Sergej Jesenjin

(1895-1925)

***
Sumrak već. Koprivu
Zari rosa, živu.
Ja stojim kraj druma
Naslonjen na ivu.

Mesečina jaka
Na krov naš se lije.
Ja slušam, daleko
Slavuj pesmu vije.

Lepo je i toplo,
Ko uz peć, kad sneg će.
A i breze stoje
Ko velike sveće.

Dalje, preko reke,

A pred šumskim humom,
Sanjiv čuvar lupa
Svojom motkom suvom.

***
Tu, gde istok kupusište
Vodom boji u crveno,
Klenić svoju majku siše,
Zelenkasto vime njeno.

***
Peva zima i zavija,
Pod vetrom bor se savija
I šuma ječi sva.
Magluštine osedele
U tuđe teku predele
U žalosti bez dna.

Pred kućom, poput ćilima,

Na snežnim svojim krilima
Mećava širi stud,
A vrapčići lepršavi,
Ko sirotani mršavi,
Uz prozor greju grud.

Ptići se tu šćućurili,
Glad ih i led iznurili,
Pa traže topli kut.
Na kapke što kloparaju
S urlikom se obaraju
Zima i vetar ljut.

I ptice san obuzima.

Dok vihor vlada luzima,
A oknom leden splet,
Snivaju kako doleće
S osmehom toplim proleće
I suncem budi svet.
PODRAŽAVANJE PESMI

Pojila si konja iz dlana u hodu,

A breze su smerno gledale u vodu.

Vrebao sam tajno povezaču štavu,

Uvojcima crnim lokrivenu glavu.

I želeo strasno uz šapat brzaka

Da poljubac otmem sa usne od maka.

Al nestašno ti si, mahnuvši mi rukom,

Nestala uz zveku potkovica trkom.

Nepovratno dani odoše u roju...

Video sam tako i sahranu tvoju.

I uz plač opela, uz pojanja jeku,

Kao da sam čuo potkovica zveku.

***
Utkala u jezero zrake rujna zora.
Kroz zvonjavu tetrebi jecaju sa bora.

Plače negde žunja, u duplji se krije.

Samo ja sam veseo - do plača mi nije.

Znam, u suton ćeš doći gde put pravi rog,

U plast ćemo sesti uz susedov stog.

Ko cvet ću te skoliti poljupcima ludim,

Bezumnom od radosti nikad se ne sudi.

Ti ćeš sama baciti bluzu razdragana,

Odneću te pijanu u žbunje do dana.

Neka plaču tetrebi i neka romore,

Grca čežnja vesela u rumeni zore.

***
Povodanj zalizo
Blatište kraj puta.
Mesecu u vodu
Pala uzda žuta.

Sam sam, a obala

Uz bok čamca mog.
Ko crkva kraj plota
Riđeg sena stog.

Tužnim, setnim grakom

Iz tišine ove
Crni tetreb mrakom
Na večernju zove.

Tamom šuma krije

Golotinju svoju ...
Moliću se krišom
Za sudbinu tvoju.
***
Posipa cremuša snegom,
Livade u cvetu i rosi.
Spremne da prnu pod bregom
Skakuću čavke po kosi.

Niču svilene trave,

Po borju smolaste rese,
Oj, luzi i dubrave,
Prolećem sam zanesen.

Raduju tajne vesti,

Čitavom dušom snevam,
Mislim o svojoj nevesti
I samo o njoj pevam.

Zasipaj, cremušo, snegom,

Pevajte, ptice, kroz senu,
Poljem ću ludim begom
Razneti cvet ko penu.

BOGOMOLjCI

Lutali bosjaci po selima mnogim,

Pili kvas i pevali u basu.
U crkvama s ćelijama strogim
Klanjali se prečistome spasu.

Nagrnuše hadžije u polje,

Sve pojuć o Hristu pesme ruske.
Zaigraše pored raga golje,
Pripevaše i grlate guske.

Šepesali bogalji po stadu,

Govorili stradalničke reči:
"Svi jednome služimo Gospodu,
Stavljajući verige na pleći."

Probirali bosjaci bolešljivo

Za stoku skupljene otpatke iz kanti,
A pastiri vikali podsmešljivo:
"Igrajte, cure. Idu muzikanti."

I. D. RUDINSKOM

Iskru je svoju zlatnu

Bacilo sunce vrelo
I moju dušu hladnu
Toplinom je proželo.

I sad mi želje vruće

Potajna nada prati:
I moji ubuduće
Dani će tako sjati.

Toplota svud se budi,

Ozari svetlost mene.
O prošlom moje grudi
Ne gaje uspomene.
Jače od moje krvi
Ni dan ni plam ne gore.
U duši sija prvi
I topli plamen zore.

***
Noć je tamna, noć besana,
Kraj reke ću sam da lunjam.
Po reci, u peni vala,
Raspasala pojas munja.

Na bregu se brezi-sveći
Mesec oko tela svio.
Pođi, srce, svojoj sreći,
Pesme glas da slušaš mio.

Devojačka tela mlada

Raspire li žar moj vreo,
Zaigraću s pesmom tada
I skinuću s tebe veo.

Po zelenim odajama,
Mekim sagom tamne gore,
Vodiću te padinama
Sve do same rujne zore.

***
Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom,
Imala je crven porub na belom haljetku svom.
Kraj jaruge iza prošća ide Tanja pred sam mrak.
A u magli s oblacima igrao se mesec mlak.

Dođe momak, pokloni se, kudrava mu kosa ta:

"Oprosti mi, draga moja, al uzeću drugu ja ..."
Sva preblede, kao pokrov, ohladi se izgled njen,
I Tanji se razvi kosa, ko zmija kad traži plen.

ZVEZDE

Zvezdice jasne, zvezdice visoke!

Kakvom ste to tajnom bremenite?
Zvezde što tajite misli duboke,
Kakvom nam snagom dušu plenite?

Zvezdice brojne, zvezdice prečeste!

Šta vas čini lepim, silnim od postanja?
Čime zanosite, o, zvezde nebeske,
Veliku silu gorućega znanja?

I zašto tako, zvezdice, dok sijate,

Mamite k nebu, u prostore široke?
Zašto pogled nežno na dušu nam svijate,
O, zvezde nebeske, zvezdice daleke!

SEĆANjE

Napolju zavija
Mećava sve veća,
A na peći starac
Mladosti se seća.

"Eh, beše to doba,

Tugom neobrvan
Samo sam skitao,
Pevo iz sveg grla.

A sad - pseći život,

Dosada me slama
I katkad se s tugom
Sećam starih dana.

Vek si svoj proskito,

Dosta - sikću namah,
Ne daju prostora
Za prošlosti zamah.

NOĆ

Dremucka tiha reka,

U tami bor ne huji,
Utihnu ptičja dreka,
Umukli su slavuji.

Svud tama i tišina.

Tek potok što ne sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

Srebri se tiha reka,

Srebri se potok sneni,
Srebri se trava meka
Sa stepa orošenih.

Svud tama i tišina.

U prirodi sve sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

IZLAZAK SUNCA

Rujnom zorom se ražarilo

Plavetnilo neba tamno,
Prostore je sve ozarilo
Od buktanja zlato plamno.

U nebesa sunce plovi

I zraci mu požar čine.
Odraženi od njih, novi
Rasuli se u daljine.

Već po zemlji poigrava

Jarkih zraka zlatno kolo
I nebeska kapa plava
Prostrla se naokolo.

POKOJNIKU
Već sanduk zatvaraju čvrsto
Da večno budeš plen tog sna,
U zemlju nose te pod krstom
Gde trnu osećanja sva.

I bićeš nem sred grobne tame

Na poklič naš nad tvojim grobom.
A ruke će nam tad i same
Sve vence slagati nad tobom.

Nad tobom biće - cvet do cveta,

Grob će sijati kao presto
I taj tvoj odlazak sa sveta
Mi ćemo pominjati često.

Počivaj mirno, dragi druže,

I čekaj dolazak naš samo,
Pretrpećemo zlo mi duže
I brzo ćemo i mi tamo.

ZIMA

Odletela evo jesen

I dah zime stiže hladan,
Ko na krilima donesen,
Nevidljiv i iznenadan.

Već je studen mrazom stegla

I sve vode okovala.
Na sneg deca su pobegla
Pa sad kliču zimi "hvala".

Po prozorima ona plete

Šarama svojim svet iz priče.
Oči su naše njim zanete.
A iz visine sneg promiče,

Lepršajući pada lako

Ko beli veo na rastinje,
Dok sunce trepće za oblakom,
I ljeska se na snegu inje.

PESMA STARCA RAZBOJNIKA

Sve grđe lice mi postaje,

Ugasila se moja mladost.
Izgubih hrabrost nekadašnju,
Sa snagom nestaje i radost.

I po pet ljudi ja nekada

Obarah palicom sa nogu,
A star i slab sam, evo, sada,
I samo plakati još mogu.

Nekad sam pevao sa luga

Od jutra pa do mrkle noći,
A sad mi srce toči tuga
I čežnja pije moje moći.

***
Zadimilo veče, drema mačak sneni.
Pomoli se neko: "Isuse blaženi."

Rasplamsale zore, magla se rastresa,

A na prozor pala purpurna zavesa.

Pauk na čardaku plete oko sebe,

Ulovljen u klopku i miš negde grebe.

Na poljani šumskoj krstine od snoplja,

Probadaju nebo jele kao koplja.

Okađene šume rosne, pune dima,

A u srcu leže mošti i tišina.

***
Tugujem... Tegobno breme
U srcu od jeda i leda.
Dosadno glasa se vreme
Što mi ni predaha ne da.
Legnem, a čemerne misli
Drže me, mozak mi stisli
Zvuci, u glavi se vrti.
O, šta ću? Dušu će strti
Život, da jadna mi klone.
Niotkud utehe zrak.
Dah mi se gasi i tone
U tu divljinu, u mrak.
Sudbino, zašto nas snađe?
Život je gorak i siv.
Gde glava spokoj da nađe?
Teško je biti živ.

NAGROBU

Sećanje na pokojnika

Ovde u grobu, pod žalosnom vrbom,

Spava u zemlji, pogreben,
Prečiste duše u sanduku grubom,
S ognjenom verom u sebe.
Tiho se ugasi jasni plamen
Patničke duše te svete,
Čelom mu - ko neki znamen,
Sumorne senke sve lete.
Spava on, vrbe se nad njim savile,
I grane okolo vise,
Kao u misli da su se zarile,
Kao o n>emu.da misle.
Tiho, od vetra što tugu donosi,
Plaču daljine kraj puta,
Ko da sve žali što prerano pokosi
Jadnog mladića smrt l"uta.

BREZA

Pod prozorom mojim

Bela brezica je
Ogrnuta snegom,
Ko srebrna da je.
Na punim granama,
Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.

U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamti pahulje
U ognjenom sjaju.

A zora, polako,
Naokolo plovi,
I na grane sipa
Srebrni prah novi,

MIKOLA

1.
U oblak-kapi od kože,
Opancima lako gazi,
Mikola veselnik božji
Kraj sela ko sen prolazi.

Na leđima torbu nosi,

Veze ukrštene stoje,
Noga mu stupa po rosi
Dok jordanske psalme poje.

Teški jad što puni grudi

Upile daljine plave;
Kao zora kad zarudi
Kupole se sjajne pale.

Krotka lika pokajnice

Drema tužnih vrba red,
Ko biserne brojanice
Na granama vitkim led.

A ugodnik putem ode,

Na licu mu sveti znoj:
"Kolovođo, šumo rode,
Primi ga u skutak svoj."

2.
Okićena poput mlade
Šuma breza bokori se.
A po žbunju sred livade
Pramenovi magle vise.

Tamni oblak sunce skriva,

Pola brega je u seni...
Lice Mikola umiva
U jezerskoj beloj peni.

Pod brezicom-nevesticom
Korom svilenom se briše,
Kao laku maramicu
Jutarnji je vetrić njiše.

On laganim ide hodom

Kroz sela i stepu, svud:
"Ja odavde nisam rodom,
Manastirski moj je put."

Magla na garu miriše,

Đika burjan, trava zla:
"Moliću se da svevišnji
Zdravlje pravoslavnim da."

3.
Putnik drumovima hita,
Svuda gde su gorki jadi,
I što treba boga pita
U oblaku-beloj bradi.

Zbori gospod sa prestola

U rajskome dvoru belom:
"Verni rabe moj, Mikola,
Prođi ruskom zemljom celom.

Štiti od ljute nevolje

Tugom izmučene ljude.
I moli se da im bolje
U čatrlji bednoj bude."

U mehane putnik svraća

I govori ove reči:
"Došao sam da vas, braćo,
Od briga i tuge lečim.

Putnički štap, torbu kožnu,

Duša želi mnogo još.
Sakupljajte milost božju
Kao zrelu raž u koš."

4.
Gorak miris paljevine,
Jesen šume zapalila.
Putnik žitelje divljine
Hrani prosom sa svog krila.

"Zveri, šuma nek vas skrije,

Zbogom, ptice drage meni.
Goro čarna - šapću prije -
Zimom-devojkom se ženi."

"Zemljo, svima zaklon pruži,

Otkrij nedra - nek svi uđu!
Ja gospodu svome služim,
Pravim put u božju kuću."

Zvonki mramor stepenica

U raj vodi beleći se;
Kao pređa čarobnica
Na drveću zvezde vise.

Na prestolu sja u raju

U purpuru krotki Spas;
"Čudotvorče Mikolaju,
Moli mu se ti za nas."

5.
Kad zarudi rajska zora,
Golubove bele traži
Mati božja sa prozora
Da im baci pregršt raži.

"Kljujte, anđeoske ptice,

Jer klas hrani sve što diše.
" Silnije od medunice
Žetelački znoj miriše.

U čipkama šuma sniva,

Šćućurene jele nežne.
Udoline crnih njiva
Bele se od pređe snežne.

Raž orači nose smerno,

Pregrštima plevu veju,
U čast božjeg sluge vernog
Zrnevlje po snegu seju.

I kao u letnje veče

Kad od kosa bruji breg
Ispod breza klasje zveči
Padajući na tvrd sneg.

PADA SNEG

Jurim. Muk je. Škripa snega

Pod kopitom konja vranih,
Na proplanku ispod brega
Grakću samo još gavrani.

Začarala šumu vila,

Utonulo sve u san.
Divnom belom maramicom
Zelen-bor je povezan.

Povio se kao baba

Na štap viti naslonjen,
A na samom vrhu stabla
Svrdla detlić i sam snen.

Jure konji, sneg se vije,

Nežni beli šal razvija.
Beskonačni put se krije
Bežeć napred kao zmija.

SELO
(Iz Tarasa Ševčenka)

Selo! U duši mir jedini.

Selo u dragoj Ukrajini,
A oko njega, puna čuda
I bajki, tamna šuma svuda.
Cvetaju bašte kraj domova,
A svilen-krošnja jablanova
Uz prozor šareni šumori,
Na bregu blešte beli dvori.
Šume i stepe tu se nižu,
Planine se za Dnjeprom dižu
A iza tamnoplavog vela
Sam bog se stani iznad sela.
USKRŠNjA ZVONA

Probuđeno zvono
Tera san sa njiva,
Osmehnu se suncu
Zemlja još sanjiva.

Zaploviše zvuci
U plavo od nas,
I jasno odzvanja
Gajem njihov glas.

Za rekom se skrio
Mesec beložut,
Bučno pojurio
Rečni talas ljut.

KOVAČ

Kovač kuje. Teška jara

U sumornom zraku mori
Od zveketa i od žara
Bunilo u glavi gori.
Prem nakovnju sve teže
Kovačeve ruke lete,
Roj iskrica svoje mreže
Crvene kraj lica plete.
Pogled ozbiljna i smeo-
To je žarka duga vatre,
Uzlet orla što bi hteo
Da prostranstva morska satre
Kuj, kovaču, tuci snažno,
Neka s lica znoj ti teče!
Pali srca i odvažno
Zbaci žalost i nesreće!
Svoja stremljenja prekali,
Pretvori ih sva u čelik,
Maštom živahnom raspali
San svoj nestvaran i velik!
Tamo iza vlažnih tmica,
Gde prestaju tmurni dani,
Vidici su svih ravnica
Moćnim suncem obasjani.
Plavet dana trepet sazda
Od pašnjaka i od njiva,
A zrijući iznad brazda
Mlado žito srećno sniva.
Daj da sveg te prožmu zraci,
Snažno stremi k suncu, plani,
Malodušnost mrsku zbaci
I sramnog se straha mani!

DOBRO JUTRO!

Zadremale zlatne zvezde večne,

Ogledalo vode zadrhtalo,
Pršti svetlost na zalive rečne
Na horizont rumenilo palo.
Osmehnute bele breze snene,
Raspuštenih i svilenih kosa.
Šušte, šušte minđuše zelene,
Vatrom plamti i srebrna rosa.

A kopriva, narasla uz kuće,

Sedef beli neko u nju utro,
Njišući se pijano šapuće:
,,Dobro jutro!"

ĐURAĐ

Sred sinjih ravni, pre zore,

Sveti Đurađ smeli
S oblaka zvao čopore
Kurjaka belih.

Oj, vi, sveti (ratnicima),

Saslušajte mene.
Otpadnički naklon svima
S vazdušaste stene.

Sve vučice grade gnezda

U Muromu sedom.
Oči su im jato zvezda
Na strah svima redom.

Da li od vas, silni s gore,

Rase suroglave,
Zlobne plamte kao zore
Tuđinske tvrđave.

Nedavno se pomiriste
Sa ruskim seljakom.
Vi se dugo, zloće, biste
U gustišu jako.

Otuda gde sunce pada

Juri dušman kleti,
Gorom našom iznenada
Da ovlada preti.

Slutim, biće rastrgnutih -

Rat će među nama,
Već se sudba crna muti,
Maše planinama.

Vuci strašno zaurlali:

"Nismo kukavice!
Kandže, zubi - nisu mali
Grizi nemilice!"

Skupili se u gomili
Da razmene misli.
Urlici se u jek slili
I eho pritisli.

Kad su hajku nanjušili,

Izišli na čuku:
"Ti nas vodi, Đurđe mili,
Pružamo ti ruku!"
"Dobro - reče Đurađ njima
Povešću vas sada
Da u sinjim krajevima
Nesreća ne vlada."

Eto strašnog konjanika,

Prepala se sova.
Drhti zemlja od urlika
Vučijih glasova.

ZVIŽDUK JUNAČINE

Grmnu grom. Zdela nebesa prepuče.

Oblaka gustih reka pokuljala.
Obešena o zlatne vrpce tekuće
Nebeska se kandila zaljuljala.
Raskriliše anđeli okna visoka,
Vide - ranjen se oblak survava,
A sa zapada, ko traka široka,
Diže se, raste zora krvava.
Božje se sluge brzo setile
Da se tek tako zemlja ne budi,
Zacelo opet ratom pripretili
Seljačkoj zemlji Nemci zlehudi.
Anđeli jarko sunce dozivaju:
"Seljaka hajd razbudi, sunašce,
Prodrmusaj mu glavu sanjivu,
Grdne se nevolje, kažu, zbivaju."
Ustade seljak, vodom se polio,
Obuo opanke, reč-dve prozborio
Domaćem petlu, a onda dohvati
Raonik sjajni i štap čvornovati.
Ide kovaču seljak misleći:
"Pokazaću ja gadu prokletom",
I teško mu je bes svoj izreći,
Zavitla gunj svoj gnevnim pokretom.
Oštro mu koplje kovač načini,
I sad na kljusetu plahovitom,
Cestama jaše on, u prašini,
Bez straha, veselo, silovito.
Evo ga, ide, glasno zvižduće,
Licem mu zao osmeh proleti,
Vide Nemci - sa hrašća lišće skinuće
Zviždukom, jer drhte starci stoletni.
Kidnuše Nemci iz svoje busije,
Strah ih od zvižduka tog delije ...
I praznik hita širom Rusije
Da pesmom zvona nebo prelije.

SIROTICA
(Ruska bajka)

Siromašica je Maša,
Maša teško, teško živi,
Srdita i zla maćeha
Nedužnu je za sve krivi.

A sestrica, polusestra.
Progoni je. ne voli je,
Plače Maša u potaji,
U potaji suze lije.
Ne odbija Maša grdnje,
Bolno trpi reči proste,
A lukava polusestra
Mami-tera mnoge prosce.

Od Maše je zla maćeha

Svu prćiju oduzela,
Ne gledaju momci Mašu
Kada ide preko sela.

Nosi Maša svoj sarafan

I po danu i u veče,
A na maćehinoj kćeri
Minđuše i perla zveče.

Sašila je jednom Maša

Nov sarafan od krpica,
A na glavu vezala je
Maramu od plavog cica.

Hoće Maša da uredna

U crvkvicu Božiju stupi,
Pa maćehu tvrda srca
Moli da joj perla kupi.

A maćeha, razljućena,
Već rukave zasukuje.
Sa usana bedne Maše
Ni jedna reč se čuje.

Ode Maša ridajući,

Oh, da joj je negde zaći,
Pobegla bi i na groblje,
Al ne može humku naći.

Vitla sada vejavica,

Snežnim plaštom sav svet ovi,
Zavi staze i prozore,
Svud nanosi i smetovi.

Pođe Maša do doksata,

Bolno-tužna, bolno-sama.
Naokolo samo vetar,
Naokolo samo tama.

Plače Maša. steže studen,

Lupa deda-mraz o dveri,
A iz Mašinoga oka
Teku suze - ko biseri.

Virnu mesec iz oblaka

I zablista kroz noć meko,
Vidi Maša: po stubama
Posejao biser neko.

Od te sreće iznenadne
Zaigralo srce Maši
I rukama pomodrelim
Za sitni se biser maši.

Tek što stade kraj doksata -

Obrazi joj gore bledi -
A sa visokoga smeta
Trči ka njoj starac sedi.

"Ej, zastani, lepotice,

Mećava je sve zamela!
Ovde negde zaboravih
Jedan đerdan od bisera."

Maša s tajnim uzbuđenjem

Prikri svoju grešnu želju
I reče mu uplašeno:
"Ja ga skupih u kecelju."

I stidljivo iz kecelje,
Prikrivajuć rukom lice,
Sipa Maša sitan biser
Na zamrzle stepenice.

"Stani, dete, ne prosipaj -

Govori sad starac njoj -
Pa, zaboga, taj je đerdan,
Taj je biser samo tvoj."

Od sreće se smeje Maša,

Od stida joj obraz gori,
A starac je gleda nežno
I ovako Maši zbori:

"Video sam, jadno dete,

Gorke suze što si lila
I kako te zla maćeha
Iz kolibe izgonila.

A u izbi tvoja sestra

Kraj zrcala sjajnog sedi
I češljajuć svoje kose
Podsmeva se tvojoj bedi.

A ti ridaš tu na tremu,
Urla mećava ko zverje.
Za nagradu ja zamrznuh
Tvoje suze u biserje.

Sažalih se, jadna moja,

Zbog obraza tvojih bledih
I dahtanjem svojim ljutim
Maćehu i ćerku sledih.

A ovo je za te suze
Što si lila niz obraz ...
Jer, znaš, Maša, ja sam dobar,
Ja sam, eto, deda-mraz."

I iščeznu ciča zima,

Maša perlu sitnu veže
I oslušnuv vejavicu
Malo zasta, pa pobeže.

A ujutro rano-rano
Kopa Maša dve grobnice.
U to vreme dvorjani su
Svud tražili lepotice.
Kralj im strogo naložio
Da pronađu lepoticu,
Da obiđu zemlje svoje,
Da dovedu i kraljicu.

Ugledali oni Mašu,

Zovu Mašu razdragani,
Al Maša je odlučila:
Prvo mrtve da sahrani.

Napravili tiho daću,

Pa odoše s njom u dalj,
I sa Mašom, siroticom,
Oženi se silni kralj.

ŠTA JE TO?

Začaranom šumom ovom

Po srebrnim dugama
Juče dugo s puškom novom
Lutah snežnim prugama.
Stazom svuda dok krivuda
Nisam u trag ušao...
Ko se kradom skija tuda?
Ko je sreću kušao?
Pogledaću, strašno nije:
Sneg utaban tamo preko.
Ovde kandže, tamo skije...
Jurio je čudan neko.
"Kad bih dobro znao tajnu,
Čarolija imo moći,
Saznao bih, ma slučajno,
Ko tu luta preko noći.
Ja bih iza jelke neke
Otkrio zauvek jasno:
Ko tragove te daleke
Seje snegom tako strasno? ...

ŠARE

Sama u sobici devojka vez veze,

Krst u šari crta i kopalja splet,
Pale na poljani pune smrtne jeze,
Na grudima palih - crta crven cvet.

Nežni konac plete lik hrabrog heroja,

Taj je heroj smeli - njene duše knez.
On leži, oboren u žestini boja,
A kraj njega trsku lomi krvav vez.

Crtež je dovršen. Lampa će da zgasne.

Devojka poniknu. Muti joj se vid.
Devojka tuguje. Jeca usred kasne
Noći koja šara prozore i zid.

Pogrebne je vence oblačje raznelo,

O njih lunin zape bledi ogrtač.
Tamo gde treperi priviđenje belo,
Kraj prozora, drhti devojački plač.
BELGIJA

Pobeđena, al ne robinja,
Ponosnoj, oklop ti ne blista,
Oskrnavljena je svetlnja,
Al duša ti je ko sneg čista.
Pir krvav u dimu požara:
Sotona grozni mačem stade
Mahnito divlje da udara ...
I tako hrabra zemlja pade.
Al ne izgubi svoje moći
Duh stari i slobodan i jak, Ko oro lebdi iznad noći
Nad lancem groblja guta mrak.
I pravda mora da pobedi,
Pred noge će ti, tužan, pasti
I moliće se dušman bledi
Oltaru tvome uz počasti.

BRKA

Ne, sneg to nije nad Donom-rekom

Svu stepu plavom zatrpo jekom.
Kao taraba stoji planina.
Ispod nje mati ispraća sina.

"Zbogom, moj sine, o, moje oči,

Došlo je vreme da moraš poći.
Zemljica naša kraj Dona ječi,
Nju jaram, čizma Moskova gnječi!"

Ne, riblje jato vodom ne pljušti, -

To konj kopita, jasika šušti.
Kroz šum, kroz trepet crven-čestara
Ovako majci sin odgovara:

"Ne stoj na putu niti me žali,

Moli se bogu, sveću upali:
Vihor ću Donom donegi puku
Srušiti cara, zatrti muku."

To se na stenje val ne obara,

To momak trže svoj nož iz sara,
Brčinu crnu nad usnom seče,
Pa onda ovo nad šumom reče:

"Ti, golubice, majko, pohrani

Taj brk u ćivot naš osveštani,
Daj neka nad njim sva zvona poju,
Pa pod ikonu stavi ga svoju!"

Pod maglom tmurnom on kliknu živo.

Humlje se pokri prašinom sivom,
A mati zbori, lice joj bledo:
"O, sinko mili, ti, moje čedo!"

Na visu kaluškom, na strmoglavom,

Venčo se Brka s mećavom plavom.
Pod jelom, usred snežnog blistanja,
Leži mamuran od pirovanja.

Pred njim vlastela sva i bojari.

U rukama im zlatni pehari.
,,Ne, ne gadi se, niti se smrkni,
Digni se, Brko, bar malo srkni!

Nacedili smo rujnoga vina

Iz ovih tvojih prsiju džina,
I belokosa tvoja je žena,
Devica-mećava, njim opijena!"

Ne gleda Brka na njih, ne zbori,

Za ovim svetom žeđ ga ne mori,
Drugi nekakav svet on već sluti,
Mame ga, zovu nebeski puti ...

Načeka se sina udovica svela.

Kraj ćivota tužne dane je provela.
Već i drugo leto proguta tišina,
Sneg se opet beli, a njoj nema sina.

Ustade, kroz prozor potamneli zuri ...

"Stazice, mnogo vas preko polja žuri!
" Zviždi soko-vetar, huji iznad Dona.
"Bolje da se sklonim kraj zlatnih ikona…

Sklonila se, sela, gleda krotko-krotko…

"Kome li si slično, dete svetlooko?…
A! - nad suhim brkom njena suza sine. -
To ti kao Isus gledaš me, moj sine!"

Radosne tad joj potekle suze.

Zapeva pesmu i češalj uze.
Starački lik joj strog je i blag.
Ustade, sede uz peć, na prag.

Hladno je veče mrko ko vuci..

Starica drži češalj u ruci
I zove koke, smrznuto pile:
"Pile-pilence, kokice mile!"

Ustade, s čelom u pomrčini,

I dete-Hrista češlja u tmini.

***
Nad plićakom trske zašuštale meke.
Zaplakala lepa devojka kraj reke.

Lepotica htela sudbinu da čita.

Vodom raspletena rujnog cveća kita.

Ah, ni ovog puta neće se udati,

Vilenjak će opet jadnoj na put stati.

Bela breza gola oglodane kore, -

Miševi se sa njom oko kuće bore.

Kopitaju konji, strašno glavom mašu,

Kućni duh ne voli crnooku našu.

Iz šumarka jele na tamjan mirišu,

Vetrovi za pomen poju i uzdišu.

Ona ide rekom, suza joj u zeni, ,

Tka joj pokrov talas sav u nežnoj peni.

***
Trojičino jutro, jutrenje se čuje,
Po brezama zvono belo odjekuje.

Od prazničnih snova selo još tijano,

I u razvigorcu proleće pijano.

Rezbareni prozori u trake i drače.

Poći ću o službi na cveće da plačem.

Zapevajte sa mnom, ptice, nek je radset,

Sahraniću s vama danas svoju mladost.

Trojičino jutro, jutrenje se čuje,

Po brezama zvono belo odjekuje.

***
Zemljo draga! Duša sniva
U vodi stogove sjaja.
Ja bih hteo da me skriva
Zvonki gustiš tvoga gaja.

Na međi, svud, kraj rezede,

Plašt lucerki neizmernih.
Brojanice šušte blede
Vrba - monahinja smernih.

Puši se rit maglom daljnom,

Gar i čađ su svod pritisli.
Za nekoga s tihom tajnom
Zatajih u duši misli.

Primam sve i pozdrav svemu,

Rad da dušu vinem, stavim.
Došao sam na tu zemlju
Da je što pre ja ostavim.

***
Poći ću ko monah skrušen, tijan,
Il bosjak što put ga dalek čeka -
Tamo u polje koje sija
Od belog brezovog mleka.

Neka me vodi zvezda daleka

Da premerim svu zemlju nečim:
Ima li sreće za čoveka
U brazdi što od raži zveči.

Dok svitanje rukama rose

Otresa jabuke zore,
Pevaju kosači i kose,
Za mene pesme se ore.

Preko presuka gledam njive,

Ponavljam sebi nemilice:
Srećni su oni koji žive
Uz štap i torbu lutalice.
Srećni - što radosni zacelo,
Bez dušmana i druga mogu,
Mole se putem kroz selo
Kamari blagoj i stogu.

***
Pođe gospod da kuša ljude u ljubavi,
I dođe ko bogalj na prilaz, u šoru.
Stari ded na suvom panju, u dubravi,
Žvako je desnima prepečenu koru.

Ded spazi ubogog kako se povazdan

S gvozdenom tojagom putaticom šulja.
I pomisli stari: "Gle, kako je jadan! -
Zacelo od gladi on se tako ljulja."

Približi se gospod, krijuć jad i muku:

Vidi se, ne ganu srce posustalo ...
A starac mu reče, pružajući ruku:
"Na, požvaći i ti... ojačaćeš malo."

***
Ne rasipa to vetar šume,
Nit lišće padom zlati hume.
Nevidljiva je kula sinja,
S nje psalam zvezdani rominja.

Vidim - u marami modrine,

Po oblacima bez težine,
Voljena mati ide k nama,
Prečisti sin joj na rukama.

Ljudima nosi sina svoga,

Da raspnu Hrista uskrsloga.
"Bez doma, sine, lutaj svetom,
Zorom mi zori pod drvetom."

I svaki putnik, svaka rita

Sa brezovim što štapom skita
Ispuni mene bolom ljutim,
U njemu božjeg sina slutim.

A možda put ću tajne preći

I ne znajući, ne videći
Krila anđela usred granja
I gladnog boga pored panja.

U SEOSKOJ. KUĆI

Kolač sipkavi miriše,

Naćve s kvasom tu stoje,
I od stare peći naviše
Bubašvabe se roje.

U peći čađ se gusta kupi,

Dimi, dimi bez kraja,
Iza zastruga na klupi
Leže ljuske od jaja.
Majka od posla s nogu spa
I nikad bez brige nije,
A mačak se tiho prikrada
Da vareniku pije.

I kakoću kokoške glasno

S rukunice kada skoče,
Družina svih petlova strasno
Svoju molitvu poče.

Po doksatima i travi
Strah se i buka sliše,
I kučići mali kudravi
Svi se u amove skriše.

***
Na putu koji kroz selo luta
Zaplavilo se letnje veče.
Iz čete obesnih regruta
Harmonike pesma teče.

Pevaju momci gromko i čilo

O dragim danima na kraju.
"Ostaj nam zbogom, selo milo,
Stabla vita, tamni gaju."

Rujne se pene po nebu vuku

Dok bruji vika i busanje:
"Do vojske mi smo mučili muku,
Sad počinje plandovanje."

I kose im se zatresle žute,

Veselo kolo poče da teče.
Dozivaju devojke regrute,
Kolajne im s grudi zveče.

Preko taraba kao hajduci

Preskočiše svi mladići.
No lukavi devojčurci
Pobegoše - ko će stići!

Marame svuda po zelen-granju

Lepršahu ko barjaci,
Kotarice vukuć po oranju
Osmehivali se starci.

U travi kojom lika se rasu,

U grmlju pod glasanjem sove,
U šumnom nasmejanom glasu
Slušahu - šuma ih zove.

Po putu koji krivuda selom

Regruti grle stabla znana
Pevajući neveselo
O ostatku svojih dana.

***
Izbe ti se, zemljo draga -
U rize ikona zbiše . ..
Nigde kraja - samo blaga P
lavičavost oči siše.

Ko hadžija iz daljina
Gledam tvoje njive hole.
A kraj niskih okrajina
Šumno tope se topole.

Na jabuku i med miri

U crkvi tvoj krotki Spas.
Livadom se kolo širi
Tutnji oro uz sav glas.

Krenuće ledinom let mi

Duž zelenih brazda... eh!
Ko đinđuvi u susret mi
Zazvoniće deva smeh.

Ako viknu sveci s neba:

"Baci zemlju, čeka raj te!"
Reć ću: "Meni raj ne treba,
Otadžbinu meni dajte."

***
Sahne otopljena glina
Zamešena s trulom gljivom.
Igra vetar skroz dolinom,
Magarence riđe živo.

Zamirisa sve odreda.

Plavet drema i uzdiše.
A u šumi vrabac gleda
Šta to u psaltiru piše.

Staro lišće još u žbunju

Ko bakarni novac sitan.
U sunčanom neko gunju
Na magarcu riđem hita.

Nežni pramen kose bele,

Licem magla omotana.
Niče bor i niču jele
I viču mu svi: "Osana!"

***
Slutim božje uskrsnuće -
Život ne napuštam,
Klanjam se pred likom kuće,
Na travu se spuštam.

Venac jela ko da broji

Breze ogrlice,
U prstenu bora stoji
Isusovo lice.

U dubrave on me vija
Ko do neba mila,
Pod oblakom šuma sija
U somotu lila.

Golubiji duh od boga,

Ko jezik vatreni,
Posta vladar puta moga,
Glas zagluši meni.

Plamen puni bezdan zrenja,

Srce - prima dečje snove,
Ja sam znao od rođenja
Pokrov majke Isusove.

***
Po zemljici bogomoljke gaze,
Pod nogama koprive i rake.
Trnovite one brode staze,
O kamenje zapinju im štake.

Opanci se po bespuću vuku,

Njiska konja u šumarku jove ...
Podaju se one reskom zvuku
Sa zvonare stare što ih zove.

Otresaju bake duge skute,

Mlade cure ukosnice rede.
U dvorištu, iz ćelije ljute,
Njih čežnjivo kaluđeri glede.

Na vratima sveti znanci traju:

"Mir onome koji meni ide."
A u vrtu psi pomamno laju,
Ko lopove da na gumnu vide.

U daljini zvona dugo ječe,

Već oblaci zlatno sunce ližu...
Pada toplo senovito veče,
Bogomoljke na večernje stižu.

***
Ti moj kraju zabačeni
I pust i bez druma.
Tek senokos nekošeni,
Manastir i šuma.

Gle, kolibe naherene,

Svega ih je šest,
I krovove što se pene
U ruju, kroz brest.

Balvan grubo tesan,

Preko njega trska.
Vetar sivu plesan
Zlatom sunca prska.

U prozore biju vrane

U mahnitom letu.
Mašu trešnje rane
S rukavom u cvetu.

Zar to nije skaska -

Tvoj život sred bilja
Koju pre zalaska
Šapuću kovilja?
***
Zagušila suša setvu mladu,
Sahne ovas, ni raž nije bolja.
Na molitvu seljani u jadu
Sa litijom krenuli u polja.

Skupili se vernici na njivi,

Pogruženi od nevolje hude.
Vapio je đakon jurodivi:
"Savaote, spasi tvoje ljude."

Nebeske se otvorile dveri,

Đakon čati i smerno se klanja:
"Molimo se, braćo, svetoj veri
Da nam gospod orosi imanja."

Veselo su cvrkutale ptice,

Škropio je vodom pop iz šake,
Torokuše svrake-kreštalice
Buljile su oči na došljake.

Kupali se uranci u peni,

I oblaci, kao platna meka,
Magleno je kroz predeo sneni
Među žbunjem ćućorila reka.

Ratari su uzdisali skrito,

Molili i kleli na sva usta:
"Klasalo je dobro novo žito,
Al pripeka ubila ga pusta."

Na konjicu-oblaku u znoju
Sevale su uzde, munje žive...
A deca su vikala u roju:
"Oj, kišice, pokvasi nam njive!"

***
Oj, ti, crna njivo, natopljena znojem,
Kako da u srcu ne nosim te svojem?

Na jezerski kada stupim nasip plavi,

Milina večeri u duši se javi.

Svud izbe od pruća, slične sivom suknu.

Na njih trščak toči snenu pesmu muklu.

Krv su na sadžaku sene ognja splele.

Mesečeve veđe u pruću se bele.

Ćutljivi, čučeći, dok se nebo mrači,

Priču sedog starca slušaju kosači.

Sa nekoga spruda koji grli reka

Dopire ribarska pesma izdaleka.

Ko kalaj svetluca pustinja livada ...

Tužna li si, pesmo, puna ruskog jada.

***
Blato i niz bara,
Nebo - plav rub sja.
Ko res četinara
Zvecka šuma ta.

Usred čule granja

Zri senice krik.
Mračni jelak sanja
Sad kosača klik.

Livadom uz škripu
Niz kola gre čak -
A na suvu lipu
Miri točak svak.

Sluša vrbak gusti

Vetra zvižduk, loj.
O ti, kraju pusti,
Dragi kraju moj!

RUSIJA

1.
Celo selo u jame upalo
Šume skrile sve tragove kuća.
Pokazuju tek brežuljci malo
Kako nebo plavi se sred pruća.

U večeri i duge i zimnje,

Zavijaju s polja vuci grozno.
U dvorištu trne zadnje inje,
Nad strejama ržu konji pozno.

Trepte vatre pod velom mećave,

Ko sovine oči iza granja.
Iza šumske mreže vijugave,
Ko aveti, stoji pan. do panja.

Zaplašiše zlodusi nas, žive,

Ma kud mako - svud vilenjak gleda.
A na mrazu, u sutone sive,
Vise s breza gajtani od leda.

2.
Al volim te, zemljo krotka, slatka!
Zašto - ne znam reći, da me kolju.
Vesela je tvoja radost kratka
S gromkom pesmom s proleća u polju.

Volim kada komaraca zuku -

Čujem tako s večeri u travi.
Zasviraju l i momci uz huku
Niz cura se kraj vatre pojavi.

Ko trnjine crne ugo oka

U pločama obrva sja glatki
O, Rusijo, otadžbino krotka.
U bosilju - odmore moj slatki.

3.
Predskazaše gavrani sa grana:
Strašne bede svetom će da brode.
Vije vihor šumu sa svih strana,
Ko pokrov se nija pena s vode.

Čaša neba pršte, čim zagrme,

Oblak zavi šumu i kolebu.
Na niskama od zlata i srme
Uzdrhtaše kandila na nebu.

Objaviše četovođe bolne

Da rezerve odbrana se krene.
Zakukaše seljanke okolne,
Plač potrese tišinu i stene.

Spremahu se težaci za borbe,

Bez žalosti, roptanja i bola,
Punili su uštipcima torbe
I bacali na niz punih kola.

A kroz selo do okuka modri'

Isprati ih listom sve što strada.
To su, zemljo, tvoji momci dobri,
Sav oslonac u danima jada.

4.
Umori se i selo bez vesti -
Da l su zdravo naši tamo da li?
O, zašto nas niko ne izvesti -
Da u ljutom boju nisu pali?

Šumom, ko da dah tamnjana vlada,

Vetrom, ko da šume kosti vajne.
Dođoše im tako iznenada
Mnoge vesti iz opštine daljne.

"Zaboravit . .. nikog .. . kadri nismo"

Znojeći se, pisali su svima.
Dograbiše tu rođaci pismo,
I sedoše pod šib koji klima.

Čitačici Luši ukraj nogu

Tu su, da dokuče reči blage.
Slušali su, lijuć suzu mnogu,
O hrabrosti svoje braće drage.

5.
Polja draga, brazde utonule,
Vi ste divni i u svojoj bedi!
Volim ove kolibice trule
S večnom strepnjom naših majki sedi'.

Pred opanak brestov pašću, jeste,

Mir kosama i plugu i blatu!
Pogađam po pogledu neveste
O sudbini ženika u ratu.

Al i misli odoje posustaše,

Bar da sam panj, pored koga jezde.
Verovaću u bolje, ko snaše,
Paleć žižak večernjače zvezde.

Misli snaša ja znam zagonetne,

Ne plaše ih ni munje ni tmice.
Za plugom uz naleve zavetne
Ne naziru ni smrt ni tamnice.
Veruju u kuke i verige
Što ih ruke s teškom mukom zbiše,
I plaču od sreće prevelike,
Ko u sušu ispred prve kiše.

Posle misli o rastanku s rodnim,

U travi toj, pod perlama rose
Iza magle nad poljima vodnim
Ko da vide visoke otkose.

O, Rusijo, zemljo krotka, slatka,

Samo za te čuvam ljubav bolju.
Vesela je tvoja radost kratka
S gromkom pesmom s proleća u polju.

KOČIJAŠ
Preko jaruga po stepi
Traka oiojih sanki juri.
Ej, sokoli moji lepi,
Poletite slični buri!

Večernja je izmaglica
Ušuškala k zemlji selo.
Čeka mene lepotica
U čarobnom domu belom.

Zlatne šare se iz tmice

Sa amova sjaje nežno.
Oj, vi, ptice-saonice
I paperje meko snežno!

Zveče praporci sa orme

Glasno, ko će broj im znati!
A kad viknem selom, bome,
Sav će narod istrčati.

Sve devojke i sve momke

Zvaću zimsku noć da slave
I da glas im pesme gromke
Ne klone do zore plave.

DELIJA

Dosta mi je kolibice,
Ja čeznem za bitkom.
Poleteću poput ptice
Na svom vrancu vitkom.

Otri, majko, suze s lica,

Ne podnosim tvoje jade.
Najlepša mi lepotica
Dve srebrne burme dade.

Kopljem ću joj usred seče

Pribaviti gunj od krzna,
Pa nek se od silne sreće
S mladoženjom kroz noć vrzma.

Sevaj, munjo, bez prestanka,

Hrabro čekam karavan.
Voleće me vragolanka
Kupim li joj sarafan.

Što cmizdrite kao babe

Celom svetu na porugu?
Zar su ove ruke slabe
Kad svijaju i polugu?

Idem u boj razdragano,

Junak samo sreću žanje.
Isprati me, o, dragano,
Al održi obećanje.

SONET

U suton plakah ja, kad dalji zavi tama,

Kad noć je ležaj svoj od rose prostirala,
Kad jecaj nestaje u šaptu talasanja
I negde u daljini sve prati frula mala.
"Zalud je plakati" - reče mi talas vredni,
Bacio pokrivač - i obala ga uze,
A bledi srp od lune poljupcima lednim,
Uz osmeh - sledi mi u drobni biser suze.
I ja ti donesoh, princezo kose duge,
Korala dugi niz od suza moje tuge
I nežni pokrivač od talasaste pene.
Al srce neće ti za ljubav tu da bije...
O, daj mi, daj za sve što tebi nužno nije,
Za celov mesečev poljubi i ti mene.

OPČINjENOST

Proleće, devojče u cveću,

Rasplelo kose sred guštika,
I carskom čedu tom doleću
Molitve ptica, zvon zvonika.
Dok radosti ga čar opija,
Kroz šumu klizi poput dima
I zlatna mu se niska sija
Na raščupanim uvojcima.
S njim pjana rečna vila šeta
I rosom prska lunu bledu,
A ja bih, poput strasnog cveta,
Ljubio usne onom čedu.

CREMUŠA

Procva višnja rana

Čim maj se oglasi,
Zlato svojih grana
Uvojcima krasi.

Rosa mirišljava
Klizi joj niz rebra,
Pod njom mirta trava
Blista poput srebra.

Pod perlama rose

Olalne bobice -
Minđuše što nose
Ruske lepotice.

U prisoj usečen,
Međ korenjem kljastim,
Žuboreći teče
Potok srebrnasti.

Cremuša, podatna,
Širi se i grana,
Gori trava zlatna
Sred sunčanog dana.

Potokom propetim
Škropi grane svoje,
Kradom, kraj vrleti,
Pesmice mu poje.

***
O, dete, zbog sudbine tvoje dugo plačem,
Svake noći tužan sam sve jače i jače...

Znam ja, znam ja skoro će u smiraju dana

Mene grobu pratiti pesma rasplakana ...

Videćeš sa prozora pokrove mi duge,

Skupiće se srce od te neme tuge ...

Dete, plakah dugo s tajnom reči vrelih,

Suze moje postaše niz bisera belih ...

Ogrlica od njih za poklon ti stoji,

Stavi je u spomen srećnih dana mojih.

MALA PROSJAKINJA

Plače cura pored dveri što u sjajne vode dvore,

A u dvorima ko srebro smeh se čuje, pesme ore,
Plače cura i mrzne se od jesenje hladne bure,
I ozeblom rukom briše suze što joj licem cure.

Sa suzama ona samo tvrdu koru hleba prosi,

Od stida i uzbuđenja glas joj molbu jedva nosi.
Al od buke pirovanja ne čuje se njena želja,
I curica stoji, plače pored smeha i veselja.

POSLEDNjE DEVOJAČKO VEČE

Crven đerdan uzeću ja samo,

Zakačiti sarafan iglicom.
Harmoniku, druge, dajte amo,
Za oproštaj s vašom drugaricom.

Mrgodan mi ženik i strog jako,

Ne da druge da gledam previše.
Ko sirota ptica biću tako,
Zaigrajte sitnije i više.
Tužni li su devojački jadi,
Isplači se ti, nevesto, sita.
Kad budemo sami, ženik mladi
Sigurno će za čast da me pita.

Druge moje, stid me i sramota:

Srce mi je ko na mrazu ruža.
Jadnog li mi s zaovom života,
Bolje mi je nesrećnoj bez muža.

***
Po šplavetnim tkaninama
Purpur jarke mrlje baca.
Preko njiva, po šumama
Plače kikot praporaca.

Mahovinu srebro šara,

U dolu se magla njija,
Kroz tarabe, iz ambara
Žut mesečev rog se sija.

Jedna trojka zanesena

Dala se u trku smelu -
Curi znoj i vrca pena -
Igranka će sad u selu.

Prevejano motre mome

Na deliju kroz tarabu.
A kuždravi momak bome
Nakrivio smelo kapu.

Rubaška se, gle, rumeni,

Ali nebo jače gori.
Zveket toka pozlaćenih
S pesmom praporaca zbori.

PROTUVA UBOGA...

Protuva uboga,
Večernjače drug,
Pesmom slavim boga
Ko ptica svoj lug.

Na zemljine grudi
Pao ćilim žut,
Oslušnite, ljudi,
Klokot bare tup.

I, poput miševa,
Kada ljube bor,
O proleću peva
Sto potoka hor.

Protuva uboga,
Ja u suton siv
Smerno molim boga
I u travi spim.

Veče okitilo
Biser-rosom list.
Na srcu kandilo,
A u srcu Hrist.

***
Za tebe samo venac pletem,
Posipam cveće putom golim,
Rusijo, mirni kraju sveta,
Tebi verujem, tebe volim.
Široka polja su ti blaga -
Ti si mi sva - i daleka i bliska,
Ždralovska pesma meni je draga,
Nije mi tuđa staza skliska.
Korito močvare u cvetu
Dok stabla šaše molitvu nose
I žbunjem zvone u svom letu
Kapljice zdrave, hladne rose.
Iako maglom guši ti dan
Potok vetrova što proleću,
Ti sva si - smiraj i sva tamnjan
Onih što tajno čini meću.

***
Kao nalet ptica-namernica
Grobnu vest nam nosi zora sinja,
Čita nam psalme tužna lica
Domaja, crna monahinja.

U časlovcu slovima se preli

Krv njegovih rujnih niti,
Ja znam - iako mreti želiš,
I u smrti ćeš živa biti.

Poći ću na službu u crkvicu

Da molim za tvoj pokoj duše,
Pričestiću se, a na licu
Suze će moje da se suše.

A ti se u svetlom raju
U prebeloj svojoj rizi
Prekrsti, kao na izdisaju,
Jer volela mene nisi.

***
Naša vera još je živa,
Svete pesme nas još pale,
Sunčano se zlato sliva
Na humove razlistale.

Srcem slutim, rodni kraju,

Da je lak tvoj korak prosti
I da mnoga vodi k raju
Staza tvoje pobožnosti.

K sreći vode puti tvoji,

Tek na jednom studen steže
Belim plačem one koji
Ka novome svetu teže.

Tu su dignute palate
Od opeka crkve naše;
Te palate - kazamate
Lanci zvekom uspavaše.

Ne preklinji bogom mene

Ni da živim ni da ljubim;
Onim putem ću da krenem
Rusu glavu da izgubim.

***
Oblak čipku u šumi ispleo,
Dimi magla sva namirisana.
Blatom s voza idem neveseo
Još daleko od dragih poljana.

Skamenjeno, nemo život stao,

Tama šume ko crnina stoji.
Srce grize plačna pomisao ...
Oj, jadni ste, luzi rodni moji.

Nevesele čame jele tužno,

Peva stalno moj kočijaš mladi:
"Znam, umreću najzad kao sužanj,
Pokopan ću biti reda radi."

***
S plota - đevreka' spletovi,
Miriše dan na ječam.
Sunčevi zlatni crepovi
Krov dižu nebu, svečan.

Šatre, kola, ogrlice,

Vrtoglavi ringišpili.
Zalelujan prostor, ptice,
Dršće trava, lišće cvili.

Krik prodavca, šum kopita,

Pjano medna saća diše.
Hej, sklanjaj se i pohitaj:
Ko praptanu vihor briše.

A za kosu pošto boja? -

Glas se snaša zvonko peni.
Ta marama je li tvoja
Što na vetru zazeleni?

Tu su pesme pune basni

Što kolju i preklinju.
Pevaj kako Stenjka Razin
Ubi svoju kneginju.

Ti li si, Rusijom, bogazom

Rasula rujne odeće čari?
Ne smatraj to za bogozov,
Taj pogled kojim srce zari.

***
U kraju gde kopriva je žuta
I suv plot od pruća
Stoji jadno uz vrbe kraj puta
Niz seoskih kuća.

A u polju gde je čestar modri,

Jezera zelena -
Vijuga peskovit put što vodi
Do sibirskih stena.

Zamela se Rusija u Čudi,

Od straha se brani.
I tim putom stalno idu ljudi,
Ljudi okovani.

Sve sam lopov i goli ubica -

Što kom sudba sroči.
Zavoleh im ja mršava lica
I pretužne oči.

Radost za njih sa zlom ide ljutim:

Prosta srca pusta,
I krive se na licima žutim
Azurna im usta.

Ja još nešto samo čuvam, krijem:

Srce mi je čisto.
U jesen ću nožem da ubijem
I ja nekog isto.

I mene će u peščanom huku

Po istome krugu
Sa konopcem o vratu da vuku
Da zavolim tugu.

Kad s osmehom, krenuv njima bliže,

Isprsim se ljut
Munja će tad jezikom da sliže
Moj pređeni put.

***

KRAVA

Iznemogla, ispali zubi

Svitak godina na rogovima.
Tuko ju je poljak grubi,
Na pašnjaku, međ stogovima.

Duša ne voli zvuke, ni zvona,

Miš šuška u nekom kutku strogu.
Razmišlja tužne misli ona
O telencetu belih nogu.

Prva radost - ne vredi nikom,

Uzeše majci sina-belca.
Na kočevima, pod jasikom,
Vetar je nijo kožu telca.

Sudbina sina, svakoga sata

Snać je može vrh heljdi u polju,
Vezaće i nju oko vrata
I povešće - da je zakolju.

Žalosno, tužno, u zemlju celi

Zabiće se rogovi tavni ...
Sad su joj u snu šumarci beli
I lugovi zeleni, travni ...

***
Pod šumnim brestom sena doksata,
Mesec nad krovom, ko hum od zlata.

Crtaju kapi na prozorima

Sedoga starca u oblacima.

Šakom, na polja gde mirno sve je,

Ozimi usev zvezda on seje.

Uzrasta njiva, a zrna duše

Sa jekom neba u muk se ruše.

Pamtim vremena glasanje muklo,

Kako je kljunom u granu tuklo.

U travi um je verovo mrski

Šumljenju voda, polju i trski.

Pod jelom, blizu magli-živica,

Snio sam reke zlatnih ravnica,

A duh moj zna već o zelen-kraju

Gde setve reči život nam daju.

KONJI

Zarzali konji sa zelenog humlja

Na talase zlatne dana koji kulja.

U plavetni zaton što pod humom sniva

Pala im je smola zanjihanih griva.

Preko mirne vode njihov drhtaj plovi.

Srebrnom ih uzdom žuti mesec lovi.

Ržući u strahu od vlastitih sena,

Misle da je zora grivama skrivena.

*
Prolećni dan zvoni iznad konjskog uha
Sa toplim željama za prvi roj muha.

Al kad sene mraka na livadu stižu,

Konji se ritaju i ušima strižu.

I sve jači topot s kopita se toči,

O vrbe se veša, gubi se u noći.

A tek što se talas prema zvezdi pruži,

Roj muha po vodi ko pepeo kruži.

*
Utrnulo sunce. Trava puna mira,
I jedino pastir pesmu u rog svira.

Prate konji pomno pesmu čudne ptice

Koja za njih peva, a ljudsko joj lice.

Dok odjek što resko kraj griva im mine

K neznanoj livadi nosi misli njine.

Zaljubljen u dan tvoj i u tamne noći,

Za te, domovino, ovu pesmu sročih.

PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška

Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno

I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,

Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,

Stizala ga, kao kad uhode ...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,

I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,

Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,

Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

***
Sa starom torbom, glave gole,
Brišući znoj ko ulje sveto,
Lutam, dok šume mi topole,
Kroz zavičajno šumsko. leto.

U senu spavam svakog dana,

A idem opasan kanapom.
Na meni rita od kaftana,
I lutam ja - za svojim štapom.
U mome stihu raj se plavi
Jer življenju se ja veselim
I mrvice po šumskoj travi
Bubama bacam izgladnelim.

Staza u čičku; iza nje se

Galica jezerska zeleni.
Sa pognutih se breza rese
Isprečile na putu meni.

Po grmlju i po živicama,
Dok lebde krici glasnih sova,
Slušam, ko službu usred hrama,
Molitvu ptičijih glasova.

IŠČEZLI MESEC

Oblak ko miš
dojuri pa stade
Ogromnim repom u nebo da maše.
Ko jaje, mesec se
prepolovi, pade Iza daleke planine naše.
Ujutru sunce u jezeru ko vrelo Virnulo -
meseca nema ...
Spustilo noge, čuku dodirnulo, Viknulo -
meseca nema.
A ribar sa reke čuo je taj krik
Šaljivdžija leđa povi,
Sa jutarnjih voda
sunčev lik
Rukama poče da lovi.
Ulovi.
Smotao ga čvrsto trakom,
Na uši mu nogom stao.
Izvuko i tiho zlatnim zrakom
Sunčeve veđe
vezao.
Tad sunce nemoćno ka nebu poskoči
I reče:
"Težak je moj posao!"
Odjednom mu nešto
privuče oči, Okrenu se -
a to mesec došao.
Suncu kao veverica na grani
Zaigra radost u zenama ...
Al iznenada Zrak se prekide,
i po skliskoj strani
Otkotrlja se lik put livada.
Sunce se prepade . ..
A deda bodri
Od smeha grmi svom silom.
I večernja svetlost
ko golub modri
Maše mu u usta krilom.

JESEN

U čestaru venje, uz padinu sivu,

Riđasta kobila - jesen - češe grivu.
Nad obalom zapenjenih reka
Čuje se njenih kopita jeka.

Monah-vetar, skrušen, poljima luta,

Mantijom crnom mete lišće s puta.

A na oskoruši uvela lista

Ljubi rujne rane nevidljivog Hrista.

***
Ko čađ se sliva
U prozor veče.
Belog prediva
Tkanina teče.

Žižak svetluca,
Mrak sene šara.
Na okno kuca
Taraba stara.

Crn nasip tuče

Na prozor zlatni.
Bucmasto curče
Ljuljuška mati.

Kolevka zriče
Sneno u kući:
"Spavaj mi, ptiče,
Spavaj, ne guči."

***
Krije mesec iza koševa
Žuti lik pred suncem jarosnim,
A oblačje nebom odseva
Na istoku žarom radosnim.

Zamagli se rosom svitanje

Ko u mlade oči duboke,
Krenu proleće na skitanje
U ritama breze uboge.

U šumarku je senovitom
Minđuše na breze stavilo
I ko leptir se sa osvitom
U jorgovan-bašti javilo.

***
Vukodlak u šumi ko sova se javi
Mušice se kriju od ptica u travi.
Au!

Medvedica sanja kraj utihle vode

Da joj lovac decu - joj! - ostvama bode.
Au!

Pa zatrese glavom i kaže plačući:

"O, dečice moja, pohitajte kući."
Au!

Plavetnilom zvonki eho prolomi se:

"Ej, ti, koga zovem, odazovi mi se!"
Au!

***
Preko reke bukti plam,
Gori paprat, gori panj.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Gori paprat, gori panj.

Uz bor, zloduh, na plač sklon;-

Žali prošlu prolet on.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Žali prošlu prolet on.

Kraj vratnica naših svih

Tutnji kolo moma tih.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Tutnji kolo moma tih.

Nekom žalost, nekom greh,

Nama radost, nama smeh.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Nama radost, nama smeh.

VRŠIDBA

Jutros eno dede

Vrše punom parom:
"Dođi, moj susede,
Da pomogneš starom."

Sve snoplje zajedno

U gomilu zbili.
I na gumnu vredno
Lanci zazvonili.

Čuj gunđanje dede -

Snopovi iskaču:
"Lupni-de, susede,
Omlati pogaču."

I pod rukom snažnom

Mnogo zrna biće.
Tu je slad sa brašnom
I za svadbu piće.

Za ralicom teškom
Suđeno je tako:
Jedro klasje suho -
Biće pivo jako.

***
Dol u čipku mesečevu
Kradimice lovi sene.
Iz crkvice za kandilom
Sinu osmeh Magdalene.

Neko nepokoran osmeh

Za izazov primi smelo.
Bulji oči veče crno,
Mesec je u ljuljci beloj.

Razigra se bura trojka,

Znoj opori lije jače,
I šuma se tužnih vrba
Penje vetru na krkače.

Smrt u mraku oštri britvu

Evo plača Magdalene.
Nek očita pre molitvu
Onaj ko dolinom krene.

***
Okupane zvezde u snovidnoj kaplji.
Grozno je i strašno lrobuđenoj tlapnji.
Pjano kružim šumom pod zelenom gužvom,
A hteo bih zvezde rukama da zgužvam.
Sklad gusala sjajnih svu tišinu draga.
U srebru jezera umiva se draga.
Dojke su joj gipke kao kruške jedre,
S burama se mazi da oko nje jedre.
Kopni kao duga sve nebo večernje.
Tiha radost raste dok bruji večernje.

***
Mi nismo istom verovali bogu,
Rusijo moja, domovino mila!
Ko čarobnica, znajuć sudbu mnogu,
Maćeha meni pastorku si bila.
Ratnik je bojnu napustio huku,
Zamuko prorok i sklopio oči,
O, daj mi tvoju ohladnelu ruku,
Da jednom stazom sad možemo poći.
Usnula djevo, hajdmo, hajdmo dalje,
Tamo gde vera istinska se krije,
Iskonska radost gde nam zrake šalje,
Ko plamen večni što se jarko vije.
Ne sklanjaj glavu na kreposne grudi,
Proročkih snova prođi se u jadu.
O, na mom putu brižna majka budi
Danas, u mome sudbonosnom padu.

***
Kovitla se pređa od snega sve jače,
Pod prozorom vihor ko na daći plače.
Mećava na staze izručila breme -
S tom tužaljkom grobnom prolazi nam vreme.
Ridajte i pojte vetrovi u stropu,
Nemamo za pomen da platimo popu.
Počuj, srce moje, ti čoveče bedni,
Pratiti nam neće tuta kovčeg ledni.
Kad umremo jednom, sem vetra, zacelo,
Neće nam u crkvi držati opelo.
Nema ko da plače, nema ko da kadi,
Niti ko da dođe, kad su tuđi jadi.
Samo vetar britki počeće da puše
Na rastanku pesmu ko za pokoj duše.
***
Preko brda, preko dolova žutih
Seoska se putanja vije.
Vidim šumu i veče kako bukti,
I u koprivu plot zavijen.

Tu od jutra nad crkvenim glavama

Nebeski plamen sve se plavi,
I odzvanja oko puta travama
S jezera vetrić lepršavi.

Ne zbog pesme prolećne iz ravnice

Put je meni draži od svega -
Zavoleh tugom sinje kukavice
Manastir u nedrima brega.

Svake večeri kad se plavo tmuri,

Kada suton tinja na stogu,
Tebi se, bogomoljko moja, žuri
Da se pokloniš krstu i bogu.

Krotak je duh manastirskog žitelja,

Jektenije se žudno sluša,
Pomolč se pred likom Spasitelja
Da se spase i moja duša.

***
Mesec rogom po oblačju bode,
U plavilu kupa žuti lik.
Noćas ljudi neće da pogode
Što ždralova začuo se krik.
Noćas ona stiže iz trščaka
Do zaliva pod zeleni lug.
Rasplela je zlato uvojaka
Belom rukom na ogrtač dug.
Na panj sela, i u nemoj muci
Gleda potok što hita u snu.
U očima sveli joj krasuljci
Ko plamičci močvarni kad mru.
U cik zore, s maglom iz borika
Na dalek je otplivala put,
A mesec joj kimao s ćuvika,
Iz plavila izronivši žut.

***
Proleće kao radost nije,
Nit je od sunca pesak žut.
Na tvojoj tamnoj koži mije
Maljice plave vetar ljut.

Kraj plave vode sa pojila

Loboda razlistala zri -
Zauvek tu nas je spojila
Zakletva koju dasmo mi.

Veče je ognjem milo hume,

Punilo tminu mirisom.
Ja sam te pratio do šume
Gde roditeljski tvoj je dom.
I duga nepomičnost nema
Prikivala me ko u snu,
Dok si ti mahao sa trema,
Slivši u osmeh dušu svu.

Nebo vrhnjem preliveno,

Mesec je ko kriška sira,
Ali srce razboljeno
Od te hrane šta da bira?

Ne, ja ne znam gladi ove

Koje krckaju na zubu,
Već veselje i sjaj zovem
Kao mladu svoju sudbu.

Mojih želja plamna reka

Bolnom dušom se talasa,
No i mrtvoga me čeka
Koljivo sa čašom kvasa.

***
Pevaju kola otegnuto
Žbunje, ravnice, polja jure.
Opet kapele svuda putom
I krstovi što u nas zure.

Opet mi tuga srcr pali

Zbog vetra, ovsa, zbog te huke,
I na zvonike, bele, male
Opet se same krste ruke.

Rusijo - polje malinovo

I bojo neba reka smernih, -
S radošću volim i sa bolom
Jezersku čamu stepa vernih.

Jadima lednim nema mere,

Obale tvoje kriju noći.
Al hladan k tebi i bez vere
Da budem nikad neću moći.

Ti su mi lanci uvek mili,

Tim snom bih hteo ja da spavam
Sve dok iz stepe ne iščili
Molitven šuštaj njenih trava.

***
Nebom se opet rujna šara
Prostrla iznad belih njiva,
I opet pesmu punu žara
Njižegorodsko zvono sliva.

Pod maglenim se sija pramom

Lepota tvoja devičanska.
Riđom ti kosom pod maramom
Vijori vetar bez prestanka.

Luk neba drhti, poigrava,

Čas iščezne a čas zasija,
I neće šare tvog rukava
Da opaja ni omađija.

Odavno rone snovi moji

U dalji te zarumenjene.
Tu visok dom za tebe stoji,
A dalek manastir - za mene.

Vedrine brže tu protiču,

Lakši su plamen i koprena.
Ja iskušenik nežni biću,
A ti - raspojasana žena.

I nad nas su se, znam, već sagle

Tišine ljute gde se pati:
Moj bol zbog tebe znaće magle,
A ti ćeš za mnom proplakati.

Al mir i nežnost neće moći

Ni tada želju da mi bude, -
Videvši zemlju, moje oči
Za drugom nekom zemljom žude.

PLAVET

Kroz prozračnu studen doline se plave,

Čuje se kopita potkovanih zvuk.
U prostrte skute izbledele trave
Bakar s belih vrba skida vetra huk,

S udolina pustih poput tanke duge

Siva magla puzi kudrava ko žbun,
Pogureno veče spušta modre noge
U rečicu belu ko u čabar pun.

*
U jesenju studen procvetala nada,
Moj kulaš se vuče kao tiha kob,
Lelujav na vetru skut haljine hvata
I gubicom vlažnom ko da grize zob.

U bitku? Spokoju? Ne, već u daljinu,

Nevidljive stope vuku me na put, -
Dan će zlatnom petom zgaziti u tminu,
U korpu godina dospeće sav trud.

*
Kraj puta crveno stoji brdo golo
Ko sipljiva rđa il peščani stog,
Čavke digle graju, sumrak vodi kolo,
Mesec se sakrio u pastirski rog.

Mlečni dim ko vetar, mada vetra nema,

Ljulja sela; otud zvona tihi poj.
U veseloj tuzi i Rusija drema,
Rukama je stegla žut obronak svoj.

Počinak me mami. Preda mnom je izba.

Miris vrta hrli ko opojni slap.
Na sivu poljanu mesečev rog sipa
U kupusne leje ulje kap po kap.
U mislima bučno krastavce već jedem,
Meki hleb udišem, tražim topli kut.
Uzdrhtalo nebo iz staje plavetne
Zauzdani oblak izvodi na put.

Posteljo, ti nudiš odmor što mi treba,

Tvoj otrov u krvi davno mi je znan;
Izgnječila slamu udovička bedra,
Domaćicu našu obuzeo san.

Već sviće. U kutu kroz tamu svetluca

Kraj ikona starih bubašvaba roj,
Molitvu jutarnju sitna kiša kuca,
Po mutnome staklu lije šapat svoj.

*
Opet su preda mnom zaplavela polja,
U barama skače sunčev rđast krug.
Srce nosi druge radosti i boli,
U ušima bruji novih reči zvuk.

Modre oči mrznu ko voda nestalna,

Pokidavši uzde vuče se moj hat.
Mrkom šakom vetar gužve lišća valja
I fijukom konjski zaglušuje bat.

***
Ode dan, i bliže sam do kraja,
Primičem se izlaznome svodu.
Rukom belom, lakih zaveslaja,
Tajne leta prosecam ja vodu.

Plavom strujom sudbine me pljusne

Često, često rashlađena pena,
I ostavi pečat nemog trena
Novu boru uz skupljene usne.

Svakog dana blizak sam sve ređe

Sebi i s kim sudba me još svela.
Usred polja, negde pored međe,
Ja otkidoh senku od svog tela.

Ode ona, lepršava, gola,

I ramena slaba moja uze,
Pa, ne roneć usamljena suze,
Sada drugog grli negde, hola.

I možda se, sa njim zagrljena

I ne seća zajedničke zore:
Zarivena u mrak priviđenja, -
Oko usta promenila bore.

Ali živi zvukom starih dana

Što ko eho sa gora je bodri,
Dok ja ljubim usnicama modrim
Sliku što je senkom naslikana.

DETE ISUS
Sakupila Devica
Ždralove i senice
Usred hrama.

"Pevajte, veselite se
I za svakog molite se
S nama!"

I sad mole molitvu

Za grešnu, za poročnu
Sudbu našu,

A detence božje milo

Nožice pod sebe svilo,
Jede kašu.

Prišla njemu senica,

Drzovita ptičica,
Pa prozborila:

***
Krila crvena zalaska svela,
Dremlju plotovi tiho u tami.
O, ne tuguj mi, kućice bela,
Što smo opet mi sami i sami.

Mesec čisti u slamnatom krovu

Plavet neba sa žutoga roga.
Ne odazvah se njenome zovu
Da je pratim kraj dalekog stoga.

Znam da godine nemire guše.

Kao godine, bol će taj proći.
Svoje usne i nevinost duše
Daće drugome ona u noći.

Nije jak ko za radost se javi,

Samo ponosni žive od snage.
A drugi će da smlavi i ostavi
Kao am kad istrune od vlage.

Čekam spokojno suđeni čas

Jer će tek biti snežnih dana.
Ona će opet doći kod nas
Da tu prigreje svog mališana.

Skinuće bundu, šal će kraj peći,

Sešće kraj mene kao u priči.
Pa će mi nežno i spokojno reći
Kako dečačić na mene liči.

***
Utonu put u misli da je večer blaga,
Dok oskoruše kao bezdan blede.
Starica-kuća ustima svog praga
Tišinu meku, mirišljavu jede.

Nežno i krotko stud što jesen nosi

Ka stogu ovsa maglom tiho plovi;
Kroz plavet stakla dečak žutokosi
Očima igru čavki crnih lovi.
Uz dimnjak pripit, varniči po krovu
Pepeo zelen ružičaste peći.
Nekoga nema - vetar priču novu
O nekom mrtvom šapatom će reći.

I neko neće gaziti tu više

Zlataste trave, opale listove.
A dugi uzdah, šušteći sve tiše,
Ljubi se s kljunom raščupane sove.

Sve gušći mrak je, stajom mir i tama,

Put beli sklisku jarugu šara ...
Uzdiše nežno ječmena slama
Sa kravlje njuške, ispod ulara.

***
Plavo nebo, duga - šarenica,
Nečujno stepska nestaje granica,
Vuče se dim, i sred te slike
Vrane veseljem obukle vrljike.

Ponovo vidim jaruge znane,

Crvenu glinu, vrba grane,
Riđ ovas pokraj jezera sanja,
Ko med za dušu sve prianja.

Kraju moj! Rusijo draga!

Ko pre, još živi tvoja snaga.
Anđelska kad mahnu krila snena
Zazvone krstače bez imena.

Mnoge si, zemljo, likom snažnim

Po rudnicima mučila vlažnim.
Još mašta mračnih moćnika rod
Da s grudi tvojih okusi plod.

Neće živeti na svetu, verujem,

Ko tamnice tvoje poziv ne čuje ...
Večna istina i glas šuma ovih
Raduju dušu dok zveče okovi.

***
Zbog drugova, zbog veselih,
Zbog posrebrenih dolina
Rastuži se ko golub tih
Radost dalekih godina.

Pa sećanje kljuca kljunom

Prvi sneg sa staze uske.
Nad jezerom i nad šumom
Kasni krici divlje guske.

Pod oknom od skliskih jela

Pruža sena tamne ruke.
Tihih voda lađa bela
Puši lulu ispred luke.

Dim taj - to dan polju maše,

Dan milošte i višanja.
Miris trava s tela snaša
Dopire mi do usana.

Mir lipama, lugovima,

Mir tamjanu svetilišta!
Sa osmehom ko sve prima
Ne treba mu od vas ništa.

***
Alev se mrak sred tamne boje
Ko požar na nebu grana.
Ja dođoh na večernje tvoje,
Zabiti gluha poljana.

Nije mi laka torba kleta,

Ni plava zenica čista.
Znam, zemljo, majko sveta,
Svi smo mi rodbina bliska.

Nas odlutale bez obzira

Pod azurnim krilom gore,
Sazvaće psalm iz psaltira
U rumen jutarnje zore.

Doći ćemo dok zora bije

Do pravde časnoga krsta,
Svetlost iz knjige golubije
Pašće nam u žedna usta.

***
Zbogom, izvore sveži,
Zbogom, o, šumo stara,
Lanac oblaka beži,
Sunčev ga lemeš para.

Blistaj, vedrino dana,

Dok meni jad se piše,
Ja neću nož iz sara
Trgnuti nikad više.

Ni kraj ždrepca na senu

Sniti u gluhoj noći,
Niti kroz šumsku senu
S radosnim klikom proći.

Ni umaći od bura,
Od nevolja, od zveri,
Da grmnem sred azura
Zvekirom tajnih dveri.

***
Porumene oskoruša,
Poplavio val na vodi,
A konjanik-mesec, tužan,
Ispustivši uzde, brodi.

Kao labud plav u noći

Stiže mrak iz šume sive
I sa crnih krila toči
Čudotvorne mošti žive.
Kraju mili, rodni kraju,
Kao Voljgu pod vrbama,
Večni žulju i jecaju,
Pritisli te jad i čama.

Ali sada Spas ti stiže:

Ustaj, duha isceljena.
Čuj, labuđi pev se diže
I miluje dugu zena.

Žrtvom dana što izdiše

Iskupljen je greh tvoj celi,
I svežina nova briše
Dahom vetra sneg sazreli.

Al nevidljiv drhtaj sluti

Tvoja rastuća toplina ...
S kišom će te spomenuti
Glas Sergeja Jesenjina.

***
Glas ti nevidljiv, ko vetar goli.
Skrušeno srce tebi se moli.

Ovsenim likom duh moj se hrani,

Životni druže, braniču znani.

Sunce na nebu u sjaju drema,

Istina večna imena nema.

Kruni se pesak u satu snova,

Al ti si zrna dodao nova.

Reči u njivi neznanoj niču,

U kovilj-travi misli se stiču.

Kreposne ruke nebu se bliže,

Na njima crkve zvuk-zidar diže.

Slatko je duši tvoj cvet da gazi,

Na prvom snegu svoj trag da spazi.

Al iznad svega krotkost je mila

Počivših večno uz fijuk krila.

LISICA
A. m. remlaovu

Na razmrskanoj nozi se dovukla,

Uklupčila se kraj rupe i brega.
A krv je ko tanka brazda okrugla
Sanjivo lice delila od snega.

Još je nazirala pucanj kroz dim ljuti,

I vila se šumska putanja u oku.
Iz žbunja je vetar kosmati i kruti
Raznosio sitne sačme kišu zvonku.

Kao žunje, nad njom magla se je vila,

Bilo je crveno vlažno veče pozno.
Nemirno se glava dizala i krila
I jezik na rani ledio se grozno.

Žuti rep, ko požar, u sneg je upao,

Ko kuvana mrkva usna je otekla …
Širio se inja i sačme dah zao,
A krv, vrh čeljusti, curila je, tekla.

***
To ne luta oblak za ambarom
Niti zima.
Zamesila božja mati mladenčić
Za sina.

Zamesila s testom lekovite trave

Što su rasle.
Ispekla i, rumen, tiho stavila
U jasle.

Razigrano, umorno, u san palo

Dete,
Mladenčić mu zlaćani u slamu
Odlete.
Ispade kroz vrata i neko ga
Uze,
Pomutiše božju plavu dušu
Suze.

Govorila božja mati sinu:

"Čuj,
Ti ne plači, labudiću moj,
Ne tuguj.

Ljudi su na zemlji svi odreda

Čeda.
Što da se i njima makar malo
Ne da.

Tama bi im teško usred šuma

Pala.
Mladenčiću Mesec ja sam ime
Dala."

***
Naigro se, naplakao pljusak proletnji,
Umuko je bure let.
Dodija mi s tobom o, Sergej Jesenjin,
Da gledam ovaj svet.

Mrsko je slušati pod granom nebesnom

Nevidljivih krila šum:
Razbuditi nećeš ti svojom pesmom
Dedova starih hum.

Reč prisna, pritisla je viteški

Tvog dalekog dana poj.
Ne u vetru, već u knjigama teškim -
I san će odjeknut tvoj,

Sešće neko i pognuće leđa neko,

I prst će pružen da bdi.
Blisko je nekom crveno veče ti daleko,
Al nisi potreban ti.

Prevrnuće on Brjusova i Vloka,

Uzdrmat i druge, znaj,
Al dan će opet sinuti s istoka
I čas će planuti taj.

Lik zemlje neće stih izmeniti,

Nit stresti lišća bezbroj.
Uvek će za stablo privezan biti
Taj jezik crveni tvoj.

Pružio je zauvek neme ruke sani .

Tvoj Pilat zvezdani . . . A stih
Eloi, Eloi, Lama Savahvani,
Pusti u suton tih.

***
Da l praporci srebrnasti
Zvone to? Il sanjam sada?
Sjaj ikona ružičasti
Na povije zlatne pada.

Nek nisam taj dečko slatki

U šumu krila plavom tome,
Radostan je san moj kratki
O proplanku nebeskome.

Ne treba mi groba "jao",

Tajna neće s rečma ludim,
Nauči me, da bih znao,
Nikad da se ne probudim.

LABUDICA

Iza šume, šume sumračne, S

inu plamen rujne zorice,
Rasu kao dugu šarenu
Rumen-niti, zrake purpurne.

Gore, plamte jarkim plamenom

Ko divovi snažni borovi,
Četinari svud se prevukli
Zlatotkanom, sjajnom koprenom.

A okolo rosa biserna

Rumen nakit proli blistavi,
I nad srebrom tihog jezera
Šaptavo se njiše ševarje.

U to jutro, suncu u susret,

Otud, iz tih tamnih šikara,
Kao mlada zora ispliva
Snežno bela labudica.

Iza nje su, divnim buketom,

Labudići beli plovili,
Nabirala voda prstene,
Prstenčiće mirne, smaragdne.

Eno, od tog tihog zaliva,

Posred samog sjajnog jezera,
Protegla se struja vodena
Kao tamna traka široka.

Otplovilo belo labuđe

U prostranstvo glatko, široko,
A u ćutljivome zatonu
Legla trava, trava svilena.

Kraj obala mirnih, zelenih,

Priklonivši nežne glavice,
Ljiljani se došaptavali
Sa stišalim potočićima.

Labudica tad je pozvala

Labudiće svoje malene
U livadu cvetnu, u šetnju,
Slatki miris trave da piju.

Labudići za njom izišli,

Da čupkaju travu zelenu,
A rosica, rosa srebrna
Kao biser s nje se krunila.

Naokolo cveće azurno

Razlilo je vale mirisne,
Kao gostu dragom, dalekom
Smeškalo se danu veselom.

I šetala deca radosna

Po dolini rosnoj, širokoj,
Labudica bela, i srećna,
Netremice ih je pazila.

Ako bi se kobac nadvio,

Ili zmija travom provukla,
Labudica tad bi gaknula,
Decu belu brižno tražeći.

Dečica bi tako drhtala

Ispod topla krila majčina,
A opasnost kad bi minula
Opet bi se lepo igrala.

Al ne vide majka-čuvarka
Okom svojim brižnim, pažljivim,
Da od sunca, sunca zlatastog
Crn se oblak mračno nadvio -

Mlad orao u toj visini

Raširio krila koščata,
Preleteo Zrzim pogledom
Beskonačnu travnu ravnicu.

U tamnoj je šumi spazio,

Na prigrevku toplom, u klancu,
Zmiju pggo je mirno izišla,
Svijena u prsten - greje se.

I orao opak zažele

Da se baci na nju, munjevit,
Al ga zmija srećno primeti,
Pod humku se sakri zelenu.
Zamah krila, i u visini,
Gladan kandže oštre raširi
I plen tako očekujući
U vazduhu on se pritaji.

Okom svojim ljutim, orlovskim,

On razgleda stepu daleku,
Kraj jezera plavog, širokog
Labudicu belu ugleda.

Krila snažnih strašnim zamahom

Oblak sedi razbi orao
I ko tačka crna, kružeći,
Pun se pretnje poče spuštati.

Labudica bela u taj čas

Pogleda po glatkom jezeru,
Spazi strašna krila široka
S neba što se odražavaju.

Uplašeno majka zadrhta

I zagrakta labudićima,
Dečica se bela skupiše,
Pod krilo se skriše majčino.

A orao lupi krilima,

Ko strela se zemlji ustremi,
Zari oštre kandže koščate
Labudici pravo u grlo.

Pretrnula krila opusti

Labudica bela kao sneg
I nogama, već obamrlim,
Ispod krila decu odgurnu.

Pobegoše deca jezeru,

Pojuriše trkom u čestar,
A njihova majka rođena
Teškom suzom gorko proplaka.

Orao je oštrim kandžama

Nežno telo njeno kidao,
Svud je belo perje letelo
Na sve strane, kao pahulje.

Mreškalo se tiho jezero,

Šaputalo meko ševarje,
A dečica srca ranjena,
Pod humkom su malom drhtala.

***
Svetlosti toploj, na otaca prag,
Zove me zamišljen tvoj uzdah drag.

Čekaju baba i deda tamo

Mene nemirnog da dođem samo.

Radi, ko breza vitkom unuku

S medom u kosi, somotskih ruku.

Samo, o mili, po oku plavom

O njemu nešto saznaju pravr.

Šalje im radost sva ozarena

Iz ugla ikona svetla žena.

Krotak joj osmeh po licu kruži

Unuka im na rukama drži.

DRUG

Običnog radnika on je bio sin,

Nema o njemu mnogo da se pripoveda.
Samo da mu kosa beše crna kao tmina
I oči mu plave, pitoma pogleda.

Otac njegov grbio leđa po vasceli dan

Da bi
prehraniti mogao dečaka;
Za to vreme dokon rastao mališan,
Drugovi mu behu: Hristos i mačka.

Mačka je bila stara i ogluvela,

Nije čula ni muve ni miševe što grebu,
A Hristos je sedeo na rukama majke
I s ikone gledao golube u nebu.

Živeo je Martin u tišini mukloj,

Tužno se glasali dani, kao kiša po železu.
I samo ponekad, za mršavim ručkom,
Učio ga otac da peva Marseljezu.

"Odrašćeš - govorio mu, - a onda treba

Da shvatiš uzrok ove bede naše.
" I nad tvrdom korom nasušnoga hleba
Nož mu tupi prozuklo drhtaše.

No, čuj, pred daščanim

Pragom
Dva vihora prošla
Svom snagom;

Uz voda to prolećni
Huk
U Rusiji diže se
Puk.

Čuj pesme burne,

Čuj besno more!
Iz magle tmurne,
Gle, oči gore.

Sve se komeša,
Kulja i huče,
Sve leš do leša -
Zub straha puče.

Sve uzavrelo,
Svud piska ljuta!
Bezdano ždrelo
Mlad vrutak guta.
I nekog bolno stiže
Otkucaj smrtnog trena ..
No, znajte, premro nije
Od dušmanskih on zena!

Njegova snažna duša

Još zadrhtala nije,
I k nadi mu se pruža
Ruka što krv mu lije.

Znao je zašto živi

I zašto cveće gazi,
No nije na vas nalik
I San njegov što se gasi.

Do praga rodne kuće

Nenadno u taj čas
Poslednji zov donese
Martinu očev glas.

Oči mu smrači strava,

Pomodri lice belo,
Na kolena je pao
I Da grli hladno telo.

No evo, opet živnu,

Protrljao je oči
I vraća se u kuću
Pred ikonu da kroči.

"Isuse, čuješ li me?

Vidiš li? Ja sam sam.
Kome ako ne tebi
Svoj zov i krik da dam!

Otac mi mrtav leži,

No strah me nije svlado.
Ja čujem - on nas zove,
Isuse, moja nado.

On traži našu pomoć

Za ruski puk što gine,
Da izborimo pravdu,
Sloboda da nam sine!…"

Detinje čuvši reči,

Sišlo je čedo milo
Na zemlju, ostavilo
Bezbedno meko krilo.

I idu zagrljeni,
A noć je mračna, mračna!
I grca u nevolji
Tišina neprozračna

O večnosti slobode
Cveta im san u nadi,
A februarski vetrić
Veđe im nežno gladi.

Odjednom planu oganj

I lavež cevi malog Hrista
Tane na zemlju crnu.
Čujte:
Vaskrrsnuti on više neće!
Sprovod njegov eno kreće:
Sahrana je
Na Marsovom
Polju.

A tamo gde mu osta mati,

Gde zoru neće dočekati
Bolju,
Pred prozorom tu sedi
Stara mačka, mesec bledi
Šapom lovi…

Baulja Martin, zbori: "Vi,

Mili moji sokolovi,
Robovi ste svi,
Robovi!"
Glas mu odječe sve tiše,
Neko ga guši, jedva diše,
Neko ognjem ga sažiže,

No spokojno za prozorom
Glas de diže,
Časak zamre, a čas poput gromkog klika
Počne teći
Zvuk željezne
One reči:
"Re-e-pu-u-ublika!!!"

POJUĆI ZOV

Radujte se!
Opet zemlji još malo
Do krštenja ostalo!
Dogorela glava
Sinjih mećava
I zemlji nestao
Žalac.

Otadžbino,
Krajevi moji mili,
I vi, sinovi, stoga,
Što ste na plotu
Ustavili Mesec i sunce, -
Hvalite boga!

U seljačkim jaslama
Rodio se plamen
Za pobedu opšteg mira!
Novi Nazarećanin
Opet je znamen,
Već slavi se njegova zora
Kod pastira.
I svetli iza gora ...

Pogani, engleski Judo,

Neka te mora smlate!
Ne mogu to severno čudo
Sinovi tvoji da shvate!
Ne možeš ti čuti tajni zov
Ma do na kraj sveta idi!
Na tvojim je ustima pokrov
Pogleda koji ne vidi.

Sve češće, i zalud pri tome,

Tvoja usta tamu traže.
Nećeš dati ti Hristu svome
Iz jasli da istinu kaže!

"Zaigraj, Salomo, zapleši!"

Nek lake noge polete.
Ljubi, ljubi i dalje greši,
- No blizak je čas osvete!
Evo već Jovana
Sveg izmoždenog od rana,
Podigo sa zemlje
Odrubljenu glavu,
Njegova usta
Opet prete Sodomu:
"Opametite se!"

Ljudi, braćo moja, ljudi,

Gde ste? ... Zašto beže? . . .
Ne trebaš mi ni ti, smeli
Krvavi viteže.

Tvoju pobedu ja neću,

Ništa mi ne treba!
Svi smo jabuke i višnje
Sa baštenskog neba.

Svi smo grožđe vinograda

Pozlaćenog leta,
Biće svetlo, toplo nama
Sve do kraja sveta!

Neko mudar, neizreciv,

Blizak našem dobu,
Sve što žive - greje pesmom,
Mrtve - snom u grobu.

Neko hoće da shvatamo,

Sve premerujemo.
Mi bi samo da volimo I da verujemo!

***
Radost je kada se u žbunova seni
Plače za prošlošću obala rođenih
I, dok se o prvim sedinama ćuti,
S pritajenim bolom na sudbinu ljuti.
Ni druga, ni misli na obličje žene
Ne donose njene reči odmerene,
Al u njoj, ko vere, ima živih snova
Da se usne taknu skrivenih svetova.
Voliš u njoj veče i ovas nad rekom,
I decu sa kosom kestenjastom, mekom.
Stresavši sa veđa nevidljivi dim
Mi ćaskamo ovde o tajnama tim.
Krotkost je to nežna, kad sediš na pragu
I moliš se suncu i puteljku dragu.
Po poljani goloj, šumom bez radosti
Misli naše tuže za pravom mladosti.
U očevu bajku, u vremena mila
Poneo nas žamor nepoznatih krila ...
Ali čvrsto usred koviljnih lugoza
Istina počiva roditeljskih snova.

OTČAR

1.
Oblaci - kao jezera,
Mesec - u liku gusana.
Igra pred očima
Rusija razuzdana.

Trese se šuma mlada,

Kipi vrelo, u žaru.
Pozdravljam te sada
Mužiku moj, Otčaru!

Tihe, plave vode -

To je mir tvoj, i dom,
Opasne slobode
Nema u svetu tom.

Pevaj, traži i zovi

Skrivene obale, kraj luga;
S nebeskih visina ovih
Sad neće pasti duga!

Neće izgubiti rumena

Krila ni veče, ni zora;
Snažna su ramena -
Kao granitna gora.

2.
Sumorno drvo, uz breg,
S vrhom do meseca kriva
Kao februarski sneg
U duši mojoj zavijaš.

Na nebu mirno ćute

Devojke - pogled mio;
Zvuku istine ljute
Tobdžija te naučio.

On ti je koplje dao
Oluju u krv ti slio,
I snagom Anike kao
Korak ti obeležio.

Zora - ko vučica
Razvukla čeljusti;
Ti teraš zla lica
Krstom što se krstiš.

Pružiš li joj ruku,

Na glavu, pod skuti,
Položićeš muku
Na njen jezik žuti.

Oseća, bahata,
Čudnih reči gnezda:
Dijamantska vrata
I pokrov od zvezda.

3.
O, čudotvorče!
Širokih obraza, usta ko dan,
Prihvati u te tvrde ruke
Dečaka nežnoga dlan -
Nek duša moja, uz tihe zvuke,
U krilu tvome nađe san.

Ja sam sin tvoj, što kleči,

Ko vrba izrasto
Kraj puta;
Naučio sam oko da tobom
Kao jezerom luta.
Za mudrost tvoju nema reči.

Ta seda kosa mi govori:

Bio je sneg
U pesmama
I gori.
Zbog očiju plavih
Lepo
Leto
Slavim.

4.
Već smo u danu maja,
Ti - ko potok mladoga vina!
Talasi, i čun, pun sjaja,
I peva, peva tišina.

Negde Buslajev piruje,

Čuje se volhovski zvon,
Tutnji i huči, luduje
I Volga, i Kaspij, i Don.

Ural plavih usta

Isturio zube,
Kroz keženja pusta
Solovke se ljube.

Ko dragu voljenu
Sve zoveš na pir,
Grliš na ramenu
Nenačeti mir.

Uzvišen je tvoj dar,

Plavet, pesme verne,
Na ramenu tvom žar
Kugle neizmerne!...

5.
Baci je put neba,
Neka reči bruje.
Mesečeva hleba
Zlatno klasje tu je.

Gladna žeđ se budi,

Pesma nevesela,
I pune su ljudi
Kolibe anđela.

Tamo hladovina
Meko kaplje s lista,
A Juda, ko sina,
Grli, ljubi Hrista.

Ali poljubac Judin

Ne zvecka novca hirom,
I lanac Akatuja -
Staza pred manastirom.

Tamo vreme staro

Luta kroz lugove
Svu Rusiju darom
Za stolove zove.

U slavu smelosti,
Gordog duha tvog,
Piće piju gosti
Sa stola zelenog.

***
Nit od zime drhti oskoruša,
Niti vetar sinje more kuša.

Sneg u zemlju radosti upio,

U snu ded na Jordan reci bio.

Svuda žbunje i jezera, eno,

Svako od njih mostom obgrljeno.

A po mostu kudrav i žutorus

Luta dečak, Josifov sin Isus.

On od zore do zalaska lakog

Zove patke i ribe ovako:

"Sjatite se k meni vi na hranu,

Učite me mudrosti po danu."

I obalom, bregom izlokanim,

Razgovori šušte neprestani.

Al ribica na pesak pritekla

Pa podvodnim glasom njemu rekla:

"Slušaj, čedo, Hriste, dete sveto,

Uz poklon smo došli k tebi, eto.

Od pustinje, šume uči, idi,

Naša tajna na nebu se vidi."

OKTOIH
Glasom svojim slavim te, gosode.

1.
O, domovino, srećno
I neprolazno slavlje!
Lepe su, blage večno
Te oči tvoje kravlje.
Za stada s polja zlatnih,
Za maglen-kola tužna,
Ko pregršt zobi, ja ti
Na dlanu sunce pružam.

Nek te prepolovenje
I Božić blagoslove,
Nek svi što žude bdenje
Sa večnošću proslove.

Glas nam nebo talasa,

Ruka nam njiše tminu,
Dahnemo - s tankog klasa
Bokori zvezda sinu.

O, Rusijo, o, dome,
Stepo gde vihor jezdi!
Na čardaku zlatnome
Prolećni grom se gnezdi.

Oluju hranimo zoblju,

Molitvom pojimo do,
A njivu našu modru
Ore nam razum-vo.

I ne postoji kamen
U praćki ni na luku
Što će dosegnut znamen
Dignutih božjih ruku.

2.
"O, djevo Marija! -
Nebo pesmu sliva,
Raspi zlatne kose
Preko naših njiva.

Umij naša lica

Rukom zemlje ove.
Lađe put ravnica
U povorci plove.

Nose duše mrtvih

I pamćenje doba.
O, tugo, ko trpi
U lancima roba!

Ko god čelom bije

I vapi iz mraka,
Nećemo mu sviti šiju
Ispod tajnog znaka.

No nek gane ko izmakne

I zirne za tren!
Tmurnim krovom slepac svaki
Biće pritešnjen."

3.
O, bože, bože,
Da li ti
Njišeš zeml,u koja sni?
Prah sazvežđa rasuo se
Pomrčinom naše kose.

Šum nebeskog kedra ječi,

Kroz maglu i rov se čuje.
Dolom bede kao reči
Pad šišarki odjekuje.

Poju one o blistanju

Drugih voda i krajeva,
Gde su ih na teškom granju
Grizla usta mesečeva.

I o šumi šapću one

I o bespuću gustiša
Gde, skinuvši pantalone,
Igra zlatonoga kiša.

4.
Osana vo višnjih!
Humovi poju o raju.
I u tom raju ja vidim Tebe,
moj rodni kraju..

Pod maurikijskim hrastom

Sedi moj riđi deda,
Sija mu gunj ko zastor
Izatkan graškom zvezda.

Šubara njegova škilji -

Ona za praznične dane -
Ko mesec neki zimljiv
U rake zavejane.

S huma moj glas odzvanja:

"O, oče, odgovori!"
No, opuštenog granja,
Kedar mi snen šumori.

Ne doleće moj glas

Dalekom tlu do njega.
Čuj! Šušti kao klas
Nad zemljom veo snega:

"Ustani i prosudi!
Neznan je kobni glas.
Onaj što život budi
Poznaje rok i čas.

I bog će da zatrubi
Kroz oganj truba večnih,
Oblak će žutozubi
Progristi pupak mlečni.

Iz utrobe rasute
Oganj će brazde stići,
No duše netaknute
Zvezdani brod će dići."

***
O, kraju kiša, nepogoda,
Tišina staze proseca,
Poput somuna, ispod svoda
Ljulja se kriška tvog meseca.

A iza preoranih njiva

Pepeljuga u rumen-boji.
Na oblak-grani, kao šljiva,
Zlaćana zvezda zrela stoji.

Opet ja hitam belim putom,

Na inat tuzi što me davi,
Idem i prolet novu slutim
Po vodi bistroj što se plavi.

Dim močvara se igra, mota,

Al i u suknu tame tvoje
Neiskazanošću života
Bregovi napiti stoje.

***
Zora nad poljem - kao plot novi.
Presveti sin na oblaku plovi.

Izašla baba, hrani piliće.

Na nebu njegov lik joj osviće.
- Zdravo, unuče!
- Zdravo, bako seda!
- Uđi u kuću.
- A je l tamo deda?
- Kraj reke dole on krpi mreže.
- Da li u prošlost davnu vek'mu seže?
- Već devedeset mu minu zima. I prnu unuk put belog dima.

Sa dušom dede maglom se vije

Neznanog sveta gde podne zrije.

***
Zamani krilima dugim,
Nek grune snaga živa!
Rusijo, s ljudima drugim
Drukčija i stepa biva.

Između teladi, krava,

Po modroj dolini toj,
Sred ruha svetloplava
Korača i Koljcov tvoj.

U ruci - okrajak hleba,

A usta - ko višnje sok.
Zvezdanim sjajem je s neba
Sav osut pastirski rog.

A za njim iz snega, vetra,

Iz manastira sad,
Ide, odela svetla,
I njegov srednji brat.

Od Vitegre do Šuje
Išparta on sav kraj,
Izabra nadimak - Kljujev,
Blaženi Mikolaj.
Ko monah mudar, mio,
I sav kitnjasto rečit,
Bez vitih kudri, tio S
pušta se Uskrs večit.

A tamo, pozadi kose,

Koja ko smola sja,
Veseo, tršave kose,
Grem stazom, buntar, ja.

Put dug i strmost mnoga,

Svud su uvale trajne;
Al ja i s tajnom boga
Vodim sporove tajne.

Kamenom mesec netaknut

Obaram; u drhtaj skriti
Bacam kroz nebo nagnut
Iz sara nož skroviti.

A za mnom, drugih u letu,

Nevidljiv roj se sleže,
U dalji, po selu, svetu,
Snažni stih se razleže.

Od trava pletemo knjige,

S dva skuta reč nam se sruči.
A rođak naš, Čapige,
Ko sneg, ko dolja, zvuči.

Skri se, nestani, pleme,

Sna gadnog, misli uz bruku.
Na golo kameno teme
Spuštamo zvezdanu huku.

Dosta bi truleži, čame,

Zar letom slaviti pad -
Izbrisa i mrlje same
Ruski kraj probuđen, mlad...

Krilom već manu dugim

Nečujna snaga mu duga!
A već s ljudima drugim -
Pruža se i stepa druga.

***
Noć i polje, i jutarnji petli,
Sa oblačka zlatnog gospod svetli.
Oštar vetar kroz ravnice plave
Sa jasika skida nežne glave.

I mreškanje tmurnih valova

Sa jesenjom tugom ždralova!
Nad ribnjakom, ko prekinut zvon,
Srušio se stari očev dom.

Sve je ovde ko što beše tada,

Iste reke, ista bela stada.
Samo vrbe nad sivom dolinom
Iskrpljenom tresu pelerinom.

Neko nesta zauvek u tami,

Nikog nema pesmu da izmami.
O ramenu sanja rodni prag
Kom u mraku izgubi se trag.

Sve je tiho u ikone skutu,

Mesec čisti koljivo u kutu. ..
Mir svečani samo uznemiri
Iz zapećka miš plašljiv što žmiri.

***
Probudi me sutra što ranije,
Moja majko što strpljiva posta!
Iza humke druma što se vije -
Idem da dočekam dragog gosta.

Videh danas u šumi pre mraka

Trag širokih točkova u lugu.
Nija vetar pod kupom oblaka
Zlatnu njegovu dugu.

Proći će on još pre zore rane,

Pašće u žbun mesec s kapom lepom,
Kobila će veselo da mane
Nad ravnicom tad crvegoš repom.

Probudi me sutra rano, mati,

I osvetli naš sobičak uski.
Vele da ću uskoro postati
Znameniti poeta ruski.

Opevaću gosta i nas dvoje,

Peć i petla, naš krov, o naiđi...
I na pesme proliće se moje,
Mleko malih - tvojih krava riđih.

***
Il je nebo od bela povesma,
Il voda presahnu od soli guste?
Ti pevaš, a razuzdana pesma
Stavlja obalskih vrba uzde.

Modrim je žrvnjem samleveno

Vodeno zrnevlje u brašno,
Plavetnilo i zlato žeženo
Okružuju tugu ti strašnu.

Nije dirnut nežnošću sumornom

Tamni zamah tvojih ruku.
Svejedno - Arhangelskom il Umbom
Dospećeš u solovkinsku luku.

Svejedno, ispod punih paluba

Gledaćeš trošne, pogrbljene skite,
A u tebi već zapeva tuga
O pregibima tamošnje rakite.

Pa bi da se obesiš uz pesmu
znad voda tamna oka . ..
A mesto meseca u belom povesmu,
U oblaku, spokojno sja foka.
RAZBOJNIK

Škilji mesec, zvezde škilje,

Tiši glas slavuji viju,
Skriću se u šumsko bilje
S buzdovanom u busiju.

Nemoj, ribaru, kraj huma

Da ti mamac plovi rekom,
Nemoj, trgovče, sred šuma
Da se odaš zlatnom zvekom!

Krepko moja šaka hvata,

Ne zovu je zalud - klešta.
Dočepaće plašt od zlata
I brokata ruka vešta.

Munje šumsku tminu režu

I češljaju vlasi borom.
Izbavi me, moj bodežu,
Čuj, točkovi škripe gorom.

Glupi ljudi neće znati

Gde ja svoje blago zgrnuh.
Livada će mi ga dati,
Ako htednem, u noć crnu!