ZABORAVLJENI I IZGUBLJENI BELI NARODI I DRŽAVE

- IMPERIJA SASANIDA
Dusan Mi·Wednesday, 8 November 2017

Tako je nastala dinastija Sasanida, koja iz nekog razloga nije nazvana po

imenu svog osnivača, već po imenu njegovog dede Sasana, koji je bio
vladar Istahra, drevnog grada Persije, nedaleko od Persepolisa, kao i
sveštenik - mag lokalnog hrama boginje Anahiti (persijska opcija
vavilonske Ištar). Sasanidska imperija, koju su sami Sasanidi zvali
Eranšahr (Eranshahr) "Država arijevca", trajala je nešto više od 400
godina – od 224 do 651. godine nove ere. I iako su Sasanidi snažno
naglasili da su naslednici i nastavljači dela Ahemenida, u stvarnosti to nije
uspelo u potpunosti.

Prvo, da u potpunosti ponovi konfiguraciju granice države Ahemenida im i tako

nije uspelo. Oni su skoro stigli do toga u vreme vladavine cara Hosrova II Parviza,
koji je vladao carstvom od 591. do 628. godine, to jest, skoro pred sam njen pad. Tada
je sasanidska Država arijevaca uključivala zemlje savremenog Irana, Iraka,
Azerbejdžana, Jermenije, Avganistana, istočni deo današnje Turske i deo Indije,
Sirije, Pakistana, Kavkaza, Centralne Azije, Arapskog poluostrva, Egipta, kao i zemlje
savremenog Jordana, Izraela i Palestine.

Drugo, Sasanidima je mnogo nedostajalo od partjanskog nasledstva. Na primer,

Ardašir nije uspeo da prenese prestonicu u Parsu. Prestonice su ostali gradovi na
Tigru Selevkija i Ktesifon na zapadu carstva, gde je bili najplodnije zemljište i
izgrađeni brojni pogodni putevi koji su povezivali sa mediteranskim lukama,
Jermenijom, Kavkaskom Albanijom, Gruzijom, obalama Persijskog zaliva i južne
Arabije.
1
Ardašir
2
 Dugo vremena vojska Sasanida ja koristila partjanski sistem, odnosno, bila je
kao i kod partjana, sastavljena od "vitezova domaćina". I navodeću na užas
neprijatelja, partjansku konjicu Sasanidi su ostavili bez promene, što i ne
iznenađuje. Mnogi partjanske kuće su prešle u službu Sasanida. I tek sredinom 6.
veka vojsku su napravili redovnom i profesionalnom. Pored toga, kao kod partjana,
gde je na čelu zemlje mogao da bude samo Arsakid, tako je i kod Sasanida pravo da
vlada imao samo Sasanid.

O sktrukturi društva partjana ništa stvarno nije poznato, pa je uporediti sa

sasanidskom neće biti moguće. Strukturu ovog drugog, osnovao je, kako kažu,
osnivač imperije Ardašir. Celo društvo se delilo na četiri klase: sveštenici, ratnici,
književnici, pod kojima su se podrazumevali zvaničnici države i gde su uključeni i
lekari, astrolozi, pesnici. Četvrta klasa bio je, da tako kažemo, radni narod – seljaci,
zanatlije i trgovci. Želeći da naglase kontinuitet svoje vlasti od Ahemenida, Sasanidi
su usecali ogromne reljefne slike (visine 5-6 metara. m) na istim stenama, gde su
uklesane grobnice Ahemenida i kopirali su ahemenidski stil slikanja. Neki reljefi su
uklesani tačno ispod njihovih grobova. (Taj arheološki kompleks se zove Nakše-
Rustam (Crteži Rustama) i Nakše-Rajab (Crteži Radžaba), koji se nalazi nekoliko
stotina metara od prvog).

Nakše-Rustam

3
 Bar reljef Bahrama (Varahrana) II

Car Šapur i zarobljeni rimski imperator Valerijan I

4
Ahura-Mazda prenosi Ardaširu I znake carske vlasti

Krunisanje cara Narse

5
 Na primer, pod grobnicom Darija Velikog uklesani su reljefi Bahrama
(Varahrana) II, na kojima su prikazane borbe konjanika. U blizini je bar reljef Šapura
I, sina osnivača dinastije Sasanida, u čast pobede nad rimskom vojskom i zarobljenim
rimskim imperatorom Valerijanom I, molećeg za milost. To je, uzgred, jedini slučaj u
istoriji, kada je rimski imperator bio zarobljen. Valerijan je ponudio za sebe otkup,
ali Šapur je naredio da mu se sipa u grlo rastopljeno zlato, odere sa njega koža, da se
ona napuni slamom i stajskim đubrivom i postavi na javni uvid u zoroastrijskom
hramu u Suzi.

Statua Šapura I u pećini pod Bišapurom

Takođe, u Nakše-Rustamu može da se vidi još jedan bar reljef Sasanida, koji
predstavlja Ardašira I, kojem Ahura-Mazda prenosi znake carske vlasti u obliku
malog obruča. Obojica sede na konjima, a pod konjem Ardašira leži poraženi
poslednji partjanski car Artaban V, a pod konjem Ahura-Mazde– poraženi Ahriman,
simbol zla u zoroastrizmu. Pored njega još uvek postoji reljef cara Ormizda II sa
jahačem, izbačenim iz sedla, i cara Narse, sina Šapura I, sa slikom njegovog
krunisanja kao cara Jermenije, sa učešćem boginje Anahiti, koja mu predaje znake
carske vlasti.

6
 Uprkos činjenici da su mnoga lica na bareljefima oštećena, na onim celim se
može lako utvrditi da su na njima prikazani ljudi bele rase. I iako su se Sasanidi
snažno distancirali od Partjana, naglašavajući svoju persijskost, oni su svi stigli sa
jednog izvora, iz jedne kulture. Tako, na primer, drevnorimski istoričar Amian
Marcelin, koji je živeo u 4 n. e. i koji je direktno učestvovao u rimsko-persijskim
ratovima vremena Sasanida, napisao je knjigu "Rimska istorija", gde je primetio:

"Zato su i persijanci, budući skitskog porekla, veoma vešti u vojsci..."

U korist toga, da su persijanci rodno povezani sa skitima, svedoči i činjenica da

su prvi koristili u svojoj umetnosti tzv. "skitski životinjski stil". O predmeti koji su
napravljeni u ovom stilu nalaze se širom Evroazije od Pacifika do Atlantika,
uključujući i Kinu, Mongoliju, Nemačku, Englesku, severnu Italiju, Balkan, Iran, a da
ne spominjemo Rusiju.

Skitski životinjski stil. "Scena mučenja". "Sibirsko zlato". Ermitaž

7
Skitski životinjski stil. "Scena mučenja" Semibratski kurgani. Kuban

8
 Skitski životinjski stil. "Scena mučenja"
Bar-reljef Dmitrijevskog sabora u Vladimiru

9
 Skitski životinjski stil. "Scena mučenja" Persepolis
Skitski životinjski stil. "Scena mučenja" Srebrno posuđe Sasanidskog carstva

10
 Na primer, u Ermitažu se čuva ogromna zbirka skitskog nakita, koju nazivaju
"Sibirsko zlato". Njegova istorija seže još u vreme vladavine Petra I. Kada je saznao
šta je u Sibiru, "izvukao" je iz grobnica različit zlatni nakit, onda je naredio da se
sakupi i dostavi u Peterburg. Tamo je bilo smešteno u Kunstkameru, a kasnije i u
Ermitažu, gde je i do današnjeg dana. To je, uzgred o Sibiru, kao "zemlji neistorijskoj",
koju je tako krstio nemac Gerard Fridrih Miler – "otac istorije Sibira".

Ali nas u ovom slučaju interesuju takozvane "scene mučenja", koje prikazuju
borbu zveri i ptica, uključujući i mitološke – grifona, kitovrasa (kentaura), pticu-sirin,
itd. Posebno popularno u ovim scenama je "mučenje" parnokopitara od strane
životinjskog predatora, posebno, lav muči bika, konja ili jelena. U kolekciji "sibirskog
zlata" Petra I je skitska zlatna kopča iz 6.-5. veka pre nove ere sa tom pričom. Ona je
takođe prikazana na zlatnoj ploči koja pokriva drveni riton, nađen na Kubanu na
mestu koje arheolozi nazivaju "Sedam brata", prema broju velikih humki (5. v. pre
nove ere). Zanimljivo je da je ova scena prikazana na bareljefu Dmitrijevskog sabora
u Vladimiru.

Istu priču koristili su persijanci vremena Ahemenida, ukrašavanje glavnih

stepenica u svom svečanom glavnom gradu – Persepolu i vremena Sasanida – na
srebrnom tanjiru. Izuzetna činjenica je ta, da je sveukupno u svetu pronađeno oko
340 srebrnih proizvoda iz vremena Sasanida i to je u Iranu pronađeno ukupno 3 (!),
a veći deo našao se veoma daleko od njega. Nekoliko proizvoda otkriveno je u
Ukrajini, a lavovski deo u Uralskoj oblasti. A niko u stvari i nije tražio ove srebrne
proizvode. Svi oni su pronađeni slučajno – prilikom oranja, pri vađenju panjeva, itd.
Veruje se da su srebrne stvari vremena Sasanida stigle tako daleko na sever usled
trgovinskih veza severa i istoka.

Ali, vratimo se državi Sasanida. Skitsko vojno iskustvo o kojem je govorio

rimski istoričar Amian Marcelin, veoma je bilo korisno novoj dinastiji, utvrdivši se na
zemlji Irana. Kao i Arsakidi, Sasanidi su se skoro celu svoju istoriju borili, počev od
oružane borbe za vlast u početku i ratovima sa Vizantijom i zaključno sa borbom
protiv arapske invazije, na kraju. Prvo su Sasanidi vodili nekoliko ratova sa Rimom
na svojim zapadnim granicama koji su trajali skoro 30 godina. Kao rezultat toga,
Iran je izašao kao pobednik i znatno proširio teritorije.

11
 Veliki put svile

Kao i obično, rimski pohod na istok, što kod Arsakida, što kod Sasanida, imao je
svoj uzrok. I razlog za to je ekonomski. Stvar je u tome da su preko teritorije Irana
prolazili najvažniji trgovinski putevi, uključujući i Veliki put svile iz Kine u Evropu,
kao i Veliki Volgo-Kamski krzneni put, po kome su dolazila sa severa Evroazije krzna
na tržišta evropskih zemalja, a njihova roba je shodno tome stizala na sever. Eto
odakle su se na Uralu mogli pojaviti srebrni proizvodi iz Irana. Takođe, kroz Iran je
prolazio trgovački put iz Severne Mesopotamije u Armeniju i Gruziju. Zbog toga, da
bi zavladali tim putem, prestali su da plaćaju carinske dažbine, a takođe su i oborili
cene uvozne robe. Borio se Rim prvo sa Arsakidima, a zatim i sa Sasanidima. A
posle njegovog pada, štafetu je preuzela Vizantija, koja je 75 godina stalno bila u
ratu sa sasanidskim Iranom radi kontrole trgovačkih puteva, što je rezultiralo time,
da su se obe sile iscrple i otvorile put arapskom osvajanju Bliskog Istoka.

Borili su se Sasanidi i na istoku svoje države, podčinivši sebi Kušansko carstvo,

koje se nalazilo na teritoriji današnje centralne Azije, Avganistana, Pakistana,
Severne Indije stvoreno srednjeazijskim skitima – Sakima. Takođe Sasanidi su se
borili i sa Eftalitima, koji su u 4-6. veku stvorili ogromnu državu na teritoriji
današnje centralne Azije, Avganistana i severne Indije. Eftaliti, prema rečima
vizantijskog istoričara Prokopija Kesarijskog, došli su iz skitskog plemena Masageta.
Tužno, ali istinito, da su istog korena narodi bele rase veoma snažno i
neprekidno ratovali među sobom.

12
 Nažalost, o ekonomiji sasanidskog Irana poznato je malo zbog nedostatka
iranskih izvora. Savremeni istoričari koriste u osnovnom, informacije arapskih
izvora 9-10. veka i opisuju ekonomiju Sasanida: "s obzirom na određenu stabilnost
ekonomskih formi za antiku i srednji vek", kao poljoprivrednu i nomadsku. Međutim,
želeo bih da naučim od takvih istoričara, kako je "poljoprivredna i nomadska"
ekonomija sasanidskog Irana mogla da vodi tako duge i naravno skupe za državu
ratove? Na kraju krajeva, da naoruža vojsku, nisu potrebna samo znatna sredstva,
već i dovoljno razvijena materijalno-tehnička baza. Stvar je u tome da je glavna
udarna sila i okosnica sasanidske vojske bila teška konjica. Iranska pešadija imala je
sekundarnu ulogu. Isti Prokopije Kesarijski je napisao da je pešadija persijanaca –
"ništa više od gomile nesrećnih seljaka koji idu sa vojskom samo da kopaju zidove,
uklanjaju oklop sa mrtvih i služe vojnicima u drugim slučajevima". A naoružanje ove
veoma teške konjice bilo je veoma ozbiljno.

Partjanski katafrakti (moderna rekonstrukcija iz grada Dura-Evropos)

13
 Na kraju krajeva, jahači-katafrakti odavali su utisak ljudi od gvožđa. Oni su od
glave do pete bili zaštićeni teškim oklopom. Glavu je štitio šlem sa maskom koja štiti
lice, na telo se oblačio lisnati oklop. Ruke su bile zaštićene oklopom ili metalnim
rukavima od širokih poprečnih traka. Noge katafrakta su bile zaštićene metalom, po
konstrukciji sličnom rukavima. Kako rukavi, tako i zaštita za noge mogle su biti
izrađene od kože. Pored zaštitne odeće koja pripada katafraktaru, zaštita se stavljala
i na njegovog konja. Ona je predstavljala metalnu masku. Pored toga, na konja se
stavljalo sedlo specijalnog dizajna, koje je dozvoljavalo konjaniku da ne padne kada
ga udari teško koplje 3-4 metara dugačko. Dakle, bilo bi logično pretpostaviti, da
"poljoprivredna i nomadska" ekonomija takve stvari jednostavno ne može da
proizvede. Znači, bilo je nešto sasvim drugo u sasanidskom Iranu, ali šta, to nam ne
govore.

Ali mi smo svesni burnog verskog života sasanidskog Irana. Pored državne
religije persijanaca – zoroastrizma – u državi Sasanida postojale su razne tzv.
gnostičke sekte, u osnovi kojih leže različita tumačenja Tore i Kabale, čiji su izvor i
provodnici bili judeji, koji su se naselili i napredovali u Iranu još od vremena tzv.
vavilonskog ropstva.

(Gnozis (grčki – znanje) – mešavina grčke filozofije, različitih paganskih kultova

sa egipatskim, vavilonskim, zoroastrijskim i judejskim verovanjima, pretendujući na
znanje o beskonačnom, božanskom i večnom).

Pri tome, ako su u vreme Ahemenida na sve načine pokušavali da dođu na vlast
i zamene persijsku aristokratiju, u vreme Sasanida, čekajući nekoliko stotina godina,
oni su promenili taktiku. Sada su judeji pokušatli da proizvedu u Persiji ideološku
diverziju, usmerenu na to, da zbace rodnu veru persijanaca, zamenivši je svojom
verskom konstrukcijom.

Dakle, u Persiji su se još pri partjanima razvile razne sekte na osnovu judaizma.
One su Kainiti, Mandaiti i Maniheji. Kainiti su poštovali Kaina, kao prvu žrtvu
Jehove. Kainiti nisu priznavali Jehovu za pravog boga, već samo kao manjeg. Dakle,
oni su verovali da se vera u istinitog boga sastoji u suprotstavljanju bogu ovoga
sveta i ako je bog ovog sveta protiv Kaina, znači, Kain je na strani istinitog boga.
Kain, postavši bratoubica, dozvolio je tako da se odbaci Jehova, otkupio je izvorni
greh i obožavao pravog boga. Da, to su tada bili (kainiti postoje do sada) gnostički
uvrnuti mozgovi.

Još u Persiji su se osnovali mandaiti (ili mandeiti), učenje koje se zove, shodno
tome, mandeizam (od aramejskog mandaya – "imati znanje") – skup sujeverja
Haldeja, ideja i verovanja, izvučenih iz Talmuda i Kabale. Oni su propovedali o
grešnosti i nečistoći ovoga sveta, stvorenog silama tame i mraka, kome je

14
suprotstavljen svet duhovnog, odnosno, stvorenog od svetlosti i čistote. Odnosno,
materija je grešna, a dušu treba spasiti. Tvorac prolaznog sveta se naziva Ruha
Kvodša, ženski duh zavođenja, čije ime potiče iz jevrejskog "svetog duha". Jevrejskog
boga mandei su nazivali "Adonaj" i smatrali su ga bogom zla, poštovali su Adama -
on je gnostički prvočovek, veliki značaj je imao Enoh, kao arhetipski biblijski
ezoterik. Nisu priznavali Mojsija. Praktikovali su krštenje vodom. Propovedali su
asketizam i posvećenost učenju. Mandeizam je bio dovoljno rasprostranjen u
partjanskom carstvu. Na primer, Artaban III spasio ih je od progona jevreja, zbog
čega ga mandei slave u svojim istorijskim dokumentima.

Još jedna jevrejska sekta su maniheji. Ova sekta je izašla iz mandeizma i zove se
po imenu osnivača Mani. Pojavila se u Persiji u 3. veku nove ere i od tada se proširila
širom sveta, od Evrope do Kine. Veruje se da je Mani bio sin partjanskog aristokrate
i to Aršakida. Međutim, u drugoj verziji, po poreklu je bio jevrejin. Međutim, ako o
njegovom poreklu postoji neslaganje, o tome ko ga je vaspitao razlike nema. Svi
istraživači se slažu u tome da je odrastao i školovao se u okruženju kabalističke
sekte mandaita. I u stvari, manihejstvo je blago modifikovani mandeizam. Mani je
propovedao dualizam dobra i zla u čijoj borbi pobeđuje zlo – đavo, progutavši
"božansku dušu sveta" porodivši materijalni svet. Loše vesti o pobedi zla Mani je
razređivao propovedima o opštoj jednakosti i bratstvu, uništenjem svih religija,
poricanjem svojine, braka, porodice, jer "promovišu zadržavanje duha u lancima
materije", istovremeno uvođenje promiskuitetnog morala, bez rađanja dece u rangu
sakralnih dejstva i državnog upravljanja. Manihejstvo je predlagalo da se što je pre
moguće rastane sa svim materijalnim, osuđujući bavljenje poljoprivredom jer
"pričinjava patnju". Manihejstvo je imalo svoje izabrane – 70 ljudi, kao i u judejskom
Siedrionu, koji su prilikom inicijacije bili kršteni semenom svoje braće po veri. Prema
svima, koji nisu pripadali njihovoj sekti, maniheji su se odnosili brutalno: "Ako je neko
gladan – a nije manihej – i prosio je, onda bi za svaki komad bilo vredno da se kazni
smrtnom kaznom".

Začudo, ove ideje su pronašle mnoge pristalice, uključujući i one u okruženju

sasanidskog plemstva. U tom smislu je naišlo na razumevanje čak i kod Cara nad
carevima Šapura I i povuklo je u svoju veru dva careva brata. Tokom 30 godina
vladanja Šapura ravnoteža između zoroastraizma i manihejstva je trajala, uprkos
činjenici da je Mani razvio burnu aktivnost propovedanja svog učenja, krečući se sa
kraja na kraj sasanidske države. Posle smrti Šapura, tron je nasledio njegov sin
Ormizd, koji je takođe povoljno reagovao na Mana, međutim, posle godinu dana on
je umro i presto je prešao Bahramu, koji nije voleo aktivnosti "svetog čoveka", koji je
očigledno doveo do državnog prevrata. Bahram na ceremoniji nije bio sa njim i
proglasio ga je "distributerom judejske jeresi, neprijateljem ljudskog roda i persijskog
naroda, čije učenje uništava brak i porodicu", i pogubio ga je nakon godinu dana
zatvora.

15
Međutim, kazna Mana nije spasila državu Arijevaca od revolucionarne katastrofe,
uključujući i umove i duše ljudi, koju su pažljivo pripremale gnostičke sekte na
osnovama judaizma.

Država Eftalita

Do kraja 3. v. n. e. manihejstvo je porodilo religiozno-filozofsko učenje na osnovi

judaizma – mazdakizam, transformići se sa vremenom u pokret mazdakita. Sama
reč "mazdak" nije vlastita imenica, već je titula poglavara sekte, a osnivač učenja je
zoroastrijski sveštenik Zardušt-i Hurakan, a prvobitno isto učenje se zvalo
"zarduštakan". U 5. veku n.e. glavar mazdakita je bio zoroastrijski sveštenik (mobed)
po imenu Mazdak, sin Bamdada, koji je živeo i radio kod šahinšahta Kavade (Kobade)
I (koji je vladao Iranom od 488-496 i 499-531. godine). U to vreme Eranšahr je živeo
težak i nespokojan život. Otac Kavada Peroz (Firuz) vodio je naporan rat na istoku sa
16
državom tzv. Eftalita (drugo ime skitskog plemena masageta, koji su vladali u to
vreme u srednjoj Aziji, na severu Indije i Avganistana).

Rat je završio porazom persijanaca i isplatom velikih vojnih odšteta, kao i

gubitkom nekih istočnih teritorija. Veliki novac je otišao, uključujući otkup visoko
rangiranih talaca. Na primer, Peroz je nekoliko godina prikupljao novac za otkup
svog sina Kavada, ostavljenog kao zalog kod Eftalita, kao garanciju plaćanja
celokupnog iznosa odštete. U poslednjem ratu, koji je počeo 483. godine umro je
sam Peroz i nekoliko njegovih sinova. Zemlja je bila iscrpljena do krajnosti. U vreme
vladavine Peroza Iran nije mogao da se pohvali prosperitetom. Suša je vladala
sedam godina, izazvala je glad i potpuno osiromašenje stanovništva. Gradovi su bili
zapušteni, novca nije bilo dovoljno i morali su da se zadužuju u Vizantiji. Međutim,
persima je uspelo da izađu iz ove situacije. Vlada je organizovala poreske olakšice,
distribuciju hrane i čak izgradila tri nova grada.

Međutim, bez obzira na sve napore vlade, Kavad je dobio dovoljno oslabljenu
državu, kako ekonomski (suša i, shodno tome, loše žetve su nastavljene, kao i invazije
skakavaca), tako i politički. U zemlji nije prestajala borba za moć i uticaj na
poglavara Eranšahra između sveštenstva i aristokratije. Mobedan mobed – glavni
zoroastrijanski sveštenik – je bio drugi čovek po snazi posle šahinšaha, što nije
odgovaralo poglavarima sedam najuticajnijih porodica Irana, a i između sebe one su
se stalno takmičile. Treba reći da je sam Kavad došao na presto tek nakon toga kad
je Sufraj (ili Sohra prema drugim izvorima) iz kuće Karena zbacio njegov stric Balaša
(Valkaša). Generalno, Sufraj je bio pravi vladar Irana.

Takva situacija nije mogla da ne muči šahinšaha. Direktno on nije mogao da

ukloni Sufraja – previše je bio uticajan i imao je svoju vojsku. Tek približno kroz četri
godine, uspeo je da usmeri protiv njega drugog plemenitog i moćnog čoveka –
Šapura iz roda Mihran. Kavad je postigao pogubljenje Sufraja.

U međuvremenu, u Iranu je dobijao na snazi pokret mazdakita, koji je postao

posebno popularan među najsiromašnijim slojevima iranskog stanovništva. Ljudima
su ponuđena jednostavna rešenja teških problema. Svi problemi, kako su govorili
mazdakiti, mogu da se reše tako što će se podeliti dobra, podeliti bogatstvo bogatih
podjednako među svima, sve bi trebalo da bude zajedničko i jednako dostupno
svima, kao što su dostupni vatra, voda, hrana, itd. Kasnije međutim, ispostavilo se da
su neki bili ravnopravniji nego ostali i dobili neuporedivo veći udeo od "svega jednako
dostupnog". Sam vođa je zadobio poverenje Kavada i postao drugi čovek u državi.
Šahinšah ga je imenovao mobedanom mobed.

Kako je to moglo da se desi? Navodi se nekoliko mogućih razloga zašto je

šahinšah velikodušno prihvatio i novo učenje, i njegovog vođu.

17
 Prvo, Kavad se možda nadao da će kroz reforme, predložene Mazdakom, biti
moguće da se izbegnu narodni nemiri, izazvani glađu i brzim osiromašenjem običnih
ljudi.
Drugo, koristeći te reforme Kavad se nadao da će oslabiti, pre svega, sedam
najjačih partjanskih porodica – Surene, Karene, Mihrane i dr., koji poštuju šahinšaha
po meri svoje želje, koji su i postavili šaha na presto, a koji su poreze u šahovsku
kasu plaćali veoma, veoma neredovno. Ali, redovno su se borili među sobom.
Društvenim reformama, koje je predložio Mazdak, uključujući i zahteve za
smanjenje poreza za stanovništvo i preraspodelu novčanih sredstava slabijima
imovnog stanja, kao i hranu iz svojih rezervi, Kavad se nadao da znatno smanji uticaj
nezavisnih aristokrata.
Treće, Kavad se nadao da će oslabiti sveštenstvo predajući vlast u zemlji u ruke
"alternativnih" religija.
Četvrto, sam rukovodilac mazdakita je bio izvanredna ličnost koja poseduje
izuzetne organizacione sposobnosti i sposobnost uticaja, ne gnušajući se ičega, koji
ima "prave reči" za svaki sloj slušalaca, koji čak i otvoreno falsifikuje svoju"svetost".

Dakle, posedujući znanja zoroastrijskih sveštenika, on je izračunao, da će se

uskoro pojaviti "čovek, koji će proizvesti novu veru" i on je odlučio da postane taj
čovek. U tom cilju, on je odlučio da organizuje trik sa "govorćom vatrom".

"...on je naredio svojim guljamima (podvižnicima), da naprave tajni podzemni

hodnik, postepeno bušeći zemlju, da bi se konačan izlaz našao u središtu hrama vatre,
upravo tamo, gde je upaljena vatra – sa veoma malim otvorom. Onda je on rekao o
svom proročkom pozivu i rekao: "Mene su poslali da obnovim veru Zardušta
(Zoroastera), narod je zaboravio značenje Zend-Aveste, ne ispunjava zapovesti božije
kako je propovedao Zardušt. Na kraju krajeva, kada sinovi Izraelovi nisu obavljali
neko vreme zapovesti Mojsija, koje je on u ime boga uobličio u Tori, kada su radili
suprotno, onda je bog poslao proroka, u skladu sa Torom, da slomi otpor sinova
Izrailja, obnovi odluke Tore i izvede narod na pravi put..."

Ove reči su stigle do ušiju cara Kubada. Sutradan on je pozvao plemiće i

mubade, otvorio sud za razmatrnje žalbi, pozvao Mazdaka i javno ga pitao: "Vi se
pozivate na proročki poziv?" Odgovorio je: "Da, došao sam zato što postoji mnogo
protivrečnih veri Zardušta, mnoge imaju propuste. Ja ću to doneti ispravno. Smisao
Zend-Aveste nije onaj po kome se radi, ja ću pokazati njen smisao". Onda Kubad upita:
"koje je tvoje čudo?" Odgovorio je: "Moje čudo je vatra, naša kibla i mihrab, – ja ću
govoriti, pitao sam svevišnjeg, i on je naredio vatru da potvrdim moj proročki poziv na
taj način, tako da će car i okružujući ga čuti glas"...

Sutradan Mazdak je poslao pored rupe jednog poslušnika i rekao mu je: "čim
glasno pozovu boga, ti dođi po podzemlju ka rupi i kaži: "Blago zemaljskih vernika

18
boga se sastoji u tome, da oni prate reči Mazdaka, tada će oni dobiti sreću u ovom
svetu".

Onda je Kubad sa knezovima i mubadima otišao u hram vatre i pozvao

Mazdaka. Mazdak je došao, stao u blizini vatre i povikao iz sveg glasa bogu, odao
pohvale Zarduštu i ućutao; iz sredine vatre začu se glas na taj način, kao što smo
pomenuli, tako da su kralj i velmože čuli. Od toga su se zaprepastili, a Kubad je u
duši odlučio da u njega poveruje".

Govoreća vatra, naravno, proizvela je na Kavada trajan utisak, ali ne i samo

njega. Sam Mazdak je takođe bio veliki demagog, sposoban da zamuti svest ne samo
običnih ljudi. Tako, Ferdous u "Šahnami" kaže da je Mazdak veoma voleo da
postavlja šahinšahu alegorijske zagonetke, postižući željeni odgovor za sebe, koji je
dovodio do neophodnih radnji za njega. Na primer, evo kakva pitanja je postavljao
manipulator caru:

"Ako jedan umre od otrova, a drugi mu od pohlepe ne daje protivotrov, kako

nazvati ovog drugog?" Odgovor Kavade, koji je imao vaspitanje persa, u kome se gaje
čast i dostojanstvo, bio je sledeći: "To je tvrdica – ubica i podleže kazni". Sutradan
Mazdak je postavio još jedno pitanje: "Zatvorenik je umro u zatvoru od gladi, jer je
tamničar, iako je imao hleb, prestao da hrani zatvorenika. Kakva kazna je za
tamničara?" "Izvršenje" – odgovorio je Kavad.

Posle takvih odgovora, Mazdak je žurio da objavi nalog u ime šahinšaha –posle
razgovora sa vatrom on je dobio takvo pravo i ne samo njega – da gladni mogu da
provale u štale plemstva i da uzmu koliko je potrebno. O totalnoj pljački i grabežu
dojavili su Kavadu. On je, naravno bio besan, ali reči Mazdaka, da ako on želi da bude
pravedan car, onda ne bi trebalo da bude tvrdica koji ne daje protivotrov, ili
tamničar koji je usmrtio zatvorenika glađu, spasile su "proroka" od rasprave. A,
možda je Kavad shvatio da gladni farmeri jednostavno nisu u stanju da otkriju dobro
zaštićene ambare, a što znači da je Mazdak posedovao dobro naoružane vojnike. I
ova činjenica je bila još jedna, možda najvažnija zašto je šah Kavad bio prinuđen da
sluša propovednikovu " priču o sveopštoj sreći i jednakosti".

Dakle, Mazdak je postao prorok, on je bio i blagajnik Kavada, i jednostavno ljudi

su mu dolazili u gomilama, naročito zbog toga što je nepismenim farmerima nudio
veoma jednostavno i jasno rešenje njihovih problema – "svi su jednaki" i "sve se deli
podjednako". To je, prema rečima persijskog istoričara Ibn-Mishavejha (932-1030),
koji je živeo u muslimanskom Iranu, bila prevara naroda od strane mazdakizma:

"Oni su tvrdili da će uzeti blago za siromašne od bogatih i daće se od velikih ka

malim; od onih koji imaju višak novca, hrane, žene i imovine, i koji nemaju na njih više

19
prava nego drugi... Ljudi su verovali u njega, jer ih je on prevario i podstakao da traže
utehu u bogatstvu i među ženama, govoreći da je to delo pravedno, prihvatljivo za
Boga..."

I ovde vredi pomenuti još jedan razlog za podložnost ljudi ka učenju mazdakita.
"Dan Svaroga" je dolazio kraju, i "evolutivno sunce" je sijalo, ali nije grejalo,
omogućavajući da se manifestuju u ljudima niske sklonosti. Pogotovo, što su ih
ranije "potresale" raznorazne gnostičke i judejske jeresi, ušunjavši se u državnu
religiju, i postepeno je transformišući, često suprotno. Da, paraziti su veoma
uporni i dosledni u ostvarivanju svojih ciljeva, planiraju svoju strategiju
vekovima i vekovima postižu željen im rezultat.

Od novog učenja su se uzdržali samo zoroastrijski mobedi i vojna klasa, iako ovi
drugi u početku i nisu pokazivali nikakav otpor, videvši kakav uticaj Mazdak ima na
šahinšaha. On je naredio da se za "proroka" napravi zlatna stolica, ukrasi dragim
kamenjem i da se postavi u prestonu salu, pri čemu je taj presto stajao nešto iznad
prestola samog šahinšaha. Štaviše, "prorok" je dobio pravo da izdaje naređenja u
ime samog šahinšaha.

I tako, jedan od naloga Mazdaka glasi: "Da se podeli blago među ljudima, svakom
isto. Da daju jedni drugoma svoje bogatstvo, da ne bi bilo bede, siromaštva, da bi svi
bili jednako obdareni ovozemaljskim dobrima. Žene su takođe vaša imovina. Da bude
dozvoljeno da svako pozna ženu. Neka niko ne bude u ovom svetu lišen zadovoljstva i
uživanja, vrata želja da budu otvorena pred svim ljudima..."

Ali u rezultatu proglašenih dobrih namera, pričama o borbi dobra i zla i

uzvišenih priča o slobodi, jednakosti i bratstvu, kao što je uvek i obično sa dobrim
namerama, pripravljenih uzvišenim rečima, stvarnost je bila sasvim suprotna
dobrim namerama i uzvišenim rečima. Zahvaljujući naporima mazdakita Iran je
upao u ponor krvavog haosa i beskonačnog razvrata.

"Narod je postao razvratan zbog iskušenja zajednice imovine i žena. Formiran je

među jednostavnim ljudima ovakav običaj: dovodili su sebi u goste i po dvadeset ljudi, i
probavši hleba, mesa, vina, slatkiša i slušajući muziku, gosti su išli jedan za drugim u
ženske odaje, i to se nije smatralo sramotnim. Čak je bilo pravilo: došavši ženi
ostavljali su na vratima prostorije kapu; i kad drugi sladostrasnik vidi kapu na
vratima sobe, morao je da sačeka, dok njegov prethodnik ne izađe na vrata".

Došlo je do toga, da je pod pritiskom Mazdaka šahinšah zvanično ukinuo

zakone o tradicionalnom braku 496. godine. Štaviše, Mazdak se toliko "izgubio ",
osećajući sebe svemogućim, da je zahtevao sebi u krevet suprugu šahinšaha Kovada.
Evo kako to opisuje arapski naučnik i muzičar Abu-eh-Faraj Al-Isfahani u

20
mnogotomnoj antologiji arapske poezije od 6. do 10 veka u "Knjizi pesama":

"Jednog dana, pred Kovadom je bila njegova supruga sa princem Anuširvanom, a

onda je ušao Mazdak. Videvši je, on je rekao Kovadu: "Daj je meni, ja želim da
zadovoljim sa njom svoju želju". Jer mazdaki su propovedali zajednicu žena, a car je
bio bogobojažljiv i postojan u poslovima vere i on je odgovorio: "Uzmi". Princ je
požurio Mazdaku i uporno ga molio i preklinjao da dozoli njegovoj majci da je ne
odvede. Na kraju mu je poljubio nogu, a onda ih je Mazdak otpustio. To je čvrsto
zaparalo prinčevu dušu"... Hosrov se kasnije obračunao sa Mazdakom u potpunosti
za sve što je on uradio sa njegovom domovinom.

Budući da se eliminisala društvena nejednakost, koja je u teoriji Mazdaka zlo, a

to je bilo nemoguće bez nasilja, "prorok" i njegovi saradnici su podsticali siromašne
na bogate ljude. Čeznuvši za obećanom pravdom, upecavši se na takav primamljiv
mamac, nepismeni iscrpljeni od siromaštva ljudi, provaljivali su u kuće plemenitih,
pljačkali ih, silovali žene, o čemu ranije nisu smeli ni da misle, ali im je rečeno sada
da je to moguće i da oni imaju pravo da raspolažu tuđom imovinom, da sa svim
ženama opšte, i da to želi Bog.

A, na kraju krajeva, po zoroastrijskim zakonima bogati članovi zajednice su

dužni da pomažu siromašnima, kako imovinom, tako i hranom što su oni i radili, ali
samo da bi pomogli a ne da daju poslednje. Zoroastrijanci su poštovali bogatstvo
dobijeno sopstvenim radom, ali želju za bogatstvom po svaku cenu su prezirali i
poricali. Pored toga, persijanci su gajili dužno poštovanje prema tuđoj imovini kao i
poštovanje prema samom čoveku, njegovom dostojanstvu i to kroz svoj rod i kroz
svoje pretke.

Posle dvadeset godina (!) takve "politike" niko nije bio siguran u bezbednost
svoje imovine, bezbednost svoje porodice a ni ličnu bezbednost. Čoveku, koji ima
prelepu ženu, mogli su da je uzmu na neko vreme iz jednostavnog razloga, jer onaj
ko nije imao lepu ženu, imao je puno pravo na to po zakonu pravde i pobožnosti, koji
je proglasio Mazdak. U zemlji je bilo dece, koja nisu znala ko je njihov otac.

Takva ideologija Mazdaka uništavala je osnove persijskog identiteta,

prekinula kontinuitet porodice, odvajala čoveka od njegovih korena, što je činilo
čoveka slabim i ranjivim. Štaviše, ljudi niže klase dobili su pristup aristokratama.
Mazdakiti su se trudili sa maksimalnom snagom da razblaže genetiku "silnih
ljudi", jer su drevni persijski rodovi arijevaca sa jakom genetikom bili jedini koji
su mogli da se suprotstave prazitima. I to je bio još jedan udarac po integritet
persijanaca, na njihov pogled na svet, na njihovo zaštitno polje, koje je građeno
generacijama. Tradicionalna hijerarhija vrednosti je zamenjena sa smokvinim
listom mazdakitske ideologije i niskim instiktom gomile. Pored toga, za veću

21
efikasnost preraspodele bogatstva, Mazdak je imao svoju malu vojsku, po
svedočenju Nizama al Mulka, 12 hiljada naoružanih boraca. I propovedajući
nenasilje i ljubav prema bližnjem nije se stideo prolivanja krvi tamo gde je on
smatrao da je to potrebno.

Neverovatno, ali istinito. Događaji u dalekom Iranu 5. veka nove ere veoma
podsećaju na događaje koji su se desili prvo u Evropi, a zatim u Rusiji, oko
hiljadu i po godina kasnije – "Velike revolucije" u različitim zemljama. Iste lažne
parole o slobodi, jednakosti i bratstvu, isto uništavanje državnosti i postojeće
ideologije, isto uništavanje "silnih ljudi" naroda, isti slogani , isto nasilje i krv.
Isti su bili nedodirljivi kao i mazdakiti, nisu doticale bogate judeje koji su više
puta umnožili svoje bogatstvo, dok su bogati persijanci silom uvođeni u
"jednakost i bratstvo", pljačkajući ih do kostiju, tako kao što i "pariski
komunari"1848. godini nisu pipnuli nikog iz 150 kuća Rotšilda.

Takođe se možete setiti dekreta o nacionalizaciji žena, objavljenog u ranim

godinama sovjetske vlasti. Isti institut judejskih žena pokazao je svoju efikasnost čak
i tokom Ester-Mordehaja. Poznato je da su mnogi sasnidski prinčevi i šahovi bili
oženjeni judejkama, o čemu je pisano u pahlavijevskoj knjizi "Iranski Šahrestani"
(iranski gradovi). Na primer, Izggerd I, Ormizd IV, i Hosrov I i Kosrov II su birali žene
hrišćanke. Sve se desilo kao ispod kopir aparata. Čak se i forma odeće poklapa -
mazdakiti su bili obučeni u crveno i u crne kožne jakne. Kao što vidite, svetski
paraziti se ne trude posebno da izmisle nešto novo. A i zašto bi? Stari metodi o
upravljanju ljudima, koji su im dali njihovi "stariji drugovi" zemaljski paraziti, nisu
izgubili svoju efikasnost i nakon hiljadu i pet stotina godina.

Persima je uspelo da zaustave krvave bahanalije i spasu ono što je ostalo od

njihove izmučene domovine. Drugi sin šahinšaha Kovada, uzeo je vlast u svoje ruke
(prvi sin je bio vatreni mazdakit) i sproveo nekoliko sjajnih operacija za
neutralizaciju već znatno ojačanog u vlasti neprijatelja. On nije zaboravio poniženja
na koja ga je Mazdak primorao.

Evo kako o tome piše Abu-eh-Faraj Al-Isfahani u "Knjizi pesama":

"Kada je Hosrov dobio punu vlast u državi i kada mu se svemogući sveštenik

uputio sa instrukcijama, Hosrov je uzviknuo: "Ti si još uvek ovde, sine bludnice? Bogom
se kunem, smrad tvojih čarapa još uvek nije napustio moj nos od tog vremena kada
sam poljubio tvoju nogu".

Mazdakiti su zatim počeli da ugrožavaju Hosrova. Štaviše, "govoreća vatra",

stalno je potvrđivala "svetost" i legitimnost akcija Mazdaka, koji je zahtevao smrt,
kako samog Hosrova, tako i njegovog oca Kovada.

22
Hosrov I

23
 Međutim, trik sa vatrom je bio otkriven. Hosrov je podmitio jednog iz okoline
Mazdaka, obećavajući mu, pored novca, života i položaj na dvoru. Šah Kovada je
konačno otvorio oči, kakvog nedostojnog čoveka je on negovao kod sebe. To opisuje
Nizam al Mulk u "Knjizi o upravljanju". Otac i sin su počeli da deluju zajedno. Kroz
neke manipulacije oni su učinili da Mazdak poveruje da je Hosrov prihvatio,
konačno, njegovo učenje, što je "prorok" dugo i dosadno tražio. Da bi dostojno
proslavili ovaj važan događaj, Hosrov je predložio Mazdaku da pozove sve svoje
pristalice u glavni grad, gde im je obećao carski pir i carske poklone, obećavajući
konačan opšti ustanak za prihvatanje nove vere širom zemlje i uništavanje
apsolutno svih koji neće da je prihvate.

Na takvu laž je čak i sumnjičav Mazdak pao. U stvari, princ je sa pravom

procenio da je samog Mazdaka ubiti lako, ali njegovi brojni naoružani sledbenici,
kojih je bilo po celoj zemlji, mogu napraviti mnogo nevolja. U prestonicu su došle
pristalice Mazdaka, njih 12 000. I bio je veliki praznik, mazdakiti su uživali u skupim
poklonima i skupom mesu i piću. Nakon toga, kako su se gosti skupili, oni su izvodili
u dvorište po 20-30 ljudi i sahranjivali ih žive u unapred pripremljene jame.
Poslednji je na isti način pogubljen Mazdak, koji je dobio priliku da vidi, šta se desilo
sa njegovim nasilnicima.

U budućnosti, Hosrov je sproveo nekoliko reformi, osmišljenih da stabilizuju i

ojačaju razorenu državu, međutim, rana koju su naneli judeji Državi Arijevaca,
ovaj put se pokazala kao smrtonosna: lavovski deo bogatstva zemlje je izvezen "na
Zapad", cvet nacije je u najvećem delu bio posečen. I skoro 100 godina posle
mazdakitskog haosa Iran je bio osvojen ratnicima islama. Ubistvo poslednjeg
šahinšaha Jezdegerda III 651. god. je označilo kraj jedne ere Sasanida i pad Države
Arijevaca.

_________________________________________________________________________
https://www.facebook.com/notes/dusan-mi/zaboravljeni-i-izgubljeni-beli-narodi-i-dr%C5%BEave-
imperija-sasanida/1959713377388417/

24