RUŠI SE „KRALJEVSTVO“ HAZARA: Zbignjev Bžežinski

odustao od sna da Amerika zavlada celim svetom!

19. januara 2017. 19:37 · Dodaj komentar

http://www.vestinet.rs/p ogledi /rusi -se-kra ljevstvo-hazara-zbignjev-bzezinski-odustao-od-sna-da-amerika-zavlada-

celim-svetom

Glavni strateg Vašingtona, kome je životni san bio da Amerika zavlada celim svetom, „napušta”
svoj projekat i traži uspostavljanje „miroljubivih odnosa” sa Rusijom i Kinom.
Barem tako piše u članku kojeg je Zbignjev Bžežinski u aprilu napisao za The American Interest, koji je u velikoj meri zanemaren u
medijima.

Majk Vitni tada za Counterpunch piše da tekst Bžežinskog „ukazuje kako moćni krugovi koji donose odluke na globalnom nivou
više ne veruju da Vašington može da zadrži hegemoniju nad Bliskim istokom i Azijom”.

Reakcionarni strateg i moćni član vrha vladajuće „svetske elite”, Zbignjev Bžežinski, čovek koji je regrutovao Osamu bin Ladena u
Avganistanu, bio je glavni zagovornik ove ideje.

<="">
Bžežinski je decenijama zagovarao američku imperijalnu ekspanziju, a plan kako to učiniti izneo je 1997. godine u svojoj knjizi
Velika šahovska tabla.

Raspadom Sovjetskog Saveza ostvario mu se veliki san, ali nije dugo trajao, a stvarnost se za američkog stratega pretvorila u
noćnu moru.

Međutim, Bžežinski se ne predaje i početkom januara za Huffington Post piše kolumnu u kojoj sugeriše kako je za očuvanje
globalne vlasti najbolje uspostaviti „trojni pakt” između SAD, Rusije i Kine.

Sam naziv „trojni pakt” u svetlu poznate istorijske analogije zvuči impresivno iako ga u izvornom tekstu Bžežinski naziva
„trilateralnim savezom“. Naime, prevod prve rečenice glasi: „Idealan geopolitički odgovor na krizu globalne vlasti je trilateralna veza
između SAD, Kine i Rusije”.

1
Ranije je Bžežinski priznao kako „SAD moraju da preuzmu inicijativu radi usklađivanja arhitekture globalne vlasti, jer se završava
era američke globalne dominacije”.

„Bolje je iskoristiti preostali deo američke moći na drugi način, i to učiniti mirno”, rekao je Bžežinski, govoreći o preraspodeli
globalne moći u nastajanju, ukazujući na nasilno političko buđenje na Bliskom istoku.

„SAD su još uvek politički i ekonomski subjekt i vojno najjača zemlja na svijetu”, ali, „s obzirom na kompleksne geopolitičke
promene u regionalnoj ravnoteži, SAD više nisu globalna imperijalna sila”, istakao je Bžežinski u vreme kada su svi predviđali da će
u Belu kuću kao predsednica ući Hilari Klinton.

Međutim, sada u članku on ne pominje reč „savez”, još manje „zajednicu”, što bi pretpostavljalo savez ravnopravnih država i u
nešto izmenjenom obliku, ali samo terminološki, vraća se staroj strategiji.

U prevodu teksta na druge jezike koristio se upravo ovom terminologijom, čime je čitaoce terminom „savez”, trebalo zavarati da je
ostareli strateg američke globalne hegemonije odustao od svojih ideja i prihvatio realnost trenutne globalne arhitekture.

Naravno da se radi o prevari kako Zbignjeva Bžežinskog tako i onih koji su hteli da uvere javnost da je odustao od izvorne ideje
iznesene u knjizi Velika šahovska tabla.

POKVARENA PONUDA

Zašto? Iz teksta je jasno da u „trilateralnom savezu” Bžežinski ne vidi sistem „formalnih odnosa” sa tačno utvrđenim obavezama
jednakim za sve tri strane, nego nekakav neformalizovani odnos sa selektivnim pristupom konkretnim pitanjima, ali i tajnom
saradnjom, što je nužno zbog američkog prisustva na prostoru Evroazije, što je oduvek bila opsesija američkog stratega.

Posebno je važno da se u članku daju prilično nejasna tumačenja oko uslova Rusiji za učestvovanje u toj njegovoj „trojnoj saradnji”,
nego se govori o „potrebi za boljim odnosima Rusije i Kine sa SAD”.

Bžežinski Rusiji „nudi” da se jednako udalji od Kine i SAD kako bi odnosi u hipotetičkom savezu bili poput jednakostraničnog
trougla. Međutim, nedavno je u intervjuu od 23. decembra takođe za Huffington Post Bžežinski tvrdio da „Rusija zapravo i nije igrač
svetske kategorije” i „nije američki konkurent, sve do trenutka kad bude imala nešto da ponudi zajedno sa Kinom”.

Očito je da za Bžežinskog problem nije toliko povezan sa samom Rusijom, koliko s Rusijom i Kinom, što bi se odrazilo na odnose
sa SAD. Bžežinski u članku to i ne skriva.

„SAD bi trebalo da budu svesne ozbiljnih opasnosti od ulaska u strateško savezništvo Kine i Rusije, u koje ih delimično može
gurnuti unutrašnja politička i ideološka inercija, a delom i loše koncipirana spoljna politika SAD.

Za SAD ništa ne može biti opasnije od bliskog saveza ove dve sile”, piše američki strateg. Bžežinski ističe da su preterano bliske
vojne veze Kine sa Rusijom pune opasnosti zbog njihovog zajedničkog suprotstavljanja SAD.

U intervjuu za Huffington Post on tvrdi da američki globalni uticaj zavisi od saradnje sa Kinom i da je u američkom interesu da
blisko sarađuje sa Kinezima, „jer će onda i Rusi silom slediti kineski primer“.

Bžežinski uvodi neke nove elemente u svoju evroazijsku geopolitiku. Naime, ako Kinezi ustanu protiv Amerike, oni će izgubiti. Ali
ako SAD od sebe odgurne Kinu, onda će Amerika biti gubitnik. Bžežinski navodi faktore koji bi, prema njegovom mišljenju, trebalo
da prisile Rusiju da se odmakne od Kine i da Kremlj napusti politiku „okretanja prema istoku”, najavljenu 2014.

U tom smislu, Bžežinski piše: „Kina ostvaruje strateški prodor u Centralnojn Aziji kako bi dobila neposredan trgovinski pristup
Evropi, što je već dovelo do značajnog slabljenja ekonomske dominacije Rusije u istočnom delu bivšeg Sovjetskog Saveza.

Ambiciozna kineska inicijativa Jedan pojas – jedan put je jedan od načina da se u nezgodan položaj stavi Moskva, koja sad
pokušava da uspori planirano uspostavljanje trgovačkih puteva od Kine do Evrope.

Ruski istočni Sibir i Daleki istok u procesu oporavka geopolitičke rastuće azijske sile mogu biti dugoročni strateški cilj Kine. Kina i
Rusija imaju istorijske nesuglasice, koje ih prisiljavaju da budu sumnjičavi jedni prema drugima i međusobnim namerama. Stoga
rusko-kinesko zbližavanje ne može imati čvrste temelje i razilaženje Rusije i Kine je neizbežno.”

Naravno, reči Bžežinskog su ono što bi u Vašingtonu hteli da bude, ali je realnost potpuno drugačija. No ostanimo pri fantazijama
trenutno frustriranog gubitnika, kojem se ne može poreći velika strateška pobjeda u Hladnom ratu.

2
Pokušajmo odrediti kako Bžežinski vidi uslove za svakog od člana globalnog trougla i „trilateralnog saveza”.

USLOVI ZA RUSIJU

Za Rusiju Bžežinski veruje da će „biti više usmerena na Evropu”. Pod tim očito misli na približavanje evropskih i NATO zemalja
Istočnom partnerstvu EU, koji čine Ukrajina, Belorusija, Moldavija i Gruzija, gde Rusija nema nikakvog uticaja.

U međuvremenu su sve postsovjetske republike od formalne samostalnosti uspostavile punu državnost.

Prema Bžežinskom, one sada „odbijaju da učestvuju u bilo kakvim strukturama koje liče na propali Sovjetski Savez“. „Težnja za
razvojem nacionalne državnosti je podelila čak i slovenske republike koje pripadaju Ruskoj pravoslavnoj crkvi, kao što su Ukrajina i
Belorusija.

Obe su postale suverene države, sa sopstvenim zastavama, oružanim snagama i razvijaju bliže veze sa Evropom.

Očito je da bi Rusija na putu u „trilateralni savez” trebalo da odustane od pokušaja da ih ponovno uključi u postsovjetski prostor
Evroazijske ekonomske unije”, piše Bžežinski.

U određenom smislu je u pravu. Ukrajina i Belorusija, koje posebno pominje, a zanemaruje Gruziju i Moldaviju, imaju svoje zastave,
himne i oružane snage.

O zastavama, eodoljublju i zakasnjelom buđenju nacionalnog romantizma u tim zemljama bi se moglo raspravljati, dok su oružane
snage, bar one ukrajinske, svu svoju efikasnost pokazale kad su poražene od lokalnih milicija Donbasa.

Vojska Belorusije bi se bez ruske pomoći urušila kao kula od karata, kao i njihova ekonomnija. Moldavija i Gruzija, njihova
državnost i oružane snage nisu vredne pomena, čak ni za Bžežinskog. Ali sve to američkom strategu ne smeta da čitaocima
Huffington Post-a servira ovakvu glupost.

Prema Bžežinskom, u „trilateralnom savezu” bi Kina i SAD trebalo da grade bolje i složenije odnose, čime će neminovno usporiti
dalekosežne ambicije Rusije.

„Rusija će moći da ostvari svoje težnje samo ako se oslobodi iluzije o postizanju izvrsnosti širom kontinenta i želje da postane
vodeći igrač u celoj Evropi”, piše Bžežinski, što je otprilike u skladu sa idejama iznesenim u Velikoj šahovskoj tabli, posle koje su u
Rusiji shvatili da im nije dodeljena uloga ravnopravne svetske sile, nego benzinske pumpe Zapada sa ograničenim područjem
uticaja na Arktiku i iza Urala.

Kako je ovaj plan propao, ne treba posebno podsećati.

3
USLOVI ZA KINU

„Kina ima vremena za razmišljanje o tome može li sevi da priušti da izbegne odgovornost za ono što se događa u susednim
zemljama, ali pre svega mora da ojača spoljnu politiku duž svojih granica”, tvrdi Bžežinski. Kini kratkoročno nudi saradnju sa
Rusijom i SAD o bezbednosnim pitanjima na Bliskom istoku, što je region za koji Peking nikad nije pokazao posebno zanimanje
osim u kontekstu sirijske krize i nekoliko hiljada kineskih državljana koji ratuju u redovima Al Nusra Fronta i Islamske države.

Šta, dakle, Bžežinski nudi Kini? Isto kao da Eskimima nudi frižidere ili beduinskim plemenima u Sahari pesak.

Međutim, prema njegovom mišljenju, Kina ne sme da dira u američke protektorate – Japan i Južnu Koreju. Kao bezbednosni
problem u regionu ukazuje na Severnu Koreju, što je problem koji će tražiti posebnu bezbednosnu saradnju između SAD i Kine,
kao i između SAD i Rusije. „Kina u interesu bezbednosti mora da transformiše Severnu Koreju”, kaže Bžežinski, ali ne objašnjava u
šta bi se to Sjeverna Koreja trebala „transformisati”.

„Dugoročno, u narednih nekoliko decenija sadašnje teritorijalno ustrojstvo na severoistoku Azije u geopolitičkom smislu može da
postane nestabilano, s vremena na vreme čak i eksplozivno. U završnici to može da ubrza početak dugog kritičnog razdoblja na
ogromnom evroazijskom kontinentu “, piše Bžežinski.

Potom se od agresivnih namera u članku ograđuje uobičajenim frazama: „Očito je da će SAD biti samo daleki posmatrač iako bi to
moglo biti pametno za proširenje bilateralnih odnosa s Japanom i Južnom Korejom.”

Dakle, dugoročno, za nekoliko decenija, poziva Kinu na aneksiju ruskog istočnog Sibira i Dalekog istoka, a SAD će garantovati da
će u tom procesu biti „daleki posmatrač”, te da će Vašington ostati zainteresovan samo za kontrolu Japana i Južne Koreje. O
Tajvanu Bžežinski nije napisao ni retka.

4
USLOVI ZA SAD

Bžežinski predlaže da se SAD u Evroaziji prema Kini ne smeju ponašati kao neprijatelj, te da ne treba „davati jasnu podršku Indiji
kao glavnom američkom savezniku u Aziji”.

Naravno, Amerikanci će i dalje „ostati prisutni na pacifičkim ostrvima”. Biće spremni da brane Japan i Južnu Koreju, ali u tom smislu
Bžežinski opet ne spominje Tajvan.

Međutim, dvosmislenost sintagme „pacifička ostrva” bi se mogla protumačiti i kao američke bezbednosne garancije Tajvanu i
mogućnost „susreta” sa Kinom i na tom „ostrvu”.

Na drugom kraju Evroazije, prema Bžežinskom, SAD bi trebalo da „potvrde spremnost za odbranu Zapadne i Centralne Evrope”.
Očito je da želi reći da SAD neće ulaziti u rat sa Rusijom zbog Istočne Evrope, koja se dalje u članku pominje u odnosu na Baltik.

U slučaju ruske invazije na Letoniju i Estoniju, Bžežinski Moskvi obećava da SAD neće ući u rat, ali će uvesti pomorsku blokadu i
zatvoriti pristup luci Sankt Peterburgu na Baltičkom moru i Novorosijsku na Crnom. „Snažna reakcija SAD će ozbiljno ograničiti
ruske mogućnosti da se uključi u međunarodnu trgovinu i daće nam potrebno vreme da ustrojimo ozbiljniji zapadnoevropski
američki vojni kontingent u Centralnoj Evropi”, piše Bžežinski.

On smatra da, ako Rusija uđe u vojni sukob u Istočnoj Evropi, odnosno sa baltičkim zemljama, neće dobiti podršku Kine, tako da će
Moskva birati između ekonomske izolacije i povlačenja trupa.

Dakle, u svom konceptu Bžežinski predlaže „trilateralnu saradnju”, kojom će pokušati da obuzda Rusiju, koja narušava uticaj SAD i
njihovih saveznika na postsovjetskom prostoru ili teritoriju „istorijske Rusije”, ako govorimo o ukrajinskoj krizi. Bžežinski priznaje da
su SAD trenutno više zauzete odbranom zbog „političkog buđenja Evroazije”. On priznaje da Amerika vodi dvosmislenu politiku
prema Kini, koja nema ukupni strateški plan.

Verovatno se Bžežinski člankom punim nejasnoća i otvorenih pitanja putem obratio američkoj publici, a Trampa upozorio na
nerazborite korake u odnosima s Kinom. Bžežinski je, uz Kisindžera, među najvažnijim američkim stratezima Hladnog rata.

Kisindžer i Bžežinski su, na štetu Sovjetskog Saveza, uspeli da uspostave i održnj „bilateralne odnose” između SAD i Kine.
Naravno, Vašington je od ovog posla imao velike koristi, ne samo zbog propasti Sovjetskog Saveza nego i zbog trgovinske i
ekonomske saradnje s Kinom.

Jasno je da je Bžežinski u poznim godinama, ali i da još uvek nije odustao od svojih ideja. Međutim, upravo je američka politika
Kinu inercijom pretvorila u prvu „fabriku u svetu“, a posledica je bila da je Peking došao do zapadne tehnologije i onda postao
samostalna velesila i centar svetskog razvoja.

5
Bžežinski u takvom scenariju više ne zna šta da ponudi i vrlo je verovatno da će Kina i Rusija dovesti SAD u situaciju da će morati
da igraju šah na dve zasebne, ali nerazdvojnim nitima povezane ploče.

Tramp je, kako se čini, uvideo opasnost po globalno vođstvo SAD i njihovu ekonomiju, i zato iz igre pokušava da ukloni barem
Rusiju.

Odgovor ruskih stručnjaka na tekst američkog „kolege” je bio da Rusija ima svoj novi vrlo dobro razrađen geopolitički koncept
„usklađivanja umesto konfrontacije”, a članak kojeg je objavio Huffington Post komentarišu kao „gluposti oronulog međunarodnog
provokatora, koji Rusiji ne nudi ništa više od onog što joj je bilo suđeno u Velikoj šahovskoj tabli Evroazije“.

(N. Babić / Logično)