[Type the abstract of the document

here. The abstract is typically a

short summary of the contents of
the document. Type the abstract of
the document here. The abstract is
typically a short summary of the
contents of the document.]

Економија
пропасти
И Нови Светски Поредак

Dj Trale
Како је настала економска криза

Економија Краљевине Југославије (Србије) током

окупације
Један од важних економских показатеља говори да је економија Србије под
окупацијом износила 80 процената од нивоа пред рат. Има аналитичара који
тврде да је тренутна економија (2014-та година) тек 12,5 процената од пуно
пута спомињане и референтне 1989-те године.

Треба напоменути да је током 1943-ће године, избегличка Влада у Лондону

одштампала динаре који су требали да замене Недићеве Динаре, НДХ куне,
Италијанске Лире у зонама под Италијанском окупацијом, рајхсмарке и остале
затечене валуте. Укупна количина одштампаног новца је номинално износила
10 милијарди динара. Када су савезници подржали Тита а Краља „пустили низ
воду“ новац је комисијски уништен а тек понеки примерци новчаница су
сачувани и имају одређену нумизматичку вредност и поред тога што никада
нису ушли у употребу.

Ревалоризовано, данас би тај износ требао вредети између 135 до 140

милијарди Евра. Како је на Србију одпадало 40%, данас би у оптицају требали
имати 54 до 56 милијарди Евра у локалној валути што наравно није случај.

Новчани токови данас

Новца у Србији има тек 270 милијарди динара што износи око 2,5 милијарди
евра. Просто речено немамо довољно ночаница да се разменимо између
себе. Пластично описано као када би кафић имао само 5 шољица за кафу и
ако се појави шести гост он би или чекао на ред, или би одустао или би
кафеџија пожуривао госта у фазону „Ајде сручи то у грло и пали, видиш да
имам нове муштерије...“. Тако индустрија и поред довољних количина роба и
услуга има отежан пласман јер нема довољно новца.

Недостатак новца који би требао да буде емитован од стране Централне

банке надомешћује се зеленашким кредитима које приватне банке емитују
мимо закона – кликом на тастатури. Вама упишу бројке на рачун и задуже Вас
а ви морате да уложите рад, време или нешто конкретно продате да би им
вратили конкретан новац. На све ово Народна Банка мудро ћути уместо да
одузима дозволу за рад. Тек да се зна да банке у Србији (први квартал 2014-те
г.) потражују око 6,1 милијарду евра иако новца има око 2,5 милијарди.
То затезање са новцем су популарно назвали Рестриктивна монетарна
политика а то не значи ништра друго до: „Боље да нико ништа не ради да не
изгубимо контролу, него да се неко обогати...“ Па ваљда неко благостање и
треба да постоји као резултат рада.

Пропаст индустрије Србије у СФРЈ

Најразвијенији регион у Краљавини Југославији је била Србија. 77% тадашње
текстилне индистрије у периоду од 1918 до 1941 је било базирано у данашњој
Србији. 1955 65% текстилне индустрије у СФР Југославији базирано у
Словенији. Како су само успели тако брзо да развију ту индистрију? 1904 први
ауто склопљен у целој Југоисточној Европи је био у Крагујевцу, инвестиције су
досле од Америчког Форда. Србија увелико производи аута 1904 у Крагујевцу
док наси ‘сусједи’ још за ауто нису ни чули. 1939 Шевролет улазе у
Крагујавачку фабрику аутомобила и ту у сред Шумадије прави своје моделе за
целу Европу, запошљавајући 12,000 радника, а број Словенаца и Загораца од
тих 12,000 се не зна тачно. СРПСКА авио индустрија убедљиво најјача у целој
Југоисточној Европи и ту грану српске привреде су успели да униште Тито и
Кардељ. Први летови су виђени на Балкану опет у Краљевини Србији. 1911
Срби производе први модел ратног авиона ОЛУЈ кога су имали прилике да
виде наси ‘сусједи’а и да осете на својој кожи приликом доласка у Србију у
аустроугарским униформама 1914.

Од ових српксих фабрика комунисти Тито и Кардељ су све успели да униште а

оно што нису уништили преселили у друге крајеве као на пример цела
фабрика авиона ИКАРУС премештена од Тита и партије „У ИМЕ НАРОДА“ у
Мостар.

Са произвођачима какви су били "Змај", "Икарус", "Утва", "Рогожарски",

Фабрика аеропланских мотора у Раковици и слично предузеће Влајковића и
компаније, затим "Телеоптик", "Микрон" и "Нестор", београдски басен
ваздухопловне индустрије и пратеће производње истицао се високим
технолошким нивоом, релативно комплетним програмом, сарадњом са
најистакнутијим европским и светским произвођачима и добрим
стручњацима.

Додају ли се томе Државна фабрика авиона у Краљеву, производња свећица у

Смедеревској Паланци, Фабрика летачке опреме и падобрана у Инђији и
мањи погон у Сремској Митровици, може се слободно рећи да је Србија у
Краљевини имала једну од најјачу авио индустрију, пре осамдесетак година
представљале светске технолошке врхове, без знакова да ће убудуће изгубити
такав значај.

Доласком Тита и комуниста у Србију десило се посве обратно. Тај велики

замах је пресечен 1945 сеобом производног програма "Икаруса" ван Србије.
Одлазак високостручних радника је ублажен стварањем Ваздухопловног
института у Београду, ранија производња је замењена тек делимично
програмом изградње "Прве петолетке" у Трстенику, док је "Утва" третирана
као произвођач нижег реда и углавном је заостајала. Амбиције везане за "21.
мај" у међувремену су такође пренете на произвођача ван Србије.
Једноставно речено успели су да коначно унисте чувену српску авио
индустрију.

А и први светски ваздушни ноћни лет је ишаона релацији Париз-Цариград. Тај

авион је слетео на панчевачки аеродром, који данс уопште и не постоји нити
већина аеродрома што смо имали у Краљевини.

Исцрпну студију о пресељењу индустрије Србије од 1948 до 1953 године, коју

је за потребе српске владе урадио београдски Економски институт, упућује на
закључак да је привреда Србије у том пероду ’48 до ’53 изгубила 42% своје
индустрије која је имала за време Краљевине Југославије у друге крајеве
СФРЈ-а, док са друге стране ни једна једина фабрика из тих крајева (Словенија,
Хрватска, Босна, Македонија) није дошла у Србију.

Ако се само процита известај Словенца Андрије Хебранга ( Кардељов човек) ,

тада председника Савезне планске комисије, да се индустрија Србије између
два рата најбрже развијала и да је тај регион био економски најразвијенији у
Краљевини Југославији, зато тај исти регион (Србија) у започетом планском
периоду, треба да има најспорији раст од свих осталих република. Политика
споријег привредног развоја Србије уследила је само месец дана после иступа
Благоја Нешковића у којем је критиковао и реалност откупа, тврдећи да то
није план Србије, јер је донет без учешћа српских чланова КПЈ-а.

Било како било, национални доходак, индустријска производња и буџет

Србије 1956 су остали на нивоу 1948 године. Све нове инвестиције у Србији су
биле готово стопиране, док су други крајеви у СФРЈ увелико (као на пример
Словенија) имали екомнски раст до 15 до 20% годишње.

'Пјешачко' оружје а и топови су ти произвођени у Крагујевцу још пре 1853

године. Сигурно Србија није чекала Тита да дође да то производи. Шта год да
је био није био добар за Србију. Словенија и Хрватска није имала никакву
авио а ни ауто индустрију ни 1904 а ни 1911 када је направљен први ратни
авион Олуј у Краљеву. Крагујевачка фабрика оружја је настала 1853,
Крагујевачка фабрика оружија је почела радити као искључиво фабрика
оружја све до 1904 док Амерички Форд није инвестирао и почео изградњу
прво аутомобила затим џипова и онда Шерволет камиона у Србији, уствари
једина фабрика возила у том региону. Ништа из Задра није стигло у Крагујевац
већ је из Крагујевца стигло за Сплит. Застава у Крагујевцу која је педесетих
година од сопственог трошка набавила тада највећу металну пресу целог
Балкана, да би ту исту пресу Тито пар година касније пренео у бродоградњу
Сплит, док сама Застава није добила никакву надокнаду за то? Другим
речима: Застава је учестовала у финансији највеће бродоградње целе
Југославије а да није ништа добила од тога.

До 1949, из Србије је однето тридесетак млинова, неколико крупара, уљара и

шећерана. "Помор млинова" задесио је још у то време Суботицу ("Маргит"),
Бачку Тополу ("Србија"), "Моравицу" из Старих Моравица, "Задари" из истог
места, Чантавир ("Дожа" и "Кирхенмајер"), Кикинду ("Ленхард" и "Доби
Јанош")... Пресељени су највећим делом у Босну и Херцеговину, седам их је
однето у Хрватску, неколико је стигло до Македоније и Црне Горе, а Задружни
млин из Кањиже завршио је чак у Албанији. Из Србобрана је однета
електрична централа у неко место код Крања, а из панчевачке електричне
централе однета су два дизел мотора и гатер у Никшић. Исто су прошле и
централе из Ловћенца и Зрењанина завршиле у Хрватској. Сличне судбине су
били и произвођачи хемијске индустрије. Године 1946. из Суботице је у Осијек
пренета ЦЕЛА ЦЕЛЦИЈАТА до задњег шрафа, фабрика сапуна, следећег лета,
такође из Суботице, у Загреб бива пресељена такође цела фабрика батерија
"Југотипер"...

Српска графичка индустрија је тотално уништена. Поједини уређаји и машине

су однети из шеснаест штампарија, а у целини је дато шест а већина завршила
у Словенији и Хрватској. Једна од њих је чак завршила и у Албанији. Крађа
столећа задесила је такозвану "грану 117". Пресељене су: Фабрика ножева
браће Јанез из Руме, у Сарајево је стигла суботичка Ливница (три стотине
вагона опреме и материјала), кулска фабрика плугова Полиха и Варге,
фабрика сатова из Апатина, а "Југоалат" је из Новог Сада доспео у Требиње.
Већи део машинерије Фабрике вагона из Краљева дата је предузећу "Тито" у
Сарајеву,а машинерија из Фабрика хартије у Чачку пребачена је у железару
"Зеница". 1948-ме из Србије су пренети и неки погони "савезног" значаја. На
пример, млин чекићар из зрењанинског "Луксола" у сарајевски "Лекобиље";
две пресе из београдског Предузећа за дубинска бушења без назнаке
примаоца; велика количина материјала, сврстана у 37 ставки, из железаре у
Смедереву у "Елку" - Загреб; три котла и још три друга уређаја из Фабрике
вунених тканина - Вучје у Белишћу; сва машинерија за производњу цемента
из познате предратне српске Беочинске фабрике за Сплит...

Из Србије су пут Марибора, Крања, Љубљане ишли возови натоварени

опремом за производњу камиона "пионир", уређајима за ваљање жица и
трака, алатних машина. Чак је и осам српских фабрика дало опрему за
зенички "Нови живот", смештен у зеничком затвору, за производњу бицикла и
шиваћих машина. Из земунског "А. Ранковић" пренети су шест пећи и један
кран у мариборски ТАМ, а читава фабрика аутомобилских свећица из
београдске Индустрије прецизне механике отишла је у Индустрију
аутоприбора Брчко.

Шта може да уради обичан човек?

Као прво треба одредити приоритете у трошковима. Свакако треба имати
неки посао а то може бити:

 Државни посао
 Посао код приватника
 Самостална пословна активност

У случају да приходујете само плату, онда ту нема неког маневарског простора

осим смањења трошкова и евентуалног проналажења још неког посла.

Ако се бавите неким бизнисом, јако је важно да раздвојите приватне и

пословне паре. Ту првенствено мислим на једног свог познаника, кафеџију
који покупи паре из кафића и оде и купи прасе за роштиљ. Себи треба
доделити разумну плату а остали новац је власништво фирме и не треба да
служи за приватне трошкове без обзира што је фирма Ваша. Такође килаву
фирму не треба дотирати „из џепа“ ако није у стању да сама себе издржава.
MOLI SE BOGU DRŽI SE NOVCA - PRVI DEO
Piše:
Ivona Živković

Vera u boga kao u najvećeg moćnika koji je stvorio Svet i oblikovao ga ovakvim
kakav danas poznajemo toliko je stara i ukorenjena u našoj svesti da se većina ljudi
nikada nije zapitala zašto je Svemoćni Stvoritelj podelio ljude na mali broj enormno
bogatih, koji imaju ogromnu moć i bogatsvo, i veliku siromašnu većinu koja mora
da radi od danas do sutra kako bi sebe održala u kakvom takvom životu. Imajte na
umu da samo mali procenat ljudi koji danas živi na ovoj planeti ima stalni i
neposredan pristup čistoj vodi, ima krov nad glavom (sklonište) i može da se koliko
toliko školuje, te ima pristup telekomunikacijama i ima višak hrane i materijalnih
dobara. Životni standard u gradovima u Evropi bitno se razlikuje od života u
brojnim selima Indije, Južne Amerike, Kine, Afrike, ali i Srbije, gde ljudi , iako od
istog Boga stvoreni kao ljudi, žive poput životinja boreći se svakoga dana za goli
opstanak.

Ako je bog pravičan, kako nas uče sve crkve, i ako je stvorio Čoveka po sopstvenom
liku da vlada na Zemlji, zašto ga nije učinio svuda istim i zašto svi nisu u mogućnosti
da vladaju, makar sopstvenim životom?

Zanimljiva je i činjenica da ljudi svih religija pojam "Boga" vezuju za Moćnog

Stvoritelja, pri čemu se samo razlikuju interpretacije raznih crkava o tome kako ON
deluje i kako se prema NJEMU valjano treba odnositi. A tu interpretaciju u
svim crkvama daju sveštenici. Tako su oni posebna klasa koja se nalazi kao
posrednik između ljudi i Boga (ili bogova) i prisutni su u svim crkvama.

U nemogućnosti naše neposredne komunikacije sa Velikim Stvoriteljem (jer valjda

nismo tome dorasli) tu su oni da nam svojom "učenošću" i "mudrošću" u tome
pomognu i da govore u naše ili u božje ime.

Ali, i pored njihove velike i svesrdne „pomoći“ beda i nesreća sa kojom ogroman
broj ljudi na planeti konstantno živi je i dalje dominantna. I pored ogromnih
tehnoloških dostignuća i ogromnog znanja i fantastične mreže komunikacija i
ogromnog rada koju milijarde ljudi na planeti svakodnevno ulažu – blagodet i rajski
život su rezervisani samo za ekstremno mali broj ljudi tj. vrhovnu elitu.

Gde mi obični ljudi, koji činimo većinu, grešimo?

Da li se nedovoljno molimo bogu ili od boga tražimo nešto što nam on ne može
pružiti? Mnogi ljudi traže sreću, ali šta je sreća do samo lični osećaj da vam nešto
godi? Ono što nekoga čini srećnim, drugome donosi nesreću, reći će vam ovi
duhovni posrednici. Ako od boga tražite da vam podari više novca, isti ti duhovni
medijatori će vam objasniti da materijalne stvari boga ne dotiču, jer bog novac nije
izmislio, već ljudi. Da, reći ćete, ali ovaj svet nekim čudom ipak funkcioniše tako da
ljudi bez novca ne mogu da žive. Čak hiljadama godina ljudska zajednica ipak
počiva na jednom merilu vredenosti - a to je materijalno bogatstvo. Neko ga ima u
izobilju, a neko nema uopšte. A novcem se mogu priuštiti upravo ta materijalna
bogatstva.

OBOŽAVANJE NOVCA KAO RELIGIJA

Naravno, ova filozofija o Бogu i novcu bi mogla da bude beskonačna jer su vešti
duhovnici razradili čitav sistem učenja kojim će vas ubediti da novac ljude ne čini
srećnim, te da je spokojan i miran život u zdravlju i veselju ipak najvažnija stvar u
životu.
Nekada su zato sveštenici morali pred narodom da idu u pohabanoj odeći lišeni
svakog materijalnog bogatstva, pa je tako izmišljen asketski monaški red
sveštenika. Monasi su bili slika i prilika „srećnih ljudi“ samo zato što su bili „u
kontaktu“ sa Бogom. I tako je narod u njih imao poverenje. A Nekome je upravo to
i bilo važno – vera u crkvu i vera u boga. Ali, mi ćemo ovde upravo povezati ova dva
pojma, oba veoma apstraktna- boga i novac.

Na žalost o povezanosti ova dva pojma u školi nas nikada ne uče. A oni se savršeno
vekovima dopunjuju i funkcionišu upravo za dobrobit elite.

Ako ste dobri i poslušni bog (ili kralj kao bog an zemlji) će vas nagraditi, a ako niste
sledi vam paklena kazna. U stvarnosti to funkcioniše ovako: kada imate materijalna
dobra možete sebi priuštiti raj na zemlji, a kada ga nemate vi živite u paklu. Neko
teško radi čitavog života da bi zaradio crkavicu, a nekome novac kao da pada sa
neba. Kao božija nagrada. Dakle, šta uraditi da vam bogatstvo pada sa neba?
Poenta je upravo tu što se NEKO setio da bogatsvo ubire baš tako – sa neba iz
vazduha, a da pri tom od sebe napravi boga stvoritelja čitave ljudske zajednice i
najvećeg bogataša na zemlji. I to svoje saznanje je naravno sačuvao kao tajnu i
posvetio bi ovu tajnu samo odabranim svojim naslednicima i zakletoj braći po krvi i
po sablji i što je najvažniji po gramzivosti i lopovluku.

Da formulišemo jasno: svet u kome mi danas živimo je svet u kome vlada novac (i
kao kult i kao sušta potreba) i taj svet su stvorili po svom interesu u svom
gramzivom duhu ti dosteljivi „bogovi na zemlji“, a koji zapravo potiču od najvećih
prevaranata, iluzionista, kriminalaca, mafijaša, šićardžija, manipulanata i lopova
koji su ovom planetom ikada hodali. Oni su stvorili „božje zakone“ koji danas
vladaju na zemlji (paklenom dužničkom ropstvu za većinu ljudi) i oni upravljaju i
održavaju ovaj svet sa malo bogataša i mnogo zadužene sirotinje.
I taj svet je počeo da se stvara još u drevnom Sumeru kada se kako nas uči istorija“
pojavljuje prva organizovana društvena zajednica koja je imala razvijenu trgovinu,
državnu upravu i višak hrane i druge robe. Ali, ova zajednica je imala još nešto –
manipulatore sa novcem i korupciju.

Kolika je moć prodavaca novca tj. bankara (kako se danas zovu)

i kako oni već hiljadama godina terorišu sve živo na ovoj planeti
tema je knjige „Vavilonski jad“ (Babylonian woe) kanadskog
vojnika, kapetana Dejvida Estla (1916-2008). On je knjigu
napisao tragajući za tim ko je izopačio sve društvene vrednosti
danas.

Podsetimo da ljudi koji rade najmanje ili ne rade uopšte su najbogatiji, da su

neproizvodne tj. uslužne aktivnosti kao gluma, sport, pilotiranje, pevanje i sl.
enormno plaćeni, dok se istinski proizvodnji poslovi kao rudarski, građevinski,
zemljoradnički plaćaju najmanje. Moderna sociologija tako pravi razliku između
proizvodnog i nepoizvodnog rada, kao i društveno korisnog i nekorisnog. Ali život
bez stvarnog privređivanja je nemoguć. Na žalost, kod novčanog vrednovanja rada
- sve je okrenuto naopačke: ogroman broj ljudi i dalje radi robovski za bedne
nadnice, dok njihovi poslodavci – kapitalisti ubiru ogromno bogatsvo. I tu se ništa
nije promenilo čak hiljadama godina.

Promenila se samo naša iluzija – što danas mislimo da smo slobodni ljudi, da na
"demokratskim" izborima o nečemu odlučujemo i nismo više robovi bez prava
glasa. A onda smo razočarani kada shvatimo da vlada uopšte ne radi ono što nam
je obećala, već služi istim kapitalistima koje je svojim predizbormim parolama
kritikovala. I onda stižu sledeći kritičari vlasti, i mi glasamo za njih i oni nas opet
varaju i tako u krug... I tako je u svim današnjim demokratskim društvima... Ko tu u
stvari odlučuje, ko zaista ima moć?
Estl to upravo i zaključuje: pravu moć nad našim životima ima jedna mala
nedodirljiva i tajna klasa zaverenika koji već hiljadama godina tako funkcioniše i oni
su potpunom mraku naše svesti, dok im je moć zaista božanska.

Oni kontrolišu svo naše znanje, sve naše škole, naš um, sve medije i jednostavno
kontrolišu čitav socijalni krvotok - a to su razgranati finansijski poslovi čitavog
sveta. Globalizam, a pre toga liberalizam je njihova izmišljotina za pokoravanje svih
ljudi na svetu i kontrolu apsolutno svega od čega naš život zavisi, a to su najzad
hrana i voda i naše zdravlje.

ISTORIJA NE BELEŽI TOKOVE NOVCA

Estl se tako zapitao, proučavajući istorijske udžbenike o drevnim civilizacijama,
zašto se u njima veoma malo ili gotovo nikako ne pominje način kako je
funkcionisala robno-novčana razmena drevnih civilizacija: Sumera, Asirije,
Vavilona, Egipta, i kasnije Grčke i Rima. Oni malobrojni istraživači koji su se bavili
samo istorijom novca i bankarstva i te kako su otkrili, u oskudnim spisima, da su
plemeniti metali bili korišćeni kao novac u robnoj razmeni hiljadama godina pre
Nove ere, ali najpopularniji istrorijski udžbenici su ovo jednostavno izostavljali kao
nebitno.

U popularnoj knjizi na engleskom “Asirija” od Džastroua, Estl primećuje da uopšte

ne postoje reference o novcu.

U Brestedovoj “History of Egypt”, u knjizi od 600 stranica novac je pomenut samo

na dve strane. O iskopavanjima u Mesopоtamiji takođe ima malo podataka o tome
kako je korišćen novac u gradovima-državama.

Značajnije im je bilo da napišu kako su građene kuće, iz čega se jelo, šta se jelo,
kako se oblačilo, kako su ljudi sahranjivani, ali trgovina i finansije su иgnorisane.
Tako učimo istoriju i u školama: znamo za sve moguće ratove, godine njihovog
izbijanja i završetka, ali tokovi novca su nepoznati: ko ga je kovao i izdavao, ko je
držao rudnike srebra, zlata i drugih plemenitih metala, ko ga je prenosio i
distribuirao, ko ga je čuvao, ko pljačkao, ko je određivao njegovu vrednost i
razmeru legure u novcu... Ako s e danas sve vrti oko prodaje novca sa interesom,
da li je i tada bilo toga?

“Ko god kontroliše količinu novca u nekoj zemlji on je apsolutni gazda čitave
industrije i trgovine. I kada shvatimo da je čitav sistem veoma lako kontrolisan, na
ovaj ili onaj način, od strane nekoliko veoma moćnih ljudi sa vrha, neće niko
morati da vam kaža odakle potiču periodi inflacije i depresija”, reči su američkog
predsednika Džejmsa Garfilda, koji je nekoliko nedelja nakon što je ovo javno
izrekao ubijen - 12. jula 1818. Tačno pre dvesta godina. I ništa se od tada nije
promenilo.

Dejvid Estl u pomenutoj knjizi upravo to i tvrdi: oni koji su jednom dobili moć da
određuju količinu i vrednost novca u opticaju, još u vreme drevnog Sumera,
nastavili su to da rade do danas. Misli se na istu klasu ljudi. I to je tajna veština koja
se hiljadama godina prenosi sa generacije na generaciju Prosvetljenih (Iluminata)
sve do danas. I strah od boga, i velelepni hramovi, i crkve i sveštenici i tajna
društva, i religiozni obredi... sve je u funkciji prenošenja ove Svete Tajne Vladanje
na zemlji pomoću korupcije i kontrolom novca.

„Dozvolite mi da izdajem i kontrolišem novac u jednoj državi i neće mi biti

važno ko donosi zakone“, poznata je rečenica bankara Majera Amšela Rotšilda iz
1838.

NOVAC JE SAMO SIMBOL

Ali, podsetimo još jednom šta je tačno novac. Novac je izmišljen kao pomoćno
sredstvo u trampi. Pošto je nošenje velike količine robe u razmeni vremenom
postajalo veoma nepraktično, neko se dostio da izmisli simboličnu zamenu za
vrednost – parče metala na primer, koje bi se kasnije moglo ponovo zameniti za
robu. Zbog svoje postojanosti zlato je dobilo prednost, ali su u početku u drugi
plemeniti metali imali svoju simboličnu vrednost u zavisnosti koji je metal bilo
moguće koristiti. U svakom slučaju izmišljanje ove simbolične zamene za vrednost
u trgovini uvelo je jednu novu vrednost u ljudsku civilizaciju, a to su plemeni
metali.

Da li je na ovim kamenim pločama iz drevnog Sumera zapisan možda nečiji dug?

U vreme drevnog Sumera se tako jedan broj ljudi počeo da bavi obrađivanjem
plemenitih metala, a njihovo ubacivanje u trgovinu su uglavnom za račun kraljeva
obavljali goniči robova i trgovci robljem, koji su bili naoružani i putovali su sa
karavanima distribuirajući robove potrebne za rad. I sasvim je logično da je neko
još tada došao na ideju da novac prikuplja, da ga ubacuje u trgovinu i beleži dug
kada nema robu za zamenu, ali i da menja sastav legure i njegovu težinu ili da
novac drugima pozajmljuje. Prevare sa ovim simbolom za vrednost su
mnogobrojne.

„Od ruševina Lagaša, grada-države u drevnom Sumeru 2400-te godine pre Nove
ere, gde su arheolozi iskopali posed bankara koji je bio mnogo veći od kraljevog pa
nadalje kroz poznate imperije - Egipta, Asirije i drevne Grčke, svaki je okončao u
plamenu zbog mahinacija uvek tajnih međunarodnih finansijera...”, zapisao je Estl.

Grad Lagaš kako je možda nekada izgledao sa raskošnim građevinama.

Ovi manipulatori sa vrednošću novca postali su još tada moćni i vešti prevaranti da
su kraljevi počeli da zavise od njih. Tako Estl otkriva da mnoge istorijske legende o
drevnim kraljevima odudaraju od stvarnosti: “Oni su uglavnom bili glasnogovornici
i vojne sablje polutajnih i tajnih društava koja su kontrolisala materiju novca".

Instrument ovih tajnih društava su postali svi plemeniti metali čije snabdevanje su
kontrolisali kao putujući goniči robova i robovlasnici jer su preko robova
kontrolisali i sve rudnike u koje su gonili na rad svoje robove.
Samo rudarstvo tada nije bilo tako profitabilno, kao trgovina radnom snagom koja
je bila tražena čak i kada su se već uveliko topili metali. Da podsetimo da je ljudska
radna snaga i danas nezamenjiva.

Ono što se danas naziva stranim investicijama je u stvari zamena novca (simbola za
vrednost) za radnu snagu (pravu vrednost) uz jednu perfidnu prevaru – a to je da
pored toga što ste ustupili radnu snagu (na primer Fijatu da sklapa automobile u
Kragujevcu) morate da vratite i investiciju, tj. neku vrednost adekvatnu vrednosti
kredita. Ovakve strane investicije su i danas čista bankarska prevara i pljačka i da bi
one mogle da se obavljaju potrebno je kao "demokratsku" vlast u nekoj zemlji
dovesti lakoverne, koruptivne i neuke budale (ovo je suviše blaga reč za to na
kakve sve bankarske trikove nasedaju ovi ljudi). Efekat je da je na primer danas
Srbija totalno opljačkana i to čistom prevarom jednog međunarodnog privatnog
bankarskog kartela koji se zove Evropska banka za obnovu i razvoj.

Čitava ideja stvaranja instutucije koja će samostalno određivati vrednost

plemenitih metala po težini i koji će biti odrednica plaćanja u razmeni dobara, u
domaćoj i međunarodnoj razmeni dobara, odrađena je jednom fantastičnom
zavareničkom igrom, jer su kreatori ove ideje očigledno odmah shvatili kako se
ovom institucijom može manipulisati. Kao kad bi ste pronašli alhemijsku formulu za
zlato. Tako je božanska moć praktično data onom ko bi dobio isključivu mogućnost
da emituje novac , daje mu vrednost, distribuira ga (kome hoće i koliko hoće) i
praktično kontroliše čitav robnonovčani biznis. A da pri tom ništa ne proizvodi, već
se samo ugrađuje u tuđi rad i tuđu razmenu. I to je suština današnjeg bankarstva,
najveće organizovane i ozakonjene pljačke koja se sistematski odvija već hiljadama
godina.

Izdvojili su se tako još u drevnim civilizacijama čuvari novca i trgovci posebne vrste
nazvani – menjači novca. Oni su vršili zamenu novca u međunarodnoj trgovini
usklađijući težinu i sastav legure po zvanično usvojenom i
proklamovanom standardu, a zapravo su težili da to krišom menjaju.

Tako se još u Sumeru bogatim čovekom smatrao onaj ko je imao kod sebe veliku
količinu tih srebrnih jedinica (novčića) koje su korišćene u trgovini, ali i onaj ko je
mogao da kontroliše prikupljanje i skladištenje svih plemenitih metala.

HRAMOVI KAO KNJIGOVODSTVENI CENTRI

“Na žalost obični ljudi nikada nisu postavili pitanje o razlogu postojanja velelepnih
hramova osim kao mesta gde je volja bogova sprovođena preko njegovih sluga -
sveštenika", piše Estl. A da su direktno povezali novac i božiju volju videli bi da
je “linija komunikacije od boga ka ljudima išla preko sveštenika i kraljeva (božijih
sinova kako su sebe nazivali) upravo zato što je morala da bude presečena i krišom
zamenjena njihovim sopstvenim isprepletanim ciljevima i interesima...”

"Sankcije od boga na nebu kao odlučujuća sila iza onoga što je označavano kao
pravična razmena dobara, bilo je zamenjeno voljom onih klasa koje su vremenom
počele da kontroliu ‚'božije darove' tako što su distribuirali novac i određivali
trgovačke puteve i razvoj ili propast drevnih civilizacija..."

Tako su njihovi glavni dileri postali goniči robova, naoružani čuvari karavana, a
zapravo kriminalci i društveni marginalci. Ko god nije imao znanje i veštinu da
nešto proizvede, priklanjao se templarima (čuvarima hramova) nudeći svoje
kriminalne i prevarantske usluge.

"Tako je religija sa svojim obredima u stvari oduvek bila instrument 'pročišćenja'

za međunarodne trgovce koji su se bavili pored prodaje robova i kreacijom novca.
A zapravo su bili kriminalci", primećuje Estl.

Isklesane recke na pločama ili zidovima hrama govorile su možda o veličini duga i
kreditonoj zaduženosti kao i o prispeću kamate sa određenim datumom. I svaki put
kada bi krenuo neki karavan natovaren zlatom počinjalo je da teče bankarsko
odbrojavanje duga. Onaj ko bi pljačkom doneo zlato u hram kod templara, bio bi
nagrađen procentom i postajao bi deo velikog kriminalnog bratstva koje je ovo
blago čuvalo.

Umetnička vizija drevnih hramova iz Ura. Desno kraljevska porodica prati narod
koji hrli u hram da se pomoli bogu Meseca i za to možda dobije neki "božji dar" u
zlatu ili srebru.
GONIČI ROBOVA, KRIMINALCI I ČUVARI HRAMA POSTAJU BROKERI
ZLATA
Neka “braća” su tako bila vešti kriminalci i nasilnici, a neka vešte račundžije i
politički savetnici kraljeva koji su samo uz njihovu pomoć mogli da prikupljaju zlato
i druge dragocenosti i da narod koriste kao robove isisavajući im radnu energiju i
darujući ih novčićima. Tako su karavandžije i kriminalci dobilli ulogu brokera zlata i
drugih plemenitih metala koji je bio korišćen u razmeni dobara i vremenom su
počeli da određuju količinu zlata srebra ili bakra u novčanim legurama. I to je
začetak bankarstva. Kraljevi (sinovi božiji na zemlji) koji su ovim kriminalcima
(čuvarima hrama ili templarima) dozvilili da rade akaunting odnosno da određuju
količinu i težinu zlata i srebra u novcu brzo su postali njihove sluge.

I to se upravo i dogodilo još u drevnom Sumeru i Akadu kada su ovi templari zbog
mogućnosti da pristupe u hram postali privilegovana klasa. Oni se na isklesanim
slikama u hramu prikazuju kao ljudi divovske veličine, u odnosu na običan
narod. Propadanjem Sumera oni su svoje tajno znanje o tome kako se perfidno
novcem može manipulisati verovatno prenosili preko tajnih rituala prosvetljenima i
biznis je prenet dalje u Vavilon, pa u Egipat i dalje.... I taj biznis iluminiranih traje i
dalje preko današnjih templara, malteških vitezova, masona i drugih tajnih
društava.

Sumerski "bog" kao čuvar hrama?

Ovi stručnjaci za akaunting (računovodstvo) se tako u spisima iz antičke Grčke
gotovo uvek nazivaju strancima, pa ostaje nejasno odakle su oni u stvari stizali.
Veruje se da je škola novčanog marifetluka najviše razrađena u Vavilonu koji je na
kraju i bankrotirao.

Mada su pošasti i nesrećne političke odluke prouzrokovale razaranje antičke Grčke

(koja je takođe bankrotirala) , Estl ubedljivo opisuje ovaj proces u kome su bankari
zgrabili pod svoje svaki grčki grad-državu osim Sparte, unoseći u nju ogromnu
količinu srebrnih novčića koji nije bio vezan za razmenu dobara. I tako su uništili
privredu.

Njihova velika tajna da iz ničega (iz vazduha) stvaraju “vrednost” koju onda
menjaju za stvarne vrednosti koje proizvodi ljudski rad, ostala je praksa koja je
danas veoma legalizovana i veoma rasprostranjena, a to je današnje bankarstvo.

Evo šta je Estl još otkrio u svom istraživanju istorije bankarstva.

U antičkoj Grčkoj oni koji su se bavili bankarskim poslovima nazivani su trapezite i

radili su na tržnicama na sopstvenim tezgama. Pojavili su se još u šestom veku pre
Nove ere i praktično su prodavali NIŠTA. Oni su menjali velike kovanice za manje
novčane jedinice (zato se najčešće zovu razmenjivači novca). Menjali su vavilonske
i persijske šejkele za drahme po kursu koji su sami procenjivali. Dok su postojali
različiti standardi u kovanju srebrnog novca sa različitim legurama postojala je kod
građana i neizvesnost oko vrednosti novca, pa su trgovci bili primorani da se oslone
trapezite i na njihove savete i procene.

Trapezite su savetovali i u vezi sklapanja poslova, ugovora, i naravno, davali su

pozajmice sa "kamatom". Ovo je još jedna grčka reč koja označava prinos ili dobit.
Kamate su bile od 10, 20 pa i 30 posto. Novac su pozajmljivali u malim, ali i u
velikim sumama.

Kao garanciju za pozajmljeni novac uzimali su u zalog raznu robu, ali i zemljišne
posede. Trapezite su bili više ili manje obrazovani robovi u službi svojih gazda -
zlatara ili moćnih trgovaca robovima, koji se u javnosti nisu izlagali jer je posao oko
zamene novca očigledno tražio veštinu uličnog prodavca.

Bogati hramovi u Tebi, Delosu, Efesu služili su kao mesta gde su se skupljale
dragocenosti i nazivani su trapeze. To su praktično bili trezori, koji su imali i svoje
čuvare trezora. Uglavnom su bili pod kontrolom sveštenika.
Kada je u Egiptu u vreme helenskog perioda vladavine stvoreno državno
bankarstvo, trapezite su postale državni službenici. Pored toga trapezite su primale
i novac na čuvanje, pa su tako još tada ustanovljene knjige u kojima je vođen račun
svakog pojedinog klijenta. Čak su vršili i usluge prebacivanja duga sa jednog računa
na drugi samo upisivanjem novčane vrednosti, ukoliko su im oba klijenta
međusobno izvršila neku robno novčanu transakciju. Za tu uslugu su trapezite
uzimale procenat.

Karakteristično za trapezite je da su ih Grci nazivali strancima, a da su prebivalište

imali tamo gde su radili. Odakle su oni dolazili, čije su bili vlasništvo nije poznato,
pa je moguće da su se u Aleksandriji i u Uru nalazile prvobitne bankarske škole gde
se izučavao račun i baratanje sa novcem. Dakle, oni su bili robovi koji su naučeni
bankarskoj veštini i onda samo distribuirani gde terba da rade posao.
KRALJ FEJDON KOVAO NOVAC PO INSTRUKCIJAMA VAVILONSKIH
STRUČNJAKA
Početak kovanja novca u evropskoj Grčkoj vezuje se najčešće za kralja Fejdona iz
Arga, gde je on za savetnike u ovom poslu koristio usluge ovih “stranaca” tj.
bankarskih eksperata koji su živeli u Tiru, Sidonu ili Sardisu, ali i u samom Vavilonu.

U istorijskim spisima se zato nalazi da su oni bili “domaći stranci”. Verovatno je da

su veštinu kovanja novca u evropsku Grčku tada preneli od Liđana iz Male Azije koji
su u tome bili najpoznatiji među antičkim Grcima. Zlatne kovanice Liđana su bile
veoma cenjene.

Novac iz Lidije iz 6 veka p.n.e. sa vavilonskim lavom.

Ovi uvezeni finansijski stručnjaci su tako uticali na Fejdona da je on uvođenje nove
drahme predstavio narodu kao "veliki državni napredak" zbog efikasnijeg načina
trgovine itd. Savetovano je tako građanima da se mora podsticati štednja, a
zapravo su sa ubacivanjem ogromne količine srebrnog novca koji je kovan u Egini i
Argu samo bankari znali kako da izvuku dobit.

Jedna od najvećih grešaka antičkih vladara je tako bila prihvatanje saveta ovih
bankarskih eksperata koji su ih navodili da stvaraju sopstvenu državnu riznicu u
kojoj bi čuvali novac i zlato dok bi robove olako prodavali i trošili radnu snagu.
Mnogi su bili ubeđivani da ako imaju zlato i novac mogu kupiti sve što im treba, pa
su im trgovci iz bankarskih družina u tome pomagali donoseći im robu od drugih.
Tako su praktično još tada ovi bankari počeli s a podrivanjem grčke privrede
ubacujući u nju nepostojeće vrednosti poput novca i uvoznu robu.

Od samog začetka ove vrste bnkarskog posla primenjivane su skoro sve vrste
finansijskih smicalica koje su se mogle izvesti. To je značilo: falsifikovanje novca,
menjanje gravira na novcu bez obzira da li je to bila glinena tablica, zlatan novac ili
srbrni ili bakarni. Lažirali su težinu legure i višestruko izdavali priznanice na isto
deponovano zlato. Gde god se moglo varati, to je razradjivano i primenjivano i
kako Dejvid Estl navodi praktično je osnovna škola rada sa novcem od samog
početka bazirana na prevari.

Krediti i otplaćivanje duga u ratama, kao i izdavanje menica, bankarskih garancija i

sl… bankarske su smicalice koje nastaju nešto kasnije kod Rimljana.

SOLONOVE MONETARNE REFORME

Prividnim ujednačavanjem vrednosti kovanica drahme Solon je u svojim
monetarnim reformama pokušao da odgovori potrebama trgovaca u razmeni robe
iz Asirije, Grčke, Fenikije i Vavilona. Tako je i grčka drahma pretrpela za vreme
njegove vladavine u Atini izmene u sastavu legure. Mina koja se sastojala od 73
drahme proglašena je kao legalno srdedstvo plaćanja u vrednosti od 100 drahmi,
iako po istoričarima nema dokaza da su se u Atini u to vreme uopšte bavili
kovanjem novca.

Tako se tumači da je stvarno značenje ove monetarne reforme bilo uspostavljanje

atinske domaće kovanice uvođenjem kovanice manje težine (srebra) koje je
postala legalna za isplatu dugovanja nastalih za prethodne teže kovanice u Egini i
Argu. Cilj Solona , međutim nije bio da oslobodi dužnike (trgovce) smanjujući
vrednost standardnog novčića, već da oslobodi atinjansku trgovinu od vezanosti
trgovaca prema lokalnom peloponezijskom novčanom standardu koji se nije
prostirao izvan Egejskog mora.

Tako su i Atinjani imali kovanicu u bronzi i njena standardna težina je bila kao kod
Korinćana, Sameanaca i Kirenjana pa su se evropski Grci oslobodili finansijske
hegemonije Vavilona i njihovih ispostava u Lidiji, Egini, Argu. I sprečen je izvoz
robova. Sparta je dugo odolevala ovim bankarima. Kako su Solonove monetarne
reforme vršene pod stručnim nadzorom “domaćih stranaca” i stručnjaka za novac
koji su brinuli samo o količini srebra u novcu, ova reforma je omogućila veliku
seobu zlatnih poluga u Grčku.

Naravno, bankari koji su tačno znali ove standarde imali su na umu isključivo
mogućnost da time manipulišu u svom interesu. Tako su i šejkel i drahma i rimski
dinar kasnije nastojali da kreiraju u istom standardu.

Vladari su na ovaj način postajali sve više zavisnici od količine zlata u svom posedu i
trgovaca zlatom pa su polako potpadali pod njihovu kontrolu .

Umesto da budu vladari sopstvenom narodu i raspolažu živom silom i ljudskom

energijom koja bi im pokretala privredu, oni su robove sve više koristili kao vojnike
za vođenje osvajačkih i pljačkaških ratova u interesu bankara i trgovaca koji su na
taj način širili svoje trgovačke puteve. Upravo to danas radi NATO vojska.

Sistem novčanog zaduživanja vladara se tako širio duž čitavog Mediterana ka

zapadnoj Evropi. Čuvari trezora (templari) kao ljudi od poverenja su se tako našli u
poziciji da prodaju svoje poverenje svakom vlastelinu koji im više plati i koji im da
veći društveni status. Tako su pozicije čuvara trezora (templara) i profesionalnog
vojskovođe (imperatora) postale veoma moćne.

BANKARI SU POSTALI BOGOVI NA ZEMLJI

Veština manipulisanja sa novcem morala je da ide sa teškim obmanjivanjem
gradjana i to je bio zadatak sveštenstva i onoga što su oni propovedali kao religiju.
Običnim ljudima je tako nametan običan život vezan sa dobrom setvom, žetvom i
zabavom, dok se posao prikupljanja i dilovanja zlata i drugih plemenitih metala
skrivao iza svetih rituala u božijim hramovima , prema kojima je običan narod
morao da ima strahopoštovanje. Seljacima u Grčkoj je čak zabranjivano da se
nastane u blizini rudnika zlata čak i kada su bili iscrpljeni i napušteni.
 Ostaci hrama iz Ura.

Samo odabarani i posvećeni u veliku tajnu (smicalicama sa zlatom i novcem) imali

su pristup hramovima. Svi ostali su bili nepozvani i sledila im je “božija kazna”.
Ritualni obredi sa polaganjem zakletve na čuvanje velike tajne postali su način na
koji je ovo sve moćnije kriminalno jezgro širilo svoje bratstvo. Onome ko se ne bi
držao zakletve sledila je smrtna kazna. Mnogi elementi ovog starog vavilonskog
obreda (na primer zavrtanje nogavice) i danas su prisutni prilikom stupanja u
masoneriju.

Sveštenici su ubeđivali narod da prihvati svoje vladare i njima se potčinjava, jer je

narod bez vladara obezglavljen (Bez kralja- ne valja!). Dobri robovi će dočekati
oslobađanje od ropskih muka u raju, a loši će zauvek ostati robovi i završiće i paklu.
Kult boga - svemoćnog gospodara i stvoritelja kao duhovna manipulacija koja se
vekovima održavala je tako postao najveća zaštita vlasteli da može nesmetano da
pljačka. Zato se i danas na američkom dolaru nalazi natpus Annuit Coeptis - što u
slobodnom prevodu znači uz božiju saglasnost.
Tako su i biografije mnogih pljačkaša i kriminalaca koji su radili u interesu ove
medjunarodne kriminalne bankarske bratije prikupljajući za njih zlato i
dragocenosti koje su se mogle čuvati u trezoru dobijali od crkve zvanično krune i
titule, koje im je davalo sveštenstvo na čelu s a njihovim vrhovnim poglavarom
oličenim zvanično u liku pape i na prestolu Vatikana gde se u jednom trenutku
nalazila najeća zlatna riznica na svetu. I oni su postajali kraljevi i carevi i imperatori
kojima je Vatikan darivao krunu.

U SLAVU PLJAČKAŠA I UBICA

Jednog takvog imperatora, Konstantina mi srpski robovi upravo ove godine slavimo
jer je navodno legalizovao hrišćanstvo, famoznim Milanskim ediktom (ukazom). U
stvarnosti, čin razapinjanja Hrista na krst (neka druga predanja kažu da je obešen
na drvo) i stvaranje ovog kulta danas je upravo simbol trijumfa bankara nad onima
koji su se suprostavljali ovim nečasnim poslovima u “božijim hramovima”. Čak i
Biblija lepo opisuje Hristove obračune sa menjačima novca i nastojanje njegovih
pristalica da se oslobode ove lihvarske pošasti.
Razapet Hrist na krstu simbolično predstavlja trijumfalnu pobedu lihvara. Zlato u
vatikanskoj riznici je nаjbolji dokaz za to. Ko kontroliše zlato taj kontroliše
monetarnu politiku. Naravno, oni koji misle da je zlato i svo vatikansko bogatsvo
tamo stiglo "od Boga" i palo sa neba, imaju pravo da u to veruju. Vernici su zato
stado kome stalno treba "pastir" da ih usmerava, jer su sami nesposobni da
rezonuju.

Sveštenici i templari zato i danas vladaju svetom preobučeni u hrišćane tj.

hrišćanske pastire. I to je trik kome je pribegao i imperator, osvajač , ubica i
pljačkaš za račun vatikanskih rizničara - car Konstantin. Tako su plaćeni rimski
imperatori odlučili da svoje osvajanje i pljačku ne vode kao obični kriminalci i
plaćenici već pod “časnim krstom”. I narod je za tu prevaru vekovima znao i nije ih
prihvatao, pa su jeretici morali vekovima da budu satirani i zastrašivani i mentalno
obrađivani katoličkom inkvizicijom.

Ovaj kriminalni obračun sa nevernim stadom doveo je dotle da se i samo

sveštenstvo pod uticajem vizantijskih moćnih bankara i vladara podelilo, pa se
podelila i "hrišćanska" crkva. U suštini razlika je bila samo u crkvenoj doktrini.

To što mi iz istočne ortodoksne crkve u Srbiji danas (2013) slavimo Milanski edikt,
datum kada se vatikanski vuk krvolok preobukao u ovčiju hriščansku odoru (313),
posledica je toga što su interesne karte vlastelina u Evropi ponovo podeljene.
Masonerija koja kontroliše sve medije i izdavaštvo i kulturu u Srbiji nametnula je
proslavu Milanskog edikta i to predstavlja otvoreno ruganje takozvanoj
pravoslavnoj crkvi. Novi Svetski (bankarski) Poredak planira samo jednu crkvu u
koju će sve druge biti inkorporirane. I to će biti satanistička crkva. Naravno,
masoneriju instruiraju jezuiti i to u svim zemljama gde je prisutno pljačkaško
bankarstvo. I sve "hriščanske" crkve danas rade za ove međunarodne prodavce
magle.

Kontrola novčanih tokova (rudnika zlata i srebra i transport novca), kao i kupovina
zemljišnih poseda širom Mediterana i Evrope postala je tako ogorčena borba
"vavilonskih bankara". Jedan deo je poslovao dobro u Vizantiji, a drugi deo je
nastojao koristeći moćnu špansku armadu da preuzme deo zapadnog tržišta i to uz
pomoć varvara, gusara i normanskih kraljeva.

KOLEKCIJA VELIKOG HRIŠĆANINA, SVETOG JANUARIJA

Bankarska i trgovačka vlastela jačala je isključivo na ratovima i razaranjma tako što

su novcem često i falsifikovanim plaćali podobnim vladarima i kriminalcima vojsku,
omogućavajući im onda da zadrže deo plena, dok su trgovci dobijali slobodne
trgovačke puteve i mogućnost da šire svoje robno novčano tržište. I današnji
liberalizam i globalizam samo njima pogoduje. To je tržište bez granica. Mnoge
lokalne vladare su uvodili u rat čudesnim smicalicama, pa je stvorena pri
rimokatoličkoj riznici i posebna jedinica sveštenstva koje je obučavano za
najsloženiju vsrtu prevara, a to su jezuiti. Ovaj sveštenički red je i danas najmoćniji
aparat za stvaranje ratnih konflikta među državama i kontrolišu sve svetske
bezbednosne službe, a njihov najnoviji izum je terorizam i islamski militantni
fundamentalizam. Od poznatih ideoloških izuma tu su još nacizam, komunizam,
kao i cionizam. Sve tzv. političke ideologije smišljaju ovi pastiri, a stada se onda
pokreću u konflikte. Suština ovih manipulacija je obmana, sejanje straha i panike i
pokretanje oružanih intervencija i ratova. Oni pod kontrolom tako drže čitav NATO
vojni savez.

Mi ćemo ti reći, sinko, koga ćeš sledećeg da bombarduješ .

SVETI PETAR SA “ONOGA SVETA” BRANI ZLATNU RIMSKU RIZNICU

Koliko su jezuiti lukavi pokazuje i jedna zanimljiva anegdota. Nakon smrti cara
Konstantina jezuiti su često podsticali nemire u Rimu kako bi u opštem haosu
potpuno prezueli vlast pošto je ogromna količina zlata opljačkanog iz čitavog sveta
čuvana tada u Rimu. Ali, kada su Turci u 8. veku krenuli na Zapad da to zlato vrate
natrag, Rim nije imao ko da brani. A moćnu vojsku je tada imao franački kralj Pipin.
Da bi ga naveili da brani Rim (Sveti grad) jezuiti su Pipinu dostavili pismo koje mu je
navodno uputio preko jezuita lično Sveti Petar (sa onoga sveta) u kome ga moli da
spasi Rim. I lakoveni i bogobojažljivi kralj Pipin, koji je bio fasciniran da ga Sveti
Petar zna po imenu, pokreno je svoju vojsku na "sveti zadatak" i spasao od pljačke
privatnu riznicu rimskih bankara. Rimski menjači novca i prodavci bankarskih
usluga su u to vreme nazivani argentari ili numulari. Reč bankar nastala je tek u
srednejm vekuc u Lombardiji.

ZAŠTO SU NEMANJIČI DOBILI KRUNU OD VATIKANA?

Da se metal na teritoriji današnje Srbije obrađivao hiljadama godina pre Nove ere
bila je dugo skrivana istorija, pa je kovanje novca na ovom prostoru zvanično
prisutno tek od srednjeg veka. Poznato je da su ovde i Mletački trgovci (najveći
finansijski maheri i prevaranti) kovali zlatnike i srebrnjake, ali je verovatno tajna da
im je kralj Milutin pravio lažni novac koji je bio naizgled gotovo istovetan sa
njihovom, ali sa promenjenom legurom od zlata i srebra. Ovaj novac je tako bio
čista prevara. I on se time nije mogao baviti bez njihove saglasnosti jer ne bi bio na
tronu. Za učešće u ovim bankarskim prevarama Nemanjići su i dobili vladarsku
krunu, pa im je data tako na upravljanje oblast na Balkanu preko koje je prolazio
važan transport novca.

Prvi koga su novcem zavrbovali je bio čovek sa imenom Nemanja (bez imovine) od
oca Zavide (navodno vlastelina) , i koga su podboli i finansirali (kao današnje
“Otporaše”) da se dokopa pozicije župana, te se on zarad para i vlasti okrenuo i
protiv sopstvene braće i naroda. Ako je "nomen est omen", ime Zavida puno govori
o njegovom karakteru.

Zvanična titula kralja Milutina (1282-1321) je bila Stefan Uroš po “milosti božijoj “
kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja. Da li ime ili nadimak Uroš ima
neke veze sa vavilonskim gradom Ur? Ali Nemanjići nisu bili samodršci vlasti (jer za
to nisu imali snagu) već plaćenička i pljačkaška vojska za interse medjunarodnih
bankara

Raška je tako bila baza u kojoj su mletački trgovci falsifikovali svoje zlatne kovanice
koje su onda ubacivene dalje u Holandiju i ostalu Evropu koju je trebalo pokoriti.
Kriminal ovih vatikanskih plaćenika i pljačkaša (drevnih tajkuna) shavtio je očito i
Dante jer je kralja Milutina smestio u svoj ep “ Pakao”. Tako je i čitava
srednjevekovna srpska država stvorena na čistoj bankarskoj prevari koja je imala za
cilj da vojno i monetarno podriva snagu Vizantije i njen stabilan i cenjen novac.

Velika graditeljska aktivnost u podizanju utvrdjenja i manastira i “darivanje” novca

crkvi, kako romantizirano opisuju naši istoričari Nemanjiće, u stvari je bila potreba
međunarodnih lihvara da se grade tajne “banke” tj. hramovi u kojima je vođeno
knjigovodstvo i držano zlato i ostala bogstava. Tu je vršena i primopredaja zlata.
Zvanična srpska istorija kaže kako su se u manastirima prepisivale knjige te da su
bili centri pismenosti, ali se nigde ne pominju knjigovodstveni spisi. Pismeni su zato
bili samo oni koji su bili u manastirima pod zakletvom, dok je narod za tu
pismenost vekovima uskraćivan.

Kosovo i Metohija su bili na važnom trgovačkom putu, pa su zato tamo i podizani manastiri (banke) u
kojima je čuvano zlato na putu iz Grčke i Turske za Dubrovnik i Veneciju i Peštu. Tim zlatom su
podmićivani evropski vladari.

Čitava dinastija Nemanjića je radila kao plaćenička vojska bankara i to u zavisnosti

ko im je plaćao tako su i radili tj. pljačkali i ratovali.

RODBINSKE VEZE SA EVROPSKIM DVORJANIMA

Kao što svi sitni mafijaši nastoje da se orode sa glavnim bosom (kumom), kako bi
bili bolje rangirani u mafijaškoj hijerariji, tako su se i kod bankara i njihovih
saradnika u kriminalu stvarale veze bračnim povezivanjem. Posebno su nastojali da
se infiltriraju na dvorove moćnih vlastelina i feudalaca.

Nekadašnji urednik radio Beograda i pisac, pokojni Slobodan Perović, koji je

opisao u svom fiktivnom romanu Nemanjiće kao kabadahije koji su u nekoj krčmi
na putu iz Italije možda pokupili neku krčmaricu i doveli je u Srbiju predstavljajući
je narodu kao rođaku nekakve poznate Anžujske loze, verovatno je više osetio ono
vreme nego mnogi oficijelni istoričari koji sa posebnim divljenjem i
starhopoštovanjem i danas pišu hvalospeve o Jeleni Anžujskoj kao velikoj plemkinji
koja je postala žena Stefana Uroša i majka budućih kraljeva Dragutina i Milutina.

Sirovost, divljaštvo, primitivizam, obračuni među braćom, sinovima i očevima, kao i

koristoljubive ženidbe su upravo karakteristike gramzivosti koju su Nemanjići
ispoljavali čitav niz generacija. Ništa dobro narod Srbije od ove kriminalne dinastije
nije imao. Na žalost mnogi naši istoričari u želji za katedrom i naučnim priznanjima
često prenebregavaju mnoge istorijske činjenice u vezi ove porodice, dajući
romantiziran opis njihove surove vladavine. A bilo bi lepo da neko sve ovo istraži,
baš kako je to uradio i Dejvid Estl.

Istorijska činjenica da je kralj, pa car Dušan bio čuvar riznice (tj. templar) i kamatnik
koji je pozajmljivao novac sa kamatom od pet posto savršeno govori o njegovoj
vladavini. I njemu je dopušteno iz Venecije da kuje novac, što je radio u takozvanim
zlatarijama, u kojima su radili obični zlatari. Da bi ih kontrolisao doneo je u Srbiji i
prvi zakonik (1354) koji kaže i ovo: „Zlatari u župama i na carskim zemljišnim
posedima da se ne nastanjuju, već samo u gradovima koje je car odredio za
kovanje dinara“.

Srebrni dinar cara Dušana prikazuje konjanika (osvajača) okrenutag ka istoku ka Vizantiji.

Dušanov zakonik još kaže da „ako se nastani zlatar u selu umesto u gradu na tlu
carskom, da se to selo raseli, a zlatar spali. Ako zlatar u gradu kuje dinare tajno da
se zlatar spali , a grad da plati globu“. Sama reč dinar (denarijus) označavao je
zlato.
Najveći deo zlatnika prebacivan je onda u Dubrovnik i u Veneciju na čuvanje, tako
da je Srbija bila glavna kovnica novca Mletačke republike. Najvredniji novac
Venecijanskih trgovaca se danas nalazi najverovatnije u riznici u Londonu i u
Švajcarskoj, a zlato se i danas bez mnogo pompe iz Srbije iznosi u London (gde je
danas politički centar ovog međunarodnog bankarskog kartela).

Ubacivanje bezvrednog novca (fiat money) u privredu kako bi se ona uništila danas
se naziva "direktnim stranim investicijama", a jeftino korišćenje robova se naziva
"otvaranje novih radnih mesta". I tu se ništa već hiljadama godina nije promenilo.
Menjaju se samo naše iluzije o svetu u kome živimo, a kojim vladaju kriminalci,
mafijaši i njihovi iluzionisti u svešteničkim odorama i njihovi koрisni idioti po
kojekakvim demokratskim institucijama.

NAĐEŠ ZLATNIKE I DOBIJEŠ BATINE

U Srbiji su i danas žive priče o velikoj količini sakrivenog ili pogubljenog
srednjevekovnog kovanog novca koji se nakon raznih ratova na ovom prostoru
može još naći. Za prikupljanje ovog novca posebno je nakon Drugog svetskog rata
bila zadužena takozvana služba „džavne bezbednosti“ tj. Udba. Ova služba inače
samo nosi takav naziv, ali u suštini štiti interse međunarodne vlastelinske
oligarhije, a ne države kao što većina misli. Za rad sa nađenim zlatnim i srebnim
novčićima širom Srbije bave se i danas posebne policijske snage. Ko god je nešto
našao zakopano u šumi ili pećini , i pokušao da to proda, u policiji je mogao da
dobije i teške batine. Transport zlata preko Srbije u Veneciju je bio najunosniji
posao svih srpskih vladara, dok ga Turci nisu presekli. Možete sada pretpostaviti
koga su i čije interese branili kosovski junaci 1389. Srpskog naroda sigurno nisu.
Zato je istorija Srbije u potpunosti falsifikovana.

Nije poznato ko je i kada smislio izreku: „Neba ’leba bez motike’“, ali je ona
nesumnjivo nastala kod seljaka koji su shvatili da se novac ne može posejati u
zemlju i da iz njega nikada ne može nići pšenica. Samo ljudski rad i zemlja stvaraju
ono što je čoveku neophodno za život. Novac je, videli smo, od samog uvođenja
kao zamene za vrednost u trgovini, počeo da se zloupotrebljava od strane onih koji
su želeli za sebe jedan parazitski život – bez motike i na tuđoj grbači.

Ali, kako je moguće da se prevarantska i pljačkaška veština u igri sa novcem i

zlatom održi hiljadama godina, te da ogroman broj ljudi ni danas uopšte nije
svestan da novac suštinski nema vrednost? Što je još gore novac je danas postao
pravi kult , pa se i ljudi vrednuju isključivo po tome koliko imaju novca, a ne da li
nešto znaju da naprave ili ne. Znanje i veštine su zato odavno proterane iz škole,
a iluzija o znanju se stiče preko parčeta papira koje se naziva školska diploma.
I ovde je vrednovanje običnog papira (diplome) odnelo prevagu nad suštinskim
umećem. Zato i ne čudi da danas ljudi kao omađijani zajme novac od banaka , a za
uzvrat zalažu istinske vrednost- zemlju (koja rađa hranu i donosi vodu) i sopstveni
rad (energiju bez koje nema stvaranja)

Jer da bi ste mogli da prodajete NIŠTA, tj. da NIŠTA zamenite za vrednost, morate
kod kupca stvoriti iluziju da je vaše NIŠTA – vrednost. Tako su bankari postali
najveštiji upravo u stvaranju iluzije da je novac najvažnija stvar na svetu bez koje
nema života.

I život je vremenom počinjao da funkcioniše upravo tako svuda u svetu gde bi

udruženi bankari dobili od vlastelina (cara ili kralja ili parlamenta) ekskluzivno
pravo da izdaju „legalno sredstvo plaćanja“ tj. novac u nekoj državi ili carevini.

RELIGIJE PO MERI BANKARI

Koliko su neka od njihovih iluzionisičkih učenja i danas usađena u glavama stotina
miliona ljudi širom sveta čak hiljadama godina nakon što su smišljena, najbolje
govori i današnje postojanje nekih religija – kao što su hrišćanstvo i judaizam.

Reč „religija“ znači učenje i ono se vekovima obavljalo pripovedanjem raznih

slikovitih priča, jer je običan narod bio uglavnom nepismen. Tako su najbolji
pripovedači bili učitelji, koji su bili i savetnici i lekari i utešitelji.

Podstetimo, ono što više životinjske vrste razlikuje od nižih je upravo veća
sposobnost učenja i pamćenja. Ljudi su u tome najdalje otišli od svih živih bića na
planeti. Dakle, čoveka ne vode kroz život nagoni (kako to definiše lažna jevrejska
Frojdova teorija) već sposobnost da uči, da pamti i iznad svega da veruje u ono
čemu ga roditelji i učitelji nauče.

Hristovi apostoli su bili tako samo jedna od mnogih putujuća učiteljskih družina
koja se bavila i isceljivanjem bolesnih (zvali su se Terapeuti) , a koja je koja je, po
Bibliji, veoma osuđivala prodaju novca smatrajući ovu praksu nemoralnom.

Tako kroz čitavo hrišćansko učenje nailazimo na stalnu moralnu poduku koja
osuđuje otimanje tuđeg, varanje, gramzivost i razmetljivost.

Ali, tu osobinu ljudi da veruju učiteljima i usmenim predanjima – počeli su da

koriste i menjači novca.
Zato je sasvim logično da su, u želji da šire svoj posao sa prodajom i menjanjem
novca, drevni bankari zaključili da im je neophodan što veći broj sopstvenih
“vernika” koji će odbaciti ovu hrišćansku poduku.

Oni će zato preko svojih učitelja kompromitovati hrišćanstvo i hrišćanski moral, a

njegove sledbenike čak označiti kao nižu rasu (spremnu da kopa sa motikom zarad
malo kupusa, kako ih opisuje Talmud). Tako će se u religiji stvorenoj za potrebe
bankara, između ostalog naći poduka da “duše hrišćana dolaze od nečistih duhova,
koji se zovu svinjama”; “da duše hrišćana imaju nečisto božije poreklo”, te da
“njihove duše odlaze pravo u pakao” itd. Ova lihvarska poduka je morala da se
propoveda krišom, i zato je nazvana kabalom (tajnim učenjem). Tako kabalisti kažu
da je “ime Adamovo sastavljeno iz početnih slova reči Adam, David i Mesija”. Pošto
je Adam zgrešio, njegova duša je prešla na Davida, a kada je kasnije i on zgrešio,
njegova duša je prešla na Mesiju. Mesija je tako postao nešto kao zamena za boga,
baš kao što je novac zamena za vrednost.

I ovo kabalističko učenje je tako krenulo da se širi iz Vavilona i Aleksandrije u

antičku Grčku, pa u Rimsku imperiju, Vizantiju i dalje u zapadnu Evropu. Vekovima
je to bilo usmeno predanje sve dok nije konačno zapisano, navodno tek negde u
15. veku, a zbirka zakona o ponašanju, čitava kabalistička filozofija i brojna
praktična uputstva ovog učenja spakovana su u nekoliko knjiških tomova poznatih i
danas kao Vavilonski Talmud (tj. vavilonska pouka) . Suština ovog učenja je da
poziva svoje vernike da batale teške poslove poput kopanja i obrađivanja zemlje i
da se posvete trgovini, i tako će bolje živeti.

Tako su sledbenici Talmuda svoju decu od malih nogu učili da se vešto ugradjuju u
razmenu dobara i novca i da ne osećaju grižu savesti prodajući hrišćanima NIŠTA
, a za uzvrat im uzimajući letinu, imanja, kuće i uopšte njihv rad.

Talmud ih je moralno ohrabrivao i štitio, jer je ljude jednostavno podelio na goje

tj. svinje (kao nižu tupavu rasu) i mudre trgovce novcem i prodavce iluzija. Za
neprihvatanje i nepridržavaje učenjima iz Talmuda, zakletim sledbenicima ove
kabalističke veštine življenja sledila je i smrtna kazna. Tako su sledbenici ovog
učenja počeli da funkcionišu veoma skladno, u stalnom kolektivnom strahu i u
gotovo porodičnoj odanosti kabalisičkoj religijskoj zajednici. Gde god se nalazili u
svetu funkcionisali su kao isto pleme.

Da pojednostavimo: ako su hrišćani bili protiv prodaje novca, Judini sledbenici su

bili za. Postojanje mesta nazvanog Judeja, odakle navodno ova plemena potiču,
nikada nije istorijski dokazano, već je sve samo deo biblijskih priča nastalih iz
usmenih predanja, pa je pismeno sveštenstvo moglo vekovima da dopisuje šta je
htelo. I na ovoj hiljadama godina storoj priči temelji se i danas naše verovanje o
postojanju nekog ovakvog drevnog judejskog naroda koji potiče od Izrailja (u stvari
iz-raja). Naime, hrišćani su predodređeni (po Talmudu) da idu u pakao, a
antihrišćani tj. sledbenici judaizma su predodređeni da budu narod iz raja (Iz-rajel).
Reč "ra" se možda iz aramejskog zadržala u našem jeziku.

Ogroman broj knjiga punih istorijskih falsifikata čini danas pisanu istoriju ove
skladne antihrišćanske religijske zajednice koja je tako počela da se definiše kao –
jevrejski narod najstariji na svetu (!)

Ali i savremeni istoričar iz Tel Aviva, Šlomo Sand, kada je pre nekoliko godina
objavio knjigu “Izmišljanje Jevreja” (The invention of Jews) nedvosmisleno je
zaključio da nikakvog judejskog naroda na prostoru Palestine (Filistine) nije bilo,
baš kao ni judejskog izgannstva u Egipat.

A za “drevne zidine “ džamije Al Aksa u Jerusalimu, koje izgledaju tako sveže ,

domaćini u Izraelu će vam reći da je to zato što su ih potpuno restaurirali 1930- te.
Vi u to, naravno možete da verujete ili ne.

"Restauracija" ili gradnja "drevnih" zidina u Jerusalimu 1930. neposredno pred početak velikog
pogroma Jevreja iz Evrope koji će onda nakon rata tu naći konačno pribežište u novoj državi Izrael , a
koju će, odlučujućim glasom Vatikana, UNpriznati kao "suverenu" državu. "Suverena" je tako što
 egzistira na ogromnim finansijskim i tehnološkim donacijama iz SAD. Njihov današnji šejkel ne vredi
ništa, a zlato je u Vatikanu, Švajcarskoj i Londonu.

Ali, zašto su nam ovi Judeji (vremenom sve više transkribovani kao Jevreji) važni za
ovu priču? Zato što su glavni bankarski poslovi sa novcem i sa zlatom i danas kod
njih. U stvari kod malobrojne elite koja sebe naziva Jevrejima, dok su ostali vojska
za razne finansijske trange-frange, za špijunažu, za terorizam, za kontrolu medija i
kulture. Danas se oni popularno nazivaju Jevrejima i smatraju se narodom, iako su
praktično velika etnička, nacionalna i rasna mešavima, koja koristi više jezika.
Judeji (Židi) su postali Jevreji (u srpskoj transpkripciji sa engleskog jezika), a ovaj
naziv Jew je verovatno nastao kao skraćenica u 16. veku kada su Englezi ove
lihvare počeli vremenom da nazivaju skraćeno - juz , kao osobe koji se bave
(j)usurijom (lihvarenjem). Na engleskom "usury". Zanimljivo je da se na reč “jew”
prvi put nailazi kod Šekspira u Mletačkom trgovcu. Trgovac i “jew” su u to vreme
praktično bili isto - koristoljubivi trgovci. Da bi se neko okarakterisao kao trgovac-
muljator bilo je dovoljno reći: jew.

Mi ćemo ovde ipak koristiti reč Judeji.

Dakle, ako je danas bankarstvo jedna sasvim legalna delatnost, veoma široko
rasprostranjena u čitavom svetu (istinski islam ne prihvata prodaju novca sa
kamatom) svi oni hrišćani koji se ovim poslom bave su u stvari prihvatili judaizam, a
hrišćanska odora u kojoj deluju ovi sledbenci drevnih prodavaca novca samo je
deo velike prevare (zavere) i predstavlja hrišćansku iluziju. Lažni islamisti takođe ne
zaziru od kamate.

Kada bi hrišćanstvo zaista postojalo u Vatikanu, bankarstva ne bi bilo. Mi danas

živimo u vremenu u kome vlada prikriveni (kripto) judaizam i to je
najrasprostranjenija "vera" danas. U stvari judaizam je ideologija sa teško
ukorenjenom dogmom, baš kao i komunizam i cionizam. Tako kada papa ili bilo ko
iz takozvane Ortodoksne istočne crve podigne pred hrišćanske vernike krst sa
razapetim Hristom on svakom (ko je upućen u kabalu) šalje jasnu poruku da je
Hrist obešen i da se novac može koristiti uz božiji blagoslov (annuit coeptis) za
pljačku glupih goja (kojima se on cinično ruga).
Ali, lažno edukovani hrišćani, koji i dalje veruju da je istina ono što se uči u školama
i što propovedaju katolička, ortodoksna, protestantska i druge
hrišćanske crkve, slave ovaj dan raspeća i navodnog Hristovog vaskrsa. I u ovu
priču veruju. Zato Talmud na hrišćane i gleda kao nižu rasu (tupavu) sklonu
idolopoklonstvu. I otvoreno im se ruga. U ovom preoblačenju formalizovanom
Milanskim ediktom kriminalca i pljačkaša cara Konstantina, tj. čistoj prevari, đavo
je postao svako ko se protivio velikom biznisu judejskih trgovaca sa novcem.

Hrišćanski moralisti su tako postajali jeretici. Zato umesto solidarne i skladne

hrišćanske zajednice, mi danas živimo u društvenom sistemu u kome je
čovek čoveku vuk. Nepoštenje i pravara su postali najisplativiji oblik ponašanja. I
Srpska pravoslavna crkva (masonska agentura) tome daje blagoslov.
Vladika SPC-a Irinej (Mirko) Dobrijević je tako već okarakterisan kao Templar koji nosi oko vrata
malteški viteški krst. Medaljon sa bogorodicom je karakteristika katoličkih sveštenika. Dobrijević je
rođen (od nepoznatih roditelja) i savršeno edukovan u SAD i veoma aktivan u tzv. medjunarodnom
nevladinom sektoru za verska pitanja. To versko pitanje je stvaranje unitarne globalne crkve. Njegova
uglađenosti i manirizam su karakteristični za visoko pozicionirane jezuite. Dobrijević je i profesor na
jezuitskom Lojola Univerzitetu u Čikagu. O tome šta on zaista radi u Australiji može se pročitati na
portalu novinar.de

JUDEJSKI TRGOVCI U DREVNOM RIMU IMALI POVLAŠĆEN POLOŽAJ I

PODRIVALI RIMSKU IMPERIJU
Iz istorijskih spisa Judeji (tj. vavilonski i egipatski trgovci) se prvi put sreću u Evropi
nešto pre nastanka hrišćaneke ere, posebno u regionu Grčke. Nisu bili dobro
prihvaćeni u Grčkoj, pa su mnogi Grci govorili o njima kao o “azijatskim
osvajačima”. Ali, oni su izgleda od moćnih vlastelina imali dozvolu za unosne
trgovačke poslove po grčkim polisima pa su se polako bogatili i širili dalje po
Rimskoj imperiji i na užu Evropu.

U knjizi “Behind Comunism” Frenka L. Britona piš

u drevnom Rimu u sve većem broju nakon drugo
zajednice (koja je uvek živela getoizirano po sopst
Korupcija je bila sve prisutnija u aristokratskim krugovima, jer su mnoge
lakoverne i gramzive duše uz pomoć novca ovih trgovaca nastojale da se dočepaju
imperatorske pozicije.

Pod Justinijanom, kaže Jevrejska enciklopedija, “Judeji su potpuno uživali svu

religjsku slobodu, a zauzvrat su ispunjavali sve građanske dužnosti prema državi.
Male kancelarije su često bile otvorene za njih. Samo su njihove sinagoge bile
izuzete iz obavezne dužnosti da na svoj posed prime određen broj vojnika na
smeštaj (kao u privatnoj kasarni) , kako je zakon o raspoređivanju vojnika tada
nalagao ostalima. Dakle, čemu su im služile te kancelarije i sinagoge? Da li za
vođenje računovodstvenih knjiga za novčane trange- frange i kao učiteljski centari
(preko kojih je širena kabala uz ritualne obrede smišljene još u Vavilonu)? U eseju
Barbare Ejho: “MYSTERY, BABYLON THE GREAT-CATHOLIC OR JEWISH”, opisjuje se
da su su gotovo svi religijski rekviziti rimokatoličke crkve u stvari preuzeti iz
sinagoga. Jevrejska kipa i katolička kapica su zato iste.

JUDEJI POTPUNO PREUZIMAJU TRGOVAČKE POSLOVE U EVROPI

Trgovina robljem je bila njihov glavni izvor prihoda pa su i dekreti protiv trgovine
Rimljana sa Judejima bili izdati 335,336,339 i 384 godine.

Rimski filozof Seneka (koji je naivno podržao dolazak Nerona na vlast) napadao je
Rimljane zbog uskraćivanja trgovačklih prava ovim judejskim trgovcima, verovatno
ne znajući razmere zavere i korupcionaške spletke tadašnje političke elite.

U svom delu: "Decline and Fall of the Roman Empire", istoričar Edvard Gibon je u
18. veku pripisao propast Rima (zapravo njegov bankrot) upravo koruptivnom
uticaju judejskih trgovaca. Sam dolazak Nerona na vlast, putem intriga, prodičnih
obračuna i konačno paljenjem Rima (za šta su okrivljeni upravo ovi getoizirani
“domaći stranci”) pokazuje kako se u borbi za tron i državnu kasu nisu birala
sredstva.
I Neronova žena Popea je, po nekim izvorima, bila judejka preobraćena u hrišćanku
(kripo Judejka), a koja je verovatno radila kao dvorska špijunka u službi ovih
moćnih trgovaca.
Kako je Rim propadao judejski trgovci su grozničavo preuzimali sve najunosnije
trgovačke poslove u čitavoj Evropi, nastojeći da se što više orode sa domaćom
aristokratijom.
 ZAKONI ŠETARA U ENGLESKOJ
U jednoj engleskoj pravnoj reviji („The George Town Law Journal“), nalazi se i stari
spis pod nazivom: „Delovanje šetara na engleske zakone – zakoni Jevreja postaju
zakoni za čitavu zemlju“. U njemu se kaže da su „Judeosi svojina normanskih i
anglosaksonskih kraljeva“. Svojina znači da su bili robovi.

Normani (ma ko da su oni bili) doveli su tako veliki broj robova koji su se bavili
isključivo usurijom i naplatom taksi za kraljeve. I narod ih zato nije voleo. Reč
„šetar“ (Englezi čitaju šeter) označava zalog. Po ovim šetar zakonima (zakonima o
zalogu) dozvoljeno je bilo poveriocu da povede parnicu i preuzme “svu robu i
imovinu dužnika” koji nije u stanju da vrati dug. (Ovo neverovatno liči na današnje
privatne sudske izvršitelje).

I to je bio glavni cilj u poslu ovih trgovaca novcem: ne da vrate pozajmljeni novac,
već da se dočepaju pravih vrednosti – robova, zemlje i zlata.
Kako je u to vreme kralj davao svojim vitezovima zemljišne posede (feude) na
korišćenje u zamenu za njihovo služenje u kraljevskoj vojsci, ovi lihvari u početku
nisu mogli kao zalog da uzmu tu zemlju, već bi nesolventnim vitezovima samo
plenili pokretnu imovinu, što je uključivalo i robove. Judeji kao stranci nisu imali
pravo na vlasništvo nad zemljištem. Time Kralj nije bio ugrožen i tolerisao je zato
prisustvo ovih lihvara i njihovih šetarskih zakona u Engleskoj, jer je verovao da mu
koriste , a da ga ne ugrožavaju.

Tako se u Britanskoj enciklopediji može naći podatak o najbogatijem čoveku u

Engleskoj u 13. veku. To je bio izvesni Aron od Linkolna. On je bio bogatiji od
svakog princa i vlastelina.

O njemu se još kaže:“… za njega je postojala neizbežna potreba da usavrši

trgovinu, pošto ga je za to kvalifikovala njegova izuzetna oštroumnost”… “Njegove
finansijske transakcije su se prostirale čitavom zemljom i obuhvatale su poslove sa
najvećom gospodom i crkvenim službenicima…”. “Nakon smrti njegova imovima je
pripala Kruni i moralo je da se osnuje specijalno ministarstvo kako bi se to
sprovelo”. Možete da zamislite koliko je njegovo bogatstvo onda bilo.

Naravno, njegova “neizbežna potreba da se bavi trgovinom" je očito nametnuta

Aronu prihvatanjem judaizma kao vere.

Da li onda možete da zamislite koliko danas novca ima Evropska banka za obnovu i
razvoj, zapravo privatna banka sa Sorošem na čelu koja daje kredite državama u
čitavoj istočnoj Evropi i zadužuje ih? Soroš je izvršni visoki činovnik ove bankarske
ekite.

JEVREJSKA ELITA I ROBOVI

U takozvanom, "mračnom srednjem veku" zapadne Evrope od 500. do 1300 –te
godine praktično sva trgovina , posebno trgovina robljem, bila je u rukama
Judeosa. U poslovnim knjigama Karolinjana nađeni su zapisi gde su reči “trgovac” i
“judej” korišćene kao sinonimi.

Veoma malo nejevreja je uopšte bilo uključeno u trgovinu. U Poljskoj i Mađarskoj

novčići su čak nosili judejske natpise. Njihovo enormno bogatsvo i trgovački
monopol su zato počeli da izazivaju nezadovoljstvo i bunt kod naroda širom
Evrope.
Samo im je Skandinavija dugo odolevala i nije ih puštala da uđu u njihove zemlje.

Tako je 1215. katolička crkva na svom Četvrtom lateranskom veću uvela Judejima
niz trgovačkih restrikcija kako bi smanjila nezadovoljstvo naroda, i naravno, da se
ne bi uočila njihova povezanost. A nakon 13. veka i druge zemlje su krenule da
proganjaju i isteruju judejske sitne lihvare. Englezi su to uradili 1290, a 1306. i
Francuzi. Španci su im zabranili trgovinu 1492.

Edvard Prvi im je u Engleskoj konfiskovao svu imovinu, baš kao i francuski kralj Filip
Lepi, koji im je pokupio svo zlato i novac.

Ali, lukava judejska bogata elita se u to vreme već preobukla u hrišćane orodivši se
sa evropskim vladarskim dinastijama, pa progon sirorinje i uličnih lihvara njih nije
doticao i oni su pušteni niz vodu. Tek kasnije će ponovo biti okupljeni i aktivirani u
Poljskoj i Rusiiji kako bi kao komunisti zbacili ruskog cara Nikolaja i instalirali svoje
poslove u ovoj zlatom bogatoj zemlji. Tu su i danas i pljačkaju Rusiju Putin (agent
KGB-a) im je maska iza koje se sakrivaju.

Iz Venecije su bogati trgovci kao veliki "hrišćani" počeli da ulažu svoje bogatstvo u
umetnost i da zidaju velelepne katedrale uvodeći Evropu u Novo doba renesanse i
ekonomskog procvata.

Ovaj procvat ne bio bio moguć da se protok novca i njegova sve veća upotreba nije
proširila Evropom. A proširila se jer je nakon izbijanje kuge 1348 to 1350. došlo je
do velike oskudice radne snage. To je povećalo cenu rada robova, pa je samim tim i
standard građana porastao. Genocid i rat su uvek dobri kada se ima višak radne
snage i višak robe na tržištu, zar ne? Važno je da protok novca ne stane.

Samo izbijanje kuge (Crne smrti) je u to vreme pripisivano o getoizirnoj judejskoj

populaciji, koja je optuživana da je sipala otrov u hrišćanske bunare. A njihove
izolovane zajednice su preživele kugu jer su živele na uzvišenim mestima izvan
gradova i nisu koristili iste bunare kao Goje. I tada je, kako zapisuje dugo skrivana
istorija, veliki broj ovih judejskih robova pobijen. Naravno, danas se zvanično tvrdi
da je kuga izbila zbog virusa i bakterija, koje su uneli pacovi sa dalekog Istoka, ali
na Istoku kuge nije bilo, a patološki virusi su ipak samo jedna izmišljoina današnjeg
medicinskog establišmenta. Možete li da zamislite i ko od medicine danas najviše
profitira?

U svakom slučaju ako je neko profitiao nakon srednjevekovne kuge, profitirali su

trgovci novcem, jer je sve više feudalaca, kraljava i niže vlastele počelo da prodaje
svoje zemljišne posede uzimajući za njih novac.

SVET PO MERI GLOBALNIH TRGOVACA JE MASOVNA ILUZIJA

Za oslobađanje od novčanog ropstva, koje su čitavom svetu nametnuli bankari kao
„prodavci vazduha“, moramo se prvo osloboditi iluzija. U ove iluzije spadaju
falsifikovana istorija, lažna edukacija i naše veoma izopačeno opažanje sveta u
kome živimo.

Piše: Ivona Živković

Danas je postalo opšte uverenje da je za pokretanje bilo kakve privredne

(stvaralačke) aktivnosti (gradnje puta, kuća, čišćenja kanalizacije, setve ili žetve)
neophodno imati novac. Još gore kada čujete: „imati investitora“. Da li je novac (tj.
investitor) taj koji će uzeti lopatu u ruke, plug i sl. Ili su ti poslovi mogući samo ako
ih obavljaju ljudi sa svojom biološkom energijom?

Naravno, da vam nije potreban novac da bi ste nešto počeli da radite i stvarate.
Potrebna vam je snaga, ideja, energija i povezanost sa drugim ljudima kako bi ste
ova tri faktora pojačali. Naravno, potreban je i materijal, reći ćete. Da, to je sve
materijal iz prirode, iz zemlje (metal, kamen, glina, drvo), ali neki su to zamenili za
novac. I sada ne mogu da to koristite, jer je vlasnik sada postao onaj ko ih je ubedio
da uzmu papir, a ostanu bez materijala za privređivanje. Naravno, oni su stavljeni
u iluziju da će sa novcem lakše doći do kuće, jer će to neko drugi uraditi za njih. Ali
neće. Uradiće to samo prividno.

Srbija je nakon oktobarske revolucije 2000-te koju su podstakli bankari iz Londona,

zato prvo morala da proda cementare. ( Zato je prvo trebalo na vlast dovesti neuke
goje i budale).Tako sada nema cementa dok prvo ne spremimo evre. A bi smo
došli do evra moramo da prodajemo njive, stoku, fabrike, vazdušni prostor (koji
telekomunikacione kompanije znaju kako da nam ponovo prodaju i sl.) Očito,
svako ko je zamenio materijal iz prirode (zemljište, mineralno nalazište, šumu,
vodni izvor itd.) za novac, postao je ovisnik od bankara – onih koji novac kreiraju i
koji mu daju vrednost. I oni su tako postali naši gospodari.

U suštini, ono što pokreće privredu i donosi ljudima dobit je samo organizovana
društvena zajednica, rad i znanje. Novac ne donosi dobit, on je samo iluzija dobiti.
Novčana dobit je lažna slika dobiti, jer njime ne možete ostvariti pravu dobit, osim
ako vam je neko drugi ne ustupi u zamenu za taj novac.

Dakle, velika dobit se stvara samo u dobro organizovanoj društvenoj zajednici i to

radom. Ali, kako onda toj zajednici prodavati –NIŠTA tj. novac. Tako, što se ona
mora prvo mentalno preoblikovati i funkcionalno razoriti.

Ako se u društvenu zajednicu postavi nešto što njen sklad može da pokvari, a
energiju (duhovnu i fizičku) preusmeri na aktivnosti koje ne stvaraju dobit, ona
vremenom gubi snagu, a ideje presušuju. Umesto potrebe za stvaranjem, javlja se
potreba za otimanjem.
 To što je pokvarilo urođenu skladnost ljudske zajednic
društvenu poziciju pojedinaca, tako da su manje veš
energiju i ideje veštijih i jačih pojedinaca.

I to je počelo da stvara felerično društvo u kome se u

gramzivost u nastojanju da se ostvari dobit iz tuđeg ra
felerična društvena zajednica savršeno odgovara. Zato
crpljenja tuđeg rada, nastojali da na tron raznih evrop
sa kojima bi lakše manipulisali. I zato su takve novča
postajali njihovi savetnici i zaštitnici i učitelji.

Konačni udarac autohtonom evropskom plemstvu su tako venecijanski trgovci

zadali krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka serijom takozvanih
građanskih revolucija i postavljanjem jednog poptuno neodrživog sistema vlasti
nazvanog : "demokratija".

Pošto je običan narod vekovima od strane vladara držan u neznanju kako bi njime
mogli lakše da upravljaju, ove revolucije nije bilo teško izvesti. Pobuniti tlačen i
nezadovoljan narod je najlakše. Treba samo raspaliti varnicu, pa je glavni zadatak u
svemu tome i imala masonska agentura, koja je ponovo aktivirala takozvane
Jevreje, koji su se nakon proterivanja iz zapadnoevropskih država, našli u Poljskoj i
Rusiji. A ciljana država je prethodno sistemastki bila dovedena do bankrotstva.

Bankari su danas tako neprikosnoveni gospodari Francuske, Velike Britanije,

Nemačke, Rusije, Italije, Indije, SAD, Holandije itd. Gde god caruje „demokratija“.
Ovu „demokratiju“ niko ne sme da dira i ona je garantovana Ustavom svake
zemlje. Ko god bi pokušao da prigrabi svu vlast i zavede red i eventualno protera
bankare i otme im imovinu, kompanije i rudnike, po Ustavu bi morao vojno da
bude sklonjen. Na moći ustava i Centralne Evropske Banke koju niko, osim
nekolicine pojedinaca iz bankarskog kartela ne može da kontroliše, danas počiva i
EU.

Dakle, ako je do pre samo 150 godina većina običnih ljudi u svetu bila potpuno
nepismena, onda je masovnom edukacijom krajem devetnaestog veka mogla
konačno da počne uspostava Novog Svetskog poretka – zasnovanog na masovnoj
iluziji, falsifikovanoj istoriji i lažnoj nauci u skladu sa iluzionističkim potrebama
bankara.

Ovaj poredak tako treba da predstavlja apsolutnu vlast bankara nad svim
strateškim resursima i njihovu kontrolu u trgovini i eksploataciji ovih resusra. To
uključuje kontrolu radne snage, distribucije hrane, strateških trgovačkih puteva,
tehnologije i znanja i naravno novčanih tokova, jer je novac praktično već ušao
svest ljudi kao nešto bez čega se ne može. I sve to bi s e odvijalo na način koji je
običnim ljudima, koji nisu upućeni u „svetu tajnu“, potpuno nevidljiv i neshvatljiv.

Na ovoj
slici iz 18. veka sova (kao iskusan noćni lovac na miševe) podučava mačke iz
Lombardije kako da rastumače mišije simbole u knjizi. Tumačenje zapisanog je tako
postalo važnije od samog spisa.

ILUZIJE I REALNOST
Evo samo nekoliko iluzija za koje smo ubeđeni da su realnost. Podsetimo da reč
iluzija znači – varka, a iluzionisti su majstori za prevaru. Najveći majstori za prevaru
se danas obučavaju pri jezuitskom redu u katoličkoj crkvi, o čemu smo više puta
pisali.

1. Globalno tržište je danas strogo kontrolisano i postojanje takozvanog

„slobodnog tržišta“ je iluzija. Pojam „slobodnog tržišta“ su izmislili trgovci imajući
na umu da im u njihovom trgovačkom poslu ne stoje nikakve prepreke, u vidu
državnih granica i vlastelinskih ucena. Tako su kreatori liberalizma upravo ovi
prodavci – NIČEGA. Dakle, „slobodno tržište“ je tržište bez granica na kome
bankarska vlastela može bez ikakvih prepreka da vrši gore pomenutu kontrolu
protoka robe i novca. Mi robovi, i oni, vlastelini, očito na dva različita načina
tumačimo ono što s e zove „slobodno tržište“. Ovo slobodno tržište funkcioniše na
bazi unutarkartelskih dogovora i održava ga mafija. Niko ne može prodavati
strateške sirovine ukoliko ovi karteli to ne dozvole. Ovo znaju svi ozbiljni trgovci
strateškim sirovinama, kao i svi tajkuni koji plasiraju kapital tačno u ono što im
masonerija naloži.

Posebno je osetljiva trgovina naftom. Održavanje nafte kao glavnog industrijskog

energenta već sto godina (zbog čega su vođena dva svetska rata), omogućava
bankarima da umesto zlata , vrednost novcu određuju preko nafte (crnog zlata) i to
tako što cenu nafte podižu i spuštaju kako bi njome nivelisali količinu novca u
opticaju. Tako se u izopačenom sistemu vrednosti danas ogrman novac (tj. NIŠTA)
nalazi kod arapskih i drugih naroda koji žive na zemlji bogatoj naftom, a koji
zapravo nemaju ništa drugo: ni hranu, ni vodu, niti znanja da se organizuju tako da
budu privredno konkurentni, pa su praktično upućeni da zavise od svojih
eksploatatora, moćnih vlastelinskih porodica koje danas žive u Britaniji, Francuskoj,
Nemačkoj i SAD. Oslobađanje od njih značilo bi njihovu totalnu propast. (Avio
kompanija „Etihad“ je arapska samo kao iluzija, ali njom upravlja Britanija kao i
svim arapskim emiratima i korumpiranim emirima i šeicima kojima su draži
mercedesi od kamila. Iako kamile za njih realno imaju veću vrednost. Kamile
fukncionišu i bez dolara i evra, ali današnji šeici to ne bi bili bez evropske oligarhije
koja ih održava).

Sa druge strane oni koji imaju tehnološko znanje i industriju na Zapadu, upućeni su
na energetska izvorišta isključivo iz ovih zemalja, zbog čega im je tehnološki razvoj
zaustavljen i skrenut isključivo na upotrebu motora sa unutrašnjim sagorevanjem.
Međusobne naftno-robno- uslužno-novčane transakcije Istoka i Zapada tako
kontrolišu vlastelinski trgovački karteli.
Iako nafte ima svuda i daleko više nego što se eksploatiše, vlastela pažljivo
kontroliše svako potencijalno nalazište i sprečeva njegovu prekomernu
eksploataciju.

2. Isto je sa famoznim „bezbednosnim službama“. Obični građani veruju da su ove

službe u funkciji zaštite državnih interesa u svakoj državi gde postoje ( a postoje u
svakoj) dok su za vlastelu one agenture koje samo njima garantuju bezbednost i
preko kojih se kontrolišu svi akteri simulirane demokratske državne uprave. Čak
većina ljudi zaposlenih ili zavrbovanih od ovih službi i ne zna za koga zaista radi. Oni
su naučeni da je u ovim službama uvek sve tajna. U neznanju se najbolje vlada.

Poznata je i izreka Hajnca Alfreda Kisindžera (poznatog i kao Henri Kisindžer) :“Svi
koji se protive novom svetskom poretku su teroristi”. (Svi koji su u srednjem veku
bili protiv katoličke crkve i njenog lopovluka su bili jeretici).
I danas zato svi moraju biti stalno prisluškivani i praćeni. I mnogi zaista mislie da je
to zbog terorista, ali realno se prisluškuju i prate upravo oni koji su učesnici
iluzionitičke političke scene i koji zapravo rade za vlastelu. Njima je dato da za
određene političke usluge imaju više novca od običnog sveta sa dna, ali su zato i
pod jačim prismotrom. To su obaveštajci, visoki generali, tužioci, bankari, tajkuni i
plaćeni novinari, službenici u raznim državnim agencijama sekretarijatima i
ministarstvima (vlastelinskim agenturama), “narodnoj” i drugim bankama i sl. I to
je cena što za svoj rad dobijaju više novca, iako suštinski taj rad nema nikakvu
upotrebunu vrednost za čitavu društvenu zajednicu, osim da stvara iluziju
"demokratije" i “slobodnog tržišta”. Koze i krave vrede više od njih i svih njihovih
diploma iz elitnih škola.

SLOBODNI MEDIJI ZAVISNICI OD KORPORATIVNIH REKLAMA

3.Tu je i iluzija o "slobodnim i nezavisnim medijima". Nama se predstavlja da ovaj
pojam znači da je nezavisan onaj medij na koji država nema uticaj i kome ne daje
novac za plate zaposlenih (čak i kada država uopšte ne funkcioniše), ali se izostavlja
uslovljenost opstanka medija prodajom reklamnog prostora. Dakle, realnost je da
ako kompanije ne plaćaju za reklame, većina "nezavisnnih" medija uopšte i ne bi
mogla da postoji. Posebno skupi elektronski mediji.

Tako svi mediji (osim onih koji nemaju reklame) zavise od onoga ko im
plaća reklamu. Možete li da zamislite šta bi se dogodilo sa moćnim domaćim
televizijama u Srbiji ako bi se nekoliko moćnih zakupaca reklamnog prostora
odvažilo da napravi kartelski dogovor i prestane da se reklamira. Na primer
“dogovore se” Imlek, Bambi, Knjaz Miloš (sada otkrivamo da su sve ove firme bile u
vlasništvu Borisa Berezovskog koji je radio sa novcem porodice Rotšild) i ne
reklamiraju se po televizijama. Pa u klan uvuku još i neke telekome, kole i sl. I
“nezavisne” televizije u Srbiji uključujući i “javni servis” RTS počnu da se zatvaraju
jer ostanu bez para?

Pa, objavljujte onda o onome što narod ne treba da zna. Ali, ko želi da bude
profesionalni novinar mora da služi interesima iluzionista. Zato na televizijama i po
novinama imate uvek isto: glupavo, izopačeno i neuko, sa puno nasilja, seksa i
trivijalnosti. Baš kako odgovara bankarima.

Naravno, nećete na TV-u u vestima čuti da je verovatno Berezovski bio agent

porodice Rotšild, da je novac iz Londona preko davno uspostavljenih novčanih i
kadrovskih kanala KGB - Udba tajno išao preko Berezovskog poslovno
“talentovanim” ljudima u Srbiji koji su novcem od bankarskih kamata (bezvrednim
papirom) kupovali fabrike i zemljište po Srbiji i vodili ih na svoje ime, a onda
zatvarali i upropašćavali kako ne bi remetile količinu robe na strogo kontrolisanom
tržištu EU.

Šta
je sve preko Beka posedovao u Srbiji Berezovski, agent Rotšilda -grafika "Politika".

Za Srbiju, Hrvatsku i ostale kolonije vlastela će tačno odrediti i šta će da jedu, i

koliko će da jedu i koliko njih uopšte može da računa na hranu. To je Novi svetski
poredak. Niko ne može da proizvodi i prodaje šta i koliko hoće. Niti može da ima
dece koliko hoće, i da ih vaspitava kako hoće, niti može da muze krave i koze koliko
mu se prohte. Sve mora biti kontrolisano i planski postavljeno unapred. I sva ova
lopovska aranžiranja društvene zajednice obavljaju se preko najtupavijih mozgova
u zemlji koji su uvedeni prvo u takozvani “nevladin sektor” (pripremnu agenturu za
obuku), nakon čega prelaze (distribuiraju s e kao obučeno roblje) u državne
institucije gde funkcionišu kao izvršni šrafovi transnacionalnog korporativnog
biznisa kojim upravljaju međunarodni bankari. Sve njih karakteriše teška mentalna
ovisnost od duhovnih instruktora te imaju veoma ograničen dogmatski rečnik
ispunjen gotovo istovetnim frazama: “neophodne strane investicije", "izlazak iz
krize", "otvaranje novih radnih mesta", "kresanje javne potrošnje” i iznad svega
očuvanje demokratije i multikulturalizma i panseksualizma.

Dnevni list "Blic" (u vlasništvu inostrane pro izraelske medijske agenture Ringier
Axel Springer Media AG ) na stalnom je zadatku promovisanja EU kako bi se stekao
lažni utisak da se radi organizaciji nastaloj voljom "demokratski" izabranih vlada.
Ova agentura je nastala 1946. u razorenoj Nemačkoj. Sama novina opstaje upravo
zahvaljujući novcu od reklama korporativnog biznisa. Sve informacije novinari Blic-
a dobijaju od međunarodne informativne agenture, pa se njihovo opažanje sveta
svodi na integrisani komjuterski sistem za implementaciju virtuelne stvarnosti tj.
iluzija. I ovi mučenici se time ponose.
Integrisana redakcija Blica-a. "Da li napolju trenutno pada kiša? Da vidimo šta kažu
svetske agencije." - Foto Blic

Najnovije dovođenje jednog “eksperta” od 29 godina sa Jejla u Srbiju da vodi

Ministartvo finansija je čista sprdnja (ravna Kaligulinom konju u parlamentu), jer su
Jejl i Harvard poznati kao rasadnici kadrova ove agenture. Harvard čak zovu
jevrejskim univerzitetom. Fakultet političkih nauka je svuda u svetu visoka škola za
budale. Zato je svaka beba koja se u SAD rodi danas već dužna 100 000 evra –
privatnim bankarima. Sve zahvaljujući ovim elitnim školama i njihovim “tajnim
bratstvima” i "ekspertima". A u Srbiji se na tome mora još poraditi, jer je
zaduženost daleko manja.

4. Mi verujemo da su tzv. zaslužni građani ili istorijski velikani nešto značajno

uradili za narod i državu. Ne, oni su zaslužni upravo zato što su pomagali ovim
pljačkašima. Margaret Tačer je dobila titulu baronice zato što je radila za interese
vlastele, a engleski narod je ojadila pljačkaškom privatizacijom. Bila je dobra
Britanka, a loša Engleksinja.

ZAMKA VELIKOG DRUŠTVA

Brisanje etničkih i kulturnih i jezičkih granica i stvaranje velikog društva koje se
stvara liberalizacijom tržišta postaje veoma loše za pojedinca.
Švajcarski psiholog Karl Gustav Jung je 1928 izjavio: “Što je neka zajednica veća,
neizbežnija je njena nemoralnost i slepa zaglupljenost”.
U ovom velikom društvu posebno su opasni veliki gradovi, koji su postali
koncentracioni logori.
Po Aldusu Haksliju čitav svet budućnosti ( a to je današnji svet) treba da bude jedan
koncentracioni logor, u kome će svako biti kontrolisan, ali da većina uopšte neće
primećivati svoje zatočeništvo. I za to je potrebna iluzija o slobodi i blagostanju. U
koncentracionom logoru (velegradu) vi nemata problem da izgradite sebi sklonište
(krov nad glavom), jer se to kupuje novcem(na kredit).

Nemate problem da dođete do hrane -treba samo da skoknete do pijace ili

prodavnice i kupite je.

Dakle, sve što vam treba za život u gradu (konc. logoru) je novac. E, za to morate
da radite ono što vam gazde kažu za bednu nadnicu, jer ste izgubili slobodu.

Na osnovu ovoga mnogi zaključuju kakav će život biti u velikoj organizaciji kakva je
Evropska unija. Da li isti kao i u SAD, gde su generacije sistematski decenijama
zaglupljivane u “elitnim “ školama i gde hara nasilje i narkomanija, kao i opšta
seksualna izvitoperenost? Primećujete li kako sve to sada prelazi u Evropu? U Srbiji
smo se godinama rugali ratobornim američkim marincima koji olako idu u vojne
misije u svetu gde čini brojne zločine, i vraćaju se kućama u mrtvačkim sanducima
ili kao fizički i duševni invalidi, a sada se i u Srbiji mladi obučavaju za ovu
kriminalnu vojsku nazvanu “profesionalna mirovnjačka vojska”.

“Što je veća društvena zajednica ili konfederacija, veća je mešavina kolektivnih

činilaca -koji su tipični za svaku veliku organizaciju- i ona će ostati na
konzervativnim predrasudama na štetu individue, pogoršanom moralu i duhovnoj
degeneraciji pojedinca”, zapisao je Jung.

GENOCID NAD DUŠAMA JE NAJGORI ZA DRUŠTVENU ZAJEDNICU

Falsifikovanje istorije omogućilo je velikom broju etničkih zajednica da se priklone
tuđinskoj kulturi i istoriji, takođe falsifikovanoj.
„Ukoliko možeš odseći ljude od njihove istorije, onda ih lako možeš navoditi”,
zaključio je još Karl Marks. Verovatno ga je neko tome podučio.

Globalizam je tako potpuno urušavanje individualizma i zapravo nametanje

uniformnosti u ponašanju i rasuđivanju.
Možemo biti spolja različiti, ali ponašćemo se isto. Tako ćemo živeti u iluziji ljubavi i
sklada, ali samo samo upućeni u "veliku tajnu" znaće gde se kriju naše zveri uvek
spremne da zaskoče žrtvu. I to će biti globalna društvena zajednica Novog Svetskog
Poretka. Ona već dobrim delom tako i funkcioniše...

Gotovo je nevertovatno koliko ljudi danas ima potrebu da imitira engleski model
kulture i ponašanja, počev od jezika, muzike, filozofije… Trgovci misle da će nešto
lakše prodati ako svoje radnje nazovu engleskim imenima.

Tako se Srbi i mnogi drugi narodi Istoka svode na neinventivne ljude, imitatore, a
zapravo na povodljive životinje.

Kada bi znali da su međunarodni bankari porobili Engleze praveći od njih pomorske

ratnike za sopstveni interes, shvatili bi da su i oni samo robovi istoj oligarhiji kao i
mi. Ni u čemu tako "Beer fest" (parada pijanstva i stupidnsti) nije bolji od pivske
terevenke, niti je EXIT bolji od IZLASKA (u isto orgijanje). Višekulturnost nije lošija
od multikulturalnosti, a dobit nije slabija od benefita. I svaki srpski knjigovođa je u
stvari finansijski ekspert. Ali nacionalno samoobezvređivanje deo je naše
falsifikovane istorije kojoj su nam namesnici vazda nametali.

U modi su bili turkofili, pa rusofili, pa frankofili, pa anglofili… Srpski nacionalizam

istinski zapravo nikada nije ni postojao kao masovna pojava.

Sami masoni su ipak ljudi sa najmanje sopstvenog integriteta, inače ne bi pristupali

ritualima i slušali učenja koja im stižu od nekog velikog i nevidljivog… U stvari
masonske sluge (keceljaši) su ljudi koji su više od drugih nesposobni da budu
slobodni, da stvaraju. Zato su oni najveće sluge sopstvenim dželatima i pljačkašima,
a to su međunarodni bankari i njihove mafije. Zauzvrat žive u iluziji da su oni nešto
više u odnosu na ostale robove.

MALI VODIČ ZA LJUBITELJE KREDITA

Piše: Ivona Živković

ZA KOGA RADITE?
Zamislite da vam na vrata stana dodje neki Gospodin X. Traži od vas da mu prodate
sav nameštaj i sve u stanu što imate. Gluposti! Ne pada vam na pamet da bilo šta
prodajete. Ko je njega uopšte zvao? Izbacujete ga napolje. Ali gospodin X vadi
pištolj. Insistira. Daje i ponudu - 30 000 evra - za sve. Šokirani ste. Pa to sve ne
vredi ni 3000 evra. On je lud! Ali, on ima i pištolj i novac. I vi pristajete, šta drugo.
On vas isplaćuje i nosi sav nameštaj. Vi stojite sa novcem u rukama shvatajući da
ste samo pristajući na ucenu zaradili čak 27 000 evra. Pa, vi ste zapravo
dobitnik!Odmah odlazite u obližnju prodavnicu nameštaja. Za te pare kupićete i
bolji i lepši nameštaj. Ali, taman kada ste zakoračili u radnju cene su vrtoglavo
skočile. Onih 27 000 evra jedva mogu da vam pokruju kupovinu najnužnijeg -
kreveta, stolica, frižidera, šporeta, televizora. Tražite drugu prodavnicu.
Neverovatno! U svim radnjama nameštaja promenjene cene. Preko noći. Kao da su
svi saznali da imate 27 000 evra i da hoćete da pazarite nameštaj.

Ali, kako ćete živeti bez najnužnijeg? Ne ostaje vam drugo, nego da kupite po toj
ceni.

Nema veze. Važno je da ste ostali živi i zdravi. Zaradićete za ostalo. Ali, već
sutradan vam se dogadja maler. Neko je preko noći vaš automobil na parkingu
demolirao tako da ga više ne možete voziti. A bez auta ne možete da radite, jer ste
taksista.

Šta ćete bez kola? Dok se čupate za kosu, pre nego što dodje policija, prilazi vam
isti onaj Gospodin X. Ovog puta bez oružja. Veoma je fin, teši vas, razume. Može da
vam pomogne. Daće vam odmah 10 000 evra, na ruke. Dug ćete mu otplaćivati
mesečno, - pet godina. Kamata je mala. Samo za prijatelje. Neka bude 10% za
godinu dana. Računate. To vam se isplati. Praktično ćete mu svakog meseca davati
40% zarade. Ali to je samo pet godina. Naravno, ako ne otplatite on će uzeti vaš
auto. To je garancija. Gospodin X već ima spreman ugovor. Vešt čovek. Potpisujete.
Na njegov pištolj ste već zaboravili od silne muke.
A, da! Gospodin X vas savetuje da ne naplaćujete osiguranje od auta. Prepustite to
njemu. Dok se izvrši istraga, utvrdi kako je i čijom krivicom nastala šteta, dobićete
možda tek za godinu dana jedva 500 evra. Vaš auto inače nije vredeo više od 2000.
Naravno, vama za utehu gospodin X daće vam i 300 evra pride, onako na ruke. Da
vam se nadje. To je mala donacija. Što da ne? Odustajete od osiguranja.
Nije prošlo ni mesec dana, kada vas zatiče nova neočekivana nesreća. Vaše dete je
obolelo od neke retke bolesti. Čudna bolest, teška. Lek postoji, kažu lekari, ali samo
u inostranstvu. Tretman bi vas na privatnoj klinici preko Atlantika koštao bar 50
000 dolara. Šokirani ste, ali dete je u pitanju. Dok hodate izbezumljeni, očajni,
grozničavo razmišljate o Gospodinu X. Kako bi ste sada voleli da ga sretnete. Bez
obzira na sve, on bi vam možda mogao pomoći, koliko košta da košta. Radićete,
otplaćivati... Čitav život ako treba, samo da spasite dete... I zaista srećete ga.
"Slučajno" je naišao. Pričate mu svoj problem. On razume. Naravno da će vam
pomoći. Ljudi smo, tu smo da se pomažemo. Koliko vam novca treba? Samo 50 000
dolara? Možda da uzmete 100 000 , 200 000 ili čak milion dolara? Može i 5 miliona,
deset , milijarda. Može sve. Hoćete na račun u banci, keš na ruke? Samo kažite i
potpišite ugovor.

Ali ko je Gospodin X? Odakle mu tolike pare? Naravno da je Gospodin X bankar, to

ste shvatili. Ali odakle izvlači toliki novac, nije vam jasno. E, da bi vam to bilo jasno,
pogledajmo šta je zapravo novac.

NOVCA IMA U IZOBILJU

Novac je zamena za neku vrednost, ali sam po sebi nije vrednost. Kažemo da neko
vredi onoliko koliko ima novca. Na žalost, to nije tačno, jer neko novac može imati,
a da ne poseduje nikakve vredosti koje se tim novcem mere. Na primer, neko na
tržištu proda svoju robu ili svoj rad i zameni je za novac, a neko može novac da
dobije, kao poklon ili da ga ukrade. Za taj novac on nije razmenio nikakvu vrednost.
Šta je vrednost? To je ono u čemu je sadržan neki rad i materijal i što se na tržištu
razmenjuje za drugu robu. Sam novac je papir koji se ne može ni jesti ni obući. On
se samo može zameniti za ono što vam je potrebno - hrana, automobil,
gradjevinski materijal...

Kako je u razmeni velikih količina robe fizički nemoguće nositi sa sobom svu robu,
trgovci su odavno došli na ideju da vrednost robe iskazuju nečim lakšim za nošenje.
U početku je to bilo zlato, ali je i ono postalo u trgovini većim vrednostima
preteško i opasno za nošenje. Tako su trgovci počeli zlato da deponuju kod zlatara,
a ovaj im je na taj deponovani iznos izdavao papirnatu priznanicu. Vremenom su
ljudi sve više baratali priznanicama, pa je zlato sve duže stajalo kod zlatara u sefu.
Za to čuvanje zlatar je naplaćivao neki mali iznos. Uočivši da se u trgovini čak 90 %
transakcija obavlja papirima i da zlato trgovaca stoji deponovano mesecima, pa i
godinama, zlatari su došli na ideju da počnu da ga na odredjeno vreme iznajmljuju
(uz malu kamatu naravno) ili prodaju onima kojima je bilo potrebno.
Bio je te početak bankarstva, koje je funkcionisalo na principu zlatarevog rizika.
Naime zlatar je pretpostavio da se neće dogoditi da svi oni koji su deponovali kod
njega zlato, istog dana dodju da svoje zlato podignu. Naravno, količina zlata ili
papirnatih priznanica kojima se merila vrednost robe bila je rezultat opšetg
prihvatanja takvog načina razmene robe. Za to je garanciju davao vladar u državi ili
gospodar poseda, odnosno centralna banka. Ukupna vrednost dobara u čitavoj
državi merila se odredjenom količinom zlata. Kada je za zlato izdavana papirnata
priznanica, vladar je garantovao pečatom da se sa takvom priznanicom može kupiti
odredjena količina robe. Ali, jednog dana je neki mudri bankar rešio da izda lažnu
priznanicu. Zparavo je na istu količinu deponovanog zlata, počeo da izdaje više
priznanica, računajući naravno da pravi vlasnik zlata neće još doći. Za izdate
priznanice bez stvarnog pokrića, zlatar je naplaćivao svoju sitnu proviziju.

Tog trenutka je zlatar kreirao zamenu za vrednost koje nije bilo, odnosno stvorio ju
je - IZ NIČEGA. Ovo je, naravno, bila prevara, ali na toj prevari i danas legitimno
posluju i sve banke sveta.

Šta se dogadja kada odete u banku po kredit od 100 000 evra? Banka vam
jednostavno na račun upiše 100 000 evra. I to je sve. Taj novac ni od koga nije uzet
da bi bio dat vama, iza tog novca ne stoji ničiji rad, ničija roba, ničije zlato, več je taj
novac jednostavno izmišljen- KREIRAN. Taj novac je, medjutim, postao vaš dug. I taj
dug je stvaran. Da bi ste taj dug vratili, vi ćete morati nešto stvarno da stvorite i
prodate.

Dakle banke, jednostavno novac izmisle, pozajme vam uz kamatu, a onda sa tim
izmišljenim novcem kupuju stvarnu vrednost- zemlju, robu, naftu, kuće i, naravno,
vaš rad. Vi zapravo svojim radom godinama otplaćujete svoj dug, a rad bankara
sveo se na to da vas zadužuju i prodaju vam svoj papir. Deluje neverovatno, zar ne?
Na žalost to je istina.

Ono što je još gore, niste postali bankarski dužnik samo kada ste vi sami uzeli
kredit, već i kada je to učinila i vaša država u vaše ime, kod istih bankara.
Ali zašto je država to uradila? Zar nije mogla sama da poveća novčanu masu i
kreditira neke javne radove, ako joj je potreban vaš rad? Svaka država zato ima
centralnu banku, koja se baš time bavi - kreiranjem zamene vrednosti nacionalnog
bogatstva. Zašto kamate, zašto strane privatne banke? Reći da u državi ne možete
da pokrenete neku proizvodnju jer nemate novac je kao kada bi ste rekli da ne
možete da pravite put, jer nemate kilometre (!) Na žalost, država, ne samo naša,
naterana je da uzima kredite. Ko je na to tera? Pa upravo bankari. Kako bi inače
prodali stotine miliona i milijardi svojih izmišljenih vrednosti? Ali kako bankari to
uspevaju?

E, da bi ste to shvatili, moramo vas vratiti malo u istoriju. Veoma je zanimljivo.

KAKO JE NASTALA PRVA PRIVATNA CENTRALNA BANKA

Da posao sa izmišljenim (spekulativnim) novcem donosi veliku dobit, bankari su
shvatili još u srednjem veku. Kako bi bilo lepo kada bi mogli da stvaraju novac u
velikim količinama i to da čine legalno za potrebe neke države. Radili bi onda bez
rizika, kreirali ogromne sume novca, a štitila bi ih državna vojska.

Pored lepih želja, medjutim, surova realnost tadašnjih bankara je bila što su zbog
svojih novčanih špekulacija mnogi došli na veoma loš glas. Kako su bankari u to
vreme uglavnom bili Jevreji (bezemljaši izbegli iz raspadnutog Hazarskog carstva u
područiju Kavkaza, kao i izbegli Judejci, kojih je najviše bilo u Italiji i Španiji) čitav
jevrejski narod bivao je sistematski proterivan iz skoro svih evropskih država zbog -
lihvarenja.

Ipak, udruženi bankari vrebali su svoju priliku. Kako su već imali pozamašan imatak
stvoren kupovinom stvarnih dobara, otvoren im je bio pristup u mnoge visoke
vladarske krugove evropskih dinastija 17. veka. Tu su ličnim poznanstvima, vezama
i sitnim finansijskim uslugama neki od njih dobili naklonost uticajnih pojedinaca na
engleskom, francuskom, holandskom i nemačkom dvoru.

U stalnim dinastičkim obračunima oko prestola, pretendentima je uvek bio

potreban novac za rat. Zato su udruženi holandski i engleski bankari odlučili da
finansiraju dolazak na neki uticajan presto njima naklonjenog vladara. Finansirali su
Vilijama od Oranža (Oranskog) da silom svrgne dinastiju Stjuarta, koja im dugo nije
omogućavala da se razmahnu u svom "poslu". Tako je na engleski presto stigao
kralj Vilijam III.

A kako bi se odužio svojim finansijerima, jer bankari nikoga ne finansiraju bez

interesa, novi kralj im je omogućio da sa izvesnim zlatnim depozitom otvore svoju
privatnu banku, koja bi dobila status centralne banke Kraljevine.
Tako je 1694. nastala Engleska Banka (Bank of England), prva privatna banka u
svetu koja je dobila legalno pravo da kreira novac. U osnivačkoj povelji Banke stoji i
čuvena rečenica: "Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira
iz NIČEGA (out of nothing)".

Imena najvećih deoničara Engleske Banke nikada nisu otkrivena. Zna se samo da su
preuzeli obavezu da uplate 1,2 miliona funti u zlatu i tako kupe svoj udeo. Uplatili
su samo tri četvrtine od miliona. Ipak, bez obzira na tu "malu manjkavost" banka je
1704. počela da prodaje svoje akcije i tako počela da uvećava početni kapital.
Naravno, odmah je krenula i da daje novčane pozajmice. Ipak najveći i najbolji
klijent Banke postala je sama država, jer je za sva plaćanja morala da uzima kredit
od Banke. Sa kamatom, naravno. Posebno ako je htela da ratuje.

Tako umesto da vrednost novaca u opticaju u Engleskoj bude zasnovana na radu i

proizvodnji i razvijanju sopstvene ekonomije u skladu sa ukupnim nacionalnim
bogatstvom gradjana, Engleska je počela da uzima kredite kod privatne banke i
zadužuje se ogromnim kamatama. To je u Engleskoj Banci registrovano kao
nacionalni dug. Ove kamate i dugove su zapravo otplaćivali gradjani putem poreza,
a kada bi otplata državnog kredita kasnila sledile su i zatezne kamate, pa je država
morala da povećava takse i još više globi narod. Naravno, tu su bila i "velikodušna"
bankarska odlaganja za vraćanje duga (reprogram) kao i novi krediti kojima bi se
otplatili delovi starih dugova koji nisu reprogramirani. Jer šta je još jedna novčana
pozajmica za banku koja novac izmišlja? Ali, narod o tome nije ništa znao. Gradjani
su čak verovali da je Engleska banka njihova nacionalna banka, a ne privatna banka
družine medjunarodnih lihvara. I naziv "Engleska Banka" imao je za cilj da gradjane
drži u takvom uverenju. Liči li vam to pomalo na stvaranje naše "Nacionalne
štedionice?" Čudno ime za privatnu banku, zar ne?

SVI SU U DUGOVIMA
Da li možete pretpostaviti koliko su bankari novcem kreiranim iz NIČEGA kupili
stvarnih dobara i koliki je rad desetina miliona gradjana Engleske njima donelo
dobiti i bogatstva? Danas oko 40 % bruto nacionalnog dohotka Velike Britanije ide
na otplatu dugova. Velika Britanija je tek nedavno otplatila dug koji je država
napravila ratujući sa Napoleonom pre dvesta godina. Nakon Drugog svetskog rata,
Engleska Banka je nacionalizovana, ali to moć Bankara nije umanjilo jer su već
stekli ogromna bogatsva, a kapital investirali dalje u sve privredne i finansijske
tokove Britanije i drugih država širom sveta. I naravno otvorili mrežu privatnih
banaka kojima i dalje zadužuju gradjane. Svetska banka je jedna od njihovih
finansijskih tvorevina. Baš kao i MMF. Tako samo u Velikoj Britaniji dug gradjana
bankarima danas iznosi 1,1 trilion funti. To je broj sa 18 nula. Ovaj dug se svakih
četiri minuta u 2004. godini povećavao za 1 milion funti. Da li ova količina novca
ima veze sa uvećanjem nekih stvarnih vrednosti? Naravno da nema. To je izmišljen,
odnosno, spekulativan novac. On se umnožava neverovatnom brzinom. Kao kada
bi ste na kalkulatoru na svaki pritisak nekog broja dodavali sedam. Svi brojevi koje
bi ste ubacivali astronomski bi se svaki put uvećavali. Tako se kod bankarskog
novca, koji uvek prati i kamata, on bez kontrole uvećava. I to je najveća legalna
prevara u istoriji čovečnstva. To je beskonačna igra brojki, zaduživanja i stvaranja i
prodavanja vrednosti koje NEMA. I, naravno, prisvajanje pravih vrednosti, bez
ikakvog rada. U ovoj igri je danas čitav svet. Pre samo 50 godina smatra se da je u
svetu bilo oko 5 % spekulativnog novca. Danas procene kažu da ga ima od 60 do
čak 90 posto. U Srbiji je nacionalni dug stranim poveriocima blizu 13 milijardi
dolara. Za sada. SAD, "namoćnija" i "najbogatija" zemlja, danas ima ukupan dug,
22 triliona dolara (američki trilion ima 12 nula). Japan je druga u svetu najbogatija
ekonomija i ima nacionalni dug oko 3 triliona dolara. U astronomskim dugovima
grcaju i sve ostale države u svetu.

NEPOSTOJEĆE VREDNOSTI KUPUJU PRAVE

Za države najveći problem nastaje kada bankari sa takvim novcem počinju da
prisvajaju prave nacionalne vrednosti u nekoj zemlji: naftu, rude, zemlju,
investiraju, u saobraćaj, telekomunikacije, poljoprivredu i ostale strateške
delatnosti… Kada ovakav novac, bankarski, udje u finansijske tokove neke države,
on jednostavno isisava nacionalno bogatsvo te države i preliva ga u ruke bankara.
Država tada gubi moć upravljanja nad sopstvenom ekonomijom jer više ne može
da procenjuje stvarnu vrednost bogatsva kojim raspolaže. Zato je najčešće citirana
rečenica ona koju je izgovorio osnivač namoćnije bankarske dinastije danas, Majer
Amšel Rotšild : "Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko
pravi zakone".

Američki kongresmen Luis. T. MekFejden, koji je više od deset godina bio

predsednik Komiteta za bankarstvo i monetu, za bankare je rekao da su "mračna
piratska skupina koja bi čoveku prerzala vrat da bi mu uzela dolar iz džepa…
Američki narod je njihov plen".

Nekadašnji gradonačelnik Njujurka Džon. F. Hajlen bankare je još 1911. nazivao

"nevidljivom vladom koja kao ogroman oktopod svojim razgranatim pipcima gmiže
po gradovima, državama i čitavom narodu...".

Sada vam je jasno zašto su i kod nas, u Srbiji, nakon "demokratskih promena" (koje
je finansirao finansijski spekulant Soroš) nikle strane banke, a ne fabrike sa novim
radnim mestima, kako je gradjanima obećavala "reformska" vlast. To je REFORMA
koju naše društvo treba da sprovede - da svoja nacionalna dobra, resurse i rad
gradjana - isporuči bankarima i njihovom transnacionalnim korporacijama. U tome
naravno glavne poluge vuče Medjunarodni Monetarni Fond. A glavna izvršna
poluga je Vlada Srbije, na žalost.

Sve dok gradjani budu uzimali kredite i za njih kao hipoteku zalagali prave
vrednosti - plodna zemljišta, kuće, fabrike, nacionalno bogatstvo će se smanjivati.
Jer ako kredit ne otplatite, vaša hipoteka ostaje banci. A kuća i njiva su, za razliku
od novca koji je samo mera neke vrednosti (u ovom slučaju nepostojeće) - prava
vrednost. Da li znate da je danas već pola Vojvodine pod hipotekom? A poverioci
su uglavnom austrijske banke.

Ali nema ovaj problem samo Srbija, Britanija, Poljska, Madjarska, Francuska,
Japan… Najveći problem ima, verovali ili ne, najmoćnija sila sveta - SAD.

KAKO NASTAJE DOLAR?

Da li znate koja je najmoćnija institucija u SAD? Ne, nije američki predsednik. Nije
ni Vrhovni sud, ni CIA, ni FBI. Kongres i Senat, još manje. Najmoćnija instutucija u
SAD je jedna privatna banka sa imenom Federalne rezerve - FED. To je banka koja
štampa dolar. Niste znali da je američka centralna banka privatna? Naravno, to
danas ne zna ni največi broj Amerikanaca. Ali kako je došlo do toga da američku
novčanu valutu kreira privatna banka? Baš onako kako je to uradjeno pre 300
godina u Engleskoj.

Udruženi medjunarodni bankari dugo su tražili način da svoj unosan "posao" sa

kreiranjem novca ni iz čega ustoliče i u ovoj ogromnoj zemlji. Tako su 1791.
osnovali Bank of US. Amerika je tada bila kolonija podeljena od strane nekoliko
evropskih zemalja, a bankari su već imali razradjen sistem finansijskog
potčinjavanja skoro svih Engleskih kolonija osnivanjem privatnih centralnih banaka.
Veštačkim izazivanjem kriza putem inflacije, stvarali su pobune, obarali vlade i
finansirali svoje političke pulene koji su im omogućavali eksploataciju te države.
Ono što može novac, ne može ni najveća vojska.

Američki predsednik Endru Džekson je, medjutim, odbio da im obnovi osnivačku

povelju, nakon čega je 1836 . naprasno umro "neprirodnom smrću". Finansiranjem
predizborne kampanje Vudro Vilsona, bankari su konačno imali "svog" predsednika
SAD. Vilson je 1913. godine proturio kroz Kongres zakon po kome privatna banka
Federalne rezerve može da kreira dolar - iz NIČEGA. Ričard Nikson je 1971.
omogućio FED-u da za štampane dolarske novčanice ne mora da ima ni zlatno
pokriće.

Od tada sve do danas, američka vlada mora da pozajmljuje sa kamatom dolare od

ove moćne grupe finansijskih mahera i stvara nacionalni dug.
Iako je FED stvorena kao vladina agencija, država SAD nije deoničar ove banke,
mada vlada ima formalno pravo nadzora nad njenim poslovanjem. Ovo pravo,
medjutim, vlada ne može da ostvari, jer joj deoničari to ne dozvoljavaju. Deoničari
su 300 privatnih korporacija. Najveći broj deonica poseduje 12 banaka koji su u
vlasništvu nekoliko porodica.

Jednostavno, FED štampa američke dolare i upravlja novčanom masom u opticaju,

naplaćujući svoje usluge kamatama na kredite koje daje komercijalnim bankama.
Jedini troškovi koje ona ima su vezani za štampanje dolarskih banknota. Tako
štampanje novčanice od 100 dolara košta FED 50 -70 centi. Ali kamate kojima FED
pravda te usluge daleko su veće. Takodje, kada SAD imaju budžetski deficit, FED
štampanjem dolara "kupuje" taj dug kasnije zaradjujući na kamatama.
Inače štampanje dolara i kontrola njegove vrednosti po Ustavu SAD pripadaju
isključivo Kongresu. Ali, setite se reči Majera Amšela Rotšilda:"Dajte mi kontrolu
nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone".
Pokriće koje ova banka ima je izvesna količina zlata, ali niko ne zna koliko je to
tačno. Zlato je raporedjeno u više trezora. Na primer, u San Francku se čuva 1,6
milijardi dolara u zlatu. Ali danas novca u opticaju ima otprilike 730 milijardi dolara,
što se stalno menja. Ukupne zlatne rezerve na svetu procenjene su na oko 200 000
tona.

Naravno da u svetu nema toliko zlata koliko je naštampano dolara, ali to nije ni
važno jer zlato je takodje mera za neku vrednost. Ne možete ga ni jesti ni obući,
niti se voziti u njemu. Ali šta je onda pokriće kojim FED odredjuje količinu novca
koju kreira i čak velikodušno prodaje čitavom svetu? Čime SAD garantuju vraćanje
dugova, kad ne proizvode ni približno vrednosti sa kojima raspolažu?
Najveće pokriće FED -u su pre svega gradjani SAD, koji su zakonom naterani da
plaćaju porez. To je upravo ono što je u stanju da stvara prave vrednosti, to je -
LJUDSKI RAD.

Ovo što ćete sad pročitati, deluje zaista tragično za zemlju za koju čitav svet veruje
da je "najdemokratskija" i "najmoćnija" država na svetu.
Postoje podaci, što većina gradjana SAD ne zna, da banke štampaju na bankarskom
papiru poseban serijski broj u obliku jedinstvene trgovinske oznake (UCC), u vidu
sertifikata, koji se čuvaju u svim državnim bazama podataka o gradjanima. Ovaj
broj se stavlja na izdate sertifikate o rodjenju i venčanju gradjana SAD. Ovaj serijski
broj je u obliku jedinstvene trgovinske oznake, sa svim pripadajućim podacima: gde
se roba skladišti, kolika je količina, kakav kvalitet (starost, pol, imovinsko stanje
"robe"). Ovo je počelo da se radi nakon velikog bankrota 1933. Da li to FED kao
podlogu za novac koji izdaje i prodaje širom sveta ima kao pokriće - gradjane
Amerike? Genijalno, zar ne? Koliko Amerikanaca je ovako založeno, možete samo
da nagadjate.

Kako je ljudski radni potencijal idealan zalog za novac, jer ima praktično
neograničenu vrednost tj. moć da stvara vrednost, bankari su kreirali i novu
strategiju širenja svog bgatstva kojom bi ovaj potencijal maksimalno uvećali.
Maksimalno znači proširiti se na čitav poznati svet. To je upravo suština
globalizacije, zapravo razlog stvaranja Novog Svetskog Poretka. Prosto rečeno-još
više robova u sistemu krupnog kapitala i moćnih transnacionalnih korporacija.
Da gradjani u globalnom gulagu marljivo rade, ovi finansijski genijalci, zapravo
paraziti na tudjem radu, obavezali su ih (čitaj upregli) dugovima. Engleska reč za
pozajmicu je "mortgage". Mort na francuskom znači smrt, a gage je zalog. Nije li
reč mortgage savršeno dobra kovanica?

Pored nacionalnog duga koji gradjani SAD otplaćuju kroz porez, oni se zadužuju i
kao potrošači. Da bude sve privlačno i omamljujuće, smišljena je ideologija kojom
se stvara i održava potrošačko društvo. Tako gradjani opijeni propagandom
"zapadnog načina života", zapravo su naterani da kupuju i troše novac i za to
uzimaju nove kredite. I sami sebi sve više stežu bankarsku omču oko vrata.
Nacionalni dug SAD je danas blizu 9 triliona dolara (američki trilion ima 12 nula).
Vizuelno, 1 trilion u novčanicama od 1000 dolara čini hrpu visoku 100 kilometara.
To je samo onaj dug koji je napravila država u ime gradjana. Kada se ovome dodaju
i dugovi od poslovnih i potrošačkih kredita to je preko 45 triliona dolara.
Ovaj potrošački mentalitet i kod nas se upravo izgradjuje. Zato su nakon 5 . oktobra
2000. i ušle ogromne količine novca (spekulativnog) u vidu takozvanih donacija i
kratkoročnih potrošačkih kredita (laki keš), kako bi se gradjanska elita na vlasti
"opila" potrošačkim životom. Primetili ste da se u Srbiji ništa ne proizvodi, većina
ljudi ne radi, a troši se. Odakle?

Eto, sada znate i odakle i zašto. Ali, ako znate da je glavni potencijal - ljudski rad -
neiskorišćen, jasno vam je da nikakvog razvoja kod nas neće ni biti. Doći će samo
dan kada će onaj ko drži finansijsku slavinu jednostavno da je zatvori. Srbija danas
ima ukupan nacionalni dug oko 12 milijardi dolara. Izračunajte sami koliko ste i vi
dužni samo po osnovu onoga što vas je država zadužila. Tome dodajte i vaš lični
dug, ako ste naseli na reklame i ušli u kupovinu automobila ili stana.
Svaki gradjanin SAD uključijući i svako dete juna 2005. dugovalo je namanje
136.479 dolara.

Kako se stvorio taj dug koji i dalje vrtoglavo raste?

Tako što privatna centralna banka FED kreira npr. milijardu dolara koje sa
kamatom od 4% daje vladi SAD, i stvara nacionalni dug. Ovaj novac vlada
distribuira komercijalnim bankama sa kamatom od 5%, koje ga prodaju gradjanima
i preduzećima sa kamatom 7 % ili više itd. Dakle, svako je u lancu napravio dug sa
kamatom od istog novca (jednom milijardom) kreiranim iz NIČEGA. To je taj
nespravan kalkulator koji stalno dodaje 7. Da je ovakav sistem propast za Ameriku
odavno su uočili i predsednici, Džeferson, Džekson, Linkoln, ali i Kenedi.

Američki predsednik Tomas Džeferson (1801 - 1808) još tada je izjavio: "Verujem
da su bankarske institucije opasnije za našu slobodu od neprijateljskih vojski. Već
su postale novčana aristokratija koja izaziva vladu".

Abraham Linkoln je pokušao da im ovu privilegiju oduzme, ali je ubijen 1865.

Posledni američki predsednik koji se spremao da bankarima stane na put bio je
Džon F. Kenedi spremivši nov zakon o FED-u. Nakon njegovog ubistva, 1963. prvo
što je njegov naslednik Lindon Džonson uradio bilo je povlačenje tog predloga
zakona.

MOŽE LI SE BEZ DOLARA?

Može, ako bi to dozvolili oni koji ga stvaraju i njime kupuju i osvajaju, bukvalno,
čitav svet. A jedan od bankara je i Gospodin X sa početka teksta. Sećate se kako je
sa pištoljem i gomilom para došao da pravi trgovinu sa vama? A Gospodin X je
veoma inteligentan i proračunat planer.

Naravno, da se u poslovnom svetu ne ide na pregovore sa oružjem. Ali pretnja i

prinuda, u širom smislu, sastavni su deo svake trgovinske razmene i svakog
ugovora. Ono što je inteligentni bankar, Gospodin X, shvatio to je da se i pretnaja i
prinuda mogu unapred i lažno inscenirati i dovesti vas u okolnosti da vam je pomoć
i poslovna saradnja bankara, neophodna. Da li ste otkrili ko je vlasnik svih
prodavnica nameštaja koje su preko noći podigle cene baš kada ste vi hteli da
pazarite? Ko je demolirao vaš automobil (vaše osnovno sredstvo za rad)? Odakle se
stvorila tajanstvena bolest vašeg deteta (možda neki novi mutirani virus - ptičiji
grip npr.)? Najzad, ko je iz svega što vam se dogodilo izvukao dobit? Naravno,
Gospodin X, vaš kreditor.

Da niste samo običan gradjanin, već da ste na čelu jedne male države čiju
ekonomiju treba da organizujete tako da 22 miliona stanovnika živi u ekonomskom
i civilizacijskom blagostanju, šta bi ste uradili kada bi se pojavio Gospodin X nudeći
vam milijarde dolara kredita?

Ništa lakše. Odbili bi ste ga jer vi vodite državu koja se nalazi u umerenom
klimatskom pojasu, ima idealan geografski položaj u srcu Evrope, ima rudna
bogatstva, čak i nešto nafte, plodnu zemlju, more, šume, puno reka i jezera, vredne
ljude itd. Povrh svega ima i jaku baznu i preradjivačku industiju, ima svoje banke i
svoju valutu, a sama pravi i dovoljno hrane i odeće i obuće... Pravi i automobile,
autobuse, kamione, avione i brodove, i tenkove, i motore i traktore i kombajne i
cement... A ima i obezbedjeno tržište u zemljama Trećeg sveta, a svakim danom je
sve konkurentnija i na svetskom tržištu. I najvažnije - vaša država ima jaku vojsku, a
proizvodi i prodaje u svetu i sopstveno oružje.

Jednostavno, vašoj državi više nisu potrebni krediti jer ne želite da pravite džambo
džet, svemirske rakete, nuklearno oružije, da idete u osvajačke ratove. A imate već
i višak novca, možete i vi da kreditirate druge...

Ali iznenada u vašoj maloj zemlji počinju etnički ekscesi, ekstremni politički zahtevi
nekih grupa koje se naprasno organizuju u političke pokrete, mali teroristički
napadi... Zemlja vam zbog nestabilnosti pada pod ekonomske sankcije, a čitav
kapitalistički Zapadni svet u svojim globalnim medijima o vama počinje da govori
kao o diktatoru koji krši ljudska prava i prava manjina, te sputava i proganja
političke protivnike... Vaša zemlja brzo ulazi u gradjanski rat, raspada se, a ako ste i
dalje "tvrdi" u stavu da vam pomoć Gospodina X i njegove bankarske ekipe iz Vol
Strita ne treba, doživećete i bombardovanje gde će vam kompletna preostala
infrastruktura u zemlji biti uništena. Ako već niste nasilno zbačeni sa vlasti,
spontanom voljom ulične mase željne "demokratije i slobode", ostaje vam samo
jedno - da svoju zemlju izgradjujete iz počeka. A za to vam je potrebna pomoć
kreditora i to ne mala, već ona merena milijardama dolara. I, eto, posla za
Gospodina X.

Iste godine 1971., kada je dolar prestao da bude vezan za zlato, OPEK je usvojio
dolar kao svoju obračunsku valutu. Zašto su Arapi to uradili, zaključite sada sami.
Otada se svetska trgovina naftom odvija u US dolaru, čineći dolar dominantnom
svetskom valutnom rezervom. Ovo je omogućilo ogromnu potražnju dolara, pa i
njegovo enormno i nekontrolisno emitovanje i štampanje.

Na taj način sve zemlje u svetu postale su vezane za valutu koju jedna zemlja,
odnosno jedna privatna banka (FED), može proizvoditi po sopstvenoj volji, a koju
svi koji žele naftu moraju imati u ogromnim količinama da bi vršili plaćanja
energenata ili otplate kredita medjunarodnim finansijskim institucijama.
Ukoliko bi dolar prestao da bude naftni novac (petro dolar), prestao bi da bude
tražen i pretvorio bi se u gomilu bezvrednog papira izazivajući potpuni ekonomski
kolaps Amerike, ali i čitavog sveta.

Ali, uvek ima neposlušnih.

Irak je prvi počeo da prodaje naftu za sigurnije evre, a kasnije su to prihvatile Iran i
Sirija, članice OPEK-a. Onda je isto počela da radi i Venecuela, koja proizvodi 7%
svetske nafte, a njen sadašnji predsednik Čavez, američke vlastodršce otvoreno
naziva korporativnim mafijašima i pljačkašima. Venecuela čak 80% svoje
proizvodnje prodaje SAD, a to je 2,7 miliona barela dnevno. Čavez je, medjutim, u
pregovorima sa Kinom, da ovu naftu jednostavno preusmeri tamo. Da mu NEKO ne
bi omeo transport robe i preusmerio tankere Čavez je od Rusije kupio 50 najnovijih
Migova 29, presretača, koji mogu da sleću i uzleću sa obične zemljane neravne
staze. Migovi nose i nove ubojite ruske projektile "Onyx " koji potapaju svaki brod.

Ono što svetski mediji u vlasti globalnih korporacija nisu baš objavili na sva zvona,
je ugovor o gasovodu izmedju Kine i Kazahstana vredan 3,5 milijardi dolara. Vrlo
brzo (2004.) sklopljen je i mega ugovor izmedju Pekinga i Teherana vredan 100
milijardi dolara o prodaju 10 miliona tona prirodnog gasa u narednih 25 godina.
Smatra se ugovorom veka, jer će se najverovatnije proširiti i na još 50 do 100
milijardi dolara kada mu se priključi i ugovor sličnog tipa o nafti.
Ne samo da je Iran sa ovim poslom došao pod zaštitu Kine, koja uz saglasnost
Rusije želi da bude regionalna sila i ne želi američke vojne baze u Aziji, posebno ne
u Kaspijskom regionu, već Iran želi da ima i sopstvenu naftnu berzu na kojoj će on
kontrolisti tržište i cenu. Bez Amerike i dolara.

Prema prognozama Alena Grinspena, čelnika FED-a, ako se ovaj trend ne zaustavi,
SAD bi mogle izgubiti 13 000 milijardi dolara samo u prvoj fazi prebacivanja
trgovine sa dolara na evro.
Naravno da su za Ameriku države kao Irak, Kazahstan, Avganistan, Venecuela,
Kuba, Belorusija i svako drugi ko radi dolaru o glavi "Osovina zla", podstrekači
terorizma, diktatori sopstvenom narodu kome guše ljudska prava i demokratiju, i
naravno, uporište su Al Kaide i potencijalni konstruktori oružja za masovno
uništavanje. Zbog ovog poslednjeg SAD imaju legitimno pravo da preventivno
deluju u suzbijanju ove globalne opasnosti. Da Al Kaida zaista postoji i teroriše čitav
svet već smo se više puta uverili, a bićemo još uveravani, bez brige. Ovako
preusmeravanje arapske i latinoameričke nafte prema Kini, otvara put Rusiji da
bude glavni snabdevač nafte za SAD. Ali, da li za dolare ili evre? Zna se - za evre.
Ali Amerika ima još jedan problem. Medju velikim brojem njenih stranih poverilaca
visoko mesto zauzela je Kina. Tu je i Rusija. A kako da Amerika sve te dugove
namiri, kada je zanemarila sopstvenu konkurentnu proizvodnju i potpuno se
predala štampanju dolare i obveznica kojima je godinama samo kupovala robu i
rad drugih? A Kina je ekonomski sve jača.

To je, na žalost, muka koja čeka američke gradjane. Još jedna pikanterija, koju
većina Amerikanaca ne zna.

Na teritoriji SAD nalazi se preko 40 velikih logora, napravljenih navodno za potrebe

eventualne evakuacije stanovništva u slučaju velikih katastrofa, rata, uragana i sl. O
njima brine Federalna agencija za krizne situacije (FEMA). Ali ko zida takve logore
unapred? Ko predvidja da će Ameriku zadesiti neka "prirodna" katastrofa ili rat? Da
li to Gospodin X, sklon veštom planiranju nešto samo naslućuje ili... ?
Da li se može desiti da američki gradjani budu naterani u radne logore i da
decenijama i vekovima odradjuju dugove za svoj raskošan potrošački život koji su
vodili decenijama? Nisu li, već pomenutim sertifikatima o rodjenju, založeni kao
pokriće za nastali dug? No, to je problem običnih američkih gradjana, koji još ništa
ne shvataju.

Ali, pogledajmo kako bi problem rešio Gospodin X, bankar. Jedan zadatak je

usporiti zahuktalu ekonomiju Kine i čitave Azije, koja preti da proguta dolar. Za
početak - neka to društvo ima problem sa nekim nepoznatim virusom, npr. ptičijim
gripom. Živina je osnovini prehrambeni artikal u čitavoj Aziji, pa kad se sve ptice
zaraze, eto muke kojom će se oni "zabavljati" jedno vreme i grdne pare potrošiti.
Za to vreme, nije li logično da bankar proba da valutu koja propada promeni za
neku u koju postoji poverenje? Na primer da zameni sve dolare u evre. Za to bi mu
naravno bila potrebna kontrola nad centralnom bankom EU.
KOME TREBA EVROPSKA UNIJA
Primetili ste grozničava nastojanja administrativaca briselske kancelarije EU da
Zajednici priključe što više evropskih zemalja, pa čak i Tursku. Neki analitičari tvrde
da će se EU priključiti i Izrael. Ali ko od toga ima najviše koristi? Naravno, bankari,
na čelu sa Gospodinom X koji je i inicijator svega.

Odavno je američki senator Tim Ferguson upozorio da FED planira da razori

američku ekonomiju tako što će štampati dolare i emitovati novac u rizičnim
količinama sve dok se eksponencijalna kriva na grafikonu toliko ne uzdigne da bi na
kraju označila slom. Zaduživaće kreditima i niskim kamatama pojedince i
kompanije sve dok ukupan dug ne dostigne takvu težinu da prouzorokuje teška
ekonomska izobličavanja koja na kraju čitavu ekonomiju SAD moraju dovesti do
potpunog sloma. Bio bi to nacionalni ekonomski "srčani udar", nakon kojeg
američka ekonomija više nikada neće moći da se oporavi. Po Fergusonu, taj kritični
dan se približava.

Dakle, zamislite da je Amerika jedan ogroman tanker na vodi. Enormnim

punjenjem novcem tanker postaje pretežak, puca po šavovima i preti da se
raspadne i potone. Kapetan broda, Gospodin X, sav novac mora prebaciti u drugi
tanker. Ali ne postoji u svetu ni jedan dovoljno veliki i jak koji može da primi tu
količinu i taj teret. Zato ga Gospodin X mora napraviti. To je EU, novi veliki tanker
za monetu kojom Gospodin X i bankari upravljaju čitavim svetom, zapravo ga
pljačkaju.

O zameni dolara kao svetske rezervne monete i stvaranju "novog svetskog

monetarnog sistema" pisao je još 1970. Zbignjev Brežežinski u knjizi "Izmedju dva
doba". Ovaj "novi svetski monetarni sistem" podrazumeva postepeno zamenjivanje
dolara nekom valutom zajedničkom za ceo svet, a posledica toga bi bio pad
životnog standarda u razvijenim zemljama, na prvom mestu u SAD. Brežežinski u
knjizi predlaže postepeno formiranje sve više kontrolisanog i sve više usmeravanog
društva koje bi na kraju dovelo do potrebe za formiranjem Svetske vlade.
Konkretno, potrebno je da se postojeće države povežu u poseban medjunarodni
sistem kojim bi njihov nacionalni suverenitet vremenom smanjivao i najzad
potpuno ukinuo. Dakle, globalno društvo i globalna ekonomija bez granica. A novac
ljude najbolje povezuje.

Ali EU je samo prelazna posuda do one konačne koja će biti sačinjena od SAD,
Zapadne Evrope i Japana. Sa tim ciljem stvorena je poznata Trilateralna komisija.
Na tom poslu upravo rade plaćeni EU komesari, koji svaki čas dolaze i u našu
zemlju kako bi nam objasnili da je sve to za naše dobro(!), dok im sitni kurir
Komesarijata Miroljub Labus prenosi falsifikovanu poruku u kojoj piše da je to
autentična volja većine gradjana Srbije(!) Naravno, jer EU u očima stotina miliona
gradjana Zajednice mora biti demokratska tvorevina, a ne robovlasnički sistem. Ko
je lud da sebe pravi robom?

Za Gospodina X je najvažnije da ima kontrolu nad Centralnom bankom Unije (ECB).

A u ovom poslu su Gospodin X i njegovi bankari veoma iskusni jer su još pre tri
stotine godina (osnivanjem Bank of England) shvatili da je kontrola novčanih
tokova najmoćnije oružje. Tako, kako je Britanija osvajala kolonije, bankari su
osnivali u svakoj koloniji svoju privatnu centralnu banku. Jedna takva banka je bila i
FED, pa su SAD po mnogima i danas samo finansijska kolonija bankarske elite čiji je
centar u Londonu. Ako ste mislili da je Amerika stvarni gospodar sveta, prevarili ste
se. Ako ste mislili da je Velika Britanija politički uvek uz SAD jer je ona supersila,
opet ste se prevarili. Prekoatlantska kolonija dolarima je "naduvana" do razmera
supersile upravo pod kontrolom finansijske elite čije je sedište u Londonu. A mogla
je da podnese to "naduvavanje" jer su Amerikanci procenjeni kao veoma radan
narod pun borbenog i imperijalističkog duha. Ova elita je zapravo finansijska i
stvarna "Kruna" sveta. Na čelu "Krune" nije dinastija Vindzora, već dinastija
Rotšilda, danas najmoćnija i najbogatija bankarska dinastija sveta. Njeno bogatstvo
je porodična tajna, a iznose se spekulacije da kontrolišu već polovinu ukupnog
svetskog bogatstva.

Nakon Drugog svetskog rata, Engleska Banka je nacionalizovana, ali to moć "Krune"
nije umanjilo jer su već stekli ogromna bogatstva, a kapital investirali dalje u sve
privredne i finansijske tokove širom sveta. I naravno otvorili mrežu privatnih
banaka kojima i dalje zadužuju gradjane. Svetska banka je jedna od njihovih
finansijskih tvorevina. Baš kao i MMF.

Kako bi sporovodila kontrolu i upravljala finansijskim carstvom "Kruna" ima svoju

Vladu poznatu kao Grupa Bilderberg, a nju savetuje trust mozgova poznat kao
"Savet za medjunarodne odnose". Narvno, tu je još i mnoštvo drugih pomoćnih
organizacija.

Da li je "Kruna" već preuzela kontolu nad ECB? Po mnogim pokazateljima -jeste.

Kako je to uspela? Jednostavno tako što je upravo princip organizacije na kojoj
počiva EU postavljen tako da nacionalne države pristupanjem EU izgube
neposrednu kontrolu nad: monetom, vojskom, policijom, obaveštajnim službama,
medijima. Centri upravljanja ovim poslovima izmešteni su daleko od parlamenta i
vlada država članica.

Tako ECB vode imenovana lica, koja dolaze iz privatnog bankarskog biznisa i koja su
potpuno nezavisna u svom radu. To znači da ne moraju uvažavati bilo kakve
instrukcije ili preporuke od članova Evropskog parlamenta, Saveta Evrope ili bilo
koje druge institucije EU ili države članice. Praktično, ECB je potpuno izmeštena
izvan mehanizma kojim se demokratska volja gradjana EU posredno ili neposredno
projektuje u njen rad.

Uticaj na ECB moguć je samo iza zatvorenih vrata, pa je logično da to mogu samo
strukture koje imaju ogromnu finansijsku moć i već izgradjen sistem nevidljivog
uticaja, a to su Bankari. Tako privatni bankarski sektor ujedinjen i organizovan pod
nadzorom "Krune", a legalizovan u formi Evropske Centralne Banke veoma lako
može voditi monetarnu politiku EU i odredjivati svim bankama kamatne stope,
državama nivoe direktnih i indirektnih poreza, obim potrošenje u svakom
segmentu ekonomije i društva, visinu zaduživanja, iznose budžeta itd…
Sada znate zašto penzionu politiku u Srbiji odredjuje MMF i zašto guverner
"suverene" NBS ne može da štampa dinare dok njih ne pita.
Dakle, za one države koje su prihvatile evro kao monetu, ECB će voditi monetaranu
politiku i preko kamatnih stopa uticati na ukupna ekonomska dešavanja u svim
zemljama članicama. Jer, ko kontroliše zamenu za vrednost, može odredjivati i
prave vrednosti. Ko kontroliše kilometre može da kaže i kolika je dužina puta. Čak i
ako je put kraći ili duži. Pravo mesto da se ponovo setimo izjave Majera Emšela
Rotšilda: "Dajte mi da kontrolišem finansijske tokove u jednoj zemlji i nije me briga
ko pravi zakone".

Šta je onda funkcija Evropskog parlamenta? Jednostavno, da narod misli da ima

neki uticaj.

Jedinu kontrolu nad ECB ima Evropski sud,ali on može samo da utvrdi da li Banka
radi u skladu sa svojim ogromnim zakonskim ovlašćenjima. A zašto ne bi radila kad
joj upravo to i odgovara?

Nije li to sve po scenariju koji je napisao Zbignjev Brežežinski? A da scenario ima i

elmente trilera pokazuje i to što je bivši guverner ECB Vim Disenberg, letos
"naprasno umro" pored bazena svoje vile u južnoj Francuskoj. Disenberg je
kamatne stope skresao na najniži nivo u poslednjih 60 godina, kako bi povećao
ekonomsku aktivnost EU, a bio je saglasan da Rusija i Nemačka trgovinu naftom
obavljaju u evrima, a ne u dolarima. To je težak udarac za SAD. Šta se u
medjuvremenu dogadja sa sirotim dolarom? Naravno, niko ne želi otvoreno da se
zameri se Amerikancima ali...Južna Koreja koja ima četvrte po veličini devizne
rezerve u svetu i tradicionalno ih drži u dolarima, objavila je da će svoju rezervu
rasporediti i u ostale valute. Rusija kalkuliše sa vrednošću rublje stavljajući je u istu
korpu sa dolarom i evrom. U korpi je, medjutm, sve više evra, a sve manje dolara.
Kina je takoje počela da radi na principu raznovrsnih valuta u svojoj korpi deviznih
rezervi. Koliko je koje valute u njenoj korpi tajna je, jer Kina ne želi da pravi svetsku
paniku otkrivanjem namere da se potpuno reši dolara. Pogotovo što je
otkupljivanjem ogromnog broja akcija nekoliko prezaduženih američkih kompanija,
postala značajan američki poverilac.

Gledajući šta rade Rusija i Kina, i druge azijske zemlje će polako početi da svoje
devizne rezerve konvertuju u razne valute. Amerika ih, medjutim, žestoko pritiska
kako bi ih sprečila u tome.

Na kraju pitanje za vas: U kojoj valuti Srbija čuva svoje devizne rezerve? Da li znate
gde se čuva državno zlato?

Младен Бањац: Кривотворење новца као основ приватног

банкарства
I ako na prvi pogled deluje sasvim licemerno i obmanjivački, kao deo
propagandnog rata sa ciljem da stvori iluziju kako banke stvaraju nekakvu novu
vrednost (nema veze što uopšte ne plaćaju PDV), termin „bankarski proizvod“ koji
se često može čuti u medijima, nehotice otkriva pravo stanje stvari. Banke zaista
nešto proizvode, a to nešto je novac i to ne bilo koji, već tzv. žiralni, knjiški ili
bankarski koji dominira u novčanoj masi. Svaki kredit koji podrazumeva
bezgotovinski transfer novca, pa i oni za „podršku“ budžetu, znajte da banke
same stvaraju i to doslovno iz vazduha. Isto važi i za gotovinske kredite, ako je ta
gotovina inicijalno položena na neki tekući ili sličan prolazni račun, što ću pojasniti
malo kasnije.
Žiralni novac koji banke same stvaraju „potezom pera“ ili u moderno doba
tipkanjem po tastaturi, je specifičan po tome što nije fizički prenosiv i ne možete ga
staviti u džep, novčanik ili koferče, jer nema supstancu (predstavlja puku evidenciju
ili svedočanstvo o dugu na bankovnom računu), ali je zato jednako likvidan i tražen
kao da se radi o novčanicama i kovanom novcu, jer ljudi naivno veruju da sredstva
koja imaju na tekućem računu predstavljaju drugi naziv za gotovinu (njen
ekvivalent ili ogledalo). Međutim, ništa nije dalje od istine. U realnosti, oni
predstavljaju zasebne, različite vrste novca, koje stoje rame uz rame čineći zajedno
M1 agregat – likvidnu novčanu, tj. dinarsku masu. Ovaj agregat je jedini bitan,
ostali imaju samo statistički značaj, ali bankari više od svega vole ovakve trikove i
terminološke pometnje da bi mogli neometano nastaviti sa svojim „biznisom“,
ostavljajući laike i nesigurne u ubeđenju kako su bankarstvo i ekonomija nešto
mnogo komplikovano.
Da bi kreirale ovu posebnu vrstu novca, potpuno nepoznatu široj javnosti,
komercijalnim bankama nisu potrebne nikakve štamparske prese, već samo
pravo na vođenje tekućih i drugih prolaznih računa pravnim i fizičkim licima, čijom
zloupotrebom postižu isti efekat – kreiraju svež, dodatni novac u vidu kredita
(duga), koji, da čitava stvar bude gora, obično završava u rukama krajnjih
potrošača. Prolazni računi su oni računi sa kojih se vrše tekuća plaćanja, tj. uplate i
isplate u svakodnevnim transakcijama. Upravo su oni ključ za razumevanje čitave
podvale, one koja bankarima omogućava da koristeći svoje diskreciono „pravo“,
sami stvaraju novac „iz vazduha“ svaki put kada zajme pare. Za bankare, stvaranje
novca i davanje kredita su jedna te ista operacija, što ću detaljno objasniti u
nastavku.
Postoje dve osnovne „tehnike“ kojima se banke služe kako bi kreirale (praktično
krivotvorile) svež novac. Prva se zove „monetizacija aktive“. Sama reč aktiva
ukazuje na neku imovinu ili potraživanje, ali ono što banke tretiraju kao svoju
aktivu je puki ugovor o kreditu (vaš dug, tj. potpis da ćete pare vratiti u
budućnosti), dok monetizacija označava ništa drugo do štampanje ili elektronsko
emitovanje novca (kredita) iz vazduha. Klijent sav srećan dobije robu, dok pare
obično ni ne vidi jer one „legnu“ na račun prodavca, a ni na kraj pameti mu nije da
je upravo njegov potpis kreirao do tad nepostojeći novac (kredit), koji se
svakodnevno pušta u opticaj kroz potrošnju što konstantno generiše inflaciju.
Ono što banke rade je suštinski identično štampanju novca od strane Centralne
banke, samo što umesto državnih obeveznica (kao svedočanstva o dugu) koje
potpisuje Vlada, komercijalne banke kao „pokriće“ uzimaju ugovor o kreditu
zaključen između nje i klijenta i što Centralna banka može emitovati novčanice i
kovani novac, dok obične banke „proizvode“ isključivo žiralni novac na tekućim i
drugim prolaznim računima. U oba slučaja ceh ove gigantske prevare plaćaju
privreda i stanovništvo. U slučaju kada državu zadužuje korumpirana Vlada kao
agent bankara, račun se ispostavi i utera kroz poreze. Kada kredite uzimaju
direktno fizička i pravna lica, reket se ubira kroz kamate na privatno emitovan,
krivotvoren novac.
Drugi način je tzv. multiplikacija depozita koja se često poistovećuje sa frakcionim
bankarstvom. Međutim, frakciono bankarstvo kao termin jednostavno znači da je
privatnim bankama dopušteno da same stvaraju žiralni novac i da su u obavezi da
drže izvesnu minimalnu rezervu u vidu novčanica i kovanog novca u odnosu na
onaj koji same kreiraju, tj. krivotvore na bankovnim računima. Ovo je bitno, jer
javnost i posledično klijenti banke misle da su to jedine vrste novca u opticaju, te
kada dođu na šalter logično očekuju da budu isplaćeni ovakvim opipljivim novcem.
Po uzoru na ono što su nekada radili zlatari krivotvoreći banknote, današnje banke
iskustveno znaju koliko novčanica i kovanog novca moraju imati u rezervi da bi
pred klijentima održale iluziju o likvidnosti. Ovo varira od zemlje do zemlje, zavisno
od toga koliko se u jednom društvu koristi gotovina. Ako omanu u proceni, onda se
međusobno ispomažu, pa jedna drugoj zajme gotovinu, što ne biste očekivali od
onih koji su (kobajage) konkurenti. Ako ni to nije dovoljno, u pomoć može da im
priskoči Centralna banka kao neka vrsta „poslednjeg utočišta“, jer samo ona ima
mogućnost da štampa keš novac.

K ako u praksi funkcioniše ova „multiplikacija depozita“? Bilo kakva gotovinska

uplata na vaš tekući račun ima za rezultat da banka sada poseduje fizičku gotovinu,
plus u isto vreme se stanje na računu povećalo za recimo 1000 dinara kolika je bila
uplata. E sad, iako te pare nisu oročene, banka uzima sebi za pravo da ih zajmi
nekom drugom klijentu, ali pritom „zaboravi“ da izbriše stanje na vašem tekućem
računu. Ne samo što je otuđila pare koje nije smela, ona u isto vreme radi nešto
mnogo gore, efektivno kreira dupli ili dodatni novac zavisno od visine rezerve koju
primenjuje. Da bi prikrila jedno kriminalno delo i prevaru, ona poseže za drugim.
Ako je rezerva npr. 10%, banka zajmi 900 dinara u kešu, plus ostavlja
nepromenjeno, tj. lažno stanje na tekućem računu za koji je ta gotovina inicijalno
bila vezana. Znači, čim takne takvu gotovinu (bez obzira na iznos), banka
automatski krivotvori i stvara dodatni (žiralni) novac, što proizizali iz same prirode
tekućih i drugih prolaznih računa.
Kod oročenih računa gde su sredstva imobilisana, takoreći „umrtvljena“ i van
opticaja, tako nešto nije moguće, pa ni ovi računi nisu toliko interesantni
bankarima, jer ne dozvovoljavaju takve vrste zloupotreba. Dakle, kao i u slučaju
„monetizacije aktive“ i ovde banka kreira svež žiralni novac „iz ničega“, s tom
razlikom što sada vrši konverziju gotovinske uplate svog klijenta u bezgotovinska
sredstva plaćanja (žiralni ili knjiški novac), tako što njegov keš zajmi nekom drugom
klijentu, a stanje na tekućem računu ostavlja nepromenjenim. Posle kada takva
gotovina uđe u opticaj i promeni ko zna koliko ruku, pa opet završi u toj ili nekoj
drugoj banci, ceo postupak se ponavlja, a novčana masa u opticaju raste. Za banku
je samo bitno da ima dovoljno keša da isplati tekuće klijente, tj. one koji trenutno
imaju potrebu za gotovinom, što banke iskustveno znaju, tj. procenjuju. Sve druge
klijente, kada bi istovremeno nagrnuli na šaltere zahtevajući keš novac, banka ne bi
mogla isplatiti sve i da hoće. Ali to se krije od javnosti, te se zato i kaže da se
bankarski sistem bazira „na poverenju“.
Pošto se sa njih vrše bezgotovinska plaćanja, ovi prolazni računi se u praksi
ponašaju isto kao i opipljivi novac, tj. keš. Nikakve razlike sa aspekta likvidnosti
tu nema. I jedno i drugo predstavlja medijum razmene, nešto oko čega se svi drugi
„kolju“ i bore da bi razmenili svoju robu i usluge, dok bankari za to vreme
krivotvore pare i sve mirno posmatraju, gledajući kako se reka novca u vidu kamate
sliva svakog časa. Ili ako se ne sliva, jer su ti isti bankari sve živo zadužili, pa zatim
obustavili ili pooštrili uslove kreditiranja namerno izazivajući nelikvidnost u
društvu, onda banka ima pravo da vam zapleni imovinu. Pošteno, jel da? U
izveštajima tzv. Narodne banke, konkretno u novčanim agregatima, možete videti
da ovakav žiralni (privatno emitovan ili krivotvoren) novac čini glavninu likvidne
dinarske mase, oko 65%. Da bi malo zamazali oči neupućenoj javnosti, bankari
koriste izraz transferabilni depoziti, što je samo drugi naziv za prolazne račune.
Inače, postoji čitav niz termina koji se svesno koriste od strane bankara kao
paravan za njihove kriminalne aktivnosti. Kreiranje „depozita“ je jedan od njih.
Depozit se ne kreira, to je oksimoron. Depozit može samo da se položi u banku od
strane njenih klijenata. Ono što banka kreira je žiralni novac na način kako je u
tekstu opisano i koji se koristi kao svojevrsno oružje za porobljavanje bilo kog
društva koje to dozvoli. Obzirom na količinu nesvesti, „zdravo za gotovo“ pristupa,
neverovatne korupcije u medijima i obrazovnom sistemu, nije ni čudo što tako
nešto prolazi već decenijama, a ponegde i vekovima. Metod je toliko efikasan i
izrabljivački, da nijedna okupaciona vojska ne može ni da mu „primiriše“. Nadajmo
se da će upotreba interneta i širenje informacija promeniti ovakvo stanje i osvestiti
ljude. Najvažnije je dijagnostikovati problem, jer kako se boriti, ako ne znaš prvo ko
ti je neprijatelj i kakvim prljavim trikovima i lažima se služi?

Š ta je rešenje za izlazak iz ovakve situacije jednom za svagda? Srbiji je preko

potrebna monetarna reforma, smena i izlazak pred lice pravde svih koji su u tome
učestvovali, posebno guvernera i resornih ministara. U praksi, to bi značilo
promenu dosadašnje uloge Centralne banke koja bi sada ujedno bila i komercijalna
banka privatnim proizvođačima i firmama, za šta bi direktno odgovarala izabranoj
Vladi. Sve to uz vrlo blage kamate kao vid obezbeđenja i podsticaja da se pare
upotrebe u produktivne svrhe, pri čemu bi se ovako generisani prihodi koristili
umesto poreza za popunu budžeta. Plus toga emitovala bi nekreditni novac za
javne projekte tipa: putevi, mostovi, škole, bolnice, stanovi, vodovod, kanalizacija,
odlaganje i reciklaža otpada, hidroelektrane, sistemi za navodnjavanje i sl. Ili
varijanta da Skupština ovlasti Upravu za Trezor da radi to isto - emituje svež novac
u produktivne svrhe i tako podmazuje trenutno izgladneli i nelikvidni privredni
mehanizam. Uporedo sa tim, uvodi se 100% obavezna rezerva na depozite po
viđenju (prolazne račune), što stavlja tačku na praksu krivotvorenja novca. Banke
bi tada počele da rade ono što ljudi naivno veruju da sada rade – zajme postojeći
novac, tj. štednju. Konkretno, za prikupljenu štednju banke bi izdavale certifikate o
depozitu različite ročnosti i u skladu sa tim odobravale kredite. Sve mimo toga bi
značilo trajno oduzimanje dozvole za rad i povlačenje krivične odgovornosti.
Najbolje od svega jeste što je ovakav sistem veoma lak za kontrolisanje od strane
(prosvećene) javnosti, jer postoje jasni indikatori da li stvari teku u pravom smeru.
U njemu je inflacija kao sistemska pojava nemoguća i tu nema vrdanja od strane
monetarnih vlasti. Zaposlenost brzo raste do nivoa pune uposlenosti privrede u
roku od najviše par godina, s tim da prvi efekti moraju biti jasno vidljivi u toku
nekoliko meseci. Troškovi života drastično opadaju praćeni smanjenjem ili
potpunim ukidanjem poreza, standard raste munjevito. Javni dug se sve više topi i
nestaje zauvek. U društvu vlada blagostanje primereno znanju, inovacijama i
prirodnim resursima kojima je Srbija hvala Bogu prebogata. Nikad više robovi
uzurpatorima i parazitima koji društvu zajme njegov sopstveni novac ili ga još gore
ne zajme, čime parališu privredu koja propada i davi se u nelikvidnosti, ni kriva ni
dužna.
Korisna literatura i linkovi:

1. „Modern Money Mechanics“ u izdanju američkih Federalnih rezervi, strana

3, podnaslov „Who Creates Money?” gde bankari sasvim otvoreno i drsko
priznaju ne samo kako krivotvore novac, već i odakle ta praksa potiče.
http://www.bibliotecapleyades.net/archivos_pdf/money_mechanics.pdf

2. „Novac i bankarstvo“, prof. dr. Jovo Jednak, strana 40-42, gde čovek isto
tako mrtav-ladan iznosi i „objašnjava“ kako banke same stvaraju novac koji
zajme. www.vps.ns.ac.yu/nastavnici/Materijal/mat310.ppt

3. Udžbenik „Finansije“ iz 1996. u izdanju Financing Centra, na 2. godini

fakulteta u Subotici, glavni i odgovorni urednik prof. dr. Vojin Bjelica, inače
i sam bankar, gde se na strani 62, u podnaslovu „Stvaranje i poništavanje
novca“ doslovce kaže: „Kreditna aktivnost banaka omogućuje da banka
stvara novac na taj način što monetizuje svoju aktivu. Najčešći i najtipičniji
 slučaj kreiranja novca je kada banka odobrava kredit nekom od svojih
komintenata.“ I još dodaje: „Sa gledišta funkcije kreiranja novca, nije bitno
da li se kredit odobrava u knjigama ili u gotovom“. (alal vera profesore,
zato nam je privreda tako jaka, a studenti i ekonomisti puni znanja, moja
prim.)

4. Tzv. kreditna multiplikacija gde predavač uopšte ne ističe niti pravi razliku
između prolaznih i oročenih računa, dovodeći tako i sebe i studente u
zabludu. Kod oročenih računa kreditna multiplikacija nije moguća, jer su
takvi računi imobilisani, a novac umrtvljen i van opticaja. Sa druge strane,
svako diranje inicijalno položene gotovine sa tzv. prolaznih računa,
automatski znači krivotvorenje i stvaranje dodatnog novca, što raznorazni
„stručnjaci“ nazivaju kreditnom multiplikacijom ili kreiranjem „depozita“.
Autor ovog primera to uopšte ne primećuje i nonšarlantno iznosi kako se
„ponuda novca povećala“ ili to kako se „depoziti ne menjaju“ iako je novac
otuđen?! Što ne bi za promenu malo razmišljali, a ne napamet prepričavali
bankarske podvale i mantre i tako trovali glupostima svaku narednu
generaciju studenata? www.isspm.org/stat/files/1180532948.doc

Стојан Ненадовић: Некредитни новац

 Stojan nenadovic, nekreditni novac

 Hrvat, ekonomija, pokret
 NSPM, Geopolitika, Kineski model