Nastavljamo pricu o knjizevnosti srednjeg veka.

Taj pojam srednji vek koji potice i uveden je jos

u doba humanizma kada su humanisti hteli da, recimo u Italiji, povuku granicu izmedju svog doba
koje su smatrali novim dobom u odnosu na onih prethodnih 10-ak vekova i onda su to razdoblje
nazvali srednjim razdobljem buduci da je ono prvo, staro razdoblje bilo razdoblje antike, pa su
onda rekli ovo je bilo srednje doba, srednji vek i sad nastupa novo doba sa nama. I samim tim su
dali jednu negativnu vrednosnu karakteristiku tom prethodnom razdoblju, kritički, buduci da oni
sad donose nesto novo, kriticki se odredjujuci prema onom prethodnom. Ali pogotovo to negativno
gledanje na srednji vek jos u vecoj meri dolazi pocetkom 16.veka u vreme protestantske
reformacije – jer su protestanti reformacija koja nastaje u opoziciji prema Vatikanu, Rimu, toj
katolickoj crkvi koja po Luterovim idejama zapravo izopacuje osnovna hriscanska nacela. Iz tog
ugla gledano, doba u kojem je zivot i sve manifestacije kulturnog i svakodnevnog zivota bilo u toj
meri prozeto katolickom dogmom, crkvenom dominacijom, takvo jedno vreme onda nije moglo
imati ni vrednosno pozitivno odredjenje. Na slican nacin, samo sada ne u odnosu na katolicanstvo,
nego uopste u odnosu na crkvu, u odnosu na religiju imaju i prosvetitelji. To prosvetiteljstvo trece
je razdoblje koje uvodi i zapravo koje je uspostavilo negativan odnos prema srednjem veku koji je
trajao do modernog doba zapravo, do druge polovine 20. veka. Do vremena kada su poceli da
jacaju i same kritike prosvetiteljstva. Tada dolazi do reafirmacije srednjeg veka. Ipak taj pogled je
bio uvrezen dugo: srednji vek je doba mraka, govorilo se da se nista znacajno (na polju duha?) nije
desavalo, da je sve bilo podredjeno religiji i dogmatizmu. Takav pogled je doveden u pitanje u
drugoj polovini 20. veka i nova istrazivanja, znacajni rezultati na polju istoriografije, pa i na plolju
istorije knjizevnosti su doprinela da se formira jedna uravnotezenija slika prema srednjem veku,
gde za nas postoje zahvalne studije – Kurcijus ,,Evropska knjizevnost i latinsko srednjovekovlje“,
istorijska studija, ali sa obiljem knjizevnog materijala Johana Hojzingera ,,Jesen srednjeg veka“ .
Studija koja se bavi odredjenim problemima, 1 aspektom srednjovekovne knjizevnosti - ,,Ljubav
i zapad“ Deni de Ružmon, Auerbah sa Mimezisom – uravnotezenija slika.
Mi se srednjim vekom bavimo u okviru evropske, pogotovo zapadnoevropske tradicije (jer ona
uspostavlja jedan sistem kontinuiteta sa prethodnom antickom tradicijom, grckom i rimskom.) U
tom zanrovskom pogledu iako veze sa grckim jezikom u zapadnom srednjovekovlju su slabe, ali
zahvaljujuci tom posredovanju rimske knjizevnosti , zanrovski kontinuitet je prilicno ocuvan na
Zapadu Evrope, vise nego u Vizantiji. S druge strane taj knjizevnoistorijski kontinuitet je doprineo
da se moze sagledati i zanrovski, koji je vazan jer se istorija knjizevnosti moze pisati iz ugla razvoja
pojedinih nacionalnih knjizevnosti, ili smene knjizevnih epoha, ali i zanrova, njihovog nastajanja,
vrhunca, pa opadanja ili cak nestajanja. Ta zapadna tradicija dominantna i u nasim studijama, to
ne znaci da je srednji vek ostao samo u Evropi. Naprotiv. U nekim slucajevima cak, ono najbolje
sto se desavalo na polju poezije , lirske i epske, moze se reci da je bilo izvan Evrope. Kineska
poezija – bogato- lirsko stvaralastvo u srednjem veku – vrhunac u 8. veku, mnogo pre nego sto je
poezija procvetala u Zapadnoj Evropi. Poznati pesnicki tandem – savremenici, koji su se uvazavali
iako su bili razliciti – Li Po, Li Paj (Li Taj- po) i Du Fu (Tu Fu) – kineski lirilcari 8. veka. U Persiji,
danasnjem Iranu, imamo i lirsku i epsku poeziju, poznati ep Šahname - ,,Knjiga
kraljeva“(predstavlja istorijat persijskih kraljeva kroz dugo vremensko razdoblje) iz 10. veka čiji
je tvorac pesnik Firdusi. To je umetnicki ep, jedan od najranijih primera umetnickog epa. S druge
strane, lirika u tom razdoblju, persijska, znacajan je pesnik Omar Hajam koji pise Rubaije – to su
pesme u katrenima koje se rimuju aaba i imaju poentu na kraju. U arapskom svetu – kaside – lirske
pesme, najznacajnije. Iz 10. veka najpoznatiji pesnik je ?? Ne čuje se dobro?? – verovatno
Montanabi. Najpoznatije arapsko delo je cuvena zbirka prica ,,Hiljadu i jedna noc“. Taj broj je
simbolican, zapravo oznacava beskonacnu velicinu- Jer 1001 je nesto sto nema kraja. To je jedna
heterogena zbirka raznovrsnih prica, narativno raznovrsnih, jer imamo i bajke, legende, anegdote,
parabole, poučne i saljive price. Nekada su i price sa erotskim nabojem. Zbirka je nastajala u
dugom vremenskom periodu, negde izmedju 9. i 14. veka, stvarali je razni autori i generacije. U
evropskoj knjizevnosti je ono sto je najprepoznatljivije, ono sto je ostalo su pojedini likovi. Pocevsi
od te Seherezade, koja je bitni pripovedac, bori se za svoju egzistenciju, da prezivi, tako sto iz noci
u noc svom muzu, osionom, koji je vec pre nje nezadovoljan zenama, naradjivao je da ih pogube.
Ona ostaje tako sto iz noci u noc prica price i tu se pojavljuju junaci kao cuveni Simbad
Moreplovac, ili u kasnijim vec fazama ?? iz Bagdada ??. Imamo i u Japanu knjizevnost. Ali kada
se vratimo u Evropu, uocavamo nekoliko karakteristicnih fenomena, nekoliko podvojenosti: 1. Na
latinsku i narodnu knjizevnost (vulgarnu). Vulgarna- nije neki vrednosno diskvalifikujuci smisao.
Vulgarno je sve sto nije pisano visokim stilom, na latinskom jeziku nameljenom ucenim ljudima.
Grci – Varvari su svi oni koji ne govore grcki, pripadaju negrckoj kulturi, cak i ako pripadaju
razvijenim kulturama od grcke i persijske. Tako je i ovde taj vulgarni jezik zapravo jezik, cak je
negde primenjivano i na latinske dijalekte koji nisu kanonizovani u smislu administrativnog jezika
i tog jezika visoke knjizevnosti nasledjene iz antike. Ovaj prevod Svetog Jeronima iz V-VI veka,
prevod Biblije na latinski se zove popularno ,,Vulgata“. Vulgarna knjizevnost je popularna
knjizevnost, da kazemo. Taj termin koristi Dante u svom spisu ,,De vulgari eloquentia“
(elokvencija) - o narodnom jeziku, gde se on zalaze za upotrebu narodnog jezika ravnopravno,
odn. smatra da svi zanrovi mogu biti na vulgarnom jeziku (tj. vulgarnim jezicima, on pominje 3
jezika).. 2.Postoji podvojenost (kao u antici): pisana:usmena knjizevnosti. 3. U vezi sa jezickom -
Knjizevnost narodna: učena (učenih ljudi, za ucenu publiku). 4. Specificnost srednjeg veka je i
podvojenost sakralna : svetovna knjizevnost (crkvena i svetovna, sakralna i profana sinonimi). Tu
na pocetku srednjog veka – vrlo znacajna pojava Sv. Avgustina. Ziveo je na prelazi iz 4. u 5. vek
– granicna pojava izmedju antike i srednjeg veka. Bio je teolog, filozof, pisac, retoricar, ostavio
iza sebe znacajna delo o hriscanskom ucenju - ,,O Bozijoj drzavi“. Tu je ustanovio koncepciju
vremena, nesto sto je do tad bilo prilicno strano, mada su jos Grci i Rimljani su imali razvijenu
istoriju, ta istorija je vise bila prica o nekoj blizoj proslosti, dok je Avgustin ustanovio ideju
pravolinijskog strahovitog kretanja vremena koje ima svoju krajnju svrhu u ostvarenju kraja
istorije, odnosno dolasku Eshatona, tog sudnjeg dana i uspostavljanju onoga sto je vec predskazano
na kraju Novog Zaveta, u Otkrovenju Jovanovom, dakle – uspostavljanju Bozije drzave, Novog
Jerusalima i vaskrsenja. On je na neki nacin izmirio, saobrazio hriscansko ucenje, novozavetno
ucenje, jevandjeljsko sa istorijom. Naravno, cuveno je ono njegovo razmisljanje o samom pojmu
vremena – da je vreme nesto sto se ne moze definisati. ,,Kad me ne pitaju sta je vreme, ja znam,
kad me pitaju, onda ne znam“. Ali za nas su najznacajnije njegove ,,Ispovesti“ – Konfesiones –
utemeljenje zanra autobiografije. On tu pokusava da prikaze u potpunosti sebe, pre svega, svoju
unutrasnjost, ne da da opis u tancine sta je sve radio u zivotu, gde je bio, ima i toga, nego je to pre
svega jedna introspektivna, meditativna knjiga u kojoj se stalno dolazi do preispitivanja jer to je
put ka postizanju hriscanskog ideala, ka ociscenju od greha, ka priblizavanju idealu.
Samopreispitivanje neprestano, samokritika, samokorigovanje. To je ono sto je Augustin i sto ce
tek mnogo vekova kasnije, kod Rusoa biti ozivljeno kao neki ideal pisanja. Ruso ce hteti da prikaze
sebe sto je objektivnije moguce, bez ikakvog skrivanja. Ideal? Svet srednjeg veka bio je potpuno
prozet religijom, koji je disao u znaku hriscanstva, mada se u to doba javlja i 3. velika
monoteisticka religija – islam. Siri se veoma brzo, brze nego ijedna dotadasnja religija. Za 1 vek
islam se prosirio od Severne Afike, Bliskog Istoka, do juzne Evrope, Spanije. Pa ce onda i pozno
srednjovekovlje biti zaokupljeno, proteci dobar deo u znaku pokusaja, rekonkvista, da se ponovno
zauzmu teritorije i da se povrati sjaj hriscanstva, odnosno da se potisne ta pojava koja je tako
dramaticno poljuljala hriscanstvo. Ideali koji se tu uspostavljaju su mozda i usled tog prodora
druge vere. Tu se javljaju 2 idealna tipa koji se pojavljuju u razlicitim knjizevnim zanrovima,
formama, oblicima – ideal sveca, hriscanina borca za sirenje vere, hriscanstvo, cesto su to u ranom
periodu mucenici, koji sire veru, s druge strane ideal viteza – covek koji se bori za pravdu u svetu
sa macem u ruci, koji je uvek po pravilu pobozan hriscanin, jer borba za pravdu uslovljava?
Podrazumeva? I borbu za Hrista i Hristovu veru, ali on moze biti i deo vojske, vojskovodja, moze
biti i pojedinac koji se pojavljuje kao individualac, kao jedinstvena jedinka koja se bori (to su ti
lutajuci vitezovi). Ti idealni tipovi javljaju se u raznnim zanrovima.
Zanrovi zastupljeni u srednjem veku:
Pisani zanrovi najcesci su bili biografije. Augustin je utemeljio autobiografiju, ali u kasnijim
vremenima vrlo ceste su biografije (najcesce svetaca,kraljeva, izuzetnih ljudi). Te biografije imaju
svoje ime. Na latinskom vita-zivot, a kod nas u srednj.knjizev. su to zitije. Jedan od glavnih
zanrova.
Od ovih narativnih zanrova imamo i usmene i pisane zanrove. Usmena epska produkcija je vrlo
znacajna sirom evropskog kontinenta i izvan Evrope. Ali u Evropi neki od najznacajnijih usmenih
epova: u Engleskoj, staroengleski to je Beovulf, iz 10. veka. On ne proistice iz istorije same,ili
istorijskog vremena nego iz legendi, vise iz sveta maste, gde se preplicu stvarnost i fantastika. U
Francuskoj se javljaju junacke pesme, tj.pesme o podvizima: šanson de žest: chansons de gestes –
opevaju podvige hriscanske vojske. Najpoznatija takva pesma je zaprvo ep – Pesma o Rolandu, o
podvigu, zapravo pohodu Karla Velikog u toj rekonkvisti kada je krenuo sa svojom vojskom
(franackom?) u Spaniju da pokori i protera Mavare (oni se zovu tamo Saraceni). Predmet ovog
epa, kao sto smo videli, epovi ne obuhvataju citavo povesno zbivanje, Ilijada, tako i ovde Pesma
o Rolandu ne obuhvata citav pohod, nego trenutak kada se ova vojska vraca, kada u klancu, koji
se zove Prijevoj Roncesvalles , u Pirinejima biva napadnuta od strana Baskijaca. To je taj planinski
narod koji zivi danas u Spaniji i Francuskoj, u Pirinejskoj regiji, i uvek teze da budu nezavisni od
srednjeg veka. Kost u grlu i Spancima i Francuzima. Borben narod. I tada se desava ta bitka u kojoj
zastitnica franacke vojske biva napadnuta, a na njenom čelu? Je pomenuti vitez Roland. On u zelji
da se dokaze okleva, ima carobni rog koji se cuje na daleko,polifant??, trebao je da dune da bi
pozvao, da bi se vojska vratila i spasila njega i njegove ?. U zelji da sam ispadne sto veci junak,
on prekasno dune i oni stradaju. Ali ostao je upamcen po tom junackom podvigu, borbi, otporu i
pogibiji. Zatim, negde sa sredinom 12. veka... digresija: Ova Pesma o Rolandom se smatra
usmenom epikom, iako se tu javlja ime izvesnog ??Turoga?? Turoma? Koji se kao na slikarskom
platnu sto postoji potpis, tako se i ovde ovaj identifikuje, deklarise kao tvorac. Ali to se ne smatra
autenticnim, stvar nije potvrdjena, niti je on potvrdjen kao znacajna istorijska licnost. Mozda je on
prepisivac, mozda tvorac dela ovog epa, mozda i celog, ali ovo se uzima kao usmeni narodni ep,
isto tako se uzima i spanska pesma o Sidu – velikom vitezu, velikom junaku, koga cemo sresti kad
budemo radili spanske drame, bice junak i romansi. On je autenticna istorijska licnost iz 11. veka
– Rodrigo Luiz Dijaz. Bio je plemic koji je u mladosti (to u drami) prvo se afirmisao kao junak
tako sto je osvetio porodicnu cast u dvoboju, a onda se dokazao kao vojskovodja, u borbi protiv
Mavara. Pesma o Sidu prikazuje njegov kasniji zivot, iz poznog njegovog zivotnog doba kada je
on vec iskusan ratnik i tu ima borbe sa lavovima i svacega. Jedna od znacajnih stvari je kada 2
prosca dolaze po njegove kceri, isprose ih, krenu da ih vode u svoj zavicaj, pa se pokazuju kao
siledzije i nevernici, verolomnici. Zadatu reč gaze, opljackaju svoje buduce neveste i ostave ih na
putu. Onda ide otac da svoje nesudjene zetove kazni. I tako dalje sve do njegove?? pogibije i jedne
okolnosti kada Kastiljci, Spanci da bi uplasili neprijatelje na njegovu kobilu popnu odnosno stave
njegov oklop, pa puste ovu kobilu?? Pa se oni poplase da je on vaskrsao i rasporedjuju se?? Tu je
ruski ep- ,,Pesma o Igorovom pohodu“, ,,Slovo o polku Igoreve“ iz 12. veka. Pa onda finski
nacionalni ep – Kalevala, koji je rekonstruisan tek u 19.veku. Ili ciklus epskih pesama o kralju
Arturu i vitezovima Okruglog Stola. To je ciklus keltskih pesama koji je bio rasprostranjen isto
kao sto su i Kelti bili i u Britaniji, Bars cine znacajni deo populacije, potomci tih Kelta, u okviru
velškog ilirskog naroda?? Ovde u Francuskoj su oni bili, bilo je Kelta duz celog evropskog
kontinenta. Njihovo pleme? Je nekoliko vekova zivelo i ovde, na ovom prostoru, Singidunum,
Beograd, to je pleme Skordista? Mi u sebi imamo neki procenat keltskih gena. Ali, u svakom
slucaju u Francuskoj su bili koncentrisani u Bretanji i zato su te legende o kralju Arturu i njegovim
vitezima u potrazi za Svetim Gralom, pohodima, u krstaskim ratovima bili jednako rasprostranjeni
u celoj Francuskoj, zapadnoj, i u Britaniji. I otuda te legende bice podloga i tematski izbor za jedan
narativni zanr koji se takodje razvio pod kraj srednjeg veka, u doba poznog srednjovekovlja – a to
je roman. Ineteresantno je recimo – taj rani evropski roman bio je takodje napisan u stihu, kao sto
je bio i ep. Ja cu nesto reci o kljucnoj razlici izmedju epa i romana, ali sto se tice forme, tad te
razlike nije bilo jer to su bili stihicni, nisu bili strofične forme, nego kontinuirano nizanje stihova.
S tim sto su recimo pesme o Rolandu, i uopste šonson de žest, pisane su u 10-ercu sa asonancama,
nerimovano, dok su pesme? I viteski romani pisani u formi 8-erca i imali su i rimu. Mi danas
mozemo da citamo neke od tih romana, kao sto je Lanselot, vitez na taljigama, ili Parsifal – to su
nedovrseni romani Kretjena de Troa – to je najznacajniji pisac viteskog romana iz 12. veka. To je
preveo (oba romana) Kolja Milicevic. To su romani u kojima je podloga tematski ima legende o
Arturu i vitezovima okruglog stola. Jedan od tih vitezova je i Lanselot. On se sticajem okolnosti
zaljubljuje, mada to nije retkost (to je predmet cesto viteskog romana i trubadurske lirike – da
podanik nekog gospodara, sizerena, vitez bude platonski zaljubljen u njegovu zenu i u njeno ime
vrsi podvig.)  To je vrlo obozavana dama, ali bez neke nade u fizicki kontakt, samo zadovoljenje
zelje. Medjutim, nekad se desava prekoracenje te granice, gde dolazi do fizicke ljubavi i to je po
pravilu onda tragicno, to je neka vrsta hibrisa. I tako i u cuvenoj legendi o Tristanu i Izoldi ( spada
u ove keltske legende) – taj roman je rekonstruisao oko 1900. godine jedan naučnik, filolog 
Žozef Bedije? Ali bilo je vise verzija romana i smatra se da je i sam Kretjen de Troa napisao jednu
od verzija. Ta preljuba ce biti predmet i ovog romana o Lanselotu i Ginevri (Gvineviri?) – Arturova
zena. Tu ce takodje ishod biti tragican. Osim viteskih romana, u poznom srednjovekovlju, u 13.
veku, pojavljuju se i dva romana, takodje u stihu , ali sa drugacijim sadrzajem, drugacijeg tipa, to
su romani simbolicko-alegorijskog karaktera, ciji junaci zapravo su neke personifikovane osobine,
odn. vrline. Predmet tih romana je covekovo priblizavanje idealu, priblizavanje vrlini, velicanje
vrline. Jedan takav roman roman najpoznatiji je ,,Roman o Ruži“. Taj roman je zapoceo jedan
pisac, a zavrsio ga drugi: Gijom de Loris i Žan de Men. Ovo ruza se pise velikim slovom, jer je
rec o personifikovanoj vrlini. Ima oko 22.000 stihova, drugi deo je mnogo duzi. Takodje jedan
roman iz istog zanra – Roman o Liscu, iz 13. veka takodje. To je i ime i predmet – rouz - ruza. Isto
i ovde Renar – i ime. Iz 12. veka je i trubadurska lirika. To je mozda najznacajnija knjizevna
produkcija tog doba. A u drami imamo u citavom tom razdoblju poznog srednjovekovlja crkvenu
dramu u raznim svojim formama. Imamo i ono sto se izvodi ne u samoj crkvi, nego na trgovima,
o verskim praznicima. To su drame proistekle iz crkvene liturgije koje su verskog sadrzaja, kao
moraliteti, misterije. Drame koje se bave zivotom svetaca ili su alegorijskog karaktera i prikazuju
kaznjavanje poroka i pobedu vrline. Prelazimo sad na trubadursku poeziju.
Gde su se pojavili trubaduri i gde su delovali?
To je jedna skupina pesnika koji su se pojavili i delovali na teritoriji danasnje Francuske, u njenim
juznim krajevima i recimo celoj juznoj Francuskoj danasnjoj – provincije kao Akvitanija,
Gaskonja, Langdok, Provansa, od zapada ka istoku jednako?? Pa onda malo i severnije, centralno
za krajeve kao sto su Limuzen i Auvergne (Overnja). Jedan veliki prostor gde se razvila lirika u
12. veku i prvoj polovini 13. veka. Ta poezija pisana na jeziku koji je danas ostao dijalekt, ali koji
nije bio osnova danasnjeg savremenog francuskog jezika. On se koristi cak i u literaturi pa jedan
francuski nobelovac iz prve polovine 20.veka je pisao na tom jeziku – Frederik Mistral. Nije pisao
na francuskom, nego na tom jeziku provansalskom ili jos se kaze oksitanski. Zasto oksitanski?
Zato sto se na tom jeziku DA kaze ,,oc“  oksitan. A drugi naziv za taj jezik bio je langue d’oc
 ime pokrajine Langdok. Jer po legendi neki rimski vojnik tu se zatekao, pripadnik rimskih legija
(u stripu o Asteriksu tu je borba izmedju starosedelaca, izmedju Gala i Rimljana). Taj vojnik je
naisao na jednog seljaka i nesto ga je pitao, a ovaj mu je odgovarao - ,,oc, oc“ jer je to bilo da.
Jezici su se imenovali po tome kako se kaze da. Za razliku od tog jezika, imamo i langue d’oil.
To je na severu jezik koji se govori, to je starofrancuski i to je jezik iz kog se razvio savremeni
francuski jezik. U Francuskoj su se govorila ta 2 jezika, oba zapravo proistekla iz nekog najstarijeg
normanskog jezika? , narodnog jezika, ali koji ce se podeliti i nece biti ... ovaj d’oil je norma, cak
i na rubu??. A ovaj d’oc on je slicniji danasnjem katalonskom nego francuskom. A Dante u svom
spisu De vulgari eloquentia pominje i treci, samo sto kaze lingua – lingua si (sa akcentom) – to je
taj jezik na kome on pise - italijanski na kom on pise po tom italijanskom DA (si). Trubadurska
poezija pisana na tom D’ocu i jeziku koji se jos naziva provansalski ili oksitanski. Kakva je to bila
poezija? Ta lirika se naziva dvorska ili kurtoazna. Ku – kao na engleskom kort je dvor, i onda se i
poezija naziva kurtoaznom. Courtoise – lirika kurtoazna. To kurtoazno izvorno predstvalja nesto
situirano, vezano za dvor. I pesnici su bili, delovali na dvoru. Ta poezija se nije samo govorila, vec
i pevala uz muzicku pratnju, i izvodili su je ne samo pesnici, vec i ,cesce, izvodjaci – kao u Grckoj
– aedi,koji su pevali po dvorovima, tako su i ovde to cinili tzv. žongleri. I mnogi poznati pesnici
trubaduri imali su svoje zonglere. Zongler – od igre dolazi ime. Zongleri su danas neki ljudi koji
na vasarima, cirkusima izvode neke vestine, vise manuelne vestine sa loptama, keglama, i ti
prvobitni su radili i to, ali su prevashodno bili izvodjaci poezije, svirali su, pevali. Trubaduri su
imali svako svog zonglera koji ih je pratio, izvodio, kao sto danas postoje recitatori koji govore
stihove. Nekad su to glumci... Ali trubaduri su bili ne samo stacionirani na dvoru, nego cesto i
sami vladari ili visoki plemici. Najstariji od njih – Gijom IX Akvitanski bio je prvi znacajan veliki
trubadur i istovremeno vladar. Medjutim taj pojam kurtoazno vremenom ce prevazici okvire dvora
i poceti da oznacava otmeno, ugladjeno, rafinirano, jedan nacin govorenja, ophodjenja, pisanja. O
cemu pisu trubaduri, o cemu govore pesme? Najvise o ljubavi. Oni uzdizu ideal tzv. ciste ljubavi,
to je interesantno (govorice o verskom ucenju koje je prodrlo u isto to vreme na jug Francuske
koje se smatra znacajnim i za viteski roman i za trubadursku poeziju, a to je tzv. katarska jeres.).
Unutar hriscanstva jereticko ucenje, ali su trubadure doveli u vezu sa ...Medjutim, upravo ta
cistoca.. Katari znaci na grckom cisti – uzdrzavali su se fizickog cak i sa sopstvenom zenom,
smatrali su da je to greh. Trubaduri takodje opisuju cistu ljubav, platonsku. Oni su to zvali fine
amor ili fin amor i zenu uzdizu do kulta. Oni neguju kult dame, Bogorodice, ali istovremeno kult
idealizovane zene. To je ono sto takodje u crkvi nije prijalo, tako da su trubaduri bivali gledani sa
podozrenjem, a onda i progonjeni i posebno od trenutka ustanovljavanjana 1233.godine
inkvizicije, tada zapravo bivaju prisiljeni da napuste Provansu i ostale, Francusku, i odlaze sto na
zapad – Spaniju, sto na jug – Sicilija. Tamo presadjuju, pocinje procvat poezije na drugom mestu.
U svakom slucaju, njihova poezija, inace to ime, odakle uopste ime trubadur? Zanimljiva
etimologija: Ime dolazi od provansalskog glagola trobar – nalaziti, traziti, truver (na francuskom),
ali u sirem, prenesenom znacenju: stvarati, ciniti. Trubaduri su oni koji pronalaze nesto u jeziku,
stvaraju od jezika stvaraju neku lepotu, rad u jeziku (ono sto je ideal pozije i dan danas). Ta poezija
je u pocetku bila jednostavna, oni su je zvali... I opste se trubadurska pozija deli na 2 tipa: tzv. :
trobar plan plen (fr.) – ravna, jednstavna poezija i 2) trobar clus – zatvorena, zakljucana (klus –
kle – ključ) – poezija sa kljucem, odn.poezija zagonetka koju treba tumaciti, otkrivati, dok je ona
trobar plan forma laka za tumacenje, ova je neprozirna, trazi otkljucavanje, hermeticna. Izvorna
forma trubadurske poezije? Je vers (to je danas na francuskom stih), od versus latinskog. Ali je u
doba trubadura to znacilo pesma. Najznacajnija vrsta trubadurske pesme bila je CANSO (kanso)
odakle iz tog kanso  razvija se na italijanskom: kancona, na francuskom: šansona. To je jedna
ljubavna pesma koja ima 6-7 strofa sa istim brojem stihova, obicno su to sekstine. Ali na kraju ima
jednu kracu strofu, tzv. tornadu – tornar –turne – okretanje – zakljucna kraca strofa u kojoj se daje
poenta, neki preokret. Ostali oblici trubadur.poezije su tzv. sirventes (na e ima akcenat kao naš
kratkouzlazni) – od glagola servir – sluziti – pohvalna pesma, pesma u neciju cast, obicno u cast
gospodara, moze biti i dame, ali najcesce gospodara kome sluzi trubadur i ciju zenu najcesce
obozava, sto nije smatrano pogresnim, ukoliko se ne predje ta fizicka granica, to je cak smatrano
velikom pocascu. Zatim jedna vrsta tuzbalice koja se zove PLANH (plan se čita) – tuzbalica. To
je jasno – forma tuzbalice postoji jos od anticke grcke poezije. Zatim jedna karakteristicna vrsta
opet koja se zove alba – zora (latinski). Dakle jutarnja pesma koja je opet bliska pastorali, to je
jedna pejzazna lirika, folklornog karaktera, videcemo primer i za to. Onda vrsta DESCORT
(deskor) – nesklad, dakle, pesma koja je slobodne forme, i u formalnom i u ritmickom i u
znacenjskom pogledu, ona vrsta poezije koja se nije mogla svrstati u neku od postojecih zanrovskih
odrednica i onda je jednostavno sve to išlo u te deskor. Ili recimo postojala je i vrsta: salut d’
amour  to je ljubavna poslanica, ljubavni pozdrav. I na provansalskom su postojali pisani
romani, ali mnogo manje nego na langdoilu, bretonski romani?, viteški. Sredinom ili krajem prve
trecine 13. veka zbog progona inkvizicije trubaduri ili prestaju sa delovanjem ili se sele u Spaniju,
Siciliju, u Francuskoj se onda sediste prebacuje na sever gde se pojavljuju truveri. To se cesto
zajedno i obuhvata jednim imenom kao poezija trubadura i truvera. Zasto truveri? Isto zapravo
znaci, samo na tom starofrancuskom jeziku, posto je truver to trobar – traziti, nalaziti i onda se ti
pesnici koji pisu istu vrstu poezije samo na drugom jeziku, narečju tada jos uvek zovu truveri. I
oni stvaraju te šansone, dakle ovo što su kod trubadura kanso, to su kod truvera šansone. (canso:
chanson (trouvers)). Opet u znacenju pesma, videli smo da se i junacke pesme zovu šonson de
žest. U tim šansonama kod truvera osim ljubavnog, tu se tezi vise nego kod trubadura ratničkom
idealu i to pre svega idealu borbe za hriscanstvo,za Hristov grob. Pisu tzv. krstaške pesme. Kasniji
razvoj donosi obogacivanje na planu tema i osecajnosti i tako se u prvoj polovini 14.veka uvode
nove forme – rondo i balada. Videcemo u drugom semestru kad Popov bude govorio o Boalou
kako on vec u svojoj ,,Pesničkoj umetnosti“ upravo opisuje sve te, zapravo uvodi u taj antički
kanon pesnicke zanrove, i ove nove – šansona, balada, rondo. Osim ovih pesnika postoji i još jedna
u 12. veku još jedna vrsta poezije, tzv. golijardi (iliti vaganti) – to su pesnici vec urbane
svakodnevice, gradski pesnici, najcesce ?, mi necemo raditi nista od te izvorne poezije, ali cemo
raditi pesnika koji je njihov potomak – 2 veka kasnije, ili čak 3, Fransoa Vijon – mozda
najznacajniji francuski pesnik poznog srednjovekovlja, koji piše o Parizu, cija poezija vec zapravo
sadrzi u sebi i ta renesansna obelezja, erotske slobode. Golijardi su uglavnom pesnici, pripadaju
jednoj klasi obrazovanih ljudi koji su zavrsili neke crkvene skole, jer u to doba, jos od Karla
Velikog, Francuska je zapravo srediste obrazovanja, kulture, iako je najstariji evropski univerzitet
u Bolonji, sledece je Sorbona i drugi univerziteti da se javljaju u Francuskoj. Ali jos od 9. veka,
Karlo Veliki koji je sam bio nepismen, nije znao da se potpise, ali imao je svest o vaznosti
pismenosti, poceo je da siri pismenost prvo medju svestenstvom, kaludjerima u Francuskoj, jer je
zatekao tu ocajno stanje, pa je cak iz Italije dovodio znalce latinskog jezika da obrazuju kaludjere,
odnosno oni su formirali najpre manastirske skole, pa onda ono sto je najznacajnije skole pri
katedralama. Otuda postoji termin karolinške renesanse. Videcemo da taj srednji vek zapravo ima
nekoliko perioda u kojima dolazi do uspona i pismenosti i umetnosti i knjizevnosti, nije to bilo
tako jednolično, monotono razdoblje u kom se nista nije desavalo. Postojala je ta karolinška
renesansa u 9.veku, cak i u slikarstvu, umetnosti i posle takozvana otomska??, pa onda ova u 12.
veku u vreme trubadura i truvera, u vreme romana takodje neka vrsta renesanse gde i tekstovi
pocinju da se otkrivaju i zapravo rimska tradicija je bila poznata oduvek, ali jača njen uticaj. Zašto
sam to pomenuo? ( E, Popove!  ) Da, pomenuo sam zbog ovih golijarda koji su bili obrazovani
najvise u tim skolama, u tim katedralama. Ali nisu nalazili dovoljno posla? To je ta klasa, slican
slucaj cemo imati u engleskom drustvu sa kraja 16.veka. To su ti obrazovani, a nezadovoljni ljudi
koji ne nalaze svoje mesto u drustvu. To nije fenomen ni za danasnje prilike neobičan. Vi ste
nastavna grupa, ali studenti svetske knjizevnosti poznaju to. (:D) Ljudi sa dobrim obrazovanjem,
ali bez mogucnosti da to materijalizuju, da nadju mesto za sebe, pa se potucaju, lutaju, i šta će,
bave se poezijom. xD Tako da su to ti preteče današnjih ukletih gradskih pesnika...
Medju trubadurima – Gijom IX Akvitanski, Gijom od Poatjea, ziveo na prelasku iz 11. u 12. vek.
Bio je izdanak mocne vladarske porodice i sam vladar koji je u mladosti sa ocem putovao u
Španiju, Afriku i tu upoznao arapsku poeziju i muziku, sto nije bilo bez znacaja za njegovu poeziju.
Učestvovao je u jednom od krstaških pohoda, u 1. krstaškom ratu, bio potučen i zarobljen. Ali ono
po čemu je karakterističan – vodio slobodan, da ne kazem raspusan zivot, bio je miljenik zena,zbog
cega ga je crkva u dva navrata ekskomunicirala. U njegovoj poeziji cemo videti i te tonove. On je
znacajan po jos jednoj stvari – svojoj unuci, koja se zvala Eleanor of Aquitaine (izvor: gugl, jer
Popov kaže Alijeva Akvitanska? xD), zena obrazovana i ciji se uticaj sirio nadaleko i zahvaljujuci
trubadurima, ali zena dvojice kraljeva: 1) francuski kralj Luj VII od koga se razvela, odbacio ju je;
2) Henri II Plantagenet i u braku sa njim 6 dece, jedan od njih Ricard Lavlje Srce. Ona je bila
muza, pokroviteljka mnogih trubadura. Gijom je ostavio iza sebe 11 pesama. Popov daje 2 primera
njegove poezije: Kolja Milićević jednu prevodi kao ,,Pesma o ničemu“, sto je jezicki nepravilno,
ali to je tako zato sto se to NIŠTA pojavljuje u originalu. Pesma izrazite pesnicke samosvesti, o
tome kako zapravo pesnik stvara ni iz čega i kako je on neki tvorac.
Od ničeg pravim pesme sklad,
niti za sebe, nit za grad,
za ljubav, nit za život mlad,
jer pesmu tu
smislih na konju dok sam tad
jahao u snu.
Ja ne znam svog rođenja kut,
nisam ni vedar, niti ljut,
ni neobičan, niti krut;
šta mogu tu,
što rođen sam uz mesec žut,
gde žita zru.
Ne znam da l' bdijem, il' je san,
ne znam, mà rekli da je dan;
skoro mi srce skoči van
s bolom u dnu:
o njemu kao da miš je vran,
brinem se tu!
Bolan sam, slutim udes prek,
ne znam šta mogu čuti tek,
od lečnika ću tražit lek,
ako je tu;
dobar je, ako spasi vek,
slab, ako mru.
Draganu imam, njen lik drag
ne videh još, nit imam trag,
ne dobih od nje pogled blag,
ni pretnju svu;
ne pustih nikad na svoj prag
svetinu zlu!
Ne videh, al' je ljubim ja,
nit dobra beše, niti zla,
ne znam je, al' mi sreća sja
jer volim nju,
ona je krasna, časna sva,
na zemnom tlu.

Farai un vers de dreit nien,

Non er de mi ni d'autra gen,
Non er d'amor ni de joven,
Ni de ren au,
Qu'enans fo trobatz en durmen
Sus un chivau.

No sai en qual hora-m fui natz,

No soi alegres ni iratz,
No soi estranhs ni soi privatz,
Ni no-n puesc au,
Qu'enaisi fui de nueitz fadatz
Sobr'un pueg au.

No sai cora-m fui endormitz,

Ni cora-m veill, s'om no m'o ditz!
Per pauc no m'es lo cor partitz
D'un dol corau,
E no m'o pretz una fromitz,
Per saint Marsau!

Malautz soi e cremi morir,

E re no sai mas quan n'aug dir.
Metge querrai al mieu albir,
E no-m sai cau:
Bos metges er si-m pot guerir,
Mas non, si-m mau.

Amigu' ai ieu, non sai qui s'es,

C'anc no la vi, si m'aiut fes,
Ni-m fes que-m plassa ni que-m pes,
Ni no m'en cau
C'anc non ac Norman ni Franses
Dins mon ostau.

Anc non la vi et am la fort,

Anc no-n aic dreit ni no-m fes tort;
Quan no la vei, be m'en deport,
No-m prez un jau,
Qu'ie-n sai gensor e belazor,
E que mai vau.

Pesma koja varira te motive trubadurske lirike: lutanje, opevanje te idealizovane, idealne, udaljene
drage, čest motiv udaljenosti, on čak tu svoju dragu ni ne zna, nije je ni video, prakticno je ona
plod njegove mašte. Ali, sve to stavlja u jednu pesmu koja ima cak izvestan autoironičan ton. E
sad, ima jedna pesma koja se zove ,,Najbolji ljubavnik“, a podnaslov na latinskom: ,,Najbolji
osvajač žena“ gde se dosta slobodnim jezikom, to je odlika ovog pesnika biografski, govori o
njegovoj avanturi sa dvema damama kojima se on, gde se on posluzio lukavstvom, pravio se
gluvonem, tako da su one prihvatile tu ljubavnu igru racunajuci da ih on ne moze nikome otkriti.

Napisaću pesmu dok snim

i hodim pod suncem tim.
Dama ima s jezikom zlim,
njih znam ja:
njih srcima što viteškim
zadaju zla.

Dama čini smrtni greh

vitezu časnom krateć vek
a kojoj monah il' pop je lek
luda je tu;
spržiti treba uz sud prek
ugarkom nju!

Overnjom iz Limuzena
hodih sam i kao sena:
sretoh ženu šjor Garena
i Bernarovu;
pozdraviše me tog trena
po njihovu.

Jedna mi tad slog po slog:

„O hadžijo čuvao te Bog;
vidi se da si otmen rod
to moj je sud
al' vidimo sred sveta tog
mnogi je lud.“

Čujte kakvo bi mi slovo:

ne rekoh ni ono ni ovo
nisam ništa drugo skov'o
do odziv znan:
„Babariol babariol
babarijan!“

Tad Agnes ermesi ovlaš:

„Takvog tražile smo baš.
Sestro nek bude gost naš
jer skroz je nem
i malo priglup, da to znaš,
tvrditi smem.“

Jedna me pod vel uze već

smesti me u sobu uz peć.
Beše mi lepo moram reć
uz cura par
i ja se grejah motreć sve
ćumura žar.

Druga mi petla slasnog da

znajte bi veći nego dva
a odsutna posluga sva
samo nas troje;
papren bi sos i vino s dna
i hleb od proje.

„Sestro ovo lukav je stvor

i od nas on krije svoj zbor:
nek stupi mačor u naš dvor
jer sad je čas:
da zbori neće biti spor
laže li nas.“

Sestra Agnesa ode po zver

i grd mačor uđe kroz dver
kad mu videh brke i rep
obli me znoj
gotovo prav izgubih smer
i ponos svoj.

Pošto se svrši gozbe rok

svukoh se sledeć njihov tok;
s leđa mi mačka staviše tog
zla i kleta;
jedna ga pusti niz moj bok
sve do peta.

Povuče za rep u doba to

mačka što me ogreba zlo:
rana mi zadaše tad sto
i još više;
al' mučenje sam podn'o svo
ne može tiše.

„Sestro“ Agnesa Ermesini

„nem je čini se sve meni;
sestro kupka nek se peni
dok je u njoj.“
Osam i više dana prebdih
u peći toj.

Uzeh njih kako ćete čut:

sto osamdeset osam put
da skoro slomih oput krut
i svaki krak
a jad svoj ne znam reći tu
tako bi jak.

Jad svoj vam ne znam reći tu

tako bi jak.

Babarion deo - Prevodilac zadrzava originalni reči koje ne znače ništa. One su ga pozdravile
prepoznavsi nekog otmenog viteza, koji je isao na hadziluk, a on odgovara mucavo, nekim
nerazgovetnim govorom, praveci se mutav. Stavljaju ga na iskusenje,sumnjajuci u to da je zaista
nem i sad ce on proci kao Mali Radojica kroz muke, ali ce izdrzati. Pustaju macka da ga grebe po
ledjima. Namucio se :D Kao sto vidite, imao je srednji vek i svoje razigrane? strane.