VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA OBRAZOVANJE

VASPITAČA U KIKINDI

SOCIOLOGIJA
-Seminarski rad-

Tema: Sociologija apsolutnog ili krah

toleranije

Mentor: Kandidat:

Mr Stevan Ilić Elvira Jambor 5048

Kikinda, 2014
 Delovanje naučnika, umetnika i filozofa svake epohe predstavlja
čuvanje i prenošenje „simbola života“ u narednu epohu. U tome se
očituje kontinuitet kulture. Čovek prenošenjem tih „simbola života“
podupire proces obnavljanja značenja, nužan za postojanje kulture. Time
se produžava kretanje jednog beskrajnog kruga u kom ništa ne stari niti
nestaje, samo se prilagođava novoj epohi.
Međutim, moderna epoha, zaključno sa XX vekom nije bila
spremna da učestvuje u tom beskrajnom krugu. Glavni motiv
funkcionisanja takozvanih modernih društava jeste eliminisanje struktura
i strukturnih procesa, odnosno dehijerarhizacija. Temelj tih modernih
društava su tri revolucije: Francuska revolucija, industrijska revolucija i
obrazovna revolucija. Svaki aspekt socijalnog života zahvaćen je
težnjom za promenom. Ta težnja je dotad bila nepoznata istoriji. Gotovo
nemoguće je u potpunosti teorijski istražiti ovu problematiku, te treba
samo u osnovnim crtama predstaviti neke osnovne slojeve te
opsednutosti nečim novim.

1.
Prvo se treba usredsrediti na iskustvo sveta umetnosti. Moderna
epoha a posebno XX vek stvaraju izrazito nove oblike mišljenja,
osećanja i delanja. Bilo je nemoguće da umetnost ostane van ovih
tokova. Sa početkom XX veka uključivanje umetnosti u ove procese
dostiže vrhunac. Na scenu stupaju takozvane istorijske avangarde.
Osnovno obeležje tih avangardi jeste težnja ka totalnom konfliktu.
Konflikt je osnovno obeležje fenomena avangarde.
 Žudnja za akcijom, dinamika, agresivnost, ekscentričnost, skandal,
huliganstvo, provokacija, žudnja za avanturom neprestano krase
generaciju novih umetnika. Zahteva se neprestan sukob sa akademijama,
autoritetima, prošlošću, tradicijom, klasicima umetnosti.
Premda su avangardna umetnička strujanja mnogobrojna, mogu se
okupiti ispod jedne zastave: udara na instituciju same umetnosti kao
istorijske kategorije. Avangardisti promovišu dotad neviđen cilj:
prevazilaženje umetnosti u životnoj praksi i težnja da se umetnost
transformiše u sam život. Središte ovih težnji bilo je dakle, „ukidanje
fikcije“, u čemu je ležala i propast same avangarde. Institucije umetnosti
sustigle su vremenom i samu avangardnu umetnost, kao i sva nastojanja
pre toga. Nastojanje avangarde da se prevaziže jaz između umetnosti i
stvarnog života doživelo je propast, jer institucionalizaciju umetnosti
bilo je nemoguće pobediti bez obzira na svu hrabrost avangardista.

2.
Mnogobrojna duhovna strujanja modernih vremena imaju suštinsko
zajedničko obeležje: početi sve iz početka i razmišljati ab ovo (od samog
početka, od začetka). U gradnji ovih nastojanja veliku ulogu imale su
Frojdove psihoanalitičke teorije. Vraćanje u rano detinjstvo, u doba
nevinosti i neiskvarenosti, traganje za zdravim, postaju teorijsko-
metodološki temelji. Frojd kao da želi da oživi drevnu mitološku sliku
sveta koja se temelji na tome da je svet na početku bio zdrav, pun,
skladan, neiskvaren.
 Jedan od najznačajnijih delova Frojdovog dela predstavlja teorija
seksualiteta. Njene posledice bile su očigledne: seksualni nagon prestaje
biti zabranjena tema, čovek XX veka biva oslobođen većine moralnih
normi i slobodno se upušta u razuzdanost seksualne revolucije. U tom
smislu Frojdova teorija seksualnosti je direktno objavila rat puritanizmu i
hrišćanskom moralu. Ne može se, međutim, pojednostaviti odnos društva
prema seksualnom nagonu pošto je taj odnos društva i dalje varirao od
potpune seksualne slobode i javnog promiskuiteta do rigoroznih zabrana
i ograničenja.
Može se, ipak, izdvojiti jedna specifičnost. Izdvajanjem i
prečišćavanjem seksualnog nagona, odvajajući ga od konteksta drugih
ljudskih aktivnosti i pobuda dobija se takozvana hiperseksualnost.
Umnogome je umrtvljen koncept prirodne seksualnosti. Čitava najezda
pornografskih sadržaja sa prikazima agresivnog seksa, ogromnih usana i
grudi, ekstatičnig orgazama jesu posledica hiperseksualnosti. Već
prilikom čitanja Frojdove teorije seksualiteta primećuje se da autor ne
vidi razliku između seksualnosti i ljubavi. Tu raziku, na žalost, ne vide ni
mnogi današnji parovi. Ljubav, osim fizičke, zahteva i duhovnu i
emotivnu komponentu. Razuzdani seksualni nagon, međutim, vodi samo
veštačkom, lažnom sjedinjavanju među ljudima. Zaključak: seksualni
nagon bez ljubavi pada u regresiju, infantilnost a često i u anarhiju. U
tome se, uslovno rečeno, ogled i poraz teorije seksualiteta.
 3.
Veliki deo avangardista dobija svoju šansu da se ostvari u svojim
avanturističkim nastojanjima u novostvorenom Sovjetskom Savezu,
nakon Oktobarske revolucije. Težnja novog komunističkog poretka ka
novom, dotad neviđenom, umnogome se poklapala sa sličnim težnjama
avangardista. Ta sličnost se ispoljavala i u tome što je komunizam, kao i
avangarda, težio uništenju nasleđenih socijalnih formi kao što su
porodica, nacija, stalež, generacija, prijatelji, rodbina. Uništenjem
navedenih kategorija ostale su samo dve kategorije: država i pojedinac.
Time novi tip socijalnosti direktno udara na ono što je lično i konkretno.
Samoubistva čuvenih avangardnih pesnika Jesenjina i Majakovskog kao
da su proročki najavila smrt desetina miliona ljudi u komunističkim
zemljama kao sastavni deo izgradnje komunističke stvarnosti. Time se i
komunistički projekat pridružio, po veličini i surovosti, Prvom i Drugom
svetskom ratu i drugim ratovima i revolucijama.

4.
Bez obzira na raznovrsnost simboličkog predstavljanja, u svim
svetskim mitologijama kroz vreme je prisutna svest o večnoj borbi dobra
i zla. Pokreti prosvetiteljstva, racionalizma i materijalizma smatrali su
princip zla otelotvoren u određenom biću (đavo, Satana, Lucifer,
Mefistofel) kao deo sujevernog nasleđa, koje treba odbaciti kao
nepotreban teret prošlosti. Otišlo se i dalje od toga, tako što su bitni
predstavnici moderne teološke misli pripisivali paganske, mazdaističke i
gnostičke korene verovanju u đavola.
 Uprkos tome, verovanje u đavola doživljava svoj uspon, čemu se
ne treba čuditi s obzirom na stravična iskustva XX veka. Postaje jasno da
se XX vek, bez obzira na sve progresivne i optimističke slike sveta
ucrtao kao još jedna epoha koja je sačuvala i prenela večne „simbole
života“. Samim tim i XX vek je sastavni deo večnog kruga u kome ništa
ne stari niti ne staje, i gde je samo „istina“ novog značenja malo
drugačija.

***
Otkriće jednog veoma starog rituala navodi na još zaključaka.
Naime, južnoamerička plemena Tupi-Guarani više od četiri veka u
kolektivnom verskom zanosu putuju kontinentom tražeći obećanu
“Zemlju bez zla”. Tako se i sve velike ideje i pokreti XX veka mogu
smatrati mesijanističkim, uopšteno gledano. Sve tvorevine poput
demokratije, komunizma, rase i nacije, možemo označiti kao posebne
oblike mesijanizma. Ova lažna eshatologija (Eshatologija je poimanje
suštinske prirode postojanja u terminima njegovog cilja ili krajnje svrhe)
dovela je do toga da svet izabere suprotno od onog za šta su se te velike
društvene tvorevine zalagale: nasilje umesto tolerancije, strah i mržnju
umesto ljubavi, monolog nasuprot dijalogu.