УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ

У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ
КЛИМАТОЛОГИЈЕ

ТЕМА: Милутин Миланковић- живот и дело

Ментор: Студент:
проф. Др Радомир Ивановић Mилан Ивановић

у Косовској Митровици,

2015.
Садржај:

Увод .................................................................................4
Канон осунчавања Земље – тајна ледених доба .....6
Небеска механика .........................................................9
Рад на астрономској теорији ....................................10
Реформа Јулијанског календара .............................11
Први доктор техничких наука међу Србима ........13
Сарадња Миланковића, Кепена и Вегенера .........14
Патенти .........................................................................15
Закључак ......................................................................17
Литература ...................................................................19

2
Слика 1. Милутин Миланковић

3
Увод

Милутин Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у месту Даљ, у

Славонији. Породица Миланковић потиче са Косова. Његови преци су дошли
у Даљ после Велике сеобе Срба 1689-1690. године под вођством патријарха
Арсенија III Чарнојевића. Миланковићи су били имућна породица чији су
изданци имали високо образовање, међу којима је и његов деда Урош, који је
био цењени филозоф.

Врло значајна за развој породице Миланковић била је веза са породицом

Муачевића. Миланковићева мајка Јелисавета је рођена Муачевић. Милутин је
рано остао без оца који је био вредан и предузимљив човек, бавио се
пољопривредом и трговином. Велики део његовог живота заузима ујак
Василије Муачевић који преузима улогу оца.

Милутин није редовно похађао основну школу већ је имао приватне учитеље.
Средњу школу је завршио у Осијеку као ђак генерације.

Вршњак је Алберта Ајнштајна, и он се као и овај уписао те године на

Техничку високу школу, истина, не у Цириху као Ајнштајн, већ у Бечу.

У току његових иначе безбржних студија у Бечу, треба поменути његово

велико интересовање за оперу, коју је редовно посећивао. Осим тога пажњу
је посветио и учењу француског језика, узимањем приватних часова и
посећивањем летњих стечајева француског језика у Женеви.

Дипломски испит за грађевинског инжењера је положио јуна 1902.године

после 6 година студија код професора математике Брика са пројектом
бетонског моста.

Војску је одслужио у Аустро-угарској, одмах после дипломског испита и тада

се први пут нашао пред тешкоћама. На студије су пошла и браћа, и то
болешљиви Бојислав на студије пољоприведе у Чешкој, а Богдан на студије
романске филозофије у Бечу. Брат Љубиша је био умро па су породичне
обавезе премашиле приходе.

4
Међутим, његов ујак Васа је успео да обезбеди потребна средства за
настављање Миланковићевих студија, тако да је он могао отићи у Беч и
спремати докторски испит.

Миланковић је одбранио докторат 3. децембра 1904. године, и тиме постаје

први доктор техничких наука код Срба. Тема докторске дисертације су биле
линије притисака, важне у статици масивних грађевинских конструкција.

Почетком 1905. Миланковић је ступио у праксу у тадашње чувено бечко

грађевинско предузеће „ Adolf Baron Pittel, Betonbau - Unternehmug“.

Написао је неколико универзитетских уџбеника, „ Небеска механика“ -1935,

„ Основе небеске механике“ два издања, прво 1947, „ Историја астрономске
науке од њених првих почетака до 1727“ 1948, и најзад, „ Астрономска
теорија климатских- промена њена примена у геофизици“...

Објавио је и аутобиографију из три дела „ Успомене, доживљаји и сазнања“ а

његов син Васко написао је биографско дело „ Мој отац“.

1941. године, у својој 63. години сублимирао је свој целокупни рад на

математичкој теорији климе и написао капитално дело „ Канон осунчавања
Земље и његова примена на проблем ледених доба“ које представља
најзначајније дело српске науке у 20. веку.

НАСА, Америчка агенција за свемирка истраживања, уврстила је

Миланковића међу 15 највећих научника свих времена који су се бавили
планетом Земљом. У знак признања, његовим именом названи су по један
кратер на Месецу и Марсу, као и једно небеско тело, а од 1993. Европско
геофизичко друштво додељује медаљу Милутина Миланковића као велико
признање за достигнућа у области климатологије и метеорологије.

Милутин Мланковић је умро 12. Децембра 1958. године, у Београду. По

властитој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ.

5
Канон осунчавања Земље- тајна ледених доба

Почетком 20. века, велика научна загонетка било је постојање четири велика
ледена доба у Европи у последњих шест стотина хиљада година. Милутин
Миланковић, по доласку у Београд 1909. почиње рад на истраживању
астрономских узрока који утичу на настанак леденог доба. Сматрао је да до
оваквих појава могу да доведу три узрока:

1) Промена нагиба земљине осе између 22◦ и 24,5◦ са периодом од 41.000

година, услед чега се мењају услови осунчавања на некој изабраној тачки на
површини наше планете.

2) Прецесија услед које се пролећна или гама тачка (тачка на небу у којој се
привидно налази Сунце у тренутку почетка пролећа) помера дуж привидне
годишње Сунчеве путање, са периодом од 22.000 година, што утиче на
трајање годишњих доба.

3) Промена ексцентричности Земњине путање око Сунца са периодом од

100.000 година услед чега се мења удаљеност од Сунца, што има утицај и на
трајање годишњих доба.

Проблем који је стајао пред Миланковићем био је и како посмарати и

деловање ових утицаја, односно шта мерити. Он је уочио да су за настанак
ледених доба много значајнија хладна лета него хладне зиме. Наиме, у
Сибиру, где температура зими иде и до -50◦С а лети до +30◦С, нема глечера
пошто високе летње температуре изазивају топљење снега. А велики део
Гренланда, где је зими око -10◦С а лети +8◦С, је под снегом и ледом. Зато
Миланковић рачуна како се у току последњих 600.000 година мења
географска ширина тачке која у току лета прими од Сунца онолико топлоте
колико данас прима тачка на 69◦ географске ширине, односно којој данашњој
географској ширини одговара осунчавање на ширини 65◦ у неком тренутку
прошлости.

6
Тако је Миланковић добио своју чувену криву осунчавања Земље, која је у
првобитном облику била са много ужим минимумима. Они су се у
потпуности поклапали са геолошки установљеним леденим добима и свим
њиховим фазама.

Слика 2. Крива осунчавања Земље

Они који су оспоравали његову теорију указивали су да постоје и други

узроци климатских промена, као што су промена у сунчевој активности,
периодични падови великих астероида или комета, инезивни вулканизам..

Главна питања оних који су оспоравали ове резултате била су:

● Зашто је до изразитих и дуготрајних ледених доба у Европи долазило

само у последњих 600.000 година а не и раније?

● Зашто су ледена доба трајала веома дуго, а минимуми које показује

Миланковићева крива су много ужи?

Да би одговорио на прво питање, Миланковић је 1932. године приказао своје

чувене диференцијалне једначне кретања земљиних полова. Он налази да се
пре око 300.000.000 година северни пол налазио у Тихом океану на
географској ширини од 20◦ и дужини 168◦, а и данас се креће према свом
крајњем равнотежном положају у Сибиру близу места где река Печора утиче
у Северни ледени океан.

7
Осим тога, Миланковић је узео у обзир да када ледено доба почне и снег и
лед се нагомилају до неке висине, средња температура која је на планинама
све нижа и нижа како се више пењемо почиње да опада, тако висина леденог
прекривача расте. Зато када достигне довољну висину, ледено доба ће трајати
све док опет три уздружена астрономска узрока не доведу до промене климе.

Миланковић је своје решење тајне ледених доба имао разасуто у 28 чланака и

увидео је потребу да се у научној јавности стави на располагање једна
јединствена публикација. Тако је и настало његово дело „ Канон осунчавања
Земље и његовог утицаја на проблем ледених доба“ написано на немачком
језику, у коме је дато комплетно решење ове загонетке.

Према педантно вођеним белешкама, Канон је Миланковић почео да пише

30. марта 1939. а завршио га у првој половини 1941.

Канон је грчка реч у значењу правило, пропис, мерило или узор. Миланковић
је и именом свог дела хтео да покаже да иза резултата изложених у њему не
стоје претпоставке и апроксимације него да су то универзалне законитости.

8
Небеска механика

По доласку у Србију на београдски Универзитет 1909. године, Милутин

Миланковић почиње и са предавањима из Небеске механике. Бави се и
научним истраживањем у овој области, а добијене резултате објављује у
радовима „ Особине кретања у једном специјализираном проблему трију
тела“.

За редовног професора Примењене математике изабран је 29. септембра

1919. године. После окупације наше земље, остаје на Универзитету до
последње седмице факултетског одбора после које заједно са целокупним
особљем Универзитета бива стављен на располагање. Миланковић је писање
Небеске механике започео 20. јула 1934. године а завршио 14. јануара 1935.

Захваљујући томе што је међу првима у свету за излагање Небеске механике

користио методе векторског рачуна, он је у најмању руку три пута сажео,
скратио, упростио и учинио очигледнијом за шта је добио и инострана
признања.

Уместо шест бројчаних елемената који су до тада служили за одређивање

елиптичних путања небеских тела у Сунчевом систему, он уводи два вектора
чиме је знатно упростио и учинио елегантним сва решења у овој области.

Предратно издање Небеске механике Миланковић је сажео и под насловом

„Основе небеске механике“ објавио 1947. године као уџбеник за тај предмет.
У овом скраћеном издању изнео је део Небеске механике која се бави
кретањем планета и његовим секуларним поремећајима.

Његови радови из Небеске механике нашли су широку примену у

астрономији.

9
Рад на астрономској теорији

Посматрајући области дескриптивних анорганских природних наука и

тражећи поље које би могао заорати својим математичким оруђем и засејати
их и сачекати њихове плодове, Миланковић одлучује да завири у област
метеорологије. Виша математика још није била продрла у ту науку нити су
метеоролози оног доба били у стању да се њом успешно баве. Проучавајући
радове тада најпознатијег климатолога Хана уочио је један значајан проблем
који је постао један од главних предмета његових испитивања. Био је то
проблем ледених доба. Неправилност распореда копна и мора, набораност
континената, морске струје и струјања у атмосфери праћена њеним талозима,
смена дана и ноћи и узастопност годишњих доба, све то има одјека на
термичке и динамичке појаве у земљиној атмосфери.

Своје изванредно дело у области популаризације астрономске науке, књигу

„Кроз васиону и векове“ почео је да пише у лето, 1925. Вредно је напоменути
да је ова књига у немачким школама улазила у обавезну лектиру. Занимљиво,
писана је у облику писама са обиљем података о историји астрономије и
њеним проблемима, вероватно је наша највише објављивана књига из
области популаризације науке.

Слика 3 .уџбеник „Кроз васиону и векове“

10
Реформа Јулијанског календара

Један од најважнијих задатака астрономије у прошости био је праћење

периода измене годишњих доба, због његове изузетне важности за човекову
делатност. Календар је систем по коме се тропска година дели на дане,
недеље и месеце. Главна тешкоћа је у томе што календар мора имати цео број
дана, а тропска година их нема. Зато се настоји да правила за календар
доведу до тога да у току дужег периода времена календарска година буде у
просеку што ближа трпској.

Још стари Египћани су запазили да је година од 365 дана која је примењивана

у Месопотамији била сувише кратка. Сваке 4 године разлика порасте за
готово један дан. Ова неусаглашеност исправљена је Канопским едиктом
2038. године пре нове ере тако што је свака 4 година одређена као преступна,
па има један дан више, тј. 366 дана.

Овај календар је у Риму увео Јулије Цезар 46. године пре нове ере, па се по
њему овај каледар назива Јулијански.

Папа Гргур XIII увео је 1582. године календар прилагођенији тропској

години на савет астронома Лилиоа. Овај календар добио је име
Грегоријански.

Лилио је предложио да се у року од 400 година три преступне претворе у

обичне године. Тако је поставио правило да нису преступне године којима се
завршавају столећа а које имају две нуле на крају, осим ако су дељиве са 400.

На сабору Православне цркве у Цариграду, 1923. године прихваћен је

предлог српског астронома Милутина Миланковића. Правило је да су
преступне године које се завршавају са две нуле само ако број векова који
садрже подељен са 9 даје остатак 2 или 6. На тај начин уместо три дана у
четири столећа треба одузети 7 дана у девет столећа, или 0,0078 дана по
години. Миланковићев предлог се у средњем разликује од праве тропске
године за 0,000002 дана.

11
Даља усавршавања што се тиче приближавања трајању тропске године нису
потребна, јер се и она у дужим периодима мења. Ако их буде, пре ће тежити
погоднијој расподели дана унутар месеци због различитих предности које би
из тога могле да произиђу.

Милнковићев календар у иностраној литератури се назива раличито:

Новојулијански калнедар, Преправљени Јулијански календар, Реформисани
Јулијански календар...

Данас га користе Цариградска, Александријска, Пољска, Грчка и Финска

православна црква, као и православна црква у Америци.

Нису га прихватиле Српска, Руска и Украјинска православна црква.

Слика 4. Календар

12
Први доктор техничких наука међу Србима

После успешног завршетка студија Миланковић је, као држављанин

Хабзбуршке монархије, био у обавези да одслужи војни рок. Искористио је
право да се као свршени матурант пријави у статусу добровољаца за
једногодишње служење, али о властитом трошку. Своје војничке обавезе
почео је одрађивати у Осијеку, а потом у Загребу. Слободно време најрадије
је проводио са професором Варићаком, који је у то време био редован
професор на Загребачком универзитету. Најчешћа тема њихових разговора
били су Милутинови планови за будућност.

Аустријске техничке школе додељивале су докторске дипломе и титуле на

основу самостално израђене научне дисертације и докторског испита. После
одслужења војног рока, 1903. године враћа се у Беч. Прикупио је потребну
научну литературу, где су га посебно занимали радови који су се бавили
проблемом грађевинске технике.

Вишегодишња идеја: испитати аналитичке особине притиска, важне у

статици масовних грађевинских конструкција, постаће тема његове
докторске дисертације.

Докторску дисертацију под називом „Теорија линија притисака“- “Beitrag

zur Theorie der Druck-kurven”, одбранио је 3. децембра 1904. године у
двадесетпетој години живота. Докторат је положио пред комисијом у којој су
се налазила четири члана: Брик, Финтер, Чубер и Тетмајер. Испит је трајао
два сата, уз бриљантне одговоре Миланковића на сва постављена питања.

13
Сарадња Миланковића, Кепена и Вегенера

Рад на астрономском датирању ледених доба, посебно крива осунчавања, или

соларни дијаграм, отворили су Миланковићу широм врата у научни свет.
Добро познати и цењени немачки климатолог Владимир Кепен и његов зет
Алфред Вегенер, први прихватају његову криву осунчавања. Увиђајући, пре
свих, користи које његова теорија може имати за палеоклиматолошка
истраживања, Кепен га позива на сарадњу, 1922. године.

Уследила је плодна размена идеја између Миланковића, Кепена и Вегенера.

Алфред Вегенер већ је био познат по својој теорији померања континената,
које ће се касније назвати тектоника плоча.

Као што је Кепен наслутио, Миланковићева теорија показала се као

непроцењива алатка при истраживању прастарих клима. Када су те идеје
увршћене у монографију Кепена и Вегенера, „Климе геолошке прошлости“,
објављеној 1924. године, Миланковић је доживео својеврсно признање.

Од тог времена сарадња са Кепеном и Вегенером ширила се и развијала. На

иницијативу Вегенера, бавио се и истраживањем секуларних померања
Земљиних полова ротације.

14
Патенти

Радећи, кратко време, у Бечу као шеф техничког бироа, главни конструктор и
статичар, стекао је велики углед у читавој Аустроугарској монархији. Сем
стручног конструктивог рада и запажених научних расправа, интересовала га
је проналазачка делатност, па је и на томе плану исказао свој раскошни
таленат.

Већ прве године грађевинске праксе, 12. маја 1906. године, уписан је на име
Милутина Миланковића и Теодора Кројца, први патенат под бројем 25 292.
Биле су то бетонске таванице, пројектоване тако да се у њима налазила трска.

Таваница се показала отпорном на пожар, и имала је добре звучне

карактеристике. Још значајније је да је веома брзо ушла у ширу употребу,
била призната у свету градитељства, а предузећу у коме је Миланковић радио
омогућила добру зараду њиховом изградњом.

Патената је било све више. Самостално, или у сарадњи с баумајстером

Теодором Кројцем, остварио их је шест. Један од последњих, под бројем 36
912, поново у сарадњи са Теодором Кројцем, односио се на даље
усавршавање таванице, посебно звучне изолације. Датира од 18. фебруара
1909. године, његове последње године рада у Хабзбуршкој монархији. Углед
афирмисаног грађевинског стручњака и проналазача нису га задржали у
Бечу.

Неки од Миланковићевих грађевинских подухвата су: аквадукт Себеш у

Румунији – и данас интересантан грађевински објекат, канализације у
Београду и Кошицама у Чешкој, позориште у Веспрему, силос фабрике гипса
у Егерешу у Мађарској, мост на прузи Беч-Пешта код Банхиде, пивара у
Осијеку...

Посебно су запажени његови радови на пројектовању хидроцентрала. Међу

десет пројеката те врсте, које је радио самостално, биле су и три
хидроцентрале за градове Босне и Херцеговине- Бања Луку, Бихаћ и Крупу.

15
Иако се бавио одговорним и комплексим пословима у инжењерској пракси,
објавио је, у то време, неколико запажених научних расправа. Треба истаћи
пројекат конструкције торња за воду од армираног бетона у Осијеку, где
облик резервоара личи на изврнуто звоно и да је једначина, коју је извео за
његов меридијански пресек, иста као једначина која одређује и облик капи
воде која, услед атхезије виси на хоризонаталној плочи. Његово откриће
аналогије између облика капи воде и великог резервоара за воду увршћено је
у уџбенике Форхајмера и друге публикације.

16
Закључак

„Још док нисам навршио своју пету годину, отац ми показа новац и научи ме
рачунати са њиме. Растумачи ми децимални бројни систем и научи ме да
бројим. Тако сам стекао своја прва знања из математике...

Нисам волео да учим као папгај, већ сам све желео да прозрем својим
духовним оком. Наша драга гувернанта Зорка је то опазила и помагала ми у
томе! Тумачила ми је шта су екватор, полови, упоредници и меридијани. Она
ми је усадила љубав према грчкој митологији коју је изванредно познавала...“

Милутин Миланковић је најзнаменитији српски астроном, а по некима и наш

најистакнутији научник. У прилог томе треба истаћи да је за разлику од
Николе Тесле и Михајла Пупина који су до својих открића дошли у
иностранству, Миланковић је светску славу стекао радећи у Београду, у
својој скромној соби у Капетан Мишином здању.

У част његових достигнућа на пољу астрономије, на XIV конгресу

Међународне астрономске уније у Београду, један кратер на невидљивој
страни Месеца добио је његово име. На XV конгресу ове организације у
Сиднеју, његово име добио је и један кратер на Марсу.

Три пута је био изабран за потпреседника САНУ, а био је и члан ЈАЗУ и

Академије природних наука „Леополдина“ из Халеа. Европска геофизичка
унија од 1993. године додељује медаљу „Милутин Миланковић“, а НАСА га
је у једном прегледу уврстила у петнаест најзначајнијих научника свих
времена за област наука о Земљи.

Да ли ће једнога дана и код нас његово дело „Кроз васиону и векове“ постати
обавезна лектира, као што је то било у Немачкој?

17
„Цео мој живот прошао је крај велике реке. У младости, јутром сам гледао
Дунав како откида комаде очеве земље. Студентске дане у Бечу провео сам
крај њега. Са Капетан Мишиног здања Београдског универзитета често сам
гледао на Дунав у пролеће и у јесен. У изгнанству, у Пешти, њиме сам се
тешио. Ево ме под старост опет крај Дунава...“

18
Литература

▪ Максимовић, Славко; Спасова, Даница; Бајић, Славица, Милутин

Миланковић- путник кроз васиону и векове, Православна реч, Нови Сад
2007.

▪ Монографија, Сећање на Милутина Миланковића, Удружење

универзитетских професора и научника Србије, Београд 2009.

▪ Трифуновић, Драган, Из преписке Милутина Миланковића, БеоСинг,

Београд 2007.

▪ Миланковић, Милутин, Кроз васиону и векове, Министарство заштите

животне средине, Београд 2007.

▪ Миланковић, Милутин, Успомене, доживљаји и сазнања, Завод за уџбенике

и наставна средства, Београд 1997.

▪ Миланковић, Милутин, Наука у техника током векова, Завод, Београд 1955.

▪ http://legati.matf.bg.ac.rs/

▪ http://en.wikipedia.org/

▪ http://svemir.wordpress.com/

19