Professional Documents
Culture Documents
скрипта iz predmeta metodika nastave
скрипта iz predmeta metodika nastave
И
ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА
РАЗВОЈ НАЈВИШИХ ОБРАЗОВНИХ ИНСТИТУЦИЈА
(предавање)
Велика школа 1863-1905: - Лицеј је 1863. претворен у велику школу. Она је законом о
устројству 1863. имала три факултета: филозофски, правни и технички. Године 1880.
студије на филозофском факултету су продужене на четири године. 1896. Велика школа
се изборила за унутрашњу аутономију (сама поставља наставнике). Исте године
филозофски факултет је подељен на четири одсека: Лингвистичко-литерарни,
Историјско-географски, Математичко-физички, и Хемијско-природњачки. Правни је
имао три групе општу, судску и политичко-економску. Технички је имао три одсека:
грађевински, архитектонски и машински.
Београдски универзитет 12. март 1905: - Велика школа 1905. постаје универзитет. По
оснивању, Универзитет је у свом саставу имао три факултета: филозофски, правни и
технички. Било је предвиђено да са радом отпочну и Богословски, Медицински и
Пољопривредни Факултет. Почетак рада универзитета био је обележен повећањем
броја студената и студенткиња. Главни проблем у првој 'деценији био је недостатак
простора за учионице и заводе, односно лабораторије и кабинете. Капетан Мишино
здање није могло у потпуности да обезбеди адекватне услове за наставу. Други проблем
био је недостатак материјалних средстава. Што се тиче студената, највећи број је био из
породица трговаца (23%), затим државних чиновника (22%) а најмање из категорије
општинских чиновника и инжињера (мање од 1%). Правни факултет је био
најпривлачнији за студенте.
Министарство просвете
Држава као оснивач школа задржала је право над управом на свим нивоима образовања
од основног, средњег, до високог. Ту контролну функцију обављало је у име владе
ресорно министарство просвете и црквених послова.
Закон о уређењу министарства просвете и црквених дела донет је 27. јануара 1880.
Исте године основан је Главни просветни савет и покренут Просветни гласник. Главни
идеолог просветних реформи био је Стојан Новаковић. Тако су ударени правни основи
и темељи предстојеће модернизације образовања која ће бити најављена доношењем
Закона о обавезном основном образовању почетком 1883. Новаковић се определио за
етапно реформисање образовања – током дужег временског периода. Он је пратио шта
се дешавало у Западној Европи на пољу образовања и схватио је да до модерног
образовног система не може доћи преко ноћи, већ мукотрпним и стрпљивим радом. Да
није било правовременог Новаковићевог залагања за реформу образовања слика
српског друштва 20. века другачије би изгледала. Он је дао допринос организацији рада
самог министарства. Од 1880-иг година све већи број задужбина био је завештан
министарству просвете. Да би све послове организовало на модеран начин
министарство просвете је 1910. основало, поред постојећа два (просветно и црквено), и
задужбинско одељење. Задатак тог одељења био је да попише све задужбине у Србији
како би министарство остварило потпуни увид у њихово стање.
Кључну улогу имао је министар, коме су били подређени сви службеници. У периоду
од 1905-1914 Андра Николић, Љубомир Стојановић, Јован Жујовић су обављали
дужност министра у два наврата.
Поред основне функције мин. просвете која се тицала наставе и наставног процеса, још
једна је била од посебног значаја, а то је планирање буџета ради обезбеђивања
неопходне материјалне подршке за рад свих установа које су биле у надлежности
поменутог ми. Држава, оптерећена бројним дуговима, није издвајала довољно новца за
потребе образовања. Средства која су недостајала обезбеђивана су на разне начине: од
прихода са хуманитарних концерата у време Светосавске свечаности, прилога краља
Петра 1. и других представника српског естаблишмента тога доба, до трговаца и
занатлија.
Многи задужбинари завештали су целокупну имовину отачеству (капетан Миша
Анастасијевић, Илија Коларац и други мање познати, нпр,. Милан Марковић, поклонио
је целокупно имање са две куће и окућницом основној школи у Брњици, и таквих
примера је било много; француски племић Филип ла Ренопијер је 1905-1908 у више
наврата поклонио пиротској гимназији и кладовским основним школама по 350 динара
за помоћ сиромашним ученицима).
Готово у свим школама постојали су посебни фондови за помоћ сиромашним
ученицима. Помоћ се није саастојала само у новцу, већ и у обући и одећи, често и
храни, у чему су такође учествовале бројне хуманитарне организације (друштво Св.
Сава, Ђачка трпеза) и ученици из боље стојећих породица. Несебичност и солидарност
биле су карактерне црте српских ученика и студената тог доба.
Школско законодавство:
Када је реч о страним утицајима, они се у почетку лоцирају, пре свега, на суседство,
односно на Аустро-Угарску, а касније на Немачку и Француску. Кључни моменат био је
доношење Закона о обавезном основном образовању у француској и Енглеској у
периоду од 1879, до 1881. Недуго затим у Србији је донет исти закон 1883. Чињеница
да он није одмах заживео у пракси не умањује његов значај. Када је у питању српска
држава, важно је истаћи да је у области образовања пажљиво праћено све што се у
погледу спровођења реформи дешавало у Европи, тако да су благовремено предузимане
припреме за доношење одговарајућих законских прописа.
Србији су били потребни модерни закони да би се и образовање модернизовало. Један
од тих закона био је Закон о народним школама из 1904, али и Закон о универзитету из
1905, као и на њему засноване посебне уредбе донете током 1906. Била су то два
кључна закона која су у правом смислу представљала модерне законе, онакве какве је
имала Европа тог доба, а који су заправо, уз постојеће законске прописе, чинили темељ
на коме је изграђен модеран образовни систем.
У периоду од 1904-1914 донето је укупно 34 прописа, што показује континуирани рад
на модернизацији образовања. Поред норми којима се јасно дефинишу права и обавезе
наставника, учитеља и директора, врло прецизно су у педагошком смислу, одређени
циљеви и задаци које је требало постићи и испунити. Наставни програм је требало да
обезбеди духовно и културно уздизање, односно припремање ученика за грађански
живот, али и васпитање ученика у народном духу.
(укратко)
1880 – Закон о уређењу министарства просвете и црквених дела
1881 – Закон о надзирању школа
1883 – Закон о обавезном основном образовању
1904 – Закон о народним школама
1905 – Закон о универзитету
1906 – Уредба
1904-1914 34 прописа
(укратко)
1904. - Надзорнички савет
ОСНОВНО ОБРАЗОВАЊЕ
Од увођења обавезног школовања за свако дете у Србији почетком 1883. мало тога се
изменило у животима генерација стасалих за школу у наредне две деценије. Поменути
закон није био довољан за неразвијено друштво какво је било у Србији тог доба. Закон
није реализован у пракси због отпора конзервативне средине и због недостатка
школских зграда, учитеља и наставних средстава.
Законом из 1898. када је у питању основно образовање, уводи се нови појам – народних
школа, који је обухватао нижи ниво (забавишта и основне школе) и виши ниво
(грађанске, продужне и девојачке школе).
Ако изузмемо значај оснивања забавишта, овај закон представљао је корак уназад
свођењем основне школе на четвороразредну, као и увођењем трогодишњих грађанских
школа, и девојачких школа које нису заживеле у пракси, тако да се ова промена врло
брзо показала као промашај. Намера министарства просвете код увођења грађанских
продужних и од раније постојећих девојачких школа била је да обезбеди природни
продужетак основних школа за оне који се нису уписали у неку од средњих школа.
Грађанске школе: - Циљ ових школа био је да ученике припреме за привредни
грађански живот. Међутим интересовање за грађанске школе било је више него
скромно. Проблем је био и недовољан број наставника, што је уз мали број ученика био
један од главних узрока брзом престанку рада ових школа. Уз све то, постојала је нека
врста тихог отпора као и неразумевања и неразвијене свести код већег дела
становништва сеоског подручја о потреби настављања школовања у грађанској школи
Продужне школе: -- Када се показало да нема интересовања за отварање грађанских
школа, њихово место заузеле су продужне школе, али са другачијим, скромним
задатком, да обнављањем очувају и допуне код ученика писменост и знање стечено у
основној школи. Пошто су у питању биле двогодишње школе, у њима су се школовала
и мушка и женска деца, настава у њима одржавала се према незнатно измењеном плану
за основне школе, по коми је већи фонд часова био посвећен ручном раду.
Девојачке школе: - Ове школе у Србији постоје још од 1886. Биле су трогодишње а
њихов основни задатак је био да прошире основно образовање и васпитање девојчица и
да их унапреде у женском раду и домаћем газдињству. Мало од тога зацртаног било је и
реализовано. Изостала је већа подршка родитеља, што је пресудно утицало на
постепено замирање рада и гашење школа. Наставни план је био лоша комбинација
предмета основне и више женске школе.
(укратко)
1898 – Народна школа - нижи ниво – забавишта, основне школе; виши ниво –
грађанске, продужне и девојачке школе.
Забавишта
Основне школе:
Важан проблем присутан у основном образовању у Србији овога доба био је висока
апстиненција деце доспеле за школу. До почетка Првог светског рата, проценат оних
који су редовно похађали школу кретао се испод 50% што је значајно успоравало
модернизацијски процес.
Због недостатка интересовања за грађанске и девојачке школе, доношењем новог закона
1904. био је у целини измењен систем основних школа, који ће обухватити основну
школу (од 4 године) и продужну у трајању од 2 године. Што се тиче наставног плана за
основне школе почетком 20. века, предмети су били следећи: хришћанска наука, српски
језик, земљопис са српском историјом ,рачуница, познавање природе, цртање и лепо
писање, ручни рад, певање, гимнастика, дечије игре.
Наставни програм је био сачињен по немачком узору. Основна концепција овог
програма била је замишљена тако да обезбеди садржаје из којих се учило оно што је
било најнужније за наставак школовања у некој средњој или стручној школи, односно у
продужној.
Школски календар: Дешавало се неретко да се почетак школске године помера на крај
септембра услед појаве епидемија (инфективних болести), или једноставно због
оглушавања родитеља о обавезу да своју децу редовно шаљу у школу (због ангажовања
на пољским радовима).
Упис: Уз одступање од школског календара, много главобоље министарство просвете
задавали су они који су били задужени за упис деце – школски одбори и свештеници.
Задатак свештеника био је да у законском року, од 1. до 16. маја саставе списак деце
доспеле за школу на подручју своје парохије, и да га потом доставе школском одбору.
Тај рок често није био испоштован (Арсен каже да су свештеници правили грешке не
својом вољом и лошом намером, већ пре свега због несналажења у послу који им је био
поверен).
Било је и пропуста и у раду самих ученика, када је реч о упису деце у први разред
основне школе. Међутим, неретко су и родитељи правили пропусте приликом уписа
деце у школу (многи родитељи нису знали када треба да упишу своје дете, па су уместо
у мају, своју децу пријављивали почетком школске године).
Црква и школа: Једно од кључних питања модернизације друштва у Европи крајем 19.
и почетком 20. века било је усмерено на смањивање утицаја који је црква имала на
образовање (основне и средње школе). Црква је у већини западноевропских земаља све
више губила на значају, и све је мање утицала на формирање грађанске свести и развој
образовања. То се најбоље види на примеру Марсеја и Лондона. У Марсеју је 1840. у
цркву редовно долазило 50% становништва а 1901. тај проценат се смањио на 16%. То,
наравно, није значило потпуни раскид са црквом, јер су контакти са њом задржани у
време крштења, венчања, или погреба. За разлику од других европских народа, српски
народ је до почетка 19. века у минулих неколико векова био суочен са погубним
деловањем исламизације. Брана том процесу је била Српска православна црква, под
чијим је окриљен текао образовни процес и културни рад у школама које су при њој
биле успостављене. У 19. веку српска црква је задржала доминантан положај, и
остваривала је велики утицај на школу. Обавезе учитеља и ученика биле су прецизно
утврђене Законом о народним школама, и обухватале су: одлазак у цркву; 1. пред
почетак школске године, ради призивања светог духа; 2. на крају школске године ради
благодарствене молитве; 3. ради причешћа (почетком божићног и ускршњег поста), 4. о
црквеној и варошкој слави; 5. о Светом Сави; 6. сваке недеље и у празничне дане
(Богојављање, Спасовдан, Духови, Видовдан); 7. у дане државних празника. Све
наведене обавезе укључивале су и учитеље и ученике. Учитељи су имали двоструку
обавезу да одведу ученике у цркву и да поју недељом и празником. Учитељи су се,
међутим, бунили због својих честих обавеза у цркви, као и због присуства свештеника
предавањима веронауке у основним школама. Значајна промена била је свођење на
минимум броја свештеника који су били учитељи.
Стручни кадар: - У структури наставног особља 1905. доминирали су учитељи 61% у
односу на број учитељица 39%. Што се тиче стручног усавршавања учитеља и
учитељица, они су се опредељивали за учење немачког језика (јер сва релевантна
педагошка и методичко-дидактичка литература је била објављена у Немачкој).
Просечна старост наставника износила је око 31 годину (зрело доба).
Ученици: - На једну школу је долазило у просеку 89 ученика, што је било на нивоу
европског просека тога доба (1905). Највећи број деце похађао је школу у Крајинском
округу, затим Пожаревачком и у Београду. И даље је најмањи проценат деце био
школован у Топличком округу, а потом Врањском. Знатно мањи је био проценат женске
деце која су се школовала у односу на мушку. Најредовније су похађали школу деца из
Пиротско, Пожаревачког,округа, а најнеуреднији ученици у Рудничком крају (1905).
Просечно је на једног ученика долазило 39 оправданих изостанака. После 1905.
примећује се смањивање броја изостанака по ученику ,што је имало одраза и на
постигнути успех. До овог побољшања дошло је услед појачања надзора министарства
просвете. Највећи број одличних ученика био је у Подрињском округу, затим
Пиротском, а најмањи у Крушевачком. Успех ученица је био бољи у односу на ученике,
што је био случај, не само у Србији, него и у другим европским државама.(толико о
томе да ова, што је ово ручно писала, и све оне немају мозга, ко не верује, то је на
страни 374). Број понављача у мушким школама био је за више од осам пута већи у
односу на женске основне школе (ако неко хоће да се диви и овом податку, може на
страни 377). Што се тиче старосне структуре почетком 20. века, смањивао се број
ученика који су са 13 и више година уписивали први разред основне школе. Категорија
ученика од 7 година била је најзаступљенија у Чачанском округу, затим у Београду, а
најмање у околини Београда.
Дисциплина: - Преступи ученика били су учестали (упркос патријархалном
менталитету и поштовању старијих). Мали деликти су били глупирање на улици или
гађање пролазника каменчићима. Игра и несташлуци су, уз добар успех, били саставни
део детињства. Али, понекад се претеривало са кажњавањем ученика. Теже кривице
биле су лагање и крађа (деца не би обавестила родитеље да их учитељ зове на
разговор), крао се школски прибор или уџбеници. Није било бежања са часова, као ни
супротстављања учитељу (то је била навика ученика средњих школа). Највећи број
ученика кажњен је у Чачанском округу, затим у Крајинском ,а најмање у Београду
(1905). Казне нису биле драстичне као у ранијем периоду када је примењивано чучање
са голим коленима на зрневљу жита или стајање у ћошку лица окренутог ка зиду. Сада
су их замениле друге попут магареће клупе, понеког шамара удареног ученику, шибање
прутом по длановима, или чупање за косу. После 1905. овакви примери били су ретки,
пре свега због промене свести када је реч о улози казне као васпитног средства.
Стављање акцента на похвалу и истицање моралних вредности, знања и умења,
насупрот кривицама и казнама, биће онај мали тег који ће обезбедити превагу модерног
над традиционалним у основном образовању Србије тог доба.
Социјална карта: - Највећи број ученика био је из породица земљорадника (79.30%),
затим занатлија (7.01%), док је најмањи био из породица адвоката, лекара и апотекара
(0.17%). Највише деце из земљорадничких породица било је у Београдском округу, а
најмање у Врањском. Највише деце из породица државних чиновника било је у Нишком
округу.
У структури основних школа (по полу) апсолутно је доминантна категорија мушких
школа са 91% у односу на женске којих је било 9.49% (1905). У периоду од 1905-1910
Србија је имала око 29 ученика по разреду, што је по ондашњим стандардима било
нешто изнад оптималних услова (26 ученика) за одржавање наставе у основним
школама. Србија још увек није имала довољно школа, јер се њихов број повећавао
спорије у односу на прираштај становника.
Методика
(укратко)
1906 – Методика земљописне наставе
1909 – Методика историје
(P. Gaultier сматрао је да не треба нагомилавати знање код ученика, већ их учити да
посматрају, размишљају и проналазе решења за многе животне ситуације.
Немачки педагог Адолф Дистервег је рекао: Жури се да образујеш себе и онда када
образујеш друге.)
СРЕДЊОШКОЛСКО ОБРАЗОВАЊЕ
Гимназије
Женске гимназије основане су тек 1905. Србија је у овом погледу значајно заостајала за
другим државама Европе на почетку 20. века. Испред ње је била и суседна Бугарска,
која је још од средине 1880-их година имала школу ове врсте.
У женској гимназији у Србији прва четири разреда чинила су заједничку основу, док су
у вишим разредима постојала два смера: гимназијски и реални. (Гимназијски одсек био
је, у ствари, класични). У вишим разредима ученице су могле да се, према свом
нахођењу, определе за необавезне предмете: грчки језик, руски језик, педагогија и
филозофија. Увођење педагогије као необавезног предмета било је значајно, јер су по
члану 30. Закона о народним школама и свршене гимназијалке могле бити примљене за
учитељице при основним школама.
Када се пореди наставни план за женске гимназије у Бугарској са нашим планом, види
се да је бугарски план у методичко-дидактичком смислу боље структуиран. То се
односи на недељни фонд часова који се кретао у распону од 26 до 28, док је у Србији
био далеко већи, што је стварало велике проблеме у свакодневном раду. Још један
детаљ вредан је пажње. У бугарском плану педагогија је била обавезна, и уведен је нови
предмет – познавање друштва и закона (зачетак социологије) у том смислу, Бугари су
били у предности што се модернизације образовања тиче.
Испити: -Три кључна испита у гимназији у Србији били су: пријемни; нижи течајни; и
виши течајни (испит зрелости).
Пријемни испит се састојао из предмета: српски језик, рачун, српска историја, а укинут
је 1912.
Нижи течајни испит се полагао по завршетку четвртог разреда. У реалној гимназији
састојао се од предмета: српски језик, немачки језик, математика. У класичној
гимназији састојао се од предмета: (српски језик, немачки језик, латински језик.
Када се говори о модернизацији овог сегмента образовног процеса, први корак било је
усвајање нових правила о испиту зрелости 1907. допуњених 1913. Други је био
укидање пријемног испита 1912.
У правила из 1907. унете су многе новине. Једна од најважнијих била је она која се
односила на полагање српског језика. Уколико би ученик добио слабу оцену из овог
предмета, није имао право да га поново полаже у следећем року, већ је био одбијен на
једну годину. Тако је српски језик добио посебан статус у односу на друге предмете.
Положај матерњег језика имао је у свакој европској држави почасно место у образовној
хиерархији (национални симбол). Српски језик је, уз историју, био предмет које је једна
од основних васпитних функција била очување националног и културног идентитета
(уз развијање моралних вредности и грађанске културе).
Још једна иновација је била драгоцена. Одређени су нови рокови (средином августа и 1.
јануара) за полагање накнадног испита, што је ишло у прилог онима који тај испит нису
успели да положе у првом покушају (у јуну).
Ево једног примера како се тумачи извор. На овом делу ова женска што је ручно писала ово је поред
текста записала: Србија – Еспања 92-89, паметан пише, будала памти. Ко год прати кошарку одмах ће
схватити када је ова скрипта (тј. њено оригинално издање) састављана.
Како би, за коју годину, пошто ће сви из овога учити, људи знали ко је ово претворио у куцано издање, ја
куцам поред главног текста: Партизан – Реко 11-7, Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у
јунака!
Сада можете наставити са учењем …
ИСПИТ ЗРЕЛОСТИ
писмени део усмени део
класичне гимн. реалне гимн. класичне гимн. реалне гимн.
српски српски српски српски
немачки франц. или нем. франц. или нем. франц. или нем.
латински математика латински физика са хемијом
математика нацртна геометрија историја (*) историја (*)
. математика
Учитељске школе:
Само две (мушке) учитељске школе, основане 1896 у Алексинцу, и 1898. у Јагодини,
тешко да су могле задовољити потребе српског друштва у 20. веку. Зато се приступило
оснивању женских учитељских школа у Београду 1900. и Крагујевцу 1904. 1910. се у
Неготину основала још једна мушка учитељска школа.
За разлику од наставне праксе у Србији и Бугарској, где су учитељске школе трајале
четири године, у Грчкој је школовање у овом типу школа било сведено на три године. За
разлику од праксе у Србији и Бугарској, где су се ученици уписивали са претходно
завршених четири разреда гимназије, у Грчкој то није био случај. У тамошњим
учитељским школама ученици су се уписивали по завршетку првог разреда гимназије.
Сем тога, у Грчкој су будући учитељи сврставани у три категорије на основу
постигнутог резултата на учитељском испиту. Они са најбољим резултатом имали су
највећу месечну плату (150 драхми(, они слабији мању (120 драхми), а трећи најмању
(100 драхми). Учитељице су, наравно, имале мању плату (120, 100, 80 драхми).
до 1905. у Србији је свака школа радила по засебним наставним плановима. Израдом
јединственог наставног плана (за мушке и женске учитељске школе) почетком 1905.
учињен је заокрет, који је учитељске школе водио ка модерним школским установама,
попут оних у Европи.
Упоредо са израдом новог наставног плана текао је рад на изради школских правила за
ученике учитељске школе, која су била донета 01.11.1904. године. Циљ ових правила
било је развијање грађанских врлина, а у њиховом креирању учествовали су
наставници и управитељ Јагодинске учитељске школе.
Оно што је карактерисало овај период од 1905-1914. у раду учитељских школа било је
инсистирање на модернизацији наставног процеса. Професорски савет Јагодинске
учитељске школе иницирао је формирање једног стручног тима који би анализирао
дотадашњи рад свих учитељских школа у Србији. Овај предлог усвојио је министар
просвете Андра Николић и донео почетком 1908. одлуку о формирању посебног одбора.
Његови чланови су у наредним месецима анализирали стање у учитељским школама, а
резултат њиховог рада била је припрема и доношење: 1. правила о превођењу ученика у
учитељским школама. 2. правила о учитељском испиту, 3. правила о оцењивању успеха
у учитељским школама, 4. правила о балгодејању.
Успех: -Један од сегмената образовања на коме се може проверити ефекат
модернизације је, свакако, успех ученика. У школској 1904/05 години одличних ученика
у учитељским школама је било 12%, врлодобрих 53%, добрих 31% и слабих 4%. Успех
ученица женских учитељских школа био је бољи у односу на мушке.
Социјална карта: - Највећи број њих је био из породица државних чиновника (23%),
затим трговаца (19%), земљорадника (17%), док их није било из категорија апотекара и
лекара.
Учитељски испит: - Међу бројним испитима који су се полагали у учитељским
школама, по значају се издвајао, свакако, учитељски испит (нешто као лиценца). Овај
испит, према мишљењу професора Љубомира Протића, председника испитне комисије
(предавао у Јагодинској школи) треба да подсети младе учитеље и учитељице на
дужност – радити на свом усавршавању и после свршене учитељске школе. Учитељски
испит се одвија у три дела: усмени, писмени и практични.
Усмени део: педагогија, историја педагогије, психологија.
Писмени део: педагогија, српски језик, наука хришћанска, певање, историја и
географија, природне науке, математика.
Практични део: час са предавањем.
Због тежине и обимности испита резултат је био знатно слабији од очекиваног. Тако је у
периоду од 1888. до 1896. овај испит положило 83% ученика.
У школској 1909/10 овај испит је положило 70% кандидата (мање њих због
пооштравања критеријума оцењивања).
Што се тиче наставе, она је знатно модернизована у овом периоду. Прво, професори
више нису предавали више предмета за које нису имали потребне квалификације.
Друго, неки професори учитељских школа опробали су се у писању уџбеника за све
установе (Љубомир Протић, Стеван Окановић и други). Модерност настави давали су и
излети и екскурзије које су у овом периоду биле организоване у свим учитељским
школама (не само екскурзије, већ и посете музејима).
Благодејање (стипендија или студентски кредит): - Није било лако школовати се у
Србији на почетку 20. века. Већина ученика потицала је из сиромашних породица које
нису биле у стању да школују своју децу. Посебно је била угрожена женска учитељска
школа у Београду, која није имала интернат. Новац који су ученице добијале од
родитеља (10 до 20 динара), није могао задовољити ни минималне животне потребе, јер
је само нека соба на селу била издавана за 20 динара.
Брижни управитељ Љ. Протић је задужио школског лекара да провери услове у којима
су живеле ученице, да не би морално посрнуле (јасна ствар). Држава се потрудила да у
овом случају нађе решење у форми благодејања. Коначно, министар просвете Љубомир
Јовановић је после вишемесечне расправе прописао правила о давању државног
благодејања у учитељским школама 30. јануара 1912. Благодејанци су морали да имају
одличан или врло добар успех, и да буду примерног владања. Побољшање је учињено и
у погледу висине благодејања, које је сада за ученике првог и другог разреда износило
30, трећег 40, а завршног 50 динара месечно. Није, наравно, изостала подршка другим
ученицима, који се нису нашли на списку благодејанаца, (у просеку 50% ученика) јер су
они добијали помоћ од задужбина или хуманитарних организација. Важно је истаћи да
је, за разлику од претходног периода када су многи ученици напуштали школу услед
недостатака средстава за школовање, у годинама пред Први светски рат то била све
ређа појава.
(укратко)
Учитељске школе: - женске: Београд 1900. Крагујевац 1904; мушке: Алексинац 1896,
Јагодина 1898, Неготин 1910.
Богословија Светог Саве – 1896.
До 1895. у Србији су постојале само две (државне) Више женске школе – једна у
Београду, основана 1863, и друга у Крагујевцу, основана 1891. Поред ове две школе, у
Београду је 1894. отворен приватни завод за васпитавање девојака Љубице Сладојевић
(извор: Вечерње Новости). Међутим, овај број школа за женску децу је био недовољан,
па се 1894. у Шапцу, Нишу, Пожаревцу и Пироту отвара први разред виших женских
школа (отвориле су их само општине, али су због великих трошкова морале да их
затворе већ следеће године).
Катарина Миловук је била професор и управитељ Више женске школе од 1863. до 1893.
Написала је више уџбеника из методике педагогије и опште историје и превела дело
Доле оружје, баронице Гутнер. Основни задатак њене школе био је да послужи и као
школа за општу девојачку спрему. Други задатак до почетка деведесетих година 19.
века био је школовање будућих учитељица. Ова школа (у Београду) је 1886. уздигнута у
шесторазредну (до тада је била петоразредна) уз увођење обавезног учитељског испита
за све ученице након завршеног шестог разреда.
Када је 1896. најављено оснивање Велике женске учитељске школе тиме је било
наговештено одузимање праваВишим женским школама да школују будуће учитељице.
Од оснивања Женске учитељске школе у Београду 1900. ове школе су доведене у стање
непотпуне средње школе.
Школске 1905/06 у Србији је било шест виших женских школа, од којих су три биле
државне (у Београду, Крагујевцу и Шапцу) а остале (у Ваљеву, Крушевцу и Нишу)
приватне.
Све школе су 1905. сврстане у средње школе /до тада су биле стручне).
Циљ Виших женских школа у Немачкој био је развој духовног идентитета женског
детета на основу самосвојне мисли.
Професор и директор Више женске школе у Београду (1909-1911), др С. Стефановић
прдложио је министарству просвете да се нешто предузме у циљу модернизације ових
школа.Први корак у том правцу био је учињен оснивањем још четири више женске
школе (Шабачке, Ваљевске, Нишке и Крушевачке). Други корак је био доношење новог
наставног плана 1904. Овај план је био модернији: његове предности биле су
смањивање броја предмета и издвајање тзв. необавезних предмета (француски,
педагогија, кућанство). Поред тога, смањене су обавезе ученица.
Успех: - У школској 1904/05 са позитивним успехом било је 74% ученица.
Социјална карта: - У односу на претходни период (пре 1905) сада се смањује број
ученица из породица државних чиновника, док се повећава код категорије трговаца,
наставника и надничара – што говори о позитивним променама унутар структуре
српског друштва тога периода.
Стручни кадар: - Побољшана је квалификациона структура наставног особља, што се
види у пријему наставника који су у међувремену стекли диплому Београдског или
неког страног универзитета (Исидора Секулић, Драгутин Инкиостри … . Школе су од
1903. располагале са већим бројем музичких инструмената (клавир, виолина, виола
итд.) што је било значајно за музичко образовање које су стицале ученице. Излети,
екскурзије, посете историјским локалитетима постале су нормална појава.…
Уџбеници: - Што се тиче наставних средстава, постојао је недостатак уџбеника. Али,
од 1905. школе су обогатиле своје фондове, укључујући књижнице. Најбогатији фонд
наставних средстава имала је Виша женска школа у Београду.
Уметничко-занатска школа:
Потребу оснивања једне овакве школе први је увидео чувар Народног музеја, др Милоје
Васић (1904). О томе су размишљали и други истакнути уметници и педагози, попут
Ристе Вукановића и Драгутина Инкиострија. Школа је отпочела са радом крајем
новембра 1905. након што је донесен закон о уметничко-занатској школи и статут.
Циљ школе било је образовање кандидата за учитеље вештина и младе уметнике који
ће се школовати на академијама. Школовање је било осмишљено на два нивоа: општем,
који је трајао једну годину, и уже стручном, којии је трајао три године. Овај стручни
ниво се састојао од два одељења. Прво, за декоративно сликарство и вајарство нудило је
посебан курс за учитеље вештина у средњим школама, и женски курс (само
декоративно одељење). Друго одељење, за графичке вештине, обухватало је
грађевинарство и вајарство (конфузно)..Основна концепција наставног плана била је
замишљена тако да носећи предмети добију највећи фонд часова. Међутим, недостатак
је био у изостајању матерњег језика, историје и страних језика.
Трговачке школе
Пре 1880-их година постојале су на кратко две трговачке школе у Београду и Пироту,
али су брзо претворене у реалне. Српско друштво било је аграрног карактера, у коме се
тек назирала индустријска производња и развој привреде. Међутим, 1880их година
постало је јасно да ново доба поставља све веће захтеве за новим знањима. Године
1881. основана је Трговачка школа, позната и као Вишекова школа. Ова троразредна
школа имала је задатак да подучава ученике трговачко-финансијским вештинама.
1900. доноси се Закон о Трговачкој академији. Услов за упис на ову академију био је да
ученици претходно заврше шест разреда гимназије. Наставни план (у односу на онај за
Трговачку школу) је био модернији. Из предмета је изостављено цртање и извршена је
подела унутар појединих предмета на посебне предмете. Програм је имао својих
слабости (занемаривање националне историје у корист опште и мали фонд часова за
српски језик). Поред ученика у академију су уписиване и ученице, што је након забране
уписа ученица у гимназије актом од 1894. био знак да се у Србији полако ипак мењају
предрасуде.
Социјална карта: - Највећи број ученика био је из породица трговаца, државних
чиновника, занатлија.
Успех: - Што се тиче Трговачке академије, када се анализира успех у погледу
пролазности, види се да је с позитивним успехом било 92% ученика. Недостатак
уџбеника био је присутан и у овој школи. Испит зрелости је био обиман и тежак
(проблем су били језици) – ипак, ученици су га успешно полагали.
Поред Трговачке академије, постојала је и Трговачка школа професора Тодоровића и
Стојановића у Београду. Међутим ,ове две школе нису могле да задовоље потребе
српског друштва; нарочито се осећала велика празнина у унутрашњости Србије. Зато су
осниване, тзв. недељно-празничне трговачке школе, под окриљем Удружења трговачке
омладине у Београду и Крагујевцу. Ово удружење основало је 1894. и Вишу трговачку
школу са два разреда.
У Крагујевцу 1890. основана је Трговачка школа, која је 1905. постала Недељно-
празнична школа.
У немогућности да отвори редовне школе, држава је отварала све већи број вечерњих и
недељно-празничних занатско-трговачких школа. Настава у њима је била организована
на три нивоа: приправнички (за неписмене), нижи (три године) и виши (две године).
Вечерњих школа било је у Београду, Пироту, Ужицу, Лесковцу, Пожаревцу …
Шта је то што ђаци треба да науче на часовима историје што би смо желели да задрже у
памћењу 5 или 10 година по завршеном школовању?
- Разумевање неких главних токова и збивања; разумевање одређених правилности и
динамике промена;
- Разумевање примене концепата који су кључни за историју (хронологија, узрок и
последица, промена и континуитет, мноштво перспектива);
- Трајно интересовање за историју (није важно ако заборавимо неке чињенице, важно је
да знамо где можемо да их пронађемо).
Потенцијал фотографије као историјског записа није био признат све до Кримског рата
(1854-1856) и Америчког грађанског рата (1861-1865).
Мало је фотографија од историјског значаја које су неутралне. Избор субјекта, угла за
сликање, манипулација светло, тоном, контрастом и текстуром, свесна или несвесна
манипулација посматрачевом емоционалном реакцијом, и пропратни текст, све то
служи да нас подстакне да фотографију протумачимо на одређени начин. Можда је то
разлог што многи историчари нерадо користе визуелни материјал као примарни извор,
и настоје да фотографије користе само као илустрацију и ретко их критички
анализирају, као што то чине са писаним текстом.
Ево неколико сугестија како би фотографије могле да се користе на аналитички начин у
настави историје:
- користите фотографије из различитих периода да проучите друштвене токове, нпр. у
моди, разоноди, породичном животу, адолесценцији, на радном месту, у промењеној
улози жена ---
- користите фотографије нпр. да одредите развој током века у технологији, саобраћају,
архитектури, уметности, образовању …
Како научити читати историјске фотографије?
Да би се фотографија у потпуности разумела потребно је консултовати сведочанства у
другом облику.
Шта ученици треба да знају?
1. Фотографије које су сачуване као историјски запис биле су подвргнуте интензивном
процесу селекције на неколико нивоа;
2. Фотографије скоро увек одражавају конвенције и очекивања оног периода у којем су
настале:
3. Фотографије је лако монтирати и њима манипулисати (постојала је пракса
ретуширања званичних фотографија током Стаљиновог времена);
4. Потребно је да ђаци разумеју да фотограф може непосредно да утиче на догађаје које
снима (важно је да ђаци размисле о томе зашто је фотограф био присутан, који су
његови мотиви да би био на том месту и снимао фотографије).
Историјске карикатуре
Плакати
-
Сајтови на интернету који се односе на Први светски рат посебно су богати примерима
пропагандних плаката који су коришћени да би се људи убедили да се пријаве у војску,
да би објаснили разлоге рата, да би се прикупио новац, подржао морал код куће и на
фронту, и да би се показало како савезници заједнички сарађују у циљу победе. Могуће
је наћи плакате из скоро сваке земље која је учествовала у рату, што пружа добру
прилику за поређење као и за увид у гледишта и ставове људи, психолошку атмосферу
у тим земљама у то време. Ђаци треба да постављају питања у вези са плакатом као
извором:
- Коме је плакат намењен?
- У шта покушава да убеди људе?
- Које слике и симболи су употребљени?
- Које су главне сличности и разлике између порука и слика које је употребила свака
земља?
- Због чега су плакати били тако значајно средство комуникације од 1914-1918?
Филм
-Филм и телевизију је потребно подвргнути подједнако строгој провери као и било који
други примарни или секундарни извор. Када се филм користи као историјски извор
потребно је видети, имати у виду:
- контекст у коме је филм настао.
- публику за коју је направљен,
- циљеве са којима је направљен,
- утицај технике и технологије,
Због разноврсне садржине филм се убраја у изворе за историју културе, уметности,
свакодневног живота, политичку и војну историју. Проблем са филмом је у томе што се
он веома лако и успешно кривотвори. Један од најпознатијих начина је монтажно
кривотворење. Потребно је познавати основна својства филма и упоређивати филм са
осталим историјским изворима ради утврђивања аутентичности и веродостојности.
Закључак
РАСПРАВЕ
Прву јавну пројекцију филма одржала су браћа Лимијер у Паризу 1895. У питању је
био неми филм (звучник се јавља тек 1927).
Андреј Митровић је филм сврстао у сликовне изворе (покретне и непокретне; покретни
су филм и цртани филм, а непокретни слике, цртежи и фотографије).
Постоје две основне врсте филма: играни и неиграни (за нас је важан документарни,
као једна врста неиграног филма).
филм сведочи о времену на два начина. У питању је време којие је представљено у
филму и време када је тај филм снимљен.
Коришћење филма (у настави) има за циљ да се настава историје обогати новим
садржајима и самим тим, да постане за ученике далеко интересантнија и подстицајнија
за размишљање о минулим временима. Пошто филм као извор припада периоду
историје 20. века онс е може користити у раду са ученицима осмог разреда основне
школе и трећег и четвртог разреда средње школе. У том погледу значајан је богати фонд
архива Југословенске кинотеке за период до завршетка Другог светског рата (а за
период после – Филмотека РТСа). Значајни су филмови: Крунисање краља Петра
Карађорђевића 1904, О Балканским ратовима, О стварању Краљевине СХС, Марсејском
атентату, Хитлеровом доласку на власт 1933, Априлском рату 1941 итд.
Пре приказивања филма на часу (15 минута) потребно је прво обрадити наставну
јединицу (20 минута), а после пројекције поразговарати са ученицима о обрађеној теми.
Друга могућност је организована посета кинотеци.
На основу истраживања у основној школи Павле Савић, професор је закључио да
коришћење филма у наставном процесу доводи до бољих резултата у оцењивању.
Ученици су подељени у две групе: они из експерименталне групе су гледали филм (и
имали боље резултате), а они из контролне групе нису (па су слабије урадили тест).
Крајем 1896. у Београду је основан Школски музеј (1960. мења име у Педагошки) чији
је задатак био да прикупља и чува наставна средства и све друго што се тиче основне
школе и што има историјску и педагошку вредност. За првог управника био је
постављен Димитрије Путниковић. У музеј су свакодневно стизали бројни експонати,
од појединаца из школа, културних установа из Београда и унутрашњости Србије, али и
из иностранства. Тако је музејска ризница обогаћена новим експонатима који су били
значајан извор за проучавање историје школства других држава Европе.
1898. свечано је отворена прва изложба а 1900. и прва стална поставка која је
представљала избор најзначајнијих музејских експоната. Дешавало се да су сарадници
музеја израђивали наставна средства од прикупљених експоната, и потом их
достављали школама – подршка процесу модернизације.
У оквиру Педагошког музеја формиран је посебан сектор за издавачко-пропагандну
делатност у оквиру кога раде стручњаци различитог профила (педагози, историчари и
сл.). У оквиру поменутог сектора остварују се три значајне активности музеја: 1.
припрема изложби, 2. издавачка делатност и 3. сарадња са образовним установама
(основним и средњим) и истраживачима.
1. поред сталне поставке у Педагошком музеју је од 1969. до 1999. одржано више од 250
тематских изложби (као нпр.Школска учионица у Србији крајем 19. века).
2. издавачка делатност обухвата објављивање годишњака )часописа) и посебних студија
које се односе на историју образовања и педагошке мисли у Србији од средњег до 20.
века.
3. сарадња може обухватити следеће активности: посета ученика музеју у току редовне
наставе, посета ученика који иду на додатну наставу (секцију из историје). Али,
неопходно је претходно обавити припремне радње (упознати ученике са историјом
установе, са организационом структуром музеја, са информативним средствима која је
издао музеј; упознати ученике са збиркама и начином коришћења грађе и библиотечког
фонда који се чува у музеју); упознати ученике са културно-просветном делатношћу
музеја; договарање термина и време трајања посете (два школска часа).
Реализацијом посете музеју могу се остварити следећи васпитно-образовни циљеви:
посета изложбе уз упознавање са историјатом установе; рад у читаоници са грађом, уз
коришћење библиотечког фонда; израда семинарских радова итд.
Посета обезбеђује постизање три циља у васпитно-образовном процесу са ученицима:
1.подизање образовног и сазнајног нивоа ученика; 2. спајање образовног и корисног,
што доводи до продубљивања интересовања ученика за новим сазнањима; 3. развијање
свести код ученика о значају чувања културних добара.