка ових рокова, без штете по
корисника чека, може да се заснива на доказу више силе, која је спречила одржање рока.
Према Закону о чеку постоје општи рокови за презентацију чекова на исплату и посебни
рокови.
Општи рокови за презентацију чека на исплату (крајњи) су:
1) Ако је чек издат и платив у нашој земљи у истом месту – 8 дана;
2) Ако је издат у нашој земљи у једном месту, а платив у другом месту у нашој земљи – 15
дана;
3) Ако је издат у некој европској земљи, а платив у нашој – 20 дана;
4) Ако је издат у некој земљи ван Европе на обалама Средоземног или Црног мора, или на
острвима у њима, а платив у нашој земљи - 40 дана;
5) Ако је издат у некој другој земљи ван Европе, а платив у нашој земљи – 70 дана.
Поред општих, постоје и посеби рокови за поједине врсте чекова – циркуларни чекови
– рок за презентацију је до 6 месеци од дана издања; путнички, банкарски и акредитивни
чекови – рок за презентацију је по правилу до 6 месеци.
Пропуштање рокова за презентацију чека на исплату има за последицу тзв.
прејудицирање чека, што значи да корисник чека (ремитент или индосатар) губи регресна
права против трасанта, индосанта и авалиста (регресни дужници). С друге стране,
прејудицирање чека је основ за опозив чека од стране издаваоца. Ако се чек не опозове,

156
трасат, попут главног дужника у меници, остаје у чековноправној обавези и биће дужан да
изврши исплату чековне своте, али за разлику главног дужника у меници, само ако постоји
чековно покриће и ако није закључио другачији споразум са трасантом. Трасант нема право да
у овом случају, кад није опозвао чек, располаже са покрићем, у противном одговара за накнаду
штете.
7) Исплата – врши је трасат и он, том приликом, има двоструку обавезу: 1) мора да
провери форлману лигитимацију чековног повериоца (изузев код чекова на доносиоца, кад се
формална легитимација претпоставља) и 2) мора да провери формалну исправност чековне
исправе (по начелу locus regit actum), али нема обавезу провере материјалне легитимације
имаоца чека, а одговараће само ако је знао или морао знати да то лице до чека није дошло на
законит и савестан начин.
За разлику од правила меничног права, ималац чека може да одбије да прими
делимичну исплату. Али ако је прими, јер трасат има обавезу да изврши исплату чека само у
границама покрића, то ће се забележити на чеку, а ималац чека задржава чек, уз издавање
трасату признанице за плаћену своту. Када је извршена потпуна исплата, трасат задржава чек,
што је према правилима облигационог права претпоставка да је исплатио чековну своту.
8) Опозив – чековна радња којом трасант "противналогом" који упућује трасату
забрањује исплату издатог чека. Опозивом чек губи правно дејство, као да није издат. Начело
формалности условљава да изјава о опозиву буде у писменој форми, најбоље препорученим
писмом. По нашем закону, чек се не може опозвати до истека рока за презентацију чека на
исплату – до прејудицирања. Али посоји један изузетак, ако су испуњене три претпоставке:
1) ако је трасант тај чек послао непосредно трасату на исплату лицу означеном у чеку;
2) ако се ради о чеку који гласи на име или по наредби; и
3) ако опозивање чека стигне трасату пре него што је извршио исплату.
Чекови на доносиоца не могу бити опозвани пре протека рока за презентацију на
исплату (опозиви су само после прејудицирања).
Могућ је и опозив чека у случају губитка или крађе.
9) Протест – да би ималац чека могао да остварује своја регресна права према
регресним дужницима, у случају неисплате чековне своте у целости од трасата, правило је да
мора на веродостојан начин да докаже ту чињеницу (или чињеницу да је безуспешно извршио
и неке друге чековне радње). Закон о чеку усваја решење Једообразног закона о чеку о
троструком начину утврђивања потпуне неисплате: 1) путем јавне исправе (протест због
неисплате); 2) путем трасатове изјаве написане на чеку и датиране, са назначењем дана када је
чек презентиран на исплату и 3) путем уверења банке – трасата (обрачунског завода којим
констатује да је чек поднет на време и да није исплаћен путем обрачуна). Потреба за протестом
као јавном исправом може бити отклоњена клаузулом "без протеста", која има иста дејства као
и код менице.
Поступак и форма протеста чека идентични су правилима меничног права, уз одређене
специфичности: 1) протест због неисплате (или делимичне исплате) подиже се код чекова код
којих се исплата врши у готовом новцу (исплатни чек); 2) код чека постоји протест због
одбијања обрачуна код обрачунског чека, када трасат одбије да изврши обрачун чека
(скидање са рачуна трасанта и пребацивање чековне своте на рачун имаоца чека), што се чини
код непостојања покрића (или постојања недовољног покрића); 3) преквизициони протест
може подићи само ималац дупликата чека (трипликата, итд) и 4) код чека не постоји протест
због неакцептирања.
10) Нотификација – примењују се иста правила као код менице, уз два изузетка: 1) не
постоји нотификација због неакцептирања (у земљама које не познају акцепт чека) и 2) са
истим правним последицама пропуста, врши се нотификација у случају опозива чека.
11) Регрес – кад трасат одбије исплату (или делимично исплати) имаоцу чека, без
обзира да ли је то оправдано или не, имаоцу остаје могућност наплате чека од регресних
чековних дужника, под условом да чек није прејудициран (није извршена благовремена
презентација и није извршен благовремени протест или не постоји еквивалентна замена

157
протеста). Ималац чека не може ни у ком случају, и поред постојања покрића, да тражи
принудну наплату од трасата, јер није са њим у облигационом односу. У погледу поступка
вршења регреса примењива су правила меничног регреса, уз одређене специфичности:
1) регрес код чека се врши само због неисплате чека од стране трасата (или делимичне
исплате);
2) регрес се увек врши по доспелости за исплату (јер чек доспева увек по виђењу);
3) када у регресном поступку трасант искупи чек, чековни однос се гаси, јер као
издавалац чека одговара свим његовим каснијим потписницима.
У свему осталом примењују се правила меничног регреса.
12) Амортизација - на амортизацију чека примењују се правила о меници "аналогно
његовој природи". Овде се поставља питање могућности и основаности амортизације чека који
гласи на доносиоца. С обзиром да је амортизација ХОВ које гласе на доносиоца у принципу
искључена, долази се до закључка да амортизација чека на доносиоца није аналогна његовој
правној природи.

ЧЕКОВНЕ ТУЖБЕ И ПРИГОВОРИ

Постоје одређене специфичности чековних тужби у односу на меничне тужбе: код чека
нема тужбе против главног дужника, будући да га у формалном смислу и нема (у
материјалном, то је трасант); регресна чековна тужба подиже се против регресних дужника
(индосанти, авалисти) и трасанта; код чека постоји тужба из основног посла; и постоје посебна
правила за подизање тужбе из неоснованог обогаћења.
Регресна тужба - по Закону о чеку трасант је у формалном смислу увек регресни
дужник. Право имаоца чека на подизање регресне тужбе (чековна тужба) против трасанта
изједначено је са његовим правима на подизање регресне тужбе против регресних дужника
(индосанти, авалисти). Ово се види из тога што у случају прејудицирања чека ималац чека не
може да подигне регресну чековну тужбу против трасанта, већ може само да користи
грађанскоправну тужбу из основног посла и грађанскоправну тужбу из неоснованог обогаћења.
С друге стране, по Закону о чеку, трасант је апсолутно одговоран за исплату чека и своју
одговорност не може искључити супротном клаузулом "без регреса", "без обавезе", као што то
могу индосанти.
Тужба из основног посла - ималац чека може да подигне тужбу из основног посла ради
којег је дошло до издавања или преноса чека, и то конкурентно са регресном тужбом или
самостално.
У првом случају, ималац чека може да подигне ову тужбу, уместо регресне тужбе, уз
два услова: 1) поврат чека као доказ да није наплаћен (или депоновање у судски депозит до
окончања спора) и 2) да подизање ове тужбе није исклучено споразумом странака.
У другом случају, ималац чека може да подигне ову тужбу и онда када не може да
подигне регресну тужбу: прејудицирање чека и застарелост чека. У овом случају, међутим,
ималац чека одговара чековном дужнику према ком врши регрес за проузроковану штету због
своје немарности (пропуст рока за презентацију и пропуст застарног рока), осим у случају више
силе.
Тужба из основног посла може да се подигне против трасанта (основ је посао који је
темељ издавања чека) или индосанта – сауговарача из основног посла (основ је посао који је
темељ преноса чека), а код ректа чека и против цедента. Ова тужба може да се подигне до
застарелости потраживања из основног посла.
Тужба из неоснованог обогаћења - може да се подигне и онда када не постоје више
услови за подизање тужбе из основног посла (застарелост потраживања из основног посла), с
тим што је рок за подизање 3 године од дана прејудицирања (ако није коришћена тужба из
основног посла), односно 3 године од застарелости чековног потраживања, или 3 године од
опозива чека.

158
 Приговори - чековни приговори, као и код менице, могу бити објективни (приговор
недостатка битних елемената, приговор недостатка пасивне чековне способности, приговор да
је чек исплатио трасат, приговор прејудицираности, приговор застарелости) и субјективни
(приговор крађе чека, приговор недостатка воље на страни дужника, приговор компензације,
конфузије, приговор раскида основног посла).

ЗАСТАРЕЛОСТ КОД ЧЕКА

Рокови застарелости, с обзиром да чек увек доспева по виђењу, су знатно краћи него у
меничном праву. Тако сви регресни захтеви имаоца чека према индосантима и трасанту
застаревају за 6 месеци од протека рока за презентацију на исплату, а узајамни регресни
захтеви индосанта након искупа чека, као и њихови захтеви против трасанта засатревају за 6
месеци од дана искупа чека (добровољно) или од дана "када је против њих код суда
поступљено" (подизање протеста и друго).

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ МЕНИЦЕ И ЧЕКА

- Меница је кредитно средство, а чек је средство плаћања, тако да трасат као дужник по
чеку мора одмах имати довољно средстава да га исплати;
- Главна разлика је у покрићу, јер за разлику од менице, новчано покриће чека мора
постојати у моменту његовог издавања или најкасније приликом презентације на
исплату;
- Код чека је издавање чека увек прва чековна радња, док су пре издавања менице
могући акцепт и авал;
- Најважнија разлика је у томе што код чека нема акцепта!!!;
- Код чека нема домицилирања;
- Код чека нема радње интервенције;
- Код чека није обавезно назначити име ремитента (јер може гласити и на доносиоца), а
код менице је то битан елемент;
- Чек доспева искључиво по виђењу, а меница може и на друге начине;
- За разлику од менице, код чека копија нема никакво дејство у платном промету;
- Трасант и трасат код чека су два различита лица, а код менице то може да буде исто
лице (сопствена меница);
- Чек се, за разлику од менице, не може издати као бланко чек;
- Чек се може опозвати, док меница не може.

159
 РОБНЕ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

СКЛАДИШНИЦА
Исправа коју издаје овлашћено складиште (јавно и царинско) у којој потврђује да је
од депонента примило на чување робу која је у њој означена, и којом се обавезује да ту робу
изда лицу које је према њеној садржини легитимисано да је прими. Издаје се само на захетв
оставодавца, у противном издаје се само потврда о пријему робе у складиште која нема
ствојство ХОВ. Овлашћени складиштар издаје складишницу "за робу примљену на
ускладиштење", дакле после предаје робе у његов посед на основу закљученог уговора о
ускладиштењу.
Зависно од тога да ли се издаје као јединствена исправа или не, разликује се
једноделна и дводелна складишница.
Једноделна складишница издаје се као јединствена исправа, која у себе инкорпорира
два права: право својине на ускладиштеној роби и право залоге. Конституисањем заложног
права на ускладиштеној роби код кредита, будући да се даваоцу кредита (залогопримцу) врши
пренос целе складишнице, онемогућује се оставодавцу да посредством складишнице
располаже ускладиштеном робом.
Дводелна складишница омогућује располагање робом од стране оставодавца и након
њеног залагања. Ова се складишница састоји од два дела: први део (признаница) служи за
подизање робе из складишта и за њено отуђивање, и други део (заложница).
ЗОО не садржи изричито одређење врста складишнице у погледу начина одређења
њеног титулара, али се посредним путем може извести закључак да се разликују: складишнице
на име (које се могу преносити индосаментом, изузев кад садрже ректа клаузулу) и
складишнице по наредби (које се преносе индосаментом корисника).
Пренос складишнице - складишница се преноси у целини, без обзира да ли је реч о
једноделној или дводелној складишници, на купца ускладиштене робе. Делимични пренос не
би био могућ, јер би се тиме спречила њена даља циркулација, али ефекти делимичног
преноса складишнице могу се код дељиве робе постићи поделом робе и издавањем посебних
складишница за сваки део робе.
1. Пренос заложнице - преносом заложнице конституише се заложно право на
ускладиштеној роби заложног повериоца, али и облигационо право потраживања из ХОВ, што
је значајно кад дужник не плати дуг о доспелости. Пренос заложнице се врши индосаментом,
који, за разлику од индосамента признанице, не може бити бланко већ само пуни. Првим
индосаментом врши се цепање складишнице и конституисање једног новог стварног права на
ускладиштеној роби. Ради сигурности правног промета, први пријемник заложнице дужан је да
без одлагања пријави складиштару да је на њега извршен пренос заложнице, а складиште је
дужно да тај пренос упише у свој регистар и да на самој заложници забележи да је овај пренос
извршен.
2. Пренос признанице - ако је пренос заложнице одвојен од преноса признанице, онда
се пренос признанице врши после преноса заложнице. У овом случају право својине имаоца
признанице оптерећено је заложним правом имаоца заложнице. Зато, ималац признанице
може да захтева да му се преда роба само ако исплати потраживање имаоца заложнице, или
ако положи складиштару износ који треба да буде исплаћен имаоцу заложнице на дан
доспелости потраживања. Ималац признанице без заложнице може да захтева и продају робе,
ако се постигнутом ценом може исплатити износ потраживања имаоца заложнице, с тим да се
остварени вишак преда њему (по измирењу потраживања складиштара).

160
 ТОВАРНИ ЛИСТ
Превозна исправа која прати робу и која служи као доказ да је закључен уговор о
превозу робе у домаћем или међународном друмском, ваздушном или железничком
саобраћају. Издаваоцем товарног листа увек се сматра превозилац, без обзира на то ко
попуњава податке садржане у њему.
Иако је непреносиви товарни лист, који гласи на име примаоца и нема својства ХОВ,
дуго био једина форма товарног листа, новији извори транспортног права омогућавају
издавање и преносивог товарног листа, који гласи по наредби одређеног примаоца или на
доносиоца, а који има својства ХОВ. Преносиви товарни лист по наредби преноси се
индосаментом примаоца (на који се примењују правила меничног права, изузев правила о
регресу), а ако његово име није назначено, онда индосаментом пошиљаоца (преносиви
товарни лист по сопственој наредби). Преносиви товарни лист на доносиоца преноси се
традицијом – предајом, а изузетно поморско транспортно право и транспортно право
унутрашњих вода не познају преносиви товарни лист, што је последица да код њих постоји
алтернативна могућност захтевања издавања коносмана који је ХОВ.

КОНОСМАН (ТЕРЕТНИЦА)
Исправа коју бродар издаје крцатељу на основу уговора о превозу робе поморским
путем или унутрашњим воденим путевима, и у којој потврђује да је примио на превоз робу
која је у њој означена, ради превоза на одређеној релацији и издавања у луци опредељења
њеном законитом имаоцу.
Коносман има три битне карактеристике: 1) теретницом бродар потврђује да је примио
на превоз робу у њој означену; 2) теретница није уговор о превозу, али је доказ о постојању тог
уговора и о његовој садржини; и 3) њом се бродар обавезује да преда терет овлашћеном
имаоцу теретнице.
Издавање теретнице обавеза је бродара, али под условом да је то захтевао крцатељ.
Теретница се редовно издаје код поморског возарског уговора (уговор о превозу појединачних
пошиљки), где служи као доказ о закљученом уговору о превозу и његовој садржини, док се
ређе издаје код тзв. поморског бродарског уговора, будући да овде уговорне стране закључују
уговор о превозу у писменом облику, те није потебно и издавање теретнице као доказног
средства таквог уговора о превозу.
Ако крцатељ не захтева издавање теретнице, бродар му издаје потврду о томе да је
роба укрцана на брод (тзв. часничка потврда), која нема својства ХОВ. У унутрашној пловидби,
ако не дође до издавања коносмана, поред часничке потврде, може доћи и до издавања
товарног листа који такође нема правну природу ХОВ у овим гранама права (јер то својство има
теретница чије издавање крцатељ није захтевао).
Зависно од временског тренутка издавања теретнице, разликује се теретница
"укрцано" и теретница "примљено за укрцај". Прва представља редован облик теретнице, коју
бродар издаје крцатељу тек након укрцаја робе на брод који је у тој теретници означен.
Такође постоје и "чиста" теретница (ако не садржи образложене примедбе о врсти,
броју, количини, тежини итд терета), и "нечиста" теретница (поред редовних података садржи
и клаузуле са образложеним примдбама о спољашњем изгледу робе).
Групна теретница – када се у улози крцатеља налази шпедитер иза кога стоји више
пошиљалаца робе (комитената), могуће је да се за робу која се превози једним бродом захтева
издавање само једне теретнице - групне теретнице. Ако се роба, коју предаје на превоз
шпедитер, испоручује различитим лицима, уместо групне теретнице може да се изда
теретница по деловима робе за сваког примаоца или се на основу издате групне теретнице
може да изда тзв. налог за искрцај робе и то за сваког примаоца посебно.

161
 Директна теретница – када од луке укрцаја до луке искрцаја робу превози више
бродара, може да се изда од стране бродара који је примио робу на превоз једна теретница -
директна теретница. Она се издаје и кад се ради о мешовитом превозу.
Према начину одређена корисника – теретница на име (преноси се грађанскоправном
цесијом), теретница по наредби корисника (претпоставка је да је то крцатељ, ако није
означено друго лице, а преноси се индосаментом, када се примењују правила меничног права,
осим одредби о регресу јер је бродар једини дужник) и теретница на доносиоца (издаје се
веома ретко, а преноси се традицијом).
У правним односима између бродара и крцатеља, као уговорних страна из уговора о
превозу робе, теретница је непотпуно доказно средство. У овим односима подаци унети у
коносман имају само претпостављену доказну снагу у погледу врсте, стања и количине
примљеног терета, па обе стране могу податке из коносмана побијати свим доказним
средствима. Коносман, у овом правном односу, има сва обележја каузалне ХОВ, те бродар
одговара на основу онога што је стварно примио на превоз, а не на основу онога што је унето у
коносман.
У правним односима између бродара и примаоца као трећег лица, који није уговорна
страна из уговора о превозу, коносман са становишта бродара има карактер потпуног доказног
средства – апсолутна доказна снага (изузетак су тзв. скривене мане робе). Према томе, бродар
одговара према примаоцу у свему према садржају коносмана, независно од тога какву је робу
стварно примио (то се примењује само ако је прималац као треће лице савестан, што је
претпоставка).

ЛЕГИТИМАЦИОНЕ ИСПРАВЕ
Према ЗОО легитимациони папири представљају писмене исправе које садрже
одређену обавезу за ниховог издаваоца, а у којима није означен поверилац, нити из њих или
околности у којима су издате произилази да се могу уступити другоме, а на које се сходно
примењују одредбе које се односе на ХОВ. У ове папире спадају: железничке карте,
позоришне и друге улазнице, бонови, итд.
Иако закон упућује на сходну примену правила из ХОВ, између ових исправа постоје
значајне разлике: 1)основна одлика ХОВ је инкорпорираност права из хартије у саму хартију, а
то није изражено код легитимационих папира; 2)ХОВ су негоцијабилне исправе, а
легитимациони папири нису намењени за оптицај; 3)и једни и други имају легитимациону
функцију (сваки ималац ових исправа је формално овлашћен да од њиховог издаваоца захтева
извршење одређене чинидбе, а њихов издавалац је формално овлашћен да обавезу изврши
доносиоцу исправе, без упуштања у њихову материјалну легитимацију), код легитимационих
папира ова функција је примарна, док се код ХОВ она појављује у функцији остварења
негоцијабилности као њихове примарне функције.
Легитимациони знаци – гардеробни или слични знаци који се састоје из комада хартије
или другог материјала, на којима је обично утиснут неки број или наведен број предатих
предмета, а који обично не садрже нешто одређено о обавези њиховог издаваоца и служе
само да покажу ко је поверилац у облигационом односу приликом чијег настанка су издати. Не
садрже назначење имена повериоца (по правилу ни имена издаваоца као дужника). Имају
ограничену легитимациону способност (у часу издавања легитимациони знак је несумњив
доказ да је заснован одређени облигациони однос између његовог издаваоца и примаоца.
Међутим, касније ова доказна снага у односу на повериоца не може да буде апсолутна, те
издавалац као дужник може захтевати да доносилац легитимационог знака докаже своје
својство повериоца и на други начин (описом предмета остављеног у гардероби)). Ипак,
издавалац који у доброј вери, што је претпоставка, изврши своју обавезу доносиоцу
легитимационог знака, ослобађа се своје обавезе. Не одликује их начело инкорпорације

162
(поверилац може да захтева и без амортизације испуњење обавезе иако је изгубио
легитимациони знак), као ни негоцијабилност, те за разлику од легитимационих папира, закон
не упућује на сходну примену правила ХОВ.

ПОЛИСА ОСИГУРАЊА

Писмена исправа чијим се потписивањем од стране уговарача закључује уговор о

осигурању. Она је форма уговора о осигурању, а може да представља и прост доказ о
закљученом уговору о осигурању, као исправа о дугу или легитимациони папир, а некада може
имати и својство ХОВ.
Она мора да садржи све битне елементе уговора о осигурању, али уговор о
пловидбеном осигурању је неформалног карактера, те се полиса издаје само на захтев
уговарача осигурања.
Зависно од места реализације ризика – пловидбене и копнене;
Зависно од броја лица која се осигуравају – индивидуалне и колективне;
Зависно од тога да ли се односе на појединачне или опште уговоре о осигурању –
појединачне и генералне;
Зависно од тога да ли се односе на робу која се увози или извози – извозне или увозне;
Зависно од тога да ли се осигурава роба или превозно средство – каско и карго;
Зависно од тога да ли је уговорена вредност осигураног предмета или не – валутиране
и невалутиране (отворене);
Зависно од тога да ли се право из осигурања може пренети с једног осигураника на
другог, или не – преносиве и непреносиве.
Иако полисом осигурања могу да се преносе права из осигурања, путем индосирања
или на неки други начин зависно од врсте полисе, ипак она нема својство ХОВ. Неке полисе (на
пример полисе осигурања лица) могу самостално да циркулишу и да се преносе са једног лица
на друго и пре наступања осигураног случаја, што их умногоме приближава ХОВ, док друге
полисе (полисе у области имовинских осигурања) не могу самостално да циркулишу све до
наступања осигураног случаја, већ морају да прате промет осигуране ствари.
Иако има доста сличности са ХОВ, она има правну природу легитимационог папира.
Наиме, да нема својство осигураника и код имовинскох осигурања интерес осигурања, ималац
полисе не би имао право на накнаду из осигурања, без обзира на то што је у поседу полисе
осигурања.

КРЕДИТНА КАРТА
(платне картице)
Писмена исправа која овлашћује њеног имаоца да уз њену презентацију
безготовински набавља робу или користи разне услуге код њеног издаваоца, или код друге
организације која је са издаваоцем претходно закључила одговарајући уговор.
Првенствено је инструмент плаћања, али и инструмент краткорочног кредитирања
потрошача и корисника услуга од стране произвођача или вршиоца услуга, на основу њиховог
посебног уговорног аранжмана са издаваоцем ових карата.
Будући да се код универзалних кредитних карти појављују три лица, то се успоставља и
три врсте правних односа: 1) однос између издаваоца кредитне карте и организације која
продаје робу или врши услуге и уз коришћење кредитне карте; 2) однос између издаваоца и
корисника кредитне карте; 3) однос између корисника кредитне карте и органиазције која
продаје робу или врши услуге и уз коришћење кредитне карте.
По својој правној природи спада у легитимационе папире, а не у ХОВ, будући да у њој
није инкорпорисано неко имовинско право, које би се преносило уступањем карте другом

163
лицу. Према томе, кредитном картом се њен ималац легитимише пред организацијом која
продаје робу или врши услуге, уз њено коришћење, на основу уговора са издаваоцем ове
исправе. Кредитна карта редовно гласи на име одређеног лица. Изгубљену карту замењује њен
издавалац, а не врши се њена амортизација.

164