SEMINARSKI RAD

Predmet: POSLOVNA INFORMATIKA

VRSTE RAČUNARSKIH MREŽA

1. UVOD.........................................................................................................................3

2. PODELA RAČUNARSKIH MREŽA.....................................................................3

3. TOPOLOGIJA MREŽE..........................................................................................7

4. KOMUNIKACIONI PROTOKOLI......................................................................10

5. ZAKLJUČAK..........................................................................................................13

2
 1. UVOD

Računarska mreža predstavlja skup od jednog ili više računara sa distribuiranim

ulaznim, odnosno izlaznim uređajima koji su međusobno povezani komunikacionim kanalima.
Ona mogućava razmenu podataka između više korisnika na manjim ili većim rastojanjima.1
Glavne osobine računarskih mreža su:
- heterogenost;
- modularnost;
- standardi.
Heterogenost podrazumeva mogućnost korišćenja različitih operativnih sistema i
različitog hardvera u mreži.
Modularnost predstavlja mrežu koju čine nezavisne komponente, kao što su adapteri,
kablovi, komunikaciona oprema, mrežni operativni sistemi, mrežne aplikacije i sl.
Standardi omogućavaju povezivanje različitih sistema što doprinosi heterogenosti
različitih delova mreže od različitih proizvođača.
Računarske mreže su dinamična oblast u kojoj su moguće česte promene. S toga,
podela računarskih mreža može se izvršiti po više kriterijuma.

2. PODELA RAČUNARSKIH MREŽA

Osnovna podela računarskih mreža je prema geografskoj povezanosti. Tu razlikujemo

sledeće tipove mreža:
- LAN (Local Area Network)

1
Bračika, N ”Poslovna informatika” Čačak 2009 str.105

3
 - MAN (Metropolitan Area Network)
- WAN (Wide Area Network).
Lokalne mreže (LAN) se organizuju za potrebe zatvorenih poslovnih sistema na
manjim udaljenostima. Izuzetno su praktične zbog toga što smanjuju potrebu za papirnim
dokumentima. Komunikacija između zaposlenih se odvija u elektronskoj formi, što istu čini
znatno bržom i efikasnijom. Komunikacioini kanali u ovakvom tipu mreže su velikog velikog
kapaciteta (mere se u megabitima u sekundi), a njihova podložnost greškama je svedena na
minimum.
Gradske mreže (MAN) se formiraju na nivou grada ili velikih kompanija. One su po
performansama lokalne, a po prostoru koji pokrivaju globalne računarske mreže.
Globalne, odnosno javne mreže (WAN) se formiraju od računarskih sistema na velikim
rastojanjima i otvorene su za širok krug korisnika. Globalne računarske mreže mogu da koriste
različite komunikacione kanale kao što su telefonske linije i bežični prenos. Za razliku od
lokalnih mreža, kanali su relativno malog kapaciteta (mere se u kilobitima u sekundi), i
podložni su greškama. Najveća svetska globalna računarska mreža naziva se Internet.
Internet je takva informatička struktura u koju je povezan veliki broj zemalja sa svih
kontinenata. Oslanja se na telefonski sistem i pristupa mu se preko modema i telefonske linije,
preko lokalne ili regionalne mreže. Za spajanje dve mreže koriste se kapije mreže (Internet
gateways) – računari koji spajaju dve mreže i prosleđuju pakete. Kapija mreže mora razumeti
topologiju mreže. Internet danas predstavlja najznačajnije sredstvo za približavanje i
povezivanje različitih industrija, što se najviše ogleda na primeru industrije hardvera, softvera
i telekomunikacione industrije. Sve ukazuje na to da će internet u bliskoj budućnosti
predstavljati infrastrukturu za ostale vidove komunikacija.
Računarske mreže možemo podeliti i prema arhitekturi, tj. funkcionalnom odnosu
članova mreže:
- mreže sa centralizovanom obradom podataka (host-based);
- mreža ravnopravnih računara (peer-to-peer) i
- klijent-server okruženje.
Mreže sa centralizovanom obradom podataka zasnovane su na jednoj od najstarijih
mrežnih arhitektura. Kod mreža ovog tipa u centru se nalazi jak računar (mainframe) na koji
su povezani terminali. Razlika između centralnog računara i povezanih terminala je u tome što

4
mainframe računar obavlja sva izračunavanja, dok terminali služe samo kao interfejs sa
korisnicima. Host-based mreže su bile popularne u ranim fazama razvoja računara, jer je bilo
neekonomično skupocene procesore pridruživati ostalim korisnicima- terminalima. Danas se
ovakav tip mreže retko sreće u svom izvornom obliku.
Kod mreža ravnopravnih računara (peer-to-peer) ne postoje namenski serveri niti
hijerarhija računara. Svi računari su jednaki, odnosno ravnopravni. Nude jednostavan pristup
povezivanju računara radi zajedničkog korišćenja resursa i međusobne komunikacije. Svaki
računar funkcioniše i kao klijent i kao server, pa ne postoji administrator koji bi bio odgovoran
za celu mrežu. Korisnik svakog računara sam određuje koji se resursi na njegovom računaru
mogu deliti preko mreže. Mreže ravnopravnih računara se često nazivaju i radne grupe. Ovaj
termin se odnosi na malu grupu ljudi. Ovakvu mrežu čini najviše deset računara. Mreže
ravnopravnih računara su relativno jednostavne. U situaciji kada svaki računar funkcioniše i
kao klijent i kao server, ne postoji potreba za moćnim centralnim serverom. U peer-to-peer
mreži, svaki korisnik podešava sopstvenu bezbednost, pa je zato teško sprovesti centralnu
kontrolu. Ovaj nedostatak kontrole ima značajne posledice na bezbednost mreže jer se događa
da pojedini korisnici ne primenjuju nikakve mere bezbednosti.
U mreži sa više od deset korisnika, mreža ravnopravnih korisnika u kojoj se računari
ponašaju i kao klijenti i kao serveri, nije adekvatno rešenje. U takvim situacijama postoje
namenski serveri. Računar koji traži uslugu nazivamo klijent, dok se računar koji pruža uslugu
naziva server. Namenski server je računar čija je jedina uloga opsluživanje ostalih članova
mreže i ne koristi se kao klijent ili radna stanica. Za servere se kaže da su “namenski” zato što
oni ne obavljaju ulogu klijenta, već su optimizovani da brzo opsluže zahteve mrežnih klijenata
i osiguraju bezbednost datoteka i direktorijuma. Kako se mreža povećava brojem računara,
njihovom međusobnom udaljenošću i saobraćajem između njih, nastaje potreba za većim
brojem servera. Podela poslova na nekoliko servera doprinosi tome da se svi poslovi obavljaju
na najefikasniji mogući način. Održavanje servera je u nadležnosti administratora mreže, lica
koje je zaduženo da dodeljuje i ukida prava korisnika, održava sistem datoteka i baze
podataka, brine o zaštiti podataka i sl.
Sledeća podela računarskih mreža se može izvršiti i prema pravu pristupa, pri čemu
imamo podelu na :
- privatne mreže i

5
 - javne mreže.
Privatna mreža je vlasništvo jednog preduzeća, odnosno organizacije koja njome
upravlja, a mrežu ne koristi niko van tog preduzeća, tj. organizacije.
Nasuprot privatnim mrežama, iako i one imaju vlasnika, javne mreže omogućavaju
javni pristup resursima mreže, bilo uz naknadu ili bez naknade za usluge.
Prema vremenskoj postojanosti računarske mreže mogu biti:
- fiksne i
- privremene.
U odnosu na medijum koji se koristi za prenos podataka, razlikujemo:
- žične i
- bežične računarske mreže.
Osnovna karakteristika žičnih (kabliranih) mreža je postojanje fizičkog kanala za
prenos podataka. Taj kanal je u obliku kabla. Glavna prednost ovakvih mreža je izolovanost
medija za prenos podataka, što znači da je on otporniji na spoljne uticaje i greške koje se
javljaju usled prenosa. Mana kabliranih mreža jeste potreba da se između članova mreže koji
se povezuju obezbedi putanja i na toj putanji postavi kabl, što zahteva i vremenske i
finansijske resurse. Da bi se smanjili pomenuti troškovi koriste se već postojeća kablirana
infrastruktura (telefonija, kablovska televizija, mreža za distribuciju električne energije i sl.).
Nosioci signala podataka su najčešće električni impulsi. Mana ovakvih impulsa je slabljenje sa
povećanjem rastojanja između dva korisnika, kao i podložnost elektromagnetnom zračenju.
Takođe, noseći signal podataka može biti i svetlosni signal. On se javlja kod mreža koje
koriste optičke kablove.
Osnovna karakteristika bežičnih mreža jeste rad bez korišćenja komunikacionih kanala
u vidu kablova. Bežične mreže za prenos podataka koriste radio talase ili svetlosne signale, s
tim da su radio talasi daleko češće u upotrebi, jer za njihovo korišćenje nije potrebna optička
vidljivost. Bežične mreže se mogu kategoritovati prema razdaljini na kojoj se vrši razmena
podataka. U skladu s tim bežične mreže mogu biti:
- kratkog dometa (bluetooth);
- srednjeg dometa (IEEE 802.1) i
- velikog dometa (satelitske mreže, mobilna telefonija, paging mreže).
Takođe, računarske mreže se mogu podeliti i prema fizičkoj vezi računara u mreži i to:

6
 - mreže fiksnih vodova;
- mreže sa komutacijom vodova;
- mreže sa komutacijom poruka;
- mreže sa komutacijom paketa i
- lokalne mreže.
Mreže fiksnih vodova su privatne mreže koje karakteriše fizičko povezivanje svakog
računara sa svakim, veoma su kvalitetne i pouzdane, ali su i skupe.
Mreže sa komutacijom vodova ostvaruju privremene veze među čvorovima koji
međusobno komuniciraju. Karakteristično za ovaj tip veze je da ona traje samo dok traje i
komunikacija. Uspostava veze je moguća samo ako je komunikacioni vod slobodan.
Mreže sa komutacijom poruka obezbeđuju prijem poruke u jednom ili više centara,
zatim njeno privremeno smeštanje, a potom slanje na odredište. Koristi se za komunikaciju
između udaljenih korisnika, pri čemu fizička veza među korisnicima ne mora biti
uspostavljena. Dužina poruke je promenljiva.
Mreže sa komutacijom paketa su takve mreže od kojih se poruke dele na pakete fiksne
dužine. Pri stizanju poruke na odredište, paketi se ponovo slažu u poruku. Paketi se čuvaju u
centralnoj memoriji, što nije slučaj kod mreža sa komutacijom poruka kod kojih se poruka
čuva u perifernoj memoriji. To obezbeđuje manje kašnjenje poruka.

3. TOPOLOGIJA MREŽE

Lokalne mreže se organizuju na ograničenom području prenosa poruka. Način

međusobnog povezivanja računara u lokalnoj mreži naziva se topologija mreže.
Topologija mreže može biti u obliku:
- zvezde;
- prstena i
- magistrale.

7
 U praksi se ove osnovne topologije kombinuju, pa možemo naći razne kombinovane
topologije.2
Topologija zvezde (slika 1) podrazumeva postojanje centralnog računara koji ima
ulogu da povezuje sve ostale računare u mreži. Takav uređaj za slanje poruka ostalim
računarima u mreži zove se razvodnik, odnosno hab (engl. hub). Prednosti ovakve vrste
topologije su u tome što je omogućeno lako fizičko formranje imodifikovanje mreže, lako
dodavanje novih radnih stanica, lako otkrivanje neispravne komunikacione linije u mreži,
isključena je mogućnost zagušenja prenosa podataka. Osnovni nedostaci su velike dužine
kablova po jednoj radnoj stanici, otežana komunikacija izmađu krajnjih tačaka na krakovima
mreže, obezbeđivanje i instaliranje namenskog servera koji služi isključivo za nadzor mreže.

Slika 1: Topologija zvezde

U topologiji prstena (slika 2) računari se kružno povezuju kablom. Svaki računar se

ponaša kao repetitor koji pojačava signal i šalje ga sledećem računaru. Ova topologija se
smatra aktivnom (za razliku od topologija zvezde i magistrale), jer reemituju podatke,
odnosno, primaju ih, a zatim prosleđuju sledećem računaru u prstenu. Topologija prstena ima
prednost u tome što otkaz jednog računara ne dovodi u pitanje funkionisanje mreže kao celine.
Dobra strana ove mreže je što su performance iste bez obzira na broj računara u mreži.
Međutim, ukoliko se dogodi otkaz na samom komunikacionom kanalu, to će rezultovati
potpunim prekidom mrežnog saobraćaja. Takođe, nedostatak topologije prstena je što je
otežano dodavanje ili uklanjanje čvorova u mreži.

Jedan od načina prenošenja podataka kroz prsten je korišćenje tokena (tzv. token ring
mreže). Token je nešto kao dozvola za slanje paketa. To je posebna serija bitova koja putuje
2
Veinović, M. i Jevremović, A “Uvod u računarske mreže”, Beograd 2007

8
kroz mrežu, od računara do računara. Ako računar treba da pošalje podatke, mora da sačeka da
do njega dođe token. Kada računar dobije token, on menja token, pridružuje podacima koje
šalje elektronsku adresu računara primaoca i svoju adresu, tj. adresu računara pošiljaoca i
emituje token dalje kroz mrežu. Podaci idu od računara do računara u prstenu, na već opisan
način. Kada podatke preuzme računar koji treba da ih primi, on šalje računaru koji je poslao
podatke poruku da su podaci primljeni. Kada računar pošiljalac primi ovu poruku, pravi novi
token i pušta ga u mrežu. Važno je napomenuti da prosleđivanje tokena ne traje dugo.

Slika 2: Topologija prstena

Mreža sa topologijom magistrale (slika 3) povezuje svoje komponente jednim istim

kablom i informacija se istovremeno raznosi svim primaocima. Za ovaj tip mreže tipično je
korišćenje koaksijalnog kabla. Saobraćaj se odvija u oba smera, pa pri većem opterećenju
može da dođe do sudaranja poslatih paketa ili zagušenja kanala. Prednost ovog tipa mreže je u
tome što su arhitektue zasnovane na ovakvoj topologiji jednostavne i fleksibilne, tako da je
omogućeno veoma lako dodavanje novih računara u sistem priključivanjem na glavni vod, a
za razliku od drugih topologija koristi malo kablova i često ima najjednostavniji raspored istih.
Glavni nedostaci ovakve topologije mreže su u tome što se teško lociraju eventualni kvarovi,
dolazi do preopterećenja mreže i što prekid kabla dovodi do otkaza mreže u celini.

Kako funkcioniše slanje signala (podataka) u mreži sa topologijom magistrale?

U jednom trenutku samo jedan računar može da šalje podatke. Zato svaki računar,
kada je spreman da pošalje podatke, prvo proveri da to ne radi nijedan drugi računar, pa tek
onda pošalje svoj paket informacija. Podaci putuju kroz celu mrežu stablom, od računara do
računara. Ostali računari, koji u tom trenutku ne šalju signal na mrežu, "osluškuju" šta se

9
dešava na mreži. Ali, samo računar kojem su podaci poslati, podatke i prihvata. Ostali računari
ih ne preuzimaju.
U magistrali postoji problem odbijanja signala. Zbog toga što se signal šalje kroz celu
mrežu, on putuje do oba kraja kabla. Ako ne bi bio sprečen, taj signal bi nastavio da se odbija
od jednog do drugog kraja kabla, praktično beskonačno, i tako bi sprečio druge računare u
mreži da šalju podatke. Da bi se ovo odbijanje signala sprečilo, na oba kraja kabla stavlja se
terminator. Terminator apsorbuje lutajuće signale i tako oslobađa kabl za novi signal.

Slika 3: Topologija magistrale

4. KOMUNIKACIONI PROTOKOLI

Mašine u računarskim mrežama komuniciraju preko uspostavljenih konvencija koje se

nazivaju protokoli. Obzirom da računarski sistemi obezbeđuju različite funkcije korisnicima,
potrebno je više protokola kako bi se podržale sve te funkcije. Pored toga, neophodno je
dogovoriti kako različiti protokoli u okviru sistema međusobno sarađuju u cilju podrške
krajnjem korisniku.3 Ove konvencije nazivaju se raznim imenima: arhitektura mreže,
komunikaciona arhitektura ili arhitektura računarske komunikacije. Bez obzira na korišćeni
termin, većina sistema je realizovana sa slojevitim protokolima.

U svetu postoji više organizacija koje se bave ovakvim standardima, od kojih su

najvažnije sledeće:
3
www.scribd.com

10
 - IEEE (Institute of Electrical and Electronic Engineers);

- EIA (Electronic Industries Assotiation);

- ITU (International Telecommunication Union);

- ISO (International Standard Organization).

Podaci koji se prenose kroz mežu se organizuju u stogo definisane celine, a takve celine
se nazivaju paketi. Standardom se tačno propisuje izgled paketa, a pravila pakovanja podataka
u paket moraju poštovati kako pošiljalac, tako i primalac podataka. Struktura paketa je
sledeća:

- identifikator paketa;

- adresa primaoca;

- adresa pošiljaoca;

- definicija tipa podataka;

- polje podataka i

- provera ispravnosti podataka.

U prenosu podataka postoje različiti problemi kao što je organizacija podataka u paket,
fizički prenos paketa, pouzdanost prenosa i sl. Svaka mreža može rešiti ovakve vrste problema
na različite načine, ali to bi onemugućilo komunikaciju između različitih mreža. Da ne bi
dolazilo do problema ove vrste, donet je standard poznat kao otvoreni sistem povezivanja
(engl. OSI – Open System Interconnection). Njega je donela međunarodna organizacija za
standarde - ISO, tako da ukoliko poštuju ovaj standard, učesnici koji se povezuju ne moraju
poznavati tehničke karakteristike sistema sa kojim se povezuju.

Prema OSI standardu problemi prenosa paketa u računarskim mrežama se razvrstavaju

u sedam nivoa, tj. slojeva, i to:

- fizički nivo;

11
 - nivo podataka;

- mrežni nivo;

- transportni nivo;

- razgovorni nivo;

- prezentacioni nivo i

- aplikativni nivo.

Fizički nivo obezbeđije prenos binarnih sadržaja kroz komunikacioni kanal, određuje
oblik i dimenzije priključaka, vrste signala na priključcima, trajanje signala, napon signala itd.

Nivo podataka raspoznaje podatke i kontrolne signale, utvrđuje i eliminiše eventualne

greške pri prenosu i transformiše prenos fizičkim kanalom u prenos virtuelnim kanalom.
Takođe, rastavlja poruku na manje segmente (pakete) i ponovo ih sastavlja na mestu prijema.

Mrežni nivo služi za izbor puteva pri prenosu paketa sa podacima.

Transportni nivo prima podatke od razgovornog nivoa, razlaže podatke u manje

jedinice ili ih slaže u veće, brine o ispravnosti jedinica podataka, upravlja saobraćajem u
mreži.

Razgovorni nivo vrši inicijalizaciju veze korisnika, a zatim upravlja razgovorom, tj.
razmenom paketa između pojedinih čvorova. Ukoliko se dogodi da se veza izgubi, razgovorni
nivo pokušava da je ponovo uspostavi bez intervencije korisnika.

Prezentacioni nivo služi da obezbedi prikaz podatakau ispravnom obliku, tj. on vrši
transformaciju formata podataka.

Aplikativni nivo omogućava korisničkom programu generisanje podataka za razmenu,

odnosno obavlja funkcije koje neposredno služe korisnicima mreže. Svi drugi nivoi moraju
biti podređeni ovom nivou.

12
 5. ZAKLJUČAK

Najveći doprinos računarskih mreža je u tome što one pomažu korisnicima da

uspostave lakšu, bržu i precizniju komunikaciju sa drugim korisnicima. Ovaj doprinos je
naročito vidljiv u komunikaciji poslovnih sistema, bilo da je oni obavljaju na lokalnom nivou,
tj. u okviru svoje organizacije ili u globalnoj mreži gde razmenjuju informacije sa poslovnim
partnerima.

13
 LITERATURA

1. Bračika, N. (2009.): Poslovna informatika, Čačak

2. Veinović, M. i Jevremović, A. (2007.): Uvod u računarske mreže, Beograd

3. www.scribd.com

4. www.microsoft.com

14