Stanovnistvo Jugoistocne Srbije

CMYK CMYK
ЦЕНТАР ЗА НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА
И СОЦИО-КУЛТУРНА ДИНАМИКА
ДЕМОГРАФСКА РЕПРОДУКЦИЈА
САНУ И УНИВЕРЗИТЕТА У НИШУ
СТАНОВНИШТВО ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ:

ISBN 978-86-7025-554-8
CMYK
CMYK
Ниш
2011
CENTER FOR SCIENTIFIC RESEARCH
OF SASA AND UNIVERSITY OF NIŠ
THE POPULATION OF SOUTHEASTERN SERBIA:

DEMOGRAPHIC REPRODUCTION
AND SOCIO-CULTURAL DYNAMICS
Edited by
Ljubiša Mitrović, PhD
Niš
2011

Приредио и предговор написао

др Љубиша Митровић
Ниш
2011
Центар за научна истраживања
САНУ и Универзитета у Нишу
СТАНОВНИШТВО ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ, књига 1

Приредио:
Програмски одбор Научног симпозијума:
академик Мирослав Пантић
др Драган Жунић
др Милорад Божић
др Петар Голубовић
Секретар Одбора:
Светлана Станојевић, секретар у Центру
Издавач:
За издавача:
др Драган Жунић
Лектор:
Ана Савић Грујић
УДК:
Александра Спасић
Превод резимеа на енглески:
др Надежда Стојковић
На корицама:
Општине према порасту - паду броја становника,
преузето са http://popis2011.stat.rs/
"Попис становништва, домаћинстава и станова
у Републици Србији 2011. ПРВИ РЕЗУЛТАТИ"
Република Србија - Републички завод за статистику
Техничка припрема:
Миле Ж. Ранђеловић, дипл. инж. ел.
Штампа:
"UNIGRAF-X-COPY" Ниш
Тираж:
150 примерака
ISBN 978-86-7025-554-8
САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР..........................................................................................................................9
ПОЗДРАВНА РЕЧ ...............................................................................................................11
Љубиша Митровић
ДРУШТВЕНА АКТУЕЛНОСТ ИЗГРАЂИВАЊА ПРОГРАМА ДУГОРОЧНИХ
МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНИХ ИСТРАЖИВАЊА ПРОБЛЕМА РАЗВОЈА
СТАНОВНИШТВА ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ .....................................................................13
Ljubiša Mitrović
SOCIAL ACTUALIZATION AND THE SCIENTIFIC SIGNIFICANCE OF CREATING
PROGRAMS OF LONG TERM MULTIDISCIPLINARY RESEARCH INTO THE
PROBLEMS OF POPULATION DEVELOPMENT OF SOUTHEASTERN SERBIA .............23
Јасмина Петровић, Драгољуб Б. Ђорђевић

МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНИ И ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНИ ПРИСТУП
У ПРОУЧАВАЊУ ДРУШТВЕНИХ ПОЈАВА: КОНКРЕТИЗАЦИЈА НА ПРИМЕРУ
ЈЕДНОГ НАЦРТА ПРОЈЕКТА.............................................................................................25
Jasmina Petrović, Dragoljub B. Đorđević
MULTIDISCIPLINARY AND INTERDISCIPLINARY APPROACH TO STUDYING SOCIAL
PHENOMENA: CONCRETIZATION ON THE EXAMPLE OF A PROJECT DRAFT.............46
Милован M. Митровић
ДЕМОГРАФСКА РЕПРОДУКЦИЈА, ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА И ОДРЖИВИ
РУРАЛНИ РАЗВОЈ У СРБИЈИ ...........................................................................................47
Milovan M. Mitrović
DEMOGRAPHIC REPRODUCTION, POPULATION POLICY AND SUSTAINABLE
RURAL DEVELOPMENT IN SERBIA...................................................................................62
Срђан Шљукић
ДЕМОГРАФСКИ АСПЕКТ РУРАЛНО-УРБАНЕ РАВНОТЕЖЕ
КАО ЈЕДАН ОД ПРЕДУСЛОВА ОПСТАНКА СРПСКОГ ДРУШТВА .................................63
Srđan Šljukić
DEMOGRAPHIC ASPECT OF RURAL-URBAN BALANCE
AS ONE OF PREREQUISITES OF SURVIVAL OF SERBIAN SOCIETY ............................73
Драгољуб Стојиљковић
НЕГАТИВАН ПРИРОДНИ ПРИРАШТАЈ СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ..............................75
Dragoljub Stojiljković
NEGATIVE POPULATION GROWTH RATE OF SERBIA....................................................82
Данило Ж. Марковић
ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ И
СОЦИО-КУЛТУРНА ДИНАМИКА СТАНОВНИШТВА ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ ..............83
Danilo Ž. Marković
TERRITORIAL ORGANISATION OF LOCAL SELFMANAGEMENT AND
SOCIO-CULTURAL DYNAMICS OF THE SOUTHEASTERN SERBIA POPULATION........89
Биљана Станковић
АДОЛЕСЦЕНТНИ ФЕРТИЛИТЕТ У ЈУГОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ .......................................91
Biljana Stanković
ADOLESCENT FERTILITY IN SOUTHEASTERN SERBIA ...............................................101
Јелена Предојевић-Деспић
ЕМИГРАЦИОНИ ТОКОВИ ИЗ ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ:
ГЛАВНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ И ПРОБЛЕМИ............................................................................103
Jelena Predojević Despić
EMIGRATION FLOWS FROM SOUTHEASTERN SERBIA:
MAIN TENDENCIES AND PROBLEMS .............................................................................117
Мирјана Рашевић, Горан Пенев

ЦРНА ТРАВА: ПРИМЕР ЕКСТРЕМНОГ ДЕМОГРАФСКОГ УРУШАВАЊА....................119
Mirjana Rašević, Goran Penev
CRNA TRAVA: EXAMPLE OF EXTREME DEMOGRAPHIC COLLAPSING......................131
Милорад Божић
ЕКОНОМСКА УСЛОВЉЕНОСТ ДЕМОГРАФСКИХ ТОКОВА У РЕГИОНУ ТОПЛИЦЕ..133
Milorad Božić
ECONOMIC CONDITIONING OF DEMOGRAPHIC CHANGES IN TOPLICA REGION ....146
Миомир С. Наумовић, Јелена Петковић

ЈУГОИСТОЧНА СРБИЈА – СЕЛА БЕЗ БУДУЋНОСТИ...................................................149
Miomir S. Naumović, Jelena Petković
SOUTHEASTERN SERBIA – VILLAGES WITHOUT FUTURE..........................................166
Сузана Марковић-Крстић
ДЕМОГРАФСКА КРЕТАЊА У ПОГРАНИЧНИМ ОПШТИНАМА И НАСЕЉИМА
ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ ..................................................................................................167
Suzana Marković – Krstić
DEMOGRAPHIC MOVEMENTS IN BORDERLINE MUNICIPALITIES AND
SETTLEMENTS OF SOUTHEASTERN SERBIA ...............................................................188
Драгана Динић
ДЕМОГРАФСКА РЕПРОДУКЦИЈА И СОЦИО-КУЛТУРНА ДИНАМИКА
СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ПИРОТ ............................................................................189
Dragana Dinić
REPRODUCTION OF DEMOGRAPHIC AND SOCIO-CULTURAL POPULATION
DYNAMICS MUNICIPALITY OF PIROT.............................................................................200
Драган Тодоровић
РОМИ У ЈУГОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ: ОД ДЕФТЕРА ДО ПОПИСА 2002. .......................201
Dragan Todorović
ROMA IN SOUTHEASTERN SERBIA: FROM DEFTER TO 2002 CENSUS .....................222
Слободан Цветановић, Душан Цветановић
СУБВЕНЦИЈЕ КАО ИНСТРУМЕНТ СМАЊЕЊА „ТРАНЗИЦИОНОГ СИРОМАШТВА“
СТАНОВНИШТВА ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ ...................................................................223
Slobodan Cvetanović, Dušan Cvetanović
SUBSIDIES AS AN INSTRUMENT OF DECREASING 'TRANSITIONAL POVERTY'
OF THE SOUTHEASTERN SERBIA POPULATION ..........................................................235
Нада Радушки
ДЕМОГРАФСКЕ И ЕТНИЧКЕ ОСОБЕНОСТИ ЈУГА СРБИЈЕ –
БУЈАНОВАЦ, ПРЕШЕВО И МЕДВЕЂА ...........................................................................237
Nada Raduški
DEMOGRAPHIC AND ETHNIC CHARACTERISTICS OF THE SOUTH OF SERBIA -
BUJANOVAC, PREŠEVO AND MEDVEĐA .......................................................................249
Петар Голубовић
ДЕМОГРАФСКИ РАЗВОЈ ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ .......................................................251
ПРЕДГОВОР
У зборнику Становништво југоисточне Србије: демографска репродукција

и социо-културна динамика који се налази пред вама, садржани су прилози ауто-
ра који су учествовали на округлом столу под истоименим називом, одржаном
13. маја 2011. године у организацији Центра за научна истраживања САНУ и
Универзитетa у Нишу.
Расправа демографа, социолога и економиста указала је на сву тежину и
озбиљност проблема демографске репродукције у југоисточној Србији, на по-
требу суочавања са узроцима и последицама феномена демографске „црне
рупе“, тј. процеса високе депопулације и сенилизације на овом геопростору. У
ауторским прилозима, истраживачи су тематизовали различите димензије/аспекте
овог комплексног, вишеслојног проблема, његове узроке и последице по при-
вредни и друштвени развој Србије, као и потребу научне елаборације пројеката
дугорочних, трансдисциплинарних истраживања о теми Становништво југо-
источне Србије: демографска репродукција и социо-културна динамика. Такав
пројекат окупио би истраживаче различитог профила, са различитих универзитета
и институција, а својим резултатима оправдао би научнотеоријску и социјално-
практичну релевантност истраживања овог проблема.
Резултати научног скупа, који су садржани у прилозима овог зборника,
поентирају демографски проблем југоисточне Србије као прворазредно наци-
онално, развојно и безбедносно питање земље. Очекујемо да ће друштвени акте-
ри, у времену које је пред нама, имати више слуха за овај проблем, те да ће се он
наћи не само у истраживачком фокусу академске заједнице, научне и стручне
јавности већ и „званичног друштва“. Расправа је показала – да се демографско
питање мора сагледавати само у контексту промене глобалне стратегије развоја,
активне политике равномерног привредног развоја Србије и унутрашње демокра-
тизације социјално-политичког система.
Захваљујемо свим учесницима округлог стола, као и управи Центра за на-
учна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, као и Ректорату Универзитета
у Нишу, на финансијској и организационој подршци за одржавање научног скупа
и публиковање овог зборника.
Проф. др Љубиша Митровић

руководилац пројекта:
Становништво jугоисточне Србије:
демографска репродукција
и социо-културна динамика
9
ПОЗДРАВНА РЕЧ

Одсек друштвених наука
Округли сто: Становништво југоисточне Србије:

демографска репродукција и социо-културна динамика
Ниш, Универзитет у Нишу, 13. 5. 2011.
Поштоване колегинице и колеге,
Поздрављам Вас у име управника Центра академика Мирослава Панти-

ћа, заменика управника за област природних наука, проф. др Владисава Сте-
фановића, дописног члана САНУ, начелникâ и сарадникâ наших одсека, и у
своје име.
Желим Вам добродошлицу у Центар за научна истраживања Српске
академије наука и уметности и Универзитета у Нишу. Центар је основан
1990. године, као посебна научна организациона јединица Универзитета у
Нишу, ради остваривања научно-истраживачке сарадње Српске академије на-
ука и уметности и Универзитета у Нишу и извршавања одговарајућих на-
учних задатака, посебно у истраживањима проблематике специфичне и зна-
чајне за југоисточну Србију, у области природних, медицинских, техничко-
технолошких, друштвених и хуманистичких наука.
Мењајући током година структуру, према потребама науке и организа-
ције научнога рада, Центар је сада институција која у своме саставу има осам
одсека: Одсек за математику, физику и гео-науке, Одсек хемијских и биоло-
шких наука, Одсек техничких наука, Одсек медицинских наука, Одсек језика
и књижевности, Одсек друштвених наука, Одсек историјских наука, Одсек
ликовне и музичке уметности.
Научноистраживачки рад у Центру одвија се у складу са плановима и
програмима појединих одсека – кроз реализацију истраживачких пројеката
(теренска и теоријска истраживања), организовање међународних и домаћих
научних скупова, промоцију и популаризацију науке, издавачку делатност, тј.
публиковање и промоцију резултата истраживања и научних радова саопште-
них на научним скуповима. Центар је, заправо, још један, мали, институци-
онални оквир – а таквих оквира никад довољно! – за научна истраживања,
ширење духа науке и научнога рада, као и мисије САНУ у овоме делу Србије.
У Центру се посебна пажња, по природи ствари, посвећује истражива-
њима проблема типичних и карактеристичних управо за овај део земље. Разу-
мљиво је, стога, с којим мотивима је замишљен и покренут пројект Стано-
11
12
вништво југоисточне Србије – друштвена и културна динамика, у чијем

се оквиру и организује овај округли сто, ради још једног отварања тегобне те-
ме депопулације, тј. демографскога и, тиме, свакога другог колапса југо-
источне Србије.
Оно што у свему овоме наука може, јесте: уочавање проблема, скре-
тање пажње јавности на проблем, истраживање проблема (опис, утврђивање
веза, објашњавање и разумевање), преиспитивање рационалности предузетих
политичких и других мера. У нашем случају сусрећемо се, најпре, са наивном
и популистичком епском идеологијом територија и идентитета (на нивоу
удружења „Девет Југовића“ и сличних добронамерних, али сасвим недејстве-
них настојања, али и на нивоу трагикомичних запомагања), затим, са поли-
тичком идеологијом централизованога развоја (наводно, само се богате земље
могу развијати равномерно!), најзад, са комплементарном политичком иде-
ологијом ружичасте регионализације. У свему томе, наука може да, на основу
методолошки поузданих налаза, предложи основу за израду рационалних ре-
шења проблема, чија је реализација у власти институција одлучивања.
Смисао великих научних скупова, као и малих, попут овога, јесте у то-
ме да се размене истраживачка искуства, провере налази, преиспитају аргу-
менти којима се подупиру предлози рационалних мера за разрешавање про-
блема.
Као што у саопштењима која ћемо чути, нема (судећи по садржини
приспелих сажетака) превише оптимизма у погледу могућности оживљавања
демографски скоро усахлих области југоисточне Србије, тако ни наше амби-
ције на овоме округлом столу нису велике. Ми можемо мало. Тамо где се не
ради скоро ништа, ни то није занемарљиво.
Још једном Вам желим добродошлицу, и успешан рад!
Проф. др Драган Жунић,

заменик управника Центра
за област друштвених наука
Љубиша Митровић УДК 001.89::314(497.11-12)
Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
ДРУШТВЕНА АКТУЕЛНОСТ ИЗГРАЂИВАЊА ПРОГРАМА

ДУГОРОЧНИХ МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНИХ ИСТРАЖИВАЊА
ПРОБЛЕМА РАЗВОЈА СТАНОВНИШТВА ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
Апстракт. У раду аутор најпре разматра друштвену актуелност и научни

значај истраживања проблема демографске реконструкције, феномена сени-
лизације и депопулације региона југоисточне Србије и њихове последице по
развој, социо-културну динамику и геополитичке безбедносне аспекте.
У фокусу његове анализе налазе се демографска кретања и њихов утицај на
друштвеноекономски развој. Посебно се разматра потреба и могућност из-
грађивања програма дугорочних мултидисциплинарних истраживања про-
блема развоја становништва југоисточне Србије, и указује на обавезе на-
учне заједнице Србије (Српске академије наука и уметности, универзитета,
института...) и друштвених органа у овој области.
Кључне речи: демографски проблеми, југоисточна Србија, програм

научних истраживања, друштвени развој, социо-културна динамика.
Уводне напомене – чему округли сто?

У последњих тридесет година политичари се у Србији „убише“ у дема-
гошком трагању за кључном одредницом националног програма, заборавља-
јући притом да је за Србију данас демографско питање, тј. демографска обно-
ва – питање свих питања.
Тема округлог стола СТАНОВНИШТВО ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ: ДЕ-
МОГРАФСКА РЕПРОДУКЦИЈА И СОЦИО-КУЛТУРНА ДИНАМИКА има
не само друштвену актуелност и тежину већ и научну релевантност за ака-
демску заједницу. Очекујем да расправа неће бити тек у знаку ламента и апела
интелектуалаца јавности о узнемиравајућој природи питањâ која разматрамо.
Наша је иницијатива да кроз проблематизацију ове теме укажемо на по-
требу изграђивања програма дугорочних мултидисциплинарних истраживања
у овој области; на утврђивање научне стратегије и „кандидовања“ овог про-
блема/питања као приоритетног за истраживање у научној заједници. При-
том, желимо одмах истаћи да немамо намеру да монополишемо ову иниција-
тиву и идеју око израде пројекта, већ да је у сарадњи са институтима и истра-
живачима у Србији обликујемо као макропројекат, као и да укажемо на по-
требу да Министарство науке, САНУ и универзитети подрже рад на једном
оваквом мултидисциплинарном пројекту. Ради се о потреби удруживања на-
13
14 Љубиша Митровић
пора бројних института и истраживачких тимова који би реализовали овај ма-

кропројекат1.
Стиче се, међутим, утисак да је у последње две деценије ова тема пре-
пуштена забораву – и усамљеним интелектуалцима у форми аларма јавно-
сти – за ким звона звоне?!
Време је за рационалнији и одговорнији однос научне заједнице и друштва
према питањима репродукције и развоја Србије. Србија се на крају 20. века и
на почетку новог миленијума нашла у транзиционом хаосу, не само као торзо
држава већ и као друштво које се изнутра разара и слама, уместо да се раци-
онално реорганизује, модернизује и реформише.
На науци је да истражи претпоставке, законитости начина производње
друштвеног живота, али и репродукције становништва као капиталног ресур-
са, да укаже на путеве и могућности оптималног, одрживог и хуманог развоја
друштва у савремености.
За индивидуу питање репродукције може бити личне природе, док је за
нацију то раr ехсеllence друштвено питање.
Демографско питање у савременој Србији, посебно на простору југо-
источне Србије, значајно се усложњава и заоштрава, отуда захтева целовито
разматрање и обликовање програма демографске политике, као саставног де-
ла развојне политике, опстанка и даљег напретка друштва Србије.
Узроци и тежина демографске девастације/слома

југоисточне Србије
Демографске анализе развоја Србије у последњих шездесет година по-
казују контрастну слику демографске репродукције становништва на терито-
рији Републике Србије: у распону од натпросечног наталитета („демографске
бомбе“ на Косову), преко релативно умереног наталитета на северу (Војводи-
на) и демографске девастације (у форми сенилизације и депопулације у југо-
источној Србији). Овај контраст праћен је процесима изразитих миграција,
механичким кретањем становништва, пражњењем унутрашњости и ствара-
њем „имиграционих сабирних центара“ од градова као што су Београд, Ниш,
Нови Сад и др.
1
Историја наше науке показује да демографско истраживање Србије има одређену традицију:
подсетимо се научног наслеђа у оквиру демографских истраживања (од Ј. Цвијића, Тихомира
Ђорђевића до М. Мацуре, Д. Брезника, Михаила Костића, Р. Петровић, Ј. Ћирића, М. Рашевић,
Г. Пенова, М. Бабић...).
Друштвена актуелност изграђивања програма дугорочних мултидисциплинарних истраживања 15
Табела 1. Демографски контрасти Србије
Регион Број становника на Процентуално

(окрузи) дан 30.6.2008. повећање према
стању из 2000.
Београд 1.621.396 1,3
Јужнобачки 605.720 7,8
Сремски 328.397 6,7
Борски 134.375 23,3
Поморавски 218.062 15,5
Зајечарски 126.217 13,5
Пиротски 97.223 11,3
Топлички 95.703 11,2
Извор: Институт за тржишна истраживања (medjunama@politika.rs)
Узроци катастрофалног демографског стања са којим се Србија, а осо-

бито југоисточна Србија суочава, различити су и не само актуелни већ и исто-
ријски и развојни и културнотрадицијски. Од ратова до социјално-економ-
ских и културно-цивилизацијских. Само је богу Марсу на жртвеник „покло-
њено“ око три милиона становника у 20. веку. Разлози социјално-економске
неразвијености отерали су у емиграцију бројан „контингент“ становништва.
Табела 2. Кретање укупног становништва 1880–2002. године
1880. 1940. 1953. 2002. Пораст/опадање

1880 –2002.
Број Стопа
раста (%)
Југоисточна Србија 442.880 1.061.687 1.075.301 1.107.289 664.409 0,75
Нишавски округ 129.920 280.515 303.482 391.932 262.012 0,91
Топлички округ 38.740 165.400 149.421 105.208 66.468 0,82
Пиротски округ 88.760 180.623 157.360 106.815 18.055 0,15
Јабланички округ 74.210 225.729 244.128 247.834 173.624 0,99
Пчињски округ 111.250 209.420 220.910 255.500 144.250 0,68
Извор: Војислав Крстић, Становништво југоисточне Србије: Компаративна студија
демографског развитка, Завод за урбанизам, Ниш 2007, стр. 415.
Погрешна развојна политика, ослоњена на парцијалну, деформисану,

радикалну индустријализацију и урбанизацију, такође је са своје стране до-
принела пражњењу руралног простора југоисточне Србије. Својевремено је
Томас Мор метафорично илустровао овај процес рекавши да су „овце појеле
људе“, што се код нас може парафразирати речима да су „фабрике и градови
прогутали сељаштво“. Неадекватан концепт развоја недовољно развијених
подручја, тачније непостојање адекватне политике регионалног развоја у Ср-
бији такође је један од фактора који је генерисао субразвој, тј. развој неразви-
јености у југоисточној Србији. Најзад, утицај културног подсистема у форми

културне традиције и, с друге стране, савременог потрошачког хедонизма2.
Табела 3. Густина и територијални распоред становништва
Укупна Број становника Удео у укупном

површина на km² становништву (%)
(km²) 1948. 1991. 2002.* 1948. 1991. 2002.*
Република Србија 88.361 74 111 ... 100,0 100,0 100,0
Централна Србија 55.968 76 104 104 63,4 59,4 73,4
Војводина 21.506 77 94 98 25,1 20,6 26,6
Koсово и Метохиja 10.887 67 180 ... 11,2 20,2 ...
Jугоисточна Србиja 14.010 73 80 179 15,7 11,5 14,0
Нишавски округ 2729 104 145 144 4,3 4,1 5,0
Toплички округ 2231 63 50 47 2,2 1,1 1,3
Пиротски округ 2761 58 42 39 2,5 1,2 1,4
Jaбланички округ 2769 84 92 90 3,5 2,6 3,1
Пчињски округ 3520 59 69 73 3,2 2,5 3,2
Ови и други фактори, као израз погрешне развојне и демографске поли-

тике у Србији, оставили су последице које имају следеће димензије:
а) здравствено-репродуктивну, г) политичку,
б) економску, д) културну,
в) социјалну, ђ) безбедносну.
Табела 4. Наталитет, морталитет и природни прираштај (на 100 становника)
Живорођени Умрли Природни прираштај

1880–1890. 1991–2000. 1880–1890. 1991–2000. 1880–1890. 1991–2000.
Централна Србија 42,3 10,5 25,5 11,8 16,8 -1,3
Југоисточна Србија 43,1 11,6 23,8 12,5 19,3 -0,9
Нишавски округ 44,4 10,0 24,9 12,7 19,5 -2,7
Топлички округ 38,9 11,1 21,6 15,5 17,3 -4,4
Пиротски округ 45,2 8,7 25,5 15,6 19,7 -7,0
Јабланички округ 45,8 11,4 26,7 12,5 19,1 -1,2
Пчињски округ 41,7 16,2 23,7 9,7 18,0 -6,3
2
Суочени смо са двоструким ударом на демографски биланс југоисточне Србије: с једне
стране „шок прошлости“, утицај традиционализма, рађање једног детета и феномена беле куге
у источној Србији, и са друге стране механички одлив становништва – спољне миграције –
„одлив мозгова“, савремени данак глобализацији и „шоку будућности“.
У свом прожимању и негативном збирном ефекту, ове последице гово-

ре о девастацији и демографском слому становништва југоисточне Србије,
али и о изразитом економском заостајању овог геопростора, са бројним им-
пликацијама на његову структуру и социо-културну динамику.
Транзиција и демографски проблеми
Одабрани модел транзиције, без социјалне одговорности, у облику ра-
дикалног неолиберализма и зависне модернизације, додатно је данас за-
оштрио све проблеме у друштву Србије. Довео је до деиндустријализације
земље, девастације привреде, масовне незапослености и осиромашења стано-
вништва, нових облика миграција, уништавања градова, условио је процес
одложеног заснивања бракова и смањење репродуктивне моћи становништва...
Све то додатно блокира процесе нормалне демографске репродукције стано-
вништва и извлачење из неразвијености простора југоисточне Србије.
Зашто је за Србију демографски проблем срж националног програма?

Савремена Србија налази се разапета између ретрадиционализације и
модернизације, између „шока прошлости“ и „шока будућности“, између при-
ча о небеском народу и утопије „Европа без алтернативе“. На том раскршћу
много је распућа и подела међу нама и у нама, много је очајних ламената и
јада. У том контексту транзиционог шока, са којим је суочена Србија и њене
елите и псеудоелите, ваља указати на то зашто је у Србији демографска обно-
ва срж националног програма. Не потцењујући значај територије, питања др-
жавног суверенитета и друге факторе као конститутивне елементе државе и
нације, треба рећи да без демографске обнове нема националног опстанка
једног народа и његове државе, те да се данас, као стратешко кључно питање
у Србији, морају приоритетно у јединству поставити нова развојна и демо-
графска политика, без којих нема бољитка у обнови становништва, у третма-
ну људског и културног капитала, у остваривању одрживог, хуманог и квали-
тетног развоја друштва.
Тај нови модел развоја видимо у социјалдемократском концепту
одрживог развоја, чије су одреднице мешовита својина са доминацијом акци-
онарства; социјално усмерена тржишна привреда; квалитет живота; равно-
мерни регионални развој; јединство партиципативне и представничке демо-
кратије; развијене институције солидарности; ослобођена масовна иницијати-
ва људи за стваралаштво; конституисање плуралистичког, отвореног, инова-
тивног, солидарног и одговорног друштва. Само се у оквиру оваквог кон-
цепта одрживог развоја (на фону progressio popularum – Ф. Мајор) може
обликовати целовита и продуктивна демографска политика друштва, која би
бројним системским мерама запошљавања, економско-развојне, социјалне,
здравствене, стамбене и образовне политике подстакла проширену демо-
грaфску репродукцију. У формирању овог модела демографске репродукције
морају се користити компаративна искуства из других земаља, посебно скан-

динавских, али и позитивни покушаји из праксе у нас (не потцењујући модел
Драгана Марковића Палме, тј. локалне интервенције у подстицању демограф-
ске обнове...).
Одговорност универзитетâ, САНУ и науке

Универзитети у свету нису само радионица у којима се производе
„спецождери“ (професионални идиоти) већ су и средишта културне и научне
свести. Поставља се питање каква је њихова мисија у нас? Без обзира на акту-
елну болоњску реформу, или управо због њеног једностраног остваривања,
наши универзитети се једнострано развијају, производећи кадрове за профе-
сионални рад и тржиште, а не за друштвени живот. У том смислу и сама Ака-
демија наука постала је „спецождерска“ институција, окренута природним и
техничким наукама. Нема озбиљнијих скупова о отвореним друштвеним про-
блемима: куда иде Србија?; шта је са демографским стањем у земљи?; каква
је природа економске и друштвене кризе са којом смо суочени?; шта је са пу-
тевима њеног разрешавања, шта је са концепцијом друштвеног развоја? Код
нас не постоји ниједан факултет за изучавање глобалних процеса и њихових
импликација на наш развој. Друштвене науке су у нас инструментализоване
за прагматичне, дневнополитичке циљеве, а социолози редуковани на анали-
тичаре, истраживаче јавног мњења, радећи ђавољски посао као шегрти и кал-
фе спинмајстора моделирања јавног мњења, у функцији центара политичке
моћи. Не потцењујући значај мањинског питања и родне равноправности,
ваљда у нашем друштву постоје и други егзистенцијални проблеми (поред
лезби-параде и односа друштва и институција према овој појави)!
Наше су друштвене науке у слепој улици. Догматизам није само кад се
слепо придржавате једне теорије него и када слепо следите туђе рецепте,
такав је данас случај са нашом псеудоелитом. Због тога су економске науке
редуциране на апологију неолибералне монетаристичке политике, и нису
окренуте развојним питањима. Слична је тенденција присутна у форми ин-
струменталне рационализације и зависне, компрадорске модернизације у си-
стему образовања, деловању медија и моделу управљања друштвом. У овом
контексту треба истаћи да и наука и интелигенција све више постају део
компрадорске буржоазије, ширећи и следећи обрасце културне зависности.
Редуцирајући интелектуалце у спецождере, у нове једнодимензионалне „за-
брађене Марије“, друштво остаје „без контролног аларма“, без узнемирене
савести, без будитеља јавности, без „недремног ока“. Оно, полако али сигур-
но, постаје плен великог механизма друштва спектакла и манипулације, без
способности за суочавање са кризом и изграђивање алтернативних пројеката
изласка из ње и даљег развоја.
Акциони програм дугорочне политике истраживања и реформе –

тј. демографске обнове – могући правци деловања
Комплексност проблема репродукције и развоја југоисточне Србије за-
хтева изградњу целовитог програма научне, социјалне, политичке и културне
акције. Друштвена тежина демографских проблема захтева и прецизно дефи-
нисање популационе политике3.
Табела 5. Резултати пројекције укупног становништва по варијантама,

2002–2032. (у 000)
Попис Константна Ниска Висока

2002. варијанта варијанта варијанта
2012. 2032. 2012. 2032. 2012. 2032.
Централна Србија 5466,0 5242,2 4599,7 5129,1 4603,6 5269,9 5190,3
Војводина 2032,0 1953,1 1629,4 1934,4 1724,0 1976,3 1956,2
Југоисточна Србија 1058,1 1020,7 930,6 1002,6 914,2 1023,3 1020,9
Нишавски окр. 381,8 358,7 302,8 355,4 311,6 362,0 348,2
Топлички окр. 102,1 97,1 86,9 94,6 82,8 97,3 94,9
Пиротски окр. 105,6 94,9 75,0 94,9 80,1 96,0 88,5
Јабланички окр. 240,9 231,4 205,6 227,7 203,7 233,0 230,8
Пчињски окр. 227,7 238,6 260,3 230,0 236,0 235,0 258,5
Полазећи од веберијанског одређења позива науке да она истражује и

нуди друге могућности развоја, упозорава јавност, институције и елите, док је
на политици да бира и реализује одређене програме, отуда постоји заједничка
одговорност науке и политике за друштвене промене. У наставку наших
разматрања указаћемо на могуће правце и форме деловања на подстицање
научног сазнавања и дугорочног разрешавања демографских и развојних
проблема са којима је суочена југоисточна Србија.
1. Развити програм мултидисциплинарних научних истраживања, ду-
горочних основних, развојних и акцијских истраживања – демографских и ра-
звојних проблема Србије/југоисточне Србије. На изради овог елабората ма-
кропројекта неопходно је ангажовати већи број истраживача и института са
различитих факултета и универзитета у Србији. Овај програм дугорочних,
мултидисциплинарних истраживања подразумевао би како основна макросо-
циолошка теоријска и емпиријска истраживања, тако и акцијска микросоци-
3
Популациона политика се обично дефинише као „скуп мера, акција и програма које спроводи
држава (влада) у циљу свесног усмеравања демографских промена. Као таква, популациона
политика увек је део развојно-економске и социјалне политике. Демографска транзиција један
је од значајних облика глобалне транзиције од традиционалног у савремено; модерно и
постмодерно друштво“ (М. Бабић, Демографија и социологија – веза или синтеза, „Службени
гласник“, Београд 2007, стр. 124).
олошка истраживања. У њиховом фокусу наћи ће се не само историја и ди-

јагноза демографских проблема већ и истраживање алтернативног модела по-
литике репродукције и развоја југоисточне Србије.
Поред теренског емпиријског истраживања, реализација овог макропро-
јекта захтеваће и одржавање специјализованих научних конференција (или
округле столове) које би се тицале следећих тема:
 неравномерни развој и демографски проблеми југоисточне Ср-
бије (тема коју кандидујемо за мај 2012. год.);
 етно-културолошке особености репродукције становништва ју-
гоисточне Србије;
 здравствена и социјална политика у служби подршке породици
и демографском развоју;
 улога образовања у промоцији демографске политике;
 улога државе у формулисању стратегије демографског развоја и де-
финисању популационе политике у функцији процеса институци-
оналне подршке породици;
 улога политичких партија, цркве и НВО у афирмацији вредности
демографске политике.
Поред научних конференција (округлих столова), Центар САНУ, при
Универзитету у Нишу, иницираће и трибински рад у виду предавања или
промоције значајних дела која обрађују демографску проблематику, а и
подстаћи ће истраживачку и издавачку делатност публикација које се баве
становништвом и насељима у југоисточној Србији. У овом контексту делова-
ња ми смо већ предузели неке акције (нпр. Центар је организовао промоцију
књиге проф. др Драгољуба Стоиљковића Демографски проблеми Србије, а у
јуну ће, у сарадњи са Групом за социологију Филозофског факултета, органи-
зовати округли сто са темом Допринос Јована Ћирића демографском и соци-
олошком истраживању). Такође, предвиђамо на јесен разговор о монографи-
ји Воје Крстића Становништво југоисточне Србије. На трибини Центра ра-
зговараће се у овој и наредној години о резултатима десетогодишњих на-
учних скупова Демографски токови и регионални развој, чији је реализатор
Економски институт Економског факултета у Нишу; такође, организоваће се
трибина са темом Поруке власинских сусрета социолога о пољопривреди и се-
лу на овом простору, затим о теми Абортус – између културе смрти и култу-
ре здравља и еманципација личности; извршиће се промоција значајних сту-
дија о становништву и насељима и демографским проблемима у Србији, и
одржаће се предавања истакнутих демографа и социолога са темом Демо-
графски проблеми и перспективе развоја Србије.
2. Друга форма нашег деловања могла би се означити као развијање
кампање културног и здравственог просвећивања омладине у виду предава-
ња, разговора, трибина, едукација итд. Ма колико то изгледало илузорно, на-
ма је и те како потребно установљење једног покрета за демографски развој
и културно-просветну акцију на афирмисање процеса унапређења рађања,
више улагања/игре за живот и културу мира уместо идеологије епског марти-

нијанства. На овом фону треба очекивати акцију апела и иницијативе у јавно-
сти око подршке породици и значаја демографске репродукције за опстанак
српског народа на овом простору.
3. Покренути иницијативу о месту демографије и демографских про-
блема у наставним плановима и програмима у школама и универзитетима. У
наставне силабусе унети јединице посвећене демографском питању, увести
социјалну демографију као дисциплину.
4. Иницирати да држава (парламент, влада) у области политике ра-
звоја и институционалне регулације дефинише политику демографске репро-
дукције и донесе системске законе којима ће се регулисати положај брака и
породице, област социјалне и стамбене политике, запошљавања и социјалне
заштите, како би се дугорочно и трајно деловало на подстицање брже
демографске обнове.
Крајње је време да се у Србији схвати да нема ни нације ни државе без
демографског супстрата, те да народ који тако интензивно одумире, као што
је то српски народ, нема будућност. Досад су Срби у ратовима у 20. веку
приносили жртве богу Марсу. С правом је песник метафорично записао да су
„Срби заклан народ“ (М. Бећковић). Уместо некрофилије и мартинијанства,
Србији је потребно више улагања у живот, „игре за живот“. У том смислу
обавеза је државе да кроз нову стратегију равномерног регионалног развоја
подстакне развој пољопривреде и села и демографско и производно оживља-
вање наших руралних простора, који су променама у последњих шездесет го-
дина девастирани.
Суочени смо са апокалиптичким стањем, у Србији данас сваке године
по један град средње величине умире. Од огњишта која гасну дошли смо до
феномена изумирања читавих насеља. У контексту утврђивања развојне по-
литике посебан значај има развој пољопривреде и села, као стратешки пут
обнове становништва југоисточне Србије. Само се кроз модернизацију и ра-
звој села, кроз развијање нових облика привређивања (поред пољопривреде,
развој сеоског туризма – етно-културног и еколошког), може подстаћи задр-
жавање становника, обнова угашених огњишта и ревитализација живота на
овим запуштеним просторима.
5. Акције комуналне заједнице. У оквиру деловања различитих институ-
ција и организација, значајно место, улогу и одговорност имају и општине,
као органи локалне самоуправе, које изградњом инфраструктурних објеката,
саобраћајница, одговарајућом мрежом институција на једном простору (у ли-
ку школа, здравствених, социјалних и културних институција) могу утицати
на промену не само руралног пејзажа већ и на инсталирање институци-
оналних претпоставки за демографску обнову села. У овом контексту треба
проучити и компаративна искуства изградње институција солидарности (по-
себно скандинавски модел), механизме подстицаја рађања и заштите мајке и
детета, као и њихову могућу примену на нашим просторима.
6. Такође, један од могућих праваца и облика деловања на афирмисању

вредности програма демографске обнове становништва Србије везан је за
деловање цркве, политичких партија и НВО, чију улогу не треба преценити,
али ни потценити.
7. Но, свакако, не потцењујући претходне форме ангажовања, ваља
истаћи и културно-цивилизацијски аспект ангажовања како би се извршила
ревалоризација система вредности у култури на овим просторима, како у
смислу ослобађања од традиционалних стереотипа и културе смрти из про-
шлости, тако и критичког суочавања и ослобађања од негативног утицаја са-
времене хедонистичко-потрошачке цивилизације. Суочени смо са генераци-
јом X, која се развија у сенци еха сексуалне и интернет револуције, наглаше-
ног егоистичког индивидуализма и социјалне неодговорности према питању
демографске репродукције, према себи и будућности. У тој култури секс је
постао потрошња, а не фактор репродукције. Отуда, после ратова који су по-
пут пошасти десетковали српско становништво у 20. веку, данас то чине
абортуси, који сваке године у Србији однесу око двеста хиљада зачетих жи-
вота, односно један град средње величине.
***
Имајући у виду историјске, геополитичке, демографске, социјалне и
културне аспекте проблема демографске репродукције у југоисточној Србији,
могли бисмо резимирати да су они комплексни и вишедимензионални, дуго-
рочно акумулирани, данас постали једна од унутрашњих граница бржем ра-
звоју југоисточне Србије, али и питање свих питања националног опстанка и
развоја. Чини нам се да би универзитет својом инцијативом за изградњу про-
грама мултидисциплинарних дугорочних истраживања овог проблема учи-
нио себе одговорним у својој научној и културној мисији и посланству, не са-
мо у академској већ и у широј друштвеној заједници.
Окупљајући вас као истраживаче на овом округлом столу, надам се да
ћемо чути ваше стручне и сериозне прилоге о различитим аспектима пробле-
ма демографске репродукције становништва југоисточне Србије у контексту
савремене социолкултурне динамике. Овај Центар нема намеру да монопо-
лише истраживања ове врсте, већ само да подстакне израду макропројекта ко-
ји би реализовали научни институти у једној интегрисаној мултидисципли-
нарној сарадњи у академској заједници Србије.
Ljubiša Mitrović
University of Niš
Faculty of Philosophy
SOCIAL ACTUALIZATION AND THE SCIENTIFIC SIGNIFICANCE OF

CREATING PROGRAMS OF LONG TERM MULTIDISCIPLINARY RESEARCH
INTO THE PROBLEMS OF POPULATION DEVELOPMENT OF
SOUTHEASTERN SERBIA
Summary
In this paper, the author considers the social actualisation and the scientific
significance of the research into the problem of demographic reconstruction, the
senilisation phenomenon and the depopulation of the Southeastern Serbia region,
and their consequences onto the development, sociocultural dynamics and
geopolitical security aspects.
The focus of his analysis is the demographic movements and their influence onto
the socio-economic development. There is special consideration of the need and
the possibility of making programs of long term multidisciplinary research of the
problems of the population development in Southeastern Serbia, and there is an
emphasis on the responsibilities of the scientific community of Serbia (Serbian
Academy of Sciences and Arts, universities, institutes, …) and other appropriate
social institutions.
Key words: demographic problems, Southeastern Serbia, scientific research

program, social development, socio-cultural dynamics.
Јасмина Петровић УДК 001.83:3
Универзитет у Приштини – К. Митровица 323.15(497.11)
Драгољуб Б. Ђорђевић
Машински факултет
МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНИ И ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНИ ПРИСТУП

У ПРОУЧАВАЊУ ДРУШТВЕНИХ ПОЈАВА:
КОНКРЕТИЗАЦИЈА НА ПРИМЕРУ ЈЕДНОГ НАЦРТА ПРОЈЕКТА
Апстракт. У првом делу рада се из теоријско-сазнајног и методолошког

угла образлаже неопходност мултидисциплинарне/интердисциплинарне са-
радње социологије са осталим, пре свега, друштвеним наукама. Специфично-
сти појединих делова предмета истраживања и сазнајни циљеви нужно
условљавају одређени вид сарадње међу наукама, што је супротно превлада-
вајућој позитивистичкој подели наука заснованој на разликама у предмету
проучавања. У случају социологије, дисциплинарна матрица постаје преуска за
проучавање дијахроне димензије појединих појава и процеса, а „сингуларни
конструкти“ делова стварности као крајњи резултати примене устаљених ме-
тодолошких поступака емпиријске социологије квантитативне оријентације,
незадовољавајући су оквири за потпуније тумачење развојне димензије би-
ло ког сегмента социјалне стварности. Савремени друштвени процеси, по-
пут глобализације, и „старе“ теме, као што је проблем развоја становништва,
„проширују“ класично схваћен предмет истраживања социологије: оно подра-
зумева стварање исцрпне искуствене евиденције која „пресеца“ границе поје-
диних наука у прикупљању релевантне и комплементарне грађе. У другом де-
лу рада представљен је нацрт Пројекта Одрживост идентитета Срба и на-
ционалних мањина у пограничним општинама источне и југоисточне Србије
(179013), који се изводи на Универзитету у Нишу – Машински факултет, као
покушај повезивања истраживачких напора у оквиру различитих наука ради
приближавања холистичком приступу проучаваном проблему.
Кључне речи: мултидисциплинарност, интердисциплинарност, дисциплинарна

матрица, принцип комплементарности, одрживи развој, становништво
„Ми нисмо истраживачи предмета, него

проблема. А проблеми могу пресецати
границе било ког предмета или дисциплине“.
Карл Попер

Припремљено у оквиру Пројекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина у по-
граничним општинама источне и југоисточне Србије (179013), који се изводи на Универзите-
ту у Нишу – Машински факултет, а финансира га Министарство за науку и технолошки развој РС.
25
26 Јасмина Петровић, Драгољуб Б. Ђорђевић
Преко граница:
дисциплинарно, мултидисциплинарно, интердисциплинарно
У различитим областима истраживања све се више наглашава као вре-
дна и корисна потреба за сарадњом међу наукама, за знањем као продуктом
тимског рада. Међутим, каткад у академском говору позивање на међусобну
сарадњу наука није праћено до краја дефинисаним концептима могуће са-
радње, али ни прецизирањем препрека за њено успостављање. С друге стра-
не, у литератури је учестала употреба појмова мултидисциплинарно и интер-
дисциплинарно, али је њихов садржај двосмислено дефинисан, често се ко-
ристе наизменично, без доследности (Choi, Pak 2006: 352). Када се томе дода
употреба појмова трансдисциплинарност и метадисциплинарност, конфузија
постаје још већа. Зато се с правом могу поставити бројна питања: да ли ови
термини означавају исте или различите ствари? Да ли постоји више од једног
начина на који је могуће окупити научнике из различитих дисциплина? Ако
постоји, које су препреке и предности сваког од видова сарадње наука, итд.?
Зато је неопходно начинити појмовну анализу и указати на нужне елементе у
дефинисању ових концепата.
Појам дисциплина је у речницима најчешће дефинисан као: а) „грана
знања“, б) „настава“ в) „учење“, при чему се као примери дају етаблиране ди-
сциплине (нпр. историја или економија (Oxford Advanced Learner’s Dictionary of
Current English, 1974; The Random House College Dictionary, 1975. итд.). Ди-
сциплина се слично одређује и у речницима новијег датума1 у којима се, осим
наведеног, под дисциплином подразумева још и „образовање, област студија,
вид делатности“, а као примери укључују класичне дисциплине попут антро-
пологије, архитектуре, итд. (One Look Dictionary Search, 2005, Compact Oxford
English Dictionary, 2005).
Када се анализирају расправе о концепту дисциплинарности које разра-
ђују садржину појма, могуће је уочити да постоје три врсте одређења. У
првим се наглашава научно-епистемолошка димензија дисциплина. Друга на-
глашавају позиционирање дисциплине у друштву, начин на који је она угра-
ђена у њега, или сумирање консеквенци које њени представници имају у дру-
штву, а трећа уважава институционални/организациони аспект дисциплина
(Chettiparamb, 2007). Постоје и мишљења да је могуће направити разлику ме-
ђу дисциплинама и у културолошком смислу, другим речима да „академске
дисциплине представљају различите културе“ (Bauer, 2000: 106). Каткад се
иде још даље у развијању културолошке перспективе, те неки аутори иденти-
фикују и механизме које користе научници за демаркацију и дефинисање њи-
хове академске „територије“. На пример, Бекер (1989: 20, према: Chettiparamb,
2007: 5) тврди да су „идоли, слике, књиге, артефакти, традиција, обичаји, пра-
ксе, језик, усвојена симболика, начин преношења знања... посебно реконстру-
1
Доступним он-лајн.
Мултидисциплинарни и интердисциплинарни приступ у проучавању друштвених појава 27
исана историја, хероји, митови и легенде...“ заправо инструменти омеђавања

дисциплина.
Поједини аутори инсистирају да дефинисање овог појма није независно
од научне традиције која постоји на одређеном простору и то доказују еви-
денцијом насталом на темељу компаративних истраживања дисциплинарних
матрица у различитим земљама. Не залазећи у детаље ових одређења, уз став
да целовито одређење треба да обједини све елементе, пажња ће бити усмере-
на на оне од суштинског значаја за тему рада – на аргументе који се тичу епи-
стемолошких критеријума за дефинисање научних дисциплина. У том сми-
слу, научне дисциплине је могуће одредити и као квазистабилне домене ми-
сли, делимично аутономне структуре које се разликују према предмету про-
учавања, теорији и методама које користе у истраживању (Aram, 2004: 380
према Chettiparamb, 2007: 3). У овом одређењу наглашавање квазистабилно-
сти, односно делимичне аутономности научних дисциплина, подразумева ува-
жавање чињенице да су њихове границе подложне променама као последице
сталног мењања и развоја, те да оне не могу бити једном заувек дефинисане.
Под појмом мултидисциплинарност подразумева се „комбиновање
различитих дисциплина; више грана учења или истраживања“ (Webster's New
World College Dictrionary, 2010); „сарадња, повезивање неколико дисциплина;
вид подучавања“ у коме се зарад објашњења користе визуре различитих на-
ука (The American Heritage Dictionary of the English Language, 2010); пројекат
истраживања или учење „које укључује неколико различитих академских
предмета или области професионалне делатности“ (English dictionary from
Macmillan Publishers Limited, 2009). У наведеним и другим консултованим де-
финицијама овога појма у речницима, мултидисциплинарност се тумачи као
заједнички ангажман припадника различитих дисциплина који раде незави-
сно, бавећи се различитим аспектима проблема; истраживачи раде паралелно
или у низу; као пројекат чији учесници одржавају улоге у контексту сопстве-
них дисциплина. Сходно реченом, мултидисциплинарност не оспорава ди-
сциплинске границе, подразумева да истраживачи следе логику својих, за-
себних методологија. Реч је о раду којим се обезбеђује спољна кохерентност,
а као резултат се добија збир појединачних делова сазнањâ која суштински
припадају различитим дисциплинама.
У најновијим речницима, али и у литератури која се бави дометима и
ограничењима концепта мултидисциплинарности, овај се појам често обја-
шњава тако што се уз дефиницију одређује и однос према сродном појму –
интердисциплинарност. Нa пример, мултидисциплинарност се дефинише као
„неинтегративна мешавина дисциплина при чему свака задржава своју мето-
дологију и претпоставке без промене или развоја под утицајем других дисци-
плина у оквиру мултидисциплинарног односа. Мултидисциплинарност се ја-
сно разликује од интердисциплинарности због односа који деле дисциплине.
У оквиру мултидисциплинарних веза та сарадња може бити узајамна и куму-
лативна, али не и интерактивна“ (Sensagent Corporation: Online Encyclopedia,
Thesaurus, Dictionary definitions and more, 2011). Према Роузенфилду (Choi,

2006: 354), мултидисциплинарни тимови раде паралелно или у низу полазећи
од њихових специфичних дисциплинских база за решавање заједничких
проблема. Реч је о таквом виду сарадње међу наукама где свака у свом до-
мену, користећи визуру из властите теоријске парадигме, примењујући своје
методе истраживања, нуди поглед на решење проблема.
Последњих деценија концепт мултидисциплинарности постепено бива
потиснут захтевом за још интензивнијом сарадњом међу наукама зато што су
током XX века „метафоре знања померене из статичке логике и темеља ка
структури динамичких својства мреже, система и поља“ (Klein, 2000: 21, пре-
ма Chettiparamb, 2007: 12). Интердисциплинарност подразумева интензивну
сарадњу између две дисциплине фокусиране на реципрочне акције, заједни-
чки рад припадника различитих дисциплина. Реч је о сарадњи са заједничким
циљем, при чему границе међу дисциплинама постају замагљене јер долази
до веће или мање интеграције и синтезе дисциплина. Интегративни и интер-
активни процеси односе се на интерну кохерентност (мотивисану жељом да
се учесници фокусирају на потребе тима) (Choi, 2006). Учесници тима уче
једни од других, у истраживању се примењује заједничка методологија, што
доприноси новом начину рада, стварању нових сазнања или перспектива, чак
и нових дисциплина. Исход је више него збир појединачних делова сазнања о
предмету проучавања који припадају различитим дисциплинама. Реч је
сврсисходној интеракцији знања, вештина и истраживачких процедура које
припадају различитим областима науке с циљем да се из различитих сазнај-
них перспектива сагледа проблем.
Неки аутори пак закључују да је реч само о терминолошкој разлици ко-
ја се односи на суштински исту димензију – сарадњу међу наукама, тј. да је
реч о различитим степенима успостављања веза у истом континууму (Choi,
2006: 359, Gayraud, 2005: 12). Притом, главна разлика се опажа „у погледу
природе процеса истраживања и његових резултата“ (Gayraud, 2005:12).
Мултидисциплинарност, као најосновнији ниво укључености више наука у
решавање једног проблема, јесте вид сарадње усмерене ка заједничком циљу,
али се она одвија паралелно и без изазова за дисциплинарне границе. С друге
стране, интердисциплинарност доноси реципрочне интеракције, што захтева
делимично растакање граница дисциплина са циљем да се генеришу нови
погледи на проблем, нова знања, хибридна истраживачка средства и уопште
методологија, и у крајњој инстанци формирање посве нових дисциплина. Ме-
ђутим, категоризација истраживања на мултидисциплинарна или интердисци-
плинарна није увек једноставна. У стварности постоји читав спектар рада ко-
ји пада између ове две крајности, од мултидисциплинарног рада са оштрим
границама између дисциплина, на једној страни, и холистичког приступа у
интердисциплинарном подухвату, на другој. Који је примеренији начин за
истраживање одређеног проблема, зависи од његовог карактера и могућности
развоја интердисциплинарности за ту врсту истраживања. Обично није могу-
ће ићи директно на потпуно холистички приступ без тога да истраживачки

напори прођу развој кроз различите фазе када проблем постепено постаје бо-
ље дефинисан и долази до све веће интеграције различитих истраживачких
приступа (The Royal Society, 1996: 1–2, према: Gayraud, 2005: 13).
Постоји и уверење да се концепт интердисциплинарности зачиње у ср-
цу самих дисциплина, да је реч о „историјски преплетеним концептима“
(Klein, 2000: 8, према: Chettiparamb, 2007: 15). Другим речима, окупираност
граничним темама, хибридизације у дисциплинама су у природи самог знања.
Последица је да „овај процес слаби поделу рада према дисциплинама, откри-
ва празнине, стимулише узајамну оплодњу и ствара нове области знања, нове
проблеме истраживања“ (Klein, 2000: 18, према: Chettiparamb, 2007: 16).
Поред нормативистичких и епистемолошких аргумената за сарадњу ме-
ђу дисциплинама, у анализама интердисциплинарности могуће је препознати
и читав низ феноменолошких оправдања потеклих из посматрања научне пра-
ксе. Стога, аналитичари у више тачака излажу предности концепта интерди-
сциплинарности: креативност често захтева интердисциплинарна знања;
„имигранти“ из једне дисциплине често дају значајан допринос новој области
проучавања; неке значајне теме истраживања налазе се у пољима између тра-
диционалних дисциплина; многи интелектуални, социјални и практични про-
блеми захтевају интердисциплинарни приступ; интердисциплинарна знања и
истраживања служе да нас подсете на идеално јединство знања; већа истра-
живачка флексибилност интердисциплинарних истраживања представља ин-
телектуални еквивалент путовањима у нове земље; она поспешују комуника-
цију у оквиру савременог академског простора и помажу да се мобилишу
огромни интелектуални ресурси који могу бити искоришћени за постизање
веће друштвене рационалности и правде, премошћавајући уситњеност дисци-
плина; интердисциплинарност игра улогу у одбрани академских слобода;
(Nissani 1997: 201, према: Chettiparamb, 2007: 16).
Постоје, наравно, и контрааргументи за интердисциплинарна повезива-
ња наука: интердисциплинарност је паразитска конструкција и не може по-
стојати без дисциплине и када је институционализована; овај се концепт ко-
ристи дисциплинарном мaтрицом не доприносећи знању у изворним дисци-
плинама; веома је тешко остварив у пракси; креативне идеје се јављају на
идиосинкратички начин и нису ствар организације знања јер се оно не може
гарантовати и производити на захтев; опасност од тога да се све дисциплине
претворе у један екуменски дискурс, сет метода; интердисциплинарност мо-
же постати дисциплина и овековечити један бирократски модел; постоји опа-
сност од површности у мери да може чак допустити легитимизацију диле-
тантизма; у неким случајевима као супротност дисциплинарном проучавању
овај приступ постаје само нормативистички дискурс; итд. (Chettiparamb, 2007).
Из самог одређења науке и методолошких поставки на којима се засни-
ва произилази интердисциплинарност науке као њена суштинска карактери-
стика. Ако наука тежи систематским објашњењима која се истовремено могу
проверавати чињеницама, редовно се догађа да се могу открити модели уза-

јамних односа важећих у широким областима чињеница, што значи да уз по-
моћ малог броја принципа на којима се темељи научно објашњење може да се
покаже да велики број исказа о чињеницама чини логички јединствен систем
знања (Nejgel, 1974: 3–4). Управо из ове логичке а потом и из епистемолошке
утемељености наука – тежње да се дође до објективног, проверљивог, систе-
матског и прецизног знања – произилази нужност интердисциплинарне и
мултидисциплинарне сарадње наука. Oдмах се поставља питање, чему онда
инсистирање на строгом дисциплинарном разграничавању наука као услову
за стицање дигнитета једне посебне науке, и поготову чему широка дебата
која се у историји и филозофији науке повремено врло жестоко водила око
омеђавања предмета и метода појединих наука, односно око дистанцирања од
сродних наука.2
Сам развој науке обележен је амбивалентним процесима. С једне стра-
не карактерише га снажна „диференцијација“ знања која је водила продубљи-
вању сазнања унутар појединих научних дисциплина произашлом из поделе
рада у свим областима човекове делатности, самим тим и научне делатности.
Механизме који су погодовали строгој дисциплинарној подели наука, чији се
почеци често смештају у XIX век, неки аутори виде у индустријској револу-
цији, развоју природних наука, напретку технологије, али и захтеву инду-
стрије за ускоспецијализованим стручњацима. Модерни универзитет, насто-
јавши да одговори овим потребама, развио је тренд ка све софистициранијим
инструментаријима у појединим пољима истраживања и тако повратно до-
принео додатној специјализацији, сматра Клајн (Klein, 1990: 21–22, према:
Gayraud, 2005: 11). Таквим правцем развоја науке отворено је питање о томе да
ли је јединство знања још увек могуће? Савремени концепт мултидисципли-
нарности и интердисциплинарности управо је усмерен на овај сазнајни про-
блем. У његовој дискусији не треба пренебрегнути да су идеје о јединству на-
ука и о општем знању, синтези и интеграцији знања присутне у делима Пла-
2
Треба подсетити, између осталог, на велики спор, тзв. спор око метода (Methodensreight),
односно питања о томе да ли друштвене (идиографске) науке могу баштинити достигнућа у
методологији природних (номотетских) наука. Спор је започео 1883. објављивањем књиге
Испитивања о методи друштвених наука и политичке економије напосе Карла Менгера с
једне стране, и књиге Увод у духовне науке Вилхелма Дилтаја, с друге, што је био повод да се
отвори оштра полемика између позитивиста и историста око позитивистичког епистемолошког
становишта да природне и друштвене науке треба да буду јединствене у својим основним ло-
гичко-методолошким начелима, иако се због својих особености морају служити различитим
истраживачким поступцима. Овај спор трајао је око пола века (са прекидом око Првог светског
рата). Други спор под називом „сукоб око позитивизма у немачкој социологији“ започет је 60-их
година прошлога века између представника тзв. критичког рационализма (Попер, Алберт) и
представника критичке теорије (Адорно, Хабермас), који је отворен око питања методологије
друштвених наука, али се проширио и на расправу о вредносним судовима и на друга питања
која су у ближој или даљој вези са овом проблематиком. О методолошким консеквенцама ових
спорова видети: Milić (1978); Novaković (1994); али и изворна дела: Diltaj (1980) i Menger
(2008); итд.
тона и Аристотела, али и да су се периодично и касније јављале у списима

Френсиса Бекона, Декарта, француских енциклопедиста, потом Канта, Хегела
и Конта. Сваки од њих је изразио забринутост због фрагментације знања, и
свако, на свој начин, изнео визију о јединству знања. Међутим, универзали-
стички начин размишљања није победио потребу за разграничавањем наука
(Klein, 1990: 19, према: Gayraud, 2005: 11).
С друге стране, стари филозофски идеал о јединству наука поново је
актуелизиран у критици парцијалности сазнања сабијеног у појединачне ди-
сциплине и све израженијем услову постављеном научном сазнању, тј. у мо-
гућности науке да одговори потреби човека за што целовитијим и смислени-
јим увидом у предмет властитог проучавања. Сазнајни разлог за преиспити-
вање дисциплинарне омеђености научног сазнања потпомогнут је и друштве-
ним разлозима, који чине поједине науке немоћним пред изазовима савреме-
них друштвених процеса – глобализације и интеркултуралности, глобалног
загревања, епидемија нових болести, тероризма..., али и све развијенијим осе-
ћајем да проучавање појава које припадају граничним областима науке нужно
тражи тесну сарадњу различитих дисциплина како би се досегла суштинска
особеност проучаваног проблема. Ништа мање изазова пред науку не по-
ставља се и код покушаја решавања појединих сложених практичних питања,
која захтевају њену помоћ у дефинисању оквира нужних интервентних мера.
Одговори на њих и разрешење проблема најчешће нису долазили из те-
оријско-методолошког језгра једне науке сабијене у редукционистичку форму
строге дисциплинарне матрице, већ су захтевали оригинална укрштања знања
као производа продубљеног проучавања проблема унутар више дисциплина.
Такве потребе изнедриле су интензивна повезивања наука, не само у
смислу сагледавања постављених питања из визура различитих дисциплина
већ у трагању за новим хибридним теоријским, методолошким и практичним
сажимањима, која су доприносила решењу конкретних проблема. Прва пра-
ктична употреба мултидисциплинарног приступа бележи се током Другог
светског рата у војно-индустријском комплексу. Наиме, авионска компанија
Локид (Lockheed) је на основу сарадње стручњака из више области успела да
развије млазни авион за само 143 дана. Шездесетих и седамдесетих година
XX века мултидисциплинарни приступ је успешно примењен у Великој Бри-
танији у склопу великих јавних пројеката у грађевинском сектору у оквиру
регионалног и урбанистичког планирања. Ови пројекти дали су завидне ре-
зултате, а подразумевали су укључивање стручњака из различитих области:
архитеката, урбаниста, инжењера, геодета, социолога, географа, економиста
итд.3 Многи угледни универзитети су препознали интерес у брисању граница
међу дисциплинама приликом подучавања надолазећих генерација стручња-
3
Помињемо овде један изузетно значајан пројекат тога типа на коме су радиле три познате бри-
танске компаније: Ove Arup & Partners, Colin Buchanan & Partners and Robert Matthew Johnson-
Marshall & Partners.
ка, што је довело не само до промене у начину едукације него и до оцењива-

ња његових резултата, тј. користи које има за ширу заједницу (DEA and FBE,
2008). Требало је образовање испитати и из угла разумевања концепта ин-
тердисциплинарности и мултидисциплинарности и њихове примене у раду
код научног подмлатка (Millar and Dillman, 2010). Неки су отишли и даље: ра-
зматрали су и теоријско-методолошку укорењеност поменутог концепта
истраживања, али и коначни учинак на аутономију у сфери научног рада и
образовања (Chettiparamb, 2007). У том смислу се пропитују како нивои могу-
ће сарадње међу наукама и проблеми које у том повезивању треба решити на
различитим просторима „сусретања“: концептуалним и теоријским, у пољу
примене истраживачких метода, анализе података и синтезе нових сазнања;
преиспитиван је и притисак који долази из окружења ка универзитетима у
правцу проучавања оних проблема који доводе до „некритичке капитулације
пред плановима и проблемима утврђеним од стране влада и корпоративних
интереса“ (Hearn, 2003: 12, према: Chettiparamb, 2007: 51).
Социологија:
између „дисциплинарне матрице“ и интердисциплинарности
Уколико се оставе по страни новије анализе домета и могућа ограниче-
ња концепта мултидисциплинарности и интердисциплинарности и врати на
разматрање аргументације њему/њима у прилог, нужно је освртање на епи-
стемолошку и методолошку оправданост сарадње међу друштвеним наукама.
Проблем дискусије о адекватности „дисциплинарне матрице“ у друштвеним
наукама отворен је, између осталог, и зато што је, упркос признавању одређе-
ног степена егзактности овој групи наука, евидентно да њихово предметно
поље обухвата и истраживање појава које имају динамичку, развојну ди-
мензију, тешко обухватљиву „залеђеном сликом“ – поготову добијеном емпи-
ријским истраживањем структуре само једног њеног аспекта. Пре свега, на
овом аргументу утемељена је критика доминације логичког позитивизма у
хуманистичким наукама, те и у социологији. На удару критике нових соци-
јалних реалиста и когнитивних релативиста су готово неприкосновене прет-
поставке емпиријске социологије да „стварност“ може бити исцепкана у спе-
цифични реални низ концепата који се стандардизованим процедурама опера-
ционализују како би се прикупиле чињенице о предмету истраживања. Пода-
ци подвргнути статистичкој процедури пак доносе резултате о повезаности
међу варијаблама служећи се корелацијама, мултиплим регресијама и другим
моделима које за претпоставку имају вероватноћу. На делу је читав поступак
у коме се мерењем проверавају концепти. Крајњи резултат таквог поступка
од критичара емпиријске социологије oцењује се као „сингуларни конструкт,
а његова референтна тачка је неки из целине изрезани ентитет што све за-
једно редукује концептуализацију на подухват иницијалних наслућивања, ру-
диментарне имажерије, непосредне спекулације о томе какве облике ти нала-
зи попримају у стварном свету“ (Pawson, 1986: 53, према: Mežnarić, 1990:

430). Као специфични продукти емпиријске науке о друштву, такви констру-
кти преузимају улогу дескриптивног, структурног или узрочног „објашњења“
или чак репрезентације реалног (друштвеног) света, заснованог на моделу ве-
роватноће, а да не постану део теоријског дискурса (Mežnarić, 1990; 430).
Другим речима, изражава се забринутост над чињеницом да често проучавана
појава филтрирана кроз теоријско-методолошки поступак спознаје у оквиру
уске дисциплинарне матрице постаје окрњена слика стварног предмета про-
учавања.
Овако расцепкана слика стварности по мишљењу критичара емпиријске
социологије погодује све већој (зло)употреби налаза свих познатих идеологи-
ја. И сазнајни и контекстуални друштвени разлози поводи су многим покуша-
јима унутардисциплинарног самовредновања како метода које се најчешће
користе у одређеној науци, тако и владајућих теоријских парадигми. У том сми-
слу постоји и настојање да се искористе критички потенцијали социологије.4
Изузетно значајни сегменти науке јесу: не само питања еманципаторске
улоге и критичког потенцијала сваке појединачне науке, и социологије сâме,
већ и пропитивање смисла уске специјализације у појединим наукама, не-
упитног језика одређене науке као инструмента грађења значења, доминантне
методолошке оријентације, као и други могући проблеми који се отварају у
чину саморефлексивности. Знање у било којој области није настало линеар-
ном акумулацијом која претпоставља непроменљивост и непроблематичност
језика, оно је „холистичко a разумевање теорије подразумева више него само
разумевање експлицитних јој формулација; постати компетентни корисник
неке теорије значи пре свега овладати целокупним знањима, вештинама и ве-
ровањима“ (Hesse, 1980; 209, према: Mežnarić, 1990: 433).
Идеју о искораку из теорије и методологије „стандардне социологије“ и
њеном повезивању са осталим наукама ради потпунијег увида у суштину
„друштвеног“ које у савременом контексту постаје флуидно, један вид крхке
материје, „друштво од стакла“ (Korkif, 2010), могуће је реализовати кроз
иступање из ограничености дисциплинарног „кампуса“ (Latur, 2010). Само
кроз излазак из властитог забрана, кроз уску сарадњу са другим наукама и
промену визуре из које се „друштвено“ посматра, социологија може престати
да врши „насиље над својим предметом истраживања“ (Birešev, 2010). Коре-
нита трансформација друштва захтева и ново дефинисање социологије. Мо-
дерно друштво сада не обилује односима који су довољно специфични да би
се назвали друштвеним и посебно онима који би спадали у домен једнога
4
Не улазећи у различита епистемолошка тумачења и она из угла филозофије науке, која су део
вековне расправе о свету виђеном очима реалиста и антиреалиста, објективиста и релативиста,
за потребе теме је значајно указати на чињеницу да су у оваквим ситуацијама за науку уопште,
па и за социологију, од огромне користи питања којима се баве теорија сазнања и филозофија
науке. Другим речима, уз методолошка преиспитивања унутар одређене дисциплинарне матри-
це, потребна су и она која припадају наведеним доменима.
друштва. „Данас је друштвено растворено: истовремено је и свугде и нигде“

(Latur, 2010). Промена је захватила и друштво и науку, и то захтева промену
и предмета и метода друштвених наука, сматрају представници нове францу-
ске социологије и то показују на примеру плодног повезивања социологије са
антропологијом, филозофијом политике, лингвистиком, психологијом итд.
Треба имати у виду дискусију о адекватности „дисциплинарне матри-
це“ у друштвеним и хуманистичким наукама и због тога што је упркос при-
знавању одређеног ступња егзактности овој групи наука запажено да њихово
предметно поље обухвата и истраживање појава које имају тзв. дијахрону ди-
мензију (Пијаже), дакле, предмете проучавања који укључују димензију вре-
мена или историчности. Иако се методе појединих наука које проучавају исте
делове стварности веома често међусобно искључују – нпр. у овом случају
методе историје и социологије схваћене у најширем смислу, које на неки на-
чин и доприносе њиховом разликовању – „добро је познато да се многе дру-
штвене појаве не могу темељније социолошки испитати без најтешњег осла-
њања на резултате и поступке историјских наука. У ту групу појава спадају
пре свега оне појаве у чијем је проучавању неопходно да се испитају дужи
процеси друштвеног развоја и друштвених кретања. Истраживачки задаци
ове врсте не могу се решити без ослањања на историјске податке и исто-
ријски истраживачки поступак“ (Milić, 1978: 12–13).
Искорак из „стандардне социологије“:

одрживи развој, идентитети, пограничје
Мада не потпуна, приложена аргументација упућује на потребу мулти-
дисциплинарне и интердисциплинарне сарадње међу наукама која се, извиру-
ћи из саме научне природе, несумњиво намеће као модел проучавања и теме
у фокусу пажње научног скупа – изучавања особености социо-културне дина-
мике становништва. Домену поменуте теме свакако припада и настојање да
се спозна суштина идентитетских структура мањинских и већинског народа
на одређеној територији. Стога је у другом делу рада представљен нацрт Про-
јекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина у пограничним
општинама источне и југоисточне Србије (179013), који се изводи на Уни-
верзитету у Нишу – Машински факултет, као покушај повезивања истражи-
вачких напора у оквиру различитих наука зарад приближавања холистичком
приступу проучаваном проблему и, зашто не, изградњи и дефинисању једног
особеног поља изучавања које би могло еволуирати од мултидисциплинарног
до интердисциплинарног концепта, попут етничких, родних или културалних
студија. На такву могућност упућује и сâм назив истраживачког пројекта који
обједињује вишедимензионални концепт одрживог развоја, који је већ дуго
изван граница чисте економске науке и бриге искључиво о природним ресур-
сима планете Земље, и комплексни појам идентитета. Проучавање иденти-
тетских структура немогуће је замислити а да се у случају тумачења персо-
налног идентитета не користи апаратура из домена психолошког и антропо-

лошког поља истраживања, док разумевање колективног припада дисципли-
нарном кругу пре свега етнологије и социологије. За тумачење ове динамичне
конструкције, која се константно креће не само од димензије „ја“ до димензи-
је „ми“ обједињујући их већ и кроз мноштво различитих слика у својеврсној
„идентитетској геометрији“ (Kofman, 2010), потребно је трагати и развити но-
ве аналитичке оквире и концепте и применити их у објашњењу понашања и
деловања друштвених актера у контексту одрживог развоја на граници.
Нацрт Пројекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина

у пограничним општинама источне и југоисточне Србије (179013)
Актуелност истраживања
Подручја источне и југоисточне Србије њени су најдевастиранији дело-
ви: већина тамошњих пограничних општина, од Градишта, преко Босиле-
града, до Бујановца, деценијама спада у најсиромашније – очигледан пример
је Трговиште. Угрожени су државни интереси уз границу, јер досадашњи ра-
звој није био одржив: економија стагнира, животна средина је деградирана,
култура заостаје, социјални живот пропада. Читаве пограничне области су де-
мографски празне, већина села је пред гашењем, простор се чисти од људи,
становништво исељава и нестаје. Нема очувања, камоли процвата, културног
идентитета Срба и националних мањина – Бугара, Влаха, Рома, Албанаца, без
одрживог развоја. Њихов идентитет – језик, религија, традиција и културна ба-
штина – истраживаће се и довести у узрочно-последичну везу са могућностима
одрживог развоја у трима димензијама: економској, социјалној и еколошкој.
Примереном методологијом биће сагледан привредни, социјални, еколошки и
културни капацитет сваке општине понаособ, као и идентитет Срба и мањина у
интеркултуралној и прекограничној перспективи, ради формулисања опште и
посебних стратегија одрживог развоја. Шансе одрживог развоја рубних општи-
на, тиме и одрживости идентитета Срба и мањина, расту и због чињенице да се
оне наслањају на границу, сада и границу ЕУ. Друштвени и политички актери
пограничних региона, округа, градова и општина, све локалне заједнице, доби-
ће алате за препознавање потенцијала и остваривање одрживог развоја, гајење
и очување културног идентитета већинског народа и мањина.
Опис пројекта
Будући да идентитет постоји искључиво као плурална категорија,
истраживање одрживости идентитета подразумева како проучавање аспеката
који припадају домену личног, тако и оних који се тичу породичног, локал-
ног, регионалног, конфесионалног, националног, па и транснационалног.
Идеја о проучавању одрживости идентитета у пограничним областима исто-

чне и југоисточне Србије додатно је занимљива будући да живот уз границе
које раздвајају припаднике различитих нација свакако доноси и особености
које се формирају у специфичним условима нужног „сусрета“ различитих
култура. Претпостављена наглашена потреба за очувањем сопственог наци-
оналног, културног, регионалног и др. идентитета као саставни део живота у
пограничном појасу само је један сегмент могућих потенцијала одрживог ра-
звоја укупног социјалног живота у истраживаном подручју. Стога, на истра-
живачима је да установе не само особености идентитетских структура већ и
да фигуративно речено испитају њихову виталност.
Прелиминарна сазнања стечена о предмету истраживања, његова ком-
плексност и чињеница да смо готово ускраћени за социолошке радове и по-
датке са истраживаног подручја, утицала је на избор истраживачке стратеги-
је. Методолошки оквир, који би у овом случају омогућио поуздан приступ за
целовито емпиријско проучавање и сагледавање одрживости идентитета Срба
и националних мањина у контексту шире заједнице, могао би бити обезбеђен
само интердисциплинарним приступом и применом тзв. мешовите методоло-
гије (mixed methodology). Предност оваквог истраживачког приступа очигле-
дна је, како у прелиминарној фази истраживања, када треба дефинисати све
релевантне везе и односе које истраживањем треба обухватити (и код уобли-
чавања ваљаног хипотетичког оквира истраживања), тако и у каснијим фаза-
ма истраживања, када се добијени резултати применом комплементарних ме-
тода могу врло успешно користити у продубљеној анализи предмета истра-
живања. Посебна корист од комбиновања истраживачких стратегија које при-
падају мање стандардизованим истраживачким процедурама из домена ква-
литативне методологије и оних који припадају уходаноj квантитативној ори-
јентацији уз комбинацију са анализом садржаја бројних докумената очитује
се, између осталог, и у стварању богате искуствене евиденције, могућности у
очувању целовитости увида у испитивани проблем.
Заправо, овде није реч само о примени методологије специфичне за ра-
зличите друштвене науке, из чијих ће углова поједине теме бити сагледане,
већ и о уважавању принципа триангулације метода и извора података који по-
дразумева да се о истим темама сазна из различитих извора и применом ра-
зличитих метода прикупљања података. На овакав начин осмишљен методо-
лошки оквир истраживања омогућио би да се до окончања рада на Пројекту
кроз читав низ заокружених емпиријских истраживања прикупи, анализира и
уопшти искуствена евиденција, што би у крајњој линији резултирало једном
обимном студијом случаја која би могла да одговори на почетно питање, које
је у суштини и иницирало окупљање истраживача на Пројекту – о квалитету
идентитета Срба и националних мањина на испитиваном подручју и томе да
ли се може говорити о његовој одрживости.
Истраживачки рад на Пројекту почиње дефинисањем основног теориј-
ско-методолошког оквира за проучавање теме, идентификацију кључних про-
блема и њихово ближе спецификовање кроз одређени број подтема које ће

бити у фокусу пажње истраживача.
Изради више нацрта посебних истраживањâ која ће бити изведена у
сфери економског, социјалног, културног живота у пограничном делу источне
и југоисточне Србије претходи научна дескрипција становништва/институци-
ја/инфраструктура на испитиваном подручју. Дакле, анализа демографских
података, стања у привреди, (не)запослености, еколошког стања, стања у кул-
тури, образовању, медијима, социјалној заштити, насеобинским карактеристи-
кама... То подразумева увид и анализу статистичких података о становништву
у поменутим аспектима друштвеног живота на испитиваном подручју, кон-
султовање других званичних извора података из релевантних републичких, ре-
гионалних и локалних установа, као и прве одласке на терен који би подразу-
мевали теренско истраживање експлоративног карактера превасходно са при-
меном методе посматрања и дубинског интервјуа. Паралелно са овим активно-
стима, истраживачи ангажовани из области историје, права, језика, етнологије
припремају своје опште прилоге који су од значаја за разумевање културне по-
задине идентитета Срба и мањинских група на испитиваном подручју.
На темељу дефинисаног теоријско-методолошког оквира истраживања
и анализе прикупљене искуствене евиденције, истраживачки тим планира по-
четком друге године и у четвртој години рада на Пројекту емпиријска истра-
живања анкетног типа „Идентитет и квалитет живота Срба и етничких мањи-
на у подручју источне и југоисточне Србије“. Применом квантитативне мето-
дологије биће утврђен материјални и културни стандард становништва, иску-
ства и ставови испитаника у области међуетничких односа, политичког, при-
вредног и културног живота у локалној заједници, људских права, екологије
и осталим аспектима социјалног живота у пограничним општинама источне и
југоисточне Србије.
Анализа резултата анкетног испитивања послужиће као основа за изра-
ду нацрта више истраживања квалитативног, што подразумева индивидуални
истраживачки рад или рад мање групе истраживача усредсређених на
продубљивање сазнања о појединим проблемима добијених квантитативним
истраживањем. Планирана су истраживања коришћењем фокус-групног ин-
тервјуа, дубинског интервјуа и посматрања за истраживања.
Рад истраживача из економије, права, језика, историје и историје уме-
тности, на основу анализа привредне инфраструктуре, правне регулативе, до-
кумената, архивске грађе и материјалних остатака културе – кроз коришћење
методологије примерене истраживаним областима, исходоваће прегледом и
анализом релевантних проблема кроз резултате у виду заокружених научних
студија и монографских публикација, о чему ће више речи бити у детаљнијем
опису годишњег плана истраживања Пројекта.
Значај истраживања
Пројектна тема је од изузетног научног и друштвеног значаја, јер се
бави питањем одрживости идентитета Срба и националних мањина у најнера-
звијенијем делу Србије, подручју које је дуже време само спорадично пред-
мет пажње истраживача и одговорних друштвених актера. Одатле такав
мањак научне искуствене евиденције, самим тим и могућности да се на њој
заснује скуп стратегија које би се тицале ревитализације битних аспеката еко-
номског, социјалног, културног живота у пограничном делу источне и југо-
источне Србије. Тим пре што је и из оскудног емпиријског увида и скромних
сегментираних научних анализа, које захватају само поједине аспекте соци-
јалне реалности пограничних подручја, очигледна девастација већине облика
њиховог социјалног, економског и културног живота. Тако је значај истражи-
вања на пројекту „Одрживост идентитета Срба и националних мањина у по-
граничним општинама источне и југоисточне Србије“ видљив у научном и
друштвеном доприносу.
Научни значај огледа се у продубљеном теоријском и емпиријском изу-
чавању комплекса одрживог развоја у трима кључним димензијама: еко-
номској, социјалној и еколошкој, и то у специфичним условима неразвијених
подручја. Истраживање је усмерено на целокупно захватање стања и перспе-
ктиве економског живота: од привреде и пољопривреде, преко путне и желе-
зничке инфраструктуре до прекограничне привредне сарадње, трговинске ра-
змене и туризма; социјалног живота на граници: од друштвеног капитала,
демографског кретања, етничких и других миграција, материјалног стандарда
становништва, преко особености институција социјалног живота, социјалне
дистанце и етничких стереотипа до вредносних оријентација младих, поро-
дичних вредносних матрица и других индикатора идентитетских структура; и
еколошког живота на граници: природних ресурса, управљања природним
ресурсима, еколошке свести, заштите природе, производње здраве хране.
Истраживање је усмерено и на обухватну обраду културне позадине иден-
титета већинског народа и националних мањина на граници: културног ка-
питала већинског и мањинских народа, уз интензивно проучавање рели-
гијско-конфесионалне панораме, мањинских вера, већинских вера, политичких
односа већина-мањина, специфичности књижевности и језика већине и мањи-
на, културних установа, културних манифестација, обичаја, музике, народног
стваралаштва, прекограничне културне сарадње, мултикултурализма, интер-
културализма.
Научни значај Пројекта огледа се и у следећим истраживачким исходима.
1. Стварање богате научне искуствене евиденције о поменутим еле-
ментима друштвеног живота у пограничним деловима источне и ју-
гоисточне Србије.
2. Холистичким увидом у проблем могуће је добити и нова сазнања о
међусобној искључивости или синергији између појединих аспеката
економских, социјалних, културних и еколошких особености испи-

тиваног подручја.
3. У области друштвено-хуманистичких наука први пут би идентитет
Срба и националних мањина био анализиран у контексту одрживог
развоја једног дела Србије.
4. Утврђивање особености досад недовољно проучаваног феномена
социјалног живота уз државне границе.
5. Холистички приступ, уз принцип триангулације метода истражива-
ња и комплементарну употребу различитих извора података, подсти-
цај је за развој тзв. мешовите методологије (mixed methodology) у
области друштвених наука, по чему Србија видно заостаје за европ-
ском научном праксом.
Друштвени значај огледа се у томе што ће се истраживањем доћи до
формулисања: а) опште, и б) посебних стратегија одрживог развоја и одржи-
вости културног идентитета Срба и националних мањина.
Тиме ће друштвено-политички актери на нивоу државе (влада и одгова-
рајућа министарства), пограничних региона, округа, градова и општина, све
локалне заједнице, добити дефинисане индикаторе стања, али и средства за
препознавање потенцијала и остваривање одрживог развоја, гајење и очување
културног идентитета већинског народа и мањина. Тако се отвара пут плани-
рања друштвеног развоја региона од идентификације, преко евалуације до
конкретног деловања.
Опис истраживања
У првој години рада на Пројекту планиране су следеће истраживачке
активности.
1. Спецификовање проблема истраживања и израда прелиминарног
теоријско-методолошког оквира. Наведене активности подразумевају:
 интензивно проучавање литературе која се односи на све реле-
вантне аспекте предмета истраживања;
 појмовну анализу и дефинисање основних категорија које ће бити
доследно коришћене током рада на пројекту (појмови национал-
ни идентитет, одрживост идентитета, границе, мањинско и већин-
ско становништво итд.);
 у оквиру спецификације проблема дефинисање циљева и задатака
истраживања – тј. одређивање ширине и дубине истраживачког за-
хвата;
 дефинисање хипотетичког оквира истраживања;
 операционализацију хипотетичког оквира и идентификацију и
класификацију варијабли;
 прецизирање посебних истраживачких проблема у оквиру гене-
ралне теме Пројекта.
2. Истраживачи ангажовани за историју, право, језик, етнологију при-

премају своје опште прилоге, који су од значаја за разумевање кул-
турне позадине идентитета Срба и мањинских група на испитиваном
подручју.
3. Проучавање историјског контекста померања граница у проучава-
ном подручју, особености живота у пограничној регији источне и ју-
гоисточне Србије и идентификација могућих утицаја историјата од-
носа са суседним земљама на квалитет актуелне прекограничне са-
радње.
4. Анализа правне регулативе којом је уређено питање односа већин-
ских и мањинских народа у Србији и суседним земљама са којима се
граничи Србија. Анализа правних основа међуетничких односа у
контексту успостављања услова за међуетничку сарадњу и квалитет
ових односа.
5. Попис релевантних извора података насталих независно од потреба
истраживања на Пројекту. Увид и анализа статистичких података о
свим параметрима о становништву у поменутим аспектима друштве-
ног живота на испитиваном подручју, консултовање других зва-
ничних извора података из релевантних савезних, регионалних и ло-
калних установа.
6. Научна дескрипција становништва/институција/инфраструктура на
испитиваном подручју. Анализа демографских података, стања у
привреди, (не)запослености, еколошког стања, стања у култури, обра-
зовању, медијима, политичкој активности локалних заједница, соци-
јалној заштити, насеобинским карактеристикама. Израда више нацр-
та првих квалитативних експлоративних истраживањâ која ће истра-
живачи самостално или у мањим групама извести у сфери економ-
ског, социјалног и културног живота у пограничном делу источне и
југоисточне Србије. Одређивање узорка за истраживања, припрема
истраживачког инструмента и теренске реализације. Прикупљање
података на терену, обрада и анализа података. Писање извештаја о
истраживачким резултатима.
Конкретни резултати у првој години истраживања:
 теоријска анализа идентитета;
 теоријска анализа мултикултурализма или интеркултурализма на гра-
ници;
 студија о правном положају националних мањина у Румунији, Бу-
гарској и Македонији;
 студија о померању државних граница;
 попис и опис привредних субјеката у пограничним општинама (на-
даље: ПО);
 попис и опис културних установа и објеката физичке културе и спор-

та у ПО;
 попис и опис образовних институција у пограничним општинама;
 попис и опис установа социјалне заштите и социјалне политике у ПО;
 попис сакралних објеката, култних места и црквишта у ПО;
 попис туристичких места и објеката у ПО;
 анализа граничних прелаза у ПО;
 попис и анализа већинских и мањинских медија у ПО;
 израда регистра писаца из ПО;
 израда библиографије књижевних дела писаца из ПО (2000–2010);
 израда регистра писаца националних мањина и њихове библиогра-
фије из ПО (2000–2010);
 израда регистра историјских, културно-уметничких и спортских угле-
дника из ПО;
 израда и класификација невладиних организација у ПО;
 анализа програма и резултата мањинских партија у ПО;
 музика на граници;
 студија о особеностима породичниих односа у пограничном делу
источне и југоисточне Србије;
 израда инвентара и типологизација угоститељских објеката у ПО.
Опис истраживања II, III, IV година

На темељу дефинисаног теоријско-методолошког оквира истраживања
и анализе прикупљене искуствене евиденције из различитих извора, али и из
сазнања стечених на основу мањих експлоративних истраживања, планиране
су следеће активности.
1. Почетком друге године рада на Пројекту емпиријско истраживање
анкетног типа – „Идентитет и квалитет живота Срба и етничких
мањина у подручју источне и југоисточне Србије“. Истраживање би
било изведено на репрезентативном узорку становништва источне и
југоисточне Србије (најмање 1200 испитаника). Образложење: циљ
овога испитивања је да применом квантитативне методологије утвр-
ди материјални и културни стандард становништва, искуства и ста-
вове испитаника у областима: међуетничких односа, политичког,
привредног и културног живота у локалној заједници, људских пра-
ва, екологије и осталим аспектима социјалног живота у пограничним
општинама источне и југоисточне Србије (Велико Градиште, Го-
лубац, Мајданпек, Неготин, Кладово, Зајечар, Књажевац, Бабушни-
ца, Димитровград, Пирот, Црна Трава, Босилеград, Бујановац, Пре-
шево, Сурдулица, Трговиште). С обзиром да је реч о корелацијском
и развојном типу истраживачкога нацрта, добијени подаци ће омо-
гућити не само пресек актуелног стања испитиваних појава већ и за-

кључивање о врсти и величини промена између једног и другог при-
купљања података планираног током четврте године Пројекта. Тако-
ђе, на основу тако конципираног нацрта могуће је закључивати и о
понашању подскупова (појединих делова популације посматрано
према различитим критеријумима – територијалном, према соци-
јалном статусу, у различитим етничким групама итд.) у оквиру
основног скупа – истраживане популације. Имајући у виду сложе-
ност идентитетских структура, то би значило могућност да се уоче
разлике у персоналним и посебно социјалним сегментима идентите-
та које извиру из националних, класних, професионалних, култур-
них и других разлика.
2. Друга година рада подразумева сумирање и уопштавање теоријско-
методолошких искустава стечених на истраживању сложеног ком-
плекса идентитетских структура.
3. Тoком треће године Пројекта на темељу анализа резултата првог ан-
кетног испитивања планирана је израда неколико нацрта истражива-
ња квалитативног типа који би подразумевали индивидуални истра-
живачки рад или рад мање групе истраживача фокусираних на про-
дубљивање сазнања о појединим проблемима добијених квантита-
тивним истраживањем. Планирана су истраживања коришћењем фо-
кус-групног интервјуа, дубинског интервјуа и посматрања за про-
дубљена истраживања:
 особености културног и верског идентитета Срба и мањинских
етничких група у ПО (пограничним општинама);
 међуетничких односа, етничке дистанце и етничких стереотипа;
 прекограничне културне и привредне сарадње у ПО;
 породичне вредносне матрице;
 старачких домаћинстава;
 гастарбајтерског и печалбарског села у ПО;
 типова сеоског градитељства, инфраструктуре и туризма у ПО.
4. Паралелно са поменутим активностима дела истраживачког тима
Пројекта 179013, рад истраживача из економије, права, језика, исто-
рије и историје уметности – на основу анализа привредне инфра-
структуре, правне регулативе, докумената, архивске грађе и матери-
јалних остатака културе – кроз коришћење методологије примерене
истраживаним областима исходоваће прегледом и анализом реле-
вантних проблема кроз следеће резултате:
 студије о привредној политици ПО понаособ;
 студија о стању и перспективи пољопривреде у ПО;
 студија путне и железничке инфраструктуре у ПО;
 студије економских, еколошких и туристичких потенцијала Дуна-
ва, Старе планине и Суве планине;
 студија економске одрживости старих заната у ПО;

 студија међудржавних уговора Србије са Румунијом, Бугарском и
Македонијом;
 монографска обрада етнографских група: Шопи и Торлаци;
 монографска обрада националних мањина: Власи, Роми, Бугари,
Албанци;
 социолошко-емпиријска студија мањинских вера у ПО;
 опис и емпиријска обрада сакралних објеката, култних места и
црквишта у ПО.
5. Четврта година рада на Пројекту подразумева реплику поменутог
анкетног испитивања из друге године рада с циљем да се компара-
цијом резултата првог и другог истраживања установи квалитет и
смер евентуалних промена у идентитету и квалитету живота Срба и
етничких мањина у испитиваном подручју. Тиме се отвара пут за по-
стављање у методолошком смислу репера за праћење динамичких
елемената идентитетских структура.
6. Примена методологије специфичне за различите друштвене науке,
из чијих ће углова поједине теме бити сагледане, али и комплемен-
тарна примена метода и извора података у оквиру доминантног со-
циолошког дискурса проучавања, као крајњи резултат дала би цело-
вит увид у испитивани проблем. На овакав начин осмишљен методо-
лошки оквир истраживања омогућио би да се до окончања рада на
Пројекту кроз читав низ заокружених емпиријских истраживања
прикупи, анализира и уопшти искуствена евиденција, што би у крај-
њој линији резултирало једном обимном студијом случаја која би
могла да одговори на почетно питање, које је у суштини и иницира-
ло окупљање истраживача на Пројекту – о квалитету идентитета Ср-
ба и националних мањина на испитиваном подручју и томе да ли се
може говорити о његовој одрживости.
7. Као исход примењеног истраживачког поступка уз већ поменуте, на-
водимо још неколико планираних резултата у другој, трећој и че-
твртој години рада на Пројекту.
 Демографско-статистичка анализа виталних карактеристика ста-
новништва – број, националност, конфесија, пол, доб, место ста-
новања, образовање, занимање – пограничних општина источне и
југоисточне Србије.
 Студија о протестантизацији Рома у ПО.
 Монографска студија Националних савета Влаха, Рома, Бугара и
Албанаца.
 Студија резултата и домета мањинских НВО у ПО.
 Регистар и анализа културних манифестација на граници.
 Студија о вредносним оријентацијама и стиловима живота омла-
дине у ПО.
 Емпиријско истраживање социјалне и етничке дистанце, предра-

суда и стереотипа у ПО.
 Попис, опис и анализа образовне инфраструктуре у ПО.
 Типолошко разврставање насеља у ПО.
 Сеоско градитељство, инфраструктура и туризам у ПО.
 Перспектива производње здраве хране у ПО.
 Студије економских, еколошких и туристичких потенцијала Ду-
нава, Власинског језера, Старе планине, Суве планине.
 Опис и емпиријска обрада перспективних туристичких места и
објеката у ПО.
 Социоемпиријско истраживање еколошке свести становништва у
ПО.
 Прекогранична привредна сарадња.
 Прекогранична културна сарадња у ПО.
ЛИТЕРАТУРА
Antić, Milan T., Đorđević, Dragoljub B. i Katica R. (Stevanović) Hedriх (prir.). 1988. Prirodne nauke
danas: filozofsko-sociološki i metodološki problemi. Niš: IJ Univerziteta u Nišu.
Bauer, Henry H. 1990. Barriers against Interdisciplinarity: Implication for Studies of Science, technology,
and Society (STS), Science, Technology, & Human Values, Vol. 15 No. 1, 105-119, SAGE
publication, Inc.
Birešev, Ana. 2010. Nove francuske sociologije, Treći program Radio Beograda 146, II, str. 9–32.
Bugarski, Ranko. 2010. Jezik i identitet. Beograd: Biblioteka XX vek.
Grayraud, Valérie. 2005. Multidisciplinary research in FET, dostupno na: ftp://ftp.cordis.europa.eu/pub/
ist/docs/fet/press-20.pdf (приступљено: 05. 04. 2011)
Gerc, Kliford. 2010. Antropolog kao pisac. Beograd: Biblioteka XX vek, кnjižara Krug.
DEA/FBE 2008. Thinking across disciplines – interdisciplinarity in research and education, доступно
на: http://fuхu.dk/filer/DEA/Publikationer/08_aug_tхinking_across_disciplines.pdf (приступљено:
20. 03. 2011)
Diltaj, V. 1980. Zasnivanje duhovnih nauka, Beograd: Prosveta.
Drezgić, Radа. 2010. „Bela kuga“ među „Srbima“: o naciji, rodu i rađanju na prelazu vekova.
Beograd: Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju.
Ђорђевић, Драгољуб Б. и Богдан Ђуровић. 1994. Од магије до науке. Ниш: Дом.
Encarta World English Dictionary [North American Edition]. 2009 Microsoft corporation. All rights
reserved. Developed for Microsoft by Bloomsbury Publishing Plc. Доступно на:
http://encarta.msn.com/dictionary_1861631797/multidisciplinary.html (приступљено: 05. 05. 2011)
Zaman, Gheorghe, Goschin, Zizi. (2010). Multidisciplinarity, Interdisciplinarity and Transdisciplinarity:
Theoretical Approaches and Implications for the Strategy of Post-Crisis Sustainable Development,
Theoretical and Applied Economics, Volume XVII, No. 12(553), pp. 5–20. доступно на:
http://store.ectap.ro/articole/532.pdf (приступљено: 02. 04. 2011)
Zanini, Pjero. 2002. Značenja granice. Beograd: Clio.
Zeman, Marija Gajger i Zdenko Zeman. 2010. Uvod u sociologiju (održivih) zajednica. Zagreb: IDZ
Ivo Pilar.
Korkif, Filip. 2010. Društvo od stakla. Za jednu etiku krhkosti. Treći program Radio Beograda 146,
II, str. 33–66.
Kofman, Žan-Klod. Izumevanje sopstva. Jedna teorija identiteta. Treći program Radio Beograda 146,
II, 2010. Str. 121–138.
Latur, Bruno. 2010. Nikada nismo bili moderni. Esej iz simetrične antropologije, Novi Sad: Mediterran
publishing.
Магдаленић, Златко. 2010. „Ка социолошком разумевању одрживог развоја“. Социолошки преглед
XLIV(2): 309–324.
Menger, K. 2008. Istraživanja o metodi društvenih nauka s posebnim osvrtom na političku ekonomiju,
Beograd: Službeni glasnik.
Mežnarić, Silva. 1990. „Šta je to doista novo u sociologijskoj metodi?“. Revija za sociologiju, 3, str.
427–435.
Milić, Vojin. 1978. Sociološki metod, Beograd: Nolit.
Millar, M. Morgan, Dillman, Don A. 2010. Defining and Indefining Interdisciplinary Research
among Doctoral Candidates, Social & Economic Sciences Research Center (SESRC),
Washington State University, Pullman Washinton, доступно на: http://www.sesrc.wsu.edu/
dillman/papers/2010/Millar%20%20Dillman%20IDR%20Cognitive%20Interview%20Tech%
20Report%20final.pdf (приступљено: 24. 03. 2011)
Nejgel, Ernest. 1974. Struktura nauke, Beograd: Nolit
Novaković, Staniša. 1994. Uvod u opštu metodologiju i istorija metodološke misli, Beograd: Filozofski
fakultet.
One Look Dictionary Search, Copyright Oxford University Press, One Look Dictionary Search. URL:
http://www.onelook.com (приступљено: 10. 12. 2006).
Oxford Advanced Learner’s Dictionary of Current English. Oxford: Oxford University Press, 1974.
Sensagent Corporation: Online Encyclopedia, Thesaurus, Dictionary definitions and more, 2011.
Доступно на: http://dictionary.sensagent.com/Interdisciplinarity/en-en/ (приступљено: 27. 04.
2011).
Тодорова, Марија. 2010. „Балканите между клишето и европейското бдеще“. Философски
алтернативи 19, no. 6: 5–16.
The American Heritage Dictionary of the English Language, 4th edition Copyright. 2010 by Houghton
Mifflin Harcourt Publishing Company. Published by Houghton Mifflin Harcourt Publishing
Company. Доступно на: http://www.yourdictionary.com/multidisciplinary (приступљено: 03. 05.
2011).
The Random House College Dictionary, New York: Random House, Inc., 1975.
Compact Oxford English Dictionary. Copyright Oxford University Press, 2005. Доступно на:
http://www.askohford.com (приступљено 14. 12. 2005).
Chettiparamb, Angelique. 2007. Interdisciplinarity: a literature review, The Interdisciplinary Teaching and
Learning Group, Subject Centre for Languages, Linguistics and Area Studies, School of
Humanities, University of Southampton, доступно на: http://www.heacademy.ac.uk/assets/York/
documents/ourwork/sustainability/interdisciplinarity_literature_review.pdf (приступљено: 20. 03.
2011).
Choi, Bernard C.K., Pak, Anita W.P. (2006), Multidisciplinarity, interdisciplinarity and transdisciplinarity
in health research, services, education and policy: Definitions, objectives, and evidence of
effectiveness, Clin Invest Med, Vol. 29, no 6. Доступно на: http://www.courseweb.uottawa.ca/
pop8910/PDF%20Files/Cхoi_Multidisciplinary.pdf (приступљено: 07. 04. 2011).
Compact Oxford English Dictionary. Copyright Oxford University Press, 2005. доступно на:
http://www.askohford.com/ (приступљено 11. 12. 2005).
Čiževski, Kšištof. 2010. Etos pograničja. Beograd: Biblioteka XX vek, кnjižara Krug.
Džejkobs, Džejn. 2010. Gradovi i bogatstvo nacija: principi ekonomskog života. Novi Sad: Mediterran
publishing.
Webster's New World College Dictionary. 2010. by Wiley Publishing, Inc., Cleveland, Ohio. Доступно на:
http://www.yourdictionary.com/multidisciplinary (приступљено: 07. 04. 2011).
Jasmina Petrović
University of Priština, Kosovska Mitrovica
Dragoljub B. Đorđević
University of Niš
Faculty of Mechanical Engineering
MULTIDISCIPLINARY AND INTERDISCIPLINARY APPROACH

TO STUDYING SOCIAL PHENOMENA:
CONCRETIZATION ON THE EXAMPLE OF A PROJECT DRAFT
Summary
In the first part of the paper, the necessity for a multidisciplinary/interdisciplinary
cooperation between sociology and other, above all, social sciences is elaborated
from a theoretical, epistemological, and methodological standpoint. Specifics of
particular parts of the subject of research and epistemological goals imply a
certain manner of cooperation between sciences, which is contrary to the
governing positivist division of sciences based on different subjects of study. In
the case of sociology, the disciplinary matrix becomes too narrow for the study of
diachronic dimensions of certain phenomena and processes, while “singular
constructs” of parts of reality as final results of the application of routine
methodological procedures belonging to the empirical sociology of quantitative
orientation represent unsatisfactory frameworks for a more complete interpretation
of developing dimensions of any segment of social reality. Contemporary social
processes, such as globalization, and “old” topics, such as the problem of
population development, “expand” the classically understood sociological subject
of research: it implies the creation of comprehensive experiential records which
“cross” the borders of individual sciences while collecting relevant and
complementary material. In the second part of the paper, there is a draft of the
project Sustainability of the Identity of Serbs and National Minorities in the
Border Municipalities of Eastern and Southeastern Serbia (179013), conducted
at the University of Niš – Faculty of Mechanical Engineering, as an attempt at
connecting research efforts within different sciences with the aim of getting
closer to a holistic approach to the researched problem.
Key words: multidisciplinarity, interdisciplinarity, disciplinary matrix,

complementarity principle, sustainable development, population.
Милован M. Митровић УДК 314.18:314.15(497.11-22)
Универзитет у Београду
Правни факултет
ДЕМОГРАФСКА РЕПРОДУКЦИЈА, ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА

И ОДРЖИВИ РУРАЛНИ РАЗВОЈ У СРБИЈИ
Апстракт. У овом раду критички се разматрају друштвене околности у

којима су српско друштво у целини, а посебно његова неразвијена југо-
источна рурална подручја, блокирани у своме развоју и доведени у стање
пуког преживљавања. У неповољном глобалном контексту најтеже пролазе
неразвијени региони и маргиналне друштвене групе, који су тада непо-
средно егзистенцијално угрожени. Алармантно стање демографске репроду-
кције и депопулација југоисточних подручја у Србији узима се као синте-
тички показатељ дубоке кризе глобалног српског друштва. Потпуно занема-
рена популациона политика само је још један пример социјално неодговор-
не глобалне политике у Србији у дужем периоду. Њене последице су изразита
депопулација сеоских, југоисточних, брдско-планинских и пограничних по-
дручја Србије коју је данас веома тешко зауставити, а још теже преокренути.
Да би се ови негативни трендови преокренули у смеру одрживог регионал-
ног, локалног и руралног развоја, неопходна је најпре промена нерационал-
но централизованог и према споља зависног модела глобалног друштвено-
економског развоја Србије. Нови модел глобалног развоја пратиле би одго-
варајуће мере алтернативне аграрне, популационе и културне политике на
селу, а посебно у неразвијеним и стратешки важним југоисточним подру-
чјима Србије.
Кључне речи: демографска репродукција, популациона политика, одрживи

рурални развој Србије.
Сваки развој који траје, па и развој села и пољопривреде на који се

обично мисли кад се говори о одрживом руралном развоју, није могућ без
одговарајућег демографског развитка. Равнотежа између броја и потреба ста-
новништва и расположивих добара веома је важна за друштвено-економски
развој сваког друштва без обзира да ли га посматрали структурно-функционал-
но или историјски. О томе пише и Фернан Бродел (Fernand Braudel), један од
утемељивача утицајне историјске школе француских „аналиста“, историчара
који се залажу за „синтетичку друштвену историју“, комплементарну са соци-
ологијом и другим друштвеним наукама. Он осветљава односе којима се стално
повезују и супротстављају неко становништво и различити ресурси којима оно
располаже. То су базични друштвени односи, који су увек у стању динамичке

Овај рад је настао у оквиру теме „Социолошки аспекти руралног развоја Србије“ и пројекта
Насеља и становништво Војводине који се ради у Матици српској у Новом Саду.
47
48 Милован M. Митровић
равнотеже, као на некој врсти историјских теразија. Наизменично ће ресурси

расти брже или спорије од броја људи. Историјске фазе развоја наизменично ће
следити једна другу и носиће развојне преокрете, некад у добром, а некад у ло-
шем смислу (Бродел, 1992, стр. 242).
Српско друштво је данас, поред свих других проблема с којима је непо-
средно суочено (као што су изгубљени ратови, разорена привреда, политичко
врлудање, морална пометња), суочено и са претећим демографским сломом.
Веома је угрожена његова проста демографска репродукција као основна под-
лога пуког националног опстанка, а поготово као неопходан предуслов ка-
квог-таквог друштвеног развоја. На почетку расправе потребно је нагласити
да демографски проблеми нису узрок него збирна последица свих других (на-
ведених и ненаведених) проблема која се у свим озбиљним истраживањима
мора третирати као синтетички показатељ народног здравља, националне ви-
талности, развојних капацитета или људских ресурса с којима се калкулише у
разним пројекцијама наше садашњости и непосредне будућности. То је на-
рочито битно за концептуализовање реалног и рационалног модела попула-
ционе политике који Србија нема, а преко јој је потребан.
Овде се аналитички издваја само један аспект овог сложеног детерми-
нистичког комплекса који је посредно или непосредно повезан са друштвено-
економским и социо-културним приликама у српском селу и демографским
обележјима сеоског становништва, с посебним нагласком на неразвијена и у
сваком погледу запостављена брдско-планинска и југоисточна сеоска по-
дручја Србије. Као и све друго што је са селом повезано, и рурална демо-
графија је код нас запостављена, што се најбоље види по томе што је село у
пописима становништва код нас изгубљено и скривено под категоријом
„остало“. Они наши демографи који се баве територијалним распоредом ста-
новништва или овај показатељ користе у својим анализама других демограф-
ских обележја, било као зависну или као независну варијаблу, принуђени су
зато на посредно закључивање о приликама и неприликама у којима се данас
налази наше село и људи који у њему живе.
Рурални аспект демографских проблема је важан не само зато што је
село одувек било и до дана данашњег (не само код нас) остало главни резер-
воар људског капитала, како за градове, тако и за друштво у целини, него је
сеоско становништво онај неопходан људски супстрат који покрива најшире
просторе сваке државе и чува њен територијални интегритет. Тако је одувек,
а поготово је данас важно за Србију, која је у територијалном погледу угро-
женија од свих европских држава. Чини се да у широј српској јавности (па ни
у оној ужој стручној и научној) још није довољно сагледан значај некадашње
кампањске и масовне, а данас умногоме стихијске, хаотичне и трауматичне
територијалне покретљивости виталног сеоског становништва у Србији. Ола-
ко се превиђају многе лоше последице масовног „руралног егзодуса“ као пра-
теће појаве кампањске и стихијске модернизације, данас још и глобализације.
Више пута је потврђено правило да нагло одвајање сељака од села личи на
Демографска репродукција, популациона политика и одрживи рурални развој у Србији 49
чупање биљке из корена, које са собом носи многе људске и социјалне ризи-
ке, који се у модерним и иначе „ризичним“ друштвима само увећавају, често
на трауматичан начин и по друштво и по људе.
Сеоско становништво, то су људи у селу, и ову елементарну антропо-
лошку и друштвену чињеницу ниједног момента не треба губити из вида ни у
једном демографском, социолошком, економском, еколошко-руралистичком
или каквом другом разматрању села и оних који у њему и од њега живе. Пре не-
го што сељаке видимо као масу која је заузела неки простор, као произвођаче
хране без које ни ми не можемо, као потенцијалне кориснике индустријских
производа и производа масовне културе, као резервоар јефтине радне снаге, као
сирове варваре који врше инвазију на градове и снижавају квалитет урбаног жи-
вота – треба се сетити да и у селу живе људи, са људским потребама и прохте-
вима које би да задовоље на људски и друштвено легитиман начин.
Кад сељаци долазе у градове, понашају се као људи који чезну за слобо-
дом, знањем, културом, који теже моћи и угледу – баш као и сви други људи ко-
ји су обесправљени и потцењени. Што са собом носе сав свој сељачки „пртљаг“,
своје навике, обрасце културе и стил понашања, то је природно. Тако се сви љу-
ди понашају кад прелазе из једног животног амбијента у други. Социолози и
други истраживачи томе не смеју да се чуде, да према томе заузимају априорне
ставове засноване на предрасудама, него то морају пажљиво и објективно да
проучавају. Демографска истраживања сеоског становништва баратају бројеви-
ма, што је нужно, али иза свих бројева у демографији и социологији увек стоје
људи – слични нама. Иза стопа наталитета и морталитета крију се појединачна
људска рађања и умирања, а између њих смештена је сва тегоба преживљавања
и радост људског живота. То се мора имати у виду кад год се говори о тзв.
демографским структурама, па је тако и у овом нашем случају.
У традиционалним сељачким друштвима становништво у селу пред-
стављало је драгоцену људску супстанцу која је градила структуру и вршила све
функције таквог друштва. То су били људи који су обављали сељачке радове у
пољу и код куће, који су стварали породице, рађали и подизали децу, градили
куће у којима су становали, одржавали породичне и суседске односе, комуници-
рали са ширим друштвом и међусобно, држави служили војску и плаћали поре-
зе, гласали на изборима, стварали и проживљавали народну (данас и масовну)
културу, поштовали обичаје, посећивали цркве и веровали у своју веру. Кванти-
тет и квалитет ове људске супстанце битно је утицао на структуру и функције
сељачких друштава. Кад та и таква супстанца нестаје, све наведено такође не-
стаје. Тада се, међутим, појављују нови, често велики и скоро нерешиви пробле-
ми, и у селима из којих људи одлазе и у градовима у које се они досељавају.
У пољопривреди, као и у другим привредним гранама, становништво се
јавља у двострукој улози: (1) као извориште радне снаге и (2) као маса потроша-
ча пољопривредних и других производа и корисника свих природних и дру-
штвених добара. Равнотежа између потреба становништва и расположивих до-
бара веома је важна за друштвено-економски развој села и пољопривреде, али и
за шире глобално друштво – без обзира да ли га посматрали структурно-фун-

кционално или историјски.
Кад постоји тзв. аграрна пренасељеност (већи број становника на једном
простору него што пољопривреда може да исхрани), и мали поремећаји лабилне
равнотеже природних извора, пољопривредне технологије у производњи хране
и режима исхране могу да изазову велике турбуленције становништва. Ста-
новништво које располаже фиксном технологијом (као што је случај са се-
љачким популацијама) не може по своме броју да пређе један максимум у датој
природној средини. Стабилност извора хране узрокује стабилност популације, а
економска нестабилност производи демографску нестабилност и то је једна од
најопштијих правилности друштвених процеса.
Једна или две узастопно лоше жетве изазивају глад, неисхрањено стано-
вништво је подложније епидемијама, кад се поремети равнотежа, и ратови
чешће избијају, а кад се догоде ратови, они увећају све друге проблеме: угрозе
производњу, униште добра, увећају глад, прошире епидемије, принуде ста-
новништво на сеобе. Понекад се одигравају масовне сеобе (колонизације), а по-
некад појединачна пресељења или стална и повремена пресељавања у мањим
или већим групама – прво у оближње, а потом у удаљене и у најудаљеније (пре-
коокеанске) богатије и мање насељене крајеве и земље.
Сељачко друштво карактерише демографска репродукција традиционал-
ног типа. Њено опште обележје јесте висок морталитет (нарочито одојчади), уз
још виши фертилитет, наталитет и релативно висок природни прираштај. Таква
репродукција становништва је екстензивна, нерационална и нехумана, јер се су-
више губи и растура оно што је највредније, људски потенцијал, па и матери-
јална средства уложена за његово подизање. Са друге стране, такав начин ре-
продукције у датим (неповољним) условима нужан је за опстанак једне попу-
лације. Поред великог броја рођених, висока смртност и могућност одсељавања
једних услов је опстанка и преживљавања других и сеоске заједнице као целине.
На почетку 20. века код нас је природни прираштај становништва био ме-
ђу највећим у Европи. По степену друштвено-економске развијености ми смо и
тада били међу најнеразвијенијим европским земљама, што је уобичајена рела-
ција између економске и демографске структуре. Међутим, висок природни
прираштај није доводио до очекиваног пораста укупног становништва. Најспо-
рији је био пораст становништва у Словенији и Хрватској, а највећи у Босни и
Херцеговини, Македонији и у Црној Гори. Пораст становништва у Србији био
је најближи југословенском просеку. За једно столеће (од 1880. до 1981) укупан
број становника у јужнословенским земљама повећао се 2,5 пута (са око
8.850.000 на 22.425.000), што је било нешто спорије од темпа раста светског
становништва.
Међу разлозима који успоравају пораст укупног становништва у односу
на висок природни прираштај, најзначајнији су економска емиграција и ратни
губици. За последњих стотинак година, откад се код нас прецизније статистички
прати кретање становништва, а судећи према историографским истраживањима
и од раније, уочава се да су све југословенске земље, са изузетком Србије, биле

захваћене некад мањом, некад већом емиграцијом. Само је у Србији број досеље-
них премашивао број одсељених, али су у њој ратни губици били највећи, па је
крајњи биланс броја становника остао у југословенском просеку. Наравно, уну-
тар сваког ширег подручја постоје у овом погледу велике разлике – између сиро-
машних планинских и богатијих равничарских крајева (приморско залеђе и Сла-
вонија у Хрватској, динарски крајеви и Панонска низија у српским крајевима).
Данашња демографска структура резултат је вековних спонтаних сеоба са
југа на север (тзв. метанастазичких кретања, која је проучио Цвијић), преко ко-
јих су дошла организована масовна пресељавања после Првог и Другог светског
рата и на све то спонтане и стихијске савремене миграције из села у градове
(тзв. егзодус из села и пољопривреде) посредством школовања и запошљавања
у непољопривредним делатностима. У савременим миграцијама обједињене су
просторна и друштвено-професионална покретљивост. Њихове последице су ра-
зноврсне и симултане – економске, културне, па и политичке – а све заједно
исказују се у измењеној демографској структури и новом (савременом) типу ре-
продукције становништва.
Данас се тај процес демографског преображаја (демографске транзиције)
манифестује читавим низом промена у структури, просторном распореду и
обележјима становништва. Те промене условљавају све друге друштвене проце-
се и односе. Када поприме екстремне вредности, демографске карактеристике
неке популације у много чему представљају велику сметњу рационалнијем дру-
штвено-економском развоју. Отуда и настојања да се на њих свесно утиче помо-
ћу разних мера популационе политике. Ако се зна да је популациона политика
скуп мера којима организовано друштво усмерава свој демографски развој, тј.
усклађује природно и механичко кретање становништва са општим развојним
циљевима и расположивим природним и друштвено-економским условима за
пристојан живот људи, онда се може рећи да је ту реч о стратешком пољу наци-
оналне политике на којем се укрштају све друге секторске политике. То, међу-
тим, значи да је популациона политика више зависна него што је независна
структурна и развојна варијабла, која трпи негативне утицаје свих других поли-
тика. У друштву у којем се у дужем периоду воде разне међусобно неусаглаше-
не, а често стратешки погрешне и штетне политике, није могућа ни успешна и
рационална популациона политика.
Популациона политика у Србији мора да се суочи са крупним демограф-
ским и другим развојним проблемима који код нас постоје, али не би смела да
се уплете у поједностављене пројекције демографских промена, у којима се бр-
кају њихови узроци и последице. Тако се и у стручним круговима већ неколико
деценија воде донекле схоластичке расправе о томе како мерама популационе
политике спречити депопулацију брдско-планинских сеоских подручја, како
спречити миграције из села у градове, са периферије и унутрашњости у Београд
као центар политичке и економске моћи и друштвеног престижа? Поремећена
национална равнотежа на Космету, висок наталитет и природни прираштај
албанске популације, уз истовремени знатно нижи наталитет и исељавање Срба

са овог подручја и читав склоп историјских, политичких и стратешко-развојних
проблема и дилема које су овим отворене избацили су у први план шире јавно-
сти популациону политику као универзални механизам, који би требало да
исправи грешке свих других политика које су у Србији и Југославији вођене у
последњих пола века. Такав домашај популациона политика нема нити је то од
ње реално очекивати.1
Свакој политици, па и популационој, има смисла постављати само оне за-
датке које она може да испуни, а популациона политика не може да замени
аграрну политику, политику равномерног регионалног развоја, просторног пла-
нирања насеља, планске изградње инфраструктурних објеката, производних по-
гона и других привредних јединица, друштвених и културних установа и поли-
тику културног развоја сеоске популације и сеоских подручја. Поготово се од
ње не може очекивати да исправља кардиналне грешке у националној политици,
јер тиме би се замагљивали стварни узроци националне диспропорције тамо где
она постоји. Тако се грешке не исправљају, него се само акумулирају, једној за-
блуди се надодаје друга и тако се само губи време и пропуштају прилике да се
колико-толико интервенише – тамо где је могуће и онако како је могуће. За ра-
ционалну политику потребан је рационалан увид у проблем који треба решити.
У Србији читавих пола века, један поред другог, у њеним различитим де-
ловима постоје екстремно супротстављени типови репродукције становништва
и сви њихови прелазни облици на које нико није озбиљније реаговао. То је било
историјски и структурно одређено и никако се није смело губити из вида ни
приликом проучавања, а поготово при моделирању практичне политике (попу-
лационе или било које друге) за поједине њене делове или за Србију у целини.
Космет и Војводина били су подручја у Србији која обележавају таква два
екстремно различита типа демографске репродукције – у европском и светском
упоредном оквиру.
Војводина је већ неколико деценија пример подручја са ниским мортали-
тетом и још нижим наталитетом, тако да становништво у овој покрајини све ви-
ше стари, и да није механичког прилива (досељавања са стране), била би угро-
жена проста репродукција, а популација се не би одржавала ни у оном броју
који је данас. Сличан случај је са југоисточном Србијом и са заосталим планин-
ским селима, где су остали махом стари људи, а млади, који би рађали децу, од-
селили су се у ближе или даље градове. У овим подручјима смањује се број ста-
1
Осамдесетих година 20. века у Србији је створена психоза „албанске опасности“ због демографске
експлозије на Космету и страха од демографског слома српског народа. Ни једно ни друго није било
нереално, али је било погрешно адресирано. Демографске расправе тада су биле замена за отварање
политички осетљивије теме све отворенијег албанског сепаратизма на Космету с којим се Србија пре-
касно суочила, у најнеповољнијим унутарњим и спољним околностима за себе и онда када је сам
процес постао неповратан. Кад су у последњој деценији 20. века ескалирали етнички сукоби на Ко-
смету, који су потом испровоцирали НАТО агресију на Србију, видело се колико је важно било право-
времено имати рационалан увид у суштину проблема. И овде је било „лакше спречити него лечити“.
новника, а и они који остају, све се више концентришу у локалне градове. Попу-
лациона политика, као и политика равномернијег регионалног друштвено-еко-
номског развоја и подстицања развоја сеоских и брдско-планинских подручја,
морала би макар да ублажи ове неповољне токове демографских и других дру-
штвених процеса. Потпуно их преокренути било би веома тешко, а вероватно и
немогуће.
Други, још неповољнији екстрем била је демографска слика Косова и Ме-
тохије, коју је карактерисала највећа стопа наталитета у Европи (и једна од нај-
већих у свету) уз истовремено веома ниску стопу морталитета и веома младо
становништво које се много брже увећавало него што су биле економске и дру-
ге могућности друштва да им обезбеди одговарајуће услове рада и живота. За
последњих пола века албанско становништво се овде увећало око три пута, што
је незабележен темпо раста у светским размерама и сасвим супротно од тенден-
ција у суседној Албанији. Последњих деценија прошлог века на Косову и Мето-
хији развијена је модерна здравствена служба и тако смањена укупна смртност
и смртност одојчади, а наталитет је задржан на некадашњем веома високом ни-
воу, дуже него што је то иначе случај било где другде.
Становништво у централним деловима Србије у последњих пола века ра-
сло је све спорије и спорије. Од 1948. до 1961. порасло је за 14%, од 1961. до
1971. и од 1971. до 1981. за по 8%, а од 1981. до 1991. године само за 2%. У пери-
оду 1981–1991. године од 115 општина у централној Србији само се у 37 повећао
број становника, и то у 11 београдских општина и у општинама већих градова –
Ниша, Крагујевца и других. Кад се гледа стопа природног прираштаја (однос
између броја рођених и броја умрлих), од 145 општина у централној Србији
негативан природни прираштај је 1991. имало 70 општина. Најнижи природни
прираштај (са великим негативним стопама од -15,5 промила) имале су општине
Бабушница, Блаце, Црна Трава, Димитровград и Гаџин Хан, а следе их општине
Ражањ, Сврљиг и Књажевац, са негативним стопама између -10 и -15,5 промила.
Од 45 општина са позитивним природним прираштајем у централној Ср-
бији највише стопе (преко десет промила) бележе искључиво оне са већином ал-
банског или муслиманског становништва (Бујановац, Нови Пазар, Прешево,
Сјеница, Тутин). Рекордни природни прираштај (25,8 промила) имала је општи-
на Прешево. У осталих 40 општина природни прираштај је сасвим мали, а стопу
од пет промила прелазе само три општине (Медвеђа, Прибој и Пријепоље), та-
кође са релативно високим уделом муслиманског или албанског становништва.
Стопе наталитета у Србији и даље настављају са тенденцијом опадања
деведесетих година и касније. Тако је 1994. стопа наталитета у централној
Србији и Војводини била око 11, а на Космету око 21. Да би се обезбедила
проста замена становништва, потребно је да стопа нето репродукције не буде
испод 1. У централној Србији, а нарочито у Војводини стопе нето репроду-
кције се од средине педесетих година прошлог века стално смањују и данас
су за преко 15% мање него што би било потребно за просто обнављање стано-
вништва. Пре пет деценија у централној Србији и Војводини већина жена ра-
ђала је петоро и више деце, мање је било оних са троје рођене деце, а најмање
оних које су рађале једно или два детета, док је данас обрнуто (Рашевић,
2006, стр. 61–62). На Косову и Метохији стопа нето репродукције је све до
средине осамдесетих била изнад 2 и око 2, што је доводило да је генерација
деце у односу на генерацију родитеља била двоструко бројнија, па се и уку-
пно становништво увећавало брже него било где у Европи.
Негативне последице овакве демографске репродукције огледају се у
поремећају етничке равнотеже на штету српског народа, али и у депопулаци-
ји планинских сеоских подручја у Србији. Друштвено је веома нерационално
истовремено пражњење сеоских подручја и претерано гомилање становни-
штва у градовима, нарочито у Београду, где живи око 20% укупног становни-
штва централне Србије. То само по себи утиче на даљи пад укупног наталите-
та и читав низ других пропратних проблема у нашем друштвеном развоју.
Један од највећих структурно-развојних проблема јесте пребрзо смањи-
вање сеоског становништва (депопулација села) које превазилази чак и веома
брзи темпо смањивања пољопривредног становништва (деаграризацију). Од
4927 сеоских насеља у централној Србији, у 60% се смањује број становника
одсељавањем. То су села са старијим становништвом, у њима је наталитет ма-
њи, смртност већа, природни прираштај негативан, те је природна депопулаци-
ја још израженија од емиграције. Пошто је у овим селима становништво већи-
ном пољопривредно (преко 60%), то се депопулација села манифестује и као
сенилизација (старење) и девастација (запуштање) пољопривреде и свих се-
оских подручја удаљених од главних комуникација, од већих градова и оп-
штинских центара, без индустријских погона, комуналне и социјалне инфра-
структуре и без развојне перспективе.
Популациона политика у овим крајевима морала је да се темељи на одго-
варајућој економској, аграрној, регионално-развојној и културној политици,
битно различитој од досадашње која је младе људе истискивала из села и по-
љопривреде. У том погледу нарочито је значајно било да се поправи изразито
неповољан положај пољопривреде у односу на индустрију, да се пређе на де-
централизовани модел индустријализације и урбанизације, да се много више
инвестира у саобраћајну и комуналну инфраструктуру сеоских подручја, да се
обезбеди социјално (здравствено, пензионо, инвалидско) осигурање и културно
просвећивање пољопривредника.
То би у неком смислу био шири развојни програм који би посредно ако
не зауставио, оно бар успорио деаграризацију и депопулацију свих сеоских, а
нарочито маргиналних брдско-планинских и југоисточних делова Србије. Бр-
за и претерана деаграризација је, уместо раније аграрне пренасељености, про-
узроковала другу крајност, индустријску и урбану пренасељеност. Прва је би-
ла стари, а друга је постала нови велики друштвени проблем. Некад је велики
структурни проблем била аграрна пренасељеност сеоских средина, али да-
нашња урбана пренасељеност је велико развојно ограничење које је на дужи рок
неодрживо. Сасвим је извесно да је економски много скупље и друштвено нера-
ционалније имати незапослене вишкове становништва у индустрији и у градови-

ма него у пољопривреди и у селима. Градски живот је скупљи, несташица стано-
ва је велика, фабрике су препуне сувишних радника, а у нашим селима не само
да су многе њиве истих тих људи необрађене него и њихове куће „зврје“ празне.
Наравно да се овај структурни проблем не може решити никаквим администра-
тивним ограничавањем кретања људи, али би се на њега могло утицати алтерна-
тивном политиком руралног и регионалног развоја. Улагањима у модернизацију
села и пољопривреде многи би се могли задржати да у њима живе, а неки би се
можда и вратили (мада су ови процеси обично неповратни).
Међутим, у дужем периоду, а данас поготово, у Србији се стварно чини
све сасвим супротно од реченог. Зато никога не би смело да чуди што је у се-
оским, брдско-планинским и југоисточним деловима Србије већ поодавно
дошло до неповратног демографског слома, који се може објаснити оним
традиционалним: каква сетва, таква жетва.
Српска држава, такође, није водила одговарајућу популациону политику
ни на Косову и Метохији, за разлику од албанских националиста који су демо-
графску експлозију користили као први и најефикаснији механизам остварива-
ња свога старог сепаратистичког пројекта. Као мањина на Косову и Метохији,
српска популација морала је да добије читав низ позитивних државних подсти-
цаја да тамо остаје. Колико год да би ти пројекти коштали Србију, та цена била
би неупоредиво мања него што је последњи рат коштао српски народ и српску
државу. Да се о губитку јужне српске покрајине и не говори – јер штета од
историјских губитака је у начелу непроцењива.
Оно што је, међутим, социолошки неспорно, то је став да је само у склопу
једне нове, другачије и равномерније политике друштвено-економског развоја
(гранског, регионалног и руралног) и у оквиру алтернативне глобалне политике,
могуће рационално осмислити и започети колико-толико ефикасан програм по-
пулационе обнове нашег друштва и одрживог руралног развоја. У стручним
круговима постоји начелна сагласност око основних циљева и главних средста-
ва популационе политике код нас, али ефикасан оперативни модел никад није
био јасно конципиран, па није ни чудно што се практично није могло остварива-
ти ниједно декларативно опредељење.
Кад се погледају унутарње миграције, уочава се депопулација већег броја
села у Војводини (преко 70%) која је најизраженија у пограничним општинама.
Од 412 војвођанских села само се у четири знатно повећао број становника од
1948. до 1981, а у 108 (или 26%) благо се повећао. То су села близу градова или
она која су добила неке индустријске погоне чиме је омогућено запошљавање
младих и њихово задржавање у селу. Велика већина од 300 села захваћена је
депопулацијом, пражњењем не само због малог природног прираштаја него и
због механичког одлива становништва. Популациона политика у Војводини има
тежак задатак да преокрене већ стабилизоване негативне тенденције. Део наве-
дених популационих проблема могао би се само ублажити општим побољша-
њем положаја пољопривреде и пољопривредника, повећаним улагањима у одго-
варајуће индустријске погоне у депопулационим зонама и низом државних под-

стицаја и олакшица (пореских и других) за сељаке у пограничним селима и
општинама. Назначене негативне тенденције се настављају, али оне неће бити
статистички видљиве након обраде података из последњег пописа од 2002. го-
дине због масовног досељавања избеглица из Хрватске и БиХ у Војводину.2
У великим градовима, а нарочито у Београду, наталитет обарају, уз опште
урбано-културне чиниоце, и запошљавање жена, њихова стварна неравноправ-
ност као мајки у оквиру идеолошког концепта „еманципације жена“, стамбена
криза, непостојање стварних државних подстицаја за рађање и подизање деце и
друго. Да није сталног механичког прилива у Војводину и у подручје око Бе-
ограда и оног становништва које деценијама континуирано долази из Хрватске
и Босне и Херцеговине (и пре најновијег избегличког таласа и ратног прогона
Срба) или се досељава из Црне Горе, Космета и планинских делова Србије, број
становника Војводине још више би опадао, а у централној Србији би стагнирао.
У периоду између пописа 1991. и оног од 2002. године у централној Србији и
Војводини, збирно гледано, природни прираштај био је негативан за преко
осамдесет хиљада лица. За просто обнављање становништва централној Србији
недостајало је годишње 8097 (или 11,8%) живорођене деце, а Војводини 7510
живорођених (или 26,4%). Да није било великог таласа избеглица, Србија би без
Косова и Метохије 2002. имала 457.971 становника мање (или 6%) него 1991.
(Ђурђев, 2006, стр. 35–36).
Статистичку слику демографских прилика у централној Србији маскирају
подаци из Београда, у који се слива највећа маса избеглица и река досељеника
из свих крајева, а нарочито из југоисточних. Некад је највећи проблем била
аграрна пренасељеност брдско-планинских подручја и непостојање великих ин-
дустријских и урбаних центара који би били „носиоци развоја“, како се говори-
ло у време кампање убрзане индустријализације. Данас су већ урушени прегло-
мазни индустријски погони, а превелики градови не само да гуше сами себе не-
го као својеврсне црне рупе усисавају све што вреди из своје околине и постају
све већи проблем за цело друштво. Чињеница је да депопулација села, на једној
страни, доводи и до девастације сеоских простора, до запуштања природних и
других вредних потенцијала (празне сеоске куће, на пример), а на другој, поја-
чава притисак на ограничене капацитете градова. У пренасељеним градовима
настаје јагма око станова, радних места, око хране, воде, па и ваздуха, гужва на
улицама, притисак на установе и културне стандарде. Они који „идиотизам свог
сеоског живота“ (Маркс) замењују за „идиотизам градског живота“ често не
превазилазе него повећавају „друштвени идиотизам“ уопште. Тиме они много
мање поправљају сопствени (сељачки) друштвени положај и начин живота, него
што снижавају квалитет друштвеног живота у градовима. У таквим условима по-
пулациона политика морала би да се моделира не само као пројекат за оживља-
2
Већина података о депопулацији преузета је из ПОЉОПРИВРЕДНОГ AТЛАСА (стр. 95–96), с тим
што су неки од њих кориговани према наведеним публикацијама СЗС о пописима из 1991. и 2002.
вање села него и као комплементарни пројекат растерећења градова – што је у

ствари неопходан предуслов за одржив развој и једних и других и српског дру-
штва као целине.
Разумљиво је што у таквим условима опада наталитет и природни при-
раштај у цивилизацији која је европска, а не азијска или афричка. Наши градови
ни раније нису имали висок наталитет и природни прираштај, али су расли (као
и данас) досељавањем сељака. Оно што је данас ново јесте чињеница да ни брд-
ско-планински крајеви више нису подручја са високим наталитетом. Тамо данас
не постоји аграрна пренасељеност, одатле више не теку непресушне реке досе-
љеника. Данас за те крајеве више не важи позната изрека, попут оне за стару
Херцеговину – која „цео свет насели, а себе не расели“. Отуда се већ одселила
маса младих, репродуктивно способних, а остали су старији и они који нису мо-
гли никуда да оду. Нарушена је природна пирамида становништва по старости и
по полу, а смањена је и критичка маса која обезбеђује нормалну репродукцију
једне популације. Отишли су млади, а остали старији. Раније су масовније са се-
ла, због школовања или због запошљавања изван пољопривреде, одлазили мом-
ци, а данас одлазе девојке. Тамо где је више старих него младих, где је много
више момака него девојака (или обрнуто), тамо је више умирања него рађања,
више сахрана него свадби, више бриге него радости. У таквим девитализованим
селима и крајевима мало је перспективних појединаца и породица, у њима се не
граде путеви и школе, него се оно што је раније било изграђено данас запушта.
Кад једно село или сеоско подручје захвати спирала депопулације, по-
јављује се својеврстан вртлог девитализације, сенилизације и девастације, почи-
ње да делује зачарани круг неразвијености и бесперспективности који изгони
најспособније (ако и сами успевају из њега да се извуку), а немилосрдно сатире
оне који у њему остају.3
Синтетички показатељ (или типична слика) депопулације брдско-планин-
ских српских села јесте случај кад се у селу укида школа, која остаје без ђака за-
то што је село остало без деце. Ако се у таквом умирућем, планинском селу
(„богу иза леђа“) укине основна школа, а у њему се ипак роди неко дете, чим
оно дорасте до школе, пред његовим родитељима се отвара дилема – отићи или
остати. Ову недоумицу наш сељак најчешће разрешава на „модеран“ начин – се-
ли се са породицом из таквог села, тражи перспективу за себе и за своју децу у
оближњем мањем граду и у његовој фабрици (понекад и у даљем већем граду
или у неком другом послу). А село и они који у њему остају препуштени су су-
ровој судбини тихог нестајања.
Процес депопулације планинских села и других сеоских подручја захваће-
них депопулацијом и девитализацијом обично је неповратан – као и ерозија тла у
карсним областима (често тим истим). Много је лакше и јефтиније сељаке задр-
жати у селу (као и земљу на камену), него их враћати на просторе са којих су их
3
У Србији је од укупно 6722 села 80% захваћено депопулацијом. У 12% сеоских насеља депопу-
лација је изузетно велика, тако да је у њима изражено гашење сељачких домаћинстава и деваста-
ција пољопривреде. Видети: П. Марковић, ПОЉОПРИВРЕДНИ АТЛАС СРБИЈЕ, стр. 104.
отерале или однеле разне природне или друштвене бујице. Природна и социјална
екологија се додирују и на овај начин – кад се појаве којима се оне баве подврга-
вају сличној логици збивања. Зато су социјална и економска цена отварања и
одржавања неке културне установе (школе), инвестиције у комуналну или са-
обраћајну инфраструктуру (пут, водовод, струја, телефон) у неразвијеним пла-
нинским селима увек веће него у развијенијим селима или у градовима. Економ-
ска цена је већа што је село неразвијеније, али још виша социјална цена због уки-
дања таквих установа обично оправдава високе економске цене њиховог одржа-
вања. Социјалну цену плаћају сви, она посредно погађа цело друштво, па и оне
који немају никакве непосредне економске штете од одржавања, нити користи
од њиховог укидања. Уосталом, и начело максимализације профита на исти на-
чин се судара са еколошком ценом профитерских пројеката у модерним инду-
стријско-урбаним друштвима, где добит остварују само неки, а штета постаје
општа пошто је плаћају и они који од њих не остварују никакву добит. Социјалне
инвестиције у цивилизацијски развој сеоских подручја тако попримају сличности
са инвестицијама у превентивну медицину или у очување природне околине: оне
имају општији значај и доносе дугорочну корист. Ако се пропусти прилика да се
нешто „спасе док се спасти може“, каснија настојања не само да коштају много
више него могу да буду, и поред високих издатака и великих напора, узалудна.
Независно од економске цене или стварног исхода јавних друштвених
акција стоји хуманистички императив да не треба сумњати да ће људи који жи-
ве у селу умети да препознају боље услове за живот у њему, ако они стварно у
селу буду бољи него у граду, да ће се одлучити да увећају потомство ако у томе
за себе (и за потомство) сагледају перспективу, да ће из својих личних и кон-
кретних, а не из апстрактних „патриотских“ разлога остати у својим домовима и
обрађивати своје њиве. Нико нема право да слободним људима, па ни сељаци-
ма, намеће одлуку где ће живети, колико ће деце родити, да ли ће напустити
прадедовско огњиште и побећи од зла или ће (у „вишем интересу“) све што их
снађе стоички отрпети, или се, можда, и сами с неправдом ухватити у коштац.
Социјалним теоретичарима и популационистичким активистима мора да
буде јасно да ће у истим условима неки сељаци напустити огњиште и њиву, за-
вичај и породицу и отићи у град и фабрику, у други крај и туђу земљу – једни са
страхом и тугом, други с надом и радошћу – док ће неки други остати ту где су
и онда кад их све око њих гони да се покрену, и опет, једни због тупе инертно-
сти, а други с осмишљеним пркосом.4
4
Сасвим је сигурно да ни у једном кутку Европе данас не постоје људи који имају мање слободе и
више страха за себе и своје најближе с којим свакодневно лежу и устају, од Срба који су, поред све-
га што трпе, ипак остали да живе у својим селима где рађају и подижу своју децу. Од њиховог поло-
жаја гори би био само положај Срба у градовима Косова и Метохије, кад би се у њима, којим чудом,
понеки Србин задесио. Пример ових несрећних људи сведочи о томе шта све жив човек (сељак по-
готово) може да поднесе – и знатно релативизује разлоге због којих сељаци уопште напуштају села
у којима су рођени и одрасли и у којима данас нису изложени ничему сличном.
У свим друштвима одувек је био веома суптилан механизам који регули-

ше узајамно невидљиво деловање великог броја природних, психичких и дру-
штвено-културних чинилаца који покрећу демографске процесе, одржавају ла-
билну равнотежу између извесног броја становника на неком простору и при-
родног капацитета дотичног простора, између броја рађања и изгледа за прежи-
вљавање – било да се ризик смрти повећава или смањује – због ратова, епидеми-
ја, гладних година или технолошког и културног развоја. Вероватно ће остати
вечита тајна зашто и како једна популација у рату и у материјалној беди на по-
већане ризике смрти реагује повећањем рађања деце, а друга чини обрнуто.
Објашњење да је једно традиционалан природни одговор, а друго модерна „ци-
вилизована“ реакција на егзистенцијалну угроженост, представља једну тачну и
равнодушну констатацију, али више скрива него што открива тајну људске ре-
продукције. Бројеви показују резултат неког замршеног деловања разних чини-
лаца и понекад провоцирају збуњујућа питања: зашто је једних све више и ви-
ше, упркос свем оном злу које их не мимоилази (сиромаштва и беде, глади и бо-
лештина), а других је све мање и мање – поред свег материјалног благостања,
савремене медицине или „стакленог звона“ високе цивилизације?
Тешко је остати без одговора, а није лако ни задовољити се парадо-
ксалним одговором да и зло може да донесе добро, и обрнуто. Рационалније је и
ближе теоријском дискурсу релативизовање појма „повољних“ и „неповољних“
околности за рађање и нерађање. Мало архаичније речено, овим се потврђује
праисконско искуство да лоше не доноси све лоше, а да у добру није све добро;
или да је управо овакав исход наше „цивилизацијске авантуре“ доказ да су при-
родни закони старији и јачи од друштвених. Верујући људи кажу да Бог, на сво-
јим непристрасним теразијама, тако изравнава правду и своди неке своје рачуне
међу својом децом – људима и народима. Било како било, загонетке остају – док
је рађања и док је умирања.
Оно што је, међутим, неспорно, то је став да је само у склопу једне нове и
другачије политике равномернијег друштвено-економског развоја (глобалног,
гранског, регионалног и руралног), као и у оквиру алтернативне аграрне поли-
тике, могуће рационално осмислити и започети колико-толико ефикасан про-
грам популационе обнове српског друштва, његових развојно запуштених реги-
она и села. Национални пројекат популационе обнове српског друштва морао
би систематски и системски да подстиче рађање и подизање деце као првора-
зредну друштвену вредност, а проширену (или бар просту) репродукцију стано-
вништва као основни глобално-развојни друштвени циљ.
Подразумева се да би данас национални програм популационе обнове мо-
рао да се концептуализује и спроводи на модеран начин, у складу са савреме-
ним људским, друштвеним и културним потребама, интересима и вредностима.
У првом реду, неопходно је притом обезбедити поштовање личних права роди-
теља да се слободно определе за број деце коју би родили и подизали. С друге
стране, уместо контрапродуктивних демагошких кампања за рађање по сваку
цену, неопходно је да глобално друштво изграђује трајан и ефикасан систем
друштвених подстицаја (економских, правних, статусних) за родитеље и њихо-

во потомство, који би још био и еластичан с обзиром на потребе да се води ди-
ференцирана популациона политика у појединим регионима и локалним среди-
нама Србије.
Ипак, као главно начелно и практично ограничење сваког програма попу-
лационе обнове остаје реална околност да је популациона политика много више
развојно-економска него чисто „популациона“. И због тога, а и иначе, не може
се очекивати да се само мерама популационе политике битно преокрене ток де-
мографских процеса у Србији. Највеће демографске проблеме српског друштва
ни знатно ефикаснија популациона политика не може да реши, али могла би да
их ублажи. То, међутим, не би био мали допринос нове и алтернативне попула-
ционе политике у Србији и он би оправдавао и највеће друштвене напоре.
Могућности и резултати популационе политике у целом свету нису осо-
бито велики, па ни код нас они не могу бити већи, утолико пре што нама наши
данашњи проблеми изгледају крупнији, а вероватно и јесу већи него што су они
код других, нама сличних народа и држава. Изгледа да велики проблеми и ума-
њене реалне могућности да се они брзо реше додатно подгревају варљиве наде у
постојање „чаробног кључа“ за све браве. Уместо лагодног и наивног самозава-
равања, много је корисније истинито сагледати дубину вртлога коју ствара
сплет негативних демографских, економских и политичких тенденција, не само
у селу него у савременом српском друштву уопште. Српска политичка елита је,
насупрот томе, предуго заваравала себе и оне којима је владала, па је тако и про-
пуштена историјска прилика за уравнотежење демографске репродукције по ре-
гионалним и етничким критеријумима ради ублажавања актуелних и потенци-
јалних друштвених супротности и могућих етничких сукоба. Такви сукоби су
„на крају баладе“ и ескалирали, али ни данас ни убудуће они нису потпуно
искључени. После свега, као стратешки циљ алтернативне популационе полити-
ке у Србији остаје заустављање депопулације у подручјима где је она изражена
и стабилизовање природног прираштаја бар око нултог раста.
У том смислу данас међу нашим демографима већ постоји сагласност
око основних црта једног оперативног модела дугорочног планирања породице
подстицањем рађања већег броја деце у Србији, а посебно у регионима и ло-
калним срединама са ниским фертилитетом, наталитетом и природним прира-
штајем. Скоро да постоји консензус и око тога да би популациону политику
требало одвојити од социјалне политике, која се бави збрињавањем сиромаш-
них породица са већим бројем деце. У том случају би, по другом основу, зна-
чајне економске, правне и друге социјалне погодности требало обезбедити пр-
венствено за рађање трећег детета, и то бољестојећим породицама и роди-
тељима вишег образовања. Тако диференциран програм популационе обнове
Србије морао би да буде дугорочан, али подељен на фазе чије би остваривање
сваке године проверавало друштвено најкредибилније и у ту сврху посебно
формирано тело, у којем би се нашли представници најважнијих националних
институција. За овај или за неки сличан теоријски модел популационе обнове
велика је практична препрека то што он захтева значајна финансијска средства,

која је тешко наћи у осиромашеним друштвима попут српског.
Од недостатка средстава већи је, међутим, проблем непостојање поли-
тичке и социјалне одговорности владајуће гарнитуре према свим стратешким
националним пројектима, нарочито у околностима када за њих треба одвојити
финансијска средства која они монополски распоређују према друштвено
проблематичним (често полукриминалним и криминалним) критеријумима. У
Србији се више од пола века на власти смењују политичке елите које социјали-
зују све губитке и приватизују сваку добит и зато оне немају никаквих мотива
за стратешке социјалне инвестиције, у које несумњиво спада популациона
обнова. Начелно гледано, свака социјална инвестиција, а поготово инвестиција
у људе каква се предузима у оквиру популационе политике, не подлеже само
економским критеријумима већ се равна према мноштву других опредељују-
ћих чинилаца. То, међутим, значи да ни већа финансијска средства, сама по се-
би, не гарантују обнову једне популације која је дубоко захваћена девитализа-
цијом. Она јесу неопходна, али нису довољна за подстицање удаје девојака, же-
нидбе момака, рађања више деце или за остајање младих у земљи опљачканој,
осиромашеној и осрамоћеној од оних који њом неодговорно и бахато владају.
Зато би се у закључку могло рећи да се и данас, као и раније, популаци-
оној политици код нас постављају претешки задаци. Од ње се очекује не само да
ублажи него и да реши како актуелне развојне и транзицијске друштвене про-
тивречности, тако и оне наслеђене дубинске структурне ограничености, још не-
уклоњене системске блокаде и новонастале културне ломове које изазивају тра-
уматичне и скоро аномијске промене културних образаца после дугогодишњих
санкција, изгубљених ратова и разореног друштва. Што је много, много је, на-
рочито ако се зна да они исти који воде све друге секторске политике, па и гло-
балну националну политику, на популациону политику гледају као на „девету
рупу на свирали“. То су исти они који су опљачкали српске банке, разорили
српску индустрију, удавили српску пољопривреду, бесправном градњом нару-
жили српске градове, умртвили све националне културне институције, који сва-
ким даном своје политичке владавине брукају своје часне претке и све више за-
дужују недужне потомке. Зар се од њих може очекивати да оживе већ одумрла
села, да зауставе егзодус младих људи из села и образованих из државе??? Ко
од њих тако нешто, или какво друго добро буде очекивао, још једном ће се
грдно преварити, а ко од једних истих, и то на исти начин, више пута дозволи да
буде преварен – заслужује сурову казну, ако не баш ону која га стварно сусти-
же, оно бар сличну њој, али ништа блажу по суровости.
Благојевић, Марина (1997): Фертилитет и родитељство – Србија деведесетих, Институт за
социолошка истраживања Филозофског факултета (ИСИ ФФ), Београд.
Бродел, Фернан (1992): Списи о историји. СКЗ, Београд.
Ђурђев, Бранислав (2006): „Кретање становништва Србије према досадашњим пописима

становништва“ у: Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године
(2006), уред. Горан Пенев, изд. Статистички завод Србије, Институт друштвених наука
(Центар за демографска истраживања), Друштво демографа Србије, Београд.
Крстић, Бранислав (1994): Косово, између историјског и етничког права, Београд.
Крстић, Војислав (2007): Становништво југоисточне Србије – Компаративна студија демографског
развитка, Завод за урбанизам, Ниш.
Марковић, Петар (1993–1994): Пољопривредни атлас Србије, том 1–4, Београд.
Митровић, Милован (1989): Наше село, између прошлости и будућности, Научна књига, Београд.
Митровић, Милован (1998): Социологија села, СДС, Београд.
Митровић, Милован (1999): Српско село, Прилог социологији традиционалног српског друштва,
Матица српска, Нови Сад.
Обнављање становништва и заштита репродуктивног здравља (1999): зборник. Београд.
Рашевић, Мирјана (2006): „Фертилитет женског становништва“, у: Становништво и домаћинства
Србије према попису 2002. године, стр. 53–69.
Стевановић, Радослав (2006): „Мигрантско становништво Србије“, у: Становништво и домаћинства
Србије према попису 2002. године, стр. 71–105.
Milovan M. Mitrović
University of Belgrade
Faculty of Law
DEMOGRAPHIC REPRODUCTION, POPULATION POLICY AND

SUSTAINABLE RURAL DEVELOPMENT IN SERBIA
Summary
In this work the author critically discusses the existing social circumstances of
Serbian society as a whole, and especially its underdeveloped south-eastern rural
areas, blocked in their development and brought to a state of mere survival. The
adverse global context is hardest in underdeveloped regions and marginal social
groups, which are then immediately existentially threatened. The alarming state
of demographic reproduction and the depopulation of the southeast area of Serbia
is given as a synthetic indicator of the deep crisis of Serbian society in general.
Completely neglected population policy is yet another example of irresponsible
longterm global social policy in Serbia. Its consequence is distinctive depopulation of
rural, southeastern, highlands and border areas of Serbia, which is now very
difficult to stop, and even harder to inverse.
To inverse these negative trends in the direction of sustainable regional, local and
rural development, first it is necessary to change the irrationally centralized and
externally dependent models of global socio-economic development of Serbia. The
new model of global development would be supported with an appropriate
alternative action of agricultural, demographic and cultural policies in the country,
especially in undeveloped and strategically important areas of south-eastern Serbia.
Key words: demographic reproduction, population policy, rural sustainable

development of Serbia.
Срђан Шљукић УДК 314.18:314.15(497.11-21/-22)
Универзитет у Новом Саду
ДЕМОГРАФСКИ АСПЕКТ РУРАЛНО-УРБАНЕ РАВНОТЕЖЕ

КАО ЈЕДАН ОД ПРЕДУСЛОВА ОПСТАНКА СРПСКОГ ДРУШТВА
Апстракт. У овом раду аутор полази од тврдње познатог социолога Пити-

рима Сорокина о неопходности остваривања рурално-урбане равнотеже. На-
име, Сорокин је сматрао да је оваква равнотежа један од предуслова опстанка
неког друштва, при чему велики значај има њен демографски аспект. Демо-
графска репродукција показује се као битно отежана или чак немогућа у си-
туацији у којој је равнотежа руралног и урбаног елемента у друштву нарушена.
Посебну пажњу аутор посвећује питању односа демографске репродукције
и рурално-урбане равнотеже у српском друштву, разматрајући могуће одре-
днице демографске политике и наглашавајући значај културних фактора.
Кључне речи: демографска репродукција, културни фактори, опстанак,

рурално-урбана равнотежа, српско друштво.
Једна од универзалних одлика људских друштава, уколико изузмемо

известан број сасвим једноставних људских заједница, јесте постојање два
основна типа насеља, села и града. Село и град, који бивају одређени управо
у међусобном односу, представљају, између осталог, два друштвена света, са
посебним друштвеним односима, чија је једна од главних одредница простор-
на компонента. Однос између села и града, ако га историјски посматрамо, ме-
њао се од епохе до епохе, од цивилизације до цивилизације. На старом истоку
он је имао једне особине, у античко доба неке друге; у време европског фе-
удализма опет је тај однос имао извесне специфичности. Настанак модерног
друштва, облика који се из Европе и Северне Америке раширио по готово чи-
тавој планети, а нарочито појава оног што се најчешће назива „индустријском
револуцијом“, утицали су на до сада, посматрано још од њиховог настанка,
најкрупнију промену односа између села и града, промену чији се многоброј-
ни аспекти најчешће покушавају обухватити изразом „урбанизација“. Број
становника града, у односу на број становника руралних предела, од тог вре-
мене расте страховитом брзином, и док се у граду све више концентрише
друштвена моћ у својим различитим облицима (економска, политичка, кул-
турна), градски се начин живота убрзано шири међу становницима села.

Овај прилог резултат је рада на пројекту Промене у друштвеној структури и покретљивости
као чиниоци европских интеграција Републике Србије, са посебним освртом на АП Војводину
(бр. 179053), који финансира Министарство науке Владе Републике Србије.
63
64 Срђан Шљукић
Без обзира на ову, у историјском смислу нову и наизглед апсолутну до-

минацију града над селом, ова два облика људских насеобина остају међусо-
бно зависни, барем по мишљењу једног броја социолошких ауторитета. Међу
те ауторитете свакако спада и амерички социолог руског порекла Питирим
Сорокин (Pitirim Sorokin), који је, заједно са Карлом Цимерманом (Carle
Zimmerman), аутор једног од првих, изузетно утицајних уџбеника социологи-
је села, насловљеног као Принципи рурално-урбане социологије (Sorokin and
Zimmerman, 1931). Иако објављен пре тачно седамдесет година, споменути
уџбеник обилује, осим огромном количином емпиријског (компаративног)
материјала, низом изузетних социолошких увида и закључака који ни до да-
нас нису много изгубили на значају. У последњем, двадесет и седмом по-
глављу књиге Сорокин наводи да и рурални и урбани свет представљају, сва-
ки на свој начин, позитивне вредности, те да су један другом потребни и да
њихово једновремено присуство повећава вредност једног и другог. Ево на
које су начине, према његовом мишљењу, урбани и рурални свет међузави-
сни (Sorokin and Zimmerman, 1931: 608–609):
 пре свега, села градовима требају као извор „људског материјала“1;
руралним пределима (али и руралним друштвима) градови (и инду-
стријализована друштва) требају као места где може да се пресели
њихов вишак становништва, чиме се села ослобађају баласта прена-
сељености и пратећих ефеката те пренасељености (као што је снижа-
вање животног стандарда);
 градовима је потребно сеоско становништва као извор виталности и
здравља; селу треба град као лабораторија у којој се проналазе све
ефикаснији методи очувања здравља;
 граду и индустријском друштву потребни су храна и сировине; селу
требају индустријски производи и трговина;
 у сваком је друштву град пребивалиште најбољих умова нације, ме-
сто проналазака и открића, динамички фактор сталног процеса дру-
штвене промене и адаптације; сваком је друштву потребно село као
фактор који ублажује урбани динамизам, умањује опасност кидања
значајних друштвених и културних веза које могу изазвати иноваци-
је створене у граду, даје стабилност друштвеном животу; граду је
потребно село да се прогрес не би претворио у анархију, а селу град
да се стабилност не би претворила у стагнацију.
Имајући у виду већ у оно време поодмакли процес урбанизације, погото-
во у неким друштвима (спомињу се Енглеска и Белгија), а држећи се ставова о
међузависности села и града (као и индустријализованих и претежно аграрних
друштава), Сорокин наводи и разлоге немогућности постојања (тј. опстанка)2
„чистог“ урбаног друштва (Sorokin and Zimmerman, 1931: 628–629):
1
Наводници С.Ш.
2
Данас би се вероватно рекло „одрживости“.
Демографски аспект рурално-урбане равнотеже као један од предуслова опстанка српског друштва 65
 „чисто урбано друштво“3 не би могло да обезбеди довољне количи-

не хране и других пољопривредних производа, нити би градска ин-
дустрија могла имати довољно сировина;
 без руралног залеђа, градска индустрија не би имала довољно вели-
ко тржиште за своје производе;
 велико је питање да ли би такво друштво могло да одржи биолошки
баланс, јер не би било миграција село-град, док би стопа наталитета
падала (што је једна од последица урбанизације); врло је вероватно
да би број становника једног таквог друштва стагнирао или чак опа-
дао, што би то друштво довело у ситуацију да га потисну друга, у
овом смислу продуктивнија друштва.
Сличним разлозима Сорокин доводи у питање и могућност дугорочног
опстанка високоурбанизованих друштава, мислећи при томе на друштва За-
пада. Претерана убанизација, његов је став, доводи до тренда да становништво
високоурбанизованих друштава бива лагано замењено становништвом претежно
руралних друштава Европе и Азије (Sorokin and Zimmerman, 1931: 629–631, 634).
Видимо да се овде као један од најбитнијих основа међузависности се-
ла и града истиче зависност у погледу демографске репродукције; другим ре-
чима, град није кадар да се у том погледу самообнавља, те су му стално по-
требни нови досељеници, које може обезбедити само рурално залеђе. За Со-
рокиновог сарадника Карла Цимермана ова размена становништва између ру-
ралног и урбаног света толико је важна да се, у извесном смислу, може рећи
да не постоји стално урбано становништво, већ да се, у сваком друштву, тре-
ба говорити о две врсте становника: онима који живе у руралним пределима и
онима који су из руралних предела мигрирали у градове или пак генерацију
или две живе у урбаном окружењу. Миграције село-град су уобичајена појава
у људским друштвима, присутна хиљадама година, док је прелазак стано-
вништва из града у село (рурализација) историјски изузетак, резервисан пре
свега за кризне периоде ратова, глади или распадања неког друштва (Sorokin
and Zimmerman, 1931: 525). Урбанизацију прати пад стопе наталитета (као
основе природне репродукције становништва) и тај је пад већи у високоинду-
стријализованим друштвима, када се она упореде са доминантно руралним
друштвима. На примерима Енглеске, САД и Француске, Цимерман разјашња-
ва и један привидни парадокс, а то је чињеница да у овим (високоиндустрија-
лизованим) друштвима урбане области имају већу стопу наталитета од рурал-
них, доказујући да је то последица старосне и полне структуре становништва.
Наиме, у градовима је удео становништва у фертилном добу већи, а такође је
више жена него у руралним областима, што заједно доводи до више стопе на-
талитета (иако са бројно мањим породицама). Да би се избегли погрешни за-
кључци, он уводи „стандардизовану стопу наталитета“, чијом се применом
3
Наводници P.S.
елиминише утицај старосне и полне структуре и која показује да је наталитет

у ствари редовно већи у руралним деловима друштва. Он такође наводи да су
пољопривредници друштвена класа која има највећи фертилитет, закључују-
ћи да је стална појава у рурално-урбаним друштвима да урбано становништво
бива обнављано из редова руралног, непољопривредно из редова пољопри-
вредног, а становништво урбаних друштава становништвом руралних друшта-
ва (Sorokin and Zimmerman, 1931: 205–211).
Србија: неповољни трендови

Да српско друштво има озбиљних проблема са репродукцијом стано-
вништва, није никаква посебна новост. Већина медија, како електронских,
тако и штампаних, повремено објављује чланке о овој теми јадикујући над
будућом судбином српског друштва и Срба и наводећи мишљења стручњака
о овој теми. Управо у време док пишемо ове редове, на једној од комерци-
јалних телевизија у Србији иде вест да је др Драган Вукмировић, директор
Републичког завода за статистику, изјавио да се сваке године у Србији број
становника смањи за 30.000 до 35.000, што одговара смањењу за град ве-
личине Руме или Јагодине. Новинске чланке о депопулацији и белој куги упо-
тпуњују чести написи о невеселој судбини српских села, нарочито оних у
брдско-планинским областима, чије становништво убрзано стари и која су
близу потпуног нестанка. Као посебан проблем истиче се дебаланс полова на
селу, који мушки део сеоског становништва оставља готово без икакве мо-
гућности склапања брака и тако утиче на смањење наталитета. Има ли некога
у Србији ко није барем једанпут-двапут испратио медијске извештаје о „вари-
јантама“ да се за сеоске момке покушају наћи младе у Украјини, Албанији и
неким другим земљама? Ствар је дошла дотле да се на овоме проблему пока-
зује и предузетништво у медијској сфери, нпр. креирањем такозваних „риали-
ти“ програма, попут „Домаћине, ожени се!“. Не треба заборавити ни бројне
репортаже о старачким домаћинствима у селима која живе у веома тешким
условима, осуђена на нестајање.
Без обзира на ово, као и на чињеницу да је репродукција становништва
елементарна претпоставка опстанка једног друштва, јер без ње ниједан други
облик друштвене репродукције нема апсолутно никаквог смисла, осим на
неки сасвим кратак рок, није видљиво да у српском друштву постоји, у ве-
ћим, озбиљним размерама, супротстављање овим неповољним трендовима.
Зато ћемо овде ипак навести неколико основних података, са посебним на-
гласком на становништво југоисточне Србије и на односе село-град у погледу
неких демографских питања.
4
Табела 1. Кретање броја становника у Србији 1991–2009.
Година 1991. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009.

Број
7.595.636 7.480.591 7.463.157 7.440.769 7.411.569 7.381.579 7.350.222 7.320.807
становника
Извор: Општине у Србији, 2010. (2010), стр. 108.
Из Табеле 1 видљиво је да број становника Србије константно опада,

без обзира на то што је у неколико наврата постојао значајан механички при-
лив становништва, посебно између два пописа (1991. и 2002), када су на тери-
торију Републике Србије стигли Срби који су били жртве етничког чишћења
током ратова 1991–1995. и 1999. године. Наредно етничко чишћење, оно из
2004, донело је још један велики број расељених лица, али је, упркос овоме,
број становника наставио да опада, што значи да је број досељеног стано-
вништва био мањи од збира механичког одлива (миграција) и (негативног)
природног прираштаја.
Током последњих 120 година становништво југоисточне Србије увећа-
ло се 2,5 пута, али се од 1981. појављују негативне стопе раста (Голубовић,
2009: 230).5 У четири (Нишавски, Топлички, Пиротски и Јабланички) од пет
округа овог дела Србије6 број становника се у истом периоду такође лагано
смањивао. Једини изузетак је Пчињски округ, где је број становника растао све
до 2005, када почиње полако да опада, иако нешто спорије него у другим окру-
зима. Ако завиримо у Пчињски округ, видећемо да број становника константно
опада у општинама Босилеград, Владичин Хан, Сурдулица и Трговиште; број
становника града Врања растао је до 2004, када и он почиње да опада; раст бро-
ја становника забележен је у општинама Бујановац и Прешево, у којима знача-
јан део становништва чине етнички Албанци (Општине у Србији, 2010: 111).
Број становника зависи од механичког кретања становништва, али и од
природног. У свим пописима становништва после Другог светског рата у Ср-
бији је забележен пад наталитета. Тако је 1948. он износио 32,3 промила,
1953. био је 26,6; 1961. даље опада на 20,3; 1971. износио је 17,9; 1981. био је
16,2; 1991. забележено је 14,6 и коначно 2002. године 12,2 промила (укључу-
јући и процену за Косово и Метохију, чија је стопа наталитета процењена
врло високо у односу на централну Србију и северну српску покрајину Војво-
дину). Морталитет је такође опадао, све до 1971, када почиње лагано да расте
(Мишовић, 2009: 143–145).
4
Овде нису урачунати становници Косова и Метохије, јер за то подручје не постоје подаци
Републичког завода за статистику.
5
Петар Голубовић писац је приказа књиге Војислава Крстића Становништво југоисточне
Србије – Компаративна студија демографског развитка (2007, Ниш: Завод за урбанизам). С
обзиром да нам је у овом моменту само споменути приказ био доступан, из њега преносимо
податке из дела Војислава Крстића.
6
Пет округа југоисточне Србије има укупну површину од 14.010 квадратних километара и око
1.100.000 становника у просеку у другој половини прошлог века (Голубовић, 2009: 229).
Природни прираштај, као разлика између наталитета и морталитета, у

Србији после Другог светског рата стално опада и од стопе од 17,2 (1948)
стиже до негативних вредности почетком деведесетих година прошлог века
(Мишовић, 2009: 146). Од тада он остаје негативан и најнижу тачку достиже
2007. године (-4,7), а тада стагнира (види Табелу 2).
Табела 2. Природно кретање становништва 2002–2009.
Година 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009.

Природни прираштај
-3,3 -3,3 -3,5 -4,6 -4,3 -4,7 -4,6 -4,6
(на 1000 становника)
Извор: Статистички годишњак Србије 2010. (2010). Београд: Републички завод за статистику, стр. 67.
Подацима о негативном тренду наталитета и природног прираштаја

треба додати и податке по којима је удео жена у фертилном периоду између
2002. и 2009. пао са 24,1% на 23,1%, док је стопа укупног фертилитета (број
живорођене деце по жени), која је већ неколико деценија испод прага просте
репродукције, у последњих десет година смањена са 1,6 на 1,4 детета по жени
(Статистички годишњак Србије 2010: 59).
У три од пет округа југоисточне Србије природни прираштај је већ
1981. био негативан: у Нишавском (-2,22‰), Пиротском (-3,40‰) и Топли-
чком (-1,00‰). Те су године само Јабланички (1,98‰) и Пчињски (5,44‰)
округ имали позитиван природни прираштај. Неке општине југоисточне Ср-
бије тада су биле „шампиони“ целе Србије у негативном природном прира-
штају (Гаџин Хан и Ражањ). Овакви „негативни шампиони“ ове регије остају
и у наредним пописима (1991. и 2002), с тим да се већ споменутим општина-
ма придружују Црна Трава, Бабушница и Сврљиг. С друге стране, уз Рашки
округ (са великим уделом Муслимана/Бошњака), Пчињски округ је једини у
Србији имао позитиван природни прираштај у последњем попису становни-
штва 2002. године (Мишовић, 2009: 149). Последњи подаци (2009) говоре да
четири округа имају природни прираштај нижи од просечног у Србији
(Нишавски -5,5‰, Топлички -6,1‰, Пиротски -11,0‰ и Јабланички -7,3‰),
док је Пчињски, са -0,5‰ на другом месту, одмах после Рашког (1,2‰), који
је једини са позитивним природним прираштајем (Саопштење број 175,
2010). Према попису из 2002. године, становништво већине општина у ове ре-
гије било је у стадијуму дубоке демографске старости: овај је процес најспо-
рије текао у општинама Прешево и Бујановац, а најбрже у општинама Свр-
љиг, Гаџин Хан, Ражањ, Бабушница и Црна Трава (Голубовић, 2009: 231).
Када је реч о односу градског и сеоског становништва, подаци из попи-
са извршеног 2002. године говоре нам да у Србији има 56% градског стано-
вништва, што наше друштво сврстава у слабије урбанизоване европске про-
сторе. Од укупно 169 градских насеља, 57 је искусило пад становништва у
поређењу са пописом из 1991. (или 33,7%), док се у 112 број становника пове-
ћао (66,3%). У категорији „остала насеља“, којих има 4537, 3790 (83,5%)
забележило је пад броја становника, 25 (0,6%) стагнацију, а 722 (15,9%) раст

(Статистички годишњак Србије 2010: 64 и 70). Градско становништво у ју-
гоисточној Србији се од 1948. увећало 3,6 пута; у Пчињском округу то је из-
носило чак 4,6 пута (Голубовић, 2009: 231).
Истичемо да статистика сва насеља дели на „градска“ и „остала“, што
значи да се не издвајају засебно сеоска и мешовита насеља, што је раније био
случај.
У међународној пракси, главна обележја на основу којих се одређује да
ли је неко насеље град или није јесу број становника и градски начин живота.
Доње вредности (броја становника) за одређивање статуса градског насеља
битно се разликују од земље до земље и крећу се од само 200 становника (ве-
ћина скандинавских земаља), па до чак 30.000 у Јапану. У немалом броју зе-
маља (54 од 108 са бројем становника већим од једног милиона) користи се и
административни критеријум, тј. статус градског насеља добија се одлуком
одговарајућег органа власти (Стевановић, 2004: 109–110).
Пописи који су следили након Другог светског рата користили су оба
могућа критеријума, како демографско-статистички, тако и административни.
Попис из 1948. користи административни критеријум, наслеђен из времена
Краљевине, али већ 1953. ступа на сцену демографско-статистички критери-
јум који је предложио Милош Мацура. Према овом предлогу, комбиновањем
броја становника и процентног удела непољопривредног становништва, сва
су се насеља делила на градска, мешовита и сеоска. Да би једно насеље могло
бити сматрано градским, оно је морало имати најмање две хиљаде становника
и 90% непољопривредног становништва; овај проценат опада са величином
насеља, тако да су насеља са више од 15.000 становника проглашавана град-
ским ако су имала 30% непољопривредног становништва; сва насеља са мање
од 300 становника сматрана су селима, а селом је сматрано и насеље са мање
од 15.000 становника и мање од 30% непољопривредног становништва. Овај
је комбиновани критеријум кориштен и 1961. и 1971. године. Од 1981. приме-
њује се административно-правни критеријум, који препознаје само „градска“
и „остала“ насеља (Стевановић, 2004: 110–111).
Административни критеријум не само што слабије нијансира типове
насеља већ представља израз административно-политичке воље, што соци-
ологија мора да узме у обзир када жели да, према својим критеријумима, ра-
зликује рурална насеља од урбаних. За социолошке сврхе, комбиновани демо-
графско-статистички критеријум је много подеснији, али је такође тачно да
друге статистике осим оне званичне, државне – нема. Зато социолозима не
преостаје ништа друго него да статистичке податке користе уз, свакако, изве-
стан опрез.
Биолошка или (и) културна револуција?

Уколико сви набројани неповољни трендови буду настављени, не треба
бити много паметан да би се закључило како би то значило лагано одумирање
српског друштва, али и Срба као народа. Статистичари су то и израчунали,
што им је и посао: према такозваној средњој варијанти пројекције стано-
вништва за 2030. годину, удео становништва старијег од 65 година у укупном
становништву порастао би на чак 26,1%, а број становника (у односу на 2002.
годину) опао би за око 600.000; Србија би била типично подручје ниског при-
родног прираштаја (Статистички годишњак Србије 2010: 68, 60).
Када је реч о југоисточној Србији, Војислав Крстић је израдио проје-
кцију становништва до 2032. године, и то у три варијанте: константној, ни-
ској и високој. Према константној и ниској варијанти (непромењени, односно
опадајући фертилитет), број становника југоисточне Србије би се до 2032.
смањио за 15% у односу на 2002; у општинама Црна Трава и Гаџин Хан број
становника опао би за чак 50%. У високој варијанти (присуство популационе
политике усмерене на пораст фертилитета, као и економско-социјалне поли-
тике која би утицала на смањење морталитета) укупан број становника био би
већи за око 12% у односу на ниску варијанту, али би то и даље било недо-
вољно за излазак из депопулације (Голубовић, 2009: 233).
Слободан Мишовић је, узимајући обзир опадајући тренд природног при-
раштаја Срба, као и висок и средњи тренд природног прираштаја албанског и
бошњачко-муслиманског становништва, израчунао да би до половине овог века
Срби у Републици Србији престали да чине апсолутну већину становништва
(Мишовић, 2009: 160). Драматичним тоном, он наводи да су масовно физичко
уништавање у ратовима, повлачење са географских простора, потискивање и
протеривање и насилно превођење у друге народе и вере „историјске константе
српског народа“, којима треба додати и низак наталитет (на једно рађање 2002. је
долазило више од два абортуса). Уколико се нешто не промени, за сто до сто пе-
десет година на Балкану ће живети само енклаве Срба. Позивајући се на М. Ма-
цуру и М. Младеновића, он тврди да је српском народу потребно „лечење“ од
„самоубилачког, хазардског синдрома биолошке регресије и одумирања. Са-
дашња млада генерација, мисли он, има последњу шансу да свој народ спасе од
демографске (биолошке) смрти. Србима треба, уз остале револуције, „хитна био-
лошка револуција“ (Мишовић, 2009: 161).
У постојећим условима, општа је оцена, српско село нема довољно ви-
талности да обави свој „посао“ обнове градског становништва, без обзира на
чињеницу да је садашњи виши наталитет најурбанијих области Србије од
оних руралних7 типичан случај који наводи Цимерман (види горе), пре свега
7
За Град Београд он у 2009. години износи 11,3 на 1000 становника, а за Град Нови Сад 12,5
(Саопштење бр. 175, 2010: 4). Ваља напоменути да се оваква стопа наталитета и даље сматра
ниском (Мишовић, 2009: 136) и да је природни прираштај у ова два града ипак врло низак
(Град Београд -1,4; Нови Сад – град 1,3).
зато што га је процес старења и депопулације већ исувише снажно захватио.

То практично значи да, уколико прихватимо став да се урбано становништво
не може самообнављати, једини начин за пресецање негативних демограф-
ских трендова јесте оспособљавање руралних области Србије за задатак „про-
изводње“ становништва.
Евентуалне мере за повећање природног прираштаја, посебно руралних
области, али и укупно у српском друштву, могу се посматрати најмање на два
нивоа.
Први ниво је највидљивији и о његовим сегментима се највише ра-
справља у јавној сфери. Тиче се мера популационе политике, чији је циљ под-
стицај рађања и помоћ породицама са децом. Ове мере, по претпоставци, ди-
ректно утичу на повећање наталитета, а тиме и природног прираштаја.
Мере другог нивоа на наталитет могу утицати посредним путем. Њих,
једноставно речено, чине сви они поступци којима се помаже пољопривредна
производња и, шире гледано, развој села.8 Субвенцијама пољопривреди и (це-
ловитим) руралним развојем успорио би се прелазак најпродуктивнијег дела
руралног становништва у градове. Тако би се поправила старосна и полна
структура сеоског становништва, што би утицало на пораст наталитета и при-
родног прираштаја.
Усудили бисмо се, овом приликом и на овом месту, да истакнемо да је
могуће говорити и о трећем нивоу мера за повећање наталитета и природног
прираштаја. Како бисмо објаснили о чему се ради, вратићемо се П. Сорокину.
Наиме, Сорокин је писао да ако високоурбанизована западна друштва
желе да избегну судбину ранијих високоурбанизованих друштава (нпр. Рим-
ског царства), чије је становништво било замењено становништвом продукти-
внијих друштава, она морају, између осталог, извршити „дубоку духовну ре-
волуцију“, у смислу поновног увођења и обнове стоичког става према живо-
ту, уместо епикурејског, као и обнове идеалистичких и религијских погледа,
наместо механицизма и материјализма. За ову „духовну револуцију“ неопхо-
дна је и обнова институције породице, као и смањење скептицизма и цинизма
(Sorokin and Zimmerman, 1931: 635).9 Мишљења смо да је српском друштву
неопходна слична „културна револуција“, тј. инсистирање на једном броју
традиционалних вредности, без чије обнове неће бити мера ни првог ни дру-
гог нивоа или, у случају да их и буде, оне неће бити довољно ефикасне. Без
„културне револуције“ неће бити ни оне „биолошке“.
Већини социолога је познато да је Сорокин сматрао да постоје три типа
културе која се смењују у историји: идеациони, чулни и идеалистички. Према
његовом мишљењу, данашња западна цивилизација јесте пример чулне кул-
8
Према речима П. Сорокина, побољшање економског, образовног, културног и политичког
стања руралног света јесте витални интерес урбаног света (Sorokin and Zimmerman, 1931: 635).
9
Цимерман такође ове вредности повезује са вишом стопом наталитета (Sorokin and Zimmerman,
1931: 216–217).
туре; при томе је он себи дозвољавао да тврди да је реч о чулној култури на

заласку, која ће, кроз извесно време, прећи у идеалистички или идеациони
тип (Sorokin, 2002). Ми овде не желимо да инсистирамо на Сорокиновом схва-
тању ритмичког смењивања три типа културе, нити да бранимо његове апока-
липтичне визије, већ само да подвучемо да је другачији тип културе могућ, тј.
да данас доминантни тип културе није ни једини ни одувек постојећи, нити
заувек дат. Ово наглашавамо управо зато што смо свесни чињенице да је савре-
мена чулна култура изузетно снажна, с обзиром на моћ коју њене вредности
имају у нашим главама и у друштвеним односима, али и на моћ која стоји иза
њихове промоције: тешко је уопште појмити да може да буде другачије.
Без промене вредности, међутим, не може се очекивати никакав ради-
калан заокрет. У складу са овим, данашње мање-више декларативно залагање
(већег дела) српске политичке елите за преокрет демографских трендова, као
и изузетно низак проценат државног буџета који се издваја за пољопривреду
и рурални развој, могу бити посматрани као последица изостанка „културне
револуције“. Уместо ње, данас имамо присутно широко отварање врата чул-
ној култури, или, тачније, њеном пасивном и циничком варијетету (Sorokin,
2002: 36), док се, истовремено, готово свако инсистирање на традиционалним
вредностима дочекује медијским линчом, али и, понекад и на основу процене
носилаца друштвене моћи, средствима државне принуде.
Трендови су изразито неповољни, промена изгледа веома тешка, чак
немогућа. Ми не узимамо себи за право да кажемо како знамо начин на који
до промене може доћи. Али знамо да је она неопходна; алтернатива је лагано
умирање.
Голубовић, П. (2009): „Демографски развој југоисточне Србије“. http://portal.filfak.ni.ac.rs/
dokumenti/izdanja/godisnjaci/sociologija/godis2009/Golubovic_2009.pdf
Мишовић, С. (2009): „Узроци опадања природног прираштаја становништва Србије после
Другог светског рата и његове последице“. Војно дело 3/2009.
Општине у Србији, 2010. (2010). Београд: Републички завод за статистику.
Саопштење број 175 (2010). Београд: Републички завод за статистику.
Sorokin, P. (2002): Društvena i kulturna dinamika. Beograd i Podgorica: JP Službeni list SRJ i CID.
Sorokin P, Zimmerman C. (1931): Principles of Rural-Urban Sociology. New York: Henry Holt and
Company.
Статистички годишњак Србије 2010. (2010). Београд: Републички завод за статистику.
Стевановић, Р. (2004): „Градска насеља Републике Србије у пописима становништва од 1948.
до 2002. године“, Становништво 1–4/2004.
Srđan Šljukić
University of Novi Sad
DEMOGRAPHIC ASPECT OF RURAL-URBAN BALANCE

AS ONE OF PREREQUISITES OF SURVIVAL OF SERBIAN SOCIETY
Summary
In this paper the author starts with the claim of a well-known sociologist Pitirim
Sorokin about the need of rural-urban balance. Namely, Sorokin thought that this
sort of balance is one of the prerequisites of the survival of a society, and that its
demographic aspect has a great importance. Demographic reproduction appears
to be very difficult, or even impossible in the situation of the rural-urban misbalance.
The author pays a special attention to the question of the relation between
demographic reproduction and rural-urban balance in the Serbian society, whilst
discussing possible measures of a demographic policy and emphasizing cultural
factors.
Key words: cultural factors, demographic reproduction, rural-urban balance,

Serbian society, survival.
Драгољуб Стојиљковић УДК 314.3/.4(497.11)
Економски факултет
НЕГАТИВАН ПРИРОДНИ ПРИРАШТАЈ СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ
Апстракт. Бројност и структура становништва Србије зависи од много-

бројних околности које за последицу имају смањење наталитета, повећање
морталитета, тј. негативан природни прираштај. Демографи су израчунали
да се становништво Србије годишње смањује за око 35.000 људи. Такво де-
мографско кретање има своје узроке, као што су: 1) абортуси, 2) незапосле-
ност, 3) емиграција, 4) велики број нежења и удавача, 5) развод бракова,
6) нестајање села, 7) метрополизација Србије, 8) људски губици у саобра-
ћају, 9) људски губици на раду, 10) убиства и самоубиства, 11) хедонизам
итд. То су све мирнодопски губици. Њима треба додати ратне људске гу-
битке који се процењују на око четири милиона Срба страдалих у XX веку.
Анализом наведених узорака указује се на нужност доношења националне
демографске стратегије.
Кључне речи: становништво, наталитет, морталитет, абортуси.
Кретање бројности становништва Србије може се посматрати у двоја-

ким условима: ратним и мирнодопским. Ратни људски губици Србије само у
XX веку процењују се на око четири милиона људи. Поменућемо свима по-
знате ратове које је Србија водила у прошлом веку, а то су: Први и Други бал-
кански рат, Први светски рат, Други светски рат, грађански рат, рат деведе-
сетих година XX века. Препуштамо историчарима да утврде да ли је увек мо-
рало да се ратује и гине. У овом прилогу осврнућемо се на мирнодопоске
људске губитке у Србији.
Посматрано на дуги рок, људски губици у мирнодопским условима
броје се на милионе. И поред тога што се предузимају разне мере и ангажују
потребна средства, никако не могу да се спрече, елиминишу и смање људски
губици, а пре свега, узроци који доводе до страдања. На почетку ћемо наве-
сти области у којима људи страдају у различитим околностима, под утицајем
разних фактора понашања, насилно или ненасилно. Такве области су следеће:
1) абортуси, тј. чедоморство;
2) емиграција, тј. одлив Срба у иностранство, а то је извоз људског ка-
питала, и то бесплатно;
3) неожењени мушкарци и неудате жене, тј. нестанак породица и изо-
станак наталитета;

Опширније и детаљније, види: Д. Стојиљковић, Деморафски проблеми Србије. Ниш, 2010.
стр. 137–174.
75
76 Драгољуб Стојиљковић
4) нестајање села, тј. напуштање села од стране младих људи у најбо-

љим репродуктивним годинама;
5) метрополизација, тј. београдизација Србије;
6) људски губици у саобраћају;
7) људски губици на раду;
8) убиства и самоубиства;
9) неповољна старосна структура становништва;
10) одређене националне особине које се негативно одржавају на жељу
за материнством и очинством;
11) незапосленост;
12) дугорочно и штетно деловање осиромашеног уранијума на здравље
и живот становништва Србије, као последица бомбардовања Србије
1999. године од стране НАТО-а и Сједињених Америчких Држава;
13) недовољна и погрешна активност религије на плану спречавања не-
гативних тенденција у квантитативном и квалитативном кретању
становништва;
14) недовољна и погрешна активност државних органа на плану стиму-
лисања и стварања услова за повећање наталитета;
15) бела куга.
Свака од наведених околности захтева посебно и детаљно истраживање
и анализу, формулисање синтезе, тј. закључка и предлагање одговарајућих
мера. Међутим, у овом прилогу, због ограниченог простора, указаћемо само
на неколико важнијих чињеница на основу којих се може извести закључак
да биолошки опстанак Срба зависи од самих Срба. Многобројни подаци гово-
ре о томе у каквом се положају данас налазе Срби. Постоје бројна истражива-
ња која показују квантитативно кретање становништва Србије. Било је пери-
ода када је српски народ по бројности био четврти словенски народ, после
Руса, Украјинаца и Пољака. Крајем XX века био је на седмом месту, што је
последица негативног природног прираштаја. Према подацима немачког ге-
ографа др Алојза Фишера може се видети колико је увећање појединих наро-
да на Балкану. Тврди се да се турски народ повећао четири пута румунски за
45%, бугарски за 38%, грчки за 35%, а албански чак шест пута. Међутим, срп-
ски народ се смањио за око 10%. Да су се Срби само удвостручили, било би
их крајем XX века близу двадесет милиона. Уколико се настави такво крета-
ње бројности у будућности, српски народ може доживети такву судбину да у
својој земљи буде национална мањина. Таквом кретању допринели су ратни
људски губици, али исто тако и мирнодопски људски губици. У наставку,
указаћемо на неколико појава које су узрок негативног природног прираштаја
становништва Србије.
Таква појава јесу абортуси који се масовно испољавају и уништавају
људске животе. Подаци о томе и у светским размерама јесу упозоравајући. У
Србији ништа није боље. Абортус се претворио у отворени рат против живе
Негативан природни прираштај становништва Србије 77
нерођене деце. Он је, нема сумње, убиство живог нерођеног детета. То је

аутогеноцид, геноцид против својих потомака, против свог народа. О томе
статистика даје сурове податке, који се крећу од 200.000 до 400.000 абортуса
годишње. Друштво не располаже потпуним и прецизним подацима. Зато,
треба узети просечну величину између поменутих бројки, а то је 300.000
абортуса годишње. За десет година ако не би било абортуса, Србија би имала
увећања становништва за три милиона људи. Абортус је, према томе, масовно
убијање деце међу којима има генијалаца и других способних и вредних
људи. Полазећи од тога, абортус јесте геноцид, злочин учињен у циљу
уништења читаве групе људи, националне, етничке, расне или религиозне.
Може се закључити да абортус у Србији значи да Срби сами себе убијају.
Шта предузети да се не дозволи абортус или да се сведе на најмању
меру и то само из здравствених разлога? О томе морају да брину сви: држава,
црква, породица и свака жена која је главни актер таквог чина. Абортус је,
поред осталог, један од главних узрока беле куге у Србији. Свим мерама и
средствима треба се борити против беле куге, а те мере су економске, соци-
јалне, правне, политичке, религиозне, педагошке итд. Скуп свих међусобно
синхронизованих мера треба да чини оно што је демографска политика. Др-
жава, цркве и медицина у свему томе морају да имају пресудну улогу, утоли-
ко више што се становништво Србије годишње смањује за око 35.000 до
40.000 људи. Овоме треба додати и податак да годишње затрудни 50 од 1000
девојчица од 15 до 19 година. Процењује се да се половина таквих трудноћа
завршава рађањем, а друга половина насилним прекидом трудноће. Висок је
проценат абортуса код девојчица у односу на укупан број абортуса у Србији;
према неким проценама то је око 15%. Обухватајући све абортусе, у Србији
се годишње изгуби један град.
На крају, мора се поставити једно веома важно питање људских права.
Главно људско право је право на живот за сва људска бића, и она која су ро-
ђена и она која тек треба да се роде. Абортус је чин убијања живог нерођеног
детета, чиме се његово право на живот прекида. Према томе, абортус је зло-
чин јер не поштује основно људско право на живот. То значи, неопходно је
изједначити право на живот свих живих рођених, али и свих живих нерође-
них који ће се родити. Разним мерама и средствима треба забранити абортус
као злочин против живог нерођеног детета, против убијања свог потомства и
против свог народа. И живо нерођено дете је људско биће. Абортус је убија-
ње таквог људског бића. Према томе, абортус је злочин, то је велико људско
зло од кога треба бежати. У вези с тим, у Библији се каже: „Уклањајте се од
сваког зла“. Позната је и божја заповест „не убиј“.
Мора се рећи да постоје различити аспекти абортуса. Посебно се издва-
јају два аспекта: медицински, етички и право жене да сама одлучује о томе. У
ствари, јавља се сукоб два права: права жене – мајке да одлучи да роди или не
роди, и право живог нерођеног детета – његово право као људског бића на
живот. Питање је како усагласити та два права која припадају сваком људ-
ском бићу: и живом рођеном и живом нерођеном? Решења овог права су ра-
зличита у појединим земљама.
Емиграција је појава која, такође, негативно делује на природни прира-
штај становништва Србије. Број Срба у иностранству и број Срба у Србији
налазе се у односима по систему спојених судова: што је више Срба у ино-
странству, све је мање Срба у Србији. То је последица емигрирања наших
грађана у свет. По правилу, скоро и искључиво из Србије одлазе млади људи
у годинама када су репродуктивно најспособнији. Њиховим одласком из зем-
ље смањује се очекивано повећање нових поколења па се у целини број ста-
новника у Србији из године у годину непрекидно смањује. Очекивано, а изо-
стало повећање становништва у Србији сада се јавља у земљама у које су Ср-
би емигрирали. На пример, потомци Срба у Немачкој повећавају број стано-
вника Немачке. То исто важи и за све остале земље у којима се налазе наши
грађани.
Према томе, емиграција је један од узрока мирнодопских људских гу-
битака. Са емигрирањем сваког човека престају и сва улагања у његово чува-
ње и негу. Сваки човек је својеврсни капитал који се одлива из Србије без би-
ло какве надокнаде од земаља у које се одлази. Изузетак су фудбалери, ко-
шаркаши и други који наплаћују способности стечене у Србији, и то, захва-
љујући инвестирању породице и друштва као целине у њихове личности.
Овај принцип као да не важи за све остале људе који емигрирају. Ту спадају:
лекари, инжењери и остала радна снага. Такав одлив радне снаге, тј. људског
капитала представља нерационалан облик извоза људског капитала.
Многобројни су узроци емиграције: политички, економски, спортски,
уметнички, школски (образовни), здравствени (медицински), етнички, поро-
дични итд. Људи емигрирају у земље које обећавају најбоље услове рада и
живота. У Европи, Немачка је земља у којој се налази највећи број људи по-
реклом из Србије. Стотине хиљада људи са Балкана ради у Немачкој. Сви су
они тамо одлазили на такозвани „привремени рад“ да би данас, са другом или
трећом генерацијом, постали реална национална мањина у Немачкој. Према
неким подацима, у Немачкој данас живи око 550.000 лица пореклом из Срби-
је. У целини посматрано, велики одлив радне снаге из Србије, с једне стране
јесте губитак демографског потенцијала, али је с друге стране био социјални
вентил који је омогућио да се смањи притисак за запошљавање. За прилике у
Немачкој, долазак туђе радне снаге, поред осталог, представља јачање дома-
ћег демографског потенцијала и бесплатно добијање висококвлификоване и
друге радне снаге. То је за земљу извозницу радне снаге нерационалан облик
извоза најфинијег људског капитала. У том погледу, Србија извози капитал у
најбољем облику. Поред тога, Србија извози свој капитал и на друге начине.
То су велики износи капитала који се дају за узете кредите и девизна штедња
грађана уложена у стране банке у Србији, које та средства пласирају у ино-
странство, а не код нас.
И у другим земљама у свету налази се велики број људи пореклом из

Србије. Процењује се да се у Сједињеним Америчким Државама налази више
од 1.000.000, у Немачкој око 550.000, Француској око 150.000, а Великој Бри-
танији око 100.000 људи пореклом из Србије. Такође, велики број наших љу-
ди живи и ради у Шведској, Норвешкој, Данској, Холандији, Италији, Аустрији,
Русији, Грчкој, Украјини, Јужноафричкој Републици, на Новом Зеланду итд.
Према неким проценама у свету живи између 3.000.000 и 4.000.000 љу-
ди пореклом из Србије. Практично, то значи да се једна трећина од укупног
броја Срба налази у свету, расејана по многим земљама. Ако се овоме дода и
број Срба који живе у бившим републикама СФР Југославије, онда се ова
сразмера још више повећава на штету државе Србије. Процењује се да у Сло-
венији живи око 40.000 Срба, у Хрватској око 200.000, у Македонији око
45.000, док у Црној Гори Срби чине трећину становништва.
На основу наведених података и чињеница, Србија постаје демограф-
ски све празнија земља. Из године у годину све је мањи број становника, че-
му доприноси и одлив радне снаге у свет. Главна последица таквог кретања је
пад наталитета и природног прираштаја становништва. Огромна је штета коју
трпи Србија у сваком погледу, а највише у демографском, што доводи у пита-
ње биолошки опстанак Срба. Томе се морају додати и остале штете, као што су:
економска, културна, уметничка, историјска, политичка, верска, етничка, итд.
Једна од економских користи од наше дијаспоре јесте та да она у току
једне године унесе у земљу више од три милијарде евра, а неки тврде да се тај
износ креће и до пет милијарди евра. Било би још боље и корисније да су
остали у Србији и стварали такво богатство. То се није десило, а када и да ли
ће, то се не зна... За сада.
Незапосленост је појава која на посредан начин негативно делује на
природни прираштај становништва Србије. Све земље на Балкану оптерећене
су проблемом незапослености. Већ дужи период у Србији се незапосленост
креће између 800.000 и 1.000.000 лица на годишњем нивоу. У ствари, то је је-
дан од облика у коме се манфестује економска криза. У Србији је незапосле-
ност дугорочна и непрекидна, тј. перманентна, због чега и економска криза
добија перманентни карактер. Стопа незапослености је непромењена, каква је
била у тзв. реалсоцијализму, таква је и данас у неолибералном капитализму.
Закључак је да су остале непромењене противуречности као узрок незапосле-
ности. Транзиција, као процес прелаза из тзв. реалсоцијализма у неолиберал-
ни капитализам, није их уклонила.
Данас, у тржишној економији незапосленост се третира као вишак по-
нуде радне снаге у односу на тражњу. У таквој економији треба изградити
привредни систем који ће омогућити да безмало сви буду запослени. Ово уто-
лико пре што свака незапосленост ствара велику несигурност и што сваки гу-
битак запослења може да поремети и угрози живот сваког човека.
Један од циљева економске политике јесте остварење пуне запослено-
сти, што се често дефинише као оптимални ниво употребе друштвеног рада.
То је стање у коме постоји одређени минимални проценат незапослености, а

то је негде између 2% и 7% од броја радно способног становништва. Економ-
ска наука придаје велику пажњу проблему незапослености, утолико пре што
је то постао проблем број један у свету, нарочито у условима кризе.
Незапослени не располажу потребним средствима за живот јер немају
одговарајуће изворе прихода, а пре свега немају приходе из радног односа.
Такви материјални услови живота јесу ограничавајућа околност за ступање у
брак и формирање породице. Због такве ситуације нема одговарајућег ната-
литета па зато долази и до негативног природног прираштаја становништва.
Према томе, незапосленост јесте један од узрока негативног природног при-
раштаја становништва. Истовремено незапосленост, са још неким другим
околностима, има за последицу велики број неожењених људи (нежења) и ве-
лики број неудатих жена (девојака). Према неким проценама, број нежења из-
носи око 260.000, а број неудатих жена око 300.000. То су, мора се признати,
застрашујуће цифре које с обзиром на њихову дуготрајност, не дају никакав
оптимизам да ће се повећати наталитет у односу на морталитет, тј. да ће се
добити позитиван природни прираштај становништва.
Интересантно је да у селу има много више неожењених мушкараца, али
је истовремено много мање неудатих жена. Села, посебно брдско-планинска,
нимало нису занимљива девојкама. У потрази за животним сапутником девој-
ке траже прибежиште у градовима. Практично, девојке траже услове за бољи
живот, за живот у коме не царује мотика.
Главно питање јесте који су узроци такве бројности неожењених му-
шкараца и неудатих жена. Одговори морају бити комплексни, сложени и де-
ликатни како би се обухватиле и истражиле све чињенице које не омогућавају
или не стимулишу удају и женидбу. Под утицајем разних околности велики
број девојака и младића су поред незапослености оптерћени и другим жеља-
ма, склоностима, навикама итд. Ту спадају: хедонизам, егоизам, отуђеност,
непостојање контаката међу њима, разлике у степену образованости, разлике
у имовном стању итд. Много девојака и момака непрекидно очекују да се по-
јави одговарајућа прилика. У том чекању године пролазе, а онда се губи свака
нада и стање се не мења...
Најупорнији, ипак, траже решење. Једно од њих је и „увоз“ девојака из
других земаља, као што су Украјина, Русија, Албанија, Молдавија, Македони-
ја итд. У последње време предлаже се да се на одговарајући начин приволе и
доведу и девојке из неких земаља у Азији, на пример, са Тајланда, из Кине итд.
Нестајање села уз истовремену метрополизацију Србије јесу фактори
који негативно делују на природни прираштај становништва. Ово су две стра-
не једне појаве: на једној страни нестају села, а на другој страни изграђују се
велики градови, а посебно Београд са око два милиона становника, затим
Ниш, Нови Сад, Крагујевац итд. Људи одлазе из села у градове, села нестају,
а градови су све већи.
У Србији данас има око 4.800 села, а за 15 година свако четврто село ће
нестати. Са нестанком села, празни се територија, земљиште се не обрађује,
коров се шири, захвата не само њиве, ливаде већ и куће. На једној страни, у
селу остају празне зграде јер су их њихови власници напустили и отишли у
град, а на другој страни, у градовима се граде нови стамбени објекти да би у
њих ушли људи који су напустили село. Узрок таквог кретања и стања налази
се у погрешној стратегији привредног развоја. Било је потребно да се обезбе-
ди изградња нових објеката, индустријских, пољопривредних и других, који
би били равномерно размештени с циљем да се спречи нестајање села. Пра-
ктично, било је нужно да се као наставак примарне пољопривредне производ-
ње изгради прерађивачка пољопривредна производња. Тиме би се људи задр-
жали на селу, пољопривредни ресурси би били вишеструко искоришћени, а и
стамбене зграде не би остале празне.
Остаје питање: шта учинити да се обезбеди ревитализација села? Прво,
у стратегији привредног развоја мора се пољопривреди дати примарно место,
у сваком погледу, и то засновано на следећим чињеницама: квалитетни при-
родни услови (земљиште, климатски услови, могућност производње здраве
хране); друго, пољопривреда може да буде извозник квалитетних производа и
као таква позитивно би утицала на платни биланс; треће, задржавање радне
снаге на селу и заустављање пражњења територије; четврто, искоришћавање
стамбеног простора на селу, као и других објеката итд. Све то заједно зауста-
вило би непотребну метрополизацију Србије, а тиме би се обезбедио раци-
оналан и равномеран размештај производних и других капацитета, као и ра-
зних институција.
Међутим, постоји једно велико питање: како, у целини посматрано,
младе људе задржати у пољопривреди, тј. на селу и како незапослене који
живе у граду, стимулисати да иду на село, тј. на пољопривредна имања да би
радили и обезбеђивали средства за живот? О томе морају да размишљају све
институције власти: законодавна, извршна, као и судска власт. То је за сада
један од главних проблема. Њиховим решењем смањио би се број незапосле-
них, али би се истовремено искористили расположиви пољопривредни капа-
цитети и ресурси. Свакако, то би имало позитиван ефекат на наталитет и при-
родни прираштај становништва.
Негативан природни прираштај становништва последица је и других
људских губитака у разним областима друштвено-економског живота. Тако,
на пример, људски губици у саобраћају на годишњем нивоу износе од 900 до
1.000 погинулих и више хиљада лакше и теже повређених. Такође, људски
губици на раду у току године крећу се од 150 до 200 страдалих, са више сто-
тина повређених. Ако се овим људским губицима додају и губици као после-
дица убистава и самоубистава, затим губици као последица старосне структу-
ре становништва, онда се добија потпунија слика о томе шта све негативно
делује на природни прираштај становништва.
Као што се види, многобројне околности делују на демографска крета-

ња у Србији. Последица разних облика људских губитака у току рата и у мир-
нодопским условима јесте опште позната појава под именом бела куга. Једно-
ставно, суштина ове појаве се манифестује у разлици између смањења ната-
литета и повећања морталитета због разних људских губитака, а то значи да
је у питању негативан природни прираштај становништва. На почетку прило-
га наведен је списак области, појава и фактора људских губитака, а и њихове
последице. Полазећи од чињенице да постоји неповољно демографско крета-
ње становништва у Србији, поставља се питање каква је перспектива. Посма-
трано на дуги рок, бројност Срба се стално смањује и прети им опасност да
биолошки нестану! Суморни су подаци о квантитативном кретању становни-
штва јер су демографи утврдили да се из године у годину број становника
смањује за око 35.000 до 40.000 људи. Ова бројка треба да буде аларм који ће
покренути све надлежне да предузму потребне мере и спрече демографску
катастрофу Србије.
Dragoljub Stojiljković
University of Niš
Faculty of Economics
NEGATIVE POPULATION GROWTH RATE OF SERBIA
Summary
The number and structure of the population of Serbia depends on numerous
circumstances which have for a consequence the decrease of the birthrate, the
growth of mortality, and the negative population growth rate. The demographers
have calculated that the population of Serbia is decreasing annually for about
35.000 people. Such demographic tendency has its roots, such as: 1) abortions,
2) unemployment, 3) emigration, 4) a large number of single people, 5) marriage
divorces, 6) the disappearance of villages, 7) metropolisation of Serbia, 8) human
losses in traffic, 9) human losses at work, 10) murders and suicides, 11) hedonism,
etc. Those are all peace time losses. Hereby should be added war human losses
estimated at about four million Serbs killed in 20th century.
The analysis of the enumerated causes indicates the necessity for making a
National demographic strategy.
Key words: population, birth rate, mortality, abortion.

For more details see in: D.Stojiljković, Demografski problemi Srbije. - Sis: SYEN, 2010, pp.137-174.
Данило Ж. Марковић УДК 352(091)(497.11)::316.73
Српска академија образовања
Београд
ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ

И СОЦИО-КУЛТУРНА ДИНАМИКА СТАНОВНИШТВА
ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
Апстракт. Социо-културна динамика друштва има опште и често специ-

фичне факторе у појединим земљама. Аутор у раду скреће пажњу на једну
такву специфичност социо-културне динамике у југоисточној Србији, а
испољила се у промени територијално-политичког организовања, посебно у
конципирању и остваривању локалне самоуправе у Југославији и Србији.
Наиме, променама устава ФНРЈ од 1946. године у Југославији су инаугури-
сана друштвена својина и самоуправљање као основе социјалистичког дру-
штвеног уређења и општина као основна ћелија тог уређења. Развијање тог
концепта имало је за последицу афирмацију општине као основе комунал-
ног уређења, у смислу марксистичке теорије, чије је формирање праћено не-
станком срезова (као облика територијалног организовања) и општина као
традиционалних облика локалне самоуправе, што је довело до промена у
начину живота, промена у вредносном систему и масовном имиграционом
кретању према општинским центрима и нарочито градовима.
У контексту ових промена настали су и неки проблеми у југоисточној Ср-
бији, чије решавање претпоставља и научно осмишљену друштвену (поли-
тику) акцију. У том циљу се и предузима комплексно проучавање становни-
штва југоисточне Србије.
Кључне речи: држава, самоуправљање, комуна, општина, демократија.
1. Узимање становништва југоисточне Србије, његове демографске ре-

продукције и социо-културне динамике за предмет научног проучавања на-
учне и стручне заједнице, указује на то да постоји друштвена потреба за тим
проучавањем. Та се потреба исказује и чињеницом да то истраживање финан-
сира држава. Према томе, на истраживачима, реализаторима овог пројекта,
није да истражују друштвене потребе овог истраживања (мада се опсервација
и критичко коментарисање при истраживању може тешко избећи), већ је по-
требно да својим знањима допринесу његовом што квалитетнијем сазнавању,
тј. истраживању.
Међутим, ово истраживање, предметно ограничено на један узак про-
стор, не може бити успешно ако теоријско-методолошки није конципирано са
становишта ширих сазнања о истраживању становништва и законитостима
његовог распростирања на планети, тј. са становишта односа планета (терито-
рија) – становништво. А таквих је истраживања било у прошлости и присутна
83
84 Данило Ж. Марковић
су и данас, тако да је оформљена и општа теорија о порасту броја становника

на нашој планети.1 Јер, скученим погледима не само да није могуће обухвати-
ти, видети цео свет већ ни тачно, истинито сазнавање и разумевање поједи-
них проблема, кад се не усредсређујемо на планетарне, већ на уже области и
уже групе проблема. Јер, постоје различита испољавања једне исте стварно-
сти, према месту и времену. У ствари, нема ничег што је коначно, освојено,
стално. Живот тече као река и истраживања треба прилагођавати конкретним
променама.2
У контексту оваквог приступа мора се имати у виду да је свет, у целини
и у условима, све сложенији и динамичнији, што се посебно испољава у број-
ности становника, њиховој структури, распрострањености на појединим де-
ловима планете и могућностима да природни ресурси пруже или пружају мо-
гућност за опстанак човечанства у његовом „оквиру живота“. Ови проблеми
постају наглашенији са глобализацијом која је праћена већом покретљивошћу
становништва и значајнијим променама у његовој старосној и професионал-
ној структури, неравномерности у насељености у појединим деловима света,
што је изражено и у немогућности обезбеђења исхране за све становнике, па
чак и постојаности глади за релативно велики број становништва, као велике
бруке за технолошки развијени свет.3
2. Социо-културну динамику становништва југоисточне Србије треба

истраживати и промишљати у контексту „оквира живота“, у коме становни-
штво постоји и опстаје уважавајући како географске и геополитичке компо-
ненте тог оквира, тако и његове друштвене компоненте, које се исказују не
само разноврсним облицима друштвеног, посебно државног организовања
већ и изграђеним друштвеним нормама, вредносним системом и моралним
нормама, чијим се поштовањем тај систем чува и опстаје. Сви ови облици и
односи на разне начине утичу на социјално-културну динамику, па и на обли-
ке локалне самоуправе, у којој најнепосредније треба да се остварује демо-
кратија становништва и очување идентитета датог друштва.
Облици локалне самоуправе постоје у оквиру државе која има терито-
ријалне границе (територија и становништво су неопходна обележја државе
као друштвене групе) и просторне границе државне власти које оправдано
асоцирају о моћи и величини државе,4 па и о могућности и потреби организо-
вања облика локалне самоуправе и могућностима социјално-културне дина-
мике становништва у оквиру дате државе и ван ње. У овом смислу се, сагла-
сно специфичности појединих земаља (држава), указује на потребу истражи-
вања везе између промена у територијално-политичком организовању поједи-
1
Опширније о овоме видети у: С. П. Капица, Општа теория человечества, Москва 2000.
2
Федерико Мајор, Сутра је увек касно, Југословенска ревија, Београд 1991, стр. 40.
3
И. И. Мазур, А. Н. Чумаков, Глобалистика-энциклопедия, ЦНПП „Диалог“, ОАО Издатель-
ство „Радуга“, Москва 2003, стр. 292.
4
С. Бабурин, Свет империја, Пресинг, Београд 2009, стр. 15.
Територијална организација локалне самоуправе и социо-културна динамика становништва... 85
них држава и демографских токова у појединим државама и њиховим реги-

онима.5
Истраживање социо-културне динамике становништва југоисточне Ср-
бије, нарочито са становишта промена у територијално-политичком органи-
зовању и организовању локалне самоуправе, треба да се заснива и на сазнању
о променама концепта територијално-политичког организовања и државном
уређењу Југославије и Србије, посебно у променама у концепту и схватању
локалне самоуправе у том уређењу. У овом погледу најзначајније су биле
промене у Уставу Југославије од 1946. године које су извршене усвајањем
Уставног закона 1953. године. Тим Законом, најкраће речено, инаугурисани
су друштвена својина и самоуправљање радног народа у општини, граду,
срезу, области и републици. У складу са концепцијом инаугурисања само-
управљања, установљен је и нов концепт територијалних јединица које се
обухватају генусним термином „друштвено-политичке заједнице“. Овим тер-
мином подразумевале су се територијалне заједнице које су имале елементе
друштвено-економске и политичке заједнице у којима се врши државна власт
и остварује самоуправљање. Између њих нема хијерархије, а односи се уређу-
ју на правима и дужностима предвиђеним уставом. У складу са Марксовим
учењем о комуналном систему, општина је проглашена основном друштве-
но-политичком заједницом, у којој се стварају и остварују облици друштве-
ног самоуправљања одакле произилазе органи који врше функције власти.6
Усвајање овог новог концепта локалне самоуправе са општином као друштве-
но-политичком заједницом означило је нову етапу у развоју.
Усвајањем новог концепта локалне самоуправе са општином као дру-
штвено-политичком заједницом, која је у одређеном смислу друштвено-еко-
номски самодовољна и најважнија карика у друштвеном и државном уређе-
њу, настао је низ промена у друштвеном животу, међу којима значајно место
заузима и социо-културна динамика становништва, која се изражавала у ми-
грацији сеоског становништва према општинским центрима. Међутим, наста-
је талас миграције не само сеоског становништва ка општинским центрима,
којима територијално припадају, већ и према развијеним урбаним центрима,
где је извеснија могућност запошљавања, како у индустрији тако и у дру-
штвеним делатностима, и могућност даљег школовања деце. У ствари, са
променом концепције локалне самоуправе, дошло је брже или спорије до про-
мена у начину живота, категоријалном систему вредности и стремљењу
становништва социјалној стратификацији која је прелазила границе тери-
торијалне ограничености, преливајући се не само изван обласних и републи-
чких граница већ и државних. Одлучујући утицај на ове промене имао је и не-
5
Д. Ж. Марковић, Промена друштвено-политичке организације државе и демографски токо-
ви и регионални развој, зборник радова „Регионални развој и демографски токови балканских
земаља“, 2002, стр. 137–147.
6
Ратко Марковић, Уставно право и политичке институције, ИПД „Јустинијан“, Београд 2005,
стр. 162.
станак сеоских културних центара формираних око ранијих „малих“ традици-

оналних општина, које су задовољавале основне економске, али и здравстве-
не и образовне потребе становништва и пружале су могућност за социјалну
промоцију појединаца који су желели такву промоцију и тежили су јој. Међу-
тим, научна истраживања нису била у већој мери усмерена на истраживање
ових промена у начину живота, већ су усмерена, пре свега, на уобличавање и
популарисање новог друштвеног система и у његовом оквиру, можда боље
речено у његовој основи, новог комуналног система.7
3. За разумевање интензитета и правца миграционих кретања становни-

штва у Србији (па и у југоисточној Србији) под утицајем новог концепта ло-
калне самоуправе и његовог остваривања, треба имати у виду да се тај систем
остваривао у две етапе: прва 1953–1961. и друга 1961–2000. године. У првој
етапи његовог остваривања укинути су срезови као форма политичко-терито-
ријалног организовања и „мале“ општине које су постојале у оквиру срезова,
и формиране општине су, сагласно новом концепту, схваћене као самодо-
вољне друштвено-политичке заједнице у којима људи могу задовољити усло-
ве своје материјалне егзистенције и остваривати право на самоуправљање.8
Ипак, убрзо се увидело да овако формиране општине, због своје економске
неразвијености, не могу опстати, пре свега као самосталне заједнице. Зато до-
лази, без укидања основног концепта општине, до „окрупњавања“ општина
на територији бивших срезова са центрима који су били градски, и ток мигра-
ције становништва усмерава се ка таквим центрима.
Овакво усмерење миграционих кретања становништва илуструјемо на
примеру три среза у југоисточној Србији. Тако је нпр. у Нишавском округу
учешће градског становништва у укупном становништву округа 1961. године
износило 29,99%, 1971. године 46,80%, 1981. године 47,86%, 1991. године
52,12% и 2002. године 53%. У Јабланичком округу је сличан тренд. Учешће
градског становништва у укупном становништву округа 1961. године је
19,44%, 1971. године 26,11%, 1981. године 32,31%, 1991. године 37,71% и
2002. године 40,85%. Ситуација није битније другачија у Пчињском округу.
Она је слична ситуацији у претходном, Јабланичком округу. Учешће градског
становништва у укупном становништву 1961. године је 15,32%, 1971. године
22,79%, 1981. године 33,15%, 1991. године 40,23% и 2002. године 41,92%. По-
већање учешћа градског становништва у укупном становништву округа није
једнако броју смањења сеоског становништва, јер су миграциона кретања би-
ла усмерена не само према „свом“ градском центру већ и према градским
центрима суседних округа, па и према градовима у Србији, где су сагледава-
7
Опширније о овоме видети у: Војислав Симовић, Комунални систем и комунална политика,
Савремена администрација, Београд 1966.
8
Опширније о овоме видети у: Јован Ђорђевић, Нови уставни систем, Савремена администра-
ција, Београд 1964.
ни услови за успешније запошљавање и бољи, виши животни стандард. Не-

знатно смањење учешћа градског становништва у укупном становништву Ја-
бланичког и Пчињског управног округа сигурно су последица ратних дејстава
у овим окрузима крајем прошлог (ХХ) века.
Табела 1. Учешће градског и осталог становништва у укупном броју становника

у окрузима, према пописима: 9
Округ 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Укупно 100,00 100,00 100,00 100,00 100,00 100,00
Нишавски
Градска 23,20 29,49 40,80 47,86 52,12 53,57
округ
Остала 76,80 70,51 59,20 52,14 47,88 46,43
Укупно 100,00 100,00 100,00 100,00 100,00 100,00
Јабланички
Градска 15,05 19,44 26,11 32,31 37,71 40,85
округ
Остала 84,95 80,56 73,89 67,69 62,29 59,15
Укупно 100,00 100,00 100,00 100,00 100,00 100,00
Пчињски
Градска 12,15 15,32 22,79 33,15 40,23 41,92
округ
Остала 87,85 84,68 77,21 66,85 59,77 58,08
Утицај промена у политичко-територијалној организацији, посебно у

организацији локалне самоуправе, на социјално-културну динамику стано-
вништва показују подаци о повећању броја становника у општинским цен-
трима после инаугурације општине по концепту Марксовог схватања о локал-
ној самоуправи, тј. о комуналном систему. У том циљу наводимо податке о
порасту броја становника у општинским центрима у три општине југоисточне
Србије: Зајечару, Књажевцу и Пироту. Према подацима, у Зајечару је 1953.
године живело 14.489 становника, а у осталим насељима те општине 50.418.
После увођења комуналног система број становника у Зајечару као општин-
ском центру стално се повећавао. Тако је 1961. године становништво у Заје-
чару бројало 18.690 становника, а у осталим насељима општине 49.926. На-
редних година тај процес концентрације становништва рапидно се повећавао.
Тако 1991. године Зајечар као општински центар има 39.625 становника, а сва
остала насеља (пољопривредна и сеоска) имају 33.138 становника. То показу-
је да се број становника у општинском центру повећао скоро четири пута у
односу на 1953. годину. Скоро исти интензитет има пораст броја становника
у суседном општинском центру Књажевац. У Књажевцу је 1953. године жи-
вело 5906 становника, а 1991. године живи 19.705, такође скоро четири пута
више. У Пироту, општинском центру, 1953. године живи 13.157 становника,
а 1991. године тај бој нараста на преко 40.000 становника, значи опет знатно
повећање броја становника у општинском центру. Сличан процес концентра-
ције становништва у општинским центрима одвија се и кад је реч о центрима
који нису већи градови, као ови на које смо указали.
9
Статистички подаци наведени у табели, и други подаци који се у раду наводе, узети су из
материјала Републичког завода за статистику Републике Србије.
Табела 2. Упоредни преглед броја становника у општинским центрима за три општине

у периоду развоја комуналног система
Општински центар 1953. 1961. 1981. 1991.

Укупно 64.907 68.616 76.681 72.163
Зајечар Општински центар 14.489 18.690 36.958 39.625
Остала насеља 50.418 49.926 39.723 33.138
Укупно 61.973 59.445 48.789 44.036
Књажевац Општински центар 5906 7448 16.665 19.705
Остала насеља 56.067 51.997 32.124 24.331
Укупно 69.210 68.073 69.653 67.658
Пирот Општински центар 15.175 18.415 36.293 40.261
Остала насеља 56.035 49.658 33.360 27.391
Навођење података о порасту броја становника у општинским центрима

у процесу развијања новог комуналног система на основу промена у терито-
ријално-политичкој организацији по уставним променама које су отпочеле
1953. године усвајањем Уставног закона, има за циљ да укаже на оправданост
и заснованост основне хипотезе – да промене у територијално-политичкој ор-
ганизацији државе, посебно у организацији локалне самоуправе, могу, и то
значајније утицати на социјално-културну динамику становништва са многим
последицама на укупан друштвени живот и развој, и зато те податке треба са-
знавати и уважавати у конципирању модела социјалне организације друштва
и државе. Ова сазнања добијају и на актуализацији данас кад се заговара нова
територијално-политичка организација Србије зарад децентрализације са ре-
гионализацијом ради успешнијег и равномернијег друштвеног развоја. Та но-
ва територијално-политичка организација Србије не може бити успешна, ни-
ти допринети остваривању циља коме се тежи ако се заснива на концепту
здраворазумског размишљања и не буде осмишљена на научним сазнањима о
законитостима теоријско-политичке организације државе.10.
Бабурин, С. Свет империја, Пресинг, Београд 2009.
Ђорђевић, Ј. Нови уставни систем, Савремена администрација, Београд 1964.
Капица, С. П. Општа теория человечества, Москва 2000.
Мазур, И. И., Чумаков, А. Н. Глобалистика-энциклопедия, ЦНПП „Диалог“, ОАО Издательство
„Радуга“, Москва 2003.
Мајор, Ф. Сутра је увек касно, Југословенска ревија, Београд 1991.
Марковић, Д. Ж. Промена друштвено-политичке организације државе и демографски токови
и регионални развој, зборник радова Регионални развој и демографски токови балканских
земаља, 2002.
10
Опширније видети у: Данило Ж. Марковић, Привредно-друштвени фактори регионализације
и територијалног организовања државе, зборник радова „Регионални развој и демографски
токови земаља југоисточне Европе“, 2010, стр. 19–29.
Марковић, Д. Ж. Привредно-друштвени фактори регионализације и територијалног организовања

државе, зборник радова Регионални развој и демографски токови земаља југоисточне
Европе, 2010.
Марковић, Р. Уставно право и политичке институције, ИПД „Јустинијан“, Београд 2005.
Симовић, В. Комунални систем и комунална политика, Савремена администрација, Београд 1966..
Danilo Ž. Marković
Serbian Academy of Education, Belgrade
TERRITORIAL ORGANISATION OF LOCAL SELFMANAGEMENT

AND SOCIO-CULTURAL DYNAMICS
OF THE SOUTHEASTERN SERBIA POPULATION
Summary
The socio-cultural dynamics of a society has general and often specific factors in
some countries. In this work, the author points to one of those specifics of the
socio-cultural dynamics in Southeastern Serbia that was manifested in the change
of territorial and political organisation, especially in conceptualising and realising
local selfmanagement in Yugoslavia and Serbia.
Namely, the changes in the Constitution of the FSRY from 1946 in Yugoslavia
inaugurated social ownership and selfmanagement as basis of the socialistic
social organisation and municipalities as basic cells of that organisation. The
development of that concept had for a consequence the affirmation of a
municipality as a basis of communal organisation, in the sense of Marxist theory.
Its forming was followed by the disappearance of districts (as forms of territorial
organisation) and municipalities as traditional forms of local selfmanagement,
which led to the changes in the way of life, value systems and massive
immigrations to municipality centres and towns especially.
In the context of these changes some problems occurred in Southeastern Serbia,
whose solving presupposes scientifically conceptualised social (political) actions.
With that aim there is an endeavour to study the population of Southeastern
Serbia in a most complex way.
Key words: state, selfmanagement, community, municipality, democracy.

Биљана Станковић 314.332-053.6-055.26(497.11-12)
Центар за демографска истраживања
Институт друштвених наука, Београд
АДОЛЕСЦЕНТНИ ФЕРТИЛИТЕТ У ЈУГОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ
Апстракт. Рађање у адолесценцији је у супротности са једним од здравстве-

них правила које важи за трудноћу, а то је да она не треба да се оствари пре-
рано, односно не пре осамнаесте године, када је развој младе особе још у
току. Трудноћа у овом узрасту носи са собом здравствене и психосоцијалне
ризике, по младу мајку и по дете. У демографском смислу, адолесценти
представљају популациону групу која тек треба да учествује у рађању и од
чијег здравља и понашања у великој мери зависе будући демографски токо-
ви. У последње две деценије, као и у осталим европским земљама, у Србији
је присутна позитивна тенденција значајног смањења фертилитета адоле-
сценткиња. То важи и за југоисточни део Србије. Међутим, како почетком
посматраног периода, тако и у актуелно време, управо на овом простору на-
лазе се окрузи и општине у којима се бележе натпросечне стопе адолесцен-
тног фертилитета. У раду се разматрају сличности и разлике у кретању и до-
стигнутом нивоу адолесцентног фертилитета, посматрано по окрузима и оп-
штинама. То ће указати на могуће правце деловања мера здравствене, соци-
јалне, образовне политике државе, али још више локалне заједнице. Промо-
ција репродуктивног здравља младих, која укључује и промоцију вредности
породичног живота, унапређење односа међу половима, улоге мушкарца у
родитељству и слично, јесте значајна, посебно кад се има у виду да је обим
рађања у централној Србији и Војводини за трећину испод нивоа потребног
за замену генерација.
Кључне речи: адолесценција, фертилитет, југоисточна Србија, промоција

репродуктивног здравља младих.
Адолесценткиње узраста 15–19 година чине најмлађу групу фертилног

контингента и у демографском смислу представљају популациону групу која
тек треба да учествује у рађању. Стога од њиховог здравља и понашања у
великој мери зависе будући демографски токови. Рађање у адолесценцији је у
супротности са једним од здравствених правила које важи за трудноћу, а то је
да она не треба да се оствари прерано, односно не пре осамнаесте године,
када је развој младе особе још у току. Трудноћа у овом узрасту носи са собом
здравствене и психосоцијалне ризике, по младу мајку и по дете. Недовољна
биолошка зрелост може условити различите здравствене и психолошке про-
блеме код мајке, укључујући постпорођајну депресију, а може довести до по-
ремећаја развоја плода, превременог порођаја, ниске телесне масе детета на
рођењу. Не треба занемарити ни могуће дугорочне неповољне последице по
91
92 Биљана Станковић
образовна и радна постигнућа младих мајки и њихове деце, често услед дело-
вања неповољних социјалних и економских фактора из средине у којој живе.
Адолесцентни фертилитет у Србији у последње две деценије

Последњих деценија у свим европским земљама знатно је смањено ра-
ђање у адолесценцији. Према последњим расположивим подацима, стопа адо-
лесцентног фертилитета креће се у широком распону од 4,1‰ у Швајцарској
и 5,3‰ у Холандији, до 39,5‰ у Румунији и 46,7‰ у Бугарској. Србија се са
22,2‰ налази у горњем делу листе, међу земљама са већим стопама, попут
Словачке, Црне Горе и Белорусије, и знатно изнад Француске, Белгије, али и
Чешке Републике и Хрватске.
Ипак, у Србији се јасно уочава позитивна тенденција смањења рађања у
адолесценцији. У раду се посматра период од 1990–1992. године, до 2006–
2008. године. У овом раздобљу фертилитет адолесценткиња смањен је у свим
окрузима и општинама Србије (без података за Косово и Метохију), што се
сагледава на основу оба показатеља – и специфичне стопе фертилитета, и
удела адолесцентних порођаја у укупним рађањима.
Стопа адолесцентног фертилитета, односно број живорођења на 1000
жена старости 15–19 година, од 1990. до 1992. године, у Србији је износила
42,7‰ (Карта 1).
Карта 1. Стопа фертилитета адолесценткиња (15–19).

Србија по општинама, 1990–1992, 2001–2003, 2006–2008.
Адолесцентни фертилитет у југоисточној Србији 93
У две трећине округа вредност овог показатеља је изнад просечног за

Србију, и то у свим окрузима, осим у Граду Београду, изнад 30‰, а у 11 окру-
га већа од 50‰. Највиша стопа, 76,2‰, забележена је у Браничевском округу,
а најнижа, 22,4‰, у Граду Београду. Посматрано на нивоу општина, вредност
стопе кретала се од 8,2‰ у београдској општини Стари Град до 100‰ у
Бојнику. Вредност изнад републичког просека је у чак 110 општина, од тога у
87 општина преко 50‰.
У десетогодишњем периоду стопа адолесцентног фертилитета на репу-
бличком нивоу смањена је за две петине, па у раздобљу од 2001. до 2003. износи
26‰ (Карта 1). Проценат округа где је вредност стопе изнад просечне за Ср-
бију смањен је на две петине, а стопа већа од 30‰ забележена је у 11 округа.
И најнижа и највиша стопа смањене су за трећину, најнижа је поново у Граду
Београду, износи 14,3‰, а највиша у Браничевском округу, 49,4‰. На оп-
штинском нивоу смањена је вредност најниже стопе, која је поново забележе-
на у једној београдској општини (Врачар) и износи 6,7‰, као и највише, у
Бојнику, 81,7‰. У 98 општина вредности стопе су изнад републичког просе-
ка, а број општина са стопом већом од 50‰ је 17, смањен је на петину.
И у наредном, петогодишњем раздобљу стопа адолесцентног фертили-
тета у Србији је такође смањена, и за период 2006–2008. износи 22,2‰ (карта
1). Посматрано по окрузима, вредност највише стопе смањена је за петину и у
Јабланичком округу износи 40‰, док је вредност најниже стопе, и даље у
Граду Београду, остала непромењена. Поново, као у периоду 1990–1992. го-
дине, у две трећине округа вредности стопе су изнад републичког просека,
али у само три округа веће од 30‰. Међу општинама, Бојник и даље бележи
највишу стопу, 76,6‰, а београдска општина Стари Град најнижу – 4,3‰. Од
свих општина, у 93 су вредности стопе изнад просечних, од тога само у две
општине, Житорађа и Бојник, веће од 50‰. У односу на период 1990–1992.
године, стопа адолесцентног фертилитета у Србији је скоро преполовљена,
слично и најнижа стопа на општинском нивоу, док је највиша стопа на оп-
штинском нивоу смањена само за четвртину. У целом посматраном периоду
вредност и стопе и удела адолесцентног фертилитета у Граду Београду, као и
у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, знатно је испод просека за Србију.
Почетком деведесетих година прошлог века у Србији је други показа-
тељ, удео рађања адолесценткиња у укупном броју рађања, износио 12,2%. У
периоду од 1990. до 1992. године, од 89.300 просечно годишње рођене деце,
10.900 деце родиле су мајке млађе од 20 година (Карта 2).
Карта 2. Удео живорођења адолесценткиња (15–19) у укупном броју живорођења (у %).

Србија, по општинама, 1990–1992, 2001–2003, 2006–2008.
Посматрано по окрузима, у готово две трећине округа вредности удела

рађања у адолесценцији у укупном броју рађања биле су изнад просечних.
Најмањи удео рађања адолесценткиња, 6,7%, забележен је у Граду Београду,
а највећи, 23,5% у Браничевском округу. На нижем територијалном нивоу, на
нивоу општина, удео се кретао у широком распону од најнижег – који је из-
носио 2,4% и забележен је у Прешеву, до највишег – од 34% у Жабарима. У
трећини општина је испод просека или као просек за Србију, у осталим је ве-
ћи, а у неким и знатно већи.
Десет година касније, удео рађања адолесценткиња у укупном рађању у
Србији смањен је за трећину и у периоду од 2001. до 2003. године износи 8,1%
(Карта 2). Од 78.500 просечно годишње рођене деце, мајке млађе од 20 година
родиле су 6300 деце. Однос између најниже и највише вредности по окрузима
остао је сличан, али су удели за око трећину нижи, најмањи је поново у Граду
Београду и износи 4,4%, а највећи у Јабланичком округу – 14,3%. На општин-
ском нивоу је смањен распон између најнижег и највишег удела, а за трећину је
смањена и вредност највишег удела. Најнижи удео сличан је оном с почетка
1990-их, забележен у београдским општинама Раковица и Врачар и износи 2,2%,
а десет пута је мањи од највишег, који је забележен у Бољевцу и износи 20,2%.
Тенденција смањења адолесцентног фертилитета и хомогенизација де-
мографског простора Србије видљива је и када се посматра период од 2006.
до 2008. године. Удео рађања адолесценткиња смањен је на 7,0% (Карта 2).
Од 68.900 просечно годишње рођене деце, мајке млађе од 20 година родиле
су 4800 деце. Смањен је и најнижи удео на нивоу округа, па у Граду Београду
износи 3,8%, док је највиши остао на нивоу од пет година раније, те у Јабла-
ничком округу износи 14,2%. Међу општинама, вредност најнижег удела је
преполовљена и у општини Стари Град износи 1,1%, а вредност највећег по-
већана, па у општини Бојник износи 24,9%. Посматрано у односу на период
1990–1992. године, удео рађања адолесценткиња у укупном рађању је на ре-
публичком нивоу смањен за трећину, док је међу општинама вредност најни-
жег удела преполовљена, а највишег смањена за четвртину.
Рађање у адолесценцији у југоисточној Србији

Смањено рађање у адолесценцији, забележено на републичком нивоу у
периоду од 1990–1992. до 2006–2008, такође је и у југоисточној Србији. Ме-
ђутим, како почетком деведесетих, тако и у актуелно време, управо на овом
простору има округа и општина где се бележе натпросечне стопе и удели ра-
ђања у адолесценцији у укупном рађању.
Почетком посматраног периода, 1990–1992, у свих пет округа југоисто-
чне Србије (Нишавски, Топлички, Пиротски, Јабланички, Пчињски) вредност
стопе адолесцентног фертилитета је изнад просека за Србију, који износи
42,7‰ (Табела 1), а по висини предњаче Јабланички (67,4‰) и Топлички
округ (59,7‰).
И на општинском нивоу, осим Прешева (17,4‰), Ниша (32,0) и Дими-
тровграда (34,2), у свим осталим општинама стопа адолесцентног фертилите-
та је изнад републичког просека и скоро свугде премашује 50‰. Распон изме-
ђу највише и најниже стопе је веома широк. Тако је стопа од 100‰ у општи-
ни Бојник у Јабланичком округу, што представља максимум не само у југо-
источној Србији већ и на републичком нивоу, шестоструко већа од најниже
стопе у југоисточној Србији, у општини Прешево (17,4‰). И у истом округу
постоје значајне разлике међу општинама по висини стопе адолесцентног
фертилитета. Тако је у Нишавском округу у Граду Нишу вредност испод про-
сека (32,0), а у Дољевцу и Мерошини износи чак 83,1, односно 80,0‰. У То-
пличком округу по висини стопе издваја се Житорађа (85,5‰), а у Јабланичком
округу, који одликују веома високе стопе, предњаче Лебане (84,4‰) и већ
поменути Бојник (100‰). Највеће разлике међу општинама су у Пчињском
округу, где се стопа креће од 17,4‰ у Прешеву до 73,1‰ у Сурдулици, док су
најмање међуопштинске разлике у Пиротском округу.
Табела 1. Живорођења адолесценткиња старих 15–19 година,

1990–1992. (просечно годишње)
Укупно Жене старе 15–19 година

удео у укупним стопа
Општина
живорођења живорођења живорођењима фертилитета
(%) (‰)
Србија 89338 10918 12,2 42,7
Нишавски округ 4289 543 12,7 44,1
Алексинац 629 131 20,8 64,6
Гаџин Хан 76 16 20,6 59,8
Дољевац 236 53 22,3 83,1
Мерошина 186 42 22,4 80,0
Град Ниш 2923 258 8,8 32,0
Ражањ 98 20 20,3 56,8
Сврљиг 140 24 17,3 54,2
Топлички округ 1358 221 16,2 59,7
Блаце 153 26 17,0 62,5
Житорађа 226 56 24,9 85,5
Куршумлија 285 40 13,9 50,6
Прокупље 693 99 14,2 53,7
Пиротски округ 1076 149 13,8 46,2
Бабушница 121 25 20,7 58,5
Бела Паланка 150 27 17,8 63,5
Димитровград 111 13 11,4 34,2
Пирот 694 84 12,2 42,2
Јабланички округ 3162 590 18,7 67,4
Бојник 169 44 26,0 100,0
Власотинце 399 73 18,3 62,6
Лебане 354 82 23,2 84,4
Лесковац 1984 358 18,0 64,1
Медвеђа 230 28 12,2 55,4
Црна Трава 26 5 19,2 57,5
Пчињски округ 4540 435 9,6 46,1
Босилеград 111 15 13,8 43,4
Бујановац 1208 106 8,8 48,1
Владичин Хан 271 49 18,2 56,6
Врање 1268 159 12,5 50,2
Прешево 1275 31 2,4 17,4
Сурдулица 299 62 20,7 73,1
Трговиште 108 13 11,7 56,3
У раздобљу од 2001. до 2003. године у југоисточној Србији је стопа адо-

лесцентног фертилитета нижа него почетком деведесетих (Табела 2).


Општина
(%) (‰)
Србија 78520 6332 8,1 26,0
Нишавски округ 3647 338 9,3 29,1
Алексинац 527 67 12,7 38,5
Гаџин Хан 61 8 13,0 40,6
Дољевац 189 32 17,0 57,6
Мерошина 138 23 17,0 60,8
Град Ниш 2421 170 7,0 22,3
Ражањ 88 14 16,0 52,3
Сврљиг 116 15 12,6 38,0
Топлички округ 1101 134 12,1 41,8
Блаце 112 8 7,4 20,9
Житорађа 184 32 17,4 62,9
Куршумлија 241 28 11,5 37,6
Прокупље 564 65 11,6 42,2
Пиротски округ 809 79 9,8 26,1
Бабушница 86 13 15,5 36,7
Бела Паланка 104 16 15,1 39,0
Пирот 528 43 8,2 22,3
Бојник 160 27 17,0 81,7
Власотинце 326 46 14,0 42,4
Лебане 274 53 19,1 67,9
Лесковац 1712 231 13,5 45,4
Медвеђа 110 14 12,5 32,1
Црна Трава 13 1 7,7 21,7
Пчињски округ 3671 301 8,2 35,5
Босилеград 87 11 13,1 41,1
Бујановац 842 75 8,9 42,7
Владичин Хан 229 33 14,3 39,8
Врање 1054 105 10,0 33,9
Прешево 1167 31 2,6 20,2
Сурдулица 237 38 16,1 49,6
Трговиште 55 8 13,9 34,7
Ипак и даље, осим у Пиротском округу, где је вредност стопе око про-
сечне за Србију (износи 26,0‰), у осталим окрузима југоисточне Србије она
је већа, а у Јабланичком и Топличком знатно већа. Повећана је разлика изме-
ђу републичког просека и висине стопе у округу са највећом вредношћу овог
показатеља (стопа је већа за четири петине од републичког просека, док је де-
сет година раније била већа за половину). По висини стопе предњаче Јабла-
нички округ (47,9‰) и, као и десет година раније, Топлички (41,8‰). Осим
Града Ниша (22,3‰), Пирота (22,3), Црне Траве (21,7), Блаца (20,9) и Преше-
ва (20,2), у свим осталим општинама вредности стопе су изнад просека. Ра-
спон између најниже и највише стопе је смањен, а највиша стопа, поново у
Бојнику, која износи 81,7‰, четвороструко је већа од најнижих, регистрова-
них у Нишкој Бањи (19,7) и Прешеву (20,2). У општинама где су стопе биле
високе, и даље је тако, али су њихове вредности ниже у поређењу са претход-
ним периодом, што важи и за општине са нижим стопама. Велике разлике ко-
је су постојале међу општинама истих округа су смањене.
Даље смањивање рађања у адолесценцији, слично као на републичком
нивоу, настављено је у раздобљу од 2006. до 2008. године и у југоисточној
Србији (табела 3).
Стопа адолесцентног фертилитета је смањена, а у Пиротском и Нишав-
ском округу њена вредност је тек нешто мало већа од републичког просека,
који износи 22,2‰. Јабланички (40‰) и Топлички округ (33,9) се, међутим, и
даље издвајају по висини стопе. На општинском нивоу, распон између најви-
ше и најниже стопе је повећан пошто је најнижа стопа, забележена у Прешеву
(9,4‰), смањена на половину у односу на претходни период, а највиша, забе-
лежена у Бојнику (76,6), за четвртину. Иако се у оквиру округа разлике међу
општинама и даље испољавају, оне су мање наглашене. По високој стопи,
осим Бојника, и даље се издвајају општине Житорађа (64,7), Сурдулица
(45,4‰), Лебане (44,1).
Према вредности другог показатеља, удела рађања у адолесценцији у
укупном рађању, у периоду 1990–1992. године, у односу на републички ниво,
међу окрузима југоисточне Србије се по висини издвајају Јабланички, са
18,7% и Топлички округ са 16,2% (табела 1). У првом је удео за половину ве-
ћи од републичког просека, у другом за трећину, док је у Пчињском, међу-
тим, удео за петину мањи. На општинском нивоу, Прешево бележи најмањи
удео, 2,4%, а испотпросечан је и у Бујановцу (8,8), Нишу (8,8), Димитровгра-
ду (11,4%) и Трговишту (11,7%). У свим осталим општинама удео је изнад
просека, а у половини од њих и преко 20%. По висини предњачи Бојник са
26,0%, дупло већи од републичког просека је такође у Житорађи (24,9%), а
висок је и у Лебану (23,2%), Мерошини (22,4%), Дољевцу (22,3%).
И после десет година, у свим окрузима југоисточне Србије удео рађања
адолесценткиња има вредност изнад републичког просека (табела 2). Јаблани-
чки (14,3%) и Топлички округ (12,1%) поново предњаче по висини удела. На
општинском нивоу, најмањи удео поново је забележен у Прешеву (2,6%), док
је највећи у Лебану (19,1%), а више него дупло већи од републичког просека
је и у Житорађи (17,4), Дољевцу (17,0), Мерошини (17,0), Бојнику (17,0).


Општина
(%) (‰)
Србија 68988 4841 7,0 22,2
Нишавски округ 3437 249 7,2 23,5
Алексинац 465 56 12,1 36,3
Гаџин Хан 39 5 13,7 30,7
Дољевац 131 21 16,3 38,6
Мерошина 95 15 15,4 35,8
Град Ниш 2443 127 5,2 18,3
Ражањ 57 7 11,8 32,1
Сврљиг 79 8 10,6 26,5
Топлички округ 855 104 12,2 33,9
Блаце 83 9 10,9 23,7
Житорађа 157 32 20,6 64,7
Куршумлија 155 16 10,1 24,2
Прокупље 461 47 10,2 30,6
Пиротски округ 696 62 9,0 23,0
Бабушница 80 9 10,8 25,7
Бела Паланка 78 11 13,6 28,9
Пирот 476 39 8,3 23,0
Бојник 114 28 24,9 76,6
Власотинце 248 28 11,2 29,7
Лебане 197 35 18,0 44,1
Лесковац 1369 179 13,1 39,0
Медвеђа 75 13 17,9 35,3
Црна Трава 9 1 7,1 22,2
Пчињски округ 2659 242 9,1 27,5
Босилеград 56 9 15,5 33,3
Бујановац 487 49 10,1 24,0
Владичин Хан 194 26 13,4 37,8
Врање 1029 107 10,4 36,1
Прешево 638 19 3,0 9,4
Сурдулица 213 28 13,0 45,4
Трговиште 42 5 12,0 21,2
У периоду од 2006. до 2008. године удео рађања у адолесценцији у Јабла-

ничком округу је више него двоструко већи од просека за Србију (7,0%) и износи
14,2% (табела 3). У свим окрузима премашује републички просек, незнатно у
Нишавском (7,2%), за трећину у Пчињском (9,1%), за више од две трећине у
Топличком округу (12,2%). У односу на претходни период, нешто мало је по-
већан најнижи удео на општинском нивоу и износи 3% у Прешеву, а повећан

је, за четвртину, и највећи удео на општинском нивоу, у Бојнику (24,9%). У
свим општинама, осим у Прешеву, Нишу и Димитровграду, удео је изнад ре-
публичког просека, у трећини ових општина више него дупло већи.
У целом посматраном периоду од почетка деведесетих година прошлог
века, вредност најнижег удела на општинском нивоу остала је приближна
(Прешево, 2,4%; 2,6%, 3,0%), док се вредност највишег удела (Бојник, 26,0%)
најпре смањила 2001–2003. (Лебане, 19,1%), а затим 2006–2008. поново прибли-
жила нивоу из 1990–1992. (Бојник, 24,9%). Стога је промењен однос ових по-
казатеља наспрам републичког просека. Вредност најнижег удела 1990–1992.
износила је петину од републичког просека, 2001–2003. трећину, а 2006–
2008. нешто мање од половине. Са друге стране, вредност највишег удела на
општинском нивоу у југоисточној Србији у 1990–1992. и 2001–2003. је у
односу на републички била нешто више него двострука, а 2006–2008. чак три
и по пута већа.
По најмањим уделима рађања адолесценткиња у целом посматраном
периоду се издвајају Прешево, Ниш и Димитровград, а општине Бојник, Жи-
торађа, Лебане и Мерошина по највећим. Разлике по општинама могу се у ве-
ликој мери приписати старосном моделу рађања и националној структури
становништва. Док становништво ромске националности одликује рано скла-
пање обичајних бракова и рађање у адолесценцији, међу албанским стано-
вништвом је присутан другачији модел. Подаци показују да су у општинама
југоисточне Србије са највишим адолесцентним фертилитетом удели ромског
становништва високи, преко 5%, ту спадају општине Бојник, Житорађа, До-
љевац, Сурдулица, Бујановац, Бела Паланка, Врање1. Са друге стране, рано
отпочињање рађања није карактеристика репродуктивног понашања стано-
вништва неких општина где је велики удео албанског становништва, као што
су Прешево, Бујановац, Медвеђа и друге.
Може се закључити да је смањење рађања у адолесценцији у Србији по-
требно и могуће. Промоција репродуктивног здравља младих значајна је по-
себно кад се има у виду да је обим рађања у Србији за трећину испод нивоа
потребног за замену генерација. Промоција подразумева и смањење адоле-
сцентног фертилитета. То се нарочито односи на рађање у раној адолесцен-
цији, и посебно на трудноће које су нежељене и непланиране, што је у овом
узрасту често. Институције здравственог и образовног система имају највећу
улогу у промоцији репродуктивног здравља младих. Неопходно је да се пове-
ћа обухват младих образовањем, што се у највећој мери односи на ромску по-
пулацију. Затим, отварање што већег броја саветовалишта за младе и едукова-
ње младих, што значи ширење знања о репродуктивном здрављу и развијање
вештина његовог чувања. То подразумева и теме посвећене унапређењу одно-
1
Рашевић, Пенев: Општине Републике Србије – основни демографски, економски и социјални
показатељи релевантни за популациону политику. Друштво демографа Србије, Београд 2009.
са међу половима, истицању улоге мушкарца у партнерству и одговорном ро-

дитељству. Такође, институције социјалног система имају значајно место,
што је нарочито важно у условима економске и социјалне транзиције. Мере
политике на државном нивоу, али још више на нивоу локалне заједнице, могу
довести до позитивних промена. То посебно важи за југоисточну Србију, где
се бележе натпросечне стопе и удели адолесцентног фертилитета, а све реле-
вантне анкете указују на дубину сиромаштва.
Biljana Stanković
Demographic Research Centre
Institute of Social Sciences, Belgrade
ADOLESCENT FERTILITY IN SOUTHEASTERN SERBIA
Summary
Giving birth in adolescence is contrary to one of the health rules valid for
pregnancy which states that early pregnancy should be avoided, namely before 18
years of age, while the young female is still developing. Pregnancy, at this age,
bears health and psycho-social risks for both the young mother and the child. In
the demographic sense, adolescents represent a population group which is yet to
participate in giving birth and future demographic flows, all largely depending on
their health and behavior. A positive tendency of a significant decrease of
adolescent fertility has been present in Serbia in the last two decades, as in other
European countries. This is also true for the Southeastern part of Serbia.
Nonetheless, there are districts and municipalities in this very region where
above-average adolescent fertility rates have been recorded at the beginning of
the observed period as well as at present. This paper deals with the similarities
and differences in the trends and the achieved levels of adolescent fertility,
observed in districts and municipalities. This will point out to possible directions
of effecting health, social, educational, government policy measures but even
more local community measures. The reproductive health promotion of young
people, which also includes the promotion of family life values, relations between
genders, and the role of the father in parenting and the like, is significant,
especially when having in mind that the scope of giving birth in Central Serbia
and Vojvodina is below the generation replacement level by one third.
Key words: adolescents, fertility, Southeastern Serbia, promotion of reproductive

health with young people.
Јелена Предојевић-Деспић УДК 314.743 (497.11-12)
ЕМИГРАЦИОНИ ТОКОВИ ИЗ ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ:

ГЛАВНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ И ПРОБЛЕМИ
Апстракт. Југоисточни делови Србије, као и Србија у целини, имају дугу

традицију спољних економских миграција. До значајних промена у европ-
ским миграцијама долази средином 1960-их година. У раду су приказане
главне карактеристике емиграционих токова из три управна округа – Пирот-
ског, Јабланичког и Пчињског, кроз анализу пописних података на општин-
ском нивоу, у периоду између 1981. и 2002. године. Поред процентног
учешћа становништва у иностранству, и лица у иностранству према земљи
дестинације, анализиране су и следеће демографске карактеристике стано-
вништва у иностранству из ових општина: старост, пол и национална при-
падност. Циљ рада је да се на основу датих демографских карактеристика
укаже на главне тенденције, проблеме и разлике присутне код спољних ми-
грација југоисточних делова Србије. Такође, указује се и на потребу проуча-
вања међународних миграција из динамичке перспективе – системски при-
ступ, јер идентификација главних механизама међународних миграција, у
свим фазама миграционог процеса, води ка потпунијем сагледавању број-
них негативних социјалних импликација које дуготрајни емиграциони трен-
дови из Србије проузрокују. Такав приступ отвара могућности за успешније
прилагођавање политичког одговора миграционим трендовима и обрасцима
који током процеса глобализације постају све сложенији, било да jе реч о
имиграционим или емиграционим кретањима становништва.
Кључне речи: миграције, југоисточна Србија, главне тенденције, демографски

и развојни проблеми
Увод
У последњих неколико деценија дошло је до битних промена у природи
миграционих кретања на светском нивоу. Стивен Кастлс наводи да су од
1960-их година модел трајног насељавања, до тада доминирајући миграциони
модел у већини имиграционих земаља, проширила четири миграциона трен-
да: 1) привремене радне миграције, које могу да резултирају трајним наста-
њивањем у земљи дестинације; 2) прикривени облици миграција, односно
нелегалне миграције ка традиционалним имиграционим дестинацијама, као и
земљама западне Европе; 3) миграције радника из неразвијених земаља према
дестинацијама где је индустријализација у развоју (нпр. ка земљама Блиског
истока); 4) миграције ка новим индустријским зонама у земљама Трећег света
(Castles, 1986, 1993).
103
104 Јелена Предојевић-Деспић
Све израженији процес глобализације, који не представља само економ-

ски феномен у смислу токова капитала, роба и услуга, развијао се паралелно
са токовима идеја, културних добара и људи. Међународне миграције се ве-
ома добро прилагођавају условима глобализације. Временом се обим мигра-
ција повећава, а њихове друштвене и културне карактеристике се умножа-
вају. Развитак у информационој технологији и могућностима транспорта по-
већава обим привремених, поновних и циркуларних миграција. Све већи број
миграната усмерава се ка животу у два или више друштава паралелно и ра-
звија транснационалне заједнице и транснационалну свест. Такви су трендови
повезани и са јачањем неформалних мрежа као видом комуникације и орга-
низације који превазилазе границе националних држава (Castles, 2002). Про-
сторна покретљивост радне снаге омогућава да се створе мостови између др-
жава које дају, односно примају радну снагу, док међународне миграције и
њени канали представљају један од тих мостова (Hily, et al., 2006).
Однос између демографских феномена, културног идентитета и конце-
пта мултиетничког друштва у времену динамичних миграционих кретања у
свету представља веома важну истраживачку проблематику. Мигрантске мре-
же, као ефикасне стратегије повезивања људи из географски удаљених подру-
чја, имају важну улогу не само у имиграционом процесу, стварању нових
трендова и образаца просторне мобилности већ и у обликовању широког спе-
ктра односа који спајају друштва порекла и дестинације. Стога, циљ овог ра-
да је да се покаже важност проучавања савремених међународних миграција
из динамичке перспективе. Такође, кроз пример демографске анализе попи-
сних података о становништву у иностранству, који су емигрирали из три
округа југоисточне Србије (Пиротски, Јабланички и Пчињски), сагледавају се
не само неповољни емиграциони трендови већ се показује и да улога ми-
грантских мрежа, као проводника у иницирању и одржавању миграционих
токова, заузима значајно место. Проучавање миграција из динамичке пер-
спективе, и идентификација њених главних механизама, води ка потпунијем
сагледавању бројних негативних социјалних импликација које досадашњи
емиграциони трендови из Србије узрокују, што води ка могућности успешни-
јег прилагођавања политичког одговора миграционим трендовима и обрасци-
ма који током процеса глобализације постају све израженији и сложенији,
било да је реч о имиграционим или емиграционим кретањима становништва.
Системски приступ у проучавању међународних миграција

Промене у просторној покретљивости становништва, као и глобални
друштвено-економски контекст, значајно су се одразили и на проучавање ми-
грација у последњих неколико деценија. Перспектива проучавања међународ-
них миграција постепено се мењала, и на њих се гледало као на процес који је
условљен структурним факторима. Важне структурне факторе чинили су би-
Емиграциони токови из југоисточне Србије: главне тенденције и проблеми 105
латерални споразуми о радним миграцијама, модели страног улагања, мења-

ње локалних економија, нарочито аграрних, као и успостављање разлике из-
међу имиграционе политике која се односи на усељавање, и политике која се
односи на интеграцију миграната у друштво (Boyd, 1989).
Савремене теорије међународних миграција развијале су се од економ-
ских модела базираних на одлучивању на индивидуалном нивоу, до оних које
акценат у процесу одлучивања стављају на широк спектар друштвених чини-
лаца. Према раним формулацијама теорије одбијања, односно привлачења
(pull-push теорије), потенцијални мигрант мери негативне факторе који га по-
тискују из земље у којој живи (фактори као што су мале плате, низак животни
стандард, лоши услови за рад и друго) у односу на позитивне факторе, одно-
сно добробит коју би могао имати у земљи дестинације (на пример, висок жи-
вотни стандард, боља могућност напредовања у послу, добро плаћен посао и
друго) и одлучује се да мигрира уколико превагну фактори могуће добити у
земљи дестинације. Из ових модела развили су се модели који су се све више
базирали на макроаналитичком нивоу: модели глобалне неједнакости и те-
орија сегментираног тржишта рада (Piore, 1979) и перспектива светског си-
стема (Wallenstein, 1974), који су на узроке миграција гледали кроз развитак
социјалне и економске зависности између неразвијених и развијених земаља.
Ови теоријски приступи су на догађања на пољу миграција у свету гледали из
структуралне перспективе са нагласком изучавања радних миграција. Такође,
кроз ове концепте се допринело и разумевању међународних миграција радне
снаге у контексту глобалног економског система, који не само да је повезивао
мање развијене земље са високо индустријализованим, већ и у контексту
реструктурирања привреда развијених земаља (Castles, 1986).
Криц и Злотник су покушали да интегришу кључне аспекте различитих
миграционих теорија. Наводе да се у анализи савремених миграција намеће
потреба за системским приступом, односно динамичком перспективом
проучавања, и то од препознавања до детаљног увида у променљиве трендове
и видове савремених миграционих кретања у свету. Разматрање узрока или
последица међународних миграција, било из перспективе земаља порекла или
пријема, често не успева да објасни динамику повезану са развитком
миграционих кретања као процеса. Миграције треба да се изучавају од њених
зачетака, кроз промену у структури и обиму током времена, узимајући у
обзир повратне миграције и слање девизних дознака у земљу порекла, као и
опште стање друштва у земљама порекла и дестинације које умногоме
обликује миграциона кретања (Кritz, Zlotnik, 1992). У односу на друге оквире
проучавања међународних миграција, предност оваквог приступа представља
то што у анализу укључује и повратни ефекат, што може да се примени на све
типове миграција (Lebhart, 2005), омогућава бољи увид у могуће социјалне
импликације, и олакшава предвиђање нових емиграционих, али и имиграци-
оних токова и образаца.
Савремене међународне миграције све више се изучавају кроз систем-

ски приступ, односно динамичку перспективу проучавања, и то од препозна-
вања до детаљног увида у променљиве трендове и видове савремених мигра-
ционих кретања у свету (Кritz, Zlotnik, 1992).
У последњих двадесетак година у анализи међународних миграција све
се више користи перспектива друштвених мрежа (Предојевић-Деспић, 2009).
То не представља изненађење, јер дугорочно гледано, мреже обезбеђују путе-
ве, тј. канале самих миграционих процеса (Vertovec, 2002). Друштвене мреже
представљају „сетове интерперсоналних веза које повезују мигранте, раније
мигранте и немигрантско становништво у подручјима порекла и дестинације,
преко односа сродства, пријатељства или припадности одређеној средини“
(Massey и др., 1993). Оне посредују када се одређује „цена“ миграције и нуде
стратегију за повећавање прихода породице, односно домаћинства. Поједи-
нац стиче корист кроз већу извесност добијања добро плаћеног посла, а чла-
нови породице очекују корист кроз слање девизних дознака које ће њихови
чланови у иностранству слати кући. (Massey, 1990). Другим речима, мреже
које појединци стварају између земаља порекла и дестинације делују у структу-
рисаним срединама како би смањиле финансијску и психолошку цену мигра-
ција, и то тако што повећавају ниво информисаности и вероватноћу добробити.
У проучавању фактора који утичу на миграционе мреже сматра се бит-
ним паралелно проучавање просторне и временске димензије, јер се на тај на-
чин детаљније објашњава структура мрежа (Предојевић-Деспић, 2010). На-
гласак на комуникацији, девизним дознакама и друштвено-економском стату-
су ранијих миграната омогућава детаљнији увид у ресурсе и начин функци-
онисања мрежа (Fаwcett, 1989). Стога је значај повезаности, односно људског
посредовања у миграционом процесу веома велики. На тај начин се на мигра-
ције мање гледа као на производ односа између понуде и потражње на тржи-
шту радне снаге, а више као на израз глобалне динамике настале људском
интеракцијом. Информишући појединце о идеји и могућностима за мигрира-
ње, мреже их и „чине мигрантима“. Зато мреже нису само инструмент него
представљају саставни део и детерминанту миграционог процеса (Meyer, 2001).
Карактеристике међународних миграција из Србије

након либерализације емиграционе политике 1965. године
Пораст броја грађана Србије и тадашње Југославије углавном у запа-
дноевропским земљама од 1965. године, уз мању стагнацију током кратко-
трајне привредне рецесије (крајем 1966. и почетком 1967. године), траје до
краја 1973. године. Највећи број је емигрирао 1969. и 1971. године, и то око
135.000 лица.1 Велики одлазак грађана на рад у иностранство отпочео је прво
1
У овај број није укључено становништво које је емигрирало с Косова, којих је између 1969. и
1971. године било 22.000.
у најразвијенијим републикама бивше Југославије (Словенији и Хрватској),

да би се затим проширио и на остале делове земље, међу којима је и Србија.
Емиграциони талас се најкасније испољио на Косову, економски најнеразви-
јенијем подручју у земљи.
Позитиван однос према запошљавању у иностранству условио је потре-
бу за већим укључивањем југословенских служби за запошљавање у посредо-
вање при запошљавању у иностранству, као и закључивање билатералних
споразума о запошљавању са земљама имиграције, углавном западне Европе.
С обзиром на то, као главне земље дестинације издвајају се СР Немачка,
Аустрија, Француска, Швајцарска и Шведска, које су до краја посматраног
периода (2002. година), и поред увећавања броја земаља у које су одлазили
грађани Србије, остале као највеће земље пријема.
Треба нагласити да у Србији не постоје подаци о токовима међуна-
родних миграција, тако да су у раду анализирани пописни подаци о контин-
генту становништва у иностранству. Иако пописни подаци о броју лица у
иностранству не дају реалну слику о броју лица из Србије у иностранству,2
могу да послуже као одлична слика стања о карактеристикама тих континге-
ната нашег становништва, нарочито када се говори о уделу становништва у
иностранству у односу на укупно становништво, процентном учешћу стано-
вништва Србије у иностранству према земљи дестинације, као и структурама
– старосној, полној, етничкој, образовној и др.
Према подацима пописа из 1971. године, из Србије су на, како се тада звало,
привременом раду или боравку у иностранству регистроване 204.0003 радника из
Србије у иностранству, што је представљало 2,8% укупног становништва Ср-
бије.4 Међу тим мигрантима, највећи део (175.000 или 86%) били су радници за-
послени код страног послодавца, док су лица која су у иностранству боравила као
чланови породице била вишеструко мање заступљена (29.000 или 14%). Интензи-
вно повећање тог контингента становништва Србије настављено је све до 1973. го-
дине и тзв. првог нафтног удара.
2
Треба нагласити да је у свим пописима становништва био проблем значајне подрегистрације броја
лица на раду у иностранству. Процењено је да није регистровано oкo 30% лица која су у време пописа
из 1971. Била на раду у иностранству (нису била у контингенту лица на раду у иностранству, нити у
контингенту повратника). Toлика разлика никако није могла да буде објашњена смртношћу, нити
трајним исељавањем у земље пријема (Пенев, 1984; Пенев, 2008; Секулић, 2008).
3
У овај број нису укључени радници на раду и боравку у иностранству с Косова, којих је тада
било 24.000.
4
Укупно становништво Србије се односи на збир становништва у земљи и грађана Србије у
иностранству.
Табела 1. Укупан број и полна структура становништва у иностранству из Србије

(без Косова и Метохије) %
Србија Централна Србија Војводина
Женско
Женско
Женско
Укупно
Укупно
Укупно
Мушко
Мушко
Мушко
%
%
1971. 203.981 2,8 59,3 40,7 133.389 2,5 61,2 38,8 70.592 3,6 55,8 44,3
1981. 269.012 3,5 54,5 45,5 203.421 3,6 55,0 45,0 65.591 3,2 53,0 47,0
1991. 273.817 3,5 54,3 45,7 226.295 3,9 54,4 45,6 47.522 2,4 53,9 46,1
2002. 414.839 5,3 53,3 46,7 344.151 5,9 53,4 46,6 70.688 3,4 52,8 47,2
Извор: РЗС, пописни подаци.
У другој половини седамдесетих година повратак из иностранства је био

интензивнији него одлазак из земље. Ипак, према подацима пописа из 1981, број
грађана Србије на раду или боравку у иностранству је био за 65.000 или готово за
трећину већи него десет година раније. Од тога, 60% је представљало повећање
броја чланова породица радника у иностранству. Њихов број је више него удво-
стручен (са 29.000 на 68.000). Истовремено, број лица на раду у иностранству по-
већан је за 26.000 или свега 15%.
Неповољни трендови на тржиштима радне снаге у главним западноевроп-
ским земљама пријема утицали су и на кретање броја страних радника пореклом
из Србије, и то кроз успоренији одлазак на рад у иностранство, као и кроз убрзани-
ји повратак у земљу. То је условило стагнацију броја грађана Србије на раду или
боравку у иностранству, којих је у време пописа из 1991. било 274.000, што је у од-
носу на 1981. годину представљало повећање од свега 4800 лица (1,8%). Тешка по-
литичка криза која је кулминирала ратовима на простору бивше Југославије, врло
неповољна економска ситуација и осећај губитка перспективе за огроман део ста-
новништва, а посебно за младе генерације, били су главни подстицајни фактори
интензивирања емиграција из Србије. Пописом из 2002. године на раду или бо-
равку у иностранству регистровано је 415.000 грађана Србије, што је у односу на
стање из 1991. било повећање од преко 140.000 лица или за више од 50%. Од по-
јаве тог вида савремених спољних миграција, период 1991–2002. је, после друге
половине шездесетих, раздобље са најинтензивнијим одласком становништва из
Србије. Емиграције су деведесетих година највећим делом имале економски кара-
ктер, али је њихова условљеност другим, неекономским факторима (пре свега по-
литичке природе), била знатно израженија него у претходних 25 година. Према ре-
зултатима пописа из 2002. године, лица на раду или боравку у иностранству пред-
стављала су 5,3% укупног становништва Србије. То је уједно и највеће учешће тог
контингента у укупном становништву земље (Пенев, 2008). Поред великог повећа-
ња удела лица у иностранству у укупном становништву, у последњој деценији 20.
века значајне промене догодиле су се и када се посматра територијални ниво, о че-
му ће бити речи у наставку рада.
Територијална анализа миграција из југоисточне Србије

Територијална анализа пописних података – у овом случају на нивоу
управних округа и општина, о емиграционим трендовима и особинама стано-
вништва Србије у иностранству, указује да је изучавање миграција кроз при-
зму мигрантских мрежа незаобилазна перспектива у проучавању савремених
међународних миграција. Потврђује се да у Србији постоје такозване емигра-
ционе зоне, са чијих се подручја последњих неколико деценија удео стано-
вништва у иностранству константно повећавао, али и усмеравао ка одређе-
ним земљама дестинације.
Спуштањем анализе пописних података о међународним миграцијама
са републичког на нижи територијални ниво може се добити не само детаљ-
нија слика о интензитету и особинама миграционих кретања већ се могу
уочити и особине миграционих кретања које није могуће видети при анализи
збирних података за целу земљу.
Посматрајући удео лица у иностранству у укупном становништву 2002.
године, уочава се да се, условно говорећи, у Србији издвајају три велике еми-
грационе зоне: 1) зона у централним и источним деловима земље; 2) Санџак;
и 3) делови југоисточне Србије, првенствено општине Прешево и Бујановац.
Стање у ранијим пописима – 1991. и 1981, показује да је једино подру-
чје у централним и источним деловима Србије било изразито емиграционо,
док су се остале две посматране емиграционе зоне углавном формирале после
1991. године. Наведене три зоне у време последњег пописа становништва чи-
ниле су око 15% укупног становништва Србије, док се у иностранству са њи-
хових простора налазило скоро 50% становништва Србије.
Простор југоисточне Србије карактеришу велике разлике у емиграци-
оним трендовима становништва у иностранству. Стога су у раду посматрана
три округа – Пиротски, Јабланички и Пчињски, за које се може рећи да, гле-
дајући целу земљу, представљају јединство супротности у емиграционим осо-
бинама и броју становника у иностранству.
Са једне стране, Пиротски округ – где је између 1981. и 2002. године
дошло до значајног смањења броја становника у иностранству – са две хиља-
де на 1200, док су у целом посматраном периоду били присутни врло ниски
удели становништва у иностранству. Јабланички округ – где је у истом пе-
риоду дошло до извесног раста броја лица у иностранству са 4600 на 7400.
Године 1981. само је општина Медвеђа имала мало веће процентно учешће,
док су 2002. вредности овог показатеља повећане и у општинама Лесковац,
Бојник и Лебане.
Са друге стране, Пчињски округ у посматраном периоду бележи нагли
раст броја лица у иностранству – са 6500 на 28.500. Такође, у овом округу на-
лазе се и општине Босилеград и Трговиште, са најнижим процентним уче-
шћем становништва у иностранству у Србији, али и општине са највишим
учешћем – Бујановац (19%) и Прешево, са чак 27% укупног становништва у
иностранству 2002.
Број и структура становништва у иностранству донекле су условљене

демографским карактеристикама становништва у земљи порекла, међутим,
значајно место заузимају и социоекономске и политичке прилике у којима
људи живе, имиграциона клима у земљама дестинације, али и начин доноше-
ња одлуке о мигрирању, где значајно место заузима породица, односно дома-
ћинство. У многим случајевима, нарочито у руралним срединама, одлука о
мигрирању доносила се у складу са интересом целе породице. Један од најва-
жнијих циљева било је комбиновање прихода из иностранства са приходима
осталих чланова породице код куће да би се на тај начин остварила „поро-
дична стратегија издржавања“ (Bauer, Zimmermann, 1998).
Главне карактеристике старосне и полне структуре радника који су из Ср-
бије у почетном масовном таласу до 1971. отишли у иностранство jeсу да се најве-
ћи број емиграната налазио у групи млађег средовечног становништва (20–39 го-
дина), а мушкарци су чинили значајно већи део него жене. У каснијим пописима
се овај однос побољшао у корист жена, што се може објаснити жељом за спајањем
породица, као и правним оквиром у земљама имиграције које су то омогућиле.
Општине Пчињског округа, у првом реду Бујановац и Прешево, изразито
ниско учешће жена у емиграционом контингенту имале су све до пописа 2002. С
обзиром на старосно-полну, етничку, али и друге структуре становништва ових
општина, индиректно се може закључити да је њихов емиграциони модел до 1981.
био сличан становништву Косова, где је улога породице и домаћинства у проце-
су доношења одлуке о мигрирању била значајна. Слањем у иностранство
углавном једног мушког члана5 домаћинство је имало за циљ комбиновање
прихода из иностранства са приходима осталих чланова породице код куће да
би се на тај начин остварила „породична стратегија издржавања“ (Stark, 1991;
Bauer, Zimmermann, 1998).
Између 1991. и 2002. године у општинама Пчињског и Јабланичког
округа долази до битних промена у емиграционим трендовима. У време те-
шке политичке и економске ситуације и рата на простору бивше Југославије,
као и услед могућности добијања избегличког статуса и азила у западно-
европским и прекоморским земљама, дошло је до значајног раста броја лица
у иностранству из ових општина, као и удела младог становништва у ино-
странству, нарочито у општинама Бујановац и Прешево. Ове две општине чи-
не 7% становништва у иностранству које се из Србије иселило између 1991. и
2002. године. Удео деце и младог становништва до 20 година старости које је
у том времену емигрирало износи чак 40%. Међутим, за становништво стари-
је од 20 година које је у истом периоду емигрирало из ових општина ка-
рактеристично је да је удео мушкараца виши него жена.
5
1981. године на једно домаћинство на Косову, у иностранству су била у просеку 1,2 мушка члана.
Табела 2. Укупан број и полна структура и удео становништва у иностранству у

укупном становништву из југоисточне Србије 1981. и 2002.
(општине Пиротског, Јабланичког и Пчињског управног округа)
Становништво
Број становника Мушкарци Жене у иностранству
у иностранству % % у укупном
становништву
Пиротски округ
Бабушница 1981. 386 62,44 37,56 1,62
2002. 94 76,60 23,40 0,41
Бела Паланка 1981. 215 54,88 45,12 1,15
2002. 96 58,33 41,67 0,65
Димитровград 1981. 289 58,13 41,87 1,91
2002. 156 56,41 43,59 1,22
Пирот 1981. 1152 56,86 43,14 1,65
2002. 926 55,29 44,71 1,33
Јабланички округ
Бојник 1981. 351 56,13 43,87 2,16
2002. 389 55,01 44,99 2,80
Власотинце 1981. 480 60,42 39,58 1,34
2002. 427 59,02 40,98 1,16
Лебане 1981. 524 58,40 41,60 1,88
2002. 719 62,17 37,83 2,52
Лесковац 1981. 2685 60,56 39,44 1,69
2002. 5151 55,87 44,13 3,00
Медвеђа 1981. 526 65,40 34,60 3,05
2002. 669 57,85 42,15 5,57
Црна Трава 1981. 41 68,29 31,71 0,64
2002. 27 88,89 11,11 1,04
Пчињски округ
Босилеград 1981. 130 40,00 60,00 0,92
2002. 205 58,54 41,46 1,87
Бујановац 1981. 2017 84,43 15,57 4,32
2002. 10.380 56,12 43,88 19,04
Прешево 1981. 1855 88,36 11,64 5,46
2002. 12.991 55,38 44,62 26,77
Сурдулица 1981. 571 61,47 38,53 2,11
2002. 1436 54,67 45,33 5,74
Трговиште 1981. 131 61,83 38,17 1,47
2002. 26 80,77 19,23 0,41
Владичин Хан 1981. 415 60,00 40,00 1,63
2002. 1053 57,36 42,64 4,05
Врање 1981. 1330 61,80 38,20 1,61
2002. 2400 56,58 43,42 2,57
Извор: Као табела 1.
Табела 3. Етничка структура становништва у иностранству 1981. и 2002.

(Пиротски, Јабланички и Пчињски управни округ)
Пиротски округ Јабланички округ Пчињски округ

1981. 2002. 1981. 2002. 1981. 2002. 1981. 2002. 1981. 2002. 1981. 2002.
Број % Број % Број %
Укупно 2042 1272 100,00 100,00 4607 7382 100,00 100,00 6449 28491 100,00 100,00
Срби 1495 860 73,21 67,61 3952 5830 85,78 78,98 2357 2768 36,55 9,72
Албанци 1 0 0,05 0,00 224 331 4,86 4,48 3260 21006 50,55 73,73
Роми 49 93 2,40 7,31 155 693 3,36 9,39 404 2654 6,26 9,32
Бугари 210 85 10,28 6,68 0 3 0,00 0,04 93 92 1,44 0,32
Македонци 13 7 0,64 0,55 15 11 0,33 0,15 31 39 0,48 0,14
Мусл./Бошњ. 2 0 0,10 0,00 2 0 0,04 0,00 11 9 0,17 0,03
Југословени 142 16 6,95 1,26 65 5 1,41 0,07 114 7 1,77 0,02
Остали 101 86 4,95 6,76 156 148 3,39 2,00 76 452 1,18 1,59
Непознато 29 125 1,42 9,83 38 361 0,82 4,89 103 1464 1,60 5,14
Промене у етничкој структури становништва у иностранству у посма-

траном периоду такође су биле значајне како на територији целе Србије, тако
и на посматраном подручју. Присутно је велико интензивирање емиграци-
оних кретања албанске, бошњачке и ромске националности, нарочито у по-
следњој деценији XX века, као и успоравање раста српске националности.
Између 1981. и 2002. године контингент Албанаца из Србије у иностранству
је повећан са 4.000 на 22.000, Бошњака са 4.000 на 29.000, Рома са 4.000 на
15.000, а Срба са 190.000 на 264.000 лица.
Највеће промене у југоисточној Србији догодиле су се код ромске и ал-
банске популације, нарочито у Пчињском округу. Број Рома у иностранству
2002. износио је 2600, односно преко 9% свих лица у иностранству из овог
округа. Значајан пораст броја Рома у иностранству између 1991. и 2002. при-
сутан је у већини општина југоисточне Србије, а у општини Сурдулица они
чине чак две трећине становништва у иностранству.
Највећи пораст броја лица у иностранству очекиван је код албанске по-
пулације, с обзиром да сасвим мали број Албанаца у Србији живи ван Пре-
шевске долине. Између 1981. и 2002. њихов број у иностранству је повећан са
три хиљаде на 21.000. Године 1981. припадници албанске националности чинили
су половину популације у иностранству из Пчињског округа, док је 2002. било
скоро три четвртине. Са друге стране, удео Срба у иностранству из Пчињског
округа је, поред малог апсолутног раста, опао са 36% на мање од 10%.
Када се посматра процентно учешће становништва Србије у иностран-
ству према земљи дестинације, треба истаћи да постоје разлике у анализи на
регионалном нивоу. Већ када се посматрају посебно централна Србија и
Војводина,6 уочава се одређена разлика. Становништво централне Србије у
6
2002. године у иностранству се налазило 344.100 лица из централне Србије и око 70.700 лица
из Војводине.
иностранству у највећем се проценту налази у Немачкој и Аустрији, као и у

Швајцарској и Француској (2002. године у овим земљама је боравило 70%
укупног становништва у иностранству). Становништво Војводине је у већем
проценту одлазило у Немачку, а видно мање у остале земље. Ова разлика у
односу на централну Србију била је видљива посебно на почетку посматра-
ног периода, а задржала се, иако у мањем обиму, све до последњег пописа
становништва.
Када се анализа спусти на нижи територијални ниво, уочавају се значај-
није разлике у просторној расподели становништва у иностранству према
земљи дестинације. Посматрајући југоисточну Србију, види се да неке оп-
штине, као Црна Трава, Трговиште и Босилеград, услед изузетно малог броја
лица у иностранству, не могу бити узете у разматрање према земљи дестина-
ције.
У Швајцарској је 2002. године живело око 66.000 лица из Србије, од ко-
јих је већина (52%) отишла пре 1991. године. Највећи број потиче из Расин-
ског и Поморавског округа (17%) и општина Прешево, Бујановац и Медвеђа
(23%). За разлику од Расинског и Поморавског округа, одакле су се већином
селили пре 1991. године, у општинама на југу је постојао континуитет исе-
љавања и после 1991. године. Лица из ове три општине, које чине свега 1%
укупног становништва Србије, чинила су чак 25% свих лица из Србије која су
у Швајцарску досељена после 1991. године.
Немачка је земља у коју су одлазили становници из скоро свих крајева
Србије. Становништво из четири општине7 из Санџака чини 20% свих лица у
Немачкој из централне Србије. У оквиру југоисточне Србије највеће процен-
тно учешће лица у овој земљи је из општина Сурдулица и Владичин Хан, као
и из Врања и Пирота.
Треба нагласити да је 1990-их година у Србији дошло и до развијања
емиграционих токова и зачетка миграционих мрежа ка дестинацијама у које
је у ранијем периоду становништво из Србије одлазило у сасвим малом броју.
То су првенствено дестинације у прекоморским земљама, а за југоисточну
Србију – Италија. То су нарочито општине Јабланичког округа – Лесковац,
Медвеђа, Власотинце, као и Лебане, из којег се више од 30% становништва у
иностранству 2002. налазило у Италији.
7
Нови Пазар, Сјеница, Тутин и Пријепоље.
Табела 4. Удео становништва у иностранству према земљи дестинације –

из југоисточне Србије 1981. и 2002.
(општине Пиротског, Јабланичког и Пчињског управног округа)
Аустрија Италија Немачка Француска Швајцарска Шведска
Пиротски округ
Бабушница 1981. 12,69 0,52 41,19 13,99 6,99 14,25
2002. 5,32 15,96 21,28 5,32 9,57 1,06
Бела Паланка 1981. 15,81 0,00 35,81 21,86 1,86 3,26
2002. 12,50 4,17 26,04 5,21 6,25 0,00
Димитровград 1981. 7,96 0,00 33,56 30,10 4,50 8,65
2002. 15,38 0,64 37,82 11,54 7,69 1,28
Пирот 1981. 10,42 1,30 46,09 22,48 2,52 2,00
2002. 9,61 3,35 41,90 6,37 5,51 0,86
Јабланички округ
Бојник 1981. 9,4 0,28 34,76 28,21 4,27 5,98
2002. 6,68 7,20 28,53 21,08 4,88 5,14
Власотинце 1981. 26,46 9,38 21,67 22,08 2,50 1,25
2002. 28,34 18,97 12,65 8,90 2,81 0,00
Лебане 1981. 19,47 0,19 25,57 33,21 5,53 0,57
2002. 18,78 31,15 13,77 20,31 1,95 0,56
Лесковац 1981. 24,58 0,00 34,53 15,64 10,65 5,55
2002. 17,86 2,35 24,21 9,20 21,37 4,76
Медвеђа 1981. 11,41 0,00 29,08 21,29 29,28 1,33
2002. 2,99 23,62 16,14 4,33 42,90 1,05
Црна Трава 1981. 0,00 0,00 56,10 12,20 12,20 7,32
2002. 0,00 0,00 3,70 11,11 3,70 22,22
Пчињски округ
Босилеград 1981. 3,08 0,00 33,08 6,15 3,08 0,77
2002. 1,46 1,95 5,85 0,49 0,00 0,00
Бујановац 1981. 4,12 0,25 35,89 3,57 52,95 1,24
2002. 1,43 0,37 24,73 0,97 60,22 3,15
Владичин Хан 1981. 1,93 11,08 56,63 9,40 6,99 2,89
2002. 3,70 3,99 56,32 2,66 5,03 7,88
Врање 1981. 8,20 0,08 41,65 21,93 16,47 2,41
2002. 5,54 3,29 39,21 4,83 20,75 6,21
Прешево 1981. 8,25 0,00 37,30 2,70 47,28 0,11
2002. 7,44 0,20 18,01 1,45 58,93 0,92
Сурдулица 1981. 11,73 0,00 58,61 2,63 1,93 14,01
2002. 8,29 2,09 61,28 0,56 2,09 10,03
Трговиште 1981. 38,93 0,00 13,74 37,40 3,05 0,00
2002. 3,85 3,85 3,85 26,92 15,38 0,00
***
Проучавањем миграционих кретања из динамичке перспективе, одно-
сно кроз мигрантске мреже, може се превазићи велики недостатак доса-
дашњих проучавања миграционих кретања, а то је да су се узроци миграци-
оних кретања и њихов утицај на шири друштвени контекст углавном одвоје-
но проучавали. У научним дебатама се чак тежило да се одвоје узроци (детер-
минанте) и последице (импликације) миграција од општег процеса дру-
штвеног развитка (De Haas, 2008). То представља један од кључних проблема,
јер се на миграције не сме гледати као на појаву која је различита и одвојена
од ширих друштвених веза и процеса. Развитак и миграције сматрају се за два
дела истог процеса, налазе се у сталној интеракцији, те се на такав начин мо-
рају и посматрати (Castles, 2008).
Расположива статистичка грађа добијена пописом становништва из 2002,
као и њено поређење са подацима претходних пописа, омогућава да се донесу
закључци не само у погледу веома интензивног повећања броја лица на раду или
боравку у иностранству већ и да се утврде и друге важне тенденције или каракте-
риситике тог популационог контингента. Територијална анализа показује да у
оквиру Србије постоје подручја, међу њима и југоисточни регион, која су, може се
рећи, већ традиционално повезана и развијала су миграционе везе са одређеним
европским земљама дестинације. Овај ниво анализе ближе одређује карактеристи-
ке исељавања из традиционалних емиграционих подручја (источна Србија), појаву
нових емиграционих зона (Санџак и југоисточна Србија), што је значајно утицало
на промену етничке структуре грађана Србије у иностранству (за регион југоисто-
чне Србије веома је значајно повећање удела Рома и Албанаца). Подаци о великом
интензивирању емиграционих кретања ка европским дестинацијама ових наци-
оналности, првенствено Немачкој и Швајцарској, као и увећавање миграција жен-
ског и најмлађих категорија становништва у последњој деценији 20. века, упућују
на постојање ланчаних миграција и пружају основу и указују на потребу за даљим
изучавањем и ближим одређивањем несумњиво значајне улоге мигрантских мре-
жа у оквиру ових видова међународних миграција из Србије.
Boyd, M. (1989) „Family and Personal Networks in International Migration: Recent Developments
and New Agendas“. International Migration Review, 23(3).
Bauer, T. Zimmermann K. (1998) Causes of International Migration: A Survey. In (Gorter, P.,
Nijkamp, P, Poot, J. eds) Crossing Borders: Regional and Urban Perspectives on International
Migration (Aldershot: Ashgate)
Castels, S. (1986) „The Guest Worker in Western Europe: An Obituary“. International Migration
Review, 22(4).

Овај текст је резултат рада нa пројекту „Истраживање демографских феномена у функцији
јавних политика у Србији“, кojи финансира Министарство просвете и науке Републике Србије
(број 47006).
Castels, S., Miller, M.J. (1993) The Age of Migration – International Population Movements in the
Modern World. New York: The Guilford Press.
Castles, S. (2008) Development and Migration ’ Migration and development: What comes first? the
paper presented at the conference: Social Science Research Council Conference Migration
and Development: Future Directions for Reseach and Policy 28.02-01.03, New York City.
De Haas, H. (2008) Migration and Development. A Theoretical Perspective. Working paper 9
(Oxford: IMI)
Fawcett, J.T. (1989) „Networks, Linkages and Migration Systems“. International Migration Review.
23(3).
Hily, M.A., Berthomiere, B., Spencer, D. (2006) „The Notion of „Social Networks“ in Migration“.
Migracijske i etničke teme, 22(4).
Kritz, M.M., Zlotnik, H. (1992) „Global Interactions: Migration Systems, Processes and Policies“, in
Kritz, M.M. (ed.) International Migration Systems. A global Approach. Oxford: Claredon Press.
Lebhart, G. (2005) „Migration Theories, Hypotheses and Paradigms: An Overview“, in Fassmann, H.,
Kohlabcher, J, Reeger, In (eds.) International Migration and Its Regulation. Amsterdam,
Netherlands: IMISCOE.
Massey, D.S. (1990) „Social Structure, Household Strategies and the Cumulative Causation of
Migration“. Population Index, 56.
Massey, D.S. Arango, J., Hugo G., Kouaouci, A., Pellegrino, A., Taylor, J.E. (1993) „Theories of
International Migration: A Review and Appraisal“. Population and Development Review. 19(3).
Meyer, J. (2001) „Network Approach versus Brain Drain: Lessons from the Diaspora“, International
Migration, 39(5).
Пенев, Г. (1984) Економске структуре становништва. Становништво СР Србије према попису
од 31. марта 1981. Београд: Републички завод за статистику СР Србије – Центар за
демографска истраживања Института друштвених наука, Београд.
Пенев, Г. (2008) Образовни ниво грађана Србије у иностранству. (Educational Attainment of
Serbian Citizens Abroad). In: Регионални развој и демографски токови земаља
југоисточне Европе. Nо. 13.
Piore, M. (1979) Birds of Passage: Migrant Labor and Industrial Societies. Cambridge: Cambridge
University Press.
Предојевић-Деспић, Ј. (2009) „Мигрантске мреже: незаобилазна перспектива у проучавању
савремених међународних миграција“. Социолошки преглед, 43 (2).
Предојевић-Деспић, Ј. (2010) „Ка разумевању детерминанти међународних миграција данас –
теоријска перспектива“. Становништво, 48 (1).
Секулић, Љ. (2008) Послепописна усклађивања процена становништва и коришћење пописа за
израду пројекција становништва. Саветовање „Попис 2011“ Вршац, 2–4. април 2008.
Београд: Републички завод за статистику Србије.
Vertovec, S. (2002) „Transnational Networks and Skilled Labour Migration“, the paper presented at
the conference: Ladenburger Diskurs „Migration“, G. Daimler und K. Beny Stiftung, Ladenburg.
Wallerstein, I. (1974) The Modern World-System. New York: Academic Press..
Jelena Predojević Despić

EMIGRATION FLOWS FROM SOUTHEASTERN SERBIA:

MAIN TENDENCIES AND PROBLEMS
Summary
Southeastern parts of Serbia, as well as Serbia as a whole, have a long tradition of
foreign economic migrations. There are significant changes in European
migrations during the middle of 1960s. In this paper are presented main
characteristics of emigration flows from three administrative districts – Pirot,
Jablanica, and Pchinja, through the analysis of census data at the municipal level,
in the period between 1981 and 2002. Apart from the percentage of the
population abroad, and people in the destination country, there is an analysis of
the following demographic characteristic of the population abroad from these
municipalities in terms of age, sex, nationality. The aim of the paper is to point
out to the main tendencies, problems and differences present at foreign
migrations of Southeastern parts of Serbia. Also, there is emphasis for the need of
studying international migrations from a dynamic perspective – a systematic
approach, as the identification of main mechanisms of international migrations, in
all phases of the migration process, leads to a more complete perception of
numerous negative social implications that a long lasting emigration trends from
Serbia cause. Such an approach opens up possibilities for more successful
adjustment of political responses to migration trends that during the process of
globalisation become more complex, whether it is the case of immigration or
emigration population movements.
Key words: migrations, southeastern Serbia, main tendencies, demographic and

development problems.
Мирјана Рашевић, Горан Пенев УДК 314.83+314.87(497.11 Црна Трава)
ЦРНА ТРАВА:
ПРИМЕР ЕКСТРЕМНОГ ДЕМОГРАФСКОГ УРУШАВАЊА
Апстракт. Феномен недовољног рађања кључно је обележје демографског

развоја и демографског моментума Србије (ван подручја Косова и Метохи-
је). Последице полувековног нивоа рађања деце испод потреба просте ре-
продукције јесу отворена депопулација и интензивно старење становни-
штва. И највећи број општина у Србији суочава се са озбиљним популаци-
оним проблемима. У том смислу подручје југоисточне Србије не предста-
вља изузетак.
Општина Црна Трава је пак пример екстремног демографског урушавања.
Од 1948. до 2009. године број становника је смањен за око девет пута (са
13.600 на 1600). Готово сваки други становник Црне Траве има 65 или више
година. Просечна старост у овој општини износи чак 53,4 године. Врло илу-
стративан пример демографског гашења Црне Траве јесте и податак да је про-
сечан број ученика по основној школи једанаест, односно четири по одељењу.
Да ли Црна Трава има реалне шансе за популациони опоравак? Мада је
Стратегија подстицања рађања представљена у тој средини, одговор је нега-
тиван. Нема претпоставки за демографски опоравак Црне Траве у оквиру
природне компоненте кретања становништва. Истовремено, у овом трену-
тку се не може говорити о значајнијем имиграционом потенцијалу ове
општине у блиској будућности.
Отуда је државни и локални интерес да се предузимају различите мере како
и друге општине на овом или и осталим подручјима Србије не би доживеле
судбину Црне Траве. То подразумева макар озбиљну финансијску подршку
породицама са децом, инсистирање на усклађивању рада и родитељства,
промоцију здравог материнства, али и популациону едукацију, као и акти-
вирање локалне самоуправе.
Кључне речи: недовољно рађање, депопулација, емиграција, демографско

старење, пројекције становништва, Србија, Црна Трава.
Феномен недовољног рађања

Рађање деце као позитивна природна компонента популационе динами-
ке непосредно утиче на ревитализацију обима становништва и његове старо-
сне структуре. Оно врши те две важне демографске функције ако његов ниво
задовољава потребе просте репродукције. Отуда је било који ниво рађања ко-
ји не омогућава извршење те две функције недовољно рађање, што раније
или касније води у депопулацију и прекомерно старење становништва. Кри-
тичност недовољног рађања већа је тим што је оно дубоко условљен, самим
119
120 Мирјана Рашевић, Горан Пенев
тим дугорочан феномен и што је, у условима ниског нивоа морталитета ста-
новништва, основни природни динамичан фактор демографских промена.
Недовољно рађање, сем непосредних утицаја на демографски развитак,
делује и посредно, што га чини још критичнијим фактором. Ову врсту утица-
ја врши преко старосне структуре укупног становништва пошто у условима
све интензивнијег старења становништва општи морталитет расте и тиме до-
датно смањује ефекте ионако ниског и недовољног рађања. Осим тога, траго-
ви недовољног рађања у старосној структури дуго трају, тако да се и у усло-
вима пораста репродукције до потреба простог обнављања депопулација и
старење становништва једно време настављају. Важност овог утицаја утолико
је већа што губици у броју становника настали за време депопулације не могу
да се надокнаде достизањем нивоа репродукције који обезбеђује замену гене-
рација, већ само ако његов ниво неко време буде изнад потреба просте репро-
дукције.
Рађање деце далеко испод потреба просте репродукције становништва
кључно је обележје демографског развоја и демографског моментума Србије.
И централна Србија и Војводина су се са феноменом недовољног рађања
суочиле још средином прошлог века. Већ у 1971. години стопа укупног фер-
тилитета била је за око 15% нижа од потреба просте репродукције у централ-
ној Србији, а за готово 20% у Војводини. У том интервалу вредности стопа се
углавном стабилизују у следеће две деценије на оба подручја.
Нисконаталитетна подручја Србије у деведесетим годинама XX века
карактерише јасан пад рађања. У централној Србији стопа укупног фертили-
тета између 1991. и 1999. опала је са 1,73 на 1,40, а у Војводини са 1,72 на
1,43 детета по жени. Након лаганог повећања нивоа рађања у Србији (без по-
датака за Косово и Метохију) током 2000. и 2001. године, и његовог каснијег
трогодишњег задржавања на нивоу од 1,6 детета по жени, од 2005. године
стопа укупног фертилитета поново бележи пад, достижући рекордно ниску
вредност од 1,38 детета по жени у 2007. години.
Према последњим подацима који се односе на 2009. годину, ниво рађања
је чак 32% испод потреба просте репродукције становништва, што значи да би
следећа генерација жена била за трећину мања по броју од садашње. Другим
речима, са вредношћу стопе укупног фертилитета од 1,44 ниво рађања у Срби-
ји је испод европског просека, који износи 1,5 детета по жени (Pison, 2009).
У основи савременог репродуктивног понашања налазе се неки од бит-
них фактора који су део наше цивилизације, било да представљају њена пози-
тивна достигнућа или њене изразите слабости. Тако су, између осталог, на
једној страни еманципација и индивидуализам, нуклеарна породица и изме-
њен положај жене и деце у њој, инсистирање на квалитету сопственог живота
и живота детета, либералан закон о абортусу и доступност ефикасне контра-
цепције, а на другој материјалистичка свест са потрошачким менталитетом и
лични живот, разуђенији него икада раније. У новом систему вредности роди-
тељство је задржало високо место. Но, изменила се његова суштина. Не-
Црна Трава: пример екстремног демографског урушавања 121
егзистенцијална основа вредности детета постаје одредница репродуктивног

понашања, јер се остварује са једним или двоје деце.
Истовремено, у условима када је рађање деце, ослобођено моралног и
егзистенцијалног притиска, постало ствар наизглед слободног избора поје-
динца, данашње друштво није путем својих институција покушало да непо-
средно утиче на формирање висине социјалних норми о броју деце, нити је
својим механизмима омогућило да равноправна животна опција буде рађање
уопште, а поготово рађање троје или четворо деце.
Структурне препреке, као што су незапосленост (отворена или прикри-
вена), тешкоће у решавању стамбеног питања, проблеми чувања деце, незадо-
вољавајући економски стандард и друге појаве из овог круга су пак биле ва-
жан фактор недовољног рађања у већини социјалистичких земаља, укључују-
ћи и Србију. Значај набројаних структурних препрека и данас је посебно из-
ражен у тим земљама, које су ушле у процес транзиције социоекономског си-
стема, а њима су придодати и нови елементи могуће индивидуалне пасивиза-
ције, као што су, на пример, осећање несигурности, социјални маладаптаци-
они синдром на измењене вредности и норме и друштвена аномија.
Рађање испод нивоа потребног за замену генерација који траје више од
пет деценија основни је покретач депопулације и дубоких промена у старо-
сној структури становништва. Посматрано од почетка 21. века, у Србији се
непрестано смањује становништво, тако да је број становника почетком 2010.
године био, у односу на 1. јануар 2000. године, мањи за 220.000. У том раздо-
бљу смањење становништва било је искључиво последица негативног приро-
дног прираштаја (укупно -295.000). Вероватно је депопулација и већа, с обзи-
ром да се претпоставља да је и миграциони салдо негативан.1
Број живорођених је 2009. године био за 33.700 мањи од броја умрлих.
Уједно, 2009. година је осамнаеста година заредом како се у Србији бележи
негативан природни прираштај. Релативно посматрано, на 1000 становника,
стопа природног прираштаја износила је -4,6 промила. Истовремено, Европа
као целина бележи нулти природни прираштај.
Србија спада у подручја где је демографско старење веома одмакло. Тај
се процес одвијао истовремено с врха старосне пирамиде (повећање броја
старих) и од његове базе (смањење броја младих). Резултат је да је данас у
Србији више становника старијих од 65 година него млађих од 15 година. Са
уделом старих од 17% у укупној популацији, Србија је међу демографски нај-
старијим популацијама у Европи.
И највећи број општина у Србији суочава се како са феноменом недо-
вољног рађања, тако и са његовим последицама. Наиме, Тутин, Прешево и Нови
Пазар једине су општине које су у периоду од 2006. до 2008. бележиле ниво рађа-
1
Према званичним проценама Републичког завода за статистику, у Србији је од 2000. до 2009.
остварен позитиван миграциони салдо. Међутим, мора се узети у обзир слаб статистички обухват
исељавања из земље.
ња изнад потреба замене генерација (просечна трогодишња стопа укупног

фертилитета 2,35; 2,31 и 2,26 респективно). У 2009. години негативна или
нулта стопа природног прираштаја забележена је у чак 157 од укупно 165 оп-
штина. Додатно, 161 општина је, демографски посматрано, стара. Као резул-
тат таквих кретања данас је у Србији у 97 општина број становника мањи не-
го у време првог послератног пописа становништва спроведеног 1948. годи-
не. Општина Црна Трава је пример екстремног демографског урушавања.
Црна Трава: демографски кроки

Депопулација, исељавање становништва и веома одмакао процес демо-
графског старења свакако представљају основне особености развитка стано-
вништва општине Црна Трава од средине 20. до краја прве деценије 21. века.
Очигледно је да ће будући трендови демографског развитка те општине бити
под врло снажним утицајем промена које су се одвијале у претходном шесто-
деценијском раздобљу, а најдиректније под дејством потпуно поремећене
старосне структуре становништва.
Црна Трава је, као и већина општина у Србији, у другој половини 20.
века била изложена процесу депопулације. Међутим, оно по чему се Црна
Трава издваја јесте интензитет одвијања депопулације. У том педесетчетворо-
годишњем раздобљу број становника ове општине смањен је за четири пети-
не. Наиме, укупно 2563 становника из времена пописа из 2002. године пред-
стављало је свега 19% становништва (од 13.614) које је на истој територији
општине живело 1948. године. Истовремено, у већини општина са негатив-
ном стопом демографског раста смањење је било знатно успореније. У тој
групи, у три од четири општине, број становника у педесетчетворогодишњем
раздобљу смањен је за мање од трећине. Тако је Црна Трава са просечном не-
гативном годишњом стопом раста од -30,5 промила била општина у Србији
са убедљиво најинтензивнијим смањењем становништва од 1948. до 2002.
Табела 1. Кретање броја становника општине Црна Трава, 1948–2010.
Година 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 2010.

Број становника 13.614 12.902 12.319 9672 6366 3778 2563 1607
Стопа раста становништва у -10,7 -5,8 -23,9 -41,0 -50,8 -38,1 -58,5
периоду (просечно годишње у ‰)
Депопулација општине Црна Трава била је континуиран процес. Ни у

једном међупописном периоду није забележено повећање становништва. Нај-
мања негативна просечна годишња стопа раста остварена је у раздобљу 1953–
1961. (-5,8‰), док је смањење становништва било најинтензивније између по-
писа из 1981. и 1991. године (-50,8‰). Најновије послепописне процене ста-
новништва указују да је и након 2002. године настављено врло интензивно
смањење становништва Црне Траве (по просечној годишњој стопи од -

58,5‰). Према званичним проценама РЗС-а, 1. јануара 2010. године општина
Црна Трава је имала свега 1607 становника, што је за скоро 1000 становника
или преко једне трећине мање него у време пописа из 2002. године.
На размере депопулације Црне Траве указују и пописни подаци – ста-
новништво свих 20 насеља (која су постојала од 1948. године) било је мало-
бројније у 2002. години него 1948. године. У свим насељима, без изузетка,
смањење броја становника било је врло интензивно. Најмања негативна стопа
раста остварена је у насељу Градска, али је и његово становништво у 2002.
години било више него преполовљено у односу на стање из 1948. године (са
738 на 337 становника). Истовремено, у девет насеља или у готово сваком
другом, број становника је више него „десеткован“, смањење је износило пре-
ко десет пута. Најеклатантнији пример демографског гашења су насеља До-
бро Поље (смањење са 421 на 16 становника), Бистрица (са 282 на 8) и Остро-
зуб (са 246 на једног становника – жена стара 74 године). То су насеља која су
практично нестала са демографске карте општине Црна Трава.
Смањење становништва општине Црна Трава је, пре свега, резултат ин-
тензивног исељавања становништва. Миграциони салдо био је негативан то-
ком читавог посматраног периода – од средине 20. века, па до краја прве де-
ценије 21. века. Почев од 1970-их година, депопулација, поред миграционе
компоненте, представља резултат и појаве негативног природног прираштаја.
Уколико се посматра само тродеценијско раздобље, од 1981. до 2009, број
умрлих је сваке године премашивао број живорођених, с тим што је вре-
меном та разлика постајала све већа (Графикон 1). И док је у 1981. години тај
однос био 71 (умрли) према 57
(живорођених), у 2009. години
број умрлих је повећан на 74,
али је број живорођења смањен
више од 11 пута – било је свега
петоро живорођене деце.
У раздобљу 1981–2010, и по-
ред појаве растућег негативног
природног прираштаја, нето еми-
грације биле су доминантна ком-
понента смањења становништва
општине Црна Трава. У том ра-
здобљу, посматраном као цели-
на, негативан миграциони салдо
био је више него двоструко већи
од негативног природног при-
раштаја (-3200 према -1500). Ра-
злика је била највећа осамдесе- Графикон 1. Живорођени, умрли и природни
тих година (однос је био при- прираштај. Општина Црна Трава, 1981–2009.
ближно 5:1), да би касније она била сведена на око 20%. Тако је, на пример, од
31. марта 2002. до 1. јануара 2010. негативан природни прираштај износио -432,
док је миграциони салдо био процењен на -524 (Табела 2).
Вишедеценијски растући негативан природни прираштај јесте појава која
је у Србији присутна од 1992. године. У општини Црна Трава број умрлих је
знатно раније премашио број живорођених (већ 1970-их година). За разлику
од миграционог салда, који је највећим делом условљен социоекономским ра-
злозима, тј. односом одбијајућих и привлачећих чинилаца приликом доно-
шења одлуке и миграционом понашању становништва, природни прираштај
је у највећој мери условљен биолошким факторима, који се с једне стране од-
носе на ниво фертилитета, тј. ниво морталитета по старости и полу, а с друге
на старосну и полну структуру становништва.
Табела 2. Компоненте кретања становништва.

Црна Трава, 1981–1991, 1991–2002, 2002–2009.
Просечне годишње стопе

Становништво Број становника (за период)
(на 1000 становника)
Година
живорођени
миграциони
миграциони
морталитет
прираштај
прираштај
наталитет
природни
природни
пораст
пораст
умрли
салдо
салдо
деф. деф.
1981. 2002
1981. 6366
-2577 -434 437 871 -2143 -50,8 -8,5 8,6 17,2 -42,2
1991. 3789 3778
-1215 -664 190 854 -551 -34,8 -19,0 5,4 24,5 -15,8
2002. 2563
-956 -432 80 512 -524 -59,2 -26,7 5,0 31,7 -32,4
2010. 1607
Што се тиче врло интензивног опадања броја живорођења, то се у слу-

чају општине Црна Трава само делимично може објаснити ниским и опадају-
ћим фертилитетом. Наиме, ниво фертилитета женског становништва је углав-
ном опадајући, а у првој деценији 21. века чак и лагано растући, с тим што се
почетком 1990-их и почетком 2000-их практично није разликовао од репу-
бличког просека. Последњих година забележено је и повећање вредности сто-
пе укупног фертилитета (на 1,8), али се то није одразило на повећање броја
живорођења, напротив.
Слично је и са нивоом морталитета. Изразито високе опште стопе морта-
литета становништва општине Црна Трава (приближно двоструко више од про-
сека за Србију, нпр. 31,7‰ према 14,0‰ просечно годишње у раздобљу од 2002.
до 2010) не могу се објаснити високим нивоом смртности по старости и полу.
Тако је 2000-их година средње трајање живота при живорођењу у Црној Трави
готово идентично са републичким просеком (уз одређене разлике по полу).
Имајући у виду мала одступања у нивоу фертилитета и дужини очеки-
ваног трајања живота при живорођењу становништва Црне Траве од просека
за Србију, веома наглашене разлике у општим стопама наталитета (знатно ни-
же у Црној Трави) и морталитета (знатно више у Црној Трави) могу се у нај-
већој мери објаснити специфичном старосном структуром становништва те
општине. Наиме, интензивно и континуирано исељавање становништва Црне
Траве условило је не само појаву изразите депопулације те општине већ и,
због селективности миграната по старости и полу, дубоку деформисаност ста-
росне структуре укупног становништва.
Становништво Црне Траве је већ почетком деведесетих имало све кара-
ктеристике изразито старе популације (Табела 3). Према попису из 1991. го-
дине, сваки пети становник општине Црна Трава био је старији од 65 година,
док је приближно сваки девети становник био млађи од 15 година (11,5%). То
значи да је индекс старења увелико премашио јединицу (износио је 1,75), а
просечна старост се убрзано приближавала граници од 50 година (износила је
46 година – Табела 4).
Табела 3. Становништво општине Црна Трава по великим старосним групама, 1991,

2002. и 2010.
Година Укупно 0–14 15–64 65+ Укупно 0–14 15–64 65+

1991. 3778 435 2572 760 100,0 11,5 68,3 20,2
2002. 2563 203 1429 921 100,0 8,0 56,0 36,1
2010. 1607 155 810 642 100,0 9,6 50,4 40,0
Табела 4. Важнији показатељи демографске старости становништва општине Црна

Трава, по полу, 1991, 2002. и 2010.
Индекс старења Индекс зависности

Просечна старост
Година (65+/0–14) ((0–14)+(65+))/((15–-64))
свега мушко женско свега мушко женско свега мушко женско
1991. 46,1 43,1 49,0 1,75 1,27 2,31 0,46 0,40 0,54
2002. 50,9 47,5 54,2 4,54 3,37 5,86 0,79 0,60 1,01
2010. 53,5 50,4 56,5 4,14 3,32 4,95 0,98 0,74 1,29
За мање од две деценије старосна структура становништва општине

Црна Трава постала је још неповољнија и готово сасвим деформисана (Гра-
фикон 2). Према проценама које се односе на 1. јануар 2010. године, пирами-
да је најшира при врху, док су база и њен средишњи део потпуно окрњени.
Удео старијих од 65 година достигао је 40%, док је удео млађих од 15 година
сведен на мање од 10% (износио је 9,6%).
Графикон 2. Старосне пирамиде становништва општине Црна Трава, 1991, 2002, 2010.
Али не само да је старосна структура поремећена него је то случај и са

полном структуром. С обзиром да су жене просторно покретљивије и да се лак-
ше одлучују да мигрирају, посебно на краћим релацијама, не чуди појава изра-
зитог „вишка“ мушкараца код средовечног становништва, а посебно код мла-
ђег средовечног. Тако је 2010. године у општини Црна Трава живела свега 81
жена старости 20–39 година (тзв. оптимално репродуктивно доба). Истовреме-
но, број мушкараца исте старости био је за преко 50% већи. Ови подаци упућују
на врло сужену женску репродуктивну базу становништва, али и на веома акту-
елан проблем мушкараца исте старости при проналажењу брачног партнера.
Каква је демографска будућност Црне Траве?

Актуелна старосна структура, ниске репродуктивне норме становништва,
старосни модел морталитета и друштвеноекономске прилике које и даље подсти-
цајно делују на исељавање са подручја општине Црна Трава – чиниоци су који ће
и надаље одлучујуће деловати на њен демографски развитак до средине 21. века.
Да би се прецизније сагледали могући правци кретања становништва Црне Траве
у наредне четири деценије, урађене су демографске пројекције. Урађене су чети-
ри пројекционе варијанте, које се међусобно разликују само према нивоу ферти-
литета (низак, средњи, висок, екстремно висок, константни), док је за морталитет
усвојена само једна варијанта (опадајуће смртности по старости). У пројекције
нису укључене хипотезе о миграцијама, тј. претпостављен је нулти миграциони
салдо. Таква претпоставка има оправдања с обзиром да пројекције немају про-
гностички карактер, а и да би се прецизније сагледали ефекти промене фертили-
тета и морталитета, као и актуелне старосне структуре становништва на будуће
кретање броја становника и његове дистрибуције по старости.
Усвојено је пет варијанти хипотеза о фертилитету. Варијанта ниског фер-
тилитета заснива се на претпоставци да ће стопа укупног фертилитета посте-
пено, али континуирано, опадати до нивоа од 1,3 детета по жени који би био
достигнут 2045. године. Код средње варијанте је претпостављено да ће ниво
фертилитета почети лагано да се повећава, и то до 2025. године, када би стопа
укупног фертилитета достигла 1,8, да би до краја пројекционог периода остала

на том нивоу (око 15% испод потребног за просту репродукцију). И код високе
варијанте је као циљна година предвиђена 2025, али би претпостављени ниво
фертилитета износио 2,2 (око 5% изнад потребног за просту репродукцију). Ва-
ријантом екстремно високог фертилитета је претпостављено тренутно (до
2015) и нагло повећање фертилитета до 3,5 детета по жени (око 70% изнад ни-
воа неопходног за замену генерација). Код константне варијанте је претпоста-
вљено задржавање стопе укупног фертилитета на просечном годишњем нивоу
који је регистрован у трогодишњем периоду 2007–2009. (1,6 детета по жени).
Приликом постављања хипотеза о морталитету пошло се од основне
претпоставке да се диференцијални морталитет (по старости и полу) стано-
вништва општине Црна Трава неће битније разликовати од нивоа морталите-
та централне Србије, претпостављеног у пројекцијама становништва Србије
за период 2002–2052. (Пенев, 2007). Предвиђено је настављање континуира-
ног продужетка очекиваног трајања живота, и то до нивоа од 78,8 година за
мушко и 83,3 године за женско становништво.
Какве би последице по демографски развитак општине Црна Трава има-
ло остварење претпостављених хипотеза? Као најважније треба споменути да
би неминовно дошло до смањења броја становника. Према свим варијантама,
становништво Црне Траве би у 2050. години било малобројније него 2010. го-
дине. Предвиђени број становника за ту годину креће се од 715 (ниска вари-
јанта) до 1207 (варијанта екстремно високог фертилитета). Према ниској ва-
ријанти, број становника био би више него преполовљен, док би према вари-
јанти екстремно високог фертилитета смањење износило „свега“ 25%.
Табела 5. Становништво по великим старосним групама и варијантама пројекција.

Црна Трава, 2010, 2030. и 2050.
Број становника Структура у процентима Индекс Медијална
Година
Укупно 0–14 15–64 65+ 0–14 15–64 65+ старења старост
2010. 1607 155 810 642 9,6 50,4 40,0 4,14 57,7
Варијанта ниског фертилитета
2030. 992 111 518 363 11,2 52,2 36,6 3,27 52,8
2050. 715 77 442 196 10,8 61,8 27,4 2,55 49,2
Варијанта средњег фертилитета
2030. 1013 131 519 363 12,9 51,2 35,8 2,77 52,2
2050. 779 111 472 196 14,2 60,6 25,2 1,77 47,7
Варијанта високог фертилитета
2030. 1038 154 521 363 14,8 50,2 35,0 2,36 50,5
2050. 849 146 507 196 17,2 59,7 23,1 1,34 44,2
Варијанта екстремно високог фертилитета
2030. 1165 262 540 363 22,5 46,4 31,2 1,39 44,2
2050. 1207 340 671 196 28,2 55,6 16,2 0,58 29,7
Варијанта константног фертилитета
2030. 1002 120 519 363 12,0 51,8 36,2 3,03 52,8
2050. 746 94 456 196 12,6 61,1 26,3 2,09 49,2
Процес депопулације био би континуиран током читавог пројекционог

периода. Смањење становништва било би заустављено једино под претпо-
ставком остварења варијанте екстремно високог фертилитета, и то тек после
2040. године.
Код анализе главних карактеристика досадашњег демографског разви-
тка општине Црна Трава међу најважнијима је издвојено и интензивно старе-
ње. Старосна структура са врло високим уделом старих биће свакако главни
чинилац наставка депопулационих трендова на том подручју, на шта посебно
илустративно указују резултати варијанте екстремно високог фертилитета.
Међутим, за разлику од депопулације, која ће се наставити и бити кон-
тинуирана до краја пројекционог периода, остварење усвојених претпоставки
би у погледу старења становништва условило потпуни преокрет у односу на
досадашње трендове промене старосне структуре. Наиме, остварење било ко-
је од пет пројекционих варијанти резултирало би смањењем удела старих (Та-
бела 5), и то већ од првог пројекционог потпериода (2010–2015). Тако би се
удео старих у 2050. години кретао од 16,2% (варијанта екстремно високог
фертилитета) до 27,4% (варијанта ниског фертилитета). У оба случаја, удео
старих 65 или више година био би знатно мањи него у почетној 2010. години
(40,0%). Иначе, оно што је такође извесно, то је да ће до 2050. године број
старих бити смањен за око 70% (са 642 на 196 становника). Наравно, под
условом остварења претпоставке о нултом миграционом салду.
Што се тиче младих (0–14 година), њихов удео би у 2050. години био
већи него почетне 2010. године, и то по свим варијантама. Удео младих у
укупном становништву Црне Траве би се са 9,6% (2010) повећао до процен-
тног учешћа које би се кретало од 10,8% (ниска варијанта) до 28,2% (варијан-
та екстремно високог фертилитета). Треба нагласити да би према свим вари-
јантама, с изузетком варијанте екстремно високог фертилитета, и поред пове-
ћања удела деце млађе од 15 година у укупном становништву, њихов број у
2050. години био мањи него 2010. године.
Споменути резултати пројекција потврђују да ће, с обзиром на значај
старосне структуре становништва за будући демографски развитак становни-
штва, актуелна старосна структура бити међу најважнијим препрекама демо-
графске ревитализације општине Црна Трава, али и целокупне југоисточне
Србије. Такође, и поред напомена о ограничењима ових демографских проје-
кција, резултати недвосмислено указују на врло суморну демографску буду-
ћност Црне Траве. То се пре свега односи на кретање укупног становништва.
Политички одговор
Државни и локални интерес је да се предузимају мере различите приро-
де како и друге општине у Србији не би доживеле судбину Црне Траве. Пита-
ње политичког одговора на недовољно рађање је, међутим, изузетно сложено.
Пре свега због недостатка сазнања о достизању нивоа рађања потребног за за-
мену генерација. Искуства развијених популација указују да, без обзира на

значајне разлике у економским, друштвенополитичким и вредносним систе-
мима, као и у институционалној основи популационе политике, постоји зна-
чајан степен униформности у погледу циљева, праваца мера, као и дефини-
тивног израза примењених мера. Финансијска помоћ породици, усклађивање
рада и родитељства и систем збрињавања деце запослених родитеља постају
стандарди политичког одговора (Рашевић, Петровић, 1996). Процењује се да
је максималан ефекат примењених мера пораст завршеног фертилитета до
10% (Moors, Palomba, 1995), што је у условима изузетно ниског нивоа рађања
недовољно.
Разлози изостајања већих ефеката на ниво рађања су свакако много-
бројни и недовољно познати. С једне стране, могуће их је тражити у неаде-
кватној операционализацији мера. Узрок може бити и економске природе, не-
адекватан ниво економског развоја или одсуство спремности издвајања аде-
кватних средстава, као и политичке природе – подређеност мера популационе
политике другим областима социјалне политике, са којима се преплиће или у
чијим се оквирима спроводи, а који се, са становишта краткорочних критери-
ја функционисања друштвеног система, указују приоритетним. Обезбеђење од-
говарајућих финансијских средстава за програме намењене породици, родите-
љима и деци отежано је и повећаним потребама социјалне бриге о старима.
У Србији егзистирају две директне мере популационе политике важне
за подстицање рађања. То су родитељски додатак и пуна накнада зараде запо-
сленој мајци за време једногодишњег породиљског одсуства. Родитељски до-
датак се исплаћује за прво, друго, треће и четврто дете у породици. Његов из-
нос расте са редом рођења, усклађује се са растом трошкова живота и испла-
ћује се, осим за рађање првог детета, у 24 месечне рате.2
Поред стварања приближно једнаких услова за родитеље у односу на
оне без деце, постоје још најмање два начина да се снизи цена родитељства.
Прво, дубље увлачење мушкарца у родитељство, укључујући и вредносну и
практичну раван, промоцијом нових односа између жене и мушкарца у савре-
меној култури. Друго, редефинисање традиционалних норми о томе како тре-
ба подизати децу, што претпоставља и социјализацију породичних функција.
И, наравно, као сваки процес чији је циљ да утиче на промену културног мо-
дела живљења, система вредности, ставова и понашања, ове акције треба да
буду дуготрајне и систематичне.
У оквиру политичког одговора на недовољно рађање деце битно је и
спровођење мера за очување и унапређење репродуктивног здравља младих,
јер ће управо они бити носиоци репродукције становништва у непосредној
будућности. То је нарочито важан правац деловања у друштву које бележи
2
Износи дефинисани за март 2011. године су 29.089 динара за рођење првог детета, односно
113.747 за рођење другог, 201.736 за рођење трећег и 272.978 динара за рођење четвртог детета у
породици. Месечни расход у 2010. години везан за ову меру износио је преко 405.000.000 динара.
пораст ризичног понашања младих које, директно или индиректно, угрожава

њихово репродуктивно здравље и које истовремено карактеришу озбиљни
проблеми у сфери репродуктивног здравља становништва, као што су велики
број намерних прекида трудноће и/или учесталост сексуално преносивих бо-
лести. Осим ширења знања и вештина о очувању стања репродуктивног си-
стема, његових функција и процеса, промоција репродуктивног здравља тре-
ба да покуша да делује и на размишљање младих о браку, породици, рађању
деце, релацијама између жене и мушкарца и слично.
Популациона едукација се уопште намеће као нови правац популаци-
оне политике имајући у виду да појединац нема довољно специфичних знања.
У мањој или већој мери не види се однос између индивидуалног понашања и
макропроцеса, не познају се последице незадовољавајућих популационих тен-
денција, спорост демографских промена и њихово одложено дејство, затим, не
разумеју се потребе друштва у овој сфери, као ни потребе будућих генерација,
не размишља се о очувању националног идентитета, културе и трајања. Шире-
ње ове врсте знања могло би бити основ формирања другачије репродуктивне
свести, која би уважавала друштвене потребе у тој сфери. Формирање репро-
дуктивне свести је пак неопходно, јер се велики и можда најсложенији про-
блем који популациона политика треба да савлада налази у стању индивиду-
алне свести, али и у друштвеној свести схваћеној у најширем смислу.
С друге стране, значајан ресурс у популационој политици је и локална
заједница. Не као замена за државну интервенцију за рехабилитацију рађања,
већ као ефикасније спровођење и/или надградња мера које је држава промо-
висала, као и тражење нових, одговарајућих специфичним проблемима и по-
требама датог окружења. Најважнији су стварање позитивне популационе кли-
ме, слање јасне демографске поруке локалне самоуправе, као и отклањање уо-
чених баријера за родитељство уопште, а поготово за рађање деце вишег реда.
Паралелно, нужно је форсирати развој градова средње величине, малих
градова и сеоских области. То претпоставља редистрибуцију индустрије и ад-
министрације из урбаних у мање урбане и сеоске области, охрабривање из-
градње нових индустријских јединица и друге врсте улагања ван великих гра-
дова, као и спровођење радноинтензивних пројеката и програма оспособља-
вања младих за различите послове и развој комуникације, транспорта, инфра-
структуре и сервисних служби у мањим градовима и на селу. За смањивање
интензитета миграције село-град битне су и све активности које унапређују
коришћење пољопривредног земљишта и подстичу развој ове гране. Истовре-
мено са стварањем услова који постављају као мање или више равноправну
опцију живљење ван великих урбаних центара, важна је и промоција предно-
сти начина живота у мањим градовима и на селу.
Festy, P., Sardon, J.P. (eds.) (2008). Hommage à Gérard Calot. Profession: démographe, Paris: INED.
Gerson, K. (1985). Hard Choices, Barkley - Los Angeles - London: University of California Press.
Golini, A. (1997). „Demographic Trends and Aging in Europe. Prospects, Problems and Policies“,
Genus, LIII, 3–4, 33–74.
Lassonde, L. (1999). Coping with Population Challenges, Geneva: Earthscan.
Linder, M. (1997). The Dilemmas of Laissez-Faire Population Policy in Capitalist Societies,
Westport: Greenwood Press.
Macura, M., MacDonald, A.L., Haug, W. (eds.) (2005). The New Demographic Regime – Population
Challenges and Policy Responses. New York – Geneva: United Nations.
Moors, H., Palomba, R. (eds.) (1995). Population, Family and Welfare. A Comparative Survey of
European Attitudes, Oxford: Clarendon Press.
Pison, G. (2009). „The population of the world (2009)“, Population & Societies, No.458.
Пенев, Г. (2007). „Пројекције становништва Србије, 2002–2052“, Преглед Република Србија, LI,
3, 9–26.
Рашевић, М., Петровић, М. (1995). Искуства популационе политике у свету, Београд: Институт
друштвених наука.
Рашевић, М. (1999). Планирање породице као стил живота, Београд: Институт друштвених наука.
Рашевић, М. (2009). „Популациона политика у Србији: стање и очекивања“, Становништво, XLVII,
2, 53–65.
Рашевић, М., Пенев, Г. (2010). Општине Републике Србије. Основни демографски, економски и
социјални показатељи релевантни за популациону политику, Београд: Друштво
демографа Србије..
Mirjana Rašević, Goran Penev

CRNA TRAVA: EXAMPLE OF EXTREME DEMOGRAPHIC COLLAPSING
Summary
The phenomenon of deficit of births is the key characteristic of demographic
development and the current demographic moment of Serbia (excluding Kosovo
and Metohia). The consequences of the half-century long below-replacement
fertility are depopulation and intensive population ageing. Most municipalities in
Serbia are also facing serious population problems. The region of Southeast
Serbia does not represent an exception in this sense.
The municipality of Crna Trava is however, an example of extreme demographic
collapsing. The population has decreased about 9 times (from 13.6 thousand to 1.6
thousand) from 1948 to 2009. Almost every other inhabitant of Crna Trava is 65 or
older. The average age in this municipality is even 53.4 years. A very illustrative
example of the demographic attrition in Crna Trava is the fact that the average
number of pupils per elementary school is eleven, namely four pupils per class.
Does Crna Trava have any realistic chances for population recovery? The answer is
negative, even though the Pronatal Strategy of Serbia has been presented in this
municipality. There are no assumptions for demographic recovery of Crna Trava
within the natural component of population growth. At the same time, there cannot
be any significant immigration potential in this municipality in the near future.
Hence the government and local interests for various measures to be taken so that
other municipalities in this region or other regions of Serbia do not experience the
fate of Crna Trava. This means at least serious financial support for families with
children, insisting on reconciliation of working with parenting, promotion of
healthy maternity, but also population education and the activation of the local
self management.
Key words: below-replacement fertility, depopulation, emigration, population

ageing, population projections, Serbia, Crna Trava.
Милорад Божић УДК 314.17:33 (497.11 Топлички крај)
Правни факултет
ЕКОНОМСКА УСЛОВЉЕНОСТ ДЕМОГРАФСКИХ ТОКОВА

У РЕГИОНУ ТОПЛИЦЕ
Апстракт. Економски развој и испољени развојни проблеми у региону

Топлице готово опредељујуће су утицали на демографске токове у том по-
дручју. У другој половини XX века регион, као и земља у целини, прошао је
кроз период убрзаног развоја – период индустријализације, након чега је
следио период транзиције који још увек траје. Сваки од њих донео је своја
економска обележја, али и амбијент у којем су се одвијали демографски то-
кови и демографске промене које су директно биле њихова последица. Оне
су највидљивије у динамици раста становништва (успоравању те динамике),
у променама његове структуре – посебно економске и социјалне, урбане,
образовне; и интензивирању токова егзодуса становништва све до видљивог
демографског пражњења региона. Негативни аспекти тих промена и токова
довели су до тога да региону Топлице прети опасност да постане демограф-
ски девастиран регион и да као такав буде регион без перспективе. Односи
између тих и таквих демографских токова и економског развоја региона
предмет су истраживања у овом прилогу. Тежиште је стављено на односе у
време индустријализације региона и земље као целине, и на период почетка
и трајања транзиције праћене бројним политичким и другим проблемима,
који су утицали на то да сам регион промени свој геостратегијски положај.
Такав прилаз и анализа су у функцији назнака будућих економских токова у
региону који би требало да дају један посве нов квалитет демографских то-
кова на његовом подручју. Основ за то била би промењена демографска
стратегија и политика Србије које би за економску основу требало да имају
развојне потенцијале региона којима они располажу. Нереално је очекивати
да се негативне последице у тим токовима из прошлости могу исправити и
надокнадити, али сигурно се може зауставити њихово даље продубљивање
са негативним последицама за будућност региона и Србије.
Кључне речи: регион Топлице, демографски токови, демографска структура,

економски развој, индустријализација, транзиција, демографско пражњење.
Увод
Историјско наслеђе, демографски токови у прошлости, природни по-
тенцијали за економски развој, геостратегијски положај и утицај глобалних
промена последњих деценија, битно су опредељивали новији економски и де-
мографски развој региона Топлице. У другој половини XX века те промене и
утицаји посебно су интензивирани. То се огледа у процесу индустријали-
зације као методу убрзаног привредног развоја, који је пред крај тога периода
133
134 Милорад Божић
замењен процесом транзиције. Оба ова процеса доста су утицала на раст ста-
новништва, на промену његове економске и социјалне структуре, услове жи-
вота у региону и сл. Посебан је њихов утицај на емиграцију становништва из
региона.
Изразито економско заостајање региона у последње две деценије ин-
тензивирало је процес емиграције становништва, са реалном опасношћу – ако
се то заостајање настави и у будућности, доћи ће до драстичног демографског
пражњења региона које би имало несагледиве последице за то подручје и Ср-
бију у целини. Очигледно да је у том периоду изостала адекватна политика
регионалног развоја Србије чијим би се мерама смањио интензитет процеса
демографског пражњења економски неразвијених региона Србије, посебно
оних који припадају њеном југоисточном делу.1 Задатак овог прилога јесте да
истражи односе између економског развоја и демографских токова (посебно
емиграције) у Топлици, са нагласком на усклађивање тих односа како би се
већ испољене негативне последице смањиле и коначно отклониле.
1. Економске и демографске специфичности региона Топлице

Границе региона Топлице тешко је прецизно одредити, па се, у зави-
сности од потреба, његовом просторном одређивању у географском смислу
различито приступа. Најчешће се узима да он обухвата слив реке Топлице
укључујући и Добрич.2 Географски, простире се западно од ушћа Топлице у
Јужну Мораву све до изворишта испод Копаоника у дужини од 136 километа-
ра. Он се налази на трансферзали која „сече Балканско полуострво по хори-
зонтали, правцем запад–исток, која спаја Црно и Јадранско море идући реком
Марицом, затим Нишавом и Топлицом“, и даље преко Косова и Метохије и
Црне Горе до Јадранског мора.3 Историјски, а и данас, та трансферзала имала
је велики значај у успостављању саобраћајних коридора, војним походима,
кретању роба, људи и остваривању интереса великих сила и њихових помага-
ча. Србија и регион Топлице налазе се насред те трансферзале, па због тога
имају одређене економске користи, али и потешкоће у успостављању иденти-
тета и очувању своје самобитности.
Административно дефинисање региона Топлице и његова унутрашња
подела полазили су у прошлости од различитих критеријума и потреба. Са
тог становишта његов поткопаонички и средишњи део нису спорни, обухва-
тају подручје општина Блаце, Куршумлија, Прокупље и Житорађа, који данас
1
О томе детаљније види: Стоиљковић, Д. 2010: Демографски проблеми Србије – прилози и ски-
це. Ниш, Свен.
2
Види: Андрејевић, Ж. 2009: Средњовековна Топлица, баштина жупана Марка и његових по-
томака, великих жупана Стефана Вукана и Стефана Немање. У: Митолошки зборник 20,
Центар за митолошке студије Србије, Рача, стр. 17–42.
3
Кузмановић-Цветковић, Ј. 2009: Заборављена Топлица. У: Митолошки зборник 20, Рача, стр. 11–17.
Економска условљеност демографских токова у региону Топлице 135
чине Топлички управни округ. Проблеми настају када су у питању општине

Дољевац и Мерошина, које припадају Нишавском округу, али у неким еле-
ментима организације државне управе и друштвених служби (правосуђе,
унутрашњи послови, здравство, образовање и сл.) припадају Топличком окру-
гу. Не улазећи шире у расправу о границама региона, за потребе овога рада,
регион Топлице у ужем смислу обухвата подручје Топличког управног окру-
га (општине: Блаце, Житорађа, Куршумлија и Прокупље), а у ширем и оп-
штине Дољевац и Мерошина.
Основна економска карактеристика овог региона јесте његова неразви-
јеност која се огледа у ниском обиму друштвене производње, високој стопи
незапослености, ниском животном стандарду становништва, неизграђеној
инфраструктури и сл. Његово садашње економско стање резултат је развојне
политике земље у прошлости, последица је процеса транзиције који је најви-
ше погодио неразвијена подручја у Србији, и његовог промењеног геострате-
гијског положаја с обзиром на догађања на Косову и Метохији последњих де-
ценија. Када је реч о овом последњем, цео регион је до пре две-три деценије
имао нормалну економску комуникацију са Косовом и Метохијом. Интензи-
вна размена роба и услуга са тим подручјем, у тада јединственом привредном
простору земље, доносила је економске користи региону Топлице, као и руб-
ним крајевима покрајине. Данас је ситуација драстично промењена: регион
Топлице је у економском смислу практично пригранично подручје које има
симболичне економске везе са Косовом и Метохијом.4 Оне се своде углавном
на неке облике сиве економије, спорадичних пословних активности и готово
ни на шта више.5 Са економског, па и демографског становишта, то је остави-
ло негативне трагове на регион Топлице, што није на време и на адекватан
начин сагледано.
Становништво је битна одредница сваког региона, па и топличког, јер
чини његову историју, културу, развојне потенцијале, речју – обележава ње-
гову прошлост, садашњост и будућност. Промене у динамици раста или сма-
њења становништва и промене у његовој структури резултат су дејства број-
них фактора у конкретном региону, односа региона са другим регионима у
земљи, развојних и других процеса у држави и глобалних трендова у свету.
Једна од важних карактеристика савремене глобализације света јесте велика
покретљивост становништва која је најчешће условљена економским и поли-
4
Као илустрацију тих односа можемо узети и чињеницу да од 1999. године – од НАТО бом-
бардовања, железнички саобраћај на топличкој железничкој магистрали, релација Ниш – Косо-
во Поље, није успостављен, и да се тај саобраћај на релацији Ниш–Куршумлија одвија са вели-
ким тешкоћама и са вишемесечним прекидима. Што се тиче друмске топличке магистрале, она
је у лошем стању и њена модернизација одвија се веома споро.
5
Држава Србија није на време препознала и довољно уважила промењену геостратегијску по-
зицију региона Топлице у контексту догађаја на Косову и Метохији. Сходно томе, у последњој
деценији није ни применила посебне подстицајне мере економске санације и развоја овог реги-
она које су биле нужне, између осталог и због наставка и убрзања процеса демографског пра-
жњења региона.
тичким разлозима. У природи је људског бића да тежи бољем и да се бори за

боље услове живота. Ако не успева да те услове обезбеди у својој средини,
региону или земљи, онда је сасвим легитимно да покуша да их нађе на стра-
ни: у другим регионима или земљама. Наравно да то мора уважавати и Србија
у својој политици регионалног развоја.
На подручју Топлице сви ови фактори су долазили, и још увек долазе
до изражаја. Међу њима најважније место имају политички, економски и кул-
турни. Економски фактори, у најширем смислу, одређени су могућностима
економског развоја региона и условима живота у региону, који се најчешће
изражавају могућностима запошљавања радне снаге, висином зарада запосле-
них, обимом и квалитетом образовања и здравствене заштите, могућностима
задовољавања културних потреба и сл. У њих треба укључити могућности
успостављања разноврсних веза са другим деловима земље, посебно са ре-
гионалним центрима, што се најчешће изражава развијеношћу саобраћајне ин-
фраструктуре. Сви ови чиниоци заједно одређују „атрактивност“ конкретног
региона за живот људи која се најчешће изражава жељом да на подручју ре-
гиона живе, формирају своје породице и обезбеђују перспективу својој деци.
Кретање броја становника у региону Топлице у дужем периоду (пери-
оду од 50 година) показатељ је његовог демографског стања и илустрација
демографских проблема са којима се он сусреће.
Табела 1. Број становника у општинама Топлице - према пописима становништва
1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Блаце 23.676 24.608 22.099 19.331 17.338 15.709 13.759
Житорађа 21.250 22.429 22.071 21.224 20.710 19.545 18.207
Куршумлија 37.284 39.772 36.896 31.672 27.627 23.590 21.608
Прокупље 59.292 62.614 60075 57.315 56.256 52.969 48.501
Топлички округ 141.502 149.421 141.141 129.542 121.939 111.813 102.075
Дољевац 17.641 18.825 19.860 20.228 20.663 20.662 19.561
Мерошина 20.263 21.251 20.729 19.881 17.489 16.139 14.813
Топлички регион 179.406 189.497 181.730 169.651 160.091 148.614 136.449
- Укупно
- Ланчани инд.* 100 105,6 95,9 93,3 94,4 92,8 91,8
- 1948 = 100** 100 105,6 101,3 94,6 89,2 82,8 76,0
* Претходни попис = 100, ** Базни индекс 1948 = 100
Извор: Републички завод за статистику: Општинска статистика (за одговарајуће године);
Општински показатељи Републике Србије, Интернет: www.stat. gov.rs/axd/ppok1php?ind=2
Подаци дати у табели указују на деценијски тренд смањења броја ста-
новника у региону Топлице у целини, у Топличком округу и у свих шест оп-
штина које чине овај регион.6 Од 179.406 становника у 1948. години, њихов
6
Историјски посматрано, после коначног ослобођења ових крајева од Турака 1880. године, То-
плички округ – укључујући и општину Мерошина, имао је 38.740 становника. Од 1880. до
1910. године прираст становништва износио је 72.413, од 1910. до 1920. забележено је смање-
ње броја становника – 3238, а од 1920. до 1940. године прираст од 57.485 становника. Уочи
број је 2002. године сведен на само 136.449, односно мањи је за 24%.7 То је

забрињавајући тренд за садашњост и будућност региона Топлице.8 Узроке
таквих кретања у укупном броју становника треба тражити, пре свега, у еко-
номским али и у политичким и другим поменутим факторима. Посебан ути-
цај на то имали су емиграција становништва из овог региона и смањење при-
родног прираштаја становништва.9 Када је реч о смањењу природног при-
раштаја, оно је карактеристика демографских токова Топлице, као и Србије,
већ дужи низ година. Илустрације ради, наводимо да је природни прираштај
становништва у 2008. години износио (у промилима): у Србији – 4,6; у То-
пличком округу – 6,4; у општинама: Блацу – 13,4; Житорађи – 1,3; Куршум-
лији – 9,2; Прокупљу – 5,3; Дољевцу – 6,8 и Мерошини – 11,5.10
2. Индустријализација и њене демографске последице

Топлички регион, као и сви делови Србије и Југославије, у другој поло-
вини XX века укључују се у процес индустријализације која је представљала
основни метод привредног развоја у тадашњој држави. За разлику од неких
других делова земље, тај процес се у овом региону интензивира почетком ше-
здесетих година, и то развојем углавном прерађивачке индустрије. У то време
почиње градња нових индустријских капацитета или проширење постојећих у
Прокупљу, Куршумлији, Блацу и Житорађи. На тај начин мења се привредна
структура региона у којој је водеће место имала пољопривреда са доминан-
тном натуралном производњом. Поред пољопривреде, у региону је било ра-
Другог светског рата (1940. године) број становника Топличког округа износио је 165.400. Из-
вор: Крстић, В. 2007: Становништво југоисточне Србије – компаративна студија демограф-
ског развитка. Ниш, Завод за урбанизам, стр. 27.
7
И у време након последњег пописа становништва – 2002. године, настављен је процес смање-
ња становништва у Топлици. Према процени, број становника у Топличком округу 2009. годи-
не био је 94.570 (види табелу бр. 6), уз минимално повећање броја становника у општинама
Куршумлија, Прокупље, Дољевац и Житорађа, до чега је дошло имиграцијама, пре свега са Ко-
сова и Метохије.
8
Од 1963. до 2002. године, укупно смањење становништва у Топличком округу износи 33.613,
у Пиротском 37.017, Јабланичком 8.237. У истом периоду у југоисточној Србији је забележен
раст становништва од свега 9.951 становника. Раст од 57.407 становника забележен је у Ни-
шавском, и од 31.409 у Пчињском округу. Извор: Крстић, В. Ибид., стр. 44.
9
Интересантно је рећи да ни велика миграција становништва са Косова и Метохије у по-
следњих двадесетак година није битније утицала на повећање становништва у региону Топли-
це иако је то гранично подручје са покрајином. Тај миграторни талас је углавном само прола-
зио кроз Топлицу на путу за Ниш, Београд и друге веће центре у Србији. Тек део становништва
се ту привремено задржавао без намере да ту стално и остане. Разлог за то треба тражити у
економској неразвијености региона и потенцијалним политичким и другим сукобима који се на
ово подручје могу пренети са Косова и Метохије.
10
Извор: РЗС, Општински показатељи за 2009. годину. Интернет http://webrsz.stat.gov.rs
звијено и занатство и експлоатација шума.11 Интересантно је приметити да су

општине Дољевац и Мерошина, иако се налазе на рубном подручју Ниша као
регионалног центра, у том периоду остале без нових индустријских погона,
њихово становништво се углавном запошљавало у новоотвореним фабрикама
у Нишу. То је покренуло дневне миграције становништва из насеља са тери-
торије ових општина према Нишу и процес пресељења тог становништва у
Ниш. У ове две општине до индустријализације долази у последњих неколи-
ко година, када се на њиховом подручју граде индустријски погони приват-
них компанија. То је условило раст броја запослених у овим општинама у по-
следње време.
Индустријски капацитети у Топлици подизани су у градовима, док не
мали делови територије (посебно већа сеоска насеља) остају без индустриј-
ских погона који би зауставили одлазак становништва у градове. Тиме долази
до покретања процеса напуштања села и преласка становништва у градска на-
сеља. Уместо да се граде мањи индустријски погони, да се врши њихова ди-
сперзија на подручју општина и региона, опредељење тадашње развојне по-
литике (које није мимоишло ни регион Топлице) било је да се граде велики
капацитети, и то углавном у градовима.12 Људи из села долазили су у општин-
ске центре, запошљавали се у новоотвореним индустријским погонима, гра-
дили куће, а у село одлазили викендом или у поподневним сатима да би се до-
пунски бавили пољопривредом и тако остваривали допунске приходе. Томе је
знатно доприносила и неизграђеност путне и друге инфраструктуре у региону.
Највидљивији ефекти индустријализације региона Топлице јесу раст и
структура привреде и динамика раста запослености радне снаге. Три општине –
Прокупље, Куршумлија и Блаце – достигле су релативно висок ниво инду-
стријског развоја и промениле своју привредну структуру, док остале три то
нису – задржале су пољопривреду као основну привредну делатност.13 Инду-
стријализацијом је брзо промењена економска структура становништва реги-
она Топлице: 1961. године удео пољопривреде у укупном становништву у ре-
гиону износио је 73,4% (у Србији 56,2%), да би тај удео у 2002. години пао на
само 10,6%, односно на тек нешто више од републичког просека (10,4%). У
региону су настала три индустријска центра: Прокупље, Куршумлија и Блаце,
у којима је забележен убрзани раст становништва.
11
О развоју занатства у Топлици види: Божидар Ђевори и Зорица Стојановић, 2004: Занат-
ство Топлице 1870–1950. Прокупље, Историјски архив „Топлица“ и Прадо.
12
Може се рећи да је изузетак од тог правила направила Словенија, која је своју индустрију
градила по принципу дисперзираних капацитета чак и по већим селима. Зато је промена урба-
не структуре у њој, тада републици, била далеко спорија, односно раст градова био је примере-
нији економским условима.
13
Када је реч о развоју пољопривреде у ове три општине, треба истаћи да се тај развој у вели-
кој мери заснивао на могућности да се пољопривредни производи пласирају на брзорастуће тр-
жиште тих производа у Нишу. Наиме, произвођачи са њихових територија били су главни
снабдевачи тога тржишта повртарским производима, а у мањој мери и производима сточарске
и воћарске производње.
Табела 2. Удео индустрије у структури народног дохотка у региону Топлице
1962. 1972. 1980. 1990. 1998.

Блаце 4,2 19,2 28,4 32,2 17,5
Житорађа 3,4 4,7 10,2 8,1 1,4
Куршумлија 8,7 25,9 37,1 31,2 37,3
Прокупље 31,4 38,7 42,6 49,7 37,9
Топлички округ 19,0 28,4 36,1 38,2 29,3
Дољевац 8,1 6,4 13,8 7,6 1,7
Мерошина - 2,2 8,0 5,1 9,4
Извор: Крстић, В. 2007: оп. цит., стр. 311–313.
Табела 3. Раст запослености радне снаге у региону Топлице
1961–1971. 1971–1981. 1981–1989. 1989–2001.

Србија (централна) 3,3 3,8 2,0 -1,8
Топлички округ 4,0 3,9 3,4 -2,3
Блаце 5,9 4,0 3,6 -2,9
Житорађа 3,3 2,2 4,4 -1,9
Куршумлија 4,8 4,5 3,1 -1,9
Прокупље 3,5 3,7 3,5 -2,3
Дољевац -3,1 6,5 1,7 0,5
Мерошина 1,2 4,2 9,2 -2,2
Извор: Крстић, В. 2007: оп. цит., стр. 342.
Главни генератор промена у привредном расту, структури привреде и

запослености радне снаге у региону Топлице била је индустрија. Из угла де-
мографских промена то је значило интензивирање кретања становништва: из
села у градове (општинске центре), дневних миграција и миграција према ве-
ликим градовима Србије. Могућности запошљавања у индустрији и по том
основу раста стандарда становништва у други план су ставиле развој топли-
чких села и унапређење производње и живота у њима. На тај начин започето
је демографско пражњење села, чија дотадашња економска структура и пре-
тежно натурални облик производње нису могли да издрже у конкуренцији са
индустријом. Модернизацију живота у градовима нису могла да прате сеоска
насеља, посебно када је реч о комуналној инфраструктури, путевима, мо-
гућностима задовољавања потреба у здравству, образовању и култури, што је
утицало да квалитет живота у њима драстично заостаје за квалитетом живота
у градовима. Индустријализација пољопривреде (у смислу примене машин-
ског рада) није битније променила економску основу села. Заостајање у том
погледу био је главни разлог њиховог масовног напуштања, нарочито шезде-
сетих и седамдесетих година прошлога века. Већ осамдесетих и деведесетих
многа од њих, нарочито она удаљена од општинских центара и главних кому-
никација, доживљавају колапс и полако нестају.
Емиграциони токови становништва у региону Топлице били су дво-

струки: унутар региона – из села према градским (општинским) центрима, и
према великим градовима у Србији. И једни и други су омогућавани и под-
стицани индустријализацијом која је спровођена у целој земљи и која је убр-
зано мењала урбану структуру становништва.14 Највише становништва из ре-
гиона захваћеног тим процесом одлазило је према Београду, затим према Ни-
шу, Приштини и другим већим српским градовима.15 Ради се о градским цен-
трима који су имали велику апсорпциону моћ становништва из свих крајева
Србије, па и из региона Топлице. Интересантно је да је становништво из гор-
њег дела Топлице дуго највише емигрирало према Београду, далеко мање
према Приштини и најмање према Нишу.16 Тек су у новије време путеви ми-
грације битно промењени.
3. Транзициони колапс топличког краја

Промене политичког система, распад Југославије, грађански рат на ње-
ним појединим деловима, промењен међународни положај земље и други
14
Јован Цвијић разликује две врсте имиграција: велике, које узрокују тешко економско стање и
стање у вези са имовином и личном сигурношћу; и мале, чији су узроци врло разноврсни. Оне
су препознатљиве и у савременом добу на примеру Топлице. Прве узрокују ратни сукоби и по-
литичка и државна криза, каква је била приликом распада Југославије, затим НАТО бомбардо-
вање СР Југославије, осамостаљење Косова и Метохије и сл. Другу врсту (тзв. малих миграци-
ја) прате узроци са дуготрајним дејством. По правилу, реч је о могућности запошљавања, обра-
зовања, здравственој заштити, социјалној извесности, изграђеној инфраструктури и сл. Цвијић,
Ј. 2000: Балканско полуострво и јужнословенске земље. Београд, САНУ и Завод за уџбенике и
наставна средства, стр. 105.
15
Развој високог образовања у Србији, посебно децентрализација мреже високошколских ин-
ституција – нарочито оснивање факултетâ у Нишу почетком 60-их и Универзитета у Нишу
1965. године, знатно су допринели процесу емиграције становништва из региона Топлице ка
универзитетским центрима. Наиме, млади људи су по завршетку средњошколског образовања
у топличким општинским центрима кренули на студије у Ниш, Београд, Приштину, Крагује-
вац. По завршетку студија, они су у тим градовима или њиховој околини најчешће остајали.
Мало се њих враћало у своје родно место, односно место завршетка средње школе. Разлози за
то леже у чињеници да им је нова и већа средина пружала више могућности у запошљавању,
изградњи каријере, боље услове живота и сл.
16
Узроци за то могу се наћи у разликама у културном наслеђу, језику, обичајима и сл. На те ра-
злике сликовито указује професор Филозофског факултета у Нишу, сада у пензији, Ратомир
Ристић у својој књизи Сећања (издање аутора, Ниш 2007, стр. 80). Проф. Ристић је рођен у
Влахову код Житорађе, гимназију је учио у Прокупљу, прве године свог богатог педагошког
рада провео је у Куршумлији радећи у Економској школи на самом почетку 60-их година
прошлога века. По његовим запажањима, те разлике биле су један од узрока „слабог мешања
становништва – укључујући и мали број бракова“ између становника горње Топлице (који су у
прошлости претежно досељени из Херцеговине, Црне Горе, са Косова и Метохије, околине
Крушевца) и Ниша, Мерошине, Дољевца и Добрича. Вероватно да је и то један од разлога што
су емиграциони таласи становништва из Куршумлије, Блаца, делом и Прокупља дуго пролази-
ли кроз ова подручја на путу за Београд. Наравно да су те разлике данас далеко мање и безна-
чајније за миграцију становништва.
проблеми на почетку деведесетих година имали су дугорочне негативне еко-

номске одразе у Србији. Она се од њих ни данас (после две деценије) није
опоравила. Југоисточна Србија и регион Топлице тиме су били посебно пого-
ђени. Процес транзиције који се у Србији спроводи већ две деценије није до-
нео никакав економски напредак Топлици. Смањење индустријске прои-
зводње, смањење запослености (види табелу бр. 3), видно повећање незапосле-
ности и пад животног стандарда становништва су највидљивији трендови то-
га процеса. На удару транзиције најпре се нашла индустрија која није могла
да се прилагоди новим тржишним условима привређивања. Дошло је до сво-
јеврсне деиндустријализације не само овог региона већ и земље као целине.17
Смањење производње, отпуштање радне снаге, разне реорганизације и стеча-
јеви најчешће су карактеристике некада успешних индустријских предузећа у
Топлици.
Приватизације тих предузећа, уместо да омогуће њихово брзо прилаго-
ђавање новим условима привређивања и развој, најчешће су дуго трајале, са
честим аферама и без стварних економских и других ефеката.18 Светлу тачку
у целом процесу представља појава већег броја малих погона у приватном
власништву у индустрији и другим делатностима који су током транзиције
започели свој развој, али без неке посебне подршке државе. Генерално, њи-
хов развој је спор, па својом пословном активношћу и резултатима у развоју
нису још увек у стању да надоместе производњу и запосленост која је у време
транзиције изгубљена у друштвеним предузећима.19 Томе треба додати и пр-
ви, и засад једини индустријски капацитет у Топлици изграђен страним капи-
талом, фабрику за производњу и монтажу аутомобилских каблова Леони у
Прокупљу. Крајњи резултат свега тога јесте још веће економско заостајање
Топлице у односу на Републику и њене развијеније делове.
17
Детаљније: Божић, М. 2009: Деиндустријализација земаља у транзицији. Ниш, Теме, XXXIII
бр. 2, стр. 423–443.
18
У региону Топлице нестала су или су драстично смањила своју пословну активност некада
успешна предузећа попут Конфекције 7. јули и Металца у Куршумлији; 5. децембра, Кожаре и
погона Нитекса у Блацу; Фабрике предива Топличанке, Фабрике стакла, Фабрике обојених ме-
тала, Филцаре и других у Прокупљу; Фабрике веш-машина у Житорађи; хладњаче у Мероши-
ни и др. Драстични пример лоше приватизације јесте случај погона за флаширање минералне
воде Милан Топлица у Тулару, где више од деценије некада призната и тржишно позната мине-
рална вода отиче у Топлицу. Сличне проблеме имамо и у некада великим индустријским пре-
дузећима ШИК Копаоник у Куршумлији, и Хисару и Прокупцу у Прокупљу.
19
Позитиван пример приватизације у целом региону могао би се свести на случај Планинке из
Куршумлије која успешно одолева свим транзиционим искушењима и остварује развој у изу-
зетно тешким условима.
Табела 4. Ниво народног дохотка и запослености по општинама

у односу на републички просек
Ниво народног дохотка 2005. Број запослених на 1000

године; Република = 100 становника у 2008. години
Република Србија 100 272
Топлички округ 47,9 173
Блаце 73,2 148
Житорађа 37,1 114
Куршумлија 43,6 169
Прокупље 46,7 204
Дољевац 31,4 94
Мерошина 45,2 132
Извор: РЗС, Општински показатељи за одговарајуће године.
Нерешавање кључних економских и развојних проблема региона То-

плице у процесу транзиције довело је до тога да он постане регион без пер-
спективе, бар за становништво које још живи на том подручју. Са демограф-
ског аспекта, то практично значи да у региону расте незапосленост, смањује
се животни стандард становништва, расту социјални проблеми, а млади људи
остају без могућности да сами граде своју будућност.20 Све то додатно под-
стиче и увећава емиграцију становништва из региона, односно његово демо-
графско пражњење.21 У условима када ни велики индустријски центри у Ср-
бији, из истих разлога, нису више у стању да апсорбују веће контингенте рад-
не снаге из неразвијених подручја, све се више становника из региона исеља-
ва у иностранство, што представља нову димензију процеса емиграције.
4. Како спречити демографско пражњење региона

Будућност региона Топлице највише ће зависити од тога шта се дешава и
шта ће се дешавати са његовим становништвом: да ли ће оно расти и којом
динамиком, какве ће се структурне промене дешавати у њему, каква ће бити
његова економска активност, да ли ће и којом динамиком расти животни стан-
дард, каква ће бити његова социјална сигурност; затим ће зависити од могу-
ћности образовања становништва, здравствене заштите, задовољавања култур-
20
У 2005. години стопа незапослености у Србији износила је 27,6%, а у Топличком округу чак
46,0%. Топлички округ је заједно са Јабланичким (44,5%), Моравичким (43,8%), Рашким (42,8%)
и Пчињским (41,6%) имао највећу незапосленост у Србији. Извор: Влада Републике Србије:
Стратегија регионалног развоја Републике Србије за период 2007–2012. године. Београд, Слу-
жбени гласник бр. 21/07.
21
Демографско пражњење региона Топлице има и своју политичку димензију. Наиме, познато
је да Косово и Метохија имају велику демографску експанзију. Процена је да само на подручју
општине Подујево – у општини граничној са регионом Топлице, живи преко 100.000 становни-
ка?! Неравномерност у регионалном распореду становништва на овим просторима може бити
узрок политичких тензија, утолико пре што тај распоред има и националну димензију.
них потреба и сл. Неопходно је да се успори и заустави демографско пражње-

ње региона које се одвија већ неколико деценија у континуитету, како би се
створили услови за његов свеколики развој у будућности. Посебан значај у то-
ме имају мере за економски развој Топлице јер је без промена у тој области не-
реално очекивати пожељне и нужне промене у њеном демографском развоју.
Табела 5. Смањење или повећање броја становника између два пописа
1971–1981. 1981–1991. 1991–2002.

Блаце -1933 -1629 -1450
Житорађа -514 -1165 -1016
Куршумлија -4043 -4039 -1760
Прокупље -1059 -3287 -3307
Топлички округ -7609 -10.120 -7533
Дољевац 435 -1 -682
Мерошина -539 -1350 -1035
Ниш (град) 37.201 15.523 5336
Извор: Републички завод за статистику: Oпштине у Србији, за одговарајуће године.
Табела 6. Број запослених становника по општинама и у округу
Број Број Број Број

становника запослених запослених запослених
30.6.2009. 1992. 1999. 2009.
Блаце 12.386 2961 2156 1707
Житорађа 17.403 1279 1096 1706
Куршумлија 19.056 5245 4626 3068
Прокупље 45.725 12.063 10.346 8845
Топлички округ 94.570 21.548 18.224 15.374
Дољевац 18.061 2111 1046 1543
Мерошина 13.731 1259 701 1741
Извор: РЗС: Статистички годишњак Србије за 2000. (стр. 471) и 2010. годину (стр. 452).
Корпус могућих мера и активности усмерених на убрзање економског ра-

звоја Топлице врло је богат и различит и подразумева њихову примену са локал-
ног, регионалног и државног нивоа.22 У те мере и активности треба уврстити:
 државне инвестиције за обнову старих индустријских капацитета (где је
то могуће и за шта постоји економска оправданост) и изградњу нових;23
22
У Србији још увек није извршена економска регионализација, односно нису створени еко-
номски функционални региони који би имали и одређена овлашћења и надлежности у вођењу
политике развоја. Садашњи окрузи су деташирани делови државне управе чије су надлежности
у овој области симболичне. Савремена политика регионалног развоја подразумева дефинисање
региона који би имали читав низ надлежности за решавање економских проблема на свом по-
дручју, укључујући и учешће у вођењу развојне политике.
23
То не значи повратак на државносвојинске односе у привреди какве смо имали у прошлости.
Држава би, у првој фази, оснивала нова предузећа и оспособљавала стара – руководећи се тр-
жишним принципима привређивања, а у другој би вршила њихову приватизацију – наравно, на
 подстицање улагања капитала (домаћег и страног, државног и при-

ватног) у развој пољопривреде, туризма, шумарства, занатства и у
енергетику – развој малих и средњих предузећа у тим делатностима;
 развој привредне инфраструктуре: обнову железничког саобраћаја и
његовог повезивања са Косовом и Метохијом, модернизацију топли-
чке магистрале, развој регионалне и локалне путне мреже;
 експлоатацију руда и минералних сировина којим ово подручје ра-
сполаже;
 наставак изградње бране Селова и водосистема снабдевања топли-
чких градова и насеља пијаћом водом, све до Ниша;24
 развој здравства, посебно у области банеологије, за шта у региону
постоје посебно добри услови;
 развој образовања и културе и др.
У условима лимитираности државних извора инвестиција, у корпус тих

мера треба уврстити инострана улагања (чак и директне аранжмане државе са
потенцијалним инвеститорима), коришћење претприступних фондова Европске
уније,25 стимулисање топличке дијаспоре у земљи и иностранству да инвестира и
пословно сарађује са својим завичајем, помоћ државних и друштвених организа-
ција у покретању приватног бизниса у региону и др. Нормализација економских
односа са Косовом и Метохијом у скорој будућности утицала би на промену
амбијента за економски развој и пословну активност у региону. Она би могла да
предложене мере за економски развој региона учини делотворнијим. Само бр-
жим економским развојем, већом запосленошћу радне снаге и бољим условима
живота, регион Топлице може се учинити перспективним за живот људи.
економски и политички транспарентан начин. Време које треба да протекне између почетка
прве фазе и завршетка друге зависило би од конкретних услова и околности, а могло би да из-
носи од две-три до десетак година.
24
Са изградњом бране Селова почело се 1986. године удруженим средствима Републике и то-
пличких општина и Ниша. Будуће језеро на Топлици обухвата слив површине 349 квадратних
километара, са браном висине 70,3 метра и ширине осам метара, укупне запремине 70,5 мили-
она кубних метара воде, из кога треба да се пијаћом водом снабдевају сва већа насеља у То-
плици и Ниш. Ради се о једном врло сложеном и скупом систему водоснабдевања чију градњу
треба наставити. Са становишта економског развоја Топлице, изградња тог система неће имати
директног утицаја на раст производње, запосленост и друге економске параметре. Цео систем
има инфраструктурни карактер и као такав ће имати индиректан утицај на привредни развој
региона и на квалитет живота у њему.
25
Као једна од важних (и хитних) мера у том правцу јесте повећање степена оспособљености
локалних самоуправа и других институција за апликацију код фондова ЕУ и фондова државе
Србије намењених развоју. Свака општина би за то морала имати тимове младих стручњака
оспособљених за ту врсту активности.
Закључак
Садашње демографско стање и демографски проблеми у региону То-
плице највећим делом су резултат његовог економског развоја у прошлости,
спровођења транзиције, промене његовог геостратегијског положаја и поли-
тике регионалног развоја у Србији. Подаци показују да је то регион у коме се
број становника континуирано смањује од средине педесетих година, и то ка-
ко у региону као целини, тако и у свим његовим општинама. Два су основна
разлога за то: први је смањење природног прираштаја становништва26, а дру-
ги емиграције становништва изван региона. Један и други подупрти су еко-
номским проблемима региона, посебно оних развојних, и имају економско
значење. Остварени резултати у индустријализацији само су накратко дали
наду да ће се негативни трендови у демографским кретањима у Топлици за-
уставити. Али, уласком у процес транзиције, они су брзо поништени, а про-
блеми су још више планули, са крајње неизвесним исходом.
За Србију и нарочито за регион Топлице најзначајнији су демографски
проблеми. Успоравање и заустављање негативних демографских токова, који
треба да доведу до демографске обнове Топлице, треба да буду приоритетни
задаци свих институција у држави, региону и у локалним самоуправама.
Остваривање тога подразумева вишедимензионални приступ проблемима:
политички, економски, културни, образовни, медицински, социјални, верски,
национални и др. Са економског аспекта, то подразумева посебне мере локал-
них самоуправа и државе Србије на хитној економској обнови и убрзању ра-
звојних процеса у региону. Хитност и посебност тих мера произилази из те-
жине проблема који се сваким даном све више увећавају и чији је крајњи
исход врло неповољан. Примена класичних мера политике регионалног ра-
звоја у овом случају не би могла да буде делотворна из простог разлога што
за њихове ефекте треба да прође дуже време, а у овом случају оно је највећим
делом потрошено.
Андрејевић Ж. 2009: Средњовековна Топлица, баштина жупана Марка и његових потомака,
великих жупана Стефана Вукана и Стефана Немање. У: Митолошки зборник 20,
Центар за митолошке студије Србије, Рача, стр. 17–42.
Божић, М. 2007: Регионалне неједнакости у условима тржишног начина привређивања. У:
Регионализам и нови друштвени оквир, Ниш, Центар за регионалну политику, стр. 107–114.
Божић, М. 2009: Деиндустријализација земаља у транзицији. Ниш, Теме, XXXIII бр. 2, стр.
423–443.
Влада Републике Србије 2005: Стратегија регионалног развоја Србије за период 2005–2012.
године. Београд, Службени гласник бр. 55/05.
26
Као илустрацију тога узимамо податак да је у 2008. години Србија забележила негативну
стопу природног прираштаја становништва од -4,6 промила, Топлички округ стопу од -6,4 про-
мила, као и све општине у региону: Блаце -13,1, Житорађа -1,3, Куршумлија -9,2, Прокупље -5,3,
Дољевац -6,8 и Мерошина -11,5 промила. Извор: РЗС: Општински показатељи 2009. године.
Голубовић, П. и Марковић-Крстић, С. 2003: Репродукција и процес старења становништва

Србије. У: Регионални развој и демографски токови балканских земаља, Ниш, Економски
факултет, стр. 251–261.
Деветаковић, С. 2003: Економска регионализација Србије. У: Регионални развој и демографски
токови балканских земаља, Ниш, Економски факултет, стр. 1–11.
Ђевори, Б. и Стојановић, З. 2004: Занатство Топлице 1870–1950. Прокупље, Историјски архив
„Топлица“ и Прадо.
Зборник радова, 2009: Митолошка Топлица, Рача Крагујевачка.
Крстић, В. 1979: Демографски развитак Ниша. Ниш, Градина.
Крстић, В. 2007: Становништво југоисточне Србије. Ниш, Завод за урбанизам.
Мацура, М. 1956: Становништво као чинилац привредног развоја Југославије. Београд, Економски
институт.
Младеновић, М. 2003: Покрет за обнављање становништва. У: Зашто Срби нестају. Крагујевац,
стр. 262–270.
Рудић, В. 1978: Становништво Топлице. Београд, САНУ.
Стоиљковић, Д. 2010: Демографски проблеми Србије – прилози и скице. Ниш, Свен.
Цвијић, Ј. 2000: Балканско полуострво и јужнословенске земље. Београд, САНУ и Завод за
уџбенике и наставна средства.
Milorad Božić
University of Niš
Faculty of Law
ECONOMIC CONDITIONING OF DEMOGRAPHIC CHANGES

IN TOPLICA REGION
Summary
The economic development and the expressed developmental problems in the
Toplica region have almost decisively influenced demographic changes in that
area. In the second half of XX century, this region, just as the entire country, has
passed through a period of fast development, the period of industrialisation that
was followed by the period of transition that is still going on. Each of them has
brought its own economic features and characteristics, but also the milieu in
which demographic flows and demographic changes were talking place and which
were directly their consequence. They are most obvious in the dynamics of the
population growth (the decelerating of that dynamics), the changes in its
structure – especially economic and social, urban, educational; and by intensifying
the population exodus flow until the obvious demographic emptying of the
region. The negative aspects of those changes and flows have led to the Toplica
region being under the threat of becoming demographically devastated region and
as such a region without perspective. The relations between those demographic
flows and economic growth of the region are the subject of research in this paper.
The emphasis is on those relations in the period of industrialisation of the country
and the very region in the beginning and during the transition, followed by
numerous political and other problems that influenced that region so as to change
its geostrategic position. Such an approach and the analysis are in the function of
the marks of future economic flows in the region that should give one completely
new quality to the demographic flows in its area. The basis for that would be a
changed demographic strategy and politics of Serbia that for the economic basis
should have the developmental potentials of the regions they are in charge of. It is
not real to expect that the negative consequences in those flows from the past can
be changed for the better. Yet, their further intensification with negative
consequences for the future of the regions of Serbia can certainly be stopped.
Key words: Toplica region, demographic flows, demographic structure,

economic development, industrialisation, transition, demographic emptying.
Миомир С. Наумовић, Јелена Петковић УДК 316.334.55:314.83(497.11-12)
ЈУГОИСТОЧНА СРБИЈА – СЕЛА БЕЗ БУДУЋНОСТИ
Апстракт. Полазећи од анализе основних социјалних, културних и демо-

графских карактеристика српске друштвене стварности, аутори посебно
указују на девитализацију и сенилизацију села југоисточне Србије, као и на
друге значајне процесе и њихове последице који обележавају садашња села
овог простора. Бавећи се промишљањем актуелног стања српског села, на-
рочито оних на југоисточном локалитету, у раду се наглашава неопходност
нове концепције руралног развоја којом би била обухваћена целокупна те-
риторија Србије. Такође, потенцира се значај стварања такве популационе
политике која би, поред осталог, у први план ставила пограничне просторе,
који су последњих десетак година готово испражњени. У раду се описује
простор Старе планине, где је демографско пражњење у завршној фази, где
села полако, али врло очито популационо и културно замиру, што све опо-
миње на опрез и потребу за најхитнијим предузимањем конкретних мера за
заштиту села и његове баштине.
Кључне речи: село југоисточне Србије, девитализација и сенилизација села,

рурални развој, популациона политика, будућност.
* * *
Већ двадесетак и више година наши демографи и социјални демографи
указују на драматичну слику југоисточне Србије као макроцелине у оквиру
Србије. Док демографи указују на брзе процесе депопулације и аграрну стру-
ктуру привреде, социолози и економисти на ову зону депопулације, где је
природни прираштај са негативним предзнаком крајње узнемирујућ, указују,
најпре описујући привредну запуштеност, и на слаб вишедеценијски привре-
дни развој. Демографи су већ након Пописа из 1971. године утврдили да де-
популациони окрузи у југоисточној Србији имају трендове развоја ка интен-
зивном смањењу броја становништва, што ће можда довести до одумирања
села. Данашње стање говори о потпуној оправданости демографских процена
јер је низак природни прираштај у „сарадњи“ са негативним миграционим
салдом дао толико слаб укупан пораст становника да данас слободно можемо
говорити да је југоисточна Србија простор у коме се јављају села без буду-
ћности.

Рад се објављује у оквиру макропројекта Традиција, модернизација и национални идентитет
у Србији и на Балкану у процесу европских интеграција (179074), у реализацији Центра за со-
циолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу, који финансира Министарство за на-
уку и технолошки развој РС.
149
150 Миомир С. Наумовић, Јелена Петковић
Југоисточна Србија је макроцелина у оквиру Србије. Чине је окрузи:

Нишавски, Топлички, Пиротски, Јабланички и Пчињски. У овом раду посе-
бна пажња биће поклоњена Пиротском округу, који наша географија иначе
сврстава у Балканску Србију. Балканску Србију, поред Пирота, чине и Соко-
бања (која припада Зајечарском округу) и Сврљиг (који припада Нишавском
округу), који ће узгредно бити споменути ради упоређења, мада су тенденци-
је развоја становништва сличне. Због близине Старе планине, Пиротски округ
посебно је значајан јер је близу српско-бугарске границе. Како сама југоисто-
чна Србија од 1948. године бележи све мањи број становника, тако и Пирот-
ски округ спада у депопулационе. Тачније, према статистичким подацима из
2002. године, укупан број становника југоисточне Србије био је, у односу на
1981. годину, мањи за 37.500 становника. Укупан број становника 2002. годи-
не био је 1.107.289. Полазећи од анализе основних социјалних, културних и
демографских карактеристика српске друштвене стварности, неопходно је да
укажемо на процесе депопулације, девитализације и сенилизације села Пи-
ротског округа, као и на друге значајне процесе и њихове последице који обе-
лежавају садашња села овог простора.
Наши демографи и социолози од 1971. године указивали су на заостаја-
ње југоисточне Србије у односу на друге макроцелине у Србији. Сам народ је
привредну запуштеност југоисточне Србије и небригу политичке гарнитуре,
која је усмеравала развој наше земље, описао најкраће реченицом: „Што ју-
жније – то тужније“. Народу није било неопходно објашњавати шта се, запра-
во, дешава са овом макроцелином јер је привредна запуштеност била најизра-
зитија у југоисточној Србији. Реч је о идеолошком приступу селу и сеља-
штву, који је нарочито примењиван у Србији, а чије су последице биле нај-
изразитије управо тамо где је привредна делатност била најнеразвијенија. По-
што након Другог светског рата нова управљачка елита због идеологије није
желела да усмерава новац ка пољопривреди, онда су и иначе редуковани из-
носи новчаних инвестиција готово најдиректније доводили до промена у де-
мографској слици Пиротског округа. Промене у миграционом салду и проме-
не у природном прираштају почеле су нарочито да се увиђају већ крајем се-
дамдесетих година, па је већ тада указано да ће промене у репродуктивном
понашању становништва довести до негативног природног прираштаја. Пара-
лелно са марксистичким идеолошким концептом, који је фаворизовао рад-
ничку класу, а сељаштво као носиоца приватног власништва настојао да пре-
усмери ка радништву, текао је и процес преузимања културног модела из
Европе. Ради се о томе, на шта је наука готово најмање указивала, да је у та-
дашњој СФР Југославији започело угледање и преузимање европског култур-
ног и породичног модела. Узор социјалистичке Југославије била је капитали-
стичка Европа, где је породични модел био једна породица са два детета. У
уџбеницима основних школа полагано је фаворизован тај модел породице,
што је нарочито дошло до изражаја увођењем предмета Домаћинство. Већ пр-
ви нараштаји ученика основних школа (а са њима и њихови родитељи) „оба-
Југоисточна Србија – села без будућности 151
вештавани“ су да је узор нове државе европски модел породице са два детета.

Преузимање културног модела из Европе и усвајање идеологије која је на
сељаштво гледала као на потенцијалног противника, у крајњем резултату
водили су српски народ у правцу демографске катастрофе.
Садашње стање југоисточне Србије, али и стање многих других делова
земље, говоре да се у демографску катастрофу закорачило и да постоје са-
свим мале шансе да се многи простори ревитализују. Таква је ситуација и у
Пиротском округу, а нарочито на простору Старе планине. Мада у доста
округа може да се увиди различита динамика раста становништва, стање је
алармантно зато што овај део наше државе има слабију економску развије-
ност. На динамику раста становништва битно утичу социјално-економски и
културни ниво развијености, па су зато у оквиру југоисточне Србије, Пирот-
ски и Топлички округ третирани као депопулациони окрузи.
У Пиротском округу ради се о опадању становништва у континуитету
од Пописа из 1948. до Пописа из 2002. године. Села Пиротског округа, наро-
чито она удаљенија, врло су рано ушла у зону депопулације. Социолози и де-
мографи су указивали да ће негативан популациони салдо бити брзо уочљив
уколико се југоисток Србије новчано не помогне. Средства за развој привреде
у овом простору јесу пристизала, али нису помогла негативним миграционим
тенденцијама. Становништво је напуштало села усмеравајући се, најпре, ка
суседним административним центрима, и већ након Пописа из 1963. године
могло је да се увиди да минимални пораст становништва представља увод у
депопулационе процесе.
Табела 1. Пораст/опадање укупног становништва 1948–2002. године

1
Пиротског округа, просечно стање
1948–1953. 1953–1961. 1961–1971. 1971–1981. 1981–1991. 1991–2002. 1948–2002.

Пиротски -585 -1446 -978 -858 -1050 -919 -990
округ
Бабушница -44 -375 -528 -516 -454 -321 -402
Бела -177 -472 -366 -258 -230 -179 -281
паланка
Димитров- -196 -458 -205 -120 -167 -145 -207
град
Пирот -168 -142 121 37 -200 -274 -100
Мада је Пирот бележио минимални пораст становништва од 1961. до

1981. године, најбржи процес депопулације у југоисточној Србији бележио је
управо Пиротски округ. У оквиру овог округа су општине Бабушница, Бела
Паланка, Димитровград и Пирот, дакле, неке са интензивним смањењем броја
становништва. На слаб привредни развој надовезује се и аграрна структура
1
Део табеле преузет из: Војислав Крстић, Становништво југоисточне Србије, компаративна
студија демографског развитка, Завод за урбанизам Ниш, Ниш 2007, стр. 32.
привреде. Слабе инвестиције у пољопривреду довеле су до безизлазне ситу-

ације већ осиромашено сељаштво, па је резултат био непрекидно одсељавање
становништва, односно одлазак на привремени рад у иностранство. Овај рад
у ствари је назив за идеолошко самозаваравање. Реч је о трајном одливу ста-
новништва, односно о бесповратно изгубљеном становништву за Србију. Ово
је због идеолошких разлога било врло дуго табу тема, јер је привремени рад у
иностранству најдиректније указивао не на пропусте у популационој поли-
тици (јер ње уопште није ни било, а нема је ни данас), већ на пропусте у пла-
нирању привредног развоја. Планирање привредног развоја требало је да буде
засновано на демографским пројекцијама, а правих демографских пројекција
није било због лоших процена унутрашњих миграција. Иначе, унутрашње ми-
грације су доста проблематичне за изучавање због тога што наши сељаци не-
мају навику да своје промене места боравка пријављују. Запошљавајући се у
већим административним центрима (односно у првим већим местима такоре-
ћи надохват свог села), сељаци су полагано измештали и своју породицу у по-
писима не наводећи то као трајно место промене боравка. Без обзира на ова-
кво понашање, стање миграционог салда је већ у раздобљу од 1963. до 1971.
године било негативно. Негативан миграциони салдо за овај међупописни пе-
риод био је чак 12.564 становника за Пиротски округ. Када се овоме дода ни-
зак природни прираштај округа, добија се слаб укупан пораст становништва.
Табела 2. Компоненте раста становништва Пиротског округа 1963–2002. године2
1963–1971. 1971–1981. 1981–1991. 1991–2002.

Миграциони
прираштај
прираштај
прираштај
прираштај
Природни
Природни
Природни
Природни
салдо
салдо
салдо
салдо
Пиротски округ 4739 -12.564 2140 -10.721 -3203 -7298 -8552 -1559
Бабушница 1081 -5308 195 -5356 -1382 -3157 -2449 -1085
Бела Паланка 277 -3202 -372 -2209 -1048 -1249 -1842 -130
Димитровград 301 -1944 98 -1305 -872 -798 -1417 -178
Пирот 3080 -2110 2219 -1851 99 -2094 -2884 -166
Негативан миграциони салдо већ у раздобљу 1971–1981. указивао је да

ће се јавити његов доминантан утицај уколико се привредна динамика не
промени. Међутим, улагања у југоисточну Србију била су прилично редуко-
вана, а затим је од 1981. године уследио и негативан природан прираштај. По-
даци виталне статистике указују на мрачну слику југоисточне Србије, а на
крају и на мрачну слику укупне српске стварности.
2
Делови табела преузети из: Војислав Крстић, Становништво југоисточне Србије, компара-
тивна студија демографског развитка, Завод за урбанизам Ниш, Ниш 2007, стр. 40–43.
Након Другог светског рата било је потпуно јасно да ће, без улагања у
пољопривреду, југ Србије бити суочен и са демографском катастрофом. По-
даци виталне статистике упозоравајуће су указивали на тенденције које се ла-
ко успостављају, али врло тешко коригују. Општине југоисточне Србије по-
лако су улазиле у два од бројних основних типова – све више биле су емигра-
ционог, а на крају и депопулационог типа.
Емиграциони тип општине је онај где се јавља смањење броја стано-
вника као последица већег обима негативног миграционог салда у односу на
позитиван природни прираштај. Било је сасвим разумљиво да се у општине
Бабушница, Бела Паланка, Димитровград и Пирот неће усељавати бројно ста-
новништво због привредне неразвијености, а да ће одлазак у иностранство
бити тако велики да ће обим негативног миграционог салда увелико надма-
шити сваки позитивни природни прираштај. Другим речима, број оних који
су одлазили у иностранство увелико је надмашивао број рођених. Најдубље
демографске, економске и социјалне промене код нас изазвао је одлазак ста-
новништва на привремени рад у иностранство. Само одређење „привремени
рад“ спада у највеће српске самообмане. Реч је, наиме, о сталним миграција-
ма, односно о сталној промени места боравка. Пресељење нашег становни-
штва у иностранство довело је до сувише наглог и сувише бројног пражњења
пољопривредног простора. Еверет С. Ли је, пишући о карактеристикама ми-
граната, указао да су мигранти углавном образованији, здравији и амбици-
ознији становници неке земље. Нажалост, и код нас се догодило да амбици-
ознији и млађи одлазе у иностранство. Зато се говори о негативној појави
пражњења села.
Након емиграционог типа општине, уследила је појава депопулационих
типова општина. То су општине са негативним растом становништва, који је
уследио због негативних компоненти (већег обима негативног миграционог
салда и негативног природног прираштаја). У раздобљу од 1981. године ја-
виле су се у Пиротском округу општине са изразитим карактеристикама еми-
грационих типова, а од 1991. до 2000. године све општине Пиротског округа
сврстале су се у депопулациони тип.
Велико одсељавање становништва из села Пиротског округа довело је
до пада густине аграрне насељености, односно до опадања апсолутног броја
пољопривредног становништва. Када се проучи број пољопривредника на сто
хектара ораничне површине, за Пиротски округ добија се следећи однос.
Табела 3. Аграрна густина насељености 1971, 1991. и 2002. године у Пиротском округу3
Пољопривредно Пољопривредно
становништво на 100ha становништво на 100ha
пољопривредне површине ораничне површине
1971. 1991. 2002. 1971. 1991. 2002.
Пиротски округ 43,9 14,9 3,7 101,2 45,2 11,7
Бабушница 64,5 27,1 6,4 116,5 54,5 13,8
Бела Паланка 43,2 11,7 2,6 94,0 32,0 8,2
Димитровград 28,3 6,9 2,9 74,7 29,9 12,9
Пирот 41,9 14,1 3,4 105,1 49,4 11,3
(Израчунато на основу коначних резултата пописа становништва и података о пољопривредним и
ораничним површинама у одговарајућим годинама, РЗС, Београд)
Као што се из приложене табеле види, посебно драматична ситуација је

у општинама Бела Паланка и Димитровград. Хронична слабост пољопри-
вреде у Србији била је уситњен земљишни посед. У Пиротском округу у вези
са уситњеним земљишним поседом, односно комасацијом, мало је учињено,
исто као што је мало учињено на техничком опремању домаћинстава уз др-
жавну помоћ и на плану организације пољопривредног земљишта. Већ 1971.
године започета је прича о шансама ових општина у повртарству, воћарству и
сточарству. У пиротској општини у повртарству је учињен видан помак, али
је воћарство и сточарство било све запуштеније. О питању наталитета најпре
су Бабушница и Бела Паланка показале кретање ка екстремно ниским стопа-
ма, а такав је био и Сврљиг из Нишавског округа. Од 1971. до 1980. године у
Бабушници је рођено 2948 деце, а од 1991. до 2001. само 1224 детета. Исти
тренд исказивала је и Бела Паланка (са 2086 број је опао на 1357 од 1991. до
2001. године). Такав драстичан пад броја живорођене деце исказивао је једи-
но Сврљиг у поменутим раздобљима.4 Када говоримо о фертилитету, обично
указујемо на стандардне разлике у плодности фертилних жена. Војислав Кр-
стић истиче да се највећа плодност постиже у старосној групи од 20 година
до 24 године, а затим у групи од 25 до 29 година. Уочљиво је да стопа ферти-
литета после 29. године нагло опада, а да је плодност жена млађих од 15 го-
дина готово занемарујућа. За ово разматрање то је од битне важности зато
што су у села без будућности овом приликом уврштена она где, заправо, и не-
ма жена које припадају старосним групама од 20 до 29 година. То је један од
критеријума да се говори о селима без будућности. Овде је непотребно гово-
рити о базичним детерминантама фертилитета (модернизација, културни фа-
ктори, генетски фактори) јер је број жена овог фертилног узраста или према-
ли, или жена уопште нема. Френк Лоример указао је на то да је удео жена
3
Део табеле преузет из: Војислав Крстић, Становништво југоисточне Србије, компаративна
студија демографског развитка, Завод за урбанизам Ниш, Ниш 2007, стр. 55.
4
Видети: Војислав Крстић, Становништво југоисточне Србије, компаративна студија демо-
графског развитка, Завод за урбанизам Ниш, Ниш 2007, стр. 64.
способних за рађање по узрасту највећи у 22. години, али је у ове анализе

уврштена старост од 18 до 40 година. И овом приликом показало се да села
која су сврстана у тип оних без будућности готово да немају жене овог узра-
ста. Нов културни модел, који је усвојило наше становништво након Другог
светског рата, довео је до коренитих промена начина живота заједно са урба-
низацијом и индустријализацијом. Све то условило је ограничење рађања.
Као што је указивао Адолф Ландри још 1909. године у свом раду „Три главне
теорије становништва“, на ограничење рађања утицала је и жеља мање иму-
ћних друштвених слојева да живе као виши слојеви, богато и отмено. Ниво
рађања врло брзо се приближавао нивоу смртности, што је довело до стаци-
онарног модела раста становништва, односно ишло се ка опадању фертилите-
та који је недовољан за просту репродукцију.
За закључке о постојању села без будућности неопходно је пратити и
динамику кретања броја умрлих. Ниво морталитета становништва југо-
источне Србије до 1980. године био је релативно стабилан и испод десет про-
мила. Касније је наступила благо наглашена тенденција пораста нивоа и све
чешће се говори о високом нивоу морталитета, односно о узроцима смрти
према међународној методологији. Међутим, мало се говори о патологији
становништва југоисточне Србије. Након бомбардовања СР Југославије од
НАТО пакта бомбама које су биле пуњене уранијумом, након излагања наше
државе вишегодишњем економском ембаргу, број тумора избио је на друго
место као узрок смрти. Сасвим је мало података о туморима као узроку смр-
ти, те се не истиче да се њихов број, управо у местима која је НАТО бомбар-
довао, повећао за неколико стотина процената.
Суштинске квалитативне промене у кретању природног прираштаја на-
ступиле су од 1963. године, па се слободно говори о поступном опадању при-
родног прираштаја од 1963. године (када је било 9,8 промила), када се он без
осцилација смањивао до 1999. (када је било -3,3 промила). Војислав Крстић
истиче да је у Пиротском округу „негативна стопа природног прираштаја нај-
дуже присутна у општини Бела Паланка“, чак 26 година у континуитету – од
1975. до 2001. године. „Са приближно истим интензитетом расла је негативна
стопа природног прираштаја и у општинама Бабушница и Димитровград. (...)
Природни прираштај у Пиротском округу је најнижи у југоисточној Србији у
периоду 1963–2001. година, са негативним апсолутним ефектом у општинама
Бабушница, Бела Паланка и Димитровград (-7430) и позитивним у општини
Пирот (2554), тако да је на нивоу округа остварено природно кретање стано-
вништва са вишком умрлих према броју живорођених од 4876“.5
Села без будућности производ су негативног миграционог салда и нега-
тивног природног прираштаја. Њих одликује изразито мали број становника;
мали број жена фертилног узраста од 20 до 29 година; претежно старачко ста-
5
Војислав Крстић, Становништво југоисточне Србије, компаративна студија демографског
развитка, Завод за урбанизам Ниш, Ниш 2007, стр. 104.
новништво (углавном старије од 50 година); удаљеност од главних саобраћај-

ница и града; уочљив застој привредних делатности; пропадање стамбених
објеката, као и оних од значаја за културу и туризам.
Један од критеријума за сврставање неких села у села без будућности
јесте и број живорођене деце. Чак у 117 насеља југоисточне Србије од 1991.
до 2000. године није било живорођене деце. У Пиротском округу чак у 19,1%
насеља није било живорођене деце.
Да би се говорило о селима без будућности, треба посебно обратити
пажњу на привлачне и одбијајуће факторе миграција. Села која су овде свр-
стана у она без будућности углавном не поседују привлачне факторе. Сељаци
из ових села у својој околини немају бољу могућност за запошљавање, могућ-
ност стицања већег дохотка, а немају ни неке посебне потребе да остају у
овом простору због примамљивости околине или људи. Реч је о селима гото-
во без становништва, а становништво је старачко. Одбијајући фактори као
што је осиромашење, опадање природног богатства, губитак посла, такође се
могу везати за ова села зато што једино упућеност на пољопривреду не даје
велике изгледе. Привремени рад у иностранству угрозио је нормалне токове
репродукције становништва и довео у многим селима Пиротског округа до
стагнације и опадања пољопривредне производње. До те мере је погоршан
социоекономски положај становништва да се села без будућности могу тре-
тирати и као села у којима се веома скромно живи. Ако би насеља разврстали
на: а) она која су у развоју, б) која стагнирају, в) која пропадају или г) која се
обнављају, села у Пиротском округу често би била сврстана управо у катего-
рију оних која пропадају. Многа од тих насеља су и сасвим мала. У групу на-
сеља најмање величине (до 99 становника) сврставају се многа села Пирот-
ског округа. Уочено је да је 1948. године таквих насеља било мало (само два),
а 2002. године било их је много више, чак 94 (видети Табелу број 4 у прилогу
рада). Међутим, и насеља од 100 до 200 становника су бројна у Пиротском
округу (1948. било их је седам, а 2002. године чак 47). Губитак репродукци-
оног капацитета довео је до тога да ова мала насеља већ данас делују као аве-
тињска. Зграде, многи објекти друштвеног стандарда, комунална и привредна
инфраструктура, али и други објекти једноставно речено пропадају. Данас се
догађа демографско гашење, односно редукција мреже насеља.
У села без будућности у општини Бабушница сврстани су Берин Извор,
Брестов Дол, Валниш, Дол, Лесковица, Масуровци, Мезграја, Остатовица, Ра-
досињ, Раков Дол и Раљин. Изузетно мала села су Радосињ (седам становни-
ка), Раков Дол (18 становника), а уочљиво је да Брестов Дол готово да нема
становништва млађег од 40 година, што је случај и са Раковим Долом.
У општини Бела Паланка села Бабин Кал, Букуровац, Витановац, Гло-
говац, Горња Глама, Горњи Рињ, Градиште, Доњи Рињ, Дражево, Клење, Коз-
ја, Кременица, Ланиште, Лесковик, Љубатовица, Мирановац, Мирановачка
Кула, Ореовац, Пајеж, Теловац, Топоница, Црнче, спадају у најмања насеља.
Изразито мала села су Букуровац (26 становника), Доњи Рињ (13 становник),
Горњи Рињ (десет становника), Мирановачка Кула (17 становника). Села Ви-
тановац, Горња Глама, Горњи Рињ, Доња Глама, Доњи Рињ, Дражево, Креме-
ница, Љубатовица, Мирановац, Мирановачка Кула, Пајеж, Теловац и Црнче
готово да немају становништво које би учествовало у репродукцији, будући
да је број становника млађих од 40 година потпуно занемарљив.
У општини Димитровград изразито мала насеља су: Баљев Дол, Бањ-
ски Дол, Барје, Бачево, Било, Браћевци, Бребевница, Верзар, Влковија, Врап-
ча, Гојин Дол, Горња Невља, Горњи Криводол, Грапа, Гуленовци, Доња Не-
вља, Доњи Криводол, Изатовци, Искровци, Каменица, Мазгош, Мојинци, Па-
скашија, Петачињци, Петрлаш, Планиница, Поганово, Прача, Протопопинци,
Сенокос, Скрвеница, Сливница. Села са изразито малим бројем становника
су: Баљев Дол (осам становника), Бањски Дол (19), Бачево (19), Било (14),
Браћевци (12), Берзар (девет), Врапча (12), Горњи Криводол (17), Грапа (че-
тири), Паскашија (11), Печатници (19), Планиница (осам), Прача (два). У на-
веденим селима скоро да нема или је крајње малобројно становништво
узраста до 35 година.
У општини Пирот изразито мала села су: Басара (осам становника), Ве-
лика Лукања (17), Милојковац (седам), Мирковци (20), Планиница (18). У
многим селима која су овде наведена готово да нема становништва млађег од
35 година, а ако је и присутно, број је тако мали да је немогуће говорити о
могућности репродуктивног оживљавања.
Наведени подаци статистички су илустровани у Табели број 4, која је
понуђена у прилогу овога рада.
Пишући о становништву Старе планине, Миодраг Велојић и Олица Ра-
довановић посебно су указали на насеља Забрђа. Старопланинска микрореги-
ја Забрђе територијално припада општини Димитровград. У оквиру ове ми-
крорегије налазе се насеља на која је овде указано као на насеља без будућно-
сти. То су: Бребевница, Гуленовци, Мазгош, Мојинци, Петрлаш, Протопопин-
ци, Радејна. Проучавајући становништво, Миодраг Велојић и Олица Радова-
новић забележили су да је марта 2010. године Бребевница имала 32 становни-
ка, колико и Гуленовци, да је Мазгош имао 18, Мојинци 19, Петрлаш 11, а
Протопопинци 30 становника.6 Реч је, дакле, о даљем смањењу броја стано-
вника ових села. Израчунавајући просечну старост становништва, ови су
аутори установили да она скоро свуда прелази 55 година. Они су закључили
да је „већина школа у Забрђу, због малог броја ученика, затворена до 1980.
године. Почетком 21. века, по попису становника 2002. године, у овој микро-
регији је у девет насеља и 358 домова живело 656 становника. Теренским
истраживањима 2010. године утврђено је да у Забрђу тренутно у 55 домаћин-
става живи само 405 становника“.7
6
Миодраг Велојић, Олица Радовановић, Забрђе, Истраживачко друштво Краљевица, Зајечар
2010, стр. 46, 58, 63, 67, 78, 83.
7
Миодраг Велојић, Олица Радовановић, наведени рад, стр. 96.
Села без будућности сигурно неће бити обухваћена државном попула-

ционом политиком, јер њихово становништво то неће доживети. Да би се по-
пулациона политика створила и применила, неопходан је известан проток
времена, а у условима какви владају у нашој држави, то се неће догодити тако
брзо. Развој занатства, ситне индустрије, туризма и угоститељства, као и
осталих услужних делатности, предуслов је сваке популационе политике. За
овај простор неопходан је нов тип друштвено-економске активности. Пољо-
привреда је готово замрла. О њеној модернизацији могло би да се говори ако
би било пољопривредника. Пошто у овим селима готово да и нема људи
испод 50 година, онда се о модернизацији пољопривреде, као основи попула-
ционе политике, не може говорити. Шанса Пиротског округа је у развијању
занатства, ситне индустрије, туризма (етно-туризма), угоститељства и оста-
лих услужних делатности. У популационој политици посебан аналитички
третман треба да заслуже насеља чији би развој био базиран на етно-туризму
као специфичној делатности. Треба испитати могућности да се за етно-тури-
зам припреме нека од насеља која су популационо неиспражњена и где би
овај вид туризма могао да буде не једина, али доминантна делатност. Села
треба сагледати као просторно-функционалне целине са негативним развој-
ним трендовима, где је неопходно зауставити потпуно пропадање насеља.
Објекте од значаја за културу треба снимити и заштитити, јер без обзира што
је производња економски застарела, припреме за етно-туризам, ма колико су
мукотрпне, треба да започну обнављањем кућа у овим селима. Није неопхо-
дно казати да је планско усмеравање из општине Пирот почетни стадијум
сваког оживљавања. Капацитет развојне основе у садашњем специфичном
тренутку опште беспарице готово је раван нули. Тек са системским промена-
ма и са оживљавањем привреде може да се говори о успешној популационој
политици. Међутим, специјализована оријентација у развоју ових насеља мо-
ра да буде полазиште. Села без будућности, нажалост, неће бити обухваћена
инвестицијама за развој занатства, ситне индустрије, туризма, угоститељства
и осталих услужних делатности јер ће се угасити пре него што ови процеси
отпочну. Свака популациона политика, уколико детаљно прати привредни
развој, мора да пође од проученог положаја и улоге одабраних села, која ће
бити мотор развоја у мрежи насеља одређеног подручја. Главни покретач ра-
звоја треба да буде сам град Пирот, где је концентрација становништва таква
да може да буде основа развоја овог округа.
С друге стране, концентрација становништва у већим селима у општи-
ни Бабушница, Бела Паланка и Пирот говори о томе да та села прва треба и
припремати за етно-туризам, а затим и развој ситне индустрије и занатства. У
оживљавању овог програма посебну пажњу треба поклонити бањи Звонце.
Свака популациона политика базира се на постојећем привредном развоју.
Наш привредни развој бележи изостанак озбиљнијих ефеката у правцу изла-
ска из кризе. Велика слабост наших развојних програма су и неблаговреме-
ност и неадекватна дистрибуција новчаних средстава. Контрола над протоком
новчаних средстава за оживљавање привредног развоја треба да буде свеобу-

хватна. Будући да Пиротски округ чине недовољно развијене општине и да
оне имају насеља без демографске перспективе, не може се очекивати да у
привредном развоју учествују села без будућности. Њих, међутим, не треба
заборавити, већ треба кренути најпре са заштитом старачких домаћинстава и
материјалне културе ради припрема за етно-туризам. Тек када се обезбеди
квалитетнији живот старачког становништва ових села, а онда и стабилан и
успешан економско-социјални развој у дужем периоду, може се направити
амбициознија популациона политика и дефинисати њени задаци.
Данас смо несумњиво суочени са селима без будућности и зато нам
предстоји планско, функционално и инфраструктурно опремање сеоских на-
сеља, уз очување њихове културе и традиције сеоског становништва. Села без
будућности у Пиротском округу превише су бројна. У општини Бабушница
их је 11, у општини Бела Паланка 24, у општини Димитровград 31, а у општи-
ни Пирот 19. Све скупа оваквих села у Пиротском округу је 85. То значи да
ће овај округ за десетак до петнаест година остати без 85 села. Ако и до тада
не будемо учинили ништа за оживљавање привреде, а затим и за планско,
функционално и инфраструктурно опремање села, регресивни модел старосне
структуре становништва са ниским уделом деце до 14 година и високим уде-
лом старијих од 50 година (што је данас иначе одлика многих села) довешће
до потпуне демографске катастрофе. Популациона политика мора да се ради
у оквиру општина, а њихова база мора да буде град као административно сре-
диште.
Бјелица, П. (2002): Село Србије и његове перспективе – осврт на протекли развој и стање, у:
Село у новим развојним условима. Матарушка Бања: Удружење урбаниста Србије.
Велојић, М. и Радовановић, О. (2010): Забрђе. Зајечар: Истраживачко друштво Краљевица.
Ђурђев, С. Б. (1993–1994): Демографски развој града и села, у: Становништво (Београд), год.
XXXI–XXXII, бр. 3–4, 1–2.
Крстић, В. (2007): Становништво југоисточне Србије, компаративна студија демографског
развитка. Ниш: Завод за урбанизам Ниш.
Попис становништва, домаћинства и станова у 2002, пол и старост, књига 2 (2003):
Београд: Република Србија, Републички завод за статистику.
Спасовски, М. и Миличић, Д. (2004): Демографски ресурси – стање, тенденције, пројекција, у:
Локална самоуправа у планирању и уређењу простора и насеља – Зборник радова.
Београд: Асоцијација просторних планера Србије и Географски факултет Универзитета
у Београду.
Стаменковић, Ђ. С. (1999): Научна полазишта проучавања актуелне руралне ситуације и
сеоских насеља као могућих центара развоја Србије. У: Становништво (Београд), год.
XXXVII, бр. 1–4.
Прилог
Табела 4. Села без будућности у Пиротском округу
Назив сеоског Старост

Уку-
Пол
пно
насеља 0–4 5–9 10–14 15–19 20–24 25–29 30–34 35–39 40–44 45–49
Општина БАБУШНИЦА
с 90 1 2 / 4 1 7 2 2 3 4
Берин Извор м 43 / 1 / 2 1 5 1 2 2 1
ж 47 1 1 / 2 / 2 1 / 1 3
с 32 / / / / / / / / 1 /
Брестов Дол м 16 / / / / / / / / 1 /
ж 16 / / / / / / / / / /
с 97 / 1 1 1 / / 3 1 / 1
Валниш м 51 / / 1 1 / / 2 1 / 1
ж 46 / 1 / / / / 1 / / /
с 82 / / 1 1 2 1 / 2 / 2
Дол м 41 / / / / / 1 / 2 / 1
ж 41 / / 1 1 2 / / / / 1
с 31 / / 3 / / / 1 1 4 /
Лесковица м 18 / / 1 / / / / 1 4 /
ж 13 / / 2 / / / 1 / / /
с 28 / / / / / / / / 1 2
Масуровци м 13 / / / / / / / / 1 1
ж 15 / / / / / / / / / 1
с 57 / 2 2 1 / 1 1 2 2 1
Мезграја м 29 / 1 1 1 / / 1 1 1 /
ж 28 / 1 1 / / 1 / 1 1 1
с 83 1 1 / 3 2 7 3 / 2 5
Остатовица м 37 1 / / 2 1 6 2 / / 4
ж 46 / 1 / 1 1 1 1 / 2 1
с 71 3 3 2 / 3 4 4 1 / 4
Радосињ м 36 2 3 1 / 1 3 3 1 / /
ж 35 1 / 1 / 2 1 1 / / 4
с 18 / / / / 2 / / / 1 3
Раков Дол м 9 / / / / 2 / / / / 1
ж 9 / / / / / / / / 1 2
с 50 / / / 1 2 / 1 2 / /
Раљин м 27 / / / / 2 / 1 2 / /
ж 23 / / / 1 / / / / / /
Општина БЕЛА ПАЛАНКА
с 51 1 2 / / / 1 / / 1 2
Бабин Кал м 24 / / / / / / / / 1 1
ж 27 1 2 / / / 1 / / / 1
с 26 / / 1 / 1 / 1 1 3 3
Букуровац м 13 / / 1 / / / / 1 1 3
ж 13 / / / / 1 / 1 / 2 /
с 72 / / / / / / / 1 / 1
Витановац м 39 / / / / / / / 1 / /
ж 33 / / / / / / / / / 1
с 47 3 / / 1 / 1 2 3 / 1
Глоговац м 24 3 / / / / / 2 3 / 1
ж 23 / / / 1 / 1 / / / /
с 34 / / / / / / / / / /
Горња Глама м 16 / / / / / / / / / /
ж 18 / / / / / / / / / /
с 65 2 1 2 2 / 1 / 4 2 1
Градиште м 29 1 1 / 2 / / / 2 2 1
ж 36 1 / 2 / / 1 / 2 / /
с 10 / / / / / / / / / /
Горњи Рињ м 6 / / / / / / / / / /
ж 4 / / / / / / / / / /
с 72 3 5 3 5 3 3 3 2 4 4
Долац м 35 2 4 1 3 1 1 3 / 2 4
ж 37 1 1 2 2 2 2 / 2 2 /
с 26 / / / / / / / / 1 /
Доња Глама м 14 / / / / / / / / 1 /
ж 12 / / / / / / / / / /
с 13 / / / / / / / / 1 /
Доњи Рињ м 6 / / / / / / / / 1 /
ж 7 / / / / / / / / / /
с 30 / / / / / / 1 / 1 1
Дражево м 13 / / / / / / 1 / 1 1
ж 17 / / / / / / / / / /
с 54 / / / 1 / / / / 1 /
Клење м 22 / / / 1 / / / / / /
ж 32 / / / / / / / / 1 /
с 76 2 2 / / 2 / / / 3 3
Козја м 37 1 1 / / 2 / / / 1 2
ж 39 1 1 / / / / / / 2 1
с 29 / / / / / / / / / /
Кременица м 10 / / / / / / / / / /
ж 19 / / / / / / / / / /
с 68 1 1 1 / 2 4 5 2 4 2
Ланиште м 42 1 / 1 / 2 3 3 2 4 1
ж 26 / 1 / / / 1 2 / / 1
с 24 / 3 1 / / / 2 1 /
2
Лесковик м 13 / 1 1 / / / 2 1 /
/2
ж 11 / 2 / / / / / / /
с 87 1 1 / / / 1 1 3 1 /
Љубатовица м 43 1 1 / / / / 1 3 1 /
ж 44 / / / / / 1 / / / /
с 43 / / / / 1 / / / / 1
Мирановац м 19 / / / / / / / / / /
ж 24 / / / / 1 / / / / 1
с 17 / / / / / / / / / 1
Мирановачка
м 8 / / / / / / / / / 1
Кула
ж 9 / / / / / / / / / /
с /
46 / 2 1 2 3 2 2 1 5
м /
Ново Село 27 / / 1 2 3 1 2 1 3
ж /
19 / 2 / / / 1 / / 2
с 54 / 1 / 2 1 1 1 2 3 2
Ореовац м 31 / / / 1 1 1 1 2 2 2
ж 23 / 1 / 1 / / / / 1 /
с 90 / / / / / / / 2 1 3
Пајеж м 43 / / / / / / / 2 / 2
ж 47 / / / / / / / / 1 1
с 44 1 1 1 / / 1 1 / / 1
Теловац м 20 / 1 1 / / 1 / / / 1
ж 24 1 / / / / / 1 / / /
с 68 2 1 1 / 2 3 3 1 3 4
Топоница м 33 1 1 1 / 1 1 3 1 2 4
ж 35 1 / / / 1 2 / / 1 /
с 64 / / / / / / 2 3 4 1
Црнче м 29 / / / / / / / 3 3 1
ж 35 / / / / / / 2 / 1 /
с 81 3 5 2 7 5 5 1 4 4 7
Шпај м 45 2 3 / 5 2 5 / 1 3 4
ж 36 1 2 2 2 3 / 1 3 1 3
Општина ДИМИТРОВГРАД
с 8 / / / / / / / 1 / 1
Баљев Дол м 2 / / / / / / / 1 / /
ж 6 / / / / / / / / / 1
с 19 / / / / / / / / / /
Бањски Дол м 9 / / / / / / / / / /
ж 10 / / / / / / / / / /
с 42 / / 1 1 / 1 / 3 4 2
Барје м 26 / / / / / 1 / 3 3 1
ж 16 / / 1 1 / / / / 1 1
с 19 / / / / 1 / 1 / 1 1
Бачево м 9 / / / / 1 / 1 / 1 /
ж 10 / / / / / / / / / 1
с 14 / / / / 1 / / 1 / /
Било м 6 / / / / / / / 1 / /
ж 8 / / / / 1 / / / / /
с 12 / / / / / / 1 / / /
Браћевци м 6 / / / / / / 1 / / /
ж 6 / / / / / / / / / /
с 62 1 2 1 1 1 / 1 / 2 2
Бребевница м 31 / 2 / 1 / / 1 / 1 2
ж 31 1 / 1 / 1 / / / 1 /
с 9 / / / / / / / / / /
Верзар м 6 / / / / / / / / / /
ж 3 / / / / / / / / / /
с 17 / / / / / / / / 1 1
Влковија м 10 / / / / / / / / 1 1
ж 7 / / / / / / / / / /
с 12 / / / / 1 2 / / / /
Врапча м 7 / / / / 1 2 / / / /
ж 5 / / / / / / / / / /
с 40 / / 1 3 2 / / / / 4
Горња Невља м 24 / / 1 2 2 / / / / 3
ж 16 / / / 1 / / / / / 1
с 17 / / / / / / / 2 / /
Г. Криводол м 9 / / / / / / / 2 / /
ж 8 / / / / / / / / / /
с 4 / / / / / / / / / /
Грапа м 2 / / / / / / / / / /
ж 2 / / / / / / / / / /
с 60 / / / 3 / 1 / 1 2 /
Гуленовци м 31 / / / 1 / 1 / 1 1 /
ж 29 / / / 2 / / / / 1 /
с 31 / 2 / / / 1 / / 2 /
Доња Невља м 16 / 1 / / / / / / 2 /
ж 15 / 1 / / / 1 / / / /
с 19 / / / / 1 / 1 / 1 /
Д. Криводол м 9 / / / / 1 / 1 / 1 /
ж 10 / / / / / / / / / /
с 31 / / / / / / / / 2 5
Изатовци м 14 / / / / / / / / 2 2
ж 17 / / / / / / / / / 3
с 38 / / / 1 1 / / / / /
Искровци м 19 / / / 1 1 / / / / /
ж 19 / / / / / / / / / /
с 30 / / / / / 1 / 2 / /
Каменица м 16 / / / / / 1 / 2 / /
ж 14 / / / / / / / / / /
с 27 / / / / 1 1 / 1 / /
Мазгош м 15 / / / / 1 1 / 1 / /
ж 12 / / / / / / / / / /
с 34 1 2 / 2 / 2 2 / 1 5
Мојинци м 13 1 / / 1 / / 1 / 1 3
ж 21 / 2 / 1 / 2 1 / / 2
с 11 / / / / / 1 2 / / /
Паскашија м 6 / / / / / 1 1 / / /
ж 5 / / / / / / 1 / / /
с 19 / / / / / / / / 1 /
Петачинци м 9 / / / / / / / / 1 /
ж 10 / / / / / / / / / /
с 33 / / / / / / / / / /
Петрлаш м 16 / / / / / / / / / /
ж 17 / / / / / / / / / /
с 8 / / / / / / / / / /
Планиница м 4 / / / / / / / / / /
ж 4 / / / / / / / / / /
с 77 / / / / / 1 2 1 1 /
Поганово м 37 / / / / / 1 2 1 1 /
ж 40 / / / / / / / / / /
с 2 / / / / / / / / / /
Прача м 2 / / / / / / / / / /
ж / / / / / / / / / / /
с 55 / / / / / 1 / 2 2 /
Протопопинци м 28 / / / / / 1 / 2 1 /
ж 27 / / / / / / / / 1 /
с 44 / / / / 1 / 1 1 / 2
Сенокос м 23 / / / / 1 / 1 / / 2
ж 21 / / / / / / / 1 / /
с 32 / / / / / 1 3 / / /
Скрвеница м 16 / / / / / 1 1 / / /
ж 16 / / / / / / 2 / / /
с 18 / / / / / / / / / 2
Сливница м 8 / / / / / / / / / 1
ж 10 / / / / / / / / / 1
Општина ПИРОТ
с 8 / / / / / / / / / /
Басара м 4 / / / / / / / / / /
ж 4 / / / / / / / / / /
с 37 / / / / / / 1 2 1 /
Бела м 20 / / / / / / 1 2 1 /
ж 17 / / / / / / / / /
с 83 / / / / / / 1 2 / 1
Брлог м 40 / / / / / / 1 2 / 1
ж 43 / / / / / / / / / /
с 17 / / / / / / / 1 2 /
Велика
м 10 / / / / / / / 1 2 /
Лукања
ж 7 / / / / / / / / / /
с 54 / / / / / / / 1 / /
Височка
м 26 / / / / / / / 1 / /
Ржана
ж 28 / / / / / / / / / /
с 71 / / / / 1 1 / 1 / 1
Власи м 31 / / / / 1 / / 1 / 1
ж 40 / / / / / 1 / / / /
с 29 / / 1 1 / 1 / 1 1 2
Горња Држина м 16 / / 1 1 / 1 / / 1 1
ж 13 / / / / / / / 1 / 1
с 86 1 / 3 3 1 1 2 4 2 3
Градиште м 45 / / 2 3 1 / 1 2 2 1
ж 41 1 / 1 / / 1 1 2 / 2
с 68 1 1 1 / 2 1 1 1 1 4
Засковци м 32 / 1 / / 1 1 / / 1 3
ж 36 1 / 1 / 1 / 1 1 / 1
с 67 / / / / / 1 2 / / 1
Копривштица м 33 / / / / / 1 2 / / 1
ж 34 / / / / / / / / / /
с 38 / / / / / / / / 1 /
Куманово м 19 / / / / / / / / 1 /
ж 19 / / / / / / / / / /
с 7 / / / / / / / / / /
Милојковац м 4 / / / / / / / / / /
ж 3 / / / / / / / / / /
с 20 / / / / / / / / / 1
Мирковци м 10 / / / / / / / / / 1
ж 10 / / / / / / / / / /
с 75 / / / / / / 3 1 1 /
Орља м 38 / / / / / / 2 1 1 /
ж 37 / / / / / / 1 / / /
с 56 / / / / / 1 / / / /
Паклештица м 31 / / / / / 1 / / / /
ж 25 / / / / / / / / / /
с 32 1 3 1 / 2 / 1 2 1 1
Пасјач м 14 / / 1 / / / 1 1 1 /
ж 18 1 3 / / 2 / / 1 / 1
с 18 / / / / / / / 2 / /
Планиница м 12 / / / / / / / 2 / /
ж 6 / / / / / / / / / /
с 49 / / / 1 3 3 / / 1 4
Славиња м 22 / / / 1 2 3 / / 1 1
ж 27 / / / / 1 / / / / 3
с 95 / / / 1 / / 2 / / 1
Шугрин м 46 / / / / / / 1 / / /
ж 49 / / / 1 / / 1 / / 1
Део табеле преузет из следећег извора: Попис становништва, домаћинства и станова у 2002, пол и
старост, књига 2, Република Србија, Републички завод за статистику, Београд, март 2003, стр. 464–488.
Miomir S. Naumović, Jelena Petković

University of Niš
SOUTHEASTERN SERBIA – VILLAGES WITHOUT FUTURE
Summary
Starting from the analysis of basic social, cultural and demographic characteristics
of Serbian social reality, the authors specially point to the devitalisation and
senilisation of villages of Southeastern Serbia, as well as to other significant
processes and their consequences that mark the present day villages of this area.
By thinking over the present state of Serbian villages, especially those at the
Southeastern locality, the paper emphasises the necessity for a new concept of
rural development that would encompass the complete territory of Serbia. Also,
there is sufficient concern for the creation of such population politics that would,
among others, at the forefront place the borderline areas that in the last ten years
have become almost empty of population. In the paper there is a description of
the are of Stara planina mountain where depopulation is in its last phase, where
villages slowly, but very obviously die in both population and cultural sense. All
of this asks for caution and the need for urgent concrete measures for the
conservation of villages and their heritage.
Key words: Southern Serbia village, village devitalisation and senilisation, rural
development, population politics, future.

The work is published within the macroproject Tradition, Modernisation and National Identity in
Serbia and on the Balkans in the Process of European Integrations (179074), performed by the
Centre for Sociological Research of the Faculty of Philosophy in Niš, financed by the Ministry for
Science and Technological Development of the Republic of Serbia.
Сузана Марковић-Крстић УДК 314.145:314.87(497.11-12-04)
ДЕМОГРАФСКА КРЕТАЊА У ПОГРАНИЧНИМ ОПШТИНАМА

И НАСЕЉИМА ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
Апстракт. Различити облици друштвеног организовања, вредносни систе-

ми и усвојене норме репродуктивног понашања детерминисали су динамику
становништва током транзиције и допринели променама и формирању да-
нашње демографске слике Србије. Социодемографска проучавања пограни-
чних насеља откривају све веће присуство старијих људи и старачких дома-
ћинстава, као и разлике у интензитету испољавања процеса депопулације и
старења становништва у појединим подручјима које се поклапају с разлика-
ма њихових географских и етничких карактеристика. Најчешће у брдско-
планинским пределима, у селима удаљеним од градова и центара, без одго-
варајућих саобраћајних веза са средиштима економског и културног живо-
та, долази до највећег опадања становништва.
Истраживачки налази ауторке, који се односе на демографске процесе спе-
цифичне за становништво насеља пограничних општина југоисточне Срби-
је, потврдили су поставке о утицају друштвено-економских и културних де-
терминанти на обележја становништва и демографски развој. Добијени ре-
зултати показују велике диспропорције између градских и сеоских насеља,
потом, по правилу – депопулацију и старење сеоског становништва, али и
одступања од овог правила која се могу наћи једино по етничкој линији, у
појединим насељима на југу Србије. Међутим, нека сеоска насеља ће у до-
гледно време остати без младих људи и потпуно опустети (постати само ге-
ографски топоними без стално настањених становника) уколико се то не
предупреди одговарајућим решењима социјалне и популационе политике.
Кључне речи: демографско кретање, пограничне општине, погранична насеља,

етничка структура, депопулација, старење становништва.
Увод
Природно и механичко кретање становништва Србије има своје специ-
фичности које су одраз сложене друштвено-економске и политичке ситуације.
Период од почетка деведесетих година двадесетог века одликује сасвим успо-
рен процес модернизације и трансформације из командно-планске у тржишну
привреду. Да би демографска кретања могла свестрано да се проуче, неопходно
је да се сагледају у склопу друштвених промена: одвајања појединих републи-

Припремљено у оквиру пројекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина у по-
граничним општинама источне и југоисточне Србије (179013), који се изводи на Универзитету
у Нишу – Машински факултет, а финансира га Министарство просвете и науке Републике Србије.
167
168 Сузана Марковић-Крстић
ка СФРЈ уз међународну подршку (што је за последицу имало распад државе,

грађанске ратове, страдања, принудне миграције), санкција међународне за-
једнице, егзодуса српског становништва, одласка младих људи (посебно ви-
сокообразованих) у иностранство, осиромашења становништва и богаћења
уског слоја нових предузетника, вредносне конфузије и аномије.
Почетком XX века на свим подручјима Србије преовладавала је демо-
графска младост, а почетак новог, XXI века обележава демографска старост,
са значајним регионалним разликама. Од шездесетих година XX века до да-
нас интензивиран је процес поларизације демографских кретања на свим ни-
воима (од макрорегионалних до микрорегионалних целина). Наиме, крупне
промене у развитку становништва Србије довеле су, с једне стране, до хомо-
генизације демографских обележја (мада супротних тежишта), посматрано на
нивоу макроцелина – централне Србије, Војводине и Косова и Метохије, а с
друге стране, до својеврсне поларизације демогеографских токова, од микро-
регионалних до макрорегионалних нивоа (Војковић 2003: 24). Већ седамдесе-
тих година подручје централне Србије имало је карактеристике наглашено
просторно-демографске поларизоване средине, у којој је на шестини терито-
рије било концентрисано више од трећине њене популације (Стојановић
1998: 77), а од деведесетих година јасно се испољавају ефекти ове поларизо-
ваности. Поларизација је нарочито видљива у сфери природног кретања
становништва у већим територијалним целинама и испољава се у виду ниског
наталитета и природног прираштаја (Војводина) и високог наталитета и при-
родног прираштаја (Косово и Метохија). Опадајуће стопе наталитета и
природног прираштаја присутне су и у централној Србији, што за последицу
има повећање просечне старости становништва. Међутим, социолошки за-
нимљив феномен јесте кретање становништва (природно и механичко) југо-
источне Србије, посебно у пограничним насељима и општинама.
Социодемографска обележја насеља у пограничним општинама југо-
источне Србије показују да су она, последњих деценија, већином захваћена
процесима депопулације и старења, мада су видљиве разлике с обзиром на
њихове географске и етничке одлике. Зато би социодемографско истражива-
ње кретања становништва градских и осталих (сеоских) насеља на државној
граници требало да одговори на нека питања: а) колика је заступљеност по-
граничних насеља и каква је њихова дистрибуција (мрежа) с обзиром на тип
насеља, територијалну и административну припадност, б) какве су тенденције
у природном и механичком кретању становништва ових насеља, в) колика је
просечна старост становништва ових насеља, г) да ли постоји поларизација у
демографским кретањима на нивоу село–град, али и на нивоу етничке при-
падности, д) колика је заступљеност села са мање од 50 становника и ђ) какав
се исход одређених тенденција у кретању и структурама становништва може
очекивати, односно каква је демографска будућност овог подручја?
Да би се одговорило на постављена питања, неопходно је истраживање
и проучавање тенденција у кретању становништва и демографских (старосно-
Демографска кретања у пограничним општинама и насељима југоисточне Србије 169
полних, етничких) структура, уз употребу расположивих података из више из-

вора. Ради уочавања разлика у демографским кретањима међу пограничним на-
сељима и општинама у југоисточној Србији, у зависности од географског поло-
жаја и етничких карактеристика, за анализу су узета два градска и шездесет
осталих (сеоских) пограничних насеља, која се налазе у девет пограничних оп-
штина југоисточне Србије. У раду ће, најпре, бити приказана дистрибуција
(мрежа) ових насеља по општинама, а затим природно кретање и етничка обе-
лежја становништва. Потом ће бити разматране особености појединих демо-
графских структура, са посебним освртом на етничке, чиме ће се индиректно
одговорити на питање о могућој демографској будућности овог дела Србије.
Мрежа пограничних општина и насеља југоисточне Србије

Демографски процеси специфични су на појединим подручјима Србије с
обзиром на њихова географска, социоекономска, културна и етничка обележја.
Како се подручје југоисточне Србије на југу и истоку граничи са државним
границама Македоније и Бугарске, пошло се од претпоставке да ће етничка
хетерогеност становништва пограничних општина1 и насеља условљавати и
разлике у кретању становништва.
Југоисточна Србија на територији од 14010 км2 има око 1100000 стано-
вника у 27 општина и Граду Нишу, односно пет округа (Нишавски, Пиротски,
Топлички, Јабланички и Пчињски) (Крстић 2010: 3). На подручју југоисточне
Србије у девет пограничних општина (Пирот, Димитровград, Бабушница,
Црна Трава, Сурдулица, Босилеград, Трговиште, Бујановац и Прешево) има
400 насеља и 205534 становника на 4850 км2 (Табела 1 у Прилогу).
Општина Прешево је најгушће насељена с обзиром на то да има 149
становника на км2, док је у општини Црна Трава и по овом показатељу најма-
ње становника у односу на остале општине, само шест становника на км2.
Следе је општине Босилеград и Трговиште са по 15 становника на км2.
Ради потпунијег сагледавања демографских кретања у пограничним
насељима и општинама југоисточне Србије, било је неопходно претходно
„издвојити“ пољe истраживања, односно приказати мрежу ових насеља и оп-
штина (Табела 2 у Прилогу).
На подручју југоисточне Србије постоје два градска и шездесет оста-
лих (сеоских) насеља, која спадају у погранична насеља, односно граниче се
са Бугарском и Македонијом. Са Бугарском се граниче два градска насеља и
41 сеоско, a са Македонијом се граничи 20 сеоских насеља (насеље Жеравино
граничи се и са Бугарском и са Македонијом).
1
Под пограничним општинама подразумевају се општине чија се територија једним делом по-
клапа са државном границом, односно којима територијално и административно припадају по-
гранична насеља. Под пограничним насељима подразумевају се насеља чија се граница атара
једним делом поклапа са државном границом.
Демографска слика пограничних насеља југоисточне Србије

Савремена друштвена кретања нису свуда подједнако утицала на соци-
јални живот, на промену стандарда, животних навика и аспирација, на кул-
турне потребе сеоског и градског становништва појединих подручја у Србији.
На једној страни су заостале средине, са ниским степеном модернизације, ма-
лим утицајем савремених друштвено-културних кретања – то су претежно на-
сеља у неразвијеним општинама, одакле се становништво готово без изузета-
ка одлива према великим градовима и развијеним регионалним центрима. Се-
ла су испражњена емиграцијом становништва, одликују се врло израженим
процесима старења и феминизације пољопривреде, великим бројем старачких
домаћинстава.
С друге стране, приградска села, која гравитирају граду и налазе се под
његовом зоном дејства, имају мноштво предности, јер су путевима и комуни-
кацијама добро повезана са најближим гравитационим центром. Овако пово-
љан смештај у простору има за последицу не само несметан продор градских
утицаја већ делује подстицајно на развијање новог начина живота у којем се
мешају урбани и рурални елементи. Исти ти елементи могу се наћи и у заба-
ченијим, неприступачнијим селима, али недостатак добре повезаности спре-
чава да се они уједине у кохерентан културни систем. Тако, данас постоје два
типа села: један са више, а други са мање руралних облика, један је скоро са-
свим остао без младих људи, а други са нешто више њих.
Рурално-урбане миграције пореметиле су равнотежу и релативну неза-
висност демографског развоја села и града. Дуготрајне емиграције са села,
услед селективности миграната по старости, доприносе подмлађивању попу-
лације у градовима и старењу њиховог сеоског окружења. Резултат дуготрај-
ног деловања миграција су ослабљене демографске могућности руралног де-
ла становништва, ако не и исцрпљене, тако да урбани део има јаче демограф-
ске потенцијале. Становници села не само да су се трудили да прихвате урба-
ни начин живота (кроз рурално-урбане миграције) већ је и преостали део се-
оске популације усвојио неке елементе урбанизације, као што је, на пример,
контрола величине породице, што је изазвало даље смањење сеоског стано-
вништва.
Ради уочавања демографских обележја становништва пограничних оп-
штина и насеља југоисточне Србије (1948–2002. године), за анализу су узета
шездесет два погранична насеља из девет општина које припадају Пирот-
ском, Јабланичком и Пчињском округу.
Подаци у Табели 3 (у Прилогу) показују да је у педесетогодишњем пе-
риоду дошло до значајног смањења броја становника у већини пограничних
насеља. Највеће опадање становништва је у сеоским насељима у општини
Димитровград (чак 13 насеља са мање од 50 становника). Овој групи села
припада Верзар са девет (индекс 2002/48 је 2,5), Врапча са 12 (индекс 3,9),
Било са 14 (индекс 4,0), Влковија (индекс 4,2) и Горњи Криводол са по 17 (ин-
декс 3,7) становника и Петачинци са 19 становника (индекс 6,6). Једино село

у овој општини са повећањем броја становника је Луковица (са 233 на 430,
индекс 184,5).
Општина Прешево једна је од две у групи пограничних општина југо-
источне Србије у којима се повећао број становника у појединим сеоским на-
сељима у посматраном периоду. Наиме, насеље Миратовац се истиче више
него двоструким повећањем броја становника (са 1935 на 4666, индекс 241,0)
од 1948. до 2002, и нешто мањим повећањем сеоско насеље Стрезовце (992 –
1367 становника, индекс 148,3).
Већина пограничних сеоских насеља (35) у почетној години посматра-
ња (1948) припадала је групи малих села (до 500 становника), средњих села
(500–1000 становника) било је 21, док је великих села (преко 1000 становни-
ка) било четири. У 2002. години демографска слика је значајно промењена: 57
малих села, једно средње и два велика села. Осим тога што је дошло до вели-
ког преокрета у смислу депопулације средњих и великих села и њиховог
„преласка“ у категорију малих, запажа се велика заступљеност села до 50
становника, чак 24 села, или скоро трећина пограничних села југоисточне
Србије. Да то није све, показује и податак да 12 села има до 20 становника, а
три села до 10 становника. Дакле, од „почетних“ 30655 становника погра-
ничних сеоских насеља југоисточне Србије у 1948. години, дошло се до 12225
становника у 2002. години (смањење од 18430 становника, индекс 39,9). Како
се тенденција смањења броја становника континуирано одвија, већина ма-
лих села ће нестати (посебно она до 50 становника), односно постаће само ге-
ографски топоними (попис 2011. године вероватно ће доказати ове претпо-
ставке).
С друге стране, у градовима је запажено повећање броја становника. У
Димитровграду се од 1948. до 2002. године више него двоструко повећао број
становника (2994 на 7040, индекс 239,1), као и у Босилеграду (1233 на 2743,
индекс 222,5). Градско становништво пограничних насеља југоисточне Србије
повећало се са 4177 на 9783 становника у 2002. години, односно за 5606 ста-
новника (индекс 234,2). Ипак, без обзира на тенденцију смањења сеоског ста-
новништва на једној страни, и повећања градског становништва на другој стра-
ни, посматрано у целини, становништво пограничних насеља југоисточне Ср-
бије за педесет четири године смањило се за 12824 становника (индекс је 63,2).
Оваква географско-демографска слика пограничних насеља резултат је
кретања становништва са негативним предзнаком, односно демографских
„губитака“ југоисточне Србије до чега је дошло кроз емиграције и смањење
природног прираштаја. Дакле, негативан исход оваквих демографских крета-
ња огледа се у томе што су се скоро „угасила“ многа села, као и у томе да је
некада обрађивана плодна земља сада „опустела“ и поново „дивља“.
Испитивање етничког састава као једног обележја становништва зна-
чајно је због његовог утицаја на демографске процесе (разлике у фертилитету
различитих етничких група, разлике у миграционим карактеристикама, у ста-
росној структури, брачним карактеристикама, економској активности, обра-

зовним карактеристикама) и друге аспекте живота. Демографске специфично-
сти појединих етничких група још увек нису довољно проучене. Проучавање
је отежано јер нема потпуних података о кретању и структурама становништва
по етничкој припадности.
Промене у кретању и структурама становништва резултат су социјал-
них, економских, демографских, етничких, културних и других чинилаца. До-
минантни фактори који непосредно утичу на промене етничких структура је-
су: природни прираштај, миграције, изјашњавање о националној припадности
(тзв. етнички трансфер). Међутим, нагле и интензивне варијације у броју при-
падника неких етничких група не могу се објашњавати само демографским
факторима, јер је значајан утицај других чинилаца, као што су политичке
прилике, асимилациони процеси, ратови, етнички конфликти, који су тешко
мерљиви квантитативним показатељима.
Различити историјски догађаји, демографски развој и миграције стано-
вништва на простору југоисточне Србије резултирали су диференцираним
етничким саставом становништва. Етнички састав је различит, не само по
групама које чине претежни део становништва насеља и општина већ по бро-
ју различитих група и сразмера њихових величина.
Анализа етничке слике пограничних насеља југоисточне Србије (Табе-
ла 4 у Прилогу) показује да је највећа заступљеност Бугара на овом просто-
ру – 39,30% укупног становништва, потом Срба 28,09% и Албанаца 17,67%.
Југословени су присутни са 2,74%, Македонци са 0,31%, Роми са 0,29%,
Црногорци са 0,07%, а остали и неопредељени са 11,51%. С обзиром на то да
се 40 сеоских и два градска насеља граниче са Бугарском, не изненађује пода-
так да највише Бугара има на овом „граничном“ простору, али изненађује да
има етнички хомогених2 сеоских насеља у Србији (7), а да у њима не живе
Срби, већ Бугари (Бачево, Било, Верзар, Врапча, Сливница, Грујинци, Ресен).
Такође, на овом простору постоји и етнички хомогено насеље са доминантним
присуством Албанаца (у општини Прешево, Миратовац 98,45% Албанаца).
Анализом података приказаних у Табели 4, уочава се да су у малим сеоским
насељима доминантно заступљени Срби (24) и Бугари (33), док су у по једном
великом, средњем и малом сеоском насељу доминантни Албанци. С друге
стране, градови су етнички хетерогеније средине (Димитровград – 47,08% Бу-
гара, 24,89% Срба, 6,09% Југословена, 0,79% Рома, 0,47% Македонаца; Босиле-
град – 76,68% Бугара, 9,14% Срба, 0,89% Југословена, 0,33% Македонаца).
За разумевање етничке структуре и кретања становништва у погра-
ничним насељима југоисточне Србије неопходно је анализирати стопу ферти-
литета по етничким групама. У времену које дозвољава компарацију (1961,
2
Етнички хомогеном популацијом сматра се популација у којој само једна група чини 80–90%
укупног становништва. Етнички хетерогена популација је она у којој је мање од 80–90% при-
падника једног народа.
1981, 1991. и 2002. година у централној Србији), код свих старосних кохорти
жена које су изашле из репродуктивног периода могу се издвојити две групе:
етничке групе са вишим нивоом плодности и етничке групе које карактери-
ше нижа плодност. Жене муслиманске, албанске и ромске националности
наглашено имају више кумулативне стопе фертилитета у односу на Српкиње,
Црногорке, Југословенке, Мађарице, Хрватице. Тако је 1961. године просечан
број живорођене деце у старосној кохорти 50–54 године износио 6,53 (Му-
слиманке), 6,44 (Албанке) и 5,19 (Ромкиње), а 3,32 (Српкиње), 3,45 (Црногор-
ке), 1,68 (Мађарице), 1,70 (Хрватице). У 1991. години подаци о просечном
броју живорођене деце Албанки нису познати, док је приметна тенденција па-
да фертилитета Ромкиња и Муслиманки. У 2002. години просечан број живо-
рођене деце у старосној кохорти 50–54 године износио је 4,02 (Албанке), 3,18
(Муслиманке) и 3,05 (Ромкиње), а 1,76 (Српкиње), 1,71 (Црногорке), 1,66
(Мађарице), 1,78 (Хрватице), 1,59 (Југословенке) (Пенев и др. 2006: 68).
Разлике у нивоу плодности међу етничким групама могу се објаснити
различитим факторима: степеном економског развоја, образовањем, запосле-
ношћу жена, социјалном мобилношћу. С друге стране, постојаност традици-
оналних обичаја и институција, утицај конзервативне свести и традиционал-
них норми репродукције доприносе одржавању високог фертилитета поједи-
них етничких група. Тенденције демографског развитка различитих етничких
група отварају бројна питања. Основно питање је – како решити популационе
проблеме и неповољне последице стихије који се оштро испољавају већ данас
и имају импликације на будућа кретања становништва.
Демографска кретања у пограничним општинама и насељима

југоисточне Србије
Територија Србије је још од најстаријих времена представљала веома
важну раскрсницу путева, тако да је развитак становништва хетерогеног ка-
рактера. Кретање становништва које обухвата природно (наталитет, мортали-
тет и њихову резултанту – природни прираштај) и просторнo кретање (мигра-
ције) под утицајем је низа природних и друштвених чинилаца. Природни чи-
ниоци који пресудно утичу на развитак и кретање становништва су: каракте-
ристике рељефа, плодност тла, богатство вегетацијом, проходност и комуни-
кативност, а од друштвених детерминанти треба поменути друштвени статус,
животни стандард, могућност образовања, услове за запошљавање, могућност
задовољавања културних и других потреба и услове за формирање породице.
Ипак, на популацијску динамику највећи утицај имају економски услови.
Просторно кретање становништва добило је највеће размере после Дру-
гог светског рата због промeне друштвених односа, убрзаног економског ра-
звоја, посебно због снажне индустријализације и урбанизације. На процес
пресељавања становништва утичу, поред економских и друштвених, и други
чиниоци: психолошко стање, привлачност градског живота и тежња човека за
бољим стандардом и променом статуса. Миграције становништва су током

времена стварале и мењале етнички састав становништва и утицале на њего-
во природно кретање.
Последњих педесетак година интензивно се одвија пресељавање стано-
вништва из периферијских сеоских насеља у веће урбане средине. То је било
посебно наглашено код млађег становништва, које је тражило и налазило пер-
спективу у запошљавању у индустријским и другим непољопривредним дела-
тностима, масовно напуштало село и насељавало се у градским центрима. Се-
оске средине су заостајале, све више су губиле природни супстрат неопходан
за обнављање, чиме се продубљивао јаз између урбаних и руралних простора.
Резултат тога су велике диспропорције, с високом концентрацијом становни-
штва у градовима и ретко и слабо насељеним сеоским подручјима. Одступања
од овог правила на простору југоисточне Србије могу се наћи једино у општи-
ни Прешево (Миратовац и Стрезовце) и у општини Димитровград (Луковица).
Депопулација села и старење становништва су регресивни и деградира-
јући друштвени процеси, којима су посебно захваћена брдско-планинска се-
ла. Велики број старих људи на селу и „огњишта која гасну“ честа су слика и
одраз социодемографског стања у селима. Неразвијеност села и пољопривре-
де брдско-планинског подручја резултира напуштањем села и пресељавањем
једног дела сеоског становништва у приградска насеља или град. Наравно, то
значи и промену делатности, односно прелазак из примарних у секундарне.
Последице таквог кретања становништва су познате: претежно млади који се
школују или радно становништво одлазе, „напуштају“ своја огњишта и роди-
теље, а преостало сеоско становништво „стари“. Тиме нису објашњене све не-
гативне демографске последице, јер смањење сеоског становништва није уз-
роковано само трајним миграцијама већ и падом наталитета, који је опет по-
следица измењене старосне структуре. Такође, због већег присуства старог
становништва, које је често здравствено угрожено, због одсуства медицинске
помоћи, долази и до веће стопе морталитета. Што је неко село мање развије-
но, из њега одлази већи број младих људи, а у њему остају само старији – без
деце и перспективе.
Природни прираштај јесте релевантан показатељ природног кретања
становништва одређеног подручја. Позната тенденција опадања броја стано-
вника услед све ниже стопе наталитета добија своје оштре облике управо на
неразвијеном сеоском подручју. Наталитет и репродукција становништва су
од великог значаја за демографски развој, јер од њиховог нивоа и кретања за-
виси у првом реду величина и динамика природног прираштаја и укупног по-
раста становништва, формирање старосних структура и контингената школ-
ског, радноспособног, активног и издржаваног становништва.
У Србији постоје значајне разлике између општина по показатељима
природног прираштаја, па је сачињавање компаративног прегледа промена
природног прираштаја истраживаних општина неопходан поступак. До ка-
квих се резултата долази конкретном анализом виталних догађаја?
Анализа виталних догађаја у пограничним општинама југоисточне Ср-

бије (Табела 5 у Прилогу) показује да међу њима постоје велике разлике,
условљене, пре свега, природним прираштајем (али и миграционом компо-
нентом, која има посебан значај у територијалној редистрибуцији становни-
штва и етничкој структури у етнички хетерогеним срединама). Како природ-
ни прираштај представља главну компоненту раста становништва, зависи од
стопа наталитета и морталитета, његове вредности су добар показатељ тен-
денција у кретању становништва.
Друштвена, културна, етничка разноликост на простору југоисточне
Србије одразила се и на демографска кретања у првој деценији XXI века, та-
ко да се диференцирају две групе општина према демографским карактери-
стикама и тенденцијама у кретању становништва:
1) на једној страни су општине Прешево и Бујановац са позитивним
природним прираштајем, а на другој све остале општине (Црна Тра-
ва, Бабушница, Димитровград, Босилеград, Пирот, Трговиште и
Сурдулица), у којима је природни прираштај негативан;
2) стопе наталитета су најниже у општини Црна Трава (3,0‰) и Бабу-
шница (5,0‰), а највише у општини Прешево (11,8‰), док су стопе
морталитета највише у општини Црна Трава (44,5‰) и Бабушница
(27,7‰), а најниже у општини Прешево (6,8‰) и Бујановац (9,8‰);
3) стопе смртности одојчади највише су у Босилеграду (46,2‰) и Бабу-
шници (30,8‰), а ова појава није забележена у општинама Црна
Трава, Димитровград и Трговиште;
4) највише склопљених бракова је у општини Прешево и Бујановац, а
разведених у општини Пирот.
Док је наталитет резултат деловања мноштва економских, социопсихо-
лошких чинилаца, који имају доминантно значење у односу на биолошке, до-
тле је утицај биолошких чинилаца на морталитет знатно јачи. Од биолошких
чинилаца посебно треба нагласити значај старосне структуре становништва,
јер је ниво морталитета функција старости становништва. Низак морталитет
најчешће се повезује са повољним социоекономским развојем, са висином
прихода, писменошћу, квалитетом исхране, адекватном здравственом зашти-
том становништва. Смртност становништва је резултанта дејства сплета чи-
нилаца, тако да се издвајањем и сагледавањем само појединих од њих не мо-
же доћи до адекватних закључака. Наиме, смртност зависи од типа старосне
структуре, а старосна структура од репродуктивног понашања становништва
и кретања стопа наталитета.
Објашњење темпа промена појединих стопа (наталитета и морталитета)
не може се посматрати одвојено од старосне структуре. Формирана старосна
структура, односно достигнута демографска старост становништва снажно
утиче на ниво и смер промена природних компоненти кретања становништва.
Стога је неопходан приказ распореда становништва по старосним групама у
општинама и насељима југоисточне Србије.
Распоред становништва по старосним групама 2002. године и стање де-

мографске старости у појединим пограничним општинама југоисточне Срби-
је показује значајне разлике (Табела 6 у Прилогу).
1) Издвајају се општине са највише младог становништва до 19 година
(Прешево – 41,7%, и Бујановац – 35,9%) и општине са најмањим про-
центуалним уделом младог становништва (Црна Трава – 12,8%, и Бабу-
шница – 15,8%).
2) Млађе средовечно становништво (20–39) највише је заступљено у
две општине (Прешево – 29,4%, и Бујановац – 29,9%), а најмање у
општинама Црна Трава – 18,0%, и Бабушница – 19,6%. Старије сре-
довечно становништво (40–59 година) најзаступљеније је у општи-
нама Пирот (28,5%) и Димитровград (27,6%), а најмање у општина-
ма Прешево (17,6%) и Бујановац (19,7%).
3) Процентуални удео старог становништва (60 и више година) највећи
је у општини Црна Трава (45,0%) и Бабушница (39,3%), а најмањи у
општини Прешево (11,3%) и Бујановац (14,5%).
4) С обзиром на то да постоје значајне разлике у процентуалном уделу
појединих старосних група у пограничним општинама југоисточне
Србије и у просечној старости становништва, издвајају се демограф-
ски „млађе општине“ (Прешево, III стадијум демографске старости и
Бујановац, IV стадијум3) од демографски „старих општина“ (Црна Тра-
ва, Бабушница, Димитровград, Босилеград, VII стадијум демографске
старости, најдубља демографска старост).
5) Сходно распореду становништва по старосним групама, већем прису-
ству старог у односу на младо становништво у већини пограничних
општина југоисточне Србије4, може се предвидети повећање морта-
литета, старење становништва и незавидна демографска будућност
ових општина.
3
За утврђивање достигнутог стадијума демографске старости потребно је анализирати вредно-
сти више показатеља на основу којих се формирају критеријуми који омогућавају закључак о
типу старосне структуре: 1) удео становништва млађег од 20 година, 2) удео становништва млађег
од 40 година, 3) удео становништва старог 60 и више година, 4) индекс старења и 5) просечна ста-
рост. Овде је стадијум одређен на основу петог критеријума – просечне старости становништва (до
20 година – I рана демографска младост, 20–25 година – II демографска младост, 25–30 година – III
демографска зрелост, 30–35 година – IV праг демографске старости, 35–40 година – V демографска
старост, 40–43 године – VI дубока демографска старост, и 43 и више година – VII – најдубља демо-
графска старост). У 2002. години становништво Републике Србије налазило се у шестом ста-
дијуму – дубоке демографске старости.
4
Демографске промене у сеоским насељима у Србији указују на три значајна процеса: деаграри-
зацију, депопулацију и старење. Деаграризацију илуструје смањење учешћа пољопривредног у
укупном становништву – са 72,3% у 1948. години на 17,27% у 1991. години и 10,9% у 2002. годи-
ни (Статистички годишњак Србије 2004: 66). Депопулацију сеоских насеља потврђује смањење
учешћа становника осталих насеља са 77,5% у 1953. години на 43,6% становништва Србије у 2002.
години. Старење становништва у ванградским, осталим насељима истовремено потврђује пораст
становника који припадају старосним групама 60 и више година – са 9,0% (1948) на 26,1% (2002).
Преглед демографских кретања у пограничним општинама и насељима

југоисточне Србије указује на њихову биполарност, односно постојање две
групе општина са веома различитим демографским тенденцијама и каракте-
ристикама. Прву групу чине општине Прешево и Бујановац, а другу остатак
општина на овом подручју. У том смислу, првој су својствене карактеристи-
ке: млађа демографска структура и више стопе наталитета, а мање стопе мор-
талитета, а другој, демографска старост, са веома ниским стопама наталитета
и високим стопама морталитета. Интервенције на демографском плану у ве-
ћини ових општина изостају, тако да се могу очекивати директне негативне
последице трендова компоненти популационе динамике и индиректне на
структуре становништва.
Уочене особености старосне структуре становништва пограничних оп-
штина наглашеније су уколико се разматрају на нивоу насеља, посебно уко-
лико се направи њихова поларизација на релацији село–град.
Анализа података приказаних у Табели 7 (у Прилогу) показује да се ве-
ћина пограничних села југоисточне Србије налази у стадијуму најдубље де-
мографске старости (51 село или 85,0%). Погранична села, у којима је већи
процентуални удео младог становништва (до 19 година) у односу на старо
(више од 60 година), припадају општини Прешево са доминантним становни-
штвом албанске националности: Миратовац (46,4% становника до 19 година
и 10,3% старог становништва, више од 60 година) и Стрезовце – 39% младог
и 14,0% старог становништва. С друге стране, четвртина, 25% (15) пограни-
чних села у југоисточној Србији нема младог становништва до 19 година. Је-
дан део ових села (5) нема ни становнике који припадају групи млађег средо-
вечног становништва (20–39 година), а постоји село чији су становници само
људи који имају 60 и више година (Верзар, Димитровград), које је и демо-
графски најстарије село на овом простору са просечном старошћу становни-
штва од 76,8 година. Поред овог села је и село Колуница са 72,9 година (Сур-
дулица) и Сливница 71,4 (Димитровград).
Градови у пограничним општинама југоисточне Србије имају нешто
повољнију демографску слику: просечна старост становништва у Димитров-
граду је 40,7 година (процентуално учешће младог становништва је 21,1%, а
старог 22,2%), а у Босилеграду 37,0 година (младо становништво заступљено
је са 26,0%, а старо са 15,9%).
Сви демографски индикатори упућују на процес интензивног старења
становништва пограничних општина и насеља југоисточне Србије. Дакле, не-
довољна брига друштва за заустављање процеса биолошке регресије стано-
вништва довела је до његовог стихијског кретања на овом подручју и очеки-
ваног резултата – депопулације и старења. Реч је о изузетно сложеном дру-
штвеном феномену, јер се демографски процеси убрајају у базичне дру-
штвене процесе, а демографски показатељи у такозване синтетичке друштве-
не показатеље.
Закључак
Демографска проучавања откривају све интензивније смањење стано-
вништва у пограничним општинама југоисточне Србије последњих деценија,
а посебно удела младог становништва (које је предуслов сваког друштвено-
економског и културног развоја). Осим тога, присутне су разлике у кретању
становништва у појединим насељима и општинама које су у складу са њихо-
вим територијалним, географским, етничким и културним обележјима. Посе-
бно је поларизација демографских кретања наглашена између истраживаних
општина, на једној страни, Прешево и Бујановац (већи наталитет и позитиван
природни прираштај), и осталих општина (мањи наталитет и негативан при-
родни прираштај), на другој страни. Последице таквих дугорочних тенденци-
ја у кретању становништва јесу демографско старење и нестанак појединих
сеоских насеља (села без становника).
Осим поларизације демографских кретања на нивоу општина и насеља
(село–град), у пограничним општинама југоисточне Србије постоји и полари-
зација с обзиром на прихваћене моделе репродукције (традиционални и са-
времени), тако да се јављају популациони проблеми у виду недовољног рађа-
ња, негативног природног прираштаја и измењене старосне структуре стано-
вништва. Етничке групе разликују се по културним стандардима, верској при-
падности, економској активности, диференцијалном фертилитету, који дово-
ди до брзих промена у етничком саставу становништва (разлике у моделу ре-
продукције у вишенационалним заједницама утичу на повећање социјалних
тензија).
Погранично подручје југоисточне Србије је на почетку XXI века суочено
са великим демографским проблемима – са смањеном репродукцијом и њеним
најтежим последицама: старењем становништва и бесперспективношћу младе
генерације. С обзиром на то су демографски процеси међусобно повезани, мере
које се предузимају у вези са популационим кретањима могу бити успешне са-
мо уколико су међусобно интегрисане ради „подмлађивања“ становништва Ср-
бије, односно конституисања новог социо-културног модела биолошке репро-
дукције и отварања перспектива за младе људе на свим животним пољима
(образовање, запошљавање, формирање породице, рађање деце). Јер, док „тиха
вода брег рони“ (пораст популације Албанаца у појединим општинама), ствара-
ју се нове границе и не размишља се о томе ко ће и како живети у тим „новим
оквирима“ (етничке границе не подударају се са државним).
ПРИЛОЗИ
Табела 1. Пограничне општине југоисточне Србије (2008. године)

Управни округ Број Становништво5 Површина Пољопривредна Укупно
Општина насеља Укупно на км2 (км2) површина (%) (пограничне
општине)
1. Пиротски 214 97223 35 2761 55,6 3

Пирот 72 60376 49 1232 56,7
Димитровград 43 10566 22 483 60,0
Бабушница 53 13436 25 529 55,0
2. Јабланички 336 229430 83 2770 54,4 1

Црна Трава 25 1782 6 312 50,4
3. Пчињски 363 22704 65 3520 55,0 5

Сурдулица 41 20666 33 628 53,8
Босилеград 37 8555 15 571 61,7
Трговиште 35 5533 15 370 56,4
Бујановац 59 45279 98 461 57,8
Прешево 35 39341 149 264 60,5
Укупно (у 3 округа) 913 555357 61 9051 55,0
Укупно 400 205534 46 4850 56,9 9

(у 9 погр. општина)
Извор: (2009) Општине у Србији 2009. Београд: Републички завод за статистику, стр. 18–19.
5
Процена, стање 30. 06. 2008. године.
Табела 2. Мрежа пограничних општина и насеља југоисточне Србије

Општина Граничи се са Граничи се са Укупно
Бугарском Македонијом
град остала насеља град остала насеља град остала
насеља
Пирот Дојкинци, Јеловица, 4
Росомач, Топли До
Димитровград Ди- Бачево, Било, Бребевница, 1 16
ми- Верзар, Влковија, Врапча,
тров- Горња Невља, Горњи
град Криводол, Градиње, Доња
Невља, Лукавица, Мазгош,
Петачинци, Сенокос,
Сливница, Искровци
Бабушница Вучи Дел, Звонце 2
Црна Трава Кална, Преслап 2
Сурдулица Божица, Колуница, 6
Кострошевци, Паља,
Стразимировци, Сухи Дол
Босилеград Бо- Бистар, Бранковци, Голеш, Жеравино, 1 12
си- Горње Тламино, Грујинци, Караманица
ле- Доња Лисина, Доње
град Тламино, Жеравино, Извор,
Ресен, Рибарци
Трговиште Горњи Козји Дол, 9
Калово, Лесница,
Мала Река,
Пролесје, Рајчевце,
Сурлица, Широка
Планина, Шумата
Трница
Бујановац Старац, Узово, 4
Воганце, Претина
Прешево Љаник, Миратовац, 5
Свињиште,
Славујевац,
Стрезовце
Укупно 2 41 0 20 2 61(60)
Извор: Географска карта Србије (http://www.serbia.map.net; http://www.geosrbija.rs); (2003)
Становништво. Пол и старост. Подаци по насељима. Попис становништва, домаћинстава и станова у
2002, књ. 2. Београд: РЗС, стр. 478–562.
Табела 3. Упоредни преглед броја становника 1948–2002. године у пограничним

насељима југоисточне Србије
Општина Назив и тип 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. По метод.
насеља пописа
2002.6
1991. 2002.
Пирот Дојкинци 1005 973 982 864 587 400 275 400 273
Јеловица 454 450 571 399 250 182 113 182 113
Росомач 606 590 440 337 166 107 60 107 60
Топли До 1145 1051 976 722 285 160 108 160 108
Димитровград Бачево 325 302 252 119 61 38 19 37 19
Било 354 354 258 128 67 27 14 27 14
Бребевница 413 372 329 233 148 90 62 90 62
Верзар 360 302 211 135 75 32 9 32 9
Влковија 409 351 249 149 89 53 17 53 17
Врапча 309 266 175 84 61 31 12 31 12
Горња Невља 428 405 334 261 147 90 40 90 40
Горњи 454 413 283 147 102 39 17 39 17
Криводол
Градиње 553 461 380 320 282 250 212 246 204
Димитровград г 2944 2891 3665 5488 7055 7276 7040 7196 6968
Доња Невља 509 503 346 229 114 65 31 65 31
Искровци 556 556 378 260 137 61 38 61 38
Лукавица 233 230 185 287 407 473 430 472 429
Мазгош 525 449 338 186 125 65 28 65 27
Петачинци 286 270 146 75 36 28 19 28 19
Сенокос 568 562 405 269 144 78 44 78 44
Сливница 224 224 177 103 56 32 18 32 18
Бабушница Вучи Дел 354 364 392 391 408 278 173 276 171
Звонце 587 538 585 439 381 332 257 325 254
Црна Трава Кална 826 817 885 720 441 217 147 214 147
Преслап 730 732 792 764 527 329 251 329 251
Сурдулица Божица 2487 2664 2316 1750 946 511 337 510 333
Колуница 276 278 239 142 26 24 7 24 7
Кострошевци 745 778 668 500 243 122 81 122 81
Паља 378 406 385 285 112 65 18 65 18
Стразимировци 485 440 346 256 182 101 53 101 53
Сухи Дол 445 426 331 281 174 96 70 96 69
Босилеград Бистар 432 461 417 375 333 226 178 226 174
Босилеград г. 1233 1320 1355 1662 2029 2440 2743 2439 2702
Бранковци 356 366 342 290 210 143 116 143 116
Голеш 135 138 126 113 71 41 44 41 36
Горње Тламино 860 892 781 688 510 300 201 296 184
Грујинци 474 486 416 343 249 160 91 160 93
Доња Лисина 599 632 575 611 503 365 317 365 316
6
За разлику од пописа 1991. године, када су у стално становништво, сем становништва у
земљи, били укључени и сви југословенски грађани који су радили или боравили (као чланови
породице) у иностранству, у попису 2002. године у стално становништво укључена су само ли-
ца на раду или боравку у иностранству краћем од једне године.
Општина Назив и тип 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. По метод.
насеља пописа
2002.6
1991. 2002.
Доње Тламино 509 579 474 414 332 271 212 251 211
Жеравино 178 176 152 152 68 34 24 34 21
Извор 519 527 419 345 286 163 118 162 115
Караманица 429 440 423 321 188 98 86 98 83
Ресен 341 365 315 240 170 131 85 130 81
Рибарци 177 181 167 137 93 56 39 54 39
Трговиште Горњи Козји 334 346 331 235 178 119 102 119 101
Дол
Калово 585 602 468 392 136 68 48 68 48
Лесница 672 632 495 430 324 217 159 217 159
Мала Река 80 78 71 48 38 31 21 31 21
Пролесје 310 291 275 287 156 77 67 77 67
Рајчевце 124 135 115 96 49 22 11 22 11
Сурлица 887 938 860 712 349 156 101 156 10
Широка 540 505 499 385 253 165 119 165 119
Планина
Шумата 175 160 155 102 71 54 50 54 50
Трница
Бујановац Воганце 127 146 149 121 84 46 51 46 51
Претина 153 155 153 114 92 53 53 53 53
Старац 622 613 610 509 315 225 263 222 260
Узово 94 84 83 43 17 23 10 23 10
Прешево Љаник 146 145 155 112 65 51 29 51 29
Миратовац 1935 2026 2318 2544 2872 3072 4664 2604 2774
Свињиште 279 278 277 252 208 133 103 133 103
Славујевац 562 603 735 679 553 515 536 496 482
Стрезовце 992 945 1038 1084 1068 997 1367 919 995
Укупно Индекс
становништво бр. стан.
Градска насеља 4177 9783 2002/48.
град. оста-
ла
Остала насеља 234,
30.655 12.225 39,9
2
Укупно 34.832 22.008 63,2
Извор: (2004) Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године.
Подаци по насељима, Становништво, књига 9, Београд: РЗСС, стр. 150–182.
Табела 4. Етнички састав становништва пограничних насеља југоисточне Србије

(2002)
Општина Назив и тип Укупно Срби Црног. Југ. Алб. Буг. Вл. Макед. Роми Остали
насеља и неп.
Пирот Дојкинци 273 273 / / / / / / / /

Јеловица 113 109 / / / 1 / / 2 1
Росомач 60 60 / / / / / / / /
Топли До 108 108 / / / / / / / /
Дими- Бачево 19 / / / / 19 / / / /
тров- Било 14 / / / / 5 / / / 9
град Бребевница 62 5 / / / 51 / / / 6
Верзар 9 / / / / 8 / / / 1
Влковија 17 1 / 1 / 15 / / / /
Врапча 12 / / / / 11 / / / 1
Горња Невља 40 21 / / / 19 / / / /
Горњи 17 3 / 1 / 11 / / / 2
Криводол
Градиње 204 48 / / / 114 / / / 42
Димитровград г. 6968 1735 14 425 / 3281 / 33 55 1425
Доња Невља 31 2 / / / 28 / / / 1
Искровци 38 1 / / / 19 / / / 18
Лукавица 429 59 / / / 259 / / / 111
Мазгош 27 1 / / / 25 / 1 / /
Петачинци 19 2 / / / 8 / / / 9
Сенокос 44 15 / / / 29 / / / /
Сливница 18 / / / / 17 / / / 1
Бабушн. Вучи Дел 171 53 / 13 / 85 / / / 20
Звонце 254 43 / / / 198 / / / 13
Црна Кална 147 147 / / / / / / / /
Трава Преслап 251 249 / / / / / / / 2
Сур- Божица 333 93 / 5 / 216 / 1 / 18
дулица Колуница 7 1 / / / 3 / / / 3
Кострошевци 81 4 / 2 / 73 / / / 2
Паља 18 2 / / / 16 / / / /
Стразимировци 53 2 / 4 / 47 / / / /
Сухи Дол 69 2 / 29 / 38 / / / /
Босиле- Бистар 174 33 / / / 123 / / / 18
град Босилеград г. 2702 247 / 24 / 2072 1 9 / 349
Бранковци 116 2 / 19 / 92 / 1 / 2
Голеш 36 8 / 1 / 18 / 8 / 1
Горње Тламино 184 11 / / / 148 / / / 25
Грујинци 93 / / / / 90 / / / 3
Доња Лисина 316 122 1 7 / 93 / 2 / 91
Доње Тламино 211 12 / / / 196 / 1 / 2
Жеравино 21 4 / / / 6 / 1 / 10
Извор 115 5 / 1 / 108 / / / 1
Караманица 83 61 / / / 20 / 1 / 1
Ресен 81 / / 2 / 79 / / / /
Рибарци 39 12 / / / 27 / / / /
Општина Назив и тип Укупно Срби Црног. Југ. Алб. Буг. Вл. Макед. Роми Остали
насеља и неп.
Трго- Горњи Козји 101 101 / / / / / / / /

виште Дол
Калово 48 47 / / / / / / / 1
Лесница 159 156 / / / / / / / 3
Мала Река 21 21 / / / / / / / /
Пролесје 67 67 / / / / / / / /
Рајчевце 11 11 / / / / / / / /
Сурлица 101 92 / / / / / / / 9
Широка 119 118 / / / / / 1 / /
Планина
Шумата Трница 50 50 / / / / / / / /
Буја- Воганце 51 50 / / / / / / / 1
новац Претина 53 53 / / / / / / / /
Старац 260 260 / / / / / / / /
Узово 10 2 / / 8 / / / / /
Пре- Љаник 29 29 / / / / / / / /
шево Миратовац 2774 13 / / 2731 / / / / 30
Свињиште 103 103 / / / / / / / /
Славујевац 482 480 / / / / / 1 / 1
Стрезовце 995 272 / / 708 / / 2 / 13
Укупно 19.511 5481 15 534 3447 7668 1 62 57 2246
Извор: (2003) Становништво. Национална или етничка припадност. Подаци по насељима.
Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, књ. 1. Београд: РЗС, стр. 172–211.
Табела 5. Витални догађаји у пограничним општинама југоисточне Србије (2009)

Управни округ Живорођени Умрли Природни Умрла одојчад Бракови
Општина прираштај
број на 1000 број на 1000 број на 1000 број на1000 закљ. разв.
ст. ст. ст. жив.
1. Пиротски 658 6,9 1710 17,8 -1052 -11,0 6 9,1 359 140
Пирот 441 7,4 887 14,8 -446 -7,5 2 4,5 255 102
Димитровград 65 6,2 183 17,6 -118 -11,2 - - 40 16
Бабушница 65 5,0 361 27,7 -296 -22,7 2 30,8 33 9
2. Јабланички 1914 8,4 3568 15,7 -1654 -7,3 21 11,0 908 191
Црна Трава 5 3,0 74 44,5 --69 -41,5 - - 3 -
3. Пчињски 2361 10,3 2486 10,3 -125 -0,5 23 9,7 1403 179
Сурдулица 189 9,3 265 13,0 -76 -3,7 1 5,3 94 3
Босилеград 65 7,8 144 17,2 -79 -9,4 3 46,2 33 2
Трговиште 43 7,9 78 14,4 -35 -6,5 - - 21 1
Бујановац 446 9,8 444 9,8 2 0,0 5 11,2 338 59
Прешево 468 11,8 270 6,8 198 5,0 3 6,4 427 68
Извор: (2010) Општине у Србији 2010. Београд: РЗС, стр. 99.
Табела 6. Старосна структура становништва у пограничним општинама југоисточне

Србије (2002)
Управни округ Пр.
Становништво према старости
Општина стар. и
Укупно Неп.
0–19 20–39 40–59 60 и више ст. дем.
број % број % број % број % ст.
1. Пиротски 105654 20665 19,7 20077 23,9 28953 27,6 30218 28,8 741 43,5 VII
Пирот 63791 13250 20,9 16079 25.4 18063 28,5 15984 25,2 415 41,8 VI
Димитровград 11748 2182 18,7 2847 24,4 3221 27,6 3427 29,3 71 44,1 VII
Бабушница 63791 2454 15,8 3056 19,6 3944 25,3 6108 39,3 172 48,1 VII
2. Јабланички 240923 55693 23,3 62845 26,3 63789 26,6 57081 23,8 1515 40,2 VI
Црна Трава 2563 326 12,8 459 18,0 619 24,2 1149 45,0 10 50,9 VII
3. Пчињски 227690 66227 29,5 63674 28,3 54447 24,2 40488 18,0 2854 36,0 V
Сурдулица 22190 5262 24,0 5838 26,6 6001 27,3 4854 22,1 235 39,4 V
Босилеград 9931 2024 20,6 2456 25,0 2462 25,1 2880 29,3 109 43,1VII
Трговиште 6372 1701 27,1 1637 26,1 1470 23,4 1473 23,4 91 38,9 V
Бујановац 43302 15241 35,9 12654 29,9 8361 19,7 6140 14,5 906 32,3 IV
Прешево 34904 14262 41,7 10042 29,4 6022 17,6 3862 11,3 716 29,3 III
Извор: израчунато на основу резултата пописа становништва 2002. године. (2003) Становништво.
Пол и старост. Подаци по насељима. Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, књ. 2.
Београд: РЗС, стр. 478–562.
Табела 7. Старосна структура становништва у пограничним насељима југоисточне

Србије (2002)
Општтина Назив и тип Укупно Становништво према старости Непоз. Пр. стар. и ст.
насеља дем. ст
0–19 20–39 40–59 60 и више
Пирот Дојкинци 273 8 13 49 203 / 64,0 VII
Јеловица 113 5 5 27 73 3 62,9 VII
Росомач 60 / 2 7 50 1 67,3 VII
Топли До 108 4 15 19 67 3 58,9 VII
Дими- Бачево 19 / 2 3 14 / 68,2 VII
тров- Било 14 / 2 1 11 / 65,0 VII
град Бребевница 62 5 2 6 49 / 63,8 VII
Верзар 9 / / / 9 / 76,8 VII
Влковија 17 / / 4 13 / 69,7 VII
Врапча 12 / 3 2 7 / 57,7 VII
Горња Невља 40 4 2 7 27 / 61,4 VII
Горњи 17 / 2 1 14 / 70,4 VII
Криводол
Градиње 204 29 45 52 77 1 47,2 VII
Димитровград г. 6968 1473 1920 2002 1546 27 40,7 VI
Доња Невља 31 2 1 5 23 / 62,3 VII
Искровци 38 1 1 8 28 / 64,1 VII
Лукавица 429 103 107 125 94 / 40,5 VI
Мазгош 27 / 3 6 18 / 65,6 VII
Петачинци 19 / 1 2 16 / 68,8 VII
Сенокос 44 / 3 5 36 / 69,4 VII
Сливница 18 / / 2 16 / 71,4 VII
Бабуш. Вучи Дел 171 20 34 40 77 / 50,0 VII

Звонце 254 39 46 73 95 1 48,7 VII
Црна Кална 147 18 24 34 69 2 52,1 VII
Трава Преслап 251 16 41 62 132 / 55,5 VII
Сур- Божица 333 60 67 72 125 9 47,3 VII
дулица Колуница 7 / / 1 4 2 72,9 VII
Кострошевци 81 6 10 17 48 / 58,1 VII
Паља 18 / 1 1 16 / 69,5 VII
Стразимировци 53 1 5 9 38 / 64,2 VII
Сухи Дол 69 1 5 14 46 3 63,6 VII
Босиле- Бистар 174 38 54 29 53 / 40,9 VI
град Босилеград г. 2702 703 798 763 430 8 37,0 V
Бранковци 116 16 22 24 54 / 50,3 VII
Голеш 36 8 8 7 13 / 45 ,4 VII
Горње Тламино 184 20 41 21 97 5 52,0 VII
Грујинци 93 3 9 18 61 2 63,4 VII
Доња Лисина 316 47 62 78 128 1 48,5 VII
Доње Тламино 211 52 49 40 67 3 42,1 VII
Жеравино 21 3 3 2 13 / 55,9 VII
Извор 115 11 17 17 68 2 57,7 VII
Караманица 83 12 15 17 36 3 50,3 VII
Ресен 81 8 16 18 39 / 53,1 VII
Рибарци 39 2 5 9 23 / 59,8 VII
Трго- Горњи Козји 101 21 24 26 30 / 43,1 VII
виште Дол
Калово 48 / 4 3 33 8 65,0 VII
Лесница 159 21 38 39 61 / 47,8 VII
Мала Река 21 3 8 5 5 / 40,7 VI
Пролесје 67 11 10 12 33 1 52,0 VII
Рајчевце 11 / / 1 10 / 70,2 VII
Сурлица 101 7 17 13 64 / 57,7 VII
Широка 119 22 36 24 31 6 41,2 VI
Планина
Шумата Трница 50 15 13 5 17 / 39,6 V
Буја- Воганце 51 1 5 4 16 25 57,1 VII
новац Претина 53 11 15 11 11 5 39,3 V
Старац 260 39 72 70 75 4 44,6 VII
Узово 10 2 1 3 4 / 50,1 VII
Пре- Љаник 29 2 3 3 20 1 61,7 VII
шево Миратовац 2774 1288 743 435 287 21 27,4 III
Свињиште 103 16 25 20 36 6 45,6 VII
Славујевац 482 148 131 76 122 5 37,2 V
Стрезовце 995 388 272 185 139 11 30,9 IV
Укупно 19511 4713 4878 4634 5117 169 индекс старења
% 100 24,2 25,0 23,8 26,2 0,8 1,08
Извор: израчунато на основу резултата пописа становништва 2002. године. (2003) Становништво.
Пол и старост. Подаци по насељима. Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, књ. 2.
Београд: РЗС, стр. 478–562.
Војковић, Г. (2003). „Становништво као елемент регионализације Србије“, Становништво.
Београд, број 1–4.
Вукмировић, Д. и други (2008). Два века развоја Србије. Статистички преглед. Београд: РЗС.
Голубовић, П. и С. Марковић-Крстић (2008). Демографске карактеристике неких балканских
земаља. Ниш: Филозофски факултет.
Крстић, В. (2007). Становништво југоисточне Србије. Компаративна студија демографског
развитка. Ниш: Завод за урбанизам (Ниш: Импресум).
Малешевић, К. (2004). Куда иде наше село? Београд: Институт за економику пољопривреде.
Миличић, Д. (2003). „Насеља без становника у попису 2002. – резултат депопулације у XX веку“,
Регионални развој и демографски токови балканских земаља. Ниш: Економски факултет.
Митровић, М. (1999). Српско село. Нови Сад: Матица српска.
Пенев, Г. и други (2006). Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године.
Београд: РЗС, ИДНЦДИ и ДДС.
Секулић, Љ. (2002). „Демографска старост становништва општина“, Становништво. Београд:
ИДНЦДИ, бр. 1–4.
Стојановић, Б. (1998). „Размештај и густина становништва као основа регионализације“,
Демографске основе регионализације Србије. Посебна издања, књ. 54, Београд:
Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ.
Стојиљковић, Д. (2010). Демографски проблеми Србије. Прилози и скице. Ниш: Свен.
(http://www.serbia.map.net; http://www.geosrbija.rs).
Шеварлић, М. (2003). Прилог за трактат о драми српског села и пољопривреде. Драма, бр. 4
(www.drama.co.yu).
(2003) Статистички годишњак Србије 2003. Београд: РЗС.
(2003) Становништво. Пол и старост. Подаци по насељима, Попис становништва, домаћинстава и
станова у 2002, књ. 2. Београд: РЗС.
(2003) Становништво. Национална или етничка припадност. Подаци по насељима. Попис
становништва, домаћинстава и станова у 2002, књ. 1. Београд: РЗС.
(2004) Статистички годишњак Србије 2004. Београд: Републички завод за статистику Србије.
(2004) Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, Становништво.
Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, књ. 9. Београд:РЗС.
(2009) Општине у Србији 2009. Београд: РЗС.
(2010) Општине у Србији 2010. Београд: РЗС..
Suzana Marković – Krstić

Universtiy of Niš
DEMOGRAPHIC MOVEMENTS IN BORDERLINE MUNICIPALITIES AND

SETTLEMENTS OF SOUTHEASTERN SERBIA
Summary
Various forms of social organisation, value systems and the adopted norms of
reproductive behaviour have determined the dynamics of population during
transition and have contributed to the changes and the forming of the today’s
demographic picture of Serbia. Socio-demographic studies of the borderline
settlements reveal even greater presence of elderly people and old people’s
households, as well as differences in the intensity of expressing the depopulation
process and the aging of the population in some areas that overlap with the
differences in their geographical and ethnical characteristics. Most often in hills
and mountains regions, in villages distant from towns and centres, without
appropriate traffic connections with the centres of economical and cultural life,
there is the largest depopulation.
The research findings of the author that relate to demographic processes specific
for the population of the borderline municipalities settlements of Southeastern
Serbia, have confirmed assumptions on the influence of socio-economic and
cultural determiners at the characteristics of population and the demographic
development. The obtained results show great disproportion between urban and
rural settlements, then, as a rule – depopulation and ageing of village population,
but also the exceptions to this rule that can be found only at the ethnic line, in
some settlements at the South of Serbia. However, some village settlements will
soon be left without young people and be completely empty (become only
geographical toponyms without permanently settled population), unless that is
prevented with appropriate solutions in the area of social and population politics.
Key words: demographic movements, borderline municipalities, borderline

settlements, ethnic structure, depopulation, population ageing.

Prepared within the project The Sustainability of Identity of the Serbs and National Minorities in
Borderline municipalities of Eastern and Southeastern Serbia (179013), performed at the University
of Niš, Faculty of Mechanical Engineering, and financed by the Ministry of Education and Science of
the Republic of Serbia.
Драгана Динић УДК 314.727.2+314.87(497.11-21 Пирот)
Институт за политичке студије, Београд
ДЕМОГРАФСКА РЕПРОДУКЦИЈА И СОЦИО-КУЛТУРНА ДИНАМИКА

СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ПИРОТ
Апстракт. Општина Пирот захвата источни део Србије и са 63.791 становни-

ком највећа је у Пиротском округу. Према последњем Попису из 2002. Пирот-
ски округ има укупно 116.926 становника, а седиште му је у граду Пироту. Оп-
штина Пирот има 72 насеља – сам град Пирот и 71 село. На сеоском подручју
живи трећина становника општине, а старијих од 65 година је више од половине.
Од Пописа 1948. године до Пописа 2002. села су се смањила 2,49 пута, град
Пирот се повећао 3,48 пута, а општина Пирот се смањила 1,08 пута.
Овакве драстичне демографске промене битно су утицале на промене у свим сфе-
рама живота, а посебно су погодиле пољопривреду. Перманентно опадање натали-
тета и напуштање села указују на озбиљност проблема и у годинама које долазе.
Кључне речи: депопулација, миграције, сенилизација села, пронаталитетна

политика
Геополитички положај
Југоисточну Србију чини пет округа: Пиротски, Нишавски, Топлички, Ја-
бланички и Пчињски. Пиротски округ је у источном делу, уза саму границу са
Бугарском. Највећа општина овог округа је Пирот, а поред ње су ту још и општи-
не Димитровград, Бабушница и Бела Паланка. Седиште округа је у граду Пироту.
Изузетно повољан геостратегијски положај Пирота и читавог округа
има и позитивну и негативну страну. Граница између општине Пирот и
Републике Бугарске дуга је 65 км, а од Пирота до Софије има 70 км, колико и
до Ниша, првог већег града у Србији. До Београда, главног града, има преко
306 км. Општина Пирот је добро повезана путном и железничком мрежом са
другим деловима Србије и суседне Бугарске. Стратешки најважнији је међу-
народни коридор 10, тј. интерконтинентални магистрални правац од Ниша ка
Димитровграду и даље према Бугарској, који пресеца ову општину у дужини
од 36 км, као и интерконтинентална железничка пруга према Турској.
Близина границе и изузетна фреквентност међународног саобраћаја пред-
ност су код ширења тржишта, код успостављања сарадње на привредном,
културном и сваком другом плану. Међутим, такво подручје је увек и предмет
територијалних аспирација суседних држава, нестабилан етнички конгломерат
и динамична културна средина. Управо зато, код расподеле буџетских средста-
ва такво подручје остаје прикраћено за неке озбиљније инвестиције.
189
190 Драгана Динић
Карта округа у Србији Југоисточна Србија
Укупна површина општине Пирот износи 1232 км2, што је сврстава у три
највеће општине у Републици Србији (поред Краљева – 1530 км2 и Зрењанина –
1327 км2).
Пирот се, као насеље, први пут помиње у II веку н.е. У старим римским
картама из тог доба означен је као Mutatio Turres. Касније га Грци називају
Pirgos, а Срби му у XIV веку дају име Пирот. Он се налази у самом сре-
дишту Балкана, на пола пута између Ниша и Софије, на средини између Па-
нонске низије у Подунављу и Трачке низије на самом рубу Европе и на нај-
краћем је путу за Азију.
У погледу рељефа, у општини Пирот је 40% планина, брда и брежуљака
54%, а равница само 6%, док је под шумом 34% територије.
Стара планина (највећа у Србији, са највишим врхом – Миџор, који је
удаљен од Пирота око 40 км), представља природну границу према Бугарској.
У јужном делу пиротске котлине су огранци Влашке планине, а у западном
огранци Суве планине, која почиње код Пирота планином Белавом. На северу
се пиротска котлина сужава и чини уску долину Нишаве између огранака
Суве и Сврљишких планина. Она је омањом островичком котлином подељена
на горњи кањонски и доњи клисурасти део.
Демографска репродукција и социо-културна динамика становништва општине Пирот 191
Општина Пирот обилује изузетним природним лепотама, које пружају

шансу за развој туризма, али и за развој пољопривреде, и то органске. Развој-
на шанса Пирота је и у развоју мануфактурне производње. Приступање Срби-
је Европској унији пружило би могућност граду да искористи свој повољни
положај и да врати своје производе на европско и светско тржиште.
Демографске карактеристике општине Пирот

И за државу и за свако административно подручје најбитнији је људски
фактор. Зато је познавање демографских параметара услов свих развојних
планова и политике уопште.
Већ је истакнуто да је општина Пирот највећа у округу, и у погледу
броја становника и по површини, што се може јасно видети из следеће табеле.
Табела 1. Пиротски округ – статистички подаци
Редни број Општина Површина у км2 Број становника

1. Бабушница 529 15.734
2. Бела Паланка 517 14.381
3. Димитровград 483 11.748
4. Пирот 1232 63.791
- Укупно 2761 105.654
Извор: Попис 2002.
У насељеним местима општине Пирот, према попису из 2002. године, у

22.711 домаћинстава живи 63.791 становник. У самом граду их је 40.678 (64%),
а у селу 23.113 (36%). Просечно, на 1 км2 долазе 52 становника. Густина насеље-
ности значајно варира по насељеним местима, а нису ретка ни опустела села.
Као и у другим брдско-планинским крајевима у Републици Србији, у
последњим деценијама су и у општини Пирот присутне негативне демограф-
ске тенденције. Посебно се од осамдесетих година прошлог века непрекидно
смањује број становника, што је последица више чинилаца, од којих су нај-
значајнији:
 ниска стопа наталитета у дугом периоду;
 вишегодишња стагнација привреде и пад дохотка укупно и per capita;
 економска емиграција.1
У периоду 1991–2002. године број становника је смањен за 3322, односно

4,6 на 1000 становника годишње. Та тенденција се наставља и даље. Према про-
цени, у 2006. број становника износи 61.578, што је 3,5% мање него 2002. године.
Још прецизнији увид у промене у броју становника пружа табела 2.
1
Ови фактори депопулације наведени су у Стратегији развоја пољопривреде на подручју оп-
штине Пирот до 2015, која представља сегмент Стратегије локалног економског развоја подру-
чја општине до 2015. године.
Табела 2. Упоредни преглед броја становника 1948–2002.
Назив насеља 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Општина Пирот 70.049 69.210 68.073 69.285 69.653 67.658 64.648
Град Пирот 11.868 13.175 18.415 29.298 36.293 40.267 41.290
Остала насеља 58.181 56.035 49.658 39.987 33.360 27.391 23.358
Републички завод за статистику, Попис 2002, Књига 9
Кретање становништва по годинама пописа
80000
70000
60000
50000
40000
30000
20000
10000
0
1948.г 1953.г 1961.г 1971.г 1981.г 1991.г 2002.г
Године пописа
Општина Пирот Град Пирот Остала насеља
График 1
График тачно показује да осамдесетих година долази до опадања броја

становника у општини Пирот и до драматичног пражњења села, од почетка
пописне евиденције. У граду се константно бележи пораст становника, али
тај пораст је рапидан до осамдесетих година, да би се потом уравнотежио и
свео на минимум. Кривуља пада сеоског становништва конвенира кривуљи
раста градског, тако да није тешко закључити да се „село прелило у град“.
Упоредни преглед броја становника од 1948-2002
80000
70000
60000
50000
40000
30000
20000
10000
0
1948. г 1953. г 1961. г 1971. г 1981. г 1991. г 2002. г
График 2
Када је реч о демографским променама од 1948. до 2002. у оквиру оп-

штине, града и села, график јасно показује одступања. На плану општине опа-
дање становника је незнатно, док је на сеоском подручју екстремно. Град има
супротну тенденцију.
Упоредни преглед броја становника од 1948-2002.
80000
70000
60000
50000
40000
30000
20000
10000
0
1948. г 1953. г 1961. г 1971. г 1981. г 1991. г 2002. г
График 3
Сва три графика су сачињена на основу табеле 2, али показују посебне стране
појаве. На графику 3 наглашава се удео сеоског и градског становништва у укупном
становништву општине. Становништво села било је већинско у општини до 1980. го-
дине, да би тај примат надаље преузео град.
У табели 3 дат је и преглед индекса броја становника од пописа 1948–2002, по
методологији ранијих пописа и по попису из 2002. године.
У Пироту данас живи две трећине становништва општине, а на селу само тре-
ћина, са тенденцијом даљег опадања сеоског становништва. На који начин се ове не-
повољне тенденције могу преусмерити или бар ублажити – тешко је рећи.
Многи стручњаци упозоравали су да се мора водити рачуна да до оваквих дра-
стичних промена не дође, јер је тешко касније интервенисати и постићи жељене ре-
зултате. Неки од њих били су тотални песимисти, попут Драгољуба Јовановића, који
је формулисао чак социолошки закон по коме повратак на село није могућ.
Нисам спремна да се безусловно с Јовановићевим мишљењем сагласим, јер не-
ких озбиљнијих стратегија за ревитализацију села и није било. И сада постоји страте-
гија веома амбициозно пројектована, али јој недостаје најбитнији чинилац – човек!
Покретање производње органске хране, оживљавање сточарства, развој сеоског тури-
зма и сл. делује као списак жеља у светлу чињенице да су села испражњена и веома
стара. Ко ће бити субјективни фактор планиране производње?! Како вратити младе
на село и задржати их тамо и како стимулисати наталитет – то је приоритет.
Табела 3. Упоредни преглед броја становника и индекса бр. становника 1948–2002.
Број становника и индекси броја становника

Број По
Назив
стано- По методологији ранијих пописа методологији
насеља
вника и Пописа 2002.
индекс 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 1991. 2002.
Број
стано- 70.049 69.210 68.073 69.285 69.653 67.658 64.648 67.113 63.791
Оп- вника
штина Индекс
Пирот 1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91 2002/48 2002/1991
бр.
стано-
98,8 98,4 101,8 100,5 97,1 95,6 92,3 95,1
вника
Број
стано- 11.868 13.175 18.415 29.298 36.293 40.267 41.290 39.899 40.678
вника
Град
Индекс
Пирот
бр. 1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91 2002/48 2002/1991
стано-
вника 111,0 139,8 159,1 123,9 110,9 102,5 347,9 102,0
Број
стано- 58.181 56.035 49.658 39.987 33.360 27.391 23.358 27.214 23.113
вника
Остала
Индекс
насеља
бр. 1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91 2002/48 2002/1991
стано-
вника 96,3 88,6 80,5 83,4 82,1 85,2 40,1 84,9
Републички завод за статистику, Попис 2002, Књига 9
Табела 4. Етнички састав становништва општине Пирот

Неизјашњени
Југословени
Назив и тип
Муслимани
припадност
Регионална
Македонци
Црногорци
Украјинци
Непознато
Словенци
Славонци
Албанци
Горанци
Мађари
Укупно
Румуни
Хрвати
Русини
Остали
насеља
Бугари
Немци
Роми
Срби
Руси
Оп-
63. 59.
штина 1920 454 210 67 56 49 30 13 12 10 9 7 3 2 2 1 1 5 16 553 512
791 858
Пирот
40. 37.
Град 1562 326 170 60 56 44 27 12 8 9 9 4 2 2 2 1 1 3 13 326 291
678 749
23. 22.
Села 358 128 40 7 - 5 3 1 4 1 - 3 1 - - - - 2 3 227 221
113 109
Попис 2002.
У општини Пирот (Т-4) живе углавном Срби (95,66%) и у градском и у

сеоском подручју. Од припадника других нација најзаступљенији су Роми
(3,01%), Бугари (0,71%), они који се и даље изјашњавају као Југословени
(0,33%), док су остале нације присутне у траговима. Познато је да етничке
групе имају различите репродуктивне норме. Тако се нпр. код Албанаца и Ро-
ма рађа већи број деце него код Срба. Али како је њихов удео у структури
становништва незнатан, не могу се очекивати жељене промене у броју укуп-
ног становништва општине.
Да је демографска слика општине суморна, још прегледније показује
табела 5, у којој је дат број становника по селима и по полу и где је издвојена
карактеристична популациона група старијих од 65 година. Удео старијих у
укупном становништву сваког од насеља омогућава нам и извођење закључа-
ка о демографској перспективи тих насеља.
Табела 5. Број становника по насељима општине Пирот

Бр. Старији
Место М Ж М Ж
становника од 65 г.
Општина Пирот 63.791 32.001 31.790 11.877 5296 6581
Град Пирот – 2/3 40.678 20.243 20.435 5070 2260 2810
Села – 1/3 23.113 11.758 11.355 6807 3036 3771
1. Базовик 203 107 96 120 61 59
2. Барје Чифлик 693 345 348 199 87 112
3. Басара 8 4 4 8 4 4
4. Бела 37 20 17 22 12 10
5. Бериловац 1933 981 952 181 74 107
6. Беровица 30 16 14 14 8 6
7. Блато 630 332 298 175 88 87
8. Брлог 83 40 43 68 31 37
9. Велика Лукања 17 10 7 11 6 5
10. Велики Јовановац 395 214 181 115 52 63
11. Велики Суводол 523 262 261 147 64 83
12. Велико Село 345 177 168 94 40 54
13. Височка Ржана 54 26 28 48 24 24
14. Власи 71 31 40 53 21 32
15. Војнеговац 270 142 128 95 45 50
16. Враниште 165 83 82 105 48 57
17. Гњилан 2478 1273 1205 291 131 160
18. Горња Држина 29 16 13 17 8 9
19. Гостуша 139 79 60 59 28 31
20. Градашница 412 196 216 71 29 42
21. Градиште 86 45 41 43 19 24
22. Добри До 116 59 57 65 30 35
23. Дојкинци 273 135 138 157 73 84
24. Држина 472 237 235 136 53 83
25. Засковци 68 32 36 37 17 20
26. Извор 781 397 384 168 71 97
Бр. Старији
Место М Ж М Ж
становника од 65 г.
27. Јалботина 104 48 56 48 19 29
28. Јеловица 113 61 52 63 33 30
29. Камик 112 57 55 70 35 35
30. Копривштица 67 33 34 28 11 17
31. Костур 311 155 156 104 45 59
32. Крупац 1444 737 707 350 136 214
33. Куманово 38 19 19 28 15 13
34. Мали Јовановац 144 74 70 51 25 26
35. Мали Суводол 281 137 144 91 38 53
36. Милојковац 7 4 3 2 2 0
37. Мирковци 20 10 10 14 7 7
38. Нишор 162 82 80 71 32 39
39. Нови Завој 1458 767 691 199 98 101
40. Обреновац 143 64 79 50 17 33
41. Ореовица 128 62 66 81 35 46
42. Орља 75 38 37 53 25 28
43. Осмакова 292 155 137 153 70 83
44. Паклештица 56 31 25 39 23 16
45. Пасјач 32 14 18 13 6 7
46. Петровац 189 195 194 148 58 90
47. Планиница 18 12 6 13 8 5
48. Покревеник 126 64 62 48 23 25
49. Пољска Ржана 1349 698 651 226 106 120
50. Понор 379 207 172 104 47 57
51. Присјан 143 68 75 96 43 53
52. Рагодеш 234 123 111 138 66 72
53. Расница 391 203 188 144 66 78
54. Росомач 60 30 30 36 17 19
55. Рсовци 183 88 95 143 67 76
56. Рудиње 217 115 102 94 49 45
57. Сиња Глава 138 76 62 45 19 26
58. Славиња 49 22 27 24 6 18
59. Сопот 367 171 196 134 56 78
60. Срећковац 162 72 90 84 34 50
61. Станичење 609 314 295 187 83 104
62. Суково 728 363 365 196 78 118
63. Темска 908 451 457 332 145 187
64. Топли До 108 60 48 50 26 24
65. Трњана 157 68 89 69 25 44
66. Церев Дел 30 17 13 21 10 11
67. Церова 171 89 82 101 47 54
68. Црвенчево 135 73 62 59 27 32
69. Црноклиште 338 155 183 113 43 70
70. Чиниглавци 331 171 160 133 60 73
71. Шугрин 95 46 49 62 31 31
Извор: Попис 2002.
Није целисходно истицати да је неповољна демографска ситуација само

у Пироту. Са таквим се проблемима суочавају и развијене земље Европе и
света, али и Србија у целини. Према подацима из 2008. године, чак 161 од 165
општина у централној Србији и Војводини демографски су старе, а у 158 оп-
штина је негативан природни прираштај2.
Евидентна је и промена величине и састава домаћинства и породице.
Смањује се просечан број њихових чланова, а мења се и њихова структура. У
општини Црна Трава најмањи је просечан број чланова домаћинства – 2,24, а
највећи је у Тутину – 4,89. Основни узроци ових промена су пад фертилитета
и интензивно демографско старење становништва, али су изузетно битни и
социјални узроци, тј. промена ставова према браку – одлагање брака и роди-
тељства, све чешће присуство кохабитационих заједница, ванбрачно роди-
тељство, учесталост развода, нарастање породичне патологије и сл.
У становништву Србије удео младих је низак и опадајући, док је удео
старих висок и стално растући. У 2008. у Пчињском округу је старијих од 65
година било најмање 13,2%. У Зајечарском и Пиротском округу удео старих
је највећи (24,0% и 23,0%), док је младих (12,6% и 13,0%). Ова два округа
имају и највећу просечну старост становништва (45,6 и 44,6 година).
Суморну демографску перспективу Србије најбоље одсликавају општи-
не Сврљиг, Гаџин Хан и Црна Трава, све три са просечном старошћу (подаци
за 2008) преко 50 година (50,1, 51,2 и 53,4) и бројем старих који је троструко
већи од броја младих (индекс старења кретао се у интервалу од 3,2 у општини
Сврљиг, до 4,3 у општини Црна Трава). (Рашевић М. и Пенев Г. 2010)
Могуће акције
У условима недовољног рађања деце неопходан је индивидуални, али
неизоставно и политички одговор друштва. Верски апели или правни прити-
сци (код ограничавања абортуса, нпр.) већ су се показали неефикасним. Да-
нас је у највећој мери присутан индиректан приступ, којим се, преко полити-
ке подршке породици, односно низа релевантних социјалних политика (соци-
јална сигурност, становање, запошљавање), експлицитно или имплицитно те-
жи стварању услова који би стимулативно могли утицати на рађање. Он је ре-
зултат отпора директном уплитању политике у сферу репродуктивног пона-
шања индивидуе. (Рашевић, Петровић, 1996)
2
Негативан природни прираштај први пут је забележен у Војводини 1989. године. Од тада кре-
ће његов негативан тренд, који траје до данас. У централној Србији први пут је забележен
1992. године. Те године умро је 741 становник више него што се родило беба. И земље у окру-
жењу имају проблем недовољног рађања деце. Већина њих има негативан природни прира-
штај. Србија има годишњу стопу од -3,5 промила, Бугарска -4,8, Мађарска -3,8, Хрватска -2,4,
Румунија -1,8, Словенија -0,5, Италија -0,4, Шведска -0,2, Грчка 0. Шпанија има позитивну сто-
пу природног прираштаја од 1,4 промила, Швајцарска 1,5, Црна Гора 3,5, Француска 4,1, Маке-
донија 5 и Албанија 11,1. (Подаци РЗС)
Посебно треба имати у виду да свака пронаталитетна акција даје резул-

тате на дуге стазе, јер није довољно само родити дете, већ га ваља и однегова-
ти, васпитати, образовати и оспособити да постане користан члан друштва.
Зато је свака популациона политика која заговара једнократне мере или по-
времене акције унапред осуђена на пропаст.
Један од закључака Првог конгреса о деци пре пет година био је да др-
жава треба хитно да формира посебан Савет за популациону политику. Ми-
нистарство рада и социјалне политике је, у том смислу, формирало Сектор за
популациону политику средином 2008. године, али је он укинут после годину
и по дана. Ипак, захваљујући овом Сектору, Влада Републике Србије је 31. ја-
нуара 2008. године први пут донела Стратегију за подстицање рађања.
У Стратегији је дефинисан општи циљ одрживог демографског развоја
Србије, према коме је пожељно обнављање становништва на нивоу претходне
генерације. Као посебни циљеви апострофирани су: ублажавање економске
цене подизања детета; усклађивање рада и родитељства; снижавање психо-
лошке цене родитељства; промоција репродуктивног здравља адолесцената;
борба против неплодности; мере које воде ка здравом материнству; попула-
циона едукација и активирање локалне самоуправе.
Данас су у Србији на снази две мере популационе политике. То су ро-
дитељски додатак3 и пуна накнада зараде запосленој мајци за време породиљ-
ског одсуства у трајању од годину дана.
Локалне самоуправе су слободне да, у складу са својим могућностима и
приоритетима, конципирају и друге мере за подстицање наталитета. Заним-
љиво је анализирати које то посебне мере предузимају Пироћанци. Од свих
стратегија и планова локалног развоја ограничићу се на оне које се тичу мла-
дих – потенцијалних родитеља.
На основу Европске повеље о учешћу младих на општинском и реги-
оналном нивоу (Конгрес локалних и регионалних власти Европе) и Национал-
не стратегије за младе из 2008. донета је 2010. Стратегија за младе општи-
не Пирот 2011–2014, у којој се између осталог истиче да су млади образова-
ни и мотивисани људи основни ресурс Пирота за даљи напредак у свим ра-
звојним сферама општине. У складу с тим основана је Канцеларија за младе и
образован је савет за младе, што показује јаку вољу да се млади у Пироту си-
3
Родитељски додатак се исплаћује за прво, друго, треће и четврто дете у породици. Његов из-
нос расте са редом рођења, усклађује се са растом трошкова живота и исплаћује се, осим за ра-
ђање првог детета, у 24 месечне рате. Износи дефинисани за октобар 2009. године су 27.136
динара за рођење првог детета, односно 106.112 динара за рођење другог, 190.992 за рођење
трећег и 254.654 за рођење четвртог детета у породици. Од мера материјалне природе Страте-
гијом је предвиђено да се почев од 2009. године исплаћује пуна накнада трудници услед при-
времене спречености за рад, и врати популациони смисао родитељском додатку тако што ће се
исплаћивати увећан, једнократно, при рођењу другог, трећег и четвртог детета у породици, а
износ за треће и четврто дете треба да буде у висини двоструког износа који се обезбеђује за
друго дете. Рашевић М. (2009)
стемски подрже и жељу да се створи амбијент у коме ће они слободно, уз по-

дршку општине, исказати своје квалитете. То је пут за остварење визије која
гласи: „Пирот град у коме млади желе да живе и остану“.
Још 2005. године општина Пирот је усвојила локални план акције за де-
цу, тако да је локална стратегија за младе (15–30 година), који су препознати
и као рањива друштвена група, следила основне вредности и идеје из овог до-
кумента. Треба поменути још један важан документ, а то је Стратегија соци-
јалне заштите општине Пирот, усвојена 2009. године, чија је начела, вре-
дности и приоритете преузела локална стратегија за младе. Као полазиште за
израду ове Стратегије свакако не треба изоставити ни Устав Републике Ср-
бије, Универзалну декларацију о људским правима, Конвенцију УН о прави-
ма детета са Протоколима, Конвенцију Савета Европе о људским правима и
основним слободама и Међународни пакт о грађанским и политичким прави-
ма и сл. документа.
Дакле, из свега овога може се закључити да Пирот претендује да поста-
не заједница која равноправно и активно укључује младе у свој живот, кроз
систематску и континуирану бригу о потребама и жељама младих. Међутим,
промене се још не уочавају. Треба сачекати још пар година до званичне ева-
луације, па ће се видети да ли су зацртани правци и циљеви били реални или
треба трагати за новим решењима..
Рашевић М. и Пенев Г. – Општине Републике Србије – основни демографски, економски и
социјални показатељи за популациону политику, Друштво демографа Србије, Београд
2009/10.
Ранчић, М. Т., Рашевић, М., Стевановић, Р. Ж., Рашевић, М. М., Ђурђев, Б. С., Матковић, Г.,
Мулина, Т., Петровић, М. З., Пенев, Г. Д., Радивојевић, Б. М., Радовановић, С. Д. (1995)
Развитак становништва Србије – 1950–1991. Београд: Институт друштвених наука –
Центар за демографска истраживања / ИДН ЦДИ.
Стратешки акциони план (САП) општине Пирот 2004–2006.
Стратегија за младе општине Пирот 2011–2014.
Стратегија развоја пољопривреде на подручју општине Пирот до 2015. године, 2008.
Стратегија локалног економског развоја 2009.
Локални план акције за децу ЛПА
Концепција и стратегија развоја Старе планине и ширег подручја Пирота, Београд, децембар
1992. године.
Национална стратегија за смањење сиромаштва (2003)
Koncepcija i strategija razvoja Stare planine i šireg područja Pirota (1992).
Dragana Dinić
Institute for Political Studies, Belgrade
REPRODUCTION OF DEMOGRAPHIC AND SOCIO-CULTURAL POPULATION

DYNAMICS MUNICIPALITY OF PIROT
Summary
The municipality of Pirot is in the Eastern part of Serbia and with 63,791
inhabitants is the largest in Pirot. According to the latest Census from 2002 Pirot
district has a population of 116,926 inhabitants and its centre is the town of Pirot.
Pirot municipality has 72 villages - the town of Pirot and 71 villages. In the rural
area there is a one third of the population of the Municipality, and people who are
over 65 years of age comprise one half of the population.
From the census of 1948 to the census of 2002 villages were reduced 2.49 times,
the town of Pirot has increased 3.48 times, and the municipality of Pirot
decreased by 1.08 times.
Such dramatic demographic changes have significantly influenced the changes in
all spheres of life, and have particularly affected agriculture. Permanent decline
in the birth rate and leaving the villages point to the seriousness of the problem in
the years to come.
Key words: population decline, migration, increasing share of the village, pro –
birth rate policy.
Драган Тодоровић УДК 314.02(091)(=214.58)(497.11-12)
РОМИ У ЈУГОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ: ОД ДЕФТЕРА ДО ПОПИСА 2002.
Апстракт. Различити историјски моменти одређивали су миграциона крета-

ња Рома ка српским територијама: пораз Турака под Бечом 1683; велика се-
оба српског народа у јужнословенске земље под аустроугарском владави-
ном 1690; прелазак из Румуније, почевши од 1711, након укидања ромског
ропства у Дунавској кнежевини; доба након аустријске окупације Србије
1718, све до 1791, укључујући одредбе аустријске царице Марије Терезије и
цара Јосифа II; ослобођење Србије од Турака 1878.
Турски пописи из XV и XVI века обухватали су јужне српске земље као
административна подручја турске царевине, а заједно с другим становни-
штвом и Роме као харачке обвезнике. Праћењем евиденције о убирању ре-
довних и ванредних државних и феудалних новчаних намета могу се прику-
пити драгоцени подаци о Ромима хришћанске и исламске вероисповести. Са
пописивањем поданика у јужносрбијанским варошицама и касабама на-
ставља се и након ослобођења од турског јарма: уза сва ограничења стати-
стичке методологије, издвојено се броји и становништво у ромским махала-
ма на периферији или прилазима варошицама, као и у сеоским насељима.
Евидентирање кретања декларисаних Рома у Србији у новијем периоду за-
почиње 1948. године и наставља се у званично вођеним пописима из 1953,
1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године.
Кључне речи: Роми, југоисточна Србија, Османско царство, дефтери, пописи.
Роми – европска национална мањина

Трагичним усудом историје, данас су Роми1 најмногољуднији народ
који живи у дијаспори, разасути од Индије, преко Европе, до Северне и Јужне

Припремљено у оквиру пројекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина у по-
граничним општинама источне и југоисточне Србије (179013), који се изводи на Универзитету у
Нишу – Машински факултет, а финансира га Министарство за науку и технолошки развој РС.
1
На Првом светском конгресу Рома у Лондону 1971. године усвојена је ромска плаво-зелена
застава са точком у средини, химна „Ђелем, ђелем“ и заједничко име „Роми“ за све припадни-
ке различитих племенских група у свету, које имају заједничко порекло (Индија) и одреднице
националног идентитета, без обзира на историјске и локалне називе: Cingarus, Cingerus и Zin-
ganus (средњовековно латински), Tsiganes (француски), Cigan, Maxhup, Gabel (албански), Цига-
ни (српски, македонски и бугарски), Cikáni (чешки), Zigeuner (холандски и немачки), Sigøjner
(дански), Čigonai (литвански), Цыгане (руски), Cigány (мађарски), Τσιγγάνοι (грчки), Zingari
(италијански), Ţigani (румунски), Cyganie (пољски), Cigano (португалски), Gitano (шпански),
Çingeneler (турски), ‫( یک ول‬Каули) (ирански), ‫( צוענים‬хебрејски), Lambani, Lambadi и Rabari
(индијски) итд. Уз још увек актуелне контроверзе о пореклу термина „Цигани“, најприхватљи-
вије је мишљење да представља искварени облик од Athίnganoi, назива јеретичке секте која је
201
202 Драган Тодоровић
Америке. Са никада оствареним правом на сопствену државу, осуђени на ви-

шевековни живот у прогонству, они су се готово свикли на погроме, понижа-
вања и перманентну друштвену, културну, социјалну, привредну, политичку
и ину маргинализацију.
Табела 1. Број и пропорција Рома у укупном становништву у источној Европи
Земља Укупно Број Рома Број Рома

становника (званично) (процене)
(званично)
милиона број % број %
Албанија 3,07 1261 0,04 90.000–100.000 3,1
БиХ 3,83 8864 0,23 40.000–50.000 1,2
Бугарска 7,93 370.908 4,68 500.000–800.000 8,7
Естонија 1,36 - - 1000–1500 0,1
Косово 2,0 34.000 1,7 45.000 2,3
Летонија 2,38 8205 0,35 13.000–15.000 0,6
Литванија 3,48 2571 0,07 3000–4000 0,1
Мађарска 10,1 189.984 1,9 520.000–650.000 5,9
Македонија 2,02 53.879 2,69 135.000 6,8
Молдавија 3,39 12.900 0,38 20.000–25.000 0,7
Пољска 38,2 12.731 0,03 15.000–50.000 0,1
Румунија 21,7 535.140 2,5 1.800.000–2.000.000 8,8
Словачка 5,4 89.920 1,67 480.000–520.000 9,3
Словенија 1,97 3246 0,16 8000–10.000 0,5
Србија 7,5 108.193 1,44 450.000–500.000 6,3
Украјина 48,5 47.6000 0,11 50.000–60.000 0,1
Хрватска 4,44 9463 0,21 30.000–40.000 0,8
Црна Гора 0,67 2601 0,43 14.000 2,0
Чешка 10,23 11.746 0,11 175.000–200.000 1,8
Извор: Bernát 2009, 12–13.
Роми су највећа паневропска мањина, како их је први пут назвала фин-

ска председница Тарја Халонен (Tarja Kaarina Halonen) у говору одржаном
24. јануара 2001. године у Стразбуру на Парламентарној скупштини Већа
Европе.2 Својим специфичностима (непостојање стандардизованог језика и
писма, изостанак седелачког начина живота, језичка, племенска и религијска
хетерогеност) ромска заједница вечито је одударала од критеријума којима се
одређује идентитет европских етничких група. Распон одношења према њима
кретао се од порицања самосвојности, преко асимилацијских тежњи, истица-
ња „проблема Рома“, као сиромашне, егзотичне културе која се одупире сва-
уживала репутацију предсказивача будућности и вештака у магији, а по чему су били познати

и средњовековни Цигани (Петровић 1976, 126–27; Fraser 1992, 46).
2
У Европски је парламент 2004. године изабрана прва Ромкиња Ливиа Јарока (Lívia Járóka),
посланица мађарске странке Fidesz (десни центар).
Роми у југоисточној Србији: од дефтера до пописа 2002. 203
ком облику повезивања, до признавања сопственог проблема неразумевања

ромске културе и прихватања њеног очувања као важне компоненте европ-
ског мултикултурног мозаика.
Максималистичке процене говоре о дванаест до петнаест милиона
Европљана ромског порекла, умереније о броју између седам и девет мили-
она. Највише их је у централној и источној Европи и у земљама бившег Сов-
јетског Савеза. Чине између 9% и 11% становништва Словачке, Бугарске, Ру-
муније и Македоније, 5% Мађарске и 2% Чешке (Ringold 2000, 1; Ringold,
Orenstein, and Wilkens 2005, 3–4).
Роми у Србији
Роми у Србији према историјским изворима

Татомир Вукановић (1983, 23) нотира да је српски краљ Стефан Дечан-
ски угостио 1323. једну циганску артистичко-акробатску дружину, а његов син
Стефан Душан 1348. прописује посебна давања за „cingarie“, који се баве по-
ткивачким и седларским занатом. Цигани ковачи помињу се још у тврђавама
Ресава (1467/8) и Смедерево (1488) (Зиројевић 1974, према: Petrović 1976, 48).
Пописи становништва упозоравају да су, у првом периоду владавине
Османлија на тлу Балкана и Србије, Роми у огромној већини припадници
хришћанства:
„Речју, масовна појава словенских имена код Рома у првој четвр-
тини XVI века не може се другачије објаснити, осим њиховим ма-
совним насељавањем Балканског полуострва много пре осман-
ских освајања. Лако прилагодљиви на нове животне услове и вер-
ски индиферентни, Роми су се брзо навикавали на словенску сре-
дину, прихватајући веру и многе обичаје и навике балканских
словенских народа. А да та 'словенизација' Рома потиче још из
предосманског периода, говори и чињеница да неретко словенска
имена носе и Роми муслимани (Стојановски 1976, 37)“.
„Значај ових потврда је вишеструк и посебно у превазилажењу
тврдњи западноевропских кругова да су Роми дошли на Балкан с
Османлијама и да су били у западним деловима Европе њихова
обавештајна служба, па је и то у прогонитељској ери био веома
снажан елемент рађања мржње према њима, па и оправдање за
масакре (Berberski 1980, 876)“.
Најстарији османлијски сачувани попис Рома потиче из 1491:
„То је попис сакупљене џизије из којег сазнајемо следеће: Цигана
хришћана било је у нахији Истанбула, Ливи Визе, Галипољу, Је-
дрену, Јамболу, Ливи Чирмену, Никопољу, Пловдиву, Ћустенди-
лу, Ливи Софији, Нишу, Крушевцу, ливи Смедереву, ливи Босни,

Призрену, Вучитрну, Видину. Укупно 3237 обичних и 211 удо-
вичких домаћинстава. У попису су, сасвим сигурно, Цигани које
је османска власт ту затекла. Нажалост, није дат број Цигана по
областима (Barkan 1964; према: Zirojević 1976, 68)“.
а важан је и званичан попис Рома Румелије из 1522/3. године, који бележи 17.191
поданика, 59,9% хришћанских и 40,1% исламизираних. Попис показује да су Цигани
живели у разним областима и местима у Србији и да су већина били хришћани, као
нпр. у Браничеву, Голупцу, Градишту, Хомољу, Крушевцу, Нишу, Лесковцу, Врању,
Руднику, Вучитрну, Пећи, Новом Пазару, Новом Брду. Муслимана је било углавном
у Смедереву, Приштини и Призрену.3
Разлика у конфесионалној припадности Рома у почетку није била основ
за стварање разлика у односу на њихов друштвени и правни статус; и једни и
други били су обухваћени институцијом муселема.4 У односу на Србе коваче
који су радили за плату, ромски ковачи радили су бесплатно, али су зато били
порески привилеговани. Ислам, као званична религија и државна идеологија,
временом остварује све већи утицај на друштвена кретања и положај припад-
ника Царства.5 Превага исламског живља код Рома остварује се како ислами-
зацијом хришћана, тако и знатнијим доласком исламских Рома из Мале Азије
у утврђене градове и новонастајуће паланке у појасу Цариградског друма.
Основа придобијања је, такође, ослобађање од одређених врста пореза, више не
по основу припадности полувојним редовима и појединцима који су на било
који начин вршили службе за потребе армије, већ по верском основу.
Олга Зиројевић (1976, 71) открива прве податке о циганским џематима
у Београду 1536. године. Муслимански џемат броји 12 људи, а хришћана је
укупно 20, мада безмало сви носе словенска народна или хришћанска имена и
сви су стално настањени. Већ 1560. у Београду је било укупно четири џемата,
односно 55 ромских домова, а крајем седамдесетих година број је порастао на
251, претежно муслиманских.
„У попису из 1536. године што се налази у Истамбулу, пописани
су сви Роми који су живели на територији смедеревског санџак-
бега у Београду. Међу њима је било 'повлашћених' и 'неповла-
шћених'. Повлашћени су оправљали лађе и обављали ковачке по-
слове. За ту службу били су ослобођени од харача, испенџе и дру-
3
Обиље података о географском распростирању Рома у Румелији, па и у југословенским
земљама, у: Вукановић 1983, 39–43.
4
„... под чим се подразумевало да су припадали истом друштвеном реду рајинског порекла,
које је било потпуно или делимично ослобођено редовних и ванредних државних и феудалних
обавеза због тога што је обављало неку војну или полувојну службу (Petrović 1976, 50)“.
5
Улогу у организованом ширењу ислама међу хришћанским Ромима имали су и Роми дерви-
ши, бележи Стојановски (1976, 41), анализом имена у ромским џематима обухваћених пописом
из 1523. године. Карактеристично је да су ромске жене махом задржавале хришћанска имена, у
складу са наглашеном улогом жене, посебно старица, у ромској традицији.
гих намета, док су неповлашћени ове обавезе морали плаћати.

Како се наводи, харач је скупљао 'цигански харачлија', а испенџу
је наплаћивао 'цигански санџакбег' (Đurić 1976, 176)“.
„Цигански харач“, као специфична врста харача, открива другу врсту
дискриминаторског одношења према ромској раји од стране владајућег слоја
у централизованој Османској империји. Иако се држава није мешала у њихо-
ве обичаје, језик и друге међусобне односе уколико нису противуречили ва-
жећим прописима, ромски је народ био у обавези плаћања ове особене „џи-
зије“ за то одређеном лицу из сопствених редова. За положај Рома у средњо-
вековном периоду основни значај имала је канун-нама у Румелији издата
1530. године.
За сваку државну управу од виталног значаја било је редовно убирање
новчаних намета, па су тако сви Роми, независно од групе и занимања (од
правила су изузимани једино појединци који се старају око тврђава или су ко-
вачи, а о томе поседују царску заповест или писмо беглербега), морали да
плаћају годишњи данак, најчешће у два маха. И раније, под Турцима, и у Ср-
бији после ослобођења, харач су од Рома наплаћивали за то нарочито овла-
шћени људи, који су се звали циганске харачлије. Над свима њима био је је-
дан главни харачлија – харачлибаша или врховни управитељ. У почетку је
ово намештење важило годину дана, да би се временом за трајно усталило.
„По ономе што се о понеким харачлијама налази записано, то су
били људи сасвим ниског положаја и без икаквих способности.
Углавном су их одликовале слабе моралне квалификације, одава-
ње бројним пороцима и зло поступање у разним приликама. Они
су, поред сакупљања 'слободе циганске' (харача), Ромима упра-
вљали, судили им, кажњавали их и извршавали пресуде сами и
потпуно по свом нахођењу (Тодоровић и Ђорђевић 2000, 331)“.
Судска власт харачлија престала је тек са увођењем Устава од 1838.
године. Званично, харачлук ромски бива укинут у лето 1853. године одлуком
кнеза Милоша, али не и Ромима скитачима. Тек су Законом о непосредном
порезу од 14. јуна 1884. године и они подведени под плаћање исте порезе и
уведени у сва грађанска права, као и остали грађани Србије.
Татомир Вукановић бележи у освит XIX века, 1800, Роме испираче зла-
та у селу Јелашница, на реци Грамађи, код Ниша (Здравковић 2008, 71). Пре-
ма попису из 1834, у Србији је било 18.000 Рома, 12.000 према оном из 1854,
док их је 1895. било 46.212 (8612 у градовима, а 37.591 у селима). Године
1921. свега их је 34.919. Из потребе да сачувају сопствени опстанак у немир-
ним временима, али и да побегну од различитих новчаних намета, Роми нису
прибегавали само националном неизјашњавању већ и асимилацији са окру-
жујућим етносима, посебно у време турске владавине. Тако поједини истра-
живачи Каравлахе описују као порумуњене, Мађупе и Ашкалије као поарба-
нашене, Ђогровце као посрбљене, Габеље као поцрногорчене, Еђупце као

бугаризоване, македонизоване и потурчене Роме.
Тихомир Ђорђевић (1984а), систематски пратилац модерних струјања у
европској и светској етнологији и фолклористици на прелазу деветнаестог у
двадесети век, први је означио правце миграција и зоне настањивања у јуж-
ним српским областима ромског досељеничког становништва, које са собом
доноси бројне оријенталне културне елементе и придружује их ниски важних
чиниоца за уобличавање традиционалне културе балканских народа. Он по-
лази од тезе да су се Роми у Србију досељавали постепено и са четири разли-
чите стране. У складу са тим, разликује Турске Цигане, Беле Цигане, Влашке
Цигане и Мађарске Цигане.
Роми у Србији према последњем попису

Према подацима пописа из 2002. године (спроведен на територији цен-
тралне Србије и Војводине), у етничкој структури Србије (без Косова и Мето-
хије) Срби као већински народ чине 82,9% укупног становништва, док су нај-
заступљеније националне мањине Мађари (3,9%), Бошњаци/Муслимани
(2,1%), Роми (1,4%) и Југословени (1,1%).
Табела 2. Кретање броја декларисаних Рома у Србији 1948–2002. године
1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.6

Србија 52.181 58.800 9826 49.894 110.959 138.645 108.193
Цент. Србија 33.366 35.371 3312 27.541 57.140 69.972 79.136
Војводина 7585 11.525 3312 7760 19.693 24.366 29.057
Кос. и Мет. 11.230 11.904 3202 14.953 34.126 44.307 -
Извор: Кнежевић 2007, 81.
Од укупног броја припадника ромске националне мањине (108.193) ве-

ћина је настањена у Београду, у северозападном делу централне Србије, у
Војводини и у појединим окрузима у јужној Србији, највише у хетерогеном
Пчињском, односно у општинама Сурдулица и Бујановац; најмање их је у
санџачким општинама и југозападној Србији. У војвођанским равницама нај-
више их је у Средњебанатском, Јужнобачком и Сремском округу и великим
градским центрима: Зрењанин, Нови Сад, Кикинда, Суботица и др.
Описана територијална дистрибуција не одступа од стварности, али од-
ступају наведени пописни бројеви. Јакшић и Башић (2005), на основу оп-
сежног емпиријског истраживања Ромска насеља, услови живота и могућно-
сти интеграције Рома у Србији, констатовали су да у 593 ромска насеља већа
од 100 житеља или у којима је евидентирано више од 15 породица живи
201.353 Рома староседелаца и 46.238 Рома расељених са Косова.
6
Из укупног броја Рома у Србији изостављен је број Рома са територије Косова и Метохије,
где није био спроведен попис становништва 2002. године.
Карта 1. Распрострањеност ромских насеља у Србији

Извор: Јакшић и Башић 2005, 38.
Истраживањем нису обухваћени Роми који живе у мањим местима, као

ни они дисперзирани у урбаним центрима, што додатно увећава укупан број.7
Раскорак између званичних статистичких података и фактичког стања о броју
Рома, не само у Србији, има своје објашњење:
7
Процене представника ромских организација и цивилног сектора упућују на 450.000 до
800.000 припадника ромске националне мањине насељених у Србији.
„У многим земљама изражено је 'административно етничко чи-

шћење' Рома и примењује се 'статистички геноцид' над припадни-
цима ове етничке заједнице. Методи такве латентно рестриктивне
демографске политике према Ромима свакако произилазе из тра-
диционалних предрасуда и стереотипа, али и из настојања држава
да прикрију реално стање у вези са социјално-економским про-
блемима Рома чије решавање изискује знатна средства и дру-
штвену солидарност (Јакшић и Башић 2005)“.
Статистика, даље, казује да је у централној Србији 72,8% Рома навело
ромски као матерњи језик, а 25,3% српски. Истовремено, на подручју Србије
постоје два дијалекта: гурбетски и арлијски. Првим се служе православни
Срби (у централној Србији и Војводини) и под утицајем је српског језика.
Другим говоре Роми исламске вероисповести, а настао је под снажним утица-
јем турског и албанског језика. У погледу религијске припадности, у централ-
ној Србији највећи број Рома изјаснио се за православље (38.500 или 48,7%),
следе ислам (15.600 или 19,7%) и протестанти (3200 или 4%) (Попис стано-
вништва 2003).
Стопа наталитета ромске популације у Србији (23,5 промила) више од
два пута већа је од наталитета Срба (10,3 промила), док је стопа морталитета
готово двоструко мања (7,3 насупрот 13,6 промила). Разлике су још изразити-
је када је реч о природном прираштају, који је код Рома највиши (16,2 проми-
ла), чак и у европским оквирима (изузев код Албанаца). Али, иако је стопа
смртности нижа од српског просека, због младе старосне структуре
„за Роме су карактеристичне натпросечне специфичне стопе смр-
тности у свим старосним кохортама, при чему је стопа мортали-
тета одојчади, као добар индикатор квалитета животног стан-
дарда, нивоа здравствене заштите и социоекономског положаја
популације и даље изразито висока (Радушки 2003, 277)“.
За Ромкиње је карактеристична релативно висока плодност: на почетку
фертилног периода трећина млађих од 20 година је већ рађала (код осталих
националности између 3,5 и 7,5%), чак 73% жена у старости од 20 до 24 годи-
не (код осталих испод 50%), док у знатно мањој мери рађају после 25 године.
Репродуктивно понашање Рома одликује и висок ванбрачни наталитет (про-
ценат ванбрачне деце међу живорођеном је преко половине). Просечна ста-
рост Рома, према последњем попису, износи 27,5 година, преко 70% стано-
вништва млађе је од 40 година, док је удео лица изнад 60 година само 6,8%.
Младост ромске популације утиче на низак степен економске активно-
сти (32,8%), велики број издржаваних лица (54,5%) и висока незапосленост;
ниска запосленост индукована је и неповољном образовном и квалификаци-
оно-професионалном структуром, дискриминацијом приликом запошљавања
и сличним факторима. Једна петина ромске популације старије од десет годи-
на је неписмена (највише у узрасној доби између 20. и 39. године), уз значајне

полне разлике (11,8% мушкараца и 27,6% жена). Четвртина их је без школске
спреме, 36% има непотпуно основно образовање, 29% завршену основну
школу, 7,8% стекло је средњошколску диплому, а само 0,1% факултетску (Ра-
душки 2007a, 49).
Роми у југоисточној Србији
Роми у југоисточној Србији према историјским изворима

Турски пописи из XV и XVI века обухватали су јужне српске земље као
административна подручја турске царевине, а заједно с другим становни-
штвом и Роме као харачке обвезнике.
Попис Нишког кадилука из 14988, осим Ниша, обухватао је и 121 село,
чије је већинско становништво било хришћанско. Било је 3911 обичних и 331
удовичко хришћанско домаћинство, као и 1131 неожењени одрасли мушка-
рац. Муслиманских кућа било је укупно 212, од тога 56 исламизираних; жи-
вели су у граду Нишу и у 16 села.
Посебно је, први пут, уписан ромски живаљ: укупно 294 потпуна дома-
ћинства и пет удовичких кућа с приближно 1500 житеља, претежно хришћан-
ских, за које се претпоставља да су се ту доселили пре турских освајања. Ти-
мар је обухватао девет катуна, од тога један чисто муслимански (Катун Ди-
митрија Малог /Küčük/; Катун Тодора, сина Станимира; Катун Димитрија
Драже, сина Тодора; Катун Радича, сина Борисала; Катун Мутије, сина Мила;
Катун Дује, сина Душа; Катун Степана, сина Дичка; Катун Марка Мустафе
и Катун Алије, сина Хусејина конвертита). По глави је давано годишње 25
акчи испенџе и порез за крвнину и за прву брачну ноћ. Према султанској на-
редби, они муслимани који напусте катун били су обавезни да дају испенџу
као неверници, а ако су становали у граду, од ожењених су се узимале по 22
акче, а од неожењених девет акчи. За неког Ајдина забележено је да је ковач
(Васић, Зиројевић и Стојановски 1992). Оваквим одредбама покушавала је
османска власт да одвикне Роме од чергарског живота и веже их за земљу,
обезбеђујући тако попуњавање државне благајне, али и успешнију контролу
овог дела балканског становништва. Мере уређивања правног положаја ром-
ског становништва у царству још су ригорозније постављене кануном из
1530. године.
Порески третман Рома у нишком кадилуку представљао је јединствену
појаву у европској Турској: нису поданички припадали неком посебном спахи-
ји, већ су преко својих старешина плаћали новчане дажбине у кадилуку у којем
су се налазили, односно у санџаку у којем су се кретали (Ћирић 1995, 183).
8
Дефтер почиње Кануном за Ниш, а затим следи наслов: Дефтер имена раје Ниша, у ливи
Смедерево, са приходима од хасова мириливе, заима и тимара спахија у споменутом вилајету.
У самом Нишу помиње се 1523. године џемат осам ромских кућа, чији
је старешина био Ширмерд, син Караџе (Бојанић 1983, 154).
Попис прикупљене „неверничке џизје“ из 1530/31. године међу Ромима
у Румелији утврђује број Рома у шест кадилука Србије: нишки је обухватао 296
хришћанских, 108 муслиманских и четири удовичке куће (Петровић 1976, 55).
„У једном попису који је настао свакако пре 1548. године у нишкој
нахији забележена су два џемата Цигана хришћана, њих 38. У самом
Нишу било је, чини се, настањено осам џемата, односно 130 домова,
претежно хришћана. У исто време и у Прокупљу је био стално
настањен џемат Цигана-муслимана, 10 домова...
Већ поменути Цигани мехтери – свирачи – у Врању уписани су и
средином друге половине XVI века. Било их је 16 кућа и два не-
ожењена – могућно је и више, јер дефтер нема почетка – сви су,
као и раније, били муслимани (Зиројевић 1976, 72)“.
Сличан попис из 1570. оставља траг о варошком становништву Лесковца:
„...међу којима и 13 кућа Цигана муслимана, уписаних одвојено
од осталих муслиманских и хришћанских становника (као да су
били настањени у посебној четврти, махали). Међу пописаним
Циганима налазила се и једна породица означена као тек покр-
штена, исламизована. Ово свакако упућује на претпоставку да се
ради о лесковачким хришћанским Циганима досељеницима, који
су на свом путу из домовине ка Турској већ примили хришћан-
ство, као и на то да су их Турци исламизирали у време када се вр-
шила исламизација српског становништва у Лесковцу (Zirojević
1983; према: Стојанчевић 1984, 138)“.
Благо повећање удела муслиманских ромских домаћинстава (17 од уку-
пно 135) међу обухваћеним пописивањем 1710. године, у поређењу с варо-
шким Ромима из ранијег периода, упућује на тренд опадања хришћанске по-
пулације.
Стојанчевићева (1984) примећује да је грађа о Ромима у јужносрбијан-
ским варошицама и касабама током XVII и XVIII века „узгредна и непотпу-
на“, да се најчешће своди на спорадичне записе и путописне белешке дипло-
мата и ретких научника на пропутовању за Цариград и Солун. Шкрте инфор-
мације Роме осликавају као становништво најнижих социјалних и професи-
оналних категорија (поткивачи, ковачи, клинчари, рудари околних рудокопа
гвожђа), те као земљорадничке аргате, надничаре и скитнице. Насељени су у
оазама око Грделице, данашњег Владичиног Хана и Масурице. Ситуација се
мења крајем XVIII и почетком XIX века када снажне емиграционе струје по-
ражених турских снага под Бечом и Будимом запљускују јужне пределе, а са
њима у повлачењу и помоћна ромска радна снага. У другој половини XIX ве-
ка у Лесковцу је било 30, у Врању, заједно са Врањском Бањом, 50, и у Про-
купљу 20 ромских домова; Масурица у врањском пашалуку има читавих 200

домова вредних прерађивача гвоздене руде из масуричких рудника. Врањски
Роми описују се као скитачи и музиканти, а њихове играчице „налик на Есме-
ралде“. Феликс Каниц, приљежни записивач збивања у Србији пре и након
ослобођења од Турака, оставља белешку о 197 ромских хришћанских и му-
слиманских душа у Алексинцу, тада пограничној вароши. Од укупно 1114
становника исламске вере у Нишу оног доба, 1018 их је припадало Ромима, а
у Пироту од 262 укупно целих 259.
По ослобођењу од турског јарма 1878. једино се у варошима (Ниш, Пи-
рот, Лесковац, Врање, Прокупље) са већ развијеним етничким језгром ром-
ског становништва у издвојеним махалама на периферији оно уредно попи-
сује одвојено од осталих Муслимана. Милан Ђ. Милићевић, позивајући се на
прве сачињене евиденције из 1879, наводи у Нишу 797, а у Лесковцу 280 Ро-
ма (иако први попис становништва „нових округа“ није садржавао посебну
рубрику за ромске поданике). Први објављени статистички прегледи (1882)
војних управа у новим државним границама евидентирају укупно 5860 стано-
вника ромског порекла (3063 мушка и 2997 женских) или 1,65%; по вери још
увек нису издвојени (Стојанчевић 1984, 141). Предњачио је по бројности ни-
шки (1980 становника) и врањски округ (1640), најмање их је било у пирот-
ском (889), а настањенија су сеоска насеља, за разлику од варошких пре осло-
бођења.
Најстарије нишке ромске мале, настале током турске просторне органи-
зације Ниша на забаченим и избегаваним земљиштима, између осталог, све-
дочиле су о простирању турског насеобинског организма у XVII и XVIII веку:
„Поменули смо и четири мале Рома (циганске мале). Једна – де-
лимично и данас сачувана – налазила се на периферији ондашње
Београд-мале, на спољној страни јарка који је штитио Београд-
малу (у близини данашње аутобуске станице). Друга, такозвана
Стамбол капија мала, лежала је на спољној страни јарка у близи-
ни Пиротског пута, на источној страни данашњег Синђелићевог
трга (очувало се до данас осам кућа). Трећа или Рабаџи-мала, на-
лазила се на спољној страни Арнаут пазара, иза садашњег Еко-
номског и Правног факултета (чувало се пет кућа; од 1930. годи-
не имала је око 33–36 кућа). Четврта, или Чаир-мала, налазила се
на данашњем раскршћу Душанове и Војводе Мишића улице (по-
сле поплаве 1948. године већина њених становника преселила се
у данашњу Черга-малу) (Ћирић 1984, 191)“.
Колико год да су се пре тога придржавали правила вере, нестајањем џа-
мија и хоџа који су обављали особене верске обреде, у независној Србији су им
могућности за тако нешто биле сужене. Крећу и прве акције посрбљивања „не-
верујућих српских поданика“, најпре је у тимочкој епархији то чинио епископ
тимочки Мелентије, о чему извештава Тихомир Ђорђевић (1984б, 43):
„Тек расписом Министарства унутрашњих дела од 19. јануара

1899. године препоручено је полицијским и општинским власти-
ма да воде строго рачуна о Ромима, који се у њиховом рејону на-
лазе или затекну, па да за сваки случај рођења или смрти јављају
надлежном свештенику, како би он то тачно завео у црквене про-
токоле, одакле свештеници ваде податке и шаљу их статистичком
одељењу Министарства народне привреде, којем су подаци врло
потребни за статистику природног кретања становништва Краље-
вине Србије“.
У пописним рубрикама моравског, врањског, пиротског и топличког
округа 1890. године Роми нису представљени као равноправна категорија
инородног становништва у погледу признавања народности и конфесије, већ
као становништво „хришћанске вероисповести, без одређене народне припа-
дности“; преостао је само још матерњи језик, као изворна идентитарна кара-
ктеристика која се може пратити. На описани начин побројано је, уза сва
ограничења статистичке методологије и важећих друштвених околности, 8686
Рома у четири округа јужне Србије, много више него 1884. године. Опада и ра-
сипа се варошко, а како-тако опстају, као компактне насеобине, махале на пе-
риферији или прилазима граду. Сеоба је приметна и ка сеоским насељима. Су-
марно посматрано, највише ромског становништва било је настањено на по-
дручју општина у срезовима врањског (нарочито у срезу масуричком), нишког
(у срезу лесковачком и нишком), а мање у окрузима пиротском и топличком.
„Од 1890, па све до пописа становништва Србије после 1945. го-
дине, више не налазимо издвојене податке за ово становништво у
ослобођеним крајевима. У периоду после 1900. (и у првој децени-
ји 20. века) пописан је само укупан број становника по матерњем
језику: тада су Цигани у Србији бројали укупно 46.148 становни-
ка (9059 у варошима). У годинама после Првог светског рата би-
ли су цигански становници пописани 'по вери' и према 'матерњем
језику', заједно са 'муслиманима' и 'другим несловенским' стано-
вницима по окрузима Србије (без издвајања циганског становни-
штва) (Стојанчевић 1984, 144)“.
Исцрпан опис ромских мала (махала) градова југоисточне Србије (Ниш,
Пирот, Лесковац) оставио нам је Јован Ћирић (1979, 1991), зачетник демо-
графских истраживања овог дела наше земље. Лоциране вазда на периферија-
ма, немо сведоче о пружању варошких граница између XVII и XIX века. Ни-
шом се распростире седам мала (Београд-мала, Стамбол капија мала, Рабаџи-
мала, Чаир-мала, Черга-мала, Нишавско корито, Циглана-мала9), од којих су
најстарије – три првопобројане – од истурених пунктова у време настајања
9
О урбанистичком организовању побројаних „ромских резервата“ у данашњици информатив-
но у: Цекић 2000.
доспеле у само урбано језгро, а најмлађе постају замеци неких нових струја-
ња, како у економском и културном животу самих Рома, тако и у организми-
ма градских англомерација. Мале из далеке прошлости, у близини улазно-из-
лазних саобраћајница и на тзв. ничијој земљи, одговарале су тадашњим спе-
цифичним занатима и услугама убогог ромског народа, сведочећи и о одно-
шењу већинског становништва према народу луталачке природе. Оне из бли-
же прошлости пресликавале су промењену занатско-патријархалну структуру
и већу ослоњеност на градску вреву у обезбеђивању услова свакодневне
егзистенције. Пирот има своју Тијабару и Пазар, али и Нову малу, а Лесковац
Сат-малу, Подворце и у најновије доба Ново насеље „Славко Златановић“.
Коцкице мозаику званом ромске мале у нишком урбаном гротлу придо-
дао је својим писањем Ива Трајковић (1991), кустос Народног музеја у Нишу.
Сачувао је сећање на Шећер-малу, засебну целину унутар постојеће Стамбол
капије мале, у непосредној близини Народног позоришта и бившег Дома
ЈНА, као и на Јагодин-малу на десној обали Нишаве, у близини ранохришћан-
ских гробница, чијих је двадесетак кућа након Другог светског рата поруше-
но, а житељи пресељени у друге постојеће махале. Неуспело пресељавање
староседелаца Рома у села нишке општине, након велике поплаве 1948. годи-
не, узроковало је повратак незадовољних староседелаца у новоформирану ма-
лу „Црвена звезда“, увек на злу гласу по условима за нормалан живот. А сре-
дином двадесетог века израсла је „Мраморска II“ мала унутар Сточног трга,
тј. Черга-мале, на запуштеном земљишту крај градске реке.
У овим малама живи неколико ромских група: Арлије, Гурбети, албан-
ски Роми и српски Роми (руски Роми Лејаши и румунски Роми у незнатном
су броју). До распада заједничке државе, половина радно способног ромског
становништва проналазила је пут до државних предузећа, обављајући макар
најпрљавије и најмање тражене послове. Следила је трговина, по угледу на
предратне телале, најпре седамдесетих година двадесетог века џинсом са
пијаца у Трсту, а у време инфлаторних југословенских деведесетих година
прошлог века шопинг-турама до Бугарске, Турске и Румуније; Рома накупаца
зеленишом никад није било превише за пијачним тезгама. Остали су развили
разнородна занимања, обезбеђујући најчешће тек минималну егзистенцију се-
би и укућанима. Нишки Роми били су познати носачи терета – амали, кочија-
ши – рабаџије и џамбаси – трговци коњима, док о традиционалном и тешком
ковачком послу сведоче две и данас постојеће радње. Увесељавање гостију на
свечаностима врсним вишечланим оркестрима био је заштитни знак, посебно
Арлија, док су Арлијке биле по поштењу и радиности надалеко познате спре-
мачице и чистачице нишких господских кућа. Чергарима, несклоним сталном
занимању, више је одговарало сезонско надничење ван Ниша, док су вештије
жене по околним селима за надокнаду у новцу и натури лечиле мештане и га-
тале картама, али се није презало ни од просјачења и крађе. Немали број еко-
номско најнемоћнијих Рома упустио се у свакодневно сакупљање секундар-
них сировина. Некада су се у нишким малама могли сусрести свињогојци, ка-
сапи и посластичари, али је вал савремености однео у заборав некада цењена

занимања, као што се то десило и са ситарима, корпарима, воденичарима,
оштрачима ножева, браварима и др.
Враћајући се деценију касније ромским темама, Трајковић (2000) је саку-
пио исцрпну грађу о изгледу породичних домаћинстава, здравственим прили-
кама у махалама, ношњи, личним именима и презименима, просветним и соци-
јалним (не)приликама, спортском и забавном животу, обичајима из животног
циклуса, традиционалним празницима, култним местима, религији, песмама и
причама и учествовању нишких Рома у народноослободилачкој борби.
Посебан допринос упознавању прошлости старих нишких Рома између
два светска рата, а тиме и развејавању предрасуда о њима, дао је Ненад Јашић
(2001). Пребирући по документима и фотографијама, трагајући за аутенти-
чним казивањима, у форми кратких и информативних пасажа, отргао je од за-
борава слике о негдашњем ромском животу, пореклу, веровањима и обичаји-
ма и професијама својих суграђана.
О буђењу националне свести свог народа у лесковачком крају почетком
двадесетог века извештава Тане Куртић (1996, 2004). Већ 1926. године фор-
мирано је спортско (лоптачко) друштво „Полумесец“, које је у каснијој исто-
рији доживело неколико трансформација, тридесетих година основано је и
неколико културних дружина окренутих неговању традиције ромских песама,
игара и обичаја. Културно-уметничко друштво „Шевкет Ибраимовић“ један
је од иницијатора прве Смотре културних достигнућа Рома Србије 1974. го-
дине. У најстаријој махали из XVI века, Сат-мали, живе већим делом лескова-
чки Гурбети, а Арлије су бивствовали у истоименој махали у старом делу гра-
да познатом под називом Подврце, никлој услед експанзивне обраде конопље,
занату који су од комшија Срба преузели Роми из Лесковца, Врањске Бање и
околних села. Седме деценије двадесетог века почела је изградња породичних
кућа у трећем ромском насељу, услед пренасељености суседног у Подврцу, али
мимо важећих урбанистичких планова. Осим као конопљари, локални Роми
били су познати и као ковачи, носачи, чистачи, џамбаси, сепеткаши, музикан-
ти, а редовно су се походила пољопривредна добра у Војводини у време сезон-
ских послова; у новије време немали број их се упослио у лесковачкој текстил-
ној и металској индустрији. Поред Василице и Ђурђевдана, изворни ромски
празници су и бал за кућу (abav e čerese) и ромска свадба (romaano bijav).
Исцрпан запис о пореклу, обичајима и традицији грделичких Рома од да-
внине до данашњице оставио нам је Добривоје С. Ранчић (1971). Прво окупља-
ње разасутих ромских породица у колоније започиње одмах по ослобођењу
јужног Поморавља од Турака; прву, у подножју брда Кале, подигла су уста-
ничка браћа Ђорђе и Никола Ранчић, друга је прозвана Калаџијска махала.10 У
Предејану и Владичином Хану живе Ђорговци, који се на пописима предста-
10
У међувремену нарасла насеља измештена су 1948. године током изградње регионалног пута
Београд–Ниш–Грделица–Скопље у ново насеље „Буљкез“.
вљају као Срби и приврженици православља. Поред ковачког посла, корпаре-

ња и матрапазлука, основно ромско занимање у Клисури била је блех-музика
са оркестрима од пет до десет чланова, заснована на традицији некадашњих
зурлаша, гочобија и барабана. Грделички дувачки оркестри редовни су уче-
сници, али и освајачи награда на престижном Сабору трубача у Гучи од њего-
вог оснивања. Групе слабијег квалитета одлазиле су у њиве и винограде и пе-
смом и добрим расположењем крунисале задовољство убирања плодова.
О Ромима, „нашим добрим комшијама“, њиховом актуелном положају
у „Вилином граду“, посебно њиховом религијском профилу, пишу у послед-
њој деценији нишки социолози-ромолози на челу са Драгољубом Б. Ђорђеви-
ћем (Ђорђевић 2000, Đurović i Đorđević 1996, Ђорђевић и Тодоровић 1999,
2002, 2009, Todorović 2003, Živković 2002).
Роми у југоисточној Србији према последњем попису

У стручним комуникацијама засебна културно-религијско-географска те-
риторија пет округа са укупно 27 општина – Нишавског (Алексинац, Ражањ,
Карта 2. Југоисточна Србија (окрузи и општине)

Сврљиг, Мерошина, Дољевац, Гаџин Хан), Топличког (Куршумлија, Блаце,

Прокупље, Житорађа), Пиротског (Бела Паланка, Пирот, Димитровград, Бабу-
шница), Јабланичког (Црна Трава, Власотинце, Лесковац, Бојник, Лебане, Ме-
двеђа) и Пчињског (Сурдулица, Владичин Хан, Врање, Босилеград, Трговиште,
Бујановац, Прешево) и градом Нишом, укупне површине 14.010 квадратних ки-
лометара, са око 1.100.000 становника у просеку током друге половине двадесе-
тог века – најчешће се дефинише као југоисточна Србија (Крстић 2007, 3).
Према резултатима Пописа становништва, домаћинстава и станова
2002. године, укупан број декларисаних Рома у Србији (без Косова и Метохи-
је) износи 108.193, што чини удео од 1,44% у укупном становништву Србије
и ставља их на треће место по бројности националних мањина (иза Мађара и
Бошњака).
„Од укупног броја декларисаних Рома у Србији, 73,1% живи на те-
риторији централне Србије, а 26,9% у Војводини. Највећа концен-
трација декларисаних Рома је у Београду, где их има 19.191, односно
17,7% од њиховог укупног броја. После Београда, Роми су најброј-
нији у општинама Лесковац (6689, односно 6,5% од укупног броја
Рома у Србији), Ниш (5242, односно 4,8%), Врање (4647, односно
4,3%) и Бујановац (3867, односно 3,6% од укупног броја Рома у Ср-
бији) (Кнежевић 2007, 80–81)“.
Према резултатима последњег пописа становништва из 2002. године,
преовлађујућа бројност српског становништва присутна је у свим окрузима и
скоро свим општинама југоисточне Србије (86,9% укупног становништва ју-
гоисточне Србије). Од националности, најбројнији су Албанци (5,5%, најви-
ше у општинама Бујановац и Прешево), Роми (3,6%, највише у општинама
Бојник – 10,4%, Сурдулица – 9,6%, Бујановац – 8,9% и Бела Паланка – 8,5%)
и Бугари (1,6%, највише у општини Димитровград и Босилеград). Ромског
становништва нема у само три општине југоисточне Србије: Црној Трави, Бо-
силеграду и Трговишту.
Удео Рома настањених на подручју југоисточне Србије у укупном броју
припадника ове народности у Србији је врло велик, мада променљив (25,8% у
1961. години, а затим 38,6%, 29,9%, 26,3% и 35%, према редоследу година по-
писа). Роми су у 2002. години били настањени у свим општинама, изузев Цр-
не Траве, Босилеграда и Трговишта, у највећем броју у општинама Лесковац,
Врање и Ниш (17.323, односно 45,7%). Највећи удео Рома забележен је у оп-
штинама Бојник (10,4%), Сурдулица (9,6%), Бујановац (8,9%) и Бела Паланка
(8,5%), у осталим општинама испод 6%.
Табела 1. Број Рома по окрузима у југоисточној Србији према попису из 2002.
Округ / општина Број Рома

I Нишавски округ 9224
1. Ниш 5687
2. Алексинац 1434
3. Гаџин хан 179
4. Дољевац 1049
5. Мерошина 588
6. Ражањ 182
7. Сврљиг 105
II Топлички округ 3338
1. Блаце 70
2. Житорађа 1142
3. Куршумлија 317
4. Прокупље 1809
III Пиротски округ 3344
1. Бабушница 128
2. Бела паланка 1228
3. Димитровград 68
4. Пирот 1920
IV Јабланички округ 9900
1. Бојник 1363
2. Власотинце 277
3. Лебане 1163
4. Лесковац 6989
5. Медвеђа 108
6. Црна трава -
V Пчињски округ 12.073
1. Босилеград -
2. Бујановац 3867
3. Владичин хан 1118
4. Врање 4647
5. Прешево 322
6. Сурдулица 2119
7. Трговиште -
Укупно 37.879
Извор: Попис становништва 2002.
Уместо закључка
Највећа недоумица у употреби званичних статистичких података о на-
ционалној припадности произилази из чињенице да се пописна методологија
у њеном одређењу руководи субјективним (не)изјашњавањем лица, односно
поистовећује појмове „етничка опредељеност“ и „етничко порекло“ (Raduški
2007b). Тако нешто омогућује привремену (услед политичких, социјалних и
психолошких разлога) или сталну промену националности (услед асимила-

ционих процеса) приликом пописног декларисања у различитим периодима и
„искривљује“ слику о популационој динамици, посебно мањинских етничких
заједница.
Пренесено на причу о најмногољуднијој паневропској мањини, научно
сагледавање кретања броја Рома у Србији ослања се искључиво на у датом
моменту „самодекларисане“ Роме, дакле, не и оне који ромско порекло скри-
вају из иних разлога. Управо је податак о заступљености ромског становни-
штва у укупној српској популацији један од најнепостојанијих: драматично
флуктуирање цифара између два статистичка циклуса не дозвољава поуздане
пројекције, нити креирање будуће популационе политике. Тако се, на пример,
у односу на 1953. десило шестоструко умањење броја Рома у 1961. години, да
би тај број наново петоструко нарастао у 1971. години (на територији југо-
источне Србије речена етничка сажимања била су још израженија).
Неколиким се претпоставкама могу појаснити колебања у националном
декларисању Рома у Србији између 1948. и 2002. године:
1. методолошке мањкавости – за разлику од 1953, на пописници и у
упутствима за пописивање из 1961. године Роми нису били укључени у такса-
тивно набрајање назива народности;
2. подложност процесу асимилације – иако је реч о историјском проце-
су којем су подложне и друге нације, знано је ромско стапање с етносима са
којима обитавају на заједничком простору, посебно већинским;
3. етничка мимикрија – притворно одустајање од властитог порекла и
заклањање иза идентитета социјално фаворизованих народа (обично већин-
ског) зарад остваривања бољих предуслова за друштвену промоцију;
4. национално буђење крајем шездесетих година прошлог века11 и укљу-
чивање у покрет ромске еманципације на светском нивоу12;
5. тешкоће извршења пописа на терену – подозривост Рома према по-
писивачима, али и друштвене предрасуде према ромском народу код самих
пописивача, које се манифестују избегавањем да зађу у ромске домове у ма-
халама или ослањањем на непоуздане информаторе у прикупљању информа-
ција о многочланим домаћинствима.
Сузбијање узрока етничке мимикрије чини нам се најцелисходнијим
путем за измену актуелног социо-културног положаја Рома у Србији. Али, не
доношењем стерилних стратегија за социјалну афирмацију и интеграцију и
патерналистичким заклињањем политичких актера на спремност за решавање
11
Оснивање првих ромских удружења, укључивање у образовни систем, али и комерцијализа-
ција ромске музике и гастарбајтерски одлазак у западне земље.
12
Први Светски конгрес Рома одржан је у Лондону 1971. године, а за првог председника иза-
бран је Слободан Берберски, угледни књижевник из Зрењанина. На трећем конгресу у Гетин-
гену (Немачка) маја 1981. године за председника је изабран Саит Балић, инжењер из Ниша,
тадашњи председник Савеза друштава Рома Србије. На четвртом конгресу у Варшави (Пољска)
1990. године за председника је изабран Рајко Ђурић.
„ромског проблема“, већ истинским подупирањем поверења „гаџа“ у Роме.

Бег од административне евиденције вид је ромског отклона од нетолерантног
већинског окружења и тегобне свакодневице (Jovanović 2003). Када буду пре-
познали искрене импулсе суседа да их упознају, разумеју и успоставе дијалог
са њима, онда ће се Роми без бојазни одлучити на истицање сопственог етни-
чког порекла у званичним пропитивањима.
П. С. У светлу припрема за реализацију јесењег пописа у Србији, не би било згорег да се у уло-
зи ангажованих пописивача за обухват ромске популације појаве и сами Роми.
Berberski, Slobodan. „Romi između carstava“. Pregled LXX (1980): 865–880.
Bernát, Anikó. „Roma in Eastern Europe“. Social Sciences Eastern Europe (Thematic Series: Roma
in Central and Eastern Europe) 2 (2009): 12–16.
Бојанић, Душанка. „Ниш до великог рата 1683. – Верски и етнички састав становништва“. У:
Историја Ниша, I, уредила Даница Милић, 133–156. Ниш: Градина и Просвета, 1983.
Васић, Милан; Зиројевић, Олга; Стојановски, Александар. „Попис Нишког кадилука из 1498.
године“. У: Споменик, CXXXI, књ. 7, уредник Радован Самарџић, 97–148. Београд:
Одељење историјских наука, 1992.
Vukanović, Tatomir. Romi (Cigani) u Jugoslaviji. Vranje: Nova Jugoslavija, 1982.
Ђорђевић, Драгољуб Б., ред. Роми наше комшије (Доњокомренски Роми). Ниш: Комренски
социолошки сусрети, 2000.
Ђорђевић, Драгољуб Б. и Тодоровић, Драган. Јавор изнад главе (Класична вера и ромско-
православна сеоска гробља). Ниш: Комренски социолошки сусрети, 1999.
——. „Zajde Badža“. Kultura 103/104 (2002): 166–183.
——. Устала Јемка (Текије, тарикати и шејхови нишких Рома) / Jemka has Risen (Tekkias,
Tarikats and Sheiks of Niš Romas). Ниш: Филозофски факултет у Нишу, 2009.
Ђорђевић, Тихомир Р. Наш народни живот, том 2, књ. 6. Београд: Просвета, 1984а.
——. Наш народни живот, том 3, књ. 7. Београд: Просвета, 1984б.
Đurić, Rajko. „Narod bez ičega (Prilog romskom pitanju)“. Kulturni radnik 3 (1976): 175–179.
Ђуровић, Богдан и Ђорђевић, Драгољуб Б. „Обреди при великим верским празницима код
Рома у Нишу“. У: Етно-културолошки зборник, књ. 2, 66–72. Сврљиг: Етно-културолошка
радионица, 1996.
Živković, Jovan. „Položaj Roma u jugozapadnoj i jugoistočnoj Srbiji (društveno-kulturna pozadina)“.
U: Kulturni i etnički identiteti u procesu globalizacije i regionalizacije Balkana, priredili
Ljubiša Mitrović et. аl., 158–174. Niš: CBS, JUNIR i Punta, 2002.
Здравковић, Данијела. „Татомир Вукановић о Ромима у Југославији – Прилог социјалном
преображају ромске популације у Србији“. Теме 32, број 1 (2008): 67–76.
Zirojević, Olga. „Cigani u Srbiji od dolaska Turaka do kraja XVI veka“. Jugoslovenski istorijski
časopis 1–2 (1976): 67–77.
Jakšić, Božidar i Bašić, Goran. Umetnost preživljavanja (Gde i kako žive Romi u Srbiji). Beograd:
Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2005.
Jašić, Nenad. Stari niški Romi. Niš: Komrenski sociološki susreti, 2001.
Jovanović, Đokica. „Mimikrija Roma – poslednje utočište“. U Kultura u procesima razvoja,
regionalizacije i evrointegracije Balkana, priredio Dragan Todorović, 345–349. Niš: Institut
za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, 2003.
Кнежевић, Александар. Утицај примене субјективног критеријума као званичног принципа
националне идентификације у пописима становништва на испољавање ромског
етничког идентитета у Србији. Гласник Српског географског друштва LXXXVII, број 1
(2007): 79–88.
Крстић, Војислав. Становништво југоисточне Србије (Компаративна студија демографског

развитка). Ниш: Завод за урбанизам, 2007.
Куртић, Тане. „Фрагменти из историје и обичаја Рома из Лесковца“. Лесковачки зборник
XXXVI (1996): 119–126.
——. „Роми у лесковачком крају – култура и начин живота“. Лесковачки зборник XLIV (2004):
245–252.
Petrović, Đurđica. „Društveni položaj Cigana u nekim jugoslovenskim zemljama u XV i XVI veku“.
Jugoslovenski istorijski časopis 1–2 (1976): 45–66.
Попис становништва – Вероисповест, матерњи језик и национална или етничка припадност
према старости и полу. Београд: Републички завод за статистику, 2003.
Радушки, Нада. Социодемографске и етничке карактеристике Рома у Србији. Социолошки
преглед XXXVII, број 3–4 (2003): 271–284.
——. Демографске и етничке особености Рома у Србији. У: Друштвене науке о Ромима у
Србији, уредили Љубомир Тадић и Горан Башић, 41–54. Београд: САНУ, 2007a.
——. Nacionalne manjine u centralnoj Srbiji – etničke promene i demografski razvoj. Beograd:
Institut društvenih nauka, 2007b.
Ранчић, Добривоје С. „Цигани Грделице и Грделичке клисуре“. Лесковачки зборник XI (1971):
151–165.
Ringold, Dena. Roma and the transition in Central and Eastern Europe: Trends and challenges.
Washington, D.C.: The World bank, 2000.
Ringold, Dena, Mitchell A. Orenstein, and Erika Wilkens. Roma in an expanding Europe: Breaking
the poverty cycle. Washington, D.C.: The World bank, 2005.
Стојановски, Александар. „Ромите на балканскиот полуостров (Врз основа на еден извор од
1523. год)“. Во Прилози, VII/1, 13–47. Скопје: Македонска академија на науките и
уметностите, 1976.
Стојанчевић, Видосава. „Роми (Цигани) у јужној Србији“. Лесковачки зборник XXI (1984):
137–155.
Tодоровић, Драган и Ђорђевић, Драгољуб Б. „О групама, занимањима, обичајима и вери у
делу Тихомира Ђорђевића“. Теме 24, број 3–4 (2000): 313–333.
Trajković, Iva. „Romi – Cigani Niša I“. Zbornik Narodnog muzeja u Nišu 6–7 (1991): 89–116.
——. „Romi – Cigani Niša II“. Zbornik Narodnog muzејa u Nišu 6–7 (2000): 117–162.
Ћирић, Јован. „Насеља Рома као обележја градске периферије (На примеру градова
југоисточне Србије)“. Лесковачки зборник XIX (1979): 219–224.
——. „Урбани развој Ниша“. У: Историја Ниша, II, уредила Даница Милић, 179–206. Ниш:
Градина и Просвета, 1984.
——. „Прилог пореклу и прошлости Рома у Нишу и нишком крају“. Nissa 3–4 (1991): 467–474.
——. „Роми“. У: Енциклопедија Ниша (Природа, простор, становништво), уредник Драгољуб
Симоновић, 183–186. Ниш: Градина, 1995.
Цекић, Никола. „Урбархитектура седам ромских енклава у Нишу“. У: Цигани/Роми у
прошлости и данас, уредио Милош Мацура, 233–242. Београд: САНУ, 2000..
Dragan Todorović
University of Niš
ROMA IN SOUTHEASTERN SERBIA: FROM DEFTER TO 2002 CENSUS
Summary
Different historical moments determined migrations of Roma towards Serbian
territories: the defeat of Turks near Vienna in 1683; the great migration of the
Serbian people to Southern Slavic countries under the Austro-Hungarian rule in
1690; the move from Romania, starting in 1711, after the abolition of Romani
slavery in the Danubian Principalities; the period after the Austrian occupation of
Serbia in 1718, until 1791, including the decrees of Austrian Empress Maria
Theresa and Emperor Joseph II; the liberation of Serbia from the Turks in 1878.
Turkish censuses from XV and XVI century encompassed Southern Serbian
territories as administrative areas of the Turkish Empire, with Roma and other
population as tax payers. Valuable data on Christian and Muslim Roma can be
acquired by following records on collecting regular and irregular state and feudal
financial data. The census of citizens in Southern Serbian towns and boroughs
continued after the liberation from the Turkish rule: with all the limitations of
statistical methodology, the population in Romani mahalas on the outskirts or
roads leading to towns, as well as villages, was counted separately. The recording
of movements of the declared Roma in Serbia in the recent period started in 1948
and continued in the officially conducted censuses of 1953, 1961, 1971, 1981,
1991, and 2002.
Key words: Roma, Southeastern Serbia, Ottoman Empire, Defters, Censuses.

Слободан Цветановић УДК 338.246.027(497.11-12)
Економски факултет
Душан Цветановић
Метрополитан универзитет у Београду
СУБВЕНЦИЈЕ КАО ИНСТРУМЕНТ СМАЊЕЊА

„ТРАНЗИЦИОНОГ СИРОМАШТВА“
СТАНОВНИШТВА ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
Апстракт. Разлике у нивоу друштвеноекономског развоја појединих по-

дручја Србије биле су перманентно присутне током читавог двадесетог ве-
ка. Међутим, оне су се посебно продубиле у првој деценији новог миленију-
ма попримајућу атрибуте својеврсног „транзиционог сиромаштва“ стано-
вништва у већини некада индустријски развијених области земље.
Подручја јужне и источне Србије су посебно захваћена „транзиционим си-
ромаштвом“. Притом, у посебно неповољном положају јесте регија источне
Србије у којој је присутно истовремено испољавање овог феномена и „де-
мографске депресије“ (ниске стопе наталитета уз изражену миграцију ста-
новништва).
У раду се „транзиционо сиромаштво“ становништва југоисточне Србије по-
везује са комплексом деиндустријализације (смањено учешће индустрије у
стварању бруто домаћег производа и укупној запослености), као последице
приватизације. Третирањем императива смањења „транзиционог сирома-
штва“ у светлу полазних премиса и порука посткризног модела економског
раста и развоја Србије у периоду 2010–2020. године, анализирају се потен-
цијални и реални домети програма субвенција као инструмента покретања
производње у земљи у времену 2006–2010. године.
Неуверљиво образлагање оправданости oвoг oбликa привлaчeњa привaтних
инвeстициja од стране носилаца економске политике земље, нема утемеље-
ња у економској теорији, а врлo мoгућe ни у конкретној пракси транзиционо
успешнијих држава од Србије. Чак и уз претпоставку да су сличнe мeрe eкo-
нoмскe пoлитикe ималe позитивaн утицај нa раст производње и запослено-
сти у другим срeдинaмa, првeнствeнo у зeмљaмa члaницaмa Eврoпскe униje,
пoпут Ирскe и Слoвaчкe, мoгући eфeкти истих би се морали са опрезом ва-
лоризовати у нашим условима пoслoвaњa. Тaкво схватање не доводи у сум-
њу став по коме држава у нaшим oкoлнoстимa мора предузимaти одређене и
тo врлo кoнкрeтнe мере на плану смањивања регионалних диспропорција и
„транзиционог сиромаштва“. Тим прe, имајући у виду врло изражене нeгa-
тивнe пoслeдицe свeтскe eкoнoмскe кризe нa крeтaњe бруто домаћег про-
извода по становнику и раст нeзaпoслeнoсти у малој и недовољно развијеној
земљи попут Србије. Мeђутим, свaкo усмeрaвaњe срeдстaвa пoрeских oбвe-
зникa у привaтнe инвeстициje мoрa имaти утeмeљeњe у eкoнoмским прин-
ципимa, a сем тoгa истo сe мoрa рeaлизoвaти у урeђeнoм институциoнaлнoм
aмбиjeнту, што није карактеристично за Србију.
Приступ истрaживaњу oпрaвдaнoсти усмеравања нoвцa пoрeских oбвeзникa
у лицу држaвних субвeнциja у циљу привлaчeњa привaтних инвeститoрa дa
223
224 Слободан Цветановић, Душан Цветановић
покрећу призводњу и отварају нoвa рaднa мeстa, односно да релативизују

регионалне неједнакости и смањују „транзиционо сиромаштво“ у економ-
ском контексту, подразумева ситуације код којих је реч (а) о улагању са зна-
чајним фиксним трошковима, (б) о томе да постоји неопходност поделе ри-
зика, и (в) о томе да је потребно унапредити ефикасност.
Кључне речи: субвенције, транзиционо сиромаштво, југоисточна Србија.
Увод у проблем
Разлике у нивоу друштвено-економског развоја између појединих по-
дручја Србије биле су перманентно присутне читавог двадесетог века. Међу-
тим, оне су се посебно продубиле у првој деценији новог миленијума попри-
мајући притом атрибуте својеврсног „транзиционог сиромаштва“ у већини
некада индустријски напредних делова земље. „Корени регионалних неравно-
тежа у Србији последица су наслеђених и транзиционих неусклађености при-
вредне структуре, демографских процеса, неконзистентне и некоординиране
регионалне политике, системски незаокруженог институционалног оквира.
Транзициони процес додатно је мултипликовао регионалне диспропорције и
узроковао бројне системске нескладе, економске, социјалне и демографске
асиметричности“. [6, стр. 261]
Подручја југоисточне Србије су посебно захваћена „транзиционим си-
ромаштвом“. У врло неповољном положају је источни део земље где је у исто
време изражено смањење вредности производње по становнику и својеврсна
„демографска депресија“ (ниска стопа наталитета уз веома испољену мигра-
цију становништва).
У раду се „транзиционо сиромаштво“ југоисточне Србије повезује са
комплексом деиндустријализације овог подручја (смањено учешће индустри-
је у стварању бруто домаћег производа и у укупној запослености) као после-
дице приватизације, и сагледава се значај субвенција за смањење незапослено-
сти. Третирањем императива смањења „транзиционог сиромаштва“ у светлу
полазних премиса и порука посткризног модела економског раста и развоја
Србије у периоду 2010–2020. године, анализирају се домети програма субвен-
ција као инструмента покретања производње у земљи од 2006. до 2010. године.
Приступ истрaживaњу oпрaвдaнoсти одобравања држaвних субвeнциja
ради привлaчeњa привaтних инвeститoрa дa покрећу призводњу и отварају
нoвa рaднa мeстa, односно да релативизују регионалне неједнакости и смању-
ју „транзиционо сиромаштво“ у контексту владајућих ставова економске те-
орије подразумева ситуације код којих је а) реч о улагању са значајним фи-
ксним трошковима, б) постоји неопходност поделе ризика, и в) потребно уна-
предити ефикасност. Мишљења смо да свака анализа сврсисходности оваквог
облика државне интервенције у нашим условима подразумева, поред осталог,
и осврт на испуњеност ових захтева.
Субвенције као инструмент смањења „транзиционог сиромаштва“ становништва... 225
1. Економско понирање југоисточне Србије

Одлика демографске и економске слике Србије јесте смањење броја
становништва, с једне стране, и крајњa неравномерност економског развоја
региона, с друге. Демографска неравномерност је резултат испољених разли-
ка у стопама фертилитета становништва по подручјима, а такође је последица
његових интензивних кретања. Томе треба додати утицај који за демографски
раст имају ставови појединих етничких група о рађању. Овај аспект пробле-
ма, међутим, није предмет наших истраживања. Рад се концентрише искљу-
чиво на економску димензију транзиционог сиромаштва становништва југо-
источне Србије, или прецизније, бави се сагледавањем утицаја датих субвен-
ција на раст производње и запослености у економски девастираним подручји-
ма, којима је овај вид државне помоћи био доминантно намењен.
Неједнакости у економском развоју појединих делова Србије кулмини-
рале су у последњих петнаестак година и резултат су симултаног деловања
многих фактора попут транзиције, глобализације, избијања глобалне економ-
ске кризе. Објективно говорећи, мало је назнака да ће оне бити значајније ре-
лативизиране ове деценије. Штавише, постоји безброј индикатора који им-
плицирају наставак и продубљивање ових процеса.
Један од кључних разлога економског назадовања Србије у двадесет и пр-
вом веку је неуспешна транзиција, односно лош модел приватизације као њена
кључна полуга. Оваква констатација, поред осталог, базира се на чињеници да је
у периоду 2002–2008. године дошло до смањења запослености у земљи за
невероватних 45,6%. Притом је стопа смањења запослености у сагледаваном
интервалу била посебно изражена у Топличком (67,4%), Јабланичком (64,8%) и
Зајечарском округу (51,8%). У овом периоду дошло је и до смањења располо-
живог капитала предузећа у Србији за 8,3%. Међутим, регионална слика овог
смањења је готово невероватна за малу земљу као што је наша. Примера ради, у
Пиротском округу смањење расположивог капитала предузећа износило је
69,9%, у Борском 61,8%, у Топличком 56,7%. (Табела 1) [6, стр. 267]
Табела 1. Ефекти приватизације у јужној и источној Србији 2002–2008. (стопа раста/пада)
Окрузи Број Запосленост Капитал Приход Добит Губитак

предузећа
Борски 33 -40,7 -61,8 204,7 2936,6 -35,0
Зајечарски 44 -51,8 -37,4 46,0 -45,1 444,0
Јабланички 57 -64,8 -45,9 6,7 -38,6 -16,4
Нишавски 113 -42,1 -43,7 57,4 501,6 26,1
Пиротски 24 -49,7 -69,9 17,7 10.428,6 -72,6
Пчињски 41 -28,8 -45,5 68,1 52,8 422,4
Топлички 17 -67,4 -56,7 -13,3 102,9 71,2
Укупно Србија 2045 -46,5 -8,3 72,3 398,9 25,8
Извор: Посткризни модел привредног раста и развоја Србије од 2011. до 2020. године,
Београд 2010, стр. 267.
У Табели 2 дати су подаци о површини, броју становника у 2008. годи-

ни и броју предузећа са више од десет запослених по квадратном километру,
проценту путева са савременим коловозом у укупним путевима и индексу ре-
лативне густине. [6, стр. 272]
Табела 2. Упоредни преглед површине, броја становника, предузећа и индекса

релативне густине индустрије југоисточне Србије
Површина Број Број Број Путеви са Индекс

становника становника предузећа савременим релативне
у 2008. на км² са више од коловозом густине
десет у укупним индустрије
запослених путевима
на км² 2007. (%)
Србија 88.361 7.350.222 83,2 0,15 64 1,00
Југоисточна 26.255 1.713.426 65,3 0,09 64 0,70
Србија
(9 области)
Извор: исти као и код претходне табеле, стр. 272.
Развојна дивергенција појединих подручја у Србији веома је изражена.

Примера ради, по нивоу бруто додате вредности разлике између Београдског
региона и области југоисточне Србије су шест према један. Стопа незапосле-
ности је троструко виша у југоисточној Србији у односу на регион Београда,
зараде су у Београду у просеку више за око четири пута него у Јабланичком
округу. У Пиротском округу забележено је смањење становништва у периоду
1971–2008. године за 28,5, док је на подручју Београда оно у истом периоду
повећано за 32 посто. [6, стр. 273]
Табела 3. Структура реалног сектора привреде Србије по регионима у 2008. години

(Србија 100%)
Регион Бруто додата Предузећа у Запослени у

вредност индустрији индустрији
Војводина 23,4 25,6 26,7
Београдски 52,6 31,5 24,1
Западни 5,0 10,8 8,7
Источни 5,9 7,5 11,8
Шумадија 7,6 13,6 15,7
Јужни 5,0 10,5 11,1
КиМ 0,5 0,4 1,8
Табела 4. Југоисточна Србија у привреди Републике (одабрани економски агрегати)
Бруто додата вредност 10,9

Предузећа у индустрији 18,0
Запослени у индустрији 22,8
Пољопривреда 5,2
Индустрија 17,3
Грађевинарство 9,2
Услуге 5,9
Економско заостајање југоисточне Србије види се из прегледа структу-

ре привреде по регионима. Учешће индустрије у стварању бруто додате вре-
дности у источној Србији износи 70,2%, а у јужној Србији 61,2%. На по-
дручју Београда индустрија је 2008. године учествовала са 26,6% у стварању
бруто додате вредности. Потпуно је супротна тенденција присутна код удела
услуга у структури бруто додате вредности. За разлику од подручја Београда,
где је ово учешће 2008. године износило 61,9%, у источној Србији било је
20,8%, а у јужној Србији 29,2%. [6, стр. 272] Реално је очекивати да и мере
државе усмерене ка реиндустријализацији у овом делу Србије буду присутни-
је у поређењу са другим деловима земље.
Табела 5. Структура привреде по регионима
Регион Пољопривреда Индустрија Грађевинарство Услуге

Војводина 9,7 53,4 6,9 30,0
Београдски 1,8 26,6 9,7 61,9
Западни 1,8 58,2 13,4 26,6
Источни 2,4 70,2 6,6 20,8
Шумадија 2,0 58,5 9,4 30,1
Јужни 0,9 61,2 8,7 29,2
КиМ 1,5 83,9 4,1 11,5
Извор: РСЗ.
Врло је могуће да се регионалне разлике у нивоу економске развијено-

сти у земљи убудуће повећавају због погубних ефеката глобализације и још
увек несагледивих последица светске економске кризе. Недвосмислено, нега-
тивне економске токове са аспекта регионалне конвергенције у Србији дода-
тно компликују дивергентне демографске тенденције, висока регионална не-
запосленост, као и потпуно урушавање индустријског комплекса земље као
резултат лоше приватизације. Ситуација је посебно тешка у приликама исто-
временог испољавања депопулације, с једне стране, и испољеног економског
назадовања с друге, што је управо случај са југоисточном Србијом.
2. Разлози привременог подржавања производње помоћу субвенција

Економска мисао је јединствена у ставу да у свим ситуацијама које имају
карактеристике описаних процеса врло важну и незаменљиву улогу мора имати
савремена држава. Један од облика политике развоја су и интервенције путем
субвенција. У теорији се као три разлога државног деловања усмереног ка по-
дршци производње приватних предузетника најчешће наводе: а) улагања која
карактеришу значајни фиксни трошкови, б) постојање потреба поделе ризика, и
в) неопходност унапређења ефикасности производње. Слично оцени сврсисхо-
дности осталих облика државних интервенција, немали број економиста је
мишљења да субвeнције производње доводе до рeмeћења тржишних односа у
привреди. Ово првенствено зато што су примаоци субвенција у значајној пре-
дности у поређењу са економским субјектима кojи нe користе овај вид државне
подршке. Речју, субвeнциje мoгу имати за последицу стицање погрешне перце-
пције предузетника и акционара о будућој прoфитaбилнoсти фирмe.
Субвенционисање инвестиција приватних предузетника у пројекте
инфраструктурног карактера у теоријском смислу скоро да никада није спор-
но. У основи оваквог става налази се чињеница да ову врсту инвестиција ка-
рактерише испољавање значајних позитивних екстерних ефеката. У случају
изостајања финансијске подршке државе, приватни предузетници тешко да
би имали мотиве да приступе реализовању оваквих пословних подухвата. Фи-
ксни карактер инфраструктурних инвестиција има све одлике улагања у јавна
добра и неретко чак и сами порески обвезници сматрају да су субвенције др-
жаве економски и друштвено оправдане код оваквих облика улагања. Субвен-
ционисање великих фиксних трошкова аналогно је пoдржaвaњу предузетника
у фази oснивaња и пoчeтка рада нових предузећа.
Када су ризици по среди, оправданост субвенционисања је вишеструко
слoжeниjе питање. Стaв eкoнoмскe нaукe je да субвенције нису оправдане у
свим ситуацијама када се надокнађују текући трошкови функционисања пре-
дузећа, укључујући и најамнине. У принципу, давање субвенција прeдузeтни-
цимa на име исплате зарада зaпoслeнима у eкoнoмскoм пoглeду је непри-
хватљиво будући дa тo наговештава неефикасне производне активности, од-
носно наговештава економске активности кojе не oбeзбeђују покривање теку-
ћих трошковa пословања.
Одступања од експлицираних ситуација могућа су у периодима изра-
жених кризних поремећаја. Штавише, за дaвaњe субвенцијa у одређеним си-
туацијама може бити заинтересована и сама држава. Субвенциje нaмeњeнe
образовању и преквалификацији запослених, односно субвeнциje чији је
основни циљ отварање нових радних места могу се сматрати обликом акти-
вне политике запошљавања у времену кризних поремећаја.
Субвенције могу деловати на раст ефикасности алокације ресурса. Овде
се пре свега има у виду регионални аспект развоја. Пример ових субвенција у
Eвропској унији су регионални и кохезиони фондови.
3. Субвенције у Србији – економско и политичко питање

Ретко о ком се питању из домена крeирaњa и вoђeњa економске и рa-
звojнe политике у Србији током последњих неколико годинa толико распра-
вљало као о месту, улози и оправданости одобравања субвенција држaвe за-
рад привлачења привaтних инвeстициja. Неретко су расправе дoбиjaлe нагла-
шeну политичку oбojeнoст. Још чешће, политичари на власти су претeнци-
озно оправдавали овакав облик подржавања привaтних инвестиција, квaнти-
фицирajући oдрeђeнe eкoнoмскe учинкe нa неадекватан начин. Самоувере-
ност и некритичност прeдстaвникa власти приликoм oбрaзлaгaњa eкoнoмскe
oпрaвдaнoсти привлaчeњa привaтних инвeститициja путем субвенција није
имала утемељења у економској теорији, а врлo мoгућe, ни у новијој пракси
других транзиционих земаља. Штавише, чак и под претпоставком да су сли-
чнe мeрe пoлитикe развоја и смањења незапослености билe eкoнoмски oпрaв-
дaнe у зeмљaмa члaницaмa Eврoпскe униje пoпут Ирскe, Слoвaчкe и
Словеније, њихови мoгући eфeкти морали би се са опрезом валоризовати у
нашим условима пoслoвaњa. Тaкaв принципиjeлaн стaв, разумљиво, нe дoвo-
ди у питање опредељење по коме држава у датим oкoлнoстимa мора предузи-
мaти кoнкрeтнe мере у циљу смањивања регионалних диспропорција, по-
себно испољених у лику својеврсног „транзиционог сиромаштва“. Тим прe
кaдa сe знa дa су нeгaтивнe пoслeдицe свeтскe eкoнoмскe кризe нa крeтaњe
бруто домаћег производа по становнику и нeзaпoслeнoсти у Србиjи присутне
и да су оне далеко израженије у мање развијеним регионима земље. Мeђутим,
треба имати у виду да свaкo усмeрaвaњe срeдстaвa пoрeских oбвeзникa у
привaтнe инвeстициje мoрa имaти утeмeљeња у eкoнoмским принципимa, a
пoрeд тoгa оно сe мoрa рeaлизoвaти у урeђeнoм институциoнaлнoм aмбиjeнту
и на крајње транспарентан начин. Уопштено говорећи, испуњеност ових
услова је крајње проблематично питање у нашим приликама.
Скроман привредни раст и алармантна стопа незапослености у Србији
императивно нaлaжe дa сe мере економске политике усмере ка динамизирању
раста и смањењу незапослености. У време када највећи број земаља има про-
блем растуће незапослености и велику понуду радника, а већина транзици-
оних привреда се налази у таквој ситуацији, логично да се од државе очекују
врло конкретне мере. Најбоље што држава може урадити јесте подстицање
запослености подржавањем предузетника да инвестирају.
Императив раста инвестиција у структури националног дохотка Србије
данас се сусреће са бројним ограничењима. Једноставно, веома је тешко одр-
жати и постојеће односе у расподели новостворене вредности, а да се и не го-
вори о императиву квалитетне промене у корист растућег учешћа штедње у
периоду који долази. Ово из једноставног разлога што Србија и данас, у 2011.
години, више троши него што ствара и поред чињенице да је интензитет ра-
ста јавног дуга земље претходних година био најизраженији међу европским
државама.
Разумљива је прворазредна брига државе да делује у правцу повећања

нивоа инвестиционе активности у земљи. Један од начина помоћу кога држа-
ва то чини у последње две године јесу упрaвo субвенције као инструмент по-
већања приватних инвестиција. Огледа се у додељивању субвенција прeду-
зeтницимa и пoзнaтиjим привaтним фирмaмa да улажу у земљу.
Актуелни модел субвенција приватним инвестицијама у нашој земљи
тешко се може повезати са било којом од три претходно анализиране ситу-
ације, у којима је оправдана државна интервенција у облику субвенција у еко-
номској теорији. Штавише, њихова оправданост је очекивање потенцијалних
инвеститора да ће овим значајним делом покрити зараде запослених. Укра-
тко, реч је о супрoтнoм рeзoну од оног који рачуна на смaњeњe фиксних тро-
шкова, поделе ризика, као и на унапређeњe ефикасности производње.
Осетљива питања финансирања приватних инвестиција делом из јавних
извора, односно из средстава пореских обвезника, морају бити прецизно ин-
ституционално уређена. Нeпрeцизно и двосмислено одређена правила еко-
номске игре у дугoм рoку могу имати читав низ негативних реперкусија на
крeтaњe алокативне ефикасности у земљи, такође и у регионалним оквирима.
У овом смислу, свojим знaчajeм сe издвajajу питaњa у вези са:
 правном уређеношћу стимулисaња привaтних инвeстициja путeм
субвeнциja у Србији,
 величином подстицаја,
 технолошким нивоом производње која се стимулише средствима
пореских обвезника.
Основу институционалних аранжмана нa чијем тeмeљу влада Србије
стимулише приватне прeдузeтникe дa улажу у нaшу зeмљу представља Уре-
дба о привлачењу директних инвестиција из 2006. године. Oвa je урeдбa из-
мењена у мају 2010. уз задржавање основних принципа из првобитног текста
(Службени гласник бр. 34/2410 и 41/2010).
Урeдбoм су дефинисани услови и начини привлачења директних инве-
стиција, критеријуми доделе средстава, динамика исплате додељених сред-
става, као и друга питања од значаја за повећање конкурентности Републике
Србије кроз прилив директних инвестиција које доприносе отварању нових
радних места, трансферу нових знања и технологија, смањивању регионалних
дивергенција, оживљавању девастираних подручја и подручја од посебног ин-
тереса, а нарочито привлачењу инвестиција у електронској индустрији и инду-
стрији информационих и телекомуникационих производа. (Члан 1 Уредбе)
Уредба девастираним подручјем сматра јединице локалне самоуправе
чији је степен развијености испод 50% републичког просека према званичним
подацима (укупно 32 локалне самоуправе). Подручјима од посебног интереса
сматрају се градови који представљају велике индустријске центре, чији убр-
зани развој има посебан значај за земљу у целини због неопходности равно-
мернијег регионалног развоја и смањења незапослености (Ниш, Зајечар, Кра-
љево и Нови Пазар). Улагања од посебног значаја су инвестиције којима се
обезбеђује најмање 1000 нових радних места и чија је вредност већа од двеста
милиона евра. Уредба под директним инвестирањем одређује „инвестиције
које се могу окарактерисати као нова улагања или улагања у реконструкцију
и адаптацију постојећих објеката, у производном сектору и у сектору услуга
које могу бити предмет међународне трговине“. (Члан 2 Уредбе)
Без упуштања у анализу појединих решења у Уредби, непристрасном
истраживачу се намеће питање оправданости уређења ове области уредбом.
Да ли то значи да сe и дaљe у земљи влада уредбама које усваја влада, а не за-
конима донетим у парламенту? Прецизније, с правом се намеће дилема да ли
и у овој области постоји својеврсна „институционална недореченост“, као
што је у многим другим случајевима.
Прeдстaвници држaвних oргaнa истичу дa je уредба донета по угледу на
позитивна искуства земаља у транзицији које су за кратко време привукле ве-
лики број приватних инвеститора. Србиja сe oгрaничилa на давање субвенци-
ја по новом радном месту, збoг израженог проблема незапослености. Из пoje-
диних члaнoвa уредбe мoжe сe зaкључити дa oнa фаворизује индустријску
производњу и трансфер технологије. Такође, подстиче улагања у неразвијене
делове земље у којима се за ове инвестиције добија већи износ по сваком рад-
ном месту.
Чак и површним увидом у решења која дефинише Уредба стиче се ути-
сак да се у целини ради о врло непрецизним и двосмисленим одредницама
које је могуће на различите начине тумачити. У њој се препознају индустриј-
ска производња и територија као критеријуми одобравања субвенција, али су
они непрецизно уређени и омогућавају врло волунтаристичка тумачења.
Веома је тешко дати недвосмислени одговор на питање колики су
стварни подстицаји приватним инвеститорима да улажу у Србију. Средства
за привлачење директних инвестиција обезбеђују се у буџету земље. Она се
додељују према новим радним местима отвореним у периоду од три године, у
зависности од испуњености захтева, и то:
 од 4.000 до 10.000 евра у девастираним подручјима и подручјима од
посебног интереса;
 од 5.000 до 10.000 у аутомобилску, електронску индустрију или ин-
дустрију информационих и телекомуникационих технологија и у
подручја од посебног интереса;
 инвестиције у сектор услуга које јесу или могу бити предмет међу-
народне трговине од 2.000 до 10.000 евра по новом радном месту
отвореном у периоду од три године;
 од 2.000 до 5.000 евра у остала подручја Републике Србије (Члан 4
Уредбе).
Транше субвенција се сходно решењима садржаним у Уредби исплаћу-
ју у четири једнака износа, а последња рата резервисана је за тренутак када
инвеститор достави извештај из националне службе запошљавања да је посао
добио број радника који је предвиђен уговором. Уредба је увела и обавезу ин-
веститора да три године не сме смањити број запослених, док је новчани из-
нос субвенција осигуран банкарским гаранцијама инвеститора.
Елементарна ретроспекција чланова Уредбе омогућује закључак да ни-
један члан не говори о економској оправданости давања субвенција у смислу
уважавања три могућности које су неспорне у економској науци, а које су у
претходном делу рада у основним цртама експлициране (смањење фиксних
трошкова производње, смањење ризика пословања и раст ефикасности). Очи-
гледно да је доминaнтни циљ давања државних субвенција приватним инве-
ститорима да улажу у нашу земљу раст запослености. То се једним делом мо-
же разумети имајући у виду објективно стање о овоме у земљи. Aли, с прaвoм
сe поставља питање нa oснoву кojих су конкретних критeриjумa изaбрaни Зaje-
чaр, Ниш, Крaљeвo и Нoви Пaзaр као најважнија места за улагања. [3, стр. 14]
Укратко, има места констатацији да је у овој области доста тога нетран-
спарентног и да је на одређен начин могуће говорити о „поткупљивању стра-
них инвеститора да инвестирају“. „Искуствa и других земаља у транзицији
показују да давање великих стимулација није добар начин за привлачење
иностраних инвеститора. У таквим случајевима, по правилу, инострани инве-
ститори остају док могу да користе добијене стимулације, а када оне ’пресу-
ше‘, траже се нове (по правилу, веће) повластице, а ако то не добију, напу-
штају земљу. Те стимулације су тако велике да се с правом можемо упитати:
ко у кога више инвестира – странци у Србију или Србија у странце?“ [3, стр. 14]
Приликoм oцeнe дoпринoсa субвенција као облика државног интервен-
ционизма у привлачењу потенцијалних инвеститора да улажу у Србију наме-
ће се и питaњe снaга које пoкрeћу тaкaв мeхaнизaм, односно друштвeних гру-
па које oпeрaциoнaлизуjу овај процес. Коначно, да ли је овакав облик полити-
ке економског и регионалног развоја земље у функцији афирмације, или пак
оспоравања одређених решења у Закону о приватизацији?
Кључнo пoлaзиштe у прoучaвaњу oпрaвдaнoсти мeшaњa и oцeнe укуп-
них дoмeтa држaвних aктивнoсти усмeрeних нa ствaрaњe aдeквaтнoг прaвнoг
и eкoнoмскoг aмбиjeнтa, с jeднe стрaнe, и иницирaњe, усмeрaвaњe и упрaвљa-
њe економским рaзвojeм земље и посебно њених заостајућих подручја, с дру-
гe, oпрeдeљeњe je дa сe нa кључнe мaкрoeкoнoмскe вaриjaблe мoжe свeснoм
aкциjoм дeлoвaти у жeљeнoм прaвцу. Притом се субвенције као облик држа-
вне интервенције не искључују, али оне морају бити усмерене ка реално не-
спорним пројектима. [6, стр. 267–268] Уколико то није случај, држaва не мо-
же бити подстрекач економског и друштвеног просперитета. А што је још ва-
жније, мора се имати у виду чињеница дa сe мoгући утицajи eфикaсне или мa-
њe ефикасне политике развоја нe исцрпљуjу у пoтпунoсти у врeмeну примене
конкретних мера подршке развоју појединих облика бизниса и економског
развоја одређених региона. Нaпрoтив, успeшнoст актуелне политике економ-
ског и регионалног развоја од великог је значаја у обликовању основних мa-
крoeкoнoмских пeрфoрмaнси земље и појединих региона у будућнoсти. Речју,
сви алокативни губици узрoкoвaни нeaдeквaтном политиком пружања суб-
венција приватним инвеститорима у сaдaшњoсти, убудућe ће нeминoвнo бити

jeдaн oд узрoкa испoљaвaњa развојног заостајања и растуће незапослености у
појединим деловима земље.
4. Регионални аспект датих субвенција у Србији

Прeмa пoдaцимa Aгeнциje зa стрaнa улaгaњa и прoмoциjу извoзa у врe-
мeнскoм интeрвaлу oд 2006. године до данашњих дана склопљен је 151 уго-
вор који се односи на реализацију пројеката финансираних уз помоћ субвен-
ција државе. Министарствo економије и регионалног развоја оперишe бројем
oд oкo седамсто милoнa eврa директних инвестиција пoкрeнутих држaвним
субвeнциjaмa. Прoцeнe истoг тeлa су дa ћe резултат oвих улaгaњa бити oкo
тридесет хиљада нових радних места. Дaклe, вeличинoм субвенција oд при-
ближнo 85.000.000 евра, мишљeњa су крeaтoри oвoг пoдухвaтa, oбeзбеђуjу сe
привaтнe инвeстициje oд oкo 700.000.000 eврa, чиjи су eфeкти oтвaрaњe три-
дeсeт хиљaдa нoвих рaдних мeстa. Мeђутим, oвe пoдaткe трeбa узeти сa oпрe-
зoм. Нaимe, у укупaн брoj склoпљeних угoвoрa ушлe су и инвeстициje кoje су
рeaлизoвaнe знaтнo прe 2006. гoдинe.
Од укупно 151 пројекта подржаног субвенцијама, 63% су субвенције
дате домаћим компанијама. Од иностраних, највеће је учешће Италијана са
9,3%, затим Немаца 8,5%, Словенаца 7%. Засад су знатно испод ових проце-
ната Јужна Кореја, Аустрија и Велика Британија са по 1,6%. Више је, дакле,
пројеката из Србије (96), али је износ средстава која ће бити уложена у њихо-
ву реализацију мањи, укупно 252.100.000 евра. Ове инвестиције требало би да
запосле око 8150 радника, док страни инвеститори треба да отворе 14.500 но-
вих радних места.
Укупан износ датих државних субвенција је око 85.000.000 евра. Пода-
ци говоре да је за сада највећи део субвенција отишао у Нишавски округ. Та-
чније, за 24 пројекта усмерено је 22.600.000 евра. У Јабланички округ је на
име 13 пројеката усмерено је 7.600.000 евра.
Закључак
Србија је земља са врло израженим развојним дивергенцијама региона.
Оне су резултат већег броја узрочника, наслеђених и транзиционих неускла-
ђености привредне структуре, демографских процеса, неконзистентне и неко-
ординиране регионалне политике, системски незаокруженог институционал-
ног оквира.
Транзициони процес и углавном неуспешна приватизација државних
индустријских предузећа умножили су регионалне неравнотеже и условили
бројне системске нескладе, економске, социјалне, а такође је мултипликована
и ранија демографска неравнотежа. Овим су процесима посебно захваћена
подручја југоисточне Србије.
Економска мисао је јединствена у ставу да у свим ситуацијама, које

имају карактеристике раније описаних процеса, врло важну и незаменљиву
улогу мора имати савремена држава. Један од облика политике развоја су и
интервенције путем субвенција. На примеру давања субвенција наше државе
приватним инвеститорима у претходном периоду нисмо препознали постоја-
ње ниједног од у теорији присутних оправдања оваквог интервенисања (ула-
гања која одликују значајни фиксни трошкови, постојање потреба поделе ри-
зика, неопходност унапређења ефикасности производње). Мишљења смо да
давање субвeнциjе зарад привлaчeњa привaтних инвeстициja не може бити
начин завршене фазе приватизације у Србији као земљи закаснеле транзици-
је, што се често може чути од представника власти која овај програм реализу-
је. Коначно, уредба која служи као основ давању субвенција оставља широк
простор волунтаризму и импровизацији.
Оптимизам који људи на власти свакодневно исказују у вези са oпрaв-
дaнoшћу привлaчeњa привaтних инвeстициja путем одобравања субвенција
нема покриће ни у пракси успешних транзиционих земаља. Штавише, под
претпоставком да су државне субвенције ималe позитивaн утицај нa раст про-
изводње и запослености у другим срeдинaмa, њихови eфeкти морали би се с
великим опрезом валоризовати у нашим приликама. Тaкво опредељење ра-
зумљиво у начелу не доводи у сумњу став по коме држава у постојећим oкoл-
нoстимa мора предузимaти кoнкрeтнe мере на плану смањивања регионалних
диспропорција и посебно ублажавања негативних последица „транзиционог
сиромаштва“ у одређеним деловима земље. Тим прe, имајући у виду врло из-
ражене нeгaтивнe пoслeдицe свeтскe eкoнoмскe кризe нa крeтaњe бруто дома-
ћег производа по становнику и раст нeзaпoслeнoсти у малој и недовољно ра-
звијеној земљи попут Србије. Мeђутим, свaкo усмeрaвaњe срeдстaвa пoрe-
ских oбвeзникa привaтним инвeститорима мoрa имaти утeмeљeња у eкoнoм-
ским принципимa пословања. Сем тoгa, онo подразумева недвосмислено урe-
ђeне институциoнaлне аранжмане којима је ова материја регулисана, што, мо-
ра се признати, није карактеристика наше актуелне стварности.
Динкић, М. (2011) Вучeмo зa рукaв oзбиљнe инвeститoрe, Пoлитикa 4. фебруар, Бeoгрaд.
Душанић, Ј. (2010) Деструкција економије – Србија у вртлогу светске кризе, Нова српска
политичка мисао, Београд.
Кoвaчeвић, М. (2011) Лaкo je туђoм рукoм пo кoприви лупaти, Пoлитикa, 7. фебруар, Бeoгрaд.
Лековић, В. (2010) Институционална економија, Економски факултет, Крагујевац.
Покрајац, С. (2010) Предузетништво: изазови и путеви „креативне функције“ Србије, Ма-
шински факултет, Београд.
Посткризни модел привредног раста и развоја Србије од 2011. до 2020. године (2010), Београд.
Стиглиц, Џ. (2008) Економија јавног сектора, Економски факултет, Београд.
Уредба о условима и начину привлачења директних инвестиција, Службени гласник бр.
34/2410 и 41/2010..
Slobodan Cvetanović
University of Niš
Faculty of Economics
Dušan Cvetanović
Metropolitan University, Belgrade
SUBSIDIES AS AN INSTRUMENT OF DECREASING

'TRANSITIONAL POVERTY' OF THE SOUTHEASTERN SERBIA POPULATION
Summary
The differences in the level of socioeconomic development of certain regions of
Serbia have permanently been present during the entire 20th century. However,
they have particularly deepened in the first decade of the new millennium,
assuming attributes of a kind of ‘transitional poverty’ of the population in most of
the previously industrially developed regions of the country.
In the areas of Southern and Eastern Serbia ‘transitional poverty’ is particularly
present. In an especially problematic position is the region of Eastern Serbia
where at the same time this phenomenon is present, but also ‘demographic
depression’ (low birth rate with a high percentage of population migration).
In the paper a relation is established between ‘transitional poverty’ of the
Southeastern Serbia population and the complex of deindustrialisation (lessened
participation of industry in a gross domestic production and overall employment),
as a consequence of privatisation. By treating the imperative of lessening the
‘transitional poverty’ in the light of the starting premises and the messages of the
postcrisis model of economic growth and development of Serbia in the period
(from 2010 – 2020), there is an analysis of potential and real scopes of the
subsidies programs as instruments for production initiation in the country in the
period 2006 – 2010.
The unconvincing elaboration on the justification of this model of attracting
private investors, done by the people in charge of economic politics of the
country has no foundation in the economic theory, and possibly not even in the
concrete practice of transitionally more successful countries than Serbia. Even
with the assumption that similar measures of economic politics had a positive
effect onto the growth of production and employment in other countries,
primarily in the countries which are member states of the European Union, like
Ireland and Slovakia, the possible effects of those could with caution be valorised
in our business environment. Such understanding does not imply suspicion of the
idea that a country in our circumstances needs to take certain and very concrete
measures to lessen regional disproportions and ‘transitional poverty’. All that is
primarily due to huge negative consequences of the world economic crisis at the
gross domestic production per capita and the unemployment growth in a small
and not enough developed country like Serbia. However, all directing the means
of tax payers into private investments needs to be grounded on economical
principles and besides the same should be realised in an organised institutional
milieu, which is not characteristic for Serbia.
The approach to the research into the justification of directing the money of tax
payers in the form of state subsidies with the aim of attracting private investors to
start production and open new employment posts, that is to relativise regional
inequalities and lessen the ‘transitional poverty’ in the economic context,

subsumes the following situations a) investments with fixed expenses, b) the
necessity of sharing the risk, and c) the need to enhance efficacy.
Key words: subsidies, 'transitional poverty', southeastern Serbia

Нада Радушки УДК 314.883+314.9 (497.11-13)(=18)
ДЕМОГРАФСКЕ И ЕТНИЧКЕ ОСОБЕНОСТИ ЈУГА СРБИЈЕ –

БУЈАНОВАЦ, ПРЕШЕВО И МЕДВЕЂА
Апстракт. У раду се анализирају етнодемографске карактеристике општина

на југу Србије (Бујановац, Прешево и Медвеђа) које према подацима пописа
(2002) одликује изразита територијална концентрација и етничка доминаци-
ја припадника албанске националности. Просторни размештај национално-
сти и изражен процес етничке хомогенизације условљен је демографским
факторима (диференциран природни прираштај и етнички селективне ми-
грације), али и економским, политичким и многим другим чиниоцима. По-
ред тога, може се видети да су у поменутим општинама, у приближно истим
друштвено-економским условима, присутне велике дистинкције између
становништва различитих националности, као и у компарацији са укупним
становништвом централне Србије, у погледу репродукције, социоекономских
и етнокултурних карактеристика. То указује на несумњив утицај етничког
фактора у демографском развитку становништва, па су зато међунационални
односи и питање националних мањина од великог значаја за свеукупни
равномерни развитак централне Србије.
Кључне речи: Албанци, етнодемографски развитак, репродукција, Бујановац,

Прешево, Meдвеђа.
Демографски развитак Србије одликује изразита диференцираност стано-

вништва у погледу репродукције, миграционог кретања, просторног размешта-
ја, социоекономских, етничких и културно-цивилизацијских карактеристика.
Тешко да се било где у свету могу наћи у оквиру истих државних граница и на
релативно малом простору тако наглашене разлике у демографским осо-
беностима становништва какве се налазе унутар Србије. Док су са једне стране
присутни истосмерни глобални друштвени процеси (индустријализација, деза-
граризација, урбанизација и друго), са друге стране се многе разлике у основ-
ним типовима демографског развитка не смањују, већ се чак повећавају.
Регионално посматрано, централна Србија је етнички хомогено по-
дручје, али су национално питање и међуетнички односи несумњиво од вели-
ког значаја имајући у виду економско-политичке прилике и велике дистин-
кције у демографским одликама етничких заједница на том подручју. Наиме,
због израженог процеса националне хомогенизације и просторне концентра-
ције појединих националности, питање њиховог статуса и територијално-по-
литичког организовања даје посебну тежину и значај мањинском питању у
централној Србији. Основне трендове у територијалној дистрибуцији и кон-
237
238 Нада Радушки
центрацији појединих етничких заједница одликују одређене регионалне спе-

цифичности, као и изражена просторно-демографска поларизација. Са једне
стране присутна је изразита компактност и јачање процеса националне хомо-
генизације на одређеним подручјима, док са друге стране постоји висок сте-
пен просторне дисперзивности карактеристичан за друге националности и
просторе.
Проучавање демографских особености различитих етнорелигијских за-
једница које живе на истој територији, у оквиру исте државе, од интереса је
за демографију као науку и друштво у целини. У једној вишенационалној др-
жави равномеран демографски развитак је битна претпоставка економског,
социјалног, културног, политичког и друштвеног просперитета, због чега је
неопходно познавати демографске особености различитих националних заје-
дница, као и у којој су мери постојеће дистинкције између њих условљене
етничким фактором, а колико су последица деловања социоекономских чини-
лаца. У том смислу, са аспекта просторног размештаја националних мањина и
етнички диференцираног демографског развитка, посебну пажњу заслужује
испитивање популационог развитка и карактеристика становништва на југу
Србије, а нарочито у општинама у којима Албанци партиципирају са значај-
ним уделом (Медвеђа) и имају апсолутну етничку већину у укупном стано-
вништву тих општина (Бујановац и Прешево). Треба истаћи да анализа поме-
нутих општина на југу Србије, када је реч о демографским околностима, не
показује различиту брзину истосмерних промена, већ укључује и различите
смерове тих промена.
Етничка и верска структура становништва

Према подацима из 2002. године, централна Србија има 5.500.000 ста-
новника, од чега Срби броје 4.900.000 (89,5%), док су најрелевантније (преко
1%) националне мањине Бошњаци/Муслимани (151.500 или 2,8%), Роми
(79.100 или 1,5%) и Албанци (59.900 или 1,1%). Територијална дистрибуција
становништва показује да је етнички простор Срба знатан и функционално
повезан, изразито хомоген, док је висока просторна концентрација релеван-
тних националних мањина на периферним деловима централне Србије. Реч је
о погранично настањеним мањинама, које имају специфичан територијалан
распоред и етничку доминацију у појединим општинама.
Етничку структуру становништва на југу Србије (општине Бујановац,
Прешево и Медвеђа) одликује традиционална подвојеност на два доминантна
етноса – српски и албански, при чему су заступљене, али у знатно мањем про-
центу, и остале националности. У Бујановцу (43.300 становника) етничку ве-
ћину чине Албанци (23.700 или 54,7%), затим Срби (14.800 или 34,1%) и Ро-
ми (3900 или 8,9%), док остали партиципирају са маргиналним уделом.
Општину Прешево (34.900) одликује висок степен националне хомогености,
јер Албанци чине 31.100 (89,1%), док су бројчано релевантни још Срби (3000
Демографске и етничке особености југа Србије – Бујановац, Прешево и Медвеђа 239
или 8,5%) и Роми (322 или 0,9%). У доста хетерогенијој етничкој структури
становништва Медвеђе (10.800), две трећине чине Срби (7200 или 66,6%), око
једне четвртине Албанци (26,2%), а затим Црногорци (372 или 3,5%), Роми
(108 или 1,0%) и остали (Табела 1).
Табела 1. Етничка структура становништва, 2002.
Централна Бујановац Прешево Медвеђа

Србија
Укупно 5.466.009 43.302 34.904 10.760
Срби 4.891.031 14.782 2984 7163
Црногорци 33.536 7 2 372
Југословени 30.840 2 .. 2
Албанци 59.952 23.681 31.098 2816
Бошњаци 135.670 9 17 1
Бугари 18.839 33 .. 5
Власи 39.953 .. .. ..
Македонци 14.062 36 21 11
Муслимани 15.869 6 15 4
Роми 79.136 3867 322 108
Хрвати 14.056 4 3 1
Остали 133.065 875 442 277
Структура (%)
Укупно 100,0 100,0 100,0 100,0
Срби 89,5 34,1 8,5 66,6
Црногорци 0,6 0,0 0,0 3,5
Југословени 0,6 0,0 0,0 0,0
Албанци 1,1 54,7 89,1 26,2
Бошњаци 2,5 0,0 0,0 0,0
Бугари 0,3 0,1 0,0 0,0
Власи 0,7 0,0 0,0 0,0
Македонци 0,3 0,1 0,1 0,1
Муслимани 0,3 0,0 0,0 0,0
Роми 1,4 8,9 0,9 1,0
Хрвати 0,3 0,0 0,0 0,0
Остали 2,4 2,0 1,3 7,1
Напомена: у групу „остали“ укључене су све националности ц. Србије испод 0,3%,
неопредељени и неизјашњени, регионална припадност и непознато.
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Становништво – национална или
етничка припадност, књига 1, Републички завод за статистику, Београд 2003.
Испитивање просторног размештаја становништва по националности

показује да су Албанци готово потпуно сконцентрисани у општинама Бујано-
вац, Прешево и Медвеђа где живи 96,1% њиховог укупног броја са подручја
централне Србије, што указује на изразит процес етничке хомогенизације ове
националности на југу Србије. У последњем међупописном периоду (1991–
2002) десиле су се значајне етнодемографске промене, проузроковане поли-
тичким факторима, које су се рефлектовале на етничку слику централне Ср-

бије, првенствено у правцу повећања националне хомогености становништва.
Наиме, Срби су имали пораст удела (са 88,0% на 89,5%), док су све остале
националности (изузев Влаха и Рома) имале апсолутно и релативно опадање.
Посматрано по општинама, забележене су сличне тенденције у етничким про-
цесима и демографској динамици становништва. Главни фактори који су ути-
цали на промену етничке структуре били су етнички издиференциран при-
родни прираштај, негативан миграциони салдо, као и у мањој мери промене
приликом декларисања о националној припадности. Од 1991. до 2002. удео
Албанаца у укупном становништву општине Бујановац опао је (са 60,1% на
54,7%), а удео Срба се повећао (са 29,8% на 34,1%), као и у општини Медве-
ђа, где је забележено смањење удела Албанаца (са 27,4% на 26,2%), Црного-
раца (са 7,8% на 3,5%), Југословена (са 0,5% на 0,0%) и осталих, док је удео
Срба повећан (са 62,3% на 66,6%) услед мање негативне стопе раста и декла-
рисања једног броја лица у последњем попису за српску националност (Црно-
горци, Роми, Југословени и др.). Најмање етничке промене регистроване су у
Прешеву, где су Албанци имали незнатно опадање (са 89,9% на 89,1%), а Ср-
би повећање (са 8,2% на 8,5%). Мада су забележили неповољне трендове у
популационом развитку, Албанци су, према пописним подацима из 2002. го-
дине, у Бујановцу и Прешеву задржали апсолутну етничку превагу.
Етничка структура се, генерално, у високом проценту подудара са кон-
фесионалном и нема већих одступања. Многа се лица радије идентификују са
религијом јер их јасније диференцира од „других“, а политичке околности и
друштвени статус могу снажно допринети тој идентификацији. Због тога је
верска припадност снажнији кохезиони елеменат обједињавања у исту етни-
чку заједницу него национална припадност, па је „током дугог периода рели-
гијски идентитет био несумњиво кључни фактор у одређивању националног
идентитета, при чему је прерастао у примарни идентитет потискујући остале
елементе етницитета у други план“ (Hall, 1997). У погледу верског састава
становништва, подаци потврђују изнете констатације јер је 90,9% становни-
штва централне Србије православне вере, око 231.600 (4,2%), припада ислам-
ској верској заједници, док су остале конфесије заступљене појединачно са
испод 0,5% (католичка 0,4%, протестантска 0,2%, и др). Атеиста је регистро-
вано 27.500 (0,5%), што је двадесетак пута мање него, на пример, после Дру-
гог светског рата (попис из 1953. године). Посматрано по општинама, верска
структура, такође, у великој мери коинцидира са етничким саставом стано-
вништва. Тако, у Бујановцу 59,1% исповеда ислам, а 34,4% православну веру,
што се готово подудара са уделом албанске, односно српске националности у
укупној популацији те општине (Табела 2).
Табела 2. Верска структура становништва, 2002.

Србија
Укупно 5.466.009 43.302 34.904 10.760
Исламска 231.585 25.595 30.507 2801
Јудаистичка 456 ... ... ...
Католичка 22.663 9 13 2
Православна 4.970.109 14.897 3034 7516
Протестантска 8678 30 14 1
Није верник 27.485 ... ... 4
Остали 205.033 2771 1336 436
Структура %
Укупно 100,0 100,0 100,0 100,0
Исламска 4,2 59,1 87,4 26,0
Јудаистичка 0,0 ... ... ...
Католичка 0,4 0,0 0,0 0,0
Православна 90,9 34,4 8,7 69,9
Протестантска 0,2 0.0 0,0 0,0
Није верник 0,5 ... ... 0,0
Остали 3,8 6,4 3,8 4,1
Напомена: у групу „остали“ укључене су остале вероисповести, лица која су верници,
али не припадају ниједној вероисповести, неизјашњени и непознато.
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. Становништво – вероисповест, матерњи
језик и национална или етничка припадност према старости и полу, књига 3, РЗС, Београд 2003.
Слично, у Прешеву се 87,4% становништва декларисало за ислам и

8,7% за православну веру, док су у Медвеђи 26,0% исламске вере, а 69,9%
православне. У тим општинама остале религије су сасвим мало заступљене,
док атеиста (изузев у Медвеђи) готово да нема. Код Срба је православна ре-
лигија доминантна, а припадност другим верама је маргинална. Албанци су
исламске вере при чему је за ову етничку заједницу карактеристична врло
висока подударност националне и религијске припадности, стабилност у
националном изјашњавању, као и најмањи број атеиста у поређењу са свим
осталим националностима.
Религија функционише у простору много динамичније него што се прет-
поставља, па је просторни размештај етничких заједница и религијских систе-
ма непосредно повезан са великим регионалним разликама у демографским
карактеристикама, а припадност одређеној религији несумњиво има велики
значај за њихову популациону динамику (Сентић, 1971). Мада је општепри-
хваћено становиште да утицај религије на демографски развитак треба сагле-
давати у склопу комплексног деловања свих друштвено-историјских фактора
који условљавају развитак становништва, одређене демографске законо-
мерности у приближно једнаким друштвеним условима не испољавају се на
исти начин код појединих националних заједница. Припадност одређеној ре-
лигији имала је утицаја на актуелно стање у диференцијалном природном

кретању (наталитет и морталитет) становништва Србије.
Демографско кретање и репродукција становништва

Природни прираштај чини основну компоненту раста или опадања ста-
новништва. У централној Србији је у међупописном периоду, 1991–2002, сто-
па прираштаја имала негативну вредност (-1,5 промила), условљена ниским
наталитетом (10,9 промила) и високим морталитетом (12,4 промила) због ста-
ре старосне структуре становништва (Табела 3). Становништво општина Бу-
јановац и Прешево одликују дијаметрално супротни трендови. Наиме, стопе
наталитета су два до три пута веће него у централној Србији, стопе мортали-
тета су ниске (од 6,9 до 9,1 промила) због младе старосне структуре, па је сто-
па прираштаја позитивна и врло висока (од 13,6 до 24,7 промила). Становни-
штво Медвеђе је у погледу стопе природног прираштаја (1,0 промил), као и
погледу кретања наталитета и морталитета на нивоу укупне популације цен-
тралне Србије.
Табела 3. Демографске компоненте кретања становништва, 1991–2002.

Србија
Број становника
1991. 5.606.642 47.122 36.459 12.953
2002. 5.466.009 43.302 34.904 10.760
Пораст становника -140.633 -3820 -1555 -2193
Живорођени 666.492 11.268 12.410 1947
Умрли 755.557 4482 2710 1819
Природни прираштај -89.065 6768 9700 128
Миграциони салдо -51.568 -10.606 -11.255 -2321
Стопе на 1000 становника (у промилима)
Пораст становника -2,3 -7,7 -4,0 -16,8
Наталитет 10,9 22,7 31,6 14,9
Морталитет 12,4 9,1 6,9 13,9
Природни прираштај -1,5 13,6 24,7 1,1
Миграциони салдо -0,8 -21,3 -28,7 -17,8
Извор: Витални догађаји у Републици Србији, 2002; Саопштење, број 260, LIV, Републички завод за
статистику, Београд 2004.
Треба истаћи да су у поменутим општинама разлике у погледу приро-

дног прираштаја условљене пре свега разликама у репродуктивном понаша-
њу две доминантне етничке заједнице, односно високим наталитетом и ни-
ским морталитетом Албанаца са једне стране, и дугорочним негативним
трендовима у природном обнављању Срба (низак наталитет и висок мортали-
тет) са друге. Подаци о фертилитету, као прецизнијем показатељу плодности
становништва, јасније илуструју изразиту етничку диференцијацију у цен-

тралној Србији. Тако, просечан број живорођене деце код кохорте жена иза-
шлих из репродуктивног периода (старих 50–54 године) износи за укупно
становништво 1,70 детета, на приближно истом нивоу је код Српкиња (1,76),
Црногорки (1,71), Бугарки (1,67), Југословенки (1,59) и других, док истовре-
мено знатно више стопе кумулативног фертилитета имају Албанке (4,01 дете-
та), Бошњакиње/Муслиманке (3,20) и Ромкиње (3,05). Разлике у висини пло-
дности резултат су демографских, економских и етнокултурних чинилаца
(обичаји, религијске доктрине, моралне норме, итд.), а пре свега великих ра-
злика у образовном нивоу, запослености и еманципацији жена. С тим у вези,
присутне дистинкције у овим општинама између исламског и хришћанског
становништва последица су дихотомног модела репродукције у коме су за-
ступљена оба његова екстрема – недовољно рађање (хришћани) и прекомерно
обнављање (припадници ислама). Припадници српске националности прола-
зили су кроз бржу промену карактеристичну у условима убрзаног друштве-
ног развоја, док је албанска породица остала нетакнута, па је чак у неким по-
јавама имала ретроградно кретање. Отуда на једној страни депопулација која
води биолошком ишчезавању, а на другој страни демографска експлозија и
резистентност на промене (Радовановић, 2004). Општине Бујановац, Медвеђа
и Прешево несумњиво се налазе на ниском нивоу економског развоја, али
треба истаћи да су поједина подручја Србије у одређеном периоду имала исти
степен економског развоја као ове општине данас, али при томе неупоредиво
нижи наталитет. То упућује на закључак да је утицај етнокултурних, психо-
лошких и етнополитичких фактора на наталитет велики и значајан. Међуза-
висност социоекономског развоја и промена у фертилитету повезана је са ста-
вовима и обичајима код појединих етничких заједница које су у различитој
мери отворене за промену. Исламска култура садржи елементе који спречава-
ју пад фертилитета чак и када су задовољени многи развојни услови, јер до
противречних и регресивних реакција долази када процес модернизације није
покренут из система друштвених структура једне националне заједнице, већ
продире споља. Тако је позитиван утицај друштвеног развоја умањен делова-
њем традиционалних институција, религијских доктрина, неписаних закона и
ауторитета локалног јавног мњења, што има за резултат знатно теже прихва-
тање модерних схватања и нижих репродуктивних норми, упркос томе што је
смањен значај основних традиционалних фактора високе плодности (Авра-
мов, 1993).
Велике разлике у природном кретању становништва Србије успоравале
су хомогенизацију демографског развитка која је једна од битних претпостав-
ки напретка земље као целине, а њена важност је тим већа када се демограф-
ске разлике јављају међу регионима или етничким заједницама на једном
простору. Етничке и религиозне заједнице могу брз раст становништва кори-
стити за политичке циљеве уколико се две историјске антагонистичке заје-
днице различито демографски развијају, па међу њима често долази до кон-
фликата. „Сукоб народа једне културе која брзо расте са народом друге кул-
туре која расте споро или стагнира ствара притисак за економским и/или по-
литичким усклађивањем у оба друштва. Промене у демографској равнотежи
и раст становништва има пресудан утицај на стабилност и политичку равно-
тежу моћи“ (Хантингтон, 1998). Није тешко закључити да између пораста
бројности мањина и међуетничких односа у друштву постоји изражена међу-
зависност. У том смислу, равномерни демографски развитак подразумева ра-
ционалну репродукцију, која се односи како на националности које одликује
недовољно обнављање становништва, тако и на оне које карактерише преко-
мерно обнављање, јер оба типа репродукције имају негативне економске, со-
цијалне, културне и политичке консеквенце.
Поред природног прираштаја, другу важну детерминанту пораста уку-
пног становништва представља миграциона компонента. Миграције, узроко-
ване политичким факторима, по свом обиму, интензитету, типовима, узроци-
ма и последицама несумњиво су обележиле последњу деценију XX века. По-
сле дезинтеграције земље и стварања нових националних држава на простору
бивше СФРЈ, знатно су интензивиране етноцентричне миграције ка матичним
државама (вољне и присилне), избеглички токови, као и емиграције у ино-
странство. Мада постоје методолошки проблеми везани за квалитет пописно-
статистичких података о миграцијама (нпр. знатно боље су регистроване ими-
грације него емиграције), ипак се са великом сигурношћу може рећи да је од
1991. до 2002. остварен позитиван миграциони салдо, али искључиво због до-
ласка великог броја избеглица, док је, посматрано по националности, код ве-
ћине забележено више одсељених него досељених.
Са аспекта анализираних општина, у Бујановцу се, упркос позитивном
природном прираштају, укупан број становника смањио (са 47.100 у 1991. на
43.300 у 2002. години), најпре због негативног миграционог салда (-10.600).
Депопулациони трендови одликују и друге две општине на југу Србије, а
условљени су првенствено емиграционом компонентом. Прешево је, упркос
врло високом прираштају становништва, имало негативну стопу раста услед
негативног миграционог салда (-11.300), као и Медвеђа, где је регистровано
више одсељених него досељених (-2300) и смањење укупног броја становни-
ка. Треба истаћи да су за поменуте општине карактеристичне врло изражене
емиграције и велики број лица на раду и боравку у иностранству, што је ути-
цало на негативну стопу раста становништва. У поређењу са већином осталих
општина централне Србије у којима је 2002. године удео лица на раду или бо-
равку у иностранству износио око 5% укупног становништва, ове општине
(изузев општина у источној Србији) имају убедљиво највеће уделе емиграна-
та (Прешево 27,3%, Бујановац 19,4% и Медвеђа 22,1%). С друге стране, што
се тиче имиграционих токова, од свих општина централне Србије, оне имају
најмањи број и удео избеглица (Прешево 351 или 1,0%, Бујановац 333 или
0,8% и Медвеђа 82 или 0,8%).
Демографске структуре становништва

Дугорочне разлике у нивоу наталитета основни су узрок неједнаке и из-
разито различите старосне структуре становништва Србије, мада је у мањој
мери на то утицао и миграциони салдо, као и промене приликом декларисања
о националној припадности. То је детерминисало два различита, дијаметрал-
но супротна типа старосне структуре и условило јасну дистинкцију између
етничких заједница. Тако на једној страни имамо националности којима је
иманентан висок удео старих лица и код којих је присутан интензиван процес
демографског старења (Срби, Црногорци, Власи, Бугари и др.), а на другој
страни су оне са изразито младим становништвом (Албанци, Бошњаци/Му-
слимани, Роми и други).
Просечна старост становништва централне Србије износи 40,4 године,
удео старих (22,8%) већи је од удела младих (22,2%), што је знатно изнад ев-
ропског просека и указује на интензиван процес демографског старења стано-
вништва. Становништво општина Бујановац и Прешево има изразиту младу
старосну структуру због високог наталитета и ниског морталитета, док је по-
пулација општине Медвеђа на нивоу за централну Србију (Табела 4).
Табела 4. Старосна структура становништва, 2002.

Србија
Укупно становништво 5.466.009 43.302 34.904 10.760
0–19 1.212.430 15.241 14.264 2878
20–39 1.433.543 12.654 10.042 2574
40–59 1.532.085 8361 6022 2437
60 и више година 1.248.592 6140 3860 2783
Непознато 39.359 906 716 88
Просечна старост (год.) 40,4 32,3 29,3 39,9
Укупно становништво 100,0 100,0 100,0 100,0
0–19 22,2 35,2 40,9 26,7
20–39 26,2 29,2 28,8 23,9
40–59 28,0 19,3 17,3 22,6
60 и више година 22,8 14,2 11,1 25,9
Непознато 0,7 2,1 2,1 0,8
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Становништво, Старост и пол,
књига 2, Републички завод за статистику, Београд 2003.
Тако је просечна старост становништва у Бујановцу (32,2 године) и

Прешеву (29,3 године) врло ниска, а удео младих (од 35% до 40%) знатно је
већи од удела старих (од 11% до 14%). Високе стопе рађања у овим општина-
ма резултирале су младом старосном структуром, која има повратни утицај
на наталитет који ће по инерцији бити већи (чак и при истом рађању) него
код друге, просечно старије популације. Албанци имају 40% становништва
млађег од 20 година, док је удео старијих лица 10,9%. У поређењу са припа-

дницима српске националности имају готово двоструко више младих, а преко
два пута мање старих лица. Оваква прогресивна старосна структура, која чи-
ни правилну пирамиду (са широком основом због великог броја младих), по-
казује да су према свим критеријумима (просечна старост је 29,5 година)
Албанци демографски веома младо становништво (Радушки, 2007).
Треба истаћи да неповољна старосна структура, односно изразито мла-
до или старо становништво има негативне импликације на све сегменте дру-
штвеног живота. Промене у старосној структури утичу како на биолошки раз-
вој и нормалну репродукцију, тако и на друштвено-економска и политичка
кретања. Већи удео младих у укупном становништву има за последицу специ-
фичне потребе, као што су: већа улагања у предшколске институције, здрав-
ствену заштиту, отварање нових радних места и слично. С друге стране, већи
удео старих значи старију радну снагу, мању мобилност и флексибилност,
као и мање квалитетну замену становништва које се повлачи из економске
активности, док истовремено подразумева и веће издатке за социјално осигу-
рање, пензионе фондове, специфичне трошкове за здравствену заштиту, дру-
гачију структуру потрошње и слично, што се све рефлектује на економски по-
тенцијал државе.
Табела 5. Економска структура становништва, 2002.

Србија
Укупно становништво 5.466.009 43.302 34.904 10.760
Активно становништво 2.485.427 16.490 11.600 4450
Лица са личним приходом 1.102.817 3805 2232 2139
Издржавано становништво 1.863.796 22.810 20.838 4137
Лица на раду/боравку у
иностранству до 1 год. 13.969 197 234 34
Активно становништво 45,5 38,1 33,2 41,3
Лица са личним приходом 20,2 8,8 6,4 19,9
Издржавано становништво 34,1 52,7 59,7 38,4
Лица на раду/боравку у 0,3 0,5 0,7 0,3
иностранству до 1 год.
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Становништво, Активност и пол,
књига 5, Републички завод за статистику, Београд 2003.
Због младе старосне структуре у Бујановцу је свако друго лице издржа-

вано (52,7%), а активних има 38,1%, док је у Прешеву само једна трећина еко-
номски активна, а чак 59,7% су издржавана лица (Табела 5). Међутим, у окви-
ру контингента активних, са аспекта економске политике, веома је битно ко-
лико је запослених, а колико је оних који су активни, али не обављају занима-
ње. Од укупног броја активних лица централне Србије, према подацима из

2008. године, 536.000 је незапослено (стопа незапослености износи 26,8%), у
Бујановцу је преко трећине активног становништва незапослено (38,2%), док
у Прешеву стопа незапослености износи чак преко 60%.
На запосленост становништва у великој мери утиче њихов образовни и
професионални састав, али и степен економске развијености одређеног по-
дручја. У погледу образовних карактеристика присутне су релевантне разли-
ке између општина централне Србије. Ниво образовања доста детерминише
положај и социјалну мобилност припадника етничких заједница. Писменост
представља елементарну претпоставку процеса образовања и добар је инди-
катор соци-окултурне развијености. У централној Србији 2002. године реги-
стровано је 188.900 неписмених старијих од десет година (3,8%), што је зна-
тно више него у Европи, и показује да елементарна неписменост није искоре-
њена ни на почетку XXI века. У општинама на југу Србије подаци показују
двоструко веће уделе неписмених (Прешево 2100 или 7,7%, Медвеђа 926 или
9,7%, Бујановац 3600 или 10,1%), при чему Бујановац, од свих општина цен-
тралне Србије, има релативно највише написмених лица. У оквиру образовне
структуре важан аспект представља достигнути ниво школованости стано-
вништва који је условљен бројним факторима објективне природе (привредни
Табела 6. Квалификациона структура становништва, 2002.

Србија
Укупно становништво 4.611.453 31.549 23.873 8754
(старо 15 и више година)
Без школске спреме 282.175 4622 2866 1267
1–3 разреда oсн. школе 91.401 542 310 268
4–7 разреда oсн. школе 651.184 4896 3243 1864
Основно образовање 1.083.898 12.015 10.138 2669
Средње образовање 1.845.166 5659 4335 1808
Више образовање 211.571 558 542 185
Високо образовање 323.348 700 652 168
Непознато 122.710 2557 1787 525
Без школске спреме 6,1 14,7 12,0 14,5
1–3 разреда oсн. школе 2,0 1,7 1,3 3,1
4–7 разреда oсн. школе 14,1 15,5 13,6 21,3
Основно образовање 23,5 38,1 42,5 30,5
Средње образовање 40,0 17,9 18,2 20,6
Више образовање 4,6 1,8 2,3 2,1
Високо образовање 7,0 2,2 2,7 1,9
Непознато 2,7 8,1 7,5 6,0
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Становништво – школска спрема и
писменост, књига 4, Републички завод за статистику, Београд 2003.
развој, образовна политика и друго), као и субјективним чиниоцима (ставови

према образовању, нарочито женске популације, однос међу половима, кул-
тура, религија, традиција и друго). Код популације централне Србије највише
је лица са средњом стручном спремом (40,0%), док је у поменуте три општи-
не на југу Србије највише оних са основним образовањем (Бујановац 38,1%,
Прешево 42,5%, Медвеђа 30,5%), затим лица са средњом стручном спремом и
незавршеном основном школом (Табела 6). На лошију образовну структуру, у
компарацији са укупним становништвом централне Србије, указује и велики
удео лица без икакве школске спреме (Бујановац 14,7%, Прешево 12,0%, Ме-
двеђа 14,5%), и мали удео оних са факултетском дипломом (2,2%, 2,7% и 1,9%).
Може се закључити да су у поменутим општинама, у приближно истим
друштвеним условима, присутне велике дистинкције између становништва
различитих националности, као и у компарацији са укупним становништвом
Србије, у погледу репродукције, социоекономских и културно-цивилизациј-
ских карактеристика. То указује на несумњив утицај етничког фактора у де-
мографском развитку становништва који долази до изражаја кроз разлике у
постојаности традиционалних ставова у условима када се под утицајем савре-
меног друштвеног развоја почиње мењати социјална средина. Такође, између
демографског развитка становништва и социоекономске развијености општи-
на Бујановац, Прешево и Медвеђа постоји јасна узрочно-последична веза.
Степен привредног и историјско-културног развоја тих општина битно утиче
на демографски развитак, социјалне, образовне и друге карактеристике стано-
вништва, али исто тако неповољни трендови у популационом кретању значај-
но успоравају друштвени развој општина на југу Србије.
Аврамов, Д (1993). Појединац, породица и становништво у раскораку, Научна књига, Београд.
Hall, S. (1997). „Who Needs Identity“, Questions of Cultural Identity, Sase, London.
Huntington, S (1998). The Clash of Civilizations and the Remaking of Word Order, New York.
Петровић, Р. (1991). „Демографске особености развоја Косова и етничке прилике“, Срби и
Албанци у XX веку, САНУ, Одељење историјских наука, књига 20, Београд.
Радовановић, С. (2004). „Религија као чинилац динамичких процеса у становништву и његових
етничких и културно-цивилизацијских обележја“, Демографија, књига I, Београд.
Радушки, Н. (2007). Националне мањине у централној Србији – етничке промене и демографски
развој, Институт друштвених наука, Београд.
Сентић, М. (1971). „Утицај народности и религије на фертилитет становништва Југославије“,
Становништво, год. IX, број 3–4.
Васовић, М. (1997). „Карактеристике групних идентификација и однос према другим етничким
групама“, Између оспоравања и подршке, Центар за политиколошка истраживања и
јавно мњење, Институт друштвених наука, Friedrich Ebert Stiftung, Београд.
Nada Raduški
Centre for Demographic Research
the Institute of Social Sciences, Belgrade
DEMOGRAPHIC AND ETHNIC CHARACTERISTICS OF THE SOUTH OF

SERBIA - BUJANOVAC, PREŠEVO AND MEDVEĐA
Summary
The article presents an analysis of ethnically demographic characteristics of some
municipalities in the south of Serbia, namely Bujanovac, Preševo and Medveđa,
which, according to the last census data (2002) are characterized by explicit
territorial concentration and ethnical domination of the Albanian population. The
territorial distribution of nationalities and prominent process of ethnical
homogenization is conditioned not only by demographic factors (a differentiated
birth rate and ethnically selective migrations) but by economic, political and
many other ones too. In addition to that, it comes obvious that in the mentioned
municipalities, in rather similar socio-economic circumstances, there are present
great distinctions between different nationality populations, the same as in
comparison with the entire population of the Central Serbia when reproduction,
socio-economic and cultural characteristics are concerned. This is indicative of a
doubtless influence of the ethnical factor in the demographic development of
population, thus making intranational relations and the question of national
minorities greatly important for the general balanced development of Central
Serbia.
Key words: Albanian population, reproduction, ethnodemographic

characteristics, Bujanovac, Preševo, Medveđa.
Петар Голубовић УДК 314(497.11-12)"18/19"(048.83)
ДЕМОГРАФСКИ РАЗВОЈ ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
Монографија Војислава Крстића Становништво југоисточне Србије –

Компаративна студија демографског развитка има 468 страница А4 формата,
са 262 табеле, 21 графиконом и 19 картограма, а списак литературе обухвата
195 библиографских јединица.
Истраживањем је обухваћена територија пет округа (Нишавског, Топли-
чког, Пиротског, Јабланичког и Пчињског) са 27 општина и Градом Нишом,
укупне површине 14.010 км2 и око 1.100.000 становника у просеку током
друге половине 20. века. Анализа кретања становништва претежно је засно-
вана на резултатима редовних пописа обављених после Другог светског рата
и на подацима виталне статистике, посебно за период 1963–2000. година,
који су објављени по општинама и насељима, што је омогућило увид у до-
принос појединих компоненти раста (природни, односно миграциони прира-
штај) у укупном порасту становништва. Анализирани су и доступни подаци
и процене за време пре Другог светског рата (1880–1940. године) по окрузи-
ма (укупно становништво и природно кретање). Промене структуре стано-
вништва приказане су за период 1961–2002, са нагласком на старосну стру-
ктуру и процес демографског старења који је анализиран на основу више
индикатора. Велика је пажња посвећена и променама економско-социјалне
структуре становништва која је у овом периоду трансформисана из прете-
жно аграрне у структуру са обележјима индустријског друштва. Привредни
раст, запосленост и незапосленост анализирани су на основу података изве-
штајне статистике (Републички завод за статистику). Развој привреде је
анализиран са гледишта динамике раста, нивоа економске развијености и
структурних промена. Подаци су приређени по општинама, окрузима, за
југоисточну Србију као целину и за макроцелине (централна Србија, Вој-
водина, Косово и Метохија), а обухватају период од 1962. до 1998. године,
што се великим делом поклапа са периодом анализе демографских кретања.
Промене нивоа економске развијености утврђене су на основу монетарних
(народни доходак по становнику, вредност основних средстава по запосле-
ном и по становнику, промет на мало по становнику и др.) и демографских
индикатора (радно способно становништво, активно и запослено становни-
штво). Кретању запослености и незапослености такође је поклоњена значај-
на пажња. На основу дугорочних серија података анализирана је динамика
раста и промене нивоа применом релевантних индикатора.

Војислав Крстић (2007): Становништво југоисточне Србије – Компаративна студија демо-
графског развитка. Ниш: Завод за урбанизам.
251
252 Петар Голубовић
Поред Уводних излагања, посвећених развоју демографије као науке,

њеном односу са другим наукама и осврту на досадашња истраживања ста-
новништва југоисточне Србије, дело је подељено у четири целине. Први део
посвећен је анализи кретања и промена у размештају становништва. У по-
себним поглављима анализирани су динамика и компоненте раста укупног
становништва, природно кретање, миграције и промене у мрежи насеља,
посебно са гледишта урбаних процеса. Садржај другог дела обухвата про-
мене структуре становништва. У оквиру шест поглавља анализирана су
питања о полној и старосној структури, односно о демографском старењу
становништва, националној припадности, економској и образовној структу-
ри и неки аспекти промена у броју и структури домаћинстава. Трећи део од-
носи се на развој привреде, запослености и незапослености као фактора де-
мографских промена, са анализом динамике, нивоа и структурних каракте-
ристика. Четврти део садржи пројекције становништва за период 2002–2032.
године по општинама, окрузима, за југоисточну Србију као целину и две
макроцелине (централну Србију и Војводину). Пројекције су израђене за
укупно становништво по старости и полу, применом аналитичког метода, на
основу различитих хипотеза о очекиваним променама фертилитета и мортали-
тета. Књига се завршава обимним резимеом на српском и енглеском језику
који пружа целовиту информацију о садржају и резултатима истраживања.
У првом поглављу аутор истиче да се последњих 12 деценија стано-
вништво југоисточне Србије повећало 2,5 пута, али да су на укупан пораст
становништва, у негативном смислу, знатно утицали балкански ратови, од-
носно Први и Други светски рат. Од 1981. године јављају се негативне сто-
пе раста, које у појединим окрузима у континуитету трају још од педесетих
година прошлог века. Неумољиви су у том погледу подаци о великом пре-
размештају становништва у појединим општинама, као последица миграци-
оних кретања: пораст је забележен једино на територији Града Ниша и у оп-
штинама Лесковац, Врање, Бујановац, Прешево и Дољевац, док је у општи-
ни Црна Трава забележено смањење од читавих 81%. У исто време, допри-
нос појединих компоненти расту укупног становништва је у различитим од-
носима: у 13 општина миграциона компонента је, у време 1963–2002, у це-
лини утицала на раст становништва, у пет општина је раст становништва у
овом периоду био у целини условљен природним прираштајем, а у десет
општина су обе компоненте допринеле расту становништва, у различитим
процентуалним односима.
Анализу природног кретања становништва аутор базира на апсолут-
ним и релативним показатељима кретања наталитета, морталитета (посебно
је анализирана смртност одојчади) и природног прираштаја. Према изложе-
ним подацима може се закључити да је, од 1880. до 2000. године, била на
делу демографска транзиција, коју карактерише опадање фертилитета од
високих стопа наталитета и опадања морталитета, што је резултирало нега-
тивним природном прираштајем у последњој деценији 20. века. Сумирајући
прикупљене и израчунате податке, аутор констатује да су у југоисточној
Демографски развој југоисточне Србије 253
Србији у периоду 1963–2001. „остварене суштинске квалитативне промене

у кретању природног прираштаја, као резултат континуираног опадања на-
талитета и опадања морталитета“ (Крстић, 2007: 418).
Праћене углавном на територијалном нивоу општине, миграције су се
одвијале у правцу повећања удела досељеног у укупном становништву, по-
себно од 1961. до 1981. године, у време најдинамичнијег привредног и урба-
ног развоја. Посебну пажњу аутора привукле су спољне миграције, наро-
чито током велике привредне кризе у земљи у последњој деценији 20. ве-
ка, када се из општина југоисточне Србије у иностранство одселило око 30.000
људи, претежно млађих, радно способних и образованих. Међутим, наводи и
податак да се приближно толики број доселио у неколико таласа принудних
миграција, из других република бивше Југославије. На основу података пописа
2002. године утврђено је да у дневним миграцијама по основу рада и школо-
вања учествује око 10% укупног становништва југоисточне Србије.
За централну Србију у целини је карактеристична разуђена мрежа на-
сеља формирана под утицајем традиционалних облика пољопривредне про-
изводње, али и других чинилаца економско-социјалне природе и историј-
ских услова. Под утицајем истих фактора формирана је и мрежа насеља на
подручју југоисточне Србије, с тим што се регионалном специфичношћу
може сматрати знатно већа густина насеља. Број насеља није се битно про-
менио, али је један део променио своју административно-територијалну
припадност (углавном припајањем административном подручју Града Ни-
ша). Просечна величина насеља незнатно је повећана, али се одвијало ин-
тензивно величинско преструктурирање насеља обележено уситњавањем се-
оских и повећањем броја насеља са пет хиљада и више становника. Значајан
печат на демографске промене у мрежи насеља југоисточне Србије остави-
ли су урбани процеси покренути динамичном урбанизацијом и деаграриза-
цијом после Другог светског рата и вишеструким увећањем градског стано-
вништва. У односу на 1948. годину, градско становништво југоисточне Ср-
бије увећано је 3,6 пута (у Пчињском округу чак 4,6 пута).
У делу истраживања који се тиче старосне структуре становништва,
аутор закључује да се у анализираном периоду континуирано одвијао про-
цес демографског старења, који подразумева опадање учешћа младог стано-
вништва (до 19 година) у укупном, пораст учешћа старог (60 и више година)
и пораст просечне старости становништва. Према резултатима пописа ста-
новништва 2002. године, већина општина била је у стадијуму дубоке демо-
графске старости, или на прелазу из претходног у овај стадијум. Овај се
процес најспорије одвијао у општинама Прешево и Бујановац, а најбрже у
општинама Сврљиг, Гаџин Хан, Ражањ, Бабушница и Црна Трава. У анали-
зи националне структуре истиче се да преовлађује становништво српске
националности, у свим окрузима и скоро свим општинама. Изузетак су оп-
штине Димитровград и Босилеград, у којима је већинско становништво бу-
гарске националности, и општине Прешево и Бујановац са претежним
учешћем Албанаца. После српског, по бројности друго место заузима ста-
новништво албанске националности. Највише недоумица изазива промена

удела ромске националности, код којих је субјективни став приликом по-
писног изјашњавања највише варирао, али и оних који су се изјашњавали
као Југословени, којих је поступно мање од 1981. године.
Општа стопа активности становништва југоисточне Србије била је, од
1961. до 1981, релативно висока (нешто преко 50%), а наредних година је
опадала, од 50,1% у 1981. на 43,9% у 2002. години. На високу стопу
активности у великом броју општина, све до 1991. године, великим делом је
утицала економска структура становништва са високим уделом пољопри-
вредног становништва, које по правилу има високу стопу активности због
великог обухвата становништва ван радног контингента, укључујући жен-
ско становништво. Аутор добро примећује да је тиме „компензирано ка-
сније активирање дела радног контингента млађег старосног доба због
школовања“ (Крстић, 2007: 426). Највеће промене нивоа активности по ста-
рости забележене су код младог становништва узраста о д 15 година до 24
године, као последица обухвата омладине разним видовима образовања.
Радикалне промене остварене су у структури активног становништва према
сектору делатности, тако што је смањен удео примарног сектора од 74,0%
у 1961. на 22,5% у 2002. години. Аутор је посебну пажњу поклонио анали-
зи старосне структуре радне снаге и утврдио да је у току њено интензивно
старење. Ова је појава нарочито изражена у општинама у којима је и укупно
становништво најдаље одмакло у процесу демографског старења.
Укупан број лица са личним приходом је у порасту од пописа до по-
писа, али је њихов удео у укупном становништву стално био нижи у односу
на централну Србију и Војводину због заостајања у нивоу економске ра-
звијености. Паралелно је опадао удео издржаваног становништва, па је ко-
ефицијент економске зависности (број издржаваних на 100 активних) опао
са 94 у 1961. на 83 у 2002. години.
Свестан доказане међузависности привредног и демографског разви-
тка у бројним досадашњим истраживањима, аутор посебна поглавља књиге
посвећује истраживању динамике привредног раста, променама привредне
структуре и нивоу економске развијености. Одговарајућим аналитичким по-
ступком утврдио је да у периоду 1962–1980. године привреда југоисточне
Србије није пратила динамику привредног раста Републике Србије. Као
главне разлоге наводи наслеђену заосталост и ниже стопе инвестиција.
Ипак, у назначеном периоду остварен је значајан пораст народног дохотка
по становнику, првенствено захваљујући порасту индустријске производње.
Нарочито су се истицале општине чија су седишта већи градски центри
(Ниш, Лесковац, Врање). С друге стране, један број општина се одликовао
заостајањем у развоју: у Нишавском округу Дољевац, Мерошина и Ражањ; у
Топличком Житорађа; у Јабланичком Бојник и Црна Трава; у Пчињском Бо-
силеград. У целини гледано, седамдесете и осамдесете године 20. века могу се
сматрати годинама привредног просперитета, па су и регионалне разлике у
Демографски развој југоисточне Србије 255
нивоу економске развијености смањене. Овај тренд је, међутим, прекинут у

време привредне кризе и хиперинфлације деведесетих година 20. века.
Запосленост је анализирана са гледишта обима, динамике и нивоа, као
и различити аспекти структуре запослености (сектор делатности, сектор вла-
сништва, полна и квалификациона структура). На основу дугорочне серије
података о броју запослених (1963–2001), аутор закључује да се разликују два
карактеристична периода: пораст запослености од 1963. до 1989, и опадање од
1989. до 2001. године. У периоду раста, који обухвата 26 година, пораст броја
запослених је износио по просечној годишњој стопи раста од 3,3%. У периоду
опадања запослености, који обухвата 12 година, број запослених је смањен по
просечној годишњој стопи од -1,6%. Тако су у великој мери умањени позитив-
ни ефекти из претходног периода, па је и ниво запослености опао са 262 запо-
слена на 1000 становника у 1989, на 219 у 2001. години. Аутор је детаљно ана-
лизирао и компарирао податке по општинама и окрузима са одговарајућим по-
дацима који се односе на шира подручја (макроцелине), одакле се сагледавају
остварене промене у погледу нивоа запослености, затим промене у структури
запослености по секторима делатности, али због природе овог приказа не мо-
жемо улазити у детаљнију интерпретацију.
Иако је раст запослености у југоисточној Србији био релативно брз,
понуда радне снаге је стално била изнад могућности запошљавања. Аутор
тврди да су на пораст понуде радне снаге, поред демографских чинилаца,
претежно утицали фактори економске природе, у првом реду низак ниво
привредне развијености због закаснеле индустријализације. То је довело до
нагомилавања вишкова радне снаге у пољопривреди, па је незапосленост
расла и током динамичног привредног развоја. Аутор закључује да је неза-
посленост један од основних економских и социјалних проблема у свим
општинама југоисточне Србије. По високим стопама незапослености нарочи-
то се истичу општине Дољевац и Мерошина у Нишавском округу, Житора-
ђа у Топличком и Прешево у Пчињском округу. Осим обима и динамике неза-
послености, анализирана је и структура незапослених са гледишта удела лица
која први пут траже запослење, полне припадности и квалификација.
Судећи по обимности, детаљности и прегледности, аутор је уложио
велики напор приликом израде пројекција становништва за период 2002–
2032. Подаци о укупном становништву по старости и полу из пописа 2002.
године коришћени су као база, што је било логично с обзиром на њихову
актуелност. Циљ је био да се укаже на последице продужетка неповољних
тенденција демографског развитка у непосредној будућности и могуће
правце промена уколико се он буде одвијао у условима популационе поли-
тике усмерене на пораст фертилитета, односно у условима економско-социјал-
ног развоја који ће утицати на снижење морталитета. Миграције нису узете у
обзир. Сходно томе, примењен је аналитички метод пројекција и формулисане
одговарајуће хипотезе за три варијанте: константну, ниску и високу.
Пројекцијама су добијени резултати о кретању укупног становништва
по старости и полу (петогодишње и велике старосне групе), функционални
контингенти, стопе раста укупног становништва, затим број живорођених,

број умрлих и природни прираштај, по општинама, окрузима, за југоисто-
чну Србију као целину и за две макроцелине – централну Србију и Војводи-
ну. Резултати константне и ниске варијанте (са хипотезом о непромењеном,
односно опадајућем фертилитету) указују на значајно смањење броја стано-
вника у односу на стање утврђено пописом 2002. године (око 15%). Према
високој варијанти, укупан број становника је већи у односу на ниску вари-
јанту за око 12%, али би то било недовољно за излазак из депопулације до
краја периода пројекције. Резултати пројекција показују да би, у условима
непромењеног нивоа фертилитета и морталитета, у свим општинама, изузев
Прешева и Бујановца, становништво опадало, највише у општинама Црна
Трава и Гаџин Хан где би се број становника преполовио.
Монографија Становништво југоисточне Србије аутора Војислава
Крстића савремено је конципирана студија, која по територијалном обухвату,
садржају и методу израде представља један од ређих примера комплексног при-
ступа истраживању демографског развитка већих регионалних целина у дома-
ћој демографској литератури. Истраживање се темељи на поузданим подацима
званичне статистике који су зналачки систематизовани тако да омогуће компа-
ративне анализе и извођење објективних закључака о демографским променама
током дужег времена у ком је остварена транзиција фертилитета и морталитета
од традиционалног ка модерном моделу. Доследност у примени компаративног
метода анализе захтевала је напор у израчунавању одговарајућих индикатора за
популације различитих територијалних нивоа (општина, округ, регион, макро-
целина), с обзиром на то да се за ниво општина располагало знатно скромнијим
фондом података у поређењу са макроцелинама. Овај проблем аутор је успешно
решио коришћењем документационе грађе Републичког завода за статистику,
посебно оне која се тиче виталне статистике.
Монографија Становништво југоисточне Србије је у првом реду
емпиријска студија, али је прожета и теоријско-методолошким разматра-
њима у мери потребној за разумевање демографских феномена. Зато резул-
тати истраживања могу наћи широку примену у пракси, у првом реду као
аналитичко-документациона грађа у склопу израде планова привредног, со-
цијалног и просторног развоја, али и као стручно и научно штиво за све
оне кориснике који су, из различитих разлога, заинтересовани да прошире
своја знања из области обухваћених овим истраживањем. Ово се дело нарочи-
то препоручује општинским службама задуженим за програмирање и пла-
нирање привредног и социјалног развоја, планерским институцијама из обла-
сти урбанизма, затим стручним службама за планирање у комуналним јавним
предузећима и јавним установама, као и појединцима који се баве истра-
живањем становништва, привреде и урбанизације. Посебно ће бити корисна
ученицима одговарајућих средњих школа и студентима факултета на којима се
изучава проблематика становништва, због чега ова монографија заслужује ме-
сто у фондовима школских, факултетских и универзитетских библиотека како
би била доступна ширем кругу заинтересованих корисника.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
314.114(497.11-12)"1880/2012"(082)
338.43(497.11-12)(082)
314.113(497.11-12)(082)
СТАНОВНИШТВО Југоисточне Србије. [#Књ #1]

: демографска репродукција и социо-културна
динамика / приредио Љубиша Митровић. - Ниш :
Центар за научна истраживања САНУ и
Универзитета у Нишу, 2011 (Ниш :
Unigraf-x-copy). - 256 стр. : граф.
прикази, табеле ; 25 cm
"У зборнику су прилози аутора који су

учествовали на округлом столу под истоименим
називом, који је одржан 13. маја 2011. године
у организацији Центра за научна истраживања
САН при универзитету у Нишу" --> предговор. -
Тираж 150. - Напомене и библиографске
референце уз текст. - Библиографија уз сваки
рад. - Summaries.
ISBN 978-86-7025-554-8
1. Митровић, Љубиша [уредник]
a) Демографски развој - Србија, југоисточна
- 1880-2012 - Зборници b) Рурални развој -
Србија, југоисточна - Зборници c) Србија,
југоисточна - Популациона политика - Зборници
COBISS.SR-ID 188569612
CMYK CMYK

ISBN 978-86-7025-554-8
CMYK
CMYK

Stanovnistvo Jugoistocne Srbije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Stanovnistvo Jugoistocne Srbije

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Stanovnistvo Jugoistocne Srbije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

CMYK CMYK

ЦЕНТАР ЗА НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА

СТАНОВНИШТВО ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ:

СТАНОВНИШТВО ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ:

THE POPULATION OF SOUTHEASTERN SERBIA:

СТАНОВНИШТВО ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ:

Приредио и предговор написао

СТАНОВНИШТВО ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ, књига 1

СТАНОВНИШТВО ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ:

ПОЗДРАВНА РЕЧ ...............................................................................................................11

Јасмина Петровић, Драгољуб Б. Ђорђевић

Мирјана Рашевић, Горан Пенев

Миомир С. Наумовић, Јелена Петковић

У зборнику Становништво југоисточне Србије: демографска репродукција

Проф. др Љубиша Митровић

Центар за научна истраживања

Округли сто: Становништво југоисточне Србије:

Поштоване колегинице и колеге,

Поздрављам Вас у име управника Центра академика Мирослава Панти-

вништво југоисточне Србије – друштвена и културна динамика, у чијем

Још једном Вам желим добродошлицу, и успешан рад!

Проф. др Драган Жунић,

ДРУШТВЕНА АКТУЕЛНОСТ ИЗГРАЂИВАЊА ПРОГРАМА

Апстракт. У раду аутор најпре разматра друштвену актуелност и научни

Кључне речи: демографски проблеми, југоисточна Србија, програм

Уводне напомене – чему округли сто?

пора бројних института и истраживачких тимова који би реализовали овај ма-

Узроци и тежина демографске девастације/слома

Табела 1. Демографски контрасти Србије

Регион Број становника на Процентуално

Узроци катастрофалног демографског стања са којим се Србија, а осо-

Табела 2. Кретање укупног становништва 1880–2002. године

1880. 1940. 1953. 2002. Пораст/опадање

Погрешна развојна политика, ослоњена на парцијалну, деформисану,

јености у југоисточној Србији. Најзад, утицај културног подсистема у форми

Табела 3. Густина и територијални распоред становништва

Укупна Број становника Удео у укупном

Ови и други фактори, као израз погрешне развојне и демографске поли-

Табела 4. Наталитет, морталитет и природни прираштај (на 100 становника)

Живорођени Умрли Природни прираштај

У свом прожимању и негативном збирном ефекту, ове последице гово-

Зашто је за Србију демографски проблем срж националног програма?

морају се користити компаративна искуства из других земаља, посебно скан-

Одговорност универзитетâ, САНУ и науке

Акциони програм дугорочне политике истраживања и реформе –

Табела 5. Резултати пројекције укупног становништва по варијантама,

Попис Константна Ниска Висока

Полазећи од веберијанског одређења позива науке да она истражује и

олошка истраживања. У њиховом фокусу наћи ће се не само историја и ди-

више улагања/игре за живот и културу мира уместо идеологије епског марти-

6. Такође, један од могућих праваца и облика деловања на афирмисању

SOCIAL ACTUALIZATION AND THE SCIENTIFIC SIGNIFICANCE OF

Key words: demographic problems, Southeastern Serbia, scientific research

МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНИ И ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНИ ПРИСТУП

Апстракт. У првом делу рада се из теоријско-сазнајног и методолошког

Кључне речи: мултидисциплинарност, интердисциплинарност, дисциплинарна

„Ми нисмо истраживачи предмета, него

исана историја, хероји, митови и легенде...“ заправо инструменти омеђавања

Thesaurus, Dictionary definitions and more, 2011). Према Роузенфилду (Choi,