Pobijanje argumenata

Osnovna ideja debate je sukobljavanje suprostavljenih stavova. U praksi to znači da svaki tim
treba da pokaže zašto sudija treba da glasa za njihovu stranu. Zbog toga je pobijanje (rebuttal)
argumenata ključni deo debatovanja. Najčešće ćete da relativizujete argumente prethodnika
(mitigation) i onda iznesete neku štetnost koja se dešava ako vaši prethnodnici pobede (harm).
U britanskom parlamentarnom formatu svi govornici sem premijera bi trebalo da imaju deo
govora posvećen pobijanju argumenata prethodnika.

Na koji način se radi rebuttal?

Najopštije rečeno, rebuttal može da se radi eksplicitno i implicitno. Eksplicitno pobijanje

argumenata podrazumeva odvojeni deo govora, kada direktno odgovarate na argumente
protivnika. To se radi na početku govora, pre nego što pređete na vašu argumentaciju. Ovaj deo
govora treba struktuisati u nekoliko tačaka rebuttal-a. Struktura jedne tačke rebuttal-a je
sledeća:

1. tvrdnja (”oni su rekli da...”)

2. vaš odgovor (“mi na to kažemo da…”)
3. zaključak (“s toga smo zaključili da…”)

Dakle, na samom početku kažete koji argument (ili deo argumenta) pobijate u toj tački. Potom
navodite razloge zbog kojih se ne slažete sa prethonodno iznetim argumentom. Ovaj deo tačke
rebutall-a ima jako sličnu strukturu kao sam argument - poželjno je da imate više razloga zbog
kojih mislite da argument protivničke strane nije tačan, ili nije relevantan. Možete navoditi
primere i koristiti logiku sličnu kao onu koja se koristi prilikom pravljenja argumentacije.
Poslednji deo pobijanja treba da bude jedna rečenica koja sumira šta je u rebuttal-u objašnjeno.
To može da bude “Zbog toga zaključujemo da vaš argument nije (do kraja) tačan”, ili “Zbog toga
zaključujemo da vaš argument nije (toliko) bitan.” ili “Zbog toga ćemo doći do još veće štete.”
Pobijanje treba da zauzima između 2 i 3 minuta govora.

Implicitno pobijanje argumenata je pobijanje argumenta uz pomoć drugog argumenta -

kontraargumenta. Na primer, ukoliko jedna strana debate tvrdi da će doći do porasta kriminala,
a druga strana tvrdi da će doći do smanjenja kriminala, jasno je da dve strane u debati prave
argumetne koji ne mogu da budu istovremeno tačni. Potrebno je da pri analizi svog argumenta
naznačite da je to direktan odgovor na argument protivnika. Ovo naglašavanje se radi da bi
sudiji bilo lakše da vas prati. Ipak, savet je da izbegavate implicitno pobijanje argumenta. To je
zato što se, naročito u početku debatovanja, govornicima dešava da potpuno zaborave da u toku
izgradnje svog argumenta naglase gde on i na koji način odgovara na argument suprotne strane,
a to čini govor konfuznijim.
Šta se i na koji način pobija?

Govornik pre vas je govorio sedam minuta i ukoliko vi krenete da osporavate svaku rečenicu
koju je on rekao, trebaće vam verovatno više od sedam minuta. S obzirom da imate ograničeno
vreme za svoj govor, a da u njemu pored pobijanja treba da iznesete i argumente, važno je
kvalitetno iskoristiti vreme koje namenite za rebuttal. Prioritizaciju treba učiniti po tome koliko
vremena se troši na pobijanje kog argumetna i po tome koji deo argumenta se pobija.

Najviše vremena bi trebalo posvetiti pobijanju najrelevantnijih argumenata protivnika, jer su

upravo oni ti koji mogu dovesti do toga da sudije glasaju za njih. Takođe, ti argumenti zahtevaju
sofisticiranije odgovore od argumenata koji su manje relevantni, pa samim tim če vam biti
potrebno i više vremena.

U poglavlju o argumentaciji pomenuto je da nijedan argument nije nikada savršeno niti potpuno
dokazan. Isto važi i sa pobijanjem - ukoliko je argument dokazan do neke mere, teško da ćete vi
moći da iznesete analizu koja će potpuno da uništi taj argument. Ono što možete da uradite je da
ga relativizujete, odnosno da ga u velikoj meri osporite, pa potom da takvu relativizovanu
verziju argumetna uporedite sa svojim argumentima i zaključite zašto su vaši argumenti bitniji.
Kao što prilikom argumentacije ne treba nužno dokazivati potpuno ekstremne scenarije, isto
tako prilikom rebuttal-a nije neophodno rušiti svaki benefit suprotne strane, već samo pokazati
zašto sa vaše strane ima više i/ili boljih benefta.

Pobijanje premisa

Ukoliko je neki argument tačan samo ukoliko su njegove premise tačne, možete osporiti njegovu
tačnost tako što ćete dokazati da su premise netačne. Mislite o tome kao o seči drveta - možete
seći granu po granu, list po list, kidati komadić stabla po komadić stabla i posle nekog vremena
ćete odseći drvo. Ipak, efikasnije je ako odmah presečete stablo, ili iskopate drvo iz korena. Tako
je i sa argumetnima - ukoliko objasnite da je premisa na kojoj je izgrađen argument netačna, sve
posledice koje slede iz te premise će samim tim biti netačne. Zbog ovoga dok slušate protivnika
se uvek pitajte pod kojim pretpostavkama su njegovi argumetni tačni i na koji način možete da
ih osporite.

Na temu OD bi intervenisao u Siriji, vlada može da iznese argument: “U Siriji se dešava

humanitarna katastrofa- građanski rat, ratni zločini, veliki broj izbeglica beži iz zaraćenog
područja, ubijeno je na stotine dece u Alepu, a koristi se i hemijsko oružje. Mi verujemo da
SAD treba da intervenišu u Siriji. Oni će dobiti rat. Benefiti toga će biti demilitarizacija
radikalnih grupa, manje ubijenih civila, izgradnja institucija, kao i uspostavljanje izbora
ponovo.”

Efikasan način da se ovakav argument ruši: “Premisa argumenta je da će intervencija da uspe.

Mi vam dajemo nekoliko razloga zašto neće - postoji veliki broj neprijatelja (radikalni
islamisti, ISIS, Rusija, šiitski pobunjenici koje podržava Iran i tako dalje), SAD se nisu pokazale
kao efikasne u ratovima na Bliskom istoku, ne postoji politički kapital za kopnenu
intervenciju, pa će se verovatno koristiti samo avioni i dronovi, što može da ima veliku
koleterarnu štetu i dalju radikalizaciju ljudi na terenu, što će samo produbiti konflikt.
Dodatno, zbog te neuspešne intervencije gubimo politički kapital za buduće intervencije. To
znači da kada SAD budu mogle da reše neki konflikt, neće biti voljne da intervenišu, jer će se
glasači plašiti još jedne neuspešne interevenicje i još mrtvih američkih vojnika. Slično se
desilo kada SAD nisu želele da intervenišu u Ruandi zbog lošeg iskustva u Mogadišu u
Somaliji, iako su u Ruandi mogle da spreče genocid i ubijanje 800.000 civila.”

Neefikasan način da se argument ruši: “Protivnici nam nisu dokazali da je korišćeno hemijsko
oružje, a i ne vidimo zašto je dobro ubijanje manjeg broja civila. Takođe, niste nam pokazali da
će intervencija biti uspešna.”

Dakle, nije poželjno osporavati stvari koje lako mogu da se dokažu (na primer, da je ubijanje
civila loše), ili stvari koje nisu nužno suština argumenta (čak iako nije korišćeno hemijsko
oružje, to i dalje ne znači da je situacija u Siriji prihvatljiva, što se vidi iz ostatka analize).
Dodatno, iako treba da date do znanja sudiji kada neki argument nije dokazan, poželjno je da
dodate i razloge zašto on nije tačan. Ovo se radi zato što govornik posle vas može lako dati
nekoliko razloga zašto će intervencija da uspe ako mu samo kažete ‘niste nam pokazali da će
intervencija da uspe’, ali ukoliko date nekoliko razloga zašto neće da uspe, on će morati da
osporava tu vašu analizu i da dodaje svoju analizu zašto će uspeti, što je dosta teži posao.

Pobijanje primera

Kada je primer bitan deo argumenta, trebalo bi da pri odgovaranju na argument pokušate da
objasnite zašto primer nije relevantan za ovu debatu, ili zašto je suviše ekstreman.

Na temu ODB zabranio negiranje genocida, vlada može da iznese argument: “Negiranje
genocida je generalno loša stvar i dovodi do toga da ljudi ne prihvataju da su članovi njihove
nacije počinili nešto toliko moralno gnusno kao što je genocid. Ukoliko postoje ljudi koji mogu
u javnosti da govore da to nije bio genocid, da negiraju nameru, da negiraju broj žrtava,
prosečan čovek će pre poverovati tim radikalnim strujama kad ima da bira između njih i
nekoga ko mu govori da je njegov jako važan identitet uprljan tako velikim greškama iz
prošlosti. Ako negiranje genocida nestane, ljudi se dominantno susreću samo sa idejom da je
apsolutna istina da se genocid dogodio i lakše im je da prihvate greške iz prošlosti, osude
generale, plate reparaciju. Primer za to je Nemačka, u kojoj veliki broj ljudi osuđuje nacizam,
zato što je aktivno vršena zabrana negiranja holokausta.”

Efikasan način da se ovakav argument ruši: “Ukoliko se zabrani negiranje genocida, i dalje će
postojati radikalne struje koje će moći da se pozivaju na to da im je osporena sloboda govora, i
da se tako predstavljaju kao da su oni zapravo žrtve. Iako je moguće kontrolisati donekle javni
diskurs, nije moguće kontrolisati šta ljudi govore u svakodnevnom životu. Postaje gore
ukoliko nema jasne debate i prilike da ljudi budu ubeđeni. Takođe, primer Nemačke nije
adekvatan jer je ekstreman primer - prvo, jer je nacizam je verovatno najekstremniji oblik
opresivnog režima koji je ubijao na milione ljudi u XX veku, a drugo, jer je Nemačka bila pod
okupacijom i promenjen joj je ustav, što se ne dešava u većini drugih zemalja gde se genocid
desio.”

Neefikasan način da se arguemnt ruši: “Vi govorite o Nemačkoj, a šta ćemo sa Kambodžom,
tamo sličan zakon nije urodio plodom?!”

Iako je bilo važno osporiti primer, to nije jedina stvar koja se radi prilikom pobijanja, već se
pobija rezon argumenta, pa potom i primer. Obratite pažnju da je rebuttal opet imao deo u kome
se govori da argument protivnika nije istinit, i deo u kome se govori da svet postaje još gori. Kad
god je moguće, poželjno je pored rušenja argumenta, izneti analizu i zašto zapravo taj argument
komparativno ide na vašu stranu.

Nemojte igrati ping pong primerima. Sudije ne zanima ko zna veći broj primera, niti ko ima više
egzotičan primer. Sudiju zanima koji primer je relevantan za argument koji pravite.

Pobijanje analogija

Zaključivanje po analogiji je jedno od osnovnih logičkih zaključivanja i često se koristi kada se

govori o nekim hipotetičkim situacijama (kada nedostaje primer). Može se rušiti tako što ćete
objasniti da analogija iz nekog razloga nije adekvatna, ili tako što ćete reći da je analogija
adekvatna, ali se ne slažete ni da analogna situacija treba da bude takva kakva jeste, ili da
poštovanje analogije dovodi do još štetnijih scenarija po društvo.

Na temu ODB legalizovao prodaju organa, vlada može da iznese argument: “Država nema
pravo da ograničava šta čovek može da radi sa svojim telom. Smatramo da je to zato što je telo
isto kao bilo koja imovina čoveka - čovek može da bira šta će da radi sa svojim telom posle
smrti, baš kao što može da bira šta će da radi sa imovinom, kome će da je prepiše. Zbog toga je
zabrana prodaje organa nelegitimno uplitanje države u privantu svojinu čoveka”

Efikasan način da se ruši: “Protivnici tvrde da je odnos između čoveka i njegovog tela
analogan odnosu čoveka i njegove imovine. Mi se sa time ne slažemo, jer očigledno ne
dozvoljavamo čoveku da se proda u ropstvo, često kriminalizujemo prostituciju upravo iz tih
razloga. To sve jer smatramo da je štetnost po ljude ukoliko učine nešto protiv svojih interesa
disproporcionalno veća ako pri tome komodifikuju svoje telo, nego prilikom nekih drugih
izbora. Ne smatramo da dozvoljavamo čoveku da bira šta će da radi sa svojim telom zato što
smatramo da je to njegova imovina, već zato što smatramo da pri tome ne postoje štetne
posledice po njega i društvo koje postoje prilikom prodaje organa. Na kraju, ukoliko bismo se
složili sa njihovom analogijom, onda bi po njihovoj logici banka imala pravo da natera čoveka
da proda bubreg ako ne može da vrati pozajmicu, a to smatramo mnogo većom štetom od
apstraktnog principa da čovek sa telom može da radi šta god.”

Dakle, prvo je osporavano da li je analogno ljudsko telo i imovina, potom je to prihvaćeno, pa je

izvučen zaključak koji je štetan za stranu koja treba da brani prodaju organa.
Nekomparativnost

Dešava se da debateri imaju ubedljivu analizu zašto će se nešto desiti, ali da se ne zapitaju da li
se to dešava svakako - bez obzira da li vlada ili opozicija pobeđuje. Ovakva analiza se naziva
nekomparativnom analizom. Argumenti koji se nekomparativni se ruše tako što se kratko i
jasno objasni da se oni dešavaju u svakom slučaju, a potom se objasni o čemu treba da bude
debata.

Na temu OD bi zabranio korišćenje drone-ova u borbi protiv terorizma, vlada iznosi argument:
“Drone-ovi nisu potpuno precizni. Takođe, koriste se softveri koji analiziraju gde se veliki broj
ljudi skuplja na zabačenom mestu i na osnovu toga šalju drone-ove, pa može doći do greške,
kao što je došlo kada je drone pogodio venčanje u Jemenu, zato što je veliki broj svatova u
pustinji signalizirao softveru da se radi o teroristima. Zbog toga umire veliki broj civila.”

Efikasan način da se argument ruši: “Tačno je da može doći do civinih žrtava, ali je neki oblik
borbe protiv terorizma neophodan. I avioni i korišćenje lokalnih boraca, privatnih vojnih
kompanija ili kopnena intervencija mogu dovesti do umiranja velikog broja civila. Zbog toga je
taj problem simetričan, odnosno ljudi će umirati bez obzira na sve, samo je pitanje u kom
slučaju će ih manje umirati. Pošto se ljudi u avionima i na terenu više plaše nego neko ko
upravlja drone-om iz daleka, iracionalniji su i verovatno će zbog toga biti više ubijenih civila.”

Prihvatanje (concede)

Ovde se pokazuje da logika koju protivnici koriste da bi pokazali da su njihove stvari tačne
implicira neke stvari koje su negativne za njihov slučaj, nebitne za debatu ili neprihvatljive
generalno. Zbog toga se slažete sa njihovom analizom, ali ne i sa zaključkom argumenta. Nekada
je moguće da se složite sa celim argumentom, ali da to i dalje nije razlog da sudija glasa za
suprotnu stranu, zato što vi imate bolje argumente.

Na temu OD bi zabranio plastične operacije, vlada može da iznese argument: “Puno hirurga
radi u plastičnoj hirurgiji i ukoliko se ona zabrani, ti ljudi će ostati bez posla.”

Efikasan način da se argument ruši: “Smatramo da hirurzi koji ostaju bez posla nisu važni
koliko nerealni standardi lepote i operacije kojim se ljudi privrgavaju zbog tih normi, koje su
veoma invazivne na čovekovo telo. Prvo, broj plastičnih hirurga koji ostaju bez posla će
verovatno biti mali, jer dosta ljudi može da se prekvalifikuje. Drugo, ta šteta je samo
kratkoročna, dok je šteta prisustva plastične operacije u društvu mnogo veća i dugoročna.
Zbog toga iako se slažemo da će hirurzi ostati bez posla, verujemo da to nije najbitnije pitanje
u debati.”

Dakle, cilj rebuttal-a nije obično neslaganje sa slučajem suprotne strane, već ubeđivanje sudije
da treba da glasa za vas, odnosno poređenje vašeg slučaja sa slučajem protivničke strane. Na
kraju krajeva, neke stvari su prosto tačne i moraćete u nekoj meri da ih prihvatite, ali nisu nužno
razlog zašto sudija treba da glasa za ili protiv teze.
Čak iako (even if)

Iz perspektive debatera teško da možete da procenite do koje mere je neki argument dokazan.
Zato je važno da srušite najsnažniju verziju slučaja koju možete da zamislite da dolazi od
suprotne strane. Ovaj način pobijanja se naziva ‘čak iako’ zato što se najčešće započinje sa ‘Čak
iako je njihov argument tačan’ i onda date analizu kako i u toj situaciji vi pobeđujete, zato što, na
primer, je neki vaš argument bitniji.

Idealno ćete imati kombinaciju nekoliko stvari - na primer pobijati logiku, primere, pa potom
reći ‘čak i da je sve tačno, evo zašto pobeđuejmo’.

Takođe, verovatno postoji rebuttal koji se može raditi na neki od načina koji nije ponuđen u
ovom handbook-u. Poenta ovoga nije da vas ukalupi u neke od navedenih obrazaca, već da vam
da ideje kako možete osporavati argumente.

Logičke greške i njihovo pobijanje

Različiti argumenti mogu biti dokazani do različitog nivoa. Međutim, neki argumenti zapravo
imaju fundamentalnu grešku u logici, ali bez obzira na to mogu zazvučati ubedljivo. To nikako
ne znači da takve argumente treba konstruisati. U debati ljudi obično poznaju osnovne elemente
logike i retko kada će neka logička greška da ostane nepobijena. Ipak, u svakodnevnom životu,
naročito u političkim debatama se takve logičke greške sreću. Zbog toga će ovde biti izložene
neke od najčešćih u debati, kako biste mogli da izbegavate njihovo korišćenje i kako biste znali
da prepoznate ukoliko ih neko od protivnika bude koristio.

1. Posle toga, dakle zbog toga (post hoc, ergo propter hoc)

NATO je 1999. godine intervenisao u Jugoslaviji. Samo godinu dana kasnije, Miloševićev režim
je pao. Zbog toga zaključujemo da je Miloševićev režim pao zbog NATO intervencije.

Očigledno, samo zato što se neki događaj desio posle nekog drugog, ne znači da postoji direktna
korelacija. Zato se ovakvi argumenti lako pobijaju, samim tim što će neko objasniti da postoje
drugi razlozi zašto se određena stvar desila. Konkretno u ovom primeru, nije teško pokazati da
godine protesta i nezadovoljstva su glavni uzrok svrgavanja vlasti, a ne bombardovanje. Zato
ukoliko ćete da tvrdite da se neki događaj desio zbog nekog pre njega, treba objasniti zašto je taj
događaj bio predominantan uzrok.

2. Pozivanje na autoritet (argumentum ad verecundiam)

Isak Njutn je verovao da bog postoji. On je bio uspešan matematičar i fizičar, dakle bog postoji.
Neki ljudi su autoritet u jednom polju, ali za nešto drugo nisu potpuno stručni. Čak i u svom
polju mogu da greše, ili da ne postoje konsenzusi oko toga šta je tačno, niti da li nešto tačno
postoji. Zbog toga nemojte da se pozivate na autoritet kao dokaz za vaš argument. Ako je već ta
osoba u pravu u onome što tvrdi, verovatno ćete moći da iskoristite njene argumente i da na
takav način pobedite debatu, a činjenica da je neko nešto rekao, sama po sebi ne dokazuje ništa.
Zbog toga je i savet da se citati ne koriste kao deo analize, osim ponekad kao stilsko oruđe.

3. Klizava padina (slippery slope)

Ako legalizujemo marihuanu, sledeći korak će biti legalizacija malo težih droga, a posle
nekoliko godina ćemo legalizovati heroin.

Nije retkost da neko pokušava da iznese zaključak da će se neki kataklizmični scenario desiti
ukoliko uradimo nešto što se na prvi pogled ne čini kao velika stvar. Međutim, jeste retkost da je
tako izgrađen argument zapravo ubedljiv, zato što takvi scenariji često zahtevaju jako puno
dokaza, što je teško izvesti polazeći od nekog benignog događaja. U primeru iznad nije teško
pokazati da postoje neke razlike između marihuane i heroina i da zbog toga ne postoji razlog da
verujemo da će se legalizacijom jedne supstance, doći do legalizacije druge. Zato izbegavajte
dokazivanje ogromnih tereta osim kada to možete uspešno da učinite. Ne morate da dokažete da
će propasti svet da biste pobedili debatu, ali jeste poželjno da argumente koje iznosite zapravo i
dokažete. Dakle, treba pokazati zašto je komparativno svet lošiji/bolji, a ne da će biti užasan ili
savršen.

4. Argument većine (argumentum ad populum)

Većina ljudi jede meso. Meso je zbog toga ispravno jesti.

Većina ljudi može da greši. Većina ljudi u nekim zemljama glasa za autoritarni režim koji
opresuje neku manjinu, pa teško da bismo opisali taj akt kao moralan. Ipak, u debati vaši
protivnici, jako često kada pokušaju da dokažu moralnost nekog akta, umeju da se oslanjaju na
stav većine ljudi kako bi pokazali da je akt moralan. Nemojte koristiti takvo rezonovanje, baš
zato što većina ljudi može da greši. Naravno, to ne znači da većina ljudi uvek greši i zato ne treba
ni odbacivati neki stav samo jer većina veruje u njega.

5. Lažna dihotomija

Ili ćeš da završiš fakultet u roku i da se zaposliš u uspešnoj firmi, ili ćeš da propadneš u životu
i da završiš na ulici.
Očigledno postoji čitava paleta mogućih scenarija koji se mogu desiti pošto neko krene da
studira i sigurno nisu jedina dva beskućnik i biznismen. Takvi argumenti se ruše tako što se
pokazuje da postoje verovatni drugi scenariji. Važno je da ti scenariji budu verovatni, a ne samo
mogući. Na primer, 1994. godine je dosta ljudi govorilo ‘ili ćete intervenisati u Ruandi ili će se
desiti genocid’. Iako logički ovaj argument ima strukturu logičke greške, ako se uzme u obzir da
su ekstremisti javno govorili gde Tutsi žive i podsticali Hute preko radija da ih ubiju, kao i
ogromna količina oružja koja je počela da kruži Ruandom, jasno je da scenario ‘neće doći do
intervencije, ali se neće desiti ni genocid’ iako moguć, nije preterano verovatan.

Koje greške najčešće debateri prave prilikom pobijanja argumenata?

Postoje neke greške koje se, empirijski se ispostavilo, jako često javljaju prilikom pobijanja
argumenata. Zato ćemo izložiti ovde najčešće.

Prva greška tiče se prioritizacije rebuttal-a. S obzirom da je vreme koje imate za govor
ograničeno, važno je iskoristiti ga pametno. Često se dešava da se neko iživljava na glupom
argumentu, tako što ga ismeva, ili ga ruši 2 minuta, iako je posle 2 rečenice već srušen. Iako ovo
deluje primamljivo, nemojte to da radite. Gubićete vreme na argument koji nije toliko važan, a
imaćete manje vremena da analizirate svoje argumente (koje će isto neko pobijati) ili da rušite
stvari koje su bitnije iz protivničkih govora (a one se u te koje mogu da vam ugroze pobedu). S
toga obratite pažnju na najbitnije argumente i njih rušite duže, a ako su argumenti nebitni ili
prosto loši, zahtevaće jako malo vremena da se rebuttal-uju (zato su i loši). Isto važi i za
argumente koji su slabiji - oni su slabi zato što se lako ruše, pa samim tim manje vremena trošite
na njih, a više na rušenje jačih argumenata. Iako je ovo teže, treba da se potrudite da pobedite
što je ubedljivije debatu, a ne da pobegnete od sukoba.

Druga greška jeste ignorisanje svih argumenata protivnika (celog slučaja) zato što je deo
njihovog slučaja jako loš. Nemojte da zaboravite da odgovorite na važne argumente koji se kriju
u (inače lošem) govoru.

Poslednja greška koju ćemo ovde pokriti jeste digresiranje u čas istorije/prava/međunarodnih
odnosa/ekonomije. Debatu neće nužno pobediti onaj ko zna najviše, već onaj koji to iskoristi da
napravi najbolje argumente. Dakle, iako znate najviše o ekonomiji u sobi, to ne znači da treba da
se pravite pametni i pola govora držite nekome predavanje, već iskoristite svoje znanje da
rebuttal-ujete relevantne stvari. Takođe vodite računa o tome da sudija posmatra iz perspektive
neutralnog i prosečno obrazovanog glasača, ne iz perspektive stručnjaka. Ovo nikako ne znači
da je posedovanje dodatnog znanja o nekoj temi loša stvar, već da ga treba koristiti da biste
pobedili argumente, a ne da ispadnete načitani.