1.

Историјски развој изрицања алтернативних санкција

Услед немоћи класичних казни и неуспеха идеје ресоцијализације долази до развој

алтернативних кривичних санкција и концепта ресторативне правде који су хуманији,
ефикаснији и лишени ретрибутивних својстава, а којима би се, уједно, деловало у
правцу превенције криминалитета и већег укључивања жртава и заједнице у реаговање
на криминална понашања и реинтеграцију учинилаца.1
Постоје ставови аутора који указују на становиште да је овај вид кривичних санкција
превише благ за учиниоца кривичног дела због недовољног степена надзора, док се
мере безбедности ограничавају на уже одређене циљеве (обавезно психијатријско
лечење на слободи, обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара...) који
се њиховом применом требају постићи. 2
Прве идеје о настанку алтернатива казни затвора појавиле су се још у деветнаестом веку.
На Првом међународном конгресу за спречавање и сузбијање криминалитета,
одржаном у Лондону 1872. године, као десета тачка разматрано питање „да ли је
могуће заменити краткотрајне казне лишења слободе и неплативе новчане казне
принудним радом без лишења слободе?” На приближно истој временској дистанци
појављују се прва научна сазнања и предузимају активности усмерене на јачање свети
о потреби развијања казни и мера које представљају алтернативе краткотрајним
казнама лишења слободе. Оснивачи Удружења за кривично право (Union de Droit
Penal), F. von Liszt, A. Prins и G.A. Hamel, након првог Конгреса одржаног 1889. године,
упутили су резолуцију у којој позивају владе да развију алтернативе краткотрајним
казнама лишења слободе.3
Да би се објаснио концепт настанка алтернатива казни затвора и криза затвора, важно је на
почетку сумарно приказати како је и када лишавање слободе учинилаца кривичних дела
постало основни облик казне и целокупног ретрибутивистичког концепта кажњавања.4
Казна има дугу историју и као правна санкција, држава се није одрекла ње ни до
данашњих дана. Социолошки посматрано, постојање казне претпоставља постојање

1
Мрвић-Петровић, Н., Ђорђевић, Ђ. (1998) Моћ и немоћ казне. Београд: Војноиздавачки завод и
Институт за криминолошка и социолошка истраживања, стр.89-90.
2
Марија Маљковић, Алтернативе казни затвора, Социјална мисао, вол.18, бр.2, 2011., стр. 9. и 15 .
3
N. Bishop, Non-Custiodal Alternatives in Europe, HEUNI, Publication Series No. 14, Helsinki, 1988, стр.37.
4
O. Sevdiren, Alternatives to Imprisonment in England and Wales, Germany and Turkey, Comparative Study,
Springer, Berlin, 2011, str. 14.
државне власти, формирање посебне власти у друштву која је у стању да другима
наметне одређене норме понашања и да осигура њихово поштовање. Оно што је
неопходно је објаснити основе њеног оправдања, циљеве, врсту, начине извршења и
друге карактеристике, ако се доводи у везу с државним, филозофским и правним
системима свог времена. Казна представља ретрибутивну меру, обзиром да изражава и
у себи материјализира, путем ограничења одређених права и слобода човека,
социјалноетичку осуду појединца за учињено дело, опште јавно неодобравање и
прекор. Казна је негативна социјалноетичка осуда учиниоца. Ретрибутивна природа
казне састоји се у томе да ова принудна мера кривичног права мора одговарати
захтевима социјалне правде.5
Прве затворске институције настале су 1553. године у Лондону, затим у Амстердаму,
1595. годину када је основан малолетнички затвор, а годину дана касније и затвор за
жене.6 Модел затворске институције је дефинисан и пре него што је закон дефинисао
затвор као главну и најадекватнију казну. 7 Почетак модерног енглеског затвора се веже
за 1778.годину, Џон Хауарда, док се у 18. веку јављају прве идеје о реформи затвора
као институције. Од 18. века, у Европи је развијено пет система извршења казни
затвора: ћелијски, Аубурнски, Прогресивни систем, Ирски, Маконокијев. У затворским
установама није било селекције преступника, постојао је велики ризик заразе и сл. У
бившој Југославији познати казамат, тврђаве, тамнице, а у Цетињском манастиру,
Калеменгданска тврђава, позната тврђава на Зеленом венцу, и др. Након другог
светског рата, у Италији настаје „Школа друштвене одбране“, која је била ослоњена на
европско криминолошко наслеђе и тежила је социјализацији и хуманизацији
кривичног права. Као наставак идеја позитивистичке школе, чији је творац М. Анцел
оснива се Међународно удружење друштвене одбране 1949. године.

5
Korać H., Penologija, Pravni fakultet u Kiseljaku, Sarajevo, 2009, str. 51.
6
Први затвор, тј. први облик затворске институције, био је лондонски дворац у Брајдвел, где су
смештени, ради изолације, просјаци и скитнице а не криминалци, а услед евидентираног пораста
проституције појавила се потребаза отварање затвора за жене.
7
Фуко, М.: Надзирати и кажњавати, Нови Сад, 1997, стр. 223.