dr Milan Ignjatović

VELIKAPAUZA
Predstava u tri čina

Vršac
2015

1
Velika pauza

Autor i izdavač
Dr Milan Ignjatović

Lektura i korekcija pravopisa

Jelena Cuca

Prelom
Zorica Mujković

Dizajn
Aleksandar Pasku
www.freakinc.rs

Tehnička podrška
Bratislava Cvetković Ilić

Opijatska podrška
Vinarija Pavlović
www.vinarijapavlovic.rs

Štampa
Gama Studio, Beograd
Posvećeno Tomislavu Pavloviću, čija vina čine
Tiraž ovaj teatar koji živimo lepšim, lakšim i manje
200 komada apsurdnim.

2 3
 ČIN

4 5

Na sceni se nalaze jedna velika drvena vrata. Glumci bi tre-
balo na početku predstave da izlaze na pozornicu iz publike.
Miša se nalazi u publici sa svim ostalim muzikantima. Miša
prvi izlazi na scenu, a svi ostali članovi orkestra izlaze jedan
za drugim u nekom vremenskom razmaku. Miša je tip čove-
ka koji sve zna, ali mu niko ne veruje.
6 7
Miša: Zašto uvek moram ja da stignem prvi? Čekati na ne-
koga je dobro jedino kada taj koga čekate stigne na vre-
me. Sve ostalo mi nekako liči na... Liči na... Podseća... Liči,
podseća... Liči, podseća... Liči, podseća, na oca, na majku,
na baku, na deku, na starijeg brata, na sestru! Ali šta ja pri-
čam? Liči na pauzu. Na pravu pauzu.
Angela (Iz publike viče glasom koji je probio zvučni zid): Daj
si pauzu, daj si kit-kat!
(Ponovo nastaje jedna manja pauza ili tajac, a događaj se
nastavlja sa pojavljivanjem sledećeg muzičara pod imenom
Klajn, ili sa nadimkom „Klaj, Klaj“).
Klajn se penje na binu, i još se nije ni popeo kao čestiti glu-
mac, a već počinje da prigovara kao dobar muzičar.
Klajn: Šta ti čekaš, zar nije otvoreno?
Angela: Daj si pauzu, daj si kit-kat!
Miša i Klajn, obojica se okreću u pravcu publike i traže pogle-
dom osobu koja je vikala glasom suzafona i jerihonskih truba.
Klajn: Da li si ti nešto čuo, dragi prijatelju?
Ponovo bleje u publiku i čekaju sledeću glasnu provalu obla-
ka, ali opet tajac, ništa se ne čuje.
Miša: Ja do sada nisam video neku stvar koje se ključem
zaključava, pred kojom neko čeka ostale koji su negde ne-
što čekali i nisu došli na vreme, a da bi mogla biti otvorena.
Svaka zatvorena stvar ima sa druge strane neku otvorenu
stranu! Zar to nije tako i sa instrumentima? Trubu zatvoriš
sa jedne strane, a na drugoj strani se nešto bogovski otvori.
Angela: 'Ajde, matorci, prestanite da filozofirate, dajte si
pauzu, dajte si kit-kat.
Miša i Klajn opet pogledaše u publiku i opet nikoga ne videše,
svetlo reflektora ili zaslepljenje, ne vide iza svetlosne barijere.
Miša: Da li si ti čuo ovo? Neko spominje i Kitu i Katu zajed-
no, pa još i pauzu. O njoj sam hteo da govorim sa svima
vama. Ali, šta je današnjoj publici? Same vulgarnosti čuje-
mo. Da dovršimo sa otvaranjem?
Klajn: Šta se otvara?
Miša: Zvuk!
Klajn: Kakav zvuk?
Miša: Zvuk otvorene strane. Imaš jednu otvorenu i jednu
zatvorenu stranu, i između njih zvuk. Ko to ne ume da čuje,
džabe svira.
Miša otvara prste na levoj ruci, zatim ih skupi i zadrži u obliku
jedne poluzatvorene ruke, a desnom rukom začinje i to sred-
njim prstom desne ruke, kao da puni crvene paprike babure.
Naravno metaforično, radi se o sistemu gestikulacije polnog
akta, izvedenog levom i desnom rukom.
Klajn: Šta to radiš? Ne budi vulgaran! Takve stvari pokazi-
vati pred svim ovim uvaženim ljudima.
8 9
Angela: Ma ljudi, kužite situaciju, dajte si pauzu, dajte kit,
možda i kat. Zavisi ko šta više voli.
Toliko je vikala da su morali da promene tapete u pozorištu,
iz usta joj je izletelo nekoliko litara lepršavih anarhičnih plju-
vačnih slina.
Miša i Klajn u strašnom izgnanstvu protestima samo jednog
publikuma, počinju da se tresu, traže nekakav kit-kat po fio-
kama rekvizita (ceo zid je jedna velika fioka sa desne strane
scene, ima ih tamo hiljadu fioka, možda i manje). Ništa nisu
našli i opet gledaju u publiku, ne verujući da je takva propa-
ganda moguća kada oni samo hoće da odsviraju veliku pauzu.
Miša: Sa jedne strane zatvoreno, sa druge strane otvore-
no, a između zvuk. (Smeje se sam sebi u bradu).
Klajn: Šta se smeješ kao da si na tomboli umesto dimlje-
ne svinjske šunke dobio živu persijsku mačku? Ostavi se
gluposti. Reci mi jesi li pogledao note?
Miša: Kakve note?
Klajn: Note od „Misty“.
Angela: Ne davajte sami sebi Misty, dajte si pauzu, dajte kit-
kat. (Glas pomalo jenjava, gubi drajv, ali dobija na intimnosti).
Klajn i Mišo kao dvojica staraca iz Mapet Šoua pogledaju, i
opet nastave da razmišljaju o svojem remek delu, naravno, i
da o tome govore jer ovo je pozorišna predstava.
Miša: Nisam imao šta da pogledam, kada meni nedostaju
note od „Misty“. Meni fakat „Misty“ nedostaje.
Klajn: To nije za očekivati od tebe!
Miša: Molim?
Klajn: Nisam očekivao... Da ti od mene očekuješ... Da tebi
nedostaje „Misty“.
Klajn pretura po jednoj velikoj gomili nota koje je držao pod
pazuhom.
Angela: Ma ljudi, lepo vam kažem, manite se ćorava po-
sla, dajte si pauzu, dajte si kit-kat.
Mišo i Klajn više i ne gledaju i ne slušaju publiku, već
komentarišu.
Klajn: Da li si merio pritisak danas rano?
Miša: Ne, ali verovatno je toliki da ni manžetnu ne mogu
da stavim na nadlakticu.
Klajn: Onda da ja ne merim kad dođem kući i stvarno si
dam pauzu i dam si kit-kat. Možda pomogne.
Miša: Lepo sam ti objasnio šta je to zvuk i zašto tu čeka-
mo. Sada ti meni reci imaš ili nemaš note za mene?
Dok Klajn traži note, Miša koristi priliku da onako napuni koju
papriku. (Gestikulacija levi dlan zatvoren, desni srednji prst
ga otvara).
10
Klajn: Imam, sačekaj malo.
Papiri mu padaju na pod, i u tom momentu se pojavljuje Dudo.
On isto, kao i Miša i Klajn, na scenu izlazi iz publike. Na leđi-
ma nosi ceo komplet bubnjeva i podseća na „Gastabajtera
Sizifa“ koji se vratio sa godišnjeg odmora iz Nemačke u tu
istu Nemačku.
Dudo: Prekinite već jednom da skupljate te papire, treba-
lo bi da počnemo probu. Ja moram da vas opomenem da
i ovog puta imamo samo sat vremena na raspolaganju.
Moram za sat vremena da se vratim na posao.
Angela: Majstore, daj si pauzu, daj si kit-kat.
Klajn kleči na zemlji zajedno sa Mišom. Podižući glavu uvis,
Klajn odgovara Dudi.
Klajn: On ima sat vremena, ovaj ima neke zatvoreno-otvo-
rene zvuke, a ja imam prosute papire po zemlji. Dobro je
počelo.
Angela: Kod nas u Nemačkoj prvo jedemo kit-kat, posle pra-
vimo pauzu, a posle radimo osamnaest sati. To je relaksa-
cija, izmislio je sam Barbarosa ili kako se već zove Bizmark.
Miša, Klajn i Dudo sve manje obraćaju pažnju što se iz pu-
blike frlja na scenu, već su duboko meditacijski u svojoj ve-
likoj pauzi.
Dudo: Šta ja imam od toga što ti stalno klečiš kada ja do-
đem na probu? Treba svirati, a ne klečati i skupljati papire
po zemlji.
11
Klajn: To su note, nisu to papiri.
Dudo: Izvini, ali za tebe je svaki papir na ulici vrednosni pa-
pir. Zašto te papire ne ostaviš tu gde vežbamo, a ne stalno
da ih vučeš sa sobom?
Klajn: To je moje!
Miša: Tvoje je sve, osim onih zvukova koje do sada nisi
pohvatao.
Pokazuje istim mehanizmom sa rukom, kako se pune, make-
donske babure paprike. (Već poznato leva ruka, desna ruka...)
Klajn: Opet počinje.
Miša: Ništa tako ne počinje. Uglavnom se sve tako završava.
Miša nastavlja da puni paprike. Dudo spušta bubnjeve i po-
kušava da otvori vrata.
Miša: Klajne, kakav bi po tebi bio ovaj zvuk? (Ne prekida
da puni paprike. Klajn se pravi da ne obraća pažnju na to što
Miša pokazuje. Klajn uspeva da pokupi sve paprike i poku-
šava da ih sredi. Naravno, na sceni su stvarne paprike i mle-
veno meso, fali samo Džejmi Oliver.
Dudo priđe vratima i pokušavajući da ih otvori udari glavom
u vrata i konstatuje:
Dudo: Zatvoreno! Kad su ih pre zatvorili? Gde su ti scen-
ski radnici? Ko je zatvorio vrata kad to nije tako napisano
u scenariju?
12
Vadi scenario iz džepa. Prelistava scenario, a Miša pokuša-
va da mu objasni.
Miša: Dudo! Zaboravio si! Vrata su zatvorena na početku.
Tako je napisano.
Dudo: Zatvorena, da, ali kada?
Klajn: Dudo, ti bi morao da imaš kod kuće celu scenu i da
svaki dan gledaš ono što ćeš posle igrati. Tako bi jedino
uspeo da zapamtiš redosled u predstavi.
Pokušava da nastavi dalje predstavu.
Angela: (Iz publike ležernim tonom) Daj si pauzu, daj si
kit-kat.
Klajn: Imaš dvanaest taktova solo u kompoziciji „Persijska
pijaca“. Odgovara ti to?
Dudo se pribere, nakašlje se i odgovori:
Dudo: Da, odgovara mi. Ali ne mogu da shvatim zašto su
vrata...
Klajn i Miša skaču na Dudu i zatvaraju mu usta. Na scenu
se penje Pišta.
Pišta govori kroz nos. Čas cvokoće, čas mljacka. Oči su mu
usnule, očni kapci su mu na pola spušteni. Izgleda kao čo-
vek koji radi drugu smenu u nekoj železari, ali je uspeo da se
uspava i zakasni samo dva sata na posao.
13
Pišta: Opet je neko zatvorio vrata. Meni se stalno nekakva
vrata zatvaraju pred nosom.
Dudo se otrgne Miši i Klajnu.
Dudo: Drugovi i drugarice...
Klajn i Mišo skaču ponovo na Dudu.
Klajn: Ali Dudo, to je iz druge predstave. Mišo, ti ga drži
dok ga ne prođe taj napad improvizacije.
Pišta: Neko od vas je rekao improvizacija! Ima li lepše im-
provizacije, od one kada na primer, zakasnite na posao, a
portir vam pred nosom zalupi vrata? Tada vi krenete kući
da se odmorite od toga što niste stigli na vreme na posao,
a autobus (ili antabus) vam ode jer ste zakasnili na stanicu
samo pet sekundi. Krenete peške kući, to naravno potraje,
vremenski izraženo „od krčme do krčme“. Na kraju, kada
na završetku radnog vremena stignete kući, shvatite da su
vrata zaključana. Potražite ključeve od stana po džepovima,
ali ubrzo se prisetite da su vam ključevi od stana ostali u
mantilu na poslu, a da su vam žena i deca otišli na operu.
U odsutnom momentu vi donesete sudbonosnu odluku!
Dudo, Miša i Klajn: KOJU? (All together).
Pišta: Da se vratite na posao i da tamo potražite ključeve,
te da natenane i sa ključevima u džepu dođete kući. Odete
nazad. Uzmete ključeve. Dođete kući, kad žena zaključala
vrata i ključ ostavila u bravi.
Dudo, Miša i Klajn: TA, TA, TA, TAAAA! (All together).
14
Dudo, Miša i Klajn tu treba da otpevaju Betovenovu deveticu.
Deveta Betovenova simfonija, lajt motiv.
Pišta: Ženu ne smete da budite jer će vas pitati gde ste
bili celi dan, nego se ispružite negde u parku. Kada žena
ujutru ode na posao, a deca u školu, vi se ušunjate u stan
i odspavate do posla.
Dudo: Drugovi i drugarice...
Pišta začepi rukom Dudi usta.
Klajn: Kada ti se to dogodilo, da si zaboravio taj ključ?
Pišta: Pre deset dana.
Miša: Zar svaki dan radiš jedno te isto? Posao, krčma, po-
sao, park?
Pišta: Da, a šta je tu čudno?
Miša: Šta sam ti rekao Klajne, sve se završava sa ovim pu-
njenjem paprike.
Ponovo puni paprike (sada su po sceni razbacane paprike,
naravno plastični rekviziti, ako je to moguće).
Klajn: Ništa nije čudno, osim toga što su i ova vrata zatvo-
rena. Da nije ključ slučajno kod tebe? A neko nam stalno
dovikuje nešto o Kiti i Kati iz publike.
Pišta: Nisam siguran, ali mogu da pogledam.
15
Pišta iz džepa vadi ogroman svežanj ključeva.
Mišo: Pišta, da ti ne stanuješ u zatvoru? Zašto ti trebaju
toliki ključevi?
Pišta: Prethodnih dana, kad sam se vraćao iz parka kući,
svaki dan sam kod komšije bravara uradio po jedan novi
ključ, ukoliko original izgubim. Kod komšije zaboravim ori-
ginal kad popijemo po koju, a duplikat ponesem sa sobom
na posao. Krenem kući oko deset uveče, kad vrata su od
zgrade zaključana. Nemam izbora, legnem u obližnji park.
Odspavam do jutra. Odem ponovo kod komšije, popijemo
po koju rakijicu, uzmem original, zaboravim kopiju. Pođem
na posao. Zaboravim original u mantilu...
Klajn: Sve to sam manje-više razumeo, ali objasni nam
kakav je to svežanj ključeva što imaš u džepu?
Pišta: Juče sam ranije izašao sa posla, slavio se neki dva-
deset deveti dan u mesecu. Hvala Bogu da i takve praznike
imamo. Otišao sam kući ranije. Žena još nije bila došla sa
posla, a ni deca iz škole. Uvukao sam se u krevet i zaspao.
Klajn: Reci već jedanput od čega su ti ključevi?
Pišta: To su ključevi od mog stana, koje sam pravio svakog
od ovih poslednjih deset dana.
Klajn: Imaš li ključ od ovih vrata?
Pišta: Nemam! Nikada ga nisam ni imao! Otkud vama tako
nešto da padne na pamet?
16
Klajn: Ali probaj, molim te, da otvoriš vrata. Možda je neki
od tih ključeva...
Angela: Dajte si Kitu matorci, već ste dosadni, a Katu osta-
vite na miru. Vi retarderi sa gornje zemlje.
Na ove invekcije i uvrede više Miša, Klajn i Dudo ne reaguju,
ali Miša govori publici.
Miša: Ako ne prestanete da nas vređate, mi ćemo sigurno
nastaviti sa predstavom.
Dudo: Drugovi i drugarice...
Klajn i Miša ne daju Dudi da progovori (stavljaju mu ruke na
usta, oči, uši).
Pišta: Hajde da probamo!
Pokušavaju da otvore vrata ključevima.
Pišta proba da otvori vrata nekim od ključeva. Pevuši pesmu
„Cvrkutala kuca mala, tralajla, lajla, la” i gura ključ po ključ u
bravu. Na scenu se penje Igor. On je takav karakter kome se
ništa ne sviđa što drugi rade, a još manje ono što on sam
radi, ali mu to ne smeta da uvek bude neveseo. Dolazi bez
instrumenata na scenu i obraća se Klajnu.
Igor: Ja sa izvinjavam jer sam zaboravio trubu kod kuće.
Angela: Već ste dosadni, dajte si pauzu, dajte si kit-kat.
Nikakva reakcija od Miše, Klajna, Dude i Igora.
17
Klajn: Kako možeš da dođeš na probu, a da zaboraviš tru-
bu kod kuće? Gde si ti stvarno pošao?
Igor: Na probu.
Klajn: Bez trube?
Igor: Bez trube!
Miša: To je isto kao kada vozač autobusa (ili antabusa)
dođe na autobusku stanicu bez vozila (ili autobusa) i kaže
putnicima koji ga dugo čekaju: „Izvinite danas sam zabo-
ravio autobus u garaži“. Da li bi putnici trebalo da odu kući
peške, ili sačekaju drugi autobus?
Dudo: Po meni trebalo bi da odu peške kući.
Miša: Ali ne Dudo, trebalo je da kažeš: „Treba da sačeka-
ju drugi autobus“.
Dudo opet vadi scenario iz džepa, pogleda ali ništa ne ra-
zume. (Naravno jer do izražaja dolazi njegova dominirajuća
osobina da popije svaku flašu koju vidi ili ne vidi).
Dudo: Ali tu je lepo napisano:
(Misli i čita iz scenarija)
„Po meni Trebalo bi da odu peške kući.“
Miša: Daj mi to, molim te. Ovamo daj te papire!
Duda mu pruža scenario.
18
Miša: Dudo, bogami pa ovo je sveska u kojoj je tvoj sin pi-
sao pripremu za pismeni zadatak iz srpskog jezika.
Dudo: To nije moguće!
Miša, Klajn i Igor pogledaju u svesku (naravno zbog efekta,
svi zajedno).
Miša, Klajn i Igor: Moguće je!
Miša: Pogledaj sam. Tvoj sin je prepisao scenario, koji si
ti imao kod kuće. Nešto je tamo malo izmenio. Napisao u
školi pismeni zadatak iz kojeg je dobio nulu.
Dudo: Bilo mi je odmah čudno kada je doneo kući ocenu
iz pismenog zadatka. Kako da dobije nulu kada je sve pre-
pisao, ovaj.... napisao.
Miša: Svesku je ostavio na stolu. Ti si je u žurbi, da ne za-
kasniš na posao, poneo sa sobom i ceo tekst si pogreš-
no naučio.
Dudo: Nije to pogrešno, to su improvizacije. Ja to imam u
krvi. Improvizacije za sluhiste.
Angela: (Sve je bliže da izađe na scenu, a obučena je veoma
skromno) Slušajte, matorci, ne optužujte decu zbog toga
što ste vi dementni i ceo život improvizujete!
Već su se navikli Miša, Klajn, Dudo i Igor na dopunjavanje, i
svi zajedno joj kažu:
19
Miša, Klajn, Duda i Igor: Slušaj, ko god da si, daj si pau-
zu, daj si kit-kat.
Klajn: Šta ti imaš u krvi? Gliste?
Dudo: Ne, Klajne! U krvi sam imao alkohol kada me je mili-
cija zaustavila, a crve, ili nekakve druge insekte sam imao
u guzi, kada sam bio kod ginekologa.
Klajn, Miša i Igor: Kod koga si bio?
Dudo: Kod nekakvog ginekologa, ili tako nekako.
Pišta: Nije kod ginekologa, improvizatoru, već kod
gastroenterologa.
Dudo: A ko je to?
Klajn: To je onaj što ti je rekao da mi tražimo bubnjara.
Dudo: Ja se toga ne sećam, mora da je to bilo davno.
Mišo: Sigurno da se ne sećaš, kad si bio kod ginekologa.
Svi koji su tamo bili slabo se sećaju šta su im tamo radili.
Punili makedonske babure praprike. Je li tako Dudo?
Dudo: Kakve sad makedonske babure paprike? Toga stvar-
no nema u scenariju. Ja vas molim da se pridržavate do-
govorenog teksta. Drugovi i drugarice.
Klajn i Miša skaču na Dudu (hvataju ga, jedan za ruke, dru-
gi za noge).
Klajn: Igore, kakav instrument tebi da damo?
20
Dudo: Neka uzme te paprike!
Klajn: Molim te da prekineš bezvezarije.
Dudo: Ali šta ću ja ovde ako treba samo da ćutim? Ja hoću
da improvizujem, ako poštovana publika dozvoli.
Angela: Matori daj si pauzu, daj si kit-kat, zar ne vidiš da
su zbog tebe zatvorili tri fabrike za proizvodnju alkohol-
nog pića? Nemaju šta da prodaju do sledeće berbe šljiva,
kajsija i grožđa!
Dudo: Dobro, šta ako vozač autobusa ne stigne na vreme
sa tom trubom koju je Igor ostavio namerno kući kada je
krenuo na probu? Treba li i to da čekamo, ili je dovoljno da
nam Pišta otvara vrata sa svim tim ključevima, a mi samo
mirno to da posmatramo? Ja sam vam lepo rekao da ne-
mam puno vremena, i molim vas da se latimo posla. Drugovi
i drugarice... Ja radim u kotlarnici. Tamo ubacujem ugalj
u peći koje zagrevaju vodu, a ta voda zagreva radijatore.
Zamislite da ja ne uspem na vreme da ubacim svoju lopa-
tu uglja u peć? Katastrofa! Temperatura bi počela da pada,
mi bismo počeli da se hladimo. Ne bi više bilo toplote u
međuljudskim odnosima.
Pišta: Ja vodu ne pijem, i to me ne interesuje.
Dudo: Interesuje te, i te kako te interesuje! Da nema tople
vode, ne bi imao čime da skuvaš čaj!
Pišta: Ja ni čaj ne pijem!
21
Dudo: Ne bi imao čime da skuvaš sladak kupus sa
ovčetinom.
Pišta: Ja ne moram ni da jedem!
Dudo: A šta ti moraš, reci mi?
Pišta: Moram da otključam ova vrata, pa da u pauzi odem
na hladno pivo i da zaboravim sve te tvoje gluposti o to-
ploj, bljutavoj vodi. Umesto da pitate gluposti, bolje bi bilo
da mi pomognete.
Dudo: Izvini, molim te, ali svako ima svoju oblast u koju se
dobro razume. Ja se, na primer, razumem u ekologiju i ako
tu zafali teksta, mogu dopuniti. Šta bi falilo da napravimo
ovde još jednu malu ekološku improvizaciju? Mogao bih da
pokažem ovde pred svedocima kako se demolira Filipsov
ekološki televizor, kao i kako se od njega može posle de-
moliranja uraditi recikaža.
Klajn: On bi ovde da lomi televiziju!
Dudo: Ne televiziju, već televizor, ekološki televizor za
reciklažu.
Igor: Ja bih definitivno hteo da znam kada ćemo da počne-
mo probu jer bih posle probe otišao kući po trubu.
Miša: Najbolje da vas obojicu pošaljemo po te paprike.
Igor: Mišo, ja nisam ovde došao da gubim vreme rasprav-
ljajući se o nekakvim paprikama ili televizorima, nego bi
trebalo da sednemo i junački probamo naš program. Ja
22
vas molim da počnemo, jer kod kuće imam maloletnu tru-
bu. Ne mogu je tako dugo ostaviti samu.
Klajn: Mi bi još i mogli da probamo, ali nema gospodina
Nedolazića koji bi trebalo da svira bendžo sa nama.
Dudo: Ko je to? Ja za tog Nedolazića nisam još čuo!
Klajn: Što se to tebe tiče, ti si van igre kad imaš falš scena-
rio. Molim te da improvizuješ samo kako smo se i dogovorili.
Dudo: Dobro! Dobro! Ali ja ne bih voleo da prekoračimo do-
govoreno vreme. Ja moram da ubacim svoju lopatu uglja u
tačno određeno vreme. Od mene zavisi da li će biti toplo ili
hladno u svemiru i okolini. Ako već taj gospodin Nedolazić
nije došao, možemo sami da probamo. Pišta, jesi li ti otvo-
rio ta vrata? Mogu li nekako da ti pomognem?
Dudo odlazi do Pište, i počne da udara po vratima.
Na scenu se penje Pećko. On je mladi muzičar koji voli im-
provizaciju, ali improvizacija ne voli njega. Sve u svemu, jed-
na tragična ljubav. Možda će se sve to promeniti kada Pećko
izađe iz puberteta i kada izgubi loš glas dobrog improvizatora.
Angela: Već je polako skoro izašla na scenu, skromno obuče-
na, kao striperka ili igračica iz burleski, kabarea, i kaže Pećku:
Probaj ti dečače kit-kat, matorci neće. Oni nisu navikli da
rade, vole pauze, osim kada im ja nudim kit-kat. Ne razu-
mem zašto nisu malo moderniji.
23
Pećko: Ja imam nešto važno da vam kažem. Ključ od tih vra-
ta je kod Alekse koji bi trebalo svakog trenutka da se pojavi.
Pišta: Odakle on treba da se pojavi?
Dudo: Sačekajte momenat. Samo da pogledam.
Vadi scenario i kaže:
Dudo: Ali ovde nema nikakvog Alekse. Nema i gotovo!
Klajn: Daj to ovamo!
Uzima Dudi scenario iz ruku.
Klajn: Naravno da tu nema Alekse kada ga je tvoj sin izba-
cio. Aleksinu ulogu nije prepisao. Namesto njega je stavio
prelepu Grozefinu, sa ušima lavice, zubima štuke, telom
zebre, repom... On je i rep nekakav toj Grozefini prišio. Sa
repom, repićem…Piše čak I do deminutiva, repičkom ili re-
pićem. To je kad imaš pičku i piće, pa sve to repete. Malim
ili malom. Molim? Malom? Ne vidim dobro... Malom kao
u miša. Ima mali repiček kao miš. Napokon sam to dobro
pročitao! Sve je tu, ali Alekse nigde!
Dudo: Ako nije u scenariju, onda sigurno neće ni doći.
Pećko: Ali rekao je da je kod njega ključ cele ove situacije.
Bez tog ključa ne možemo da idemo dalje. Nema progre-
sa, a nema ni improvizacije.
Miša: Ovo si rekao kao da ti je Dudo pevao uspavanku:
„Amerika i Engleska biće zemlja proleterska“, stavljajući ti
24
supozitorije kada si kao dete imao grip. To je prevaziđeno,
„Progres i improvizacija“!
Dudo: Šta je prevaziđeno?
Miša: Prevaziđeno je da čovek leti bez krila!
Dudo: Nemoj ti meni tu neku filozofiju. Drži se scenarija, ti
repičku jedan ili repiću, već više ni sam ne znam šta je istina.
Klajn: Ali, Dudo, to je već bilo.
Dudo: Ako, nema veze. Da utvrdimo onda u šta smo bili si-
gurni. Sve se utvrđuje, sela, gradovi, države, celi kontinenti,
pa zašto mi ne bismo mogli da utvrdimo tu repičku ili tog
repića, ili repiće koje ni ne razumem šta znače.
Klajn: Utvrđenje i utvrđivati nije jedno te isto.
Dudo: Za mene je sve utvrđenje što je do sada utvrđeno.
Ono što do sada nije bilo utvrđeno, nije utvrđenje.
Miša: Dobro se ti sada utvrdi, jer ako te ja nečim potvrdim
po utvrđenju, neće imati dovoljno porculana u celome gra-
du da ti poprave zubni inventar što ću ti ga ja porazbijati!
Angela: (Već je na sceni, izazovnog izgleda) Dajte si pauzu,
dajte si kit-kat.
Odmah za njom Dudo odjekuje, kao pucanj iz devetomilime-
tarskog pištolja.
Pišta: Uspeo sam da otvorim! Pogledajte! Vrata su sve
vreme bila otvorena. Trebalo je samo malo jače gurnuti.
25
Nemamo šta više da čekamo, ionako taj Aleksa stalno sti-
že poslednji.
Pišta otvara vrata, kad tamo iza vrata sedi Aleksa. Aleksa ne
progovara ni reč. Pišta se malo prene zbog onog što je re-
kao o Aleksi.
Ne bi bilo loše da publici neko od glumaca objasni da će, kao
na rock koncertu, Pišta ponovo da otvori vrata. Kad on otvori
vrata i tamo ugledaju Aleksu svi glumci na sceni i publika tre-
ba da poviču: (Prva velika improvizacija i interakcija):
Publika i glumci: ŠTA TI TU RADIŠ? DAO SI SI PAUZU, DAO
SI SI KIT-KAT! KAKO SI UŠAO, A DA TE NIKO NIJE VIDEO!
Svi to isto ponove zajedno, jedno tri puta. Aleksa treba da po-
digne pogled i onda se predstava normalno nastavlja.
Aleksa: Ja ovde nisam ni ulazio, već sedim od početka i
čekam da otvorite ta vrata.
Klajn: Aleksa, izvini, nismo mi za to krivi. Dudo je malo po-
brkao scenario, te se to oteglo.
Aleksa: Dobro, dobro! O čemu sam ja ono hteo... Ah, da,
o „Velikoj pauzi“. Ja ću, dragi prijatelji, od sada da radim
na „Velikoj pauzi“.
Dudo: Ali Aleksa, to je tek tekst, posle završenog prvog
čina predstave.
26
Aleksa: Ne radi se o pauzi, ludače, već se radi o muzičkom
delu, koje sam godinama pre ove predstave započeo, a još
je nije završeno.
Pećko, Igor, Dudo, Klajn, Miša i Pišta: (Svako ponovi re-
čenicu posebno, zabranjeno svi zajedno!) Kako izgleda ta
„Velika pauza“?
Aleksa: Veoma jednostavno. To je pauza, ništa drugo.
Klajn: Za svaku pauzu u životu treba ti puno novca. Ti imaš
takvih mogućnosti?
Aleksa: Napokon je iz tog grma istrčao zec. Dobio sam
pare! Nisam ih baš ja lično dobio, ali su u kući. Našoj kući.
Mojoj! Pardon! Maminoj i mojoj.
Miša: O kakvim parama je reč? Neki se pare, neki se ne
pare, ali punjenje paprike...
Dudo: Drugovi i drugarice, ja sam na izmaku scenarija.
Trebalo bi sve ovo brže da uradimo, a posle da podelimo
pare.
Aleksa: Nemam ja sa tobom šta da delim.
Dudo: Rekao si maločas da imamo neke pare?
Aleksa: Imamo ih mama i ja!
Dudo: Ako ti tako kažeš, neka bude. Ja bih ipak da pro-
verim sve to u scenariju. Niko tu nije dobio nikakve pare.
Klajn: Molim vas stop! Dudo, kuš u publiku, pauza za tebe!
27
Dudo: Kad već moram.
Odlazi sa scene u publiku i gunđa.
Dudo: Najviše mrzim te „kuš“ pauze.
Aleksa: A sad da vam objasnim o kakvom se novcu radi.
Mama je dobila pare tako što su stigle kamate njenih ulo-
ga u bankama. Sve je to bilo oročeno na nekih stotinjak
godina, i sada je to vreme iscurilo.
Pišta: Stotinjak godina! Kako baš tvojoj mami i tebi da za-
padne ta stota godina. Da si se rodio mnogo godina ranije
ne bi se poznavali, a ne bi ni dobio taj novac. Neko napu-
ni stotu godinu nasledstva, a neko petu godinu bankrota.
Razlika je u tome što svi čekaju tu godinu kada će dobijati
novac od kamata, a malo ko čeka svoj bankrot.
Klajn: Bankrot i nije tako loš kada iz njega možeš da izvu-
češ korist. Na primer, tada država o tebi počinje da se bri-
ne. Topla hrana svaki dan. Topla i čista posteljina. Malo
novaca za džeparac i pune novine oglasa za novi početak.
Početak koji može da te odvede u novo bogatstvo.
Pišta: To bi jedino bilo moguće kada bi mi mama i tata po
zanimanju bili „Rotšildovci“.
Aleksa: Skratite priču, hteo bih da nastavim. Najvažnija stvar
je da je novac tu, a mama nije tu. Otišla je pre šest mese-
ci da nađe ljubavnika na Karipskim ostrvima. Ljubavnika
ja našla, ali su imali udes autom. Produžila je boravak na
Karibima sa ljubavnikom ili ljubavnicom, nisam siguran,
28
ljubav je kao koralni greben o koji se razbije svaki brod re-
alnog života. Tamo svaka izgovorena reč ima toplinu. Tako
su njih dvoje, malo zbog nesreće, malo zbog ljubavi, uspeli
da zaborave novac, a pare su tu. Pravi momenat da defini-
tivno počnem „Veliku pauzu“.
Igor , Pećko: Ako nas više ne trebate mi bismo da sednemo.
Aleksa: Ostanite još malo, da čujete još i ovo, „Veliku pau-
zu” sam zamislio ovako. Vi ćete da svirate, šta kome padne
na pamet, ja ću sve to da registrujem na digitalnom magne-
tofonu, a zatim ću svakoga od vas da isplatim ponaosob.
Šta ću ja dalje da radim sa materijalom to nije vaša briga.
Vaša najveća obaveza će biti da odsvirate svi zajedno ono
što se svakom od vas ponaosob sviđa.
Klajn: Nisam najbolje razumeo onaj deo o tome šta treba
da radimo, ali sam o isplati sve razumeo. Deo o isplati je
bio veoma jasan! Na tako čudan način nisam još u životu
novac zaradio!
Aleksa: Za mene novac sada nije bitan, kada ga imam u
zanimljivim količinama. Ja bih tu pauzu da napišem, aran-
žiram, a zatim javno izvedem uz vašu pomoć.
Klajn: Na tako jednostavan način da zaradim novac? To je
meni sumnjivo. Moraću da se prvo posavetujem sa mojim
ličnim pravnikom.
Pišta: Ja bih isto prvo morao da pitam ženu i decu, a ako
se oni slože, mogli bismo to da uradimo.
29
Miša: Ja moram da se dogovorim sa Makedoncima kod
kojih stanujem.
Igor: Što se mene tiče, odgovor ne mogu odmah da vam
dam. Sve zavisi zavisi od toga kako će se toga dana ose-
ćati moja trubička ili trubica, možda i zasvira. Nikad se ne
zna šta može sa njom da se dogodi kad je novac u pitanju.
Aleksa: Ako smo se dogovorili u načelu, da dogovorimo
to snimanje za neki od sledećih dana.
Dudo (vraća se na scenu.): Ja vas molim da se uvaži i moje
vreme za lopatu uglja. Ona mora da bude bačena u tačno
određenom času, momentu. Svako snimanje, sviranje ili
probanje pre šest sati uveče mi odgovara.
Aleksa: Ali Dudo, lopata nije lek da je moraš uzimati u ruke
u tačno određeno vreme.
Dudo: Drugovi i drugarice, ja moram da vam se poverim.
Za mene je lopata lek! Kada uzmem lopatu u tačno odre-
đeno vreme, ona radi sama od sebe. Čim napravim pauzu,
lopata padne, pH u prirodi padne, ozonski omotač se ista-
nji, šef se naljuti. Tako počinju problemi! Kako ono reče
kosmonaut Armstrong na Mesecu: „To su mali problemi
za mene, ali veliki za čovečanstvo“.
Aleksa: Dudo, dogovoreno! Prihvatam tvoje ekološke razlo-
ge, a svi ostali će morati da se usklade po tvojem slobod-
nom vremenu. Reci nam kada bi ti odgovaralo?
Dudo: Dajte mi trenutak vremena da pogledam u agendu.
Utorak ne može, tada sam u krčmi. Sreda, takođe, imam kurs
30
iz heklanja. Četvrtak nikako, spavam posle ručka. Najbolje
će biti petak oko četiri. Tada počinje vikend. Vikend je naj-
neizvesniji deo u nedelji. Od njega zavisi kakav će biti po-
nedeljak. Od ponedeljka zavisi kakav će biti početak me-
seca. Od početka meseca zavisi kakav će biti januar. Od
januara zavisi kakva će biti godina. Od godine zavisi kakva
će biti decenija. Od decenije zavisi vek. Od veka zavisi...
Aleksa: Dosta, Dudo! Petak u četiri sata. Može li?
Igor,Dudo,Miša, Pećko i Klajn: MOŽEMO!
Dudo: Drugovi i drugarice, mi smo se dogovorili, petak u
četiri sata.
Obaraćaju se svi zajedno publici, jer bi i ona po njima trebalo
da učestvuje u velikoj pauzi.
Svi: DA LI I VAMA TO ODGOVARA?
Z AV E SA
Dudo ponovo izlazi na scenu razgrćući zavesu.
Dudo: Da li vam to odgovara, niste mi odgovorili. Zanimljivo?
Odgovara, odgovorili. Kakva sintaksa! To je sin, kada pla-
ća porez, sintaksa!
Ostali ga vuku da pođe iza zavese i tako se prvi čin završava.
31
 ČIN

32 33
 Aleksa: Napokon imam malo slobodnog vremena da pro-
čitam novine.

Traži po novinama oglase.

Aleksa: Gde su ti oglasi? Naravno, evo ih ovde. „Tražimo

saksofonistu bez prethodnog muzičkog iskustva”. Kako
izgleda taj saksofon, voleo bih da znam. „Tražimo neoženje-
nog saksofonistu – ženski rock and roll band”. „Amaterski
orkestar traži saksofonistu profesionalca”. „Trio je izgubio
saksofonistu u saobraćajnoj nesreći i traži saksofonistu
koji nema vozačku dozvolu”.

Angela: Bravo Aleksa, dali ste si pauzu, dali ste si kit-kat.

Kada je Aleksa pročitao sve oglase nastavlja nemo da posma-

tra novine. Čuje se lupanje na ulaznim vratima njegovog sta-
na. Na vrata lupa komšija Mihajlo. Mihajlo je takav tip kome
nedostaju samo pare u životu. A svega ostalog ima i previše.

Mihajlo: Aleksa, otvorite vrata! Imam nešto važno da vam

pokažem!

Aleksa: Sigurno ima opet nekakve novine kod sebe. Taj bi

uspeo da pa pročita i novine izbačene iz nekog voza, pre
nego što padnu na zemlju. Idem, prijatelju! Idem!

Mihajlu se tresu ruke da ne uspeva ni cigaretu da zapali.

Na levoj strani scene se nalaze ulazna vrata Aleksinog stana. Glavu okreće čas u jednom, čas u drugom pravcu, kao da je
Na sredini se nalazi sto sa dve stolice. neko iza njega.

34 35
Angela: (već je na sceni i izvodi sama pokrete u stilu burle-
ske, kabarea, kan-kana, ali ne Dominika Štroskana) Smirite
se Aleksa, dajte si pauzu, dajte si kit-kat!
Aleksa: Evo ti novina, moj prijatelju, biće ti bolje, možeš
ako hoćeš i kit-kat.
Mihajlo uzima novine i smiruje se.
Mihajlo: Danas sam, moj dragi i uvaženi komšija... Dugo
vremena razmišljao kako bih vam to rekao... Vi ste mi naj-
draža osoba u ovom višespratnom pristaništu.
Aleksa: Bez laskanja molim, molim vas, recite mi šta vam
treba.
Mihajlo: Meni ne treba ništa, ali bih ja da pomognem vama.
Aleksa: Onaj ko sam nudi pomoć tamo gde nije potrebna,
mora da je sam u nevolji.
Mihajlo: Nije sve tako kako vi to zamišljate. Dozvolite mi
da nastavim, obrnuto ako vam taj prethodni način smeta.
Daklem! Nedragi i neuvaženi komšija ja sam danas bio u
švajcarskoj čitaonici.
Aleksa: Tamo je bilo još nekoga, ili ste bili sami?
Mihajlo: Naravno da sam bio sam. Nigde nikoga. U švaj-
carskoj čitaonici vam je isto kao u Švajcarskoj. Tišina, red i
mir, i puno knjiga od kojih su većina priručnici za policajce.
Aleksa: Za kakve policajce?
36
Mihajlo: Za religiozne policajce. Policajci protestanti biju
katolike kada nisu u pravu, a kada su u pravu, onda biju
protestante.
Aleksa: A kako je tamo sa pravoslavcima?
Mihajlo: Za pravoslavce je svaki Švajcarac policajac. Može
da ga legitimiše na ulazu u njegov rođeni stan, a potom da
mu zabrani da u taj isti stan i uđe dok ne očisti noge o oti-
rač pred vratima zgrade.
Aleksa: Ali to je besmilica!
Mihajlo: Besmislica je sve ono što ste do sada doživeli, a
nije bez smisla samo ono što tek treba da proživite.
Aleksa: Izvinite što prekidam besmislenu besmislicu, ali
ko je vas ovde poslao? Došli ste kod mene kući u ime sin-
dikata švajcarskih policajaca, ili ste jednostavno došli ne-
što da me pitate?
Mihajlo: Naravno da sam tu da vas pitam ... Nešto...
Aleksa: To nešto je šta?
Mihajlo: Ja bih da nastavim. U švajcarskoj čitaonici na jed-
nom od izvornih švajcarskih jezika, francuskom, pročitao
sam ime vaše uvažene mame u novinama.
Aleksa: O čemu vi to?
Mihajlo: Ime vaše mame, na čistom francuskom, Rozenida
Zakriković. To svetlo ime bilo je napisano u versajskim
37
novinama koje se zovu „Journal de Versailles“. To su svet-
ske novine, onako usput to da vam kažem, koje izlaze u ne-
koliko hiljada primeraka, a čita ih i sam Čarli Čaplin.
Aleksa: Šta će on u Švajcarskoj?
Mihajlo: Tamo sam video njegov spomenik, te iz tog razlo-
ga izvukoh zaključak da je možda tamo i živeo.
Aleksa: Čarli Čaplin i Nestle u jednom mestu. To mora da
su Izraelci, Mosad, Krav Maga...
Mihajlo brzo pogleda po publici na jednu, pa na drugu stanu.
Mihajlo: Ostavite sada politiku. Jednu jedinu stvar sigurno
znam, a to je da ni Čarli, a ni Neskafe nisu Srbi. Zadovoljni?
Aleksa: Naravno da sam zadovoljan odgovorom. Danas je
dobro da se zna ko je Srbin, a ko je ostali svet. Problem je
to što je to dobro za strance, ali nije dobro za Srbe. No šta
tu može da se radi, Srbin je Srbin, a ne neki Čarli ili neka
Neskafa. Nastavite!
Mihajlo: Pored svetlog imena vaše gospođe mame, bila
je napisana neka poveća suma koja treba da joj bude
isplaćena.
Aleksa skoči na Mihajla i uhvati ga za nogavice.
Aleksa: Kakva suma? O čemu ti to pričaš?
Mihajlo: O sumi novca sa mnogo nula! Nekakav storoč-
ni ulog sa ogromnom kamatom! Novac je uložila nekakva
38
firma Kristalić ili Zakriković pre sto godina, a sada se kama-
te isplaćuju. Usput mogu da isplate i gotovinu. Najvažnija
stvar u celoj stvari nije kit-kat, ali to što tvoja gospođa mama
predstavlja jedinog naslednika.
Angela: Ali, ne preterujte, dajte si pauzu, dajte si kit-kat
prvo, a posle pričajte o novcu.
Aleksa: Stani! Moram da sednem! Ti stoj, a ja ću da napra-
vim jednu vojničku kalkulaciju. Ako ovde slučajno eksplodira
bomba i raznese tebe u paramparčad, a ja ostanem živ, za
taj novac ćemo znati samo mama, ja i ISIL. Naravno, i onih
nekoliko hiljada nezanimljivih ljudi koji su pročitali „Journal
de Versailles“. Sa njima ću se lako obračunati kada bude
došlo vreme trećeg svetskog rata, ali ostaje mi mama. Šta
sa njom da radim? Da nije preživela taj saobraćajni udes,
ne bi imala naslednika. Ali, pošto je preživela... Mama je
preživela novac, ima naslednika, ti ćeš najverovatnije da
preživiš, a ja ću na kraju moći da uradim tu „Veliku pauzu“.
Mihajlo, da li još uvek sviraš saksofon?
Mihajlo: Naravno da sviram, ali samo kada mi ide od ruke.
Aleksa: A kada ti se to obistini?
Mihajlo: Uspe mi sve što poželim, za svirku dobijem novac.
Aleksa: Ja ću svirku da ti platim, a ti ima da sviraš sa ostalim
momcima iz mog benda, ono što svaki od vas najlepše zna,
tako da svako svira posebno, ne slušajući drugog šta svira.
39
Mihajlo: Ni katastrofe ne izgledaju tako ružno kao što izgle-
da muzika koju svaki član orkestra svira za sebe u istom
momentu sa ostalim članovima orkestra.
Aleksa: Ne brini se ti ni za katastrofe, a ni za muziku. Ti ćeš
biti isplaćen, i tvoja obaveza je da o tome brineš. Postoji
mogućnost da ja podignem deo novca pre nego što se
mama vrati sa Kariba. Karibi možda znače tamo gde se
kara riba, a znači i mesto za mrešćenje. Moje ime je bilo
navedeno u pismu koje sam dobio od banke. Da ne bismo
čekali mamu, najbolje je da se ja zadužim kod nekog ze-
lenaša, da mu pokažem te novine kao garanciju istine, pi-
smo iz banke i da odsviram tu veliku pauzu. Velika pauza
je pred nama momče! Otrgnimo je od sveta tišine i zasvi-
rajmo po njenom prozračnom tkivu!
Mihajlo: Jeste li završili?
Aleksa: Završio ili ne, tako ima da bude.
Mihajlo: Ako ste završili ja bih da počnem. Rekao bih ne-
koliko rečenica o tome zašto sam zapravo ja ovde došao.
Aleksa: Zašto ste vi ovde ustvari došli?
Mihajlo: Došao sam da vas zamolim, naravno ako bi ste
hteli da zajedno uđemo u jedan biznis. Ja imam sjajnu ide-
ju, a vi imate sjajan novac. Kada te dve stvari udružimo,
dobijate italijansko - japansku kombinaciju za uspeh, koja
se zove „Saki – Saatchi”. Rakijica i plakati! Postoji li bolja
kombinacija za uspeh? Prodavati nešto što veliki broj lju-
di lako finansijski proguta, i lepiti po gradovima ono što
40
veliki broj ljudi ne želi u svojoj kući da gleda. Put do uspe-
ha, japanski „Saki“ i italijanski „Saatchi“. „Saki & Saatchi“!
Aleksa: Spopao te je nekakav Saki, Sašo, Aleksa veliki
Makedonski, ili već ne znam ko!
Mihajlo: To je samo jedan primer, jedna velika transnaci-
onalna kompanija, čiju osnovu čine dva slova „ES ES“. Ja
sam pun sličnih ideja. Mogu li neke od njih da predložim
budućem finansijeru?
Mihajlo zagrli Aleksu.
Mihajlo: Da li mi dozvoljavate da vas grlim i da vam ispri-
čam nekoliko romantičnih poslovnih bajki od kojih vi mo-
žete da izaberete samo jednu? Znate, vi ste prva osoba
kojoj pričam o lakim stvarima, ali bliže informacije može-
te da nađete u svakom priručniku za marketing. Svaku od
ovih informacija koje ja imam, bi dobro platio bilo koji bi-
znismen na zapadu, ali mislim da bi to najviše interesovalo
kolumbijskog dobrotvora Pabla Eskobara. Bog da mu dušu
prosti, bio je dobar čovek. Sam je natrčao na metak koji je
davno negde ispalio u kolumbijskoj prašumi. Taj metak, po-
sle dugog lutanja po močvarama, na kraju je našao svoga
gazdu i zario mu se nekoliko puta u glavu i ostale delove
tela. Možemo reći za metak da je veran kao pas. Ako ne
nađe svoj cilj, on se vrati i ujede, ili ubije gazdu. Zato dragi
moji, pazite kada pucate! Svaki promašeni metak je jedna
šansa manje za vas da preživite. Mnogo se zanosim filo-
zofijom, ko tebi metak u glavu, ti njemu čauru u ruku. Tako
je to bilo kada se služila JNA (ili „jenea”).
41
Angela: ‘Ej, matori, dosta ste baljezgali, dajte da i ja nešto
prodam, dajte si pauzu, dajte si kit-kat.
Ona se šeta po sceni polunaga, vozi rolere, bicikl, trotinet ili
nešto drugo, proba i razgleda vibratore, lisice i ostali seksualne
kućne pomoćnice, nezavisno od razgovora Mihajla i Alekse.
Aleksa: Mihajlo, hoću kratke i zanimljive informacije, ina-
če ću da zaspim.
Mihajlo: Ne spavajte, brzo ću da završim. Postoje tri naj-
lakša načina da se zaradi novac. Mi treba da izaberemo
jedan od njih.
Aleksa: Ja neću da zarađujem novac, konačno ga imam u
dovoljnim količinama.
Mihajlo: Te dovoljne količine mogu da budu i sitniš. Ako
novac na vreme ne investirate. Dozvolite bar da završim.
Tri najlepša načina postoje, od kojih su prva dva veoma ri-
zična, a treći je igrarija.
Aleksa: Ta dva odmah izbaci, a reci mi onaj treći.
Mihajlo: Moram sva tri postupno da vam izložim, da bi
mogli izabrati onaj pravi. Prvi način je da trgujemo nukle-
arnim otpadom.
Aleksa: To je zabranjeno!
Mihajlo: Ništa nije zabranjeno, kada imate hrpu novca.
Nuklearni otpad nisu samo kante sa uranom, ili nekim dru-
gim materijalom. Nuklearni otpad je danas široki asortiman
42
prirodno ozračenih proizvoda posle neke nuklearne kata-
strofe. Šta sve može biti ozračeno? Ozračeni mogu biti
drvo i čaj, cement i kafa, krave i duvan, ovce i automobili,
itd. Između svih ovih životinja i stvari mi treba da nađemo
najjeftinije, i da to prodamo tamo gde se najmanje nada-
ju. Naravno da se najskuplje prodaju ljudi koji prave nukle-
arne katastrofe. Problem je što mi do njih ne možemo da
dođemo, jer su svi oni momentalno na vremenski nedeter-
minisanom kolektivnom godišnjem odmoru u Americi. Šta
biste vi izabrali od svega ovoga?
Aleksa: Ja bih izabrao ljude. Ljudima treba trgovati!
Mihajlo: To je nemoguće! To rade samo države! Pojedinac
ne može da prodaje ozračene ljude zajedno sa onima koji su
ih ozračili. Nije to menadžerstvo. Kada bi pevačica Madona
ili pevač Princ bili ozračeni, kao što je to bio Džon Vejn, to
bi išlo mnogo lakše. Mogli bi da prodajemo pod parolom
„Jedna noć sa ozračenim Princom koštaće vas dvadeset
godina budućeg života“.
Aleksa: To ne!
Mihajlo: Zašto da ne? Ljudi vole uzbuđenja. Nekim ljudi-
ma je dragocenije da žive i dvadeset godina manje, samo
kad za to ne moraju da plate.
Aleksa: Kako bismo mi tu zarađivali?
Mihajlo: Tako što bismo o svemu tome snimili i film!
Aleksa: Sve to bi dugo trajalo. Ozračiti ljude, slučajno ozra-
čiti Princa. Prodati ga u postelji. Snimiti film... To sve je
brat-bratu dvadeset godina. Ne, taj nuklearni otpad, otpada.
43
Nećemo time da trgujemo. Neka na tome zarađuju države,
možda će nam smanjiti porez. Reci sledeći način.
Mihajlo negoduje.
Mihajlo: Drugi način je investirati novac u humanitarne or-
ganizacije. Tu isto država drži monopol, ali zato možemo za
mali novac da kupimo imanja ljudi koji su prebegli u neku
drugu državu. Tako bismo učinili dobar tim ljudi, jer im tim
novcem pružamo šansu da prežive, a mi bi smo mogli da
otkupimo čitave plaže, brda, velike i male gradove. Sve to
za nekoliko šaka pirinča ili brašna.
Aleksa: To je veoma surovo! Za tu kombinaciju bi nam isto
trebalo puno vremena da čekamo, da se isplati investicija.
Kad bi na kraju nas dvojica otišli da se uselimo u te puste
gradove ili sela, mogli bi smo da stanemo na neku naga-
znu minu i onda buuuum! Odosmo i mi, i pirinač, i brašno,
i svi ostali u vazduh!
Mihajlo: Ne u vazduh, već u legendu. Bili bismo posmrt-
no odlikovani kao humanisti, a možda bismo bili kandido-
vani i za Nobelovu nagradu za mir, za života naravno, pre
tog buuuma. Nikada se ne zna. Na primer, Vaclav Klaus i
Vladimir Mečiar su uspeli da razdele Čehoslovačku na de-
set miliona Čeha i četiri miliona Slovaka i na milion indijskih
Roma, a potom su bili kandidovani za Nobelovu nagradu
za mir. Znate li zašto?
Aleksa: Ne!
Mihajlo: Zato što su to uradili na miran način. Popušili su
lulu mira, a zatim su jedan češkoslovenski narod razdelili
u međunarodne rezervate. Jedan rezervat se zove Češka,
44
prednost damama, a drugi se zove Slovačka, prednost
džentlmenima. Bizarno, zar ne?
Aleksa: Danas ništa nije bizarno. U matematici dvadeset
i prvog veka sve će biti deljivo sa deliteljem Nemačkom,
a rezultat će biti rat. Ni ta humanitarna kombinacija mi se
ne sviđa. Recite poslednju ponudu, pa da se razilazimo!
Mihajlo: Ako ste ove dve kombinacije odbili zato što su
teške, ova poslednja je najlakša. Treća kombinacija je...
Treća kombinacija je... Treća kombinacija je...
Aleksa: Koja, bogamu? Recite već jednom!
Mihajlo: Kupiti a potom, prodati drogu.
Aleksa: Drogu! Droga je veoma opasna zabava. Ja sam
poznavao takav slučaj gde je krijumčar prešao granicu na
jednom prelazu, odvezao se na dogovoreno mesto gde je
trebalo da preda drogu i čekao tamo tri dana. Kako se niko
nije pojavio da preuzme od njega drogu, pošao je nazad
istim putem. Na istom prelazu gde je prvi put prešao bez
problema, drugi put, u povratku, bio je pregledan. Otkrivena
je droga, a krijumčar zatvoren. Ovo nije slučajnost! Ovaj slu-
čaj dokazuje da naši carinici savesno obavljaju svoju duž-
nost, naravno ako uspeju ti što švercuju drogu da prođu
jedno dvadesetak puta, puni droge, kroz isti granični pre-
laz. Zaustave ih zbog nekoliko kilograma kafe više nego
što je dozvoljeno, a tamo nađu...
Mihajlo: Prezervative!
45
Aleksa: Ne prezervative! Drogu! Šta će Turcima prezervati-
vi? Kod njih AIDS-a apsolutno nema, jer oni uopšte ne spa-
vaju sa svojim ženama. To rade sa tuđinkama koje tamo
odu da nakupuju kožne komplete.
Angela: Ej, starci, već ste preterali, prvo pauza kit-kat, a po-
sle kupovina kožnih kompleta i ovaj moj je iz Turske, sado-
mazo, to je moda najsavremenija.
Mihajlo: Naravno da ja ne mislim da tako radimo. Najpre
bih vam sve potanko objasnio. Naručimo kamion knjiga
iz Holandije.
Aleksa: Tamo se automobili kupuju, a ne knjige!
Mihajlo: Tamo se kupuju i knjige. Ali, kakve knjige? To su
knjige u kojima su neki od listova zamenjeni drogom.
Aleksa: Zanimljive knjige! Veoma ukusne!
Mihajlo: Mi treba da uvezemo jedan kamion, a zatim da
to prodamo.
Aleksa: Kamion?
Mihajlo: Ne kamion, knjige! Približavaju se Božični pra-
znici i ljudi će knjige kupovati na poklon, a iza svega toga
lični užitak.
Aleksa: Kakva je to droga?
Mihajlo: To je najobičniji LSD, nakapan na papir.
Aleksa: Najobičniji ili najčitaniji bestseler.
46
Mihajlo: Najobičniji! Tu drogu danas svi koriste. Čuli ste
za „Ekstazu“, „Parti“ ili za „Ekstaza kejk“? Tehno muziku?
Aleksa: Parti i kejk znam šta znače, ali te ekstaze? Da nije
to neka pornografija?
Mihajlo: Ne, nema veze sa pornografijom. To ljudima po-
maže da budu sretniji i da dobro trtkaju. Što u prevodu
znači vode ljubav.
Aleksa: Da trtakaju?
Mihajlo: Da trtkaju! Onako...
Aleksa: Ako se od toga bolje trka, naruči ceo kamion za
nas dvojicu!
Mihajlo: Nije trka, nego trtka!
Aleksa: Dobro! Trtka!
Mihajlo: Ceo kamion za nas dvojicu? To ne smemo da ra-
dimo. Mi ćemo da kupimo, preprodamo i zaradimo, a neka
drugi trtkaju. Ne možemo i da zarađujemo, i da trtkamo u
isto vreme. Moramo nečega da se odreknemo, ili posla ili
trtkanja! Prvo moramo da pozovemo te zelenaše što po-
zajmljuju novac. Zatim da naručimo kamion knjiga, zatim
da sve prodamo što smo naručili. Zatim da vratimo novac
„zeljenašima“. Zatim da naručimo nov kamion sa knjiga-
ma, i sve tako dok se ne umorimo.
Angela: (Već su joj doneli i stripersku štanglu, ali nesretni-
ca nije vešta, stalno pada i ustaje, vuče je gravitacija, sada
47
malo obučena pokušava da uđe svojim marketingom u
ozbiljne teme drogice, lumpen proletarijatista i utopista.)
Ja ću, bre, da vam snimim veliku pauzu, kao porno, kupite
molim vas bar jedan kit-kat, može i bez pauze.
Aleksa: Ali ja bih u međuvremenu da napišem i izvedem
„Veliku pauzu“.
Mihajlo: Biće i za to vremena. Sada mi recite da li pristajete
na ovu poslednju biznis kombinaciju? Vi imate to pismo iz
Švajcarske u kome piše da ste nasledili ogromne pare, na
osnovu koga će nam zelenaši dati brzi ogroman kredit? Mi
kupiti drogu. Oni jesti drogu. Oni trtkati, mi oprati! Haugh!
Aleksa: Haugh! Razumeo sam. Dajte mi dve sekunde da
razmislim o tako važnoj stvari!
Mihajlo: Jedan... Dva...
Angela: Pristajem! Šta treba prvo da uradim?
Mihajlo: Prvo trebate da pozovete zelenaše. To je stranka
zelenih i naših, i tako nastadoše zelenaši. Kako se zvaše
ta banka... Banka se zove... „Dobra investicija“... Telefon
je... Treba da pozovete i da kažete šta vam treba. Okrenite
broj i recite o čemu se radi.
Aleksa: Daj mi telefon! Halo! Da li je to banka „Dobra inve-
sticija“? Znate, ja bi trebalo neki novac od vas da kupim....
Spustila je slušalicu!
Mihajlo: Ne govori se tako. Treba da kažete: „Da li biste
došli u moj stan, da se dogovorimo o finansijskom projektu,
48
koji mi je jutros pao na pamet, dok sam se u toaletu lečio
od tvrde stolice”? Tako recite!
Aleksa: Ali ja nemam nikakve tvrde stolice u WC-u!
Aleksa okreće telefonski broj.
Aleksa: Da li bi ste mogli da dođete do moga stana,
imam nekakvu „finansijsku ideju“ od jutros. Nikako da
prestane. Situacija je hitna. Adresa? Adresa je Nadbregom-
Podbregom, broj nula. Požurite da biste stigli dok me to
još drži. Do skorog viđenja.
Mihajlo: Zašto ste dali pogrešnu adresu?
Aleksa: Ne brinite se. Ti tipovi će me naći i po boji glasa
kada trebaju da zarade. Neka se malo pomuče. Videćete
da će nas brzo naći.
Neko pokuca na vrata, a Aleksa i Mihajlo pođu na prstima.
Mihajlo i Aleksa: Ko je, a ko nije?
G. Njubuta: Nije policija, ali je tu gospodin Njubuta iz hitne
finansijske pomoći, banka „Dobra investicija“.
Aleksa: Ako je to tačno, da vam otvorimo?
G. Njubuta: Otvorite, nemam puno vremena! Čekaju me još
stotine takvih kakvi ste vi, kojima finansijski projekti nado-
laze na WC-šoljama, kao posledica tvrde stolice.
Aleksa: Rekao sam ti da sve znaju. Znaju čak i to kako si ti
napravio svojoj majci dete, a potom si se ti rodio!
49
Mihajlo: Šta ste rekli?
Aleksa: Ništa! Da pustimo tog momka unutra. Izvolite!
G. Njubuta: Hvala! Da odmah počnemo!
Aleksa: Nećete da sednete?
G. Njubuta: Ne, hvala! Danas sam dosta stajao! Kakav je
vaš problem? Izvrnite džepove, molim vas! Izvrnite džepo-
ve, šta čekate?!
Aleksa i Mihajlo izvrnu džepove.
G. Njubuta: Goli kao pištolji. Sa takvima volimo da radimo.
Recite koliko vam treba, pa da zaključimo ugovor.
Aleksa: Ne biste nešto pre toga da popijete?
G. Njubuta: Ne, hvala, ceo dan nisam ništa pio! Recite cifru
pa da vam taj novac isplatim. Posle toga bih vam objasnio
koje su vaše obaveze prema nama.
Angela: (Prelazi ket vokingom Njubuta i seda mu u krilo)
Gospodine, čemu ta žurba? Kad već ne ide pauza i kit-kat,
uzmite mene probajte, to je sve za sada u okviru cene kit-
kat-a. Ako iskoristite priliku možda me i unaprede, biću area
menadžer, ili ljubavnica generalnog direktora, sve mi je jedno.
G. Njubuta: Ja nemam vremena da vam objašnjavam vaše
obaveze, pre nego što potpišete ugovor. Kada ga potpiše-
te, onda ćemo da sednemo i da popričamo kao stari dru-
gari. Posle potpisivanja ću vam reći koje su vaše obaveze
50
prema nama. To je simbolični procenat. Potpisujemo ili
ne potpisujemo?
Aleksa i Mihajlo: Potpisujemo!
Njubuta vadi jedan papir i rolnu toalet papira. Papir stavlja na
sto, i potpisuju ga Njubuta, Aleksa i Mihajlo.
Aleksa bi da pročita šta tamo piše, ali Njubuta zaklanja rukom.
G. Njubuta: Molim vas da ne prepisujete od mene, nismo
u školi.
Aleksa: Ne prepisujem! Hoću da znam šta je tamo unu-
tra napisano.
G. Njubuta: Dok taj novac ne vratite, imaćete dosta vre-
mena da sve na miru pročitate. Kao prvi stimulans dobi-
jate ovu rolnu toalet papira na poklon. Neka vam se vaše
finansijske ideje odmotavaju iz dana u dan kao rolna ovog
papira, a mi smo tu da vam pomognemo.
G.Njubuta baci u vazduh rolnu toalet papira koja se cela
odmota.
Aleksa: Pustite poeziju sada! Recite mi moja prava i
obaveze!
G. Njubuta: Obaveza imate puno, ali prava nikakva!
Aleksa: Kako to?
G. Njubuta: Prava nikakva. Novac koji vam dajemo, sa
ogromnom kamatom, mora biti na ovome stolu u tačno
51
dogovoreni dan, tačno dogovoreni sat i u tačno dogovore-
nu najsitniju paru. Inače...
Aleksa: Inače šta?
G.Njubuta: Inače, ode penzija!
Aleksa: Kakva penzija?
G.Njubuta: Penzija! Nećete doživeti penziju. Do viđenja!
Aleksa zamrznuto gleda u vrata, kroz koje je izašao Njubuta.
Počinje da plače.
Aleksa: Moja penzija, neću doživeti penziju. To je jedino
što sam u životu čekao. Jedino što od života imam je da
doživim penziju.
Mihajlo: Prestanite. Biće i penzije i svega ostalog. Treba
samo da naručimo te knjige.
Mihajlo uzima telefon i zove.
Mihajlo: Dobar dan! Da li je to čuvena holandska knjižara,
„Lecafe”? Hteo bih da naručim jednu tonu vaših bestselera
na adresu: Nadbregom-podbregom, broj nula. Tonu knjiga,
na ime gospodina Alekse. Koliko vremena treba da nam
knjige stignu? Dva dana... Brilijantno... Novac... Novac nije
problem, već je upućen na vaš račun. Ako vam se žuri, posla-
ćemo vam kopiju faksa golubom pismonošom. Doviđenja!
Hopla i to smo sredili!
52
Aleksa: Dobro da smo to uspeli na vreme da uradimo. Jesu
li te knjige kvarljiva roba?
Mihajlo: Ne, nisu. Treba sada da organizujemo prodaju, a
kasnije ćemo uživati u poslovima našeg rada.
Aleksa: Molim?
Mihajlo: Uživati u poslovima ili plodovima, svoga rada. Tako
se to kod nas kaže. Ko radi, taj ima vremena da uživa u po-
slovima, koje svojim radom sam sebi pronađe. Razumete?
Aleksa: Razumeo sam!
Mama Rozenida otvara vrata i ulazi u stan. Mama Rozenida
ima jedan mali problem u životu. Pod stare dane je otkrila da
i muškarci postoje na ovom svetu. Sa sobom vodi i svoga
ljubavnika Roksona, sa kojim je bila na Karibima.
Rokson je tipični karipski ljubavnik, nema para, ali je zato ve-
ran i poslušan.
Rozenida: Dobar dan, gospodo!
Aleksa: Dobar dan, mamice!
Mihajlo: Dobar dan, ili veče, meni je to svejedno. Dobar
dan, gospođo Rozenida!
Rozenida: Kakve plaže! Kakvi kokteli! Kakvi ljudi! Kakav
udes! Sve to zajedno dobijate u paketu. Oprostite, u petak
aranžman, i ljudi, i more, i plaže, i udes autom. Posle ude-
sa vas odvezu do bolnice, tamo vas leče biljkama, ili ako
53
ste teži slučaj pozovu vrača. Šta sve ne bi učinio taj vrač
za turiste! Za najteže slučajeve pripreme čak i lomaču, a
ako prežive, odmah ih proglase božanstvom.
Aleksa: Ali mamice to je u Indiji tako, a ne na Karibima.
Rozenida: Indija ili Karibi, nemoj sada da detaljišemo!
Pitom je to narod. Divni su to ljudi, saputnici, ljubavnici. Je
li tako, Roksone?
Rokson: Tako je gospođice!
Aleksa: On se zove Rokson? Kakvo je to ime?
Rozenida: Takvo ime mu je dao njegov siroti otac. Taj siro-
ti otac je radio za jednu američku firmu. Ta je učinila puno
dobra tim ljudima. Na primer, otvorila je prvo radno mesto
u rodnom selu njegovog oca. Njegov otac je to prihvatio, i
imao je i te kako dobro plaćeni posao.
Aleksa: Šta je to njegov otac radio?
Rozenida: Radio je u kamenolomu. Svom sinu je hteo da
da ime koje bi ga podsećalo na posao koji je dugo radio i
kada ode u penziju. Jadnik penziju nije dočekao.
Rokson se zaplače.
Rozenida: Otpustili su ga sa posla. On je tada prestao da
jede, da govori, da pije i na kraju je umro.
Aleksa: Od čega je umro?
Rozenida: Umro je od toga što nije imao posao.
54
Aleksa: Odakle ime Rokson?
Rosenida: Tako se zove svako drugo dete radnika iz ka-
menoloma. U prevodu je to „zvuk kamena“. Rok je ame-
rička reč, kamen, a son je francuska reč, zvuk. Čak i u ta-
kvim imenima kao što je Rokson, Amerikanci i Francuzi
se dobro slažu. Kada se samo setim svih tih Roksona koje
sam tamo videla. Simpatična, zadovoljna, miroljubiva lica.
Predivni ljudi. Oni su prezadovoljni onim što drugi imaju.
Ti, Mihajlo, šta ti radiš?
Mihajlo: Sedim i čekam da nam vi donesete zanimljive ve-
sti iz crnog ili belog sveta.
Rozenida: Lepo rečeno, Mihajlo! Lepo rečeno! Da li je bio
pošte za mene u mom odsustvu?
Aleksa i Mihajlo: Bilo je pošte, mamice! Bilo je pošte, gos-
pođa Rozenida!
Rozenida: Dajte mi da pogledam!
Uzima iz hrpe pisama, koju Mihajlo i Aleksa stavljaju pred nju
na sto, baš ono pismo iz Švajcarske banke.
Rozenida: Je li ovo za mene?
Otvara pismo i čita.
Rozenida: Ništa zanimljivo! To je samo bedni, prljavi no-
vac, koji prođe kroz hiljade ljudskih ruku. Novac koji nikad
ne nađe pravog gazdu. Kad napokon mislite da imate malo
bogatstvo, oni izmisle devalvaciju, zamenu novčanica i
55
tako dalje. Nezanimljivo, stvarno nezanimljivo. Je li tako,
Roksone?
Rokson: Fuj, taj prljavi novac koga nikada nisam imao i
koga nikada neću imati. Fuj! Tako je, gospođice. Sve je
tačno što ste rekli.
Rozenida: Roki, poljubi tvoju gospođicu Rozenidu.
Rokson ljubi Rozenidi ruku i zaviruje u pismo. Mihailo i Aleksa
se okreću na drugu stranu da ne bi videli „kako to Rokson radi“.
Angela: ‘Ej, Roksone, polako, i ja sam tu duže na sceni od
tebe, daj si pauzu, daj si kit-kat, a ja da popričam o tome
da mene više koriste. Možda i odigram kan-kan u toj veli-
koj pauzi, ako uspe.
Rozenida: Ni ovim novcem ja ne gazdujem!
Maše pismom.
Rozenida: Zašto bih se uopšte uzbuđivala? Ovim novcem
raspolažu banke, bankama raspolažu države. Državama
raspolaže Međunarodni monetarni fond. Međunarodnim
monetarnim fondom raspolaže masonska loža. Sav ovaj
novac menjam za jednu laskvu ljubav moga Roksona. Sav
ovaj novac ću, dragi moji, dati u dobrotvorne svrhe. Nismo
mi tako loši ljudi, da bi smo zaslužili ovoliku hrpu novca!
Je li tako, Roksone?
Angela: Dajte taj novac meni, vi uzmite pauzu, i dajte si kit-
kat. Ja ću biti zadovoljna vašim novcem i više mi neće treba-
ti uz štanglu, ni kokain, ni seks sa desetoricom muškaraca
56
na salašu, ni porno filmovi, ni vibrator, ništa. Imaću sve što
sam u životu želela. Pauza i kit-kat su samo prazne izmi-
šljotine , realna je samo lova.
Rokson se smeje kao dete kome je majmunica u zoološkom
vrtu ukrala najomiljeniju igračku.
Rokson: Tako je, gospođice . Prvi put da se i ja osećam
kao normalan čovek. Nemam novca!
Rozenida: Presretna sam, Roksone, da si tu činjenicu
tako hladnokrvno primio. Šta kažete vas dvojica? Aleksa?
Mihajlo?
Aleksa: Nisam mogao ni da pretpostavim da je moja maj-
ka gigantski dobrotvor.
Mihajlo: Svaka čast komšinice. Vaša mila ruka, će ovim ge-
stom, dotaći i svako gladno i žedno dete ove planete. Bravo!
Rozenida: Hvala na komplimentima, a sada, draga deco,
trebala bih malo mira da se odmorim. Roksone, direkt u
postelju.
Angela: Šta ja, jadna, da radim? Ostadoše mi i pauza i kit-
kat, a nemam izgleda ni posao od sledeće nedelje.
Rokson i Rozenida odlaze sa scene, a Aleksa i Mihajlo osta-
ju sami sa publikom.
Mihajlo: Šta sada, dragi prijatelju? “Nisam mogao ni da pret-
postavim, da je moja majka gigantski dobrotvor“. Samo si
to rekao! Uskoro stiže gomila knjiga, a ako ih na vreme ne
57
prodamo, odosmo u pakao. Ništa od „Velike pauze“. Ništa
od penzije, od lepog života. Sve ode u pakao!

Aleksa: Ne, boj se! Ona će se još urazumiti! Da nije bar taj
Rokson tu.

Mihajlo: Sačekajmo da nam knjige stignu, a onda ćemo

da vidimo „čija majka crnu ovcu šiša“. Zbogom, Aleksa.

Aleksa: Zbogom, Mihajlo.

Z A V E S A

ČIN

58 59

Aleksa i Mihajlo su ispred onih pravih vrata (iz prvog čina)
zaključanih, prodaju knjige. Oko njih se nalazi gomila knjiga.
Pored njih prolaze statisti, razgledaju knjige, i nastavljaju da-
lje. Prilazi im jedan statista, koji podseća na Šiptara kome je
eksplodirala plinska bomba dok ju je vozio na svom tricikletu.
60
Šipson: Gazda, pošto sve ovo?
Mihajlo: Sve nije za prodaju, mora i nama da ostane po
koji uzorak. Beri, Ago, šta ti srcu drago, pa nosi dalje. Ako
prođeš sve ovo, moći ćeš ove zime da prehraniš sirotu,
gladnu decu.
Šipson: Će da kupim sve knjige, tako mi Boga, samo ako
su dobri kvalitet. Inače ne da kupim ni jedan.
Mihajlo: Ako hoćeš, rezervisaćemo ti jednu. Šta više voliš,
srce ili periferiju, srž ili koru?
Ponaša se kao prodavac lubenica.
Šipson: Mene je sve jedno. Ja te stvari ne jedem. Ja kupim
i prodam dalje. Boga mi gazda, je l’ ti garantuješ kvalitet?
Mihajlo: Evo, za deset dana kako prodajemo ove knjige,
od hiljadu kila knjiga uspeli smo da prodamo samo pet.
Možeš da kažeš da to nije puno, ali svako ko je probao kaže
da lepša književnost od ove ne postoji. Čitali ste Bodlera?
Šipson: Ne poznajem, iz koju opštinu je on?
Mihajlo: Taj Bodler je iz opštine Pariz. On je najviše voleo
ovakve knjige. Čitao ih je, a zatim ih je jeo. Jednu po jednu.
Gutao je književnost!
Šipson: Setio sam se. Poznajem ja tog Brojlera. Učili smo o
njem na fakultet. Živeo je tam gde imam brat u Švajcarska.
Kaže brat da je dobro govorio nemački. Talijanski je govorio
kao nemački, a francuski lepše i od talijanskog i nemačkog.
61
Radili su on i brat zajedno, kad brat dobio azil. Prali auti.
Taj Brojler i moj brat.
Aleksa: Nije to taj Bodler!
Šipson: Nemoj ti meni da učiš. Nije to taj Brojeler. Valjda
znam šta brat kaže. Ja sam fakultet završio. Ako hoćeš i
diploma će da vadim.
Angela: ‘Ej, krematorci, pustite tog snoba sa Kosova polja,
dajte da i ja prodam bar jednu pauzu za celu ovu predstavu,
dajte si molim vas jedan kit-kat, a ne tu glupu holandsku li-
teraturu. Izvršiću kalorijsko samoubistvo ako budem morala
sama na kraju da platim celu šaržu i da je na silu pojedem.
Mihajlo: Izvinite, gospodin Šipsone. Da mi popričamo o bi-
znisu. Hajde da se dogovorimo. Šta vi dajete za ove knjige?
Šipson: Čega misliš? Žena, dece, oružja, koliko dajem?
Mihajlo: Ne. Koliko dajete novca za sve ove knjige „en gros“?
Šipson: I tog Angroa poznajem. Koja opština taj Mekinro?
Mihajlo: Nije to sad važno. Koliko dajete novca?
Šipson: Novac malo, imam malo novac. Kada bi uzeli ženi,
deci i pištolji i to mnogo imam, ali pari malo imam.
Aleksa: Kaži cenu gazda!
Šipson: Sto iljade dolar. Ni dolar ne dam više.
U tom momentu se na sceni pojavljuje policajac.
62
Policajac: Šta vas dvojica! Već deset dana prodajete. Slabo
ide. Oprostite, to ste vi gospodine Šipsone. Dobar dan, kako
žena, deca?
Šipson: Hvala na pitanju, ali oni za vas ne pitaju. Ostavite
decu i ženu na miru!
Policajac: Ja samo pitam, gospodine Šipsone. Onako, iz
učtivosti. Vaša deca su naše najveće blago.
Šipson: Moja deca nisu moja deca, a ni tvoja, a ni držav-
na. To su albanska deca. Deca mog brata su švajcarska
deca. Razumeš?
Angela: Promeniću ime u Anita Soul, kao slovačka peva-
čica, možda se bolje prodam. ‘Ajte bar vi, gospodine poli-
cajče, uzmite pauzu, probajte kit-kat. Ništa gluplje nisam
prodavala, a ono nikako da se proda. Probajte bar da se
opustite, a ja ću da vam prodam slatkoću u pola cene.
Bogami vreme je da i mene neko uključi u biznis, šta vi mi-
slite, gospodine policajac?
Policajac stane mirno i vojnički kaže:
Policajac: Razumem gospodine, gurkate se kao blizanci
u stomaku. Ne bojte se, neću vam ništa. Čuo sam da se
ovde negde prodaje droga.
Aleksa i Mihajlo padnu na pod i sakriju se iza knjiga.
Aleksa: Ddd,rrr, ooo, ggg, aaaa!
Policajac: Nije doga nego droga. Nije hašiš, nego LSD.
63

Aleksa: Šta je to LDS? Molio bih da mi se objasni!
Policajac: To ti je „Ljubav Starih Drogeraša“.
Aleksa: Kakva ljubav? Kakvih drogeraša?
Policajac: Starih, ali i mladih.
Aleksa: Ljudi se sa tim LSD-om drogiraju. To nije moguće.
Policajac: Nije moguće za vas, kad ni ne znate šta je to!
Šipson: ‘Ajde nam ti to objasni!
Policajac: Koliko ja znam, ono što su nas učili teorijski,
svaki drugi ili prvi tinejdžer u zapadnoj Evropi jer probao
laku drogu.
Šipson: ‘Ajde!
Policajac: Jeste, tako je to. Imam poverljive informacije o
tome. Ja imam svoje ljude koji me o tim statističkim podaci-
ma obavešavaju. Od njih sam čuo da se ovde prodaje droga.
Aleksa i Mihajlo: Ovde nema droge! Zar ne vidite da su
ovo knjige?
Policajac: Molim?
Aleksa i Mihajlo: Ovo su knjige, a ne droga!
Policajac: Što je sigurno, sigurno je. Bolje je odmah pro-
veriti i odgnati sumnju, nego čekati da vas sumnja celog
64
izgrize. „Sumnjičavost je bolest“, rekao je jedan psihijatar
i otišao u kaluđere.
Aleksa i Mihajlo: Ne sumnjate na nas?
Policajac: Naravno da sumnjamo! Mi sumnjamo u sve što
ne nosi uniformu.
Aleksa: Kako možemo da vam pomognemo?
Policajac: Uzeću besplatno jednu knjigu na analizu. Imamo
pritvorenog degustatora, specijalistu za droge.
Mihajlo: Zašto je zatvoren, ako radi za vas?
Policajac: Zato što bi najradije pobegao, jer ima mnogo
posla. Svaki dan mora da proba čak i po deset raznih vrsta
droge. Koji bi normalan narkoman to izdržao van zatvora?
Nijedan! Iz tih razloga, iz razloga njegove bezbednosti i
zdravlja, sam je rekao da mu je unutra lepše nego napolju.
Ima obezbeđenu drogu svaki dan, i to koliko hoće. Problem
je što je on lenjivac. Neće da radi! On ne bi da proba dro-
gu, a potom da piše izveštaje. On bi da uživa! Posao je po-
sao, to mora da shvati. Ko hoće da bude policijski profesi-
onalni degustator droge, taj mora da radi i dvadeset četiri
sata na dan.
Angela: (Polugola, izmučena, umorna, neočešljana, šminka
joj se obrisala) Gospodine policajče, zatvorite i mene, ne
mogu da prodam pauzu ni kit-kat, možda će to da mi ide
bolje u zatvoru. Tamo je i taj degustator, pa možda da sa-
rađujemo da proba i on kit-kat. Neka i on napravi pauzu,
može da umre od mnogo droge, a kit-kat do sada nikome
65
nije naškodio. Molim vas zatvorite i mene na par godina u
zatvor, molim vas!
Mihajlo: Ne znam šta radi policijski profesionalni degu-
stator droge. Ali, ako morate da uzmete uzorak, uzmite
ga. Evo, na primer, ovu knjigu o Afričkoj flori i fauni. Da li
je to dovoljno?
Policajac: Biće to dosta, za sada. Gospodine Šipsone!
Gospodo! Ja sad idem!
Policajac odlazi.
Mihajlo: Gospodine Šipsone, kupujete ove knjige ili ne
kupujete?
Šipson: Ne možem da kažem ni ne, ni da. Sada je situacija
druga. Nije roba siguran.
Aleksa: Cena koju ste ponudili je bila sasvim prihvatljiva.
Šipson: Ja ne možem da dam koliko sam dao pre. Možem
da dam pet iljadarki i gotov. Ako nećeš, nećeš. Ja ću te knjige
da kupim sad, ili malo posle, kad vam ih oduzmu. Šta kažeš?
Aleksa: To je premalo. Kako bi bilo da za te pare kupite
ove tri knjige, a da sutra dođete po ostatak, kad se dobro
ispavate?
Šipson: Ja sam spavao šest meseci u stomak moje maj-
ke. Možda je to malo, ali drugi brat je čekao da se rodi za
devet mesec. Ja sada moram samo da radim. Nemam vre-
mena da spavam. Hoćete ili nećete?
66
Aleksa i Mihajlo: Nećemo!
Šipson: Kako hoćete. Zbogom!
Šipson odlazi, a vraća se policajac.
Policajac: Imali ste sreće. Umro profesionalni degustator
droge. Dok ne nabavimo drugog, vodite računa šta radite.
Zbogom!
U prolazu Rozenida i Rokson se zaustavljaju pred knjigama.
Rozenida: Šta vas dvojica tu radite?
Aleksa i Mihajlo: Prodajemo!
Rozenida: Šta prodajete?
Aleksa: Zar ne vidiš, mamice, prodajemo knjigice.
Rozenida: Zar nije danas besmilica prodavati knjige? Ljudi
danas jedino čitaju jedni drugima iz dlanova. Svi proriču
sudbinu. Svako čita nekakav horoskop, za knjige nemaju
vremena. Neće da shvate da je u knigama istorija ljudi i nji-
hovih međusobnih odnosa, koja nas čeka i u budućnosti.
Jesam li to dobro rekla, Roksone?
Rokson: Da, gospođice! Prekrasno! Vaše oči i književnost.
Pored takvih lepota, ko još ima vremena da misli na pare.
Rozenida: Hvala Roksone na komplimentusima. Htela
bih sada nešto veoma ozbiljno da vam kažem. Ja, kao lju-
bitelj knjiga, neću da dozvolim da se te knjige, koje za ži-
vota neću ni da pogledam, prodaju nekim nasilnicima ili
67

besposličarima. Ja ću sve te knjige da kupim! Recite cenu,
i ja ću vas odmah isplatiti.
Aleksa: Ali mamice, te knjige nisu zdrave. One su stare,
pune plesni. Buđave su. Možemo da dobijemo neku miko-
zu na plućima, ako svaki dan udišemo vazduh u istoj sobi
u kojoj su te knjige.
Mihajlo: Zaista velikodušan potez gospođo, dostojan samo
vas i vaše lepote.
Rokson: Molim vas gospodine da ne preterujete sa
komplimentima.
Angela: Ja sam trudna, celo jutro povraćam, ne mogu više,
ne znam ni ko je otac. To se desilo kada sam si dala pauzu
i kit-kat. Ostadoh trudna, a da ne znam ni sa kim, ni kada.
Šta sada da radim? Niko ništa od mene neće da kupi, još
mi dete napraviše! Šta će da mi kaže šef na sve ovo? Nema
veze, držala sam se poslovnog protokola, daj si pauzu, daj
si kit-kat, i to je uspelo. Ja sam sretna žena, trudna sam,
biološki sam se realizovala.
Rozenida: Smiri se Roki, Mihajlo se malo zapričao. Njega
znam od kada je počeo da raste, to jest od malena. Ne ljuti
se. Tako si ružan kad se naljutiš.
Rokson: Dobro! Ali molim da se to ne ponovi.
Aleksa: Mamice, mi nemamo sve ove knjige gde da stavimo.
68
Rozenida: Ako nemamo gde da ih stavimo, pokloniću ih
nekakvom muzeju, ili nekoj humanitarnoj orgnizaciji. Neka
se oni o njima postaraju.
Mihajlo: Gospođo Rozenida, tu je broj i vaš račun.
Aleksa: Mamice, ne kupuj knjige od mene. Nisu dobre. To su
knjige na starogrčkom i hebrejskom. Nećeš ništa razumeti.
Rozenida: Ja te knjige neću čitati. Daću vam ček, a knjige
mi donesite kući. Jedna dama ne nosi toliku gomilu knjiga
sa sobom. Je li tako, Roksone?
Rokson: Tako je, gospođice! Knjige ženama nose muškar-
ci, a žene ih zajedno sa tim muškarcima čitaju u postelji.
Poneću jednu knjigu, da bih pomogao momcima.
Rozenida: Veoma romantično Roksone! Zbogom dečaci!
Aleksa: Šta smo to uradili! Prodali samo mojoj majci drogu!
Mihajlo: Ne brini, Aleksa. Ona knjige neće ni otvoriti. Neće
ih ni pogledati. Knjige će posle njene smrti otići u nekakvu
humanitarnu organizaciju, ili u nekakvo dobrotvorno druš-
tvo. Nikome neće biti posle toga jasno kako se ta droga
tamo našla.
Aleksa: Kako si mogao da mi uradiš tako nešto?
Mihajlo: Aleksa, biznis je biznis. Biznis i sa rođenom maj-
kom je biznis. Za nekoliko minuta nam ističe vreme za
koje smo morali da vratimo novac, zajedno sa kamatom.
Gospodin Njubuta treba svakog momenta da se pojavi.
69
Aleksa: Oni sve znaju. Znaju i to da smo nas dvojica ovde.
Aleksa i Mihajlo se okreću levo - desno. Pojavljuje se Njubuta.
G. Njubuta: Imamo novac, ili nemamo? Ako nemamo, ja bih
počeo da popisujem imovinu i da vam odbijam od penzije!
Mihajlo: Novac imamo. Evo napisanog čeka na tačno
određenu sumu.
G. Njubuta: Sve je u redu. Tih sto hiljada bi bilo tačno ono-
liko, koliko vi nama dugujete.
Aleksa: Valjda tu ima neka para i za nas dvojicu. Nismo
mi sve ovo radili da bi vi na nama profitirali.
G. Njubuta: Vidim da vam nešto nije jasno. Dozvolite mi da
objasnim. Firma „Dobra investicija“ posluje već celih godinu
dana i ima ogromnu reputaciju kako u svetu, tako i u dru-
gim zemljama. U samoj zemlji gde je osnovana nema veliki
ugled, te je morala da promeni sredinu i okolinu. Najviše joj
odgovaraju ekonomski konfuzne situacije, gde se ne zna
ko plaća, ali se zna ko pije. Ili drugačije rečeno, gde se ne
zna ko plaća, ali se zna kome se plaća. Sigurno je jedno,
da firma „Dobra investicija“ samo u takvim zemljama vidi
svoju pespektivu. Vaših sto hiljada dolara, na njih ne tre-
ba da se obazirete. To je sitan novac. Najvažnije je da ste
tu sumu vratili u tačno određeni dan, tačno određeni sat i
u tačno određenu paru. Sve ostalo je naša briga. Naša fir-
ma voli poslovne ljude, kakvi ste vi. Mogu odmah da vam
kažem da stojimo iza vas i iza vaših budućih projekata.
Rado ćemo investirati novac u vas. Na kraju bih da vam
70
poželim puno uspeha u životu. Do ponovnog poslovnog
susreta. Do viđenja.
Angela: Gospodine Njubuta, vodite i mene sa vama, ja sam
samo trudna i nije mi ništa, za sve je kriva pauza i kit-kat.
To sam nudila drugima, a sama sam to popila. Sve ću da
prodam, i vibratore, i šipku, i sado-mazo kostime, i kokain,
i odlazim sa vama u finansijski raj, a gde je to, ne znam.
Bitno je da odem što pre iz ove beskrajne velike nedogled-
ne pauze.
Aleksa i Mihajlo: Do viđenja!
Aleksa: Napokon smo se rešili svih tih finansijskih poteš-
koća, a sada da svedemo račune.
Mihajlo: Računa nema. Nama nije ništa ostalo. Moramo da
sačekamo neku novu primamljivu priliku da zaradimo novac.
Aleksa: Ja za to nemam vremena. Kultura ne sme da trpi.
Ja imam za nekoliko minuta generalnu probu „Velike pau-
ze“. Kako da kažem svim tim ljudima da momentalno ne-
mam novca da ih isplatim?
Mihajlo: O tome nikome ni reč! To će ostati naša mala veli-
ka tajna. Po završenom izvođenju „Velike pauze“, reći ćemo
im da novac zbog vremenskih nepogoda nije uspeo da bude
prebačen iz Švajcarske banke u neku od naših banaka.
Aleksa: Misliš da bi to bilo dobro? Da će nam poverovati?
Mihajlo: Naravno da bi bilo dobro i da će poverovati, ja sam
to mnogo puta lako uradio. Kad god nisam imao novac da
71
platim neki račun, ja sam se pravdao da novac nije stigao
iz Švajcarske banke. Govorio sam da se kompjuter pokva-
rio, ili nešto slično.
Aleksa: Ljudi su ti verovali?
Mihajlo: Poverovali su mi svi oni koji tamo ne drže novac.
Problem je bio što je takvih malo.
Aleksa: Ja bih hteo da tu „Veliku pauzu“ odsviramo.
Angela: Gospodo Mihajlo i Aleksa, a da li je mogu da se
skidam onako, za džabe, u toj velikoj pauzi samo zbog mog
kit-kat-a, da to ima neki marketinški značaj? Šef će da me
otpusti ako sve ne prodam na vreme. Molim vas da mi date
šansu, dajte mi pauzu, i dajte mi kit-kat.
Mihajlo: Sve će biti u redu. Treba imati samo malo stila i
puno lagati. Prepusti ti sve to meni.
Aleksa: Dobro! Ako nešto zaškripi gotovi smo i ti i ja i
„Velika pauza“.
Mihajlo: Ne boj se. Evo momaka na tačno ugovorenom
mestu, i u tačno dogovoreno vreme. Kako se samo sijaju!
Svaki od njih izgleda kao da je usisivačem usisao sako i
pantalone.
Na scenu izlaze svi. Dudo, Igor, Klajn, Pišta, Pećko i Nedolazić
sa svojim bendžom. Među sobom se pozdravljaju, uzimaju
stolice iz ugla scene. Pripremaju stalke za note.
Aleksa je presrećan. Aleksa šapnu Mihajlu:
72
Aleksa: Napokon „Velika pauza“ može da počne.
Kada su svi muzičari seli na svoja mesta, Aleksa udari šta-
pićem o stalak za note i zatim svi počnu da pantomimom
dočaravaju kao da istinski sviraju.
Angela: Konačno „Velika pauza” i neka ide sav kit-kat do
vraga, konačno mogu i ja da nastupim potpuno gola, i tre-
ba samo da ćutim, i da nikome ništa ne kažem. Šefu će to
da se svidi, i neću izgubiti posao.
Nikakav zvuk se ne čuje, ali svi imitiraju sviranje kao da se
radi o najlepšoj kompoziciji džeza ikada odsviranoj. Mihajlo
zajedno sa njima muzicira, a Aleksa je sav u zanosu. Tako
zanosno muziciranje traje nekoliko minuta, a zatim se na
sceni pojavljuje sufler.
Sufler: Dame i gospodo, ova predstava je bila zamišljena
kao nema burleska, ali uvažavajući da ste vi tu, mi smo do-
dali tekst. „Velika pauza“ je jedno istorijsko muzičko delo,
koje obuhvata veliki broj velikih pauza, prikupljenih kroz
istoriju i odsviranih sada zajedno, po prvi put pred vama.
Ja sam sufler u ovoj predstavi i, kao u životu, ni jedna pred-
stava, ni jedna važnija životna stvar ne bi mogla bez mene
da se dogodi. Sufler ne dozvoljava da se predstava pre-
kine, da jedna iluzija nestane. „Velika pauza“ i ja se dobro
poznajemo. Kada nema suflera, na životnoj sceni nastaju
„Velike pauze“. Kada u životu ima suflera, nema „Velikih
pauza“. Nas dvoje smo po prvi put nastupili zajedno u ovoj
predstavi, „Velika pauza“ i ja. Do sledeće „Velike pauze“ želi
vam sve najbolje vaš sufler.
73
Obraća se muzičarima:

Sufler: Momci, predstava je gotova. Ostatak teksta koji ste

zaboravili da izgovorite, pročitaću vam u garderobi.

Z A V E S A

KRAJ

74 75
CIP - Katalogizacija u publikaciji -
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

616.89(02.062)
821.163.41-3
821.163.41-1

IGNJATOVIĆ, Milan, 1962-

Velika pauza / Milan Ignjatović. -
Vršac : M. Ignjatović,
2015 (Beograd : Gama Studio). - 76 str. ; 17 cm

Tiraž 200.

ISBN 978-86-918551-1-6

COBISS.SR-ID 216397324

76