Zvonimir Kostić

JEFIMIJA
(1405)

UVOD
DUHOVNA MUZIKA
SVETOVNA – DVORSKA MUZIKA
ALILUJA – GONGOVI
JELENA (MLADA DEVOJKA) OBUČENA U BELO.

Blagoslovi ja, Gospodi Bože naš, jakože blagoslovil jesi Avrama i Saru... Blagoslovi ja,
Gospodi Bože naš, jakože blagoslovil jesi Isaaka i Reveku... Pomjani Gospodi Bože naš,
raba tvojega Uglješu i rabu Jelenu i blagoslovi ja: dažd im plod čreva, dobročadije,
jednomislije duš i tjeles...

Ženi svojim mužjem povinujutesja, jakože Gospodu: zanje muž glava jest ženi, jakože i
Hristos glava cerkve i toj jest spasitelj tjela. No jakože cerkov povinujetsja Hristu,
takožde i ženi svojim mužjem vo vsem. Mužje, ljubite svoja ženi, jakože i Hristos
vozljubi cerkov i sebe predade za nju.

Sve ima vreme – i pšenica se u trapu čuva samo jednu zimu... I mi, devojke, ne trajemo
večno... Okružena sam sve samim ženama... Kakva mi korist od njihovih pohvala?

Ja, Jelena, kćer Vojihne, kesara u gradu Drami, pamtim dolazak carev i lov srpske
gospode... Kad car Dušan krete u obilazak Svete Gore, moj otac bejaše s njim u pratnji.

...No, nestade cara i njegovo se carstvo rastopi kao grumen snega u prolećnoj vodi... Novi
car Uroš nije ni senka svog velikog oca... Slab i nejak u telu, u moćima, u volji u
zamislima...

Niko mu se niti htede niti mogade pokoravati. Najmoćniji velikaši sami zavladaše
zemljom, gradovima, sve do Bosne i Dunava... i tako rastureni na sve strane počeše da se
meñusobno glože, ko gavranovi oko strvi.

...Uostalom, mene politika ne zanima. Ne zanimaju me ni glasovi da je moj otac sklopio

zaveru s Matijom Kantakuzinom, protiv Jelene, udovice Dušanove. Mene muče mnogo
važnija pitanja... Muči me nakit... i svila... i zašto se s mojom udajom toliko odugovlači.
...Moj otac, kesar Vojihna, odabrao mi je Uglješu.

MUZIČKI AKCENAT – SVADBA

Ni u najlepšem snu se nisam nadala takvoj sreći.

Taj čovek je tako lep, snažan i mudar.
Govorili su mi kako je kovao zaveru s mojim ocem protiv carice Jelene... Zle oči svuda
vide zavere...
Carica Jelena, otišla je kod svog sina, cara Uroša.
Postala je monahinja i sada se zove Jelisaveta.
Daleko su od nje sada zemaljski poslovi.

MUZIČKI AKCENAT
DVORSKA MUZIKA

Iz Drame prošla sam u velelepni Ser, baš u bivšu caričinu palatu.

Moj muž, despot Uglješa bio je prvo namesnik u Trebinju, za vreme cara Dušana. Sada je
despot! Sam car Uroš posla mu despotske insignije! A njegov brat Vukašin postao je u
Prilepu kralj! A ja sam despotica!

Vladarka!

JELENA IZLAZI I VRAĆA SE, OBUČENA SADA KAO DESPOTICA –

PROTOKOLARNO.

Neka uñe gospodin Paleolog!

Neka uñe njegova svetost, mitropolit Teodosije!
Uvedite gospodina Olivera!
Mi smo spremni da ih primimo!

Kako je vaša svetost?

Kako je gospodin kralj?
Kakve su cene svile u Carigradu ovog leta?

Bojali smo se za zdravlje vaše supruge. Toliko smo se molili za nju, kao što svakog dana
molimo za sve dobre hrišćane zapadnih strana.

Moj muž, despot Uglješa, upravo podiže manastir koji se zove Simon Petra... To je na
vrhu najvrletnije stene Svete Gore. Ja, naravno, tamo nikada neću moći da odem. Shvatite
i sami zašto: Ja sam samo žena.

MUZIKA – USPAVANKA

Ti si moja mala gugutka.

Jesi li ili nisi?
Vidiš li svet oko sebe, ti koji samo
Sanjivo žmirkaš očima?

Tvoja će glava jednom nositi krunu

I tvoje će ruke jednom poneti
Žezlo i mač!
U strahu drhtaće od tvoga glasa
Vojnici i sebri!
Kao što sada od dragosti zbog tvoga gugutanja
Drhti jedino tvoja mati!

MUZIKA TIŠE

U kakav to svet dolaziš sine?

Nisu svi dobri, i blagi,
Kako ti sad izgleda iz tvoje kolevke.
Ovde ljudi smišljaju zlo
S mirom u duši,
Kao da su na molitvi.
Ovde kuvaju otrove za svoje stare očeve i majke
Da bi tokom dugih zima zaštedeli na hrani.
Ili ih bolesne iznose na sneg
Da do proleća imaju jednu brigu manje.

Tako se bojim za tebe,

Koji si tek došao na naš svet.
Ko će te tako malenog i nežnog od ljudskog zla sačuvati?
Hoćeš li umeti da se boriš, maleni?
Ti koji možeš ručicom tek moj mali prst da stegneš?

Hoćeš li jednom stvarno otići od mene?

Znaj da si meso moga mesa,
I da je srce tvoje od moga načinjeno srca!
Ma šta da se bude zbilo,
Ja te neću nikome dati, maleni moj!

Ja ću te čuvati zauvek,
Ovim rukama, ovim rečima.

Sad spavaj i rasti, sine moj mili.

MUZIČKI AKCENAT

Postavite stolove! Iznesite srebrno posuñe!

Kuvate li drage moje sluškinje, ili samo toročete kraj peći?
Kako izgleda glava ove divlje svinje?
Zašto je takva – kao da tuguje nad svojom sudbinom?
Jeste li stavili kašiku muškatnog cveta,
dvanaest zrna bibera, tri lovorova lista, malo mirte?
Jeste li joj napravili oči od šljiva, jeste li joj napravili velike očnjake od bele repe – kako
smo zapovedili?
Mnogo sam više očekivala od te glave.

Stavite malu, crvenu jabuku u gubicu.

I učinite nešto, molim vas, da ne izgleda tako žalosno!
Jeste li spremili crnog vina koje gospodar najviše voli?
Prošli put za večerom služili ste sirće!
Ćutite. Ne dozvoljavam da protivrečite!

NJegova svetost, izaslanik gospodina Filoteja, baš se pitao zbog čega toliko sirćeta na
stolu i zašto gospodin despot nazdravlja peharom punim sirćeta! Da li je to neki narodni
običaj? Sve su zvanice popile po jedan pehar pun sirćeta – jer se mislilo da je to red u
ovoj zemlji i da tako treba! Da ne uvrede domaćina!
Imate li objašnjenja?
Šta to znači – malo kiselo vino?
Ni reči da nisam čula!
Ne znate vi još mene!
Treba li da skinem ove odežde i s vama mesim i pečem?

MUZIČKI AKCENAT

Ko me to zove? Dete kašlje?

Ali sva deca kašlju!
Zašto ste kazali da je moj sin slab i bolestan?
Spašće ga majka dobrim rečima.

Kad gospodin Jovan Uglješa nije na dvoru

Morate slušati mene, despoticu Jelenu!
Zašto poreza još nije sakupljena?
Kako nemaju?! Zašto postoji bič! Zašto dužnički jaram?
Iscedite iz njih ili novac ili njihovu roñenu krv!
Do čega im je manje stalo to nek daju!

Ostalo je dužno pola države!

Kome je teško da da?
Ako poreznici ne donesu što je propisano,
Napunite porezničke košare – odsečenim porezničkim glavama!
Shvatite malo i našu situaciju.
Moramo i mi nečim u našim ribnjacima
Ribe da hranimo.
Može taj slučaj da postane poučan – za neke!

Narod! Samo mi nemojte govoriti o narodu!

Niko u ovoj zemlji do sada nije podigao nijedan grad
bez kuluka
I opšte kuknjave!
Ni tvrñavu bez dva-tri rušenja – namerna.
Ne može se ovde izgraditi put za narodno dobro,
A da narod sa gradnje ne pokrade
Kamenje i grañu, pijuke i ašove
I da se gradnja ne otegne ko gladna godina!

Velite: narod!
Kad doñu da rade sa svojom stokom i opremom
Kao da se hrane potkovicama i oni i stoka!
Kao da jedu amove, točkove, rude i kanate!
Sve im to tobož puca i otpada,
Pa moraju da zamene!
Čim je državno – nije ničije!
Uzimaj koliko hoćeš!

MOTIV USPAVANKE

Zašto kažete da moj sin kašlje?

Moj sin – slab i bolestan?...
Spašće ga majka dobrim rečima...

Žuta krava otelila žuto tele,

Žutoga dana,
Žute nedelje,
Žutoga meseca,
Žute godine,
U žutom polju,
Neka žuto polje ostane
A bolest neka nestane
S moga malenog sina...

AKCENAT – TAMNI
KAO ZVONA

Mili gospodine! Mužu moj!

Na vašem pohodu u Svetu Goru vi ćete moliti Bogorodicu za uspeh vojne protiv Turaka.
Ja vas molim: Ponesite ovu malu ikonu. Tamo u Hilandaru, gde moja noga neće nikada
stupiti, u jednom grobu, počivaju zajedno onaj koji je mene rodio, kesar Vojihna, i onaj
koga sam ja rodila, mladenac Uglješa Despotović. Moje su misli posle smrti mog sina
često upućene na taj grob te dadoh da se moje reči urežu u srebro ove ikone.

Boli me srce za našim sinom, gospodine!

Nijedno neće imati njegov pogled, ni njegove ručice.

Nijedno drugo neću moći toliko da volim...

Turci su osvojili sve naše krajeve istočno i severno od nas. Oni stalno upadaju u naše
oblasti!

Boli me srce za našim sinom, gospodine.

Turci ne mogu trajati večno. Moramo ih izgnati i vratiti nazad u Anadoliju – zauvek! To
što oni sada čine nije obično razbojničko pustošenje! Oni se naseljavaju, pa budući da
imaju po više žena i mnogo dece, oni će uskoro postati za sve nas smrtna opasnost!

Hoće li biti rata pre jesni?

Jeste li primetili kako je ove godine jesen rano došla?

MUZIKA – TURSKI BUBNJEVI ILI PEVANJE HODŽA

Tu reku Grci zovu Ebros, a Bugari – Marica!

AKCENAT – ZVONA

Vojska pokojnog despota, moga muža, bejaše krenula od Sera, a kralja Vukašina – od
Skoplja i Velbužda, pa središtem Trakije... Tokom pohoda, svaka na svom putu,
pobeñivaše Turke, a kad se spojiše kod Černomena – nastupi velika radost... Bejaše ih
zajedno preko šezdeset tisušta, pa mišljahu – da ih već niko ne može pobediti...
Zaboraviše na straže i na opreznost i rekoše: da je već sve gotovo, i kako još valja samo
srećno da se vrate kućama.

TURSKI BUBNJEVI

...Sultan Murat bejaše u Maloj Aziji – a Srbi hoteše da zauzmu Drenopolje, i da zauvek
slome vlast tursku u Orbelosu, i da ih proteraju preko Bosfora, odakle su i došli – u
Anadoliju...

...U Drenopolju bejahu samo zapovednik Lala-Šahin, i poturčeni Grk, beg Evrenos... Srbi
bejahu otpasali oružje i pustili konje – što se u ratu baš nikako ne čini... Nigde ne beše
nikakvoga reda... Neke se velmože sa slugama, opijaniše... Tada Lala-Šahin posla mome
suprugu poklisara, Hadži-Ilbekiju, da ga moli – neka poštedi grad, i Turke, a on,
gospodar grada, priznaće srpsku vlast... I još će danas, koliko se odredi, plaćati... Ali
lukavi poklisari ne bejahu došli s poštenim mislima... Već jedino zbog toga da uhode...
Oni videše veliki nered u srpskoj vojsci, vratiše se Lala-Šahinu, i rekoše mu: “Noćas će
Srbi biti naši!”

AKCENAT – PEVANJE DERVIŠA

...Bejaše kraj septembra... Te noći – strašna oluja, i mrkli mrak... Turci iznenada, s visa,
udariše na srpski logor koji ležaše niže... Oni udariše noću, kad se baš niko napadu nije
mogao nadati... Kao grom u stado... Naši se preko svake mere uzbuniše i unezveriše...
Srbi udariše jedni na druge, pa neki pogiboše od mača, drugi od konja što su trčali bez
jahača, treći u bekstvu, četvrti se podaviše u reci... Turci ih isekoše do zore, kao trsku, i
zarobljavahu... Jutro Srbi dočekaše bežeći, a da ih niko nije gonio... I tako propade sva
silna naša vojska, i cela vojna moga pokojnog supruga...

AKCENAT – ZVONA

...Kralj Vukašin bejaše upao u reku, i tu se udavio...Moj pokojni suprug, gospodin Jovan
Uglješa, bejaše izbegao pokolj, i vas u ranama, nedaleko odatle – na samo jedan dan
hoda, kod mesta zvanog Harmanlija, razvezaše mu se zavoji, ako ih je uopšte imao, krv
mu isteče, i on se tu rastade od zemaljskog života...

ZVONA

...Vele da je Marica tekla mutna i krvava od tolike srpske propasti...

...Da je bilo više reda, sloge, opreznosti i pameti – to se ne bi desilo... A telo moga muža
ostade tamo, u tuñoj zemlji.

AKCENAT

Vratiše se oni koji su otišli u boj s pokojnim despotom. Dok je on bio gospodar nisu se ni
videli u njegovoj senci! A sad počeše osiono da šetaju po mom dvoru, da izvode konje i
mazge, i ne vraćaju ih, da uzimaju iz riznice novac, tvrdeći da je to sve njihovo, i da im je
on moj pokojni suprug, to obećao za njihove velike zasluge! Stade otimanje i pljačka – ne
od neprijatelja, već od naših!

I kao da tek sada videh te ljude! Bože, koliko su ružni! Koliko su im lica izobličena od
besa i jada!

Zar tu rugobu nije bilo moguće ranije opaziti? Ili je tek sada probila iznutra?

Boli me srce za mojim sinom...

AKCENAT
ALILUJA

Ko je mogao da beži, krete ka severu. I Grci i Srbi. Kolone nevoljnih očajnika zakrčiše
drumove. Rasu se priča o skoroj propasti srpskoj koju ne može ništa zaustaviti. Sva
zemlja potom zapuste i nastade tako strašna glad kakve nije bilo od postanka sveta. A
Turci upadahu stalno.

AKCENAT

Ovo je hrisovulja koju je potpisalo njegovo carsko veličanstvo, vasileus Jovan V. Piše:
Vaše pravo na grad i posede vašeg muža i to gradove Ksanti, Filipi, Ježevo, Kesaropolj,
Dramu... i tako dalje, i tako dalje... ovde je veliki spisak – prestaje s današnjim danom.
Sva se serska oblast vraća Vizantiji!
AKCENAT

Moj pokojni suprug, despot Uglješa, još pre tri godine vratio je Vaseljenskoj crkvi sve
oduzete mitropolije i sva patrijaršijska prava. Od srpskih vladara, despot Uglješa je jedini
postao enozis: on ima blagoslov Vaseljenske crkve!
Prema tome, sada se vrši nečuveno nasilje. Neka vam služi na čast što otimate posede i
zemlju jednoj udovici!

AKCENAT

U roku od tri dana, najkasnije, krenuću na sever, gde još ima slobodnih srpskih država.
Krenuću sama. Ja ću otići. Ali znajte da ću se vratiti ovde, u ovu palatu! Sa svojom
vojskom!

AKCENAT

Mili moj, zašto si me napustio?

Šta da učinim, reci mi ti, za kojim moje srce neprestano žali?

DUHOVNA MUZIKA
JELENA IZLAZI ODEVENA KAO MONAHINJA
JEFIMIJA

Želim život isposnički.

Svojim slobodnim razumom i po sopstvenoj volji pristupam Gospodu.
Postavljam na sto večeru za monahinje. Na mene je danas red da to činim. Maslinke i
kozjeg sira, hleba i kuvanog kupusa. Večera je danas mnogo bogatija nego obično, i ja se
zahvaljujem Gospodu na tome.
Najčešće imamo samo hleba.

Na šta se to moj život sveo?

Ili je tek sada, postao istinski bogat?
Ne znam – ali radujem se ovom postavljenom stolu.
Hvala ti, Gospode, na ovom hlebu.

II

Izmeñu svih srpskih vladara izdiže se mudri i hristoljubivi knez Lazar. U Kruševcu,
okruni se za velikog kneza i samodršca. Govorahu kako će on posle pobede nad Turcima,
postati nov car...

Kneginja Milica tada bejaše noseća i čuh ružne razgovore o njoj. NJena najstarija kćer,
Mara, žena Vuka Brankovića, bejaše rodila, a Milica očekivaše i sama novo dete... pa
rekoše: Eto, istovremeno rañaju i mati i kćer...

Tada me knez i kneginja pozvaše da sasvim preñem kod njih u Kruševac i da zauvek
tamo ostanem...

SIMITRON

...Život u južnim krajevima srpskim već bejaše postao nesnosan. Sestra Jelisaveta,
udovica Dušanova, ubrzo se prestavi Gospodu, a imanje i zemlje moje kao da propadoše
u morsku dubinu. Svi moji prihodi sasvim prestadoše...
Oko mene sestre počeše da umiru od gladi.

Takvu glad ne pamte ni najstariji... LJudi kuvaju i jedu koru s drveta, žabe i larve iz
zemlje... a Turci upadaju stalno, robe i pale... Ko će im se odupreti?

Knez i kneginja su me čekali u Kruševcu. Hvala što ste mi izašli u sretanje... Skele na
Vardaru više nisu sigurne od turskih razbojnika.

DUHOVNA MUZIKA

Hvala knezu Lazaru i kneginji Milici

Što mi pružiše gostoprimstvo, ovde u Kruševcu.

Tada nastupiše mirne godine.

Srbija kao da se podiže iz mrtvih.
U svakome gradu Lazareve zemlje kefalija i zakon,
Trgovci i panañuri.
Iskupiše se kod Lazara zanatlije,
Graditelji, zografi i zlatari;
Knez poče da zida crkve, lepe i skladne,
I zemaljski život više ne beše
Pustinja nepregledna.

U jamama žitnim
Opet poče da se gomila pšenica.
A o kukama kućnim
Da se u dimu suši meso.
Ponovo videh kako se okreće
Grnčarski točak.
I kako usijano železo mlati
Gvozdeni čekić što ga pokretaše potok.
Na katunima vlasi opet pevahu gromko,
A Dubrovčani trgovci iñahu
Kroz guste šume bez imalo straha.

Ja podučavah kćeri velikoga kneza.

Malene gugutke.

TAMAN AKCENAT

Duša me boli za mojim sinom.

EFEKAT MOLITVE – NA TRACI

No, ne htede svako da bude miran

U svom domu i na svojoj zemlji.

Na Lazara krete silna turska vojska.

Već treće jutro žene u Kruševcu

Dočekuju na kolenima u crkvi.
Već treću noć se molimo.

Bože svjatij, Bože krepkij, Bože besmertnij,

Pomiluj nas!

Rekao je dobri Bog: nemojte se svetiti!

Osveta će biti moja.

Ali kako ću ja, uboga monahinja, da se pomolim?

Ja osamnaest godina već čekam osvetu!

Da je moj vrli muž pobedio tada, na Marici,

Moja bi zemlja sada bila moćna i mirna,
Izmeñu Vera i Galipolja,
A ja gospodarica u svome domu,
Izmeñu svoje dece!

Ovako sam samo uboga monahinja,

Tuñima na teret i o tuñem hlebu.

Ali daj drugima, Bože, ono što si uzeo meni!

Daj ovom narodu ovde!
Došao je dan kada će me osvetiti,
Moj zaštitinik, veliki knez!

I neka ljuti kopljanici velikoga kneza

Nemaju milosti ni prema kome,
Kao što je ni Agarjani nisu imali!
A zato što moje jadno srce traži osvetu,
Koju ja, pravoslavna hrišćanka, ne smem da želim,
Kazniću sama sebe epitimijama.

DUHOVNA MUZIKA
- PRVO PRAVOSLAVNA PA ISLAMSKA

I kao što negda s kule ispratih despota moga,

što kretaše u vojnu, tako sad ispratih velikoga Kneza na Kosovo.

AKCENAT

Vele da su Ismailćani u toku noći iskopali jame i na njihovo dno usko postavili oštro
kolje, i da mnogi srpski vitezovi tako nastradaše... Vele da su turski pešaci kukama rušili
srpske konjanike, kao što ribari izvlače velike ribe iz mora i tu ih, na zemlji, klali...

Branković sa svojom vojskom ne htede da uñe u bitku, i povuče se... Kneza Lazara
zarobiše i pogubiše...

...Malo ih se vratilo... Od vitezova skoro niko.

...Onaj ko se smatrao vitezom – taj je ostao na Kosovu – sa svojim Knezom.

AKCENAT

Svakoga dana po neki grad zauzimaju Ismailćani.

Kada nema Turaka tu su vukovi.
I glad.

Ovom narodu kao da je suñeno da gloñe koru.

AKCENAT

Udovica, kneginja Milica, patrijarh, ono malo preživele vlastele i ja, većasmo šta da se
čini.

Odlučili smo da Oliveru, kćer Lazarevu i Miličinu, damo sultanu Bajezidu.

Ona je morala da se uda za onoga ko je ubio njenog oca, jer samo tako bi se sačuvao mir,
i njen brat Stefan ostao bi vladar srpski, kad doraste do punoletstva.

Nema te sramote koju čovek neće učiniti a da ne pronañe opravdanje za sebe. Valjalo je
ono malo naroda, crkve i države sačuvati za bolja vremena.
Ako takva doñu.
A ne dolaze.
Tako je bilo.
Pa tako izvezoh na pokrovu.

DUHOVNA MUZIKA

“U krasotama ovoga sveta vaspitavao si se od mladosti svoje, o novi mučeniče, kneže

Lazare, i krepka ruka gospodnja meñu svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog
pokaza te.
Na moja mala prinošenja pogledaj i u mnoga ih ne uračunaj, jer tebi ne prinosim pohvalu
kako priliči, već koliko je moguće malome mi razumu pa zato i male nagrade čekam.

No nisi ti tako, o mili moj Gospodine, bio malodaran u propadljivom i malovečnom,

koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od Boga, jer telesnu stranu mene u
tuñini ishranjivao jesi izobilno, te sada te molim oboje: Da me ishraniš i da utešiš buru
ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi tebi ovo, sveti.”

AKCENAT

Negdašnja kneginja Milica, a sada Monahinja Evgenija, i ja, poñosmo sultanu Bajezidu –
da molimo. U razrušenom Trnovu ostale su mošti Svete Petke, zaštitnice svih plodova
koje raña zemlja, svakog voća, povrća i žita. Bilo bi dobro da izmolimo i prenesemo u
Srbiju mošti... to će se čuti u narodu i Srbi više neće bežati u planine.

AKCENAT

Posle trideset godina otkako me prognaše iz grada u kojem bejah vladarka, vratih se
ponovo u Ser.
Mišljah – umreću od tuge!

Neke crkve bejahu pretvorili u džamije.

Da kažem tim osionim Ismailćanima kako znam svaku sobu u toj palati.
Kako sam hranila ribe u ribnjaku? Kako sam pretila Romejima da ću se jednog dana tu
vratiti sa vojskama. Mislila sam da je celi svet – tek jedan vrt za moje radovanje.
Nema više naših vojski. Odoše sve, u kolonama mrtvaca, na zapad.

Kako mi je teško i strano u ovom svetu!

Gde je sada moj mali sin?
Gde si sada ti, mužu moj?
Hiljadu puta vas iznova pitam: Zašto ste me ostavili?

“Ja vam se monahinje čudim da vi tražite samo te sasušene kosti, a ne nešto dragocenije...
Neka vam bude.”
Sultan dade što smo iskale.

Kao da bejasmo u lavljoj čeljusti.

PRAVOSLAVNA MUZIKA

Ima jedan manastir na Svetoj Gori koji podigosmo moj suprug i ja... On se nalazi na vrhu
najvrletnijih stena – iznad su samo nebo i Bog.

Kad nestane sve u požaru, hoće li bar on ostati?

Mili Gospode!
Ako je ovde sve prah, pepeo i ništa,
Spasi bar Simona Petru,
Ostavi bar znak i spomen na nas!
U našu zemlju već ulazi tuñin, na konju od vatre,
U oklopu od skorele krvi,
I našim jaukom oglašava svoju pobedu.
Ti, koji ćeš dati da nam uzmu sve,
Sačuvaj bar na stenama svetogorskim,
Dok se naš svet ruši, kopni i mrvi,
Mili Gospode, sačuvaj bar Simona Petru.

DRAMSKI AKCENAT
NINJA SILI

Hoću da primim veliku shimu, oče.

Znam da velikoshimnik nema drugog jela osim suvoga hleba,
Ni drugoga pića osim vode.

Od velike shime do prestavljanja, kada se trošno zemaljsko carstvo menja na nebesko, -

obično proñe malo dana.

DUHOVNA MUZIKA

Sneg je napadao oko LJubostinje... Do pojasa... I vuci zavijaju...

Jutros se prestavi kneginja Milica.
Kako izdržati ovu žalost
Kad od mene odoše najmiliji?
Ti si, Milice, bila udovica – ja isto tako.
Mnoštvo je udovica danas u srpskoj zemlji.
Tebi muž pogibe u boju.
Meni isto tako.

Za tobom će ostati loza Lazarevića,

da traje koliko je suñeno.
Za mnom – niko i ništa.

Kako je brzo sve to prošlo!

Kao da juče stigoh kod tebe u Kruševac.
Zar tako brzo život proide ovim stranama,
I rasu se.

Mi smo spasavale i spasle

Ono što je mogao udovički vapaj,
I molba onog koji nema sile.

No, opet kraj, uvek je kraj,

I neima nigde
Istinskog spasa.

Zar tako brzo, Visoka Gospo,

I naš zemaljski proide hod!

O svom životu i jadu koji nas je zadesio izvezoh u zlatu reči molitve tuge, neka ostane
naš mali znamen o nama, i o našoj nesreći, kao opomena i kao pomoć drugima u
njihovom jadu... U zapisima i u vezu nañoh utehu i sreću...
Izvezoh u svirepo vreme reči molitve i blagosti...
Vreme je blizu... Bože svjati, Bože krepkij, Bože besmertnij,
pomiluj nas...

JEFIMIJIN GLAS SA MAGNETOFONA

(ILI NARATORA):

...Sultan tad naredi: “Napadnite Laz vilajet, Lazarevu zemlju, gradove mu porušite, narod
njegov porobite! Takvo je plenjenje bilo da se u Skoplju prodavao dečak od četiri godine
za 20 aspri... Jednom, u pohodu, takav je pokolj bio da konji gazija nisu mogli ići ulicom
od mrtvih telesa. Ishak-beg tad povika: “O gazije, dosta ste ubijali, robite!”... Boga mi, ja
ubogi, osim onih što sam posekao, petoricu sam živih uhvatio i svezao. U Skoplje sam ih
doterao i svih pet sam prodao za 900 aspri...

ZVUCI BITKE
HALAKANJE, NJISKA KONJA:
ČUJE SE POVREMENO: “ZA HRISTA KRALJA!”
“ALAH U EKBER!”

...Osvojenje Smedereva... Nevernike rasteraše i kao zgomilanu marvu sateraše u varoš...

Toliko ih potukoše po ulicama da od telesa pobijenih konji ne mogaše proći... Poneki
nevernici, žedni sopstvene krvi, koji ne pristajahu da ugase žeñ šerbetom od naše sablje,
u vodu Dunava dušu svoju baciše... Božja pomoć ih utopi kao faraonovu vojsku...

ZVUCI BITKE
PLJUSKANJE VODE. KONJI, JAUCI RANJENIKA,
ZURLE I BUBNJEVI.

BUBNJEVI – “KOŠEVI”, SVE BLIŽE, U ISTOM RITMU.

...Srpske su mome takve da ih se čovek ne može dovoljno nauživati ma koliko se njima
naslañivao...

BUBNJEVI.

Robite, gazije!

BUBNJEVI.

...Opsada Beograda... Turska je vojska od dve stotine hiljada ljudi! ...Alah u ekber! ...Čini
ti se kao da se otisnula planina pa ide, ili kao da se penušaju vali uzburkana mora... Od
prašine što ju je vojska dizala, iznad sedmog neba pravilo se osmo... Konji su zemlju
trošili i sitnili...

ODJECI BITKE SE UDALJAVAJU.

PRAVOSLAVNO POJANJE.

...I bi glad po vsej zemlji srpskoj.

...Va to leto bist zapustenit obitelji sije...
...Va to leto veliki zulum bijaše togda od Arnauta...
U Peći... U Skadar... U ðakovo... Dve hiljade hristijane okolo varoši isekoše. Uvi nam!
Bože, prizri s nebese, izbavi stado svoe! ...I v to leto beše tuga od Turk, i glad velika po
vasei zemlji, človek človeka da uništi...

ZVONA I POJANJE.

...V nedelju vseh svetih nabodoše Ognjena Rečanina na kolac u Peći, da se zna.
...Bi čerek žita za tri groša. LJudi pomrieše od gladi.
...I v sije leto srpska lavra Mileševa razori se, i Georgijevi Stlpovi, i Sšestvije Svetago
duha Sopoćani i sveta i velika lavra Studenica, i mnogo sjelo hristijani pogubiše, i svetih
mošti razoriše...
Prinesite! Sačuvajte! Uspamtite! ...

Zvonimir Kostić roñen je u Zemunu 1950. godine, u Beogradu je završio Filološki

fakultet, grupu za Opštu književnost sa teorijom književnosti; magistrirao je 1978. sa
tezom “Braća Karamazovi i Knjiga o Jovu”, a doktorirao 2002. sa tezom "Lik Marka
Kraljevića u srpskoj junačkoj pesmi".
Objavljuje poeziju, prozu i drame. Knjige pesama: Rodoslov (1970), Konj rasporenog
trbuha (1974), Kumsača (1980), Bogumilske pesme (1981), Ipak (1986); knjiga eseja
Arhaično i moderno (1983); roman Donji svetovi (1986). Objavio je veliki broj radio, TV
i pozorišnih drama. Kostićevi književni tekstovi (osobito poezija i radio-drame)
prevedeni su na 20 jezika. Bio je autor i voditelj obrazovne TV serije “Moderna svetska
poezija”, od Bodlera do naših dana (TV Beograd, 1988, i TV Novi Sad 1989).
Kostić je posebnu pažnju posvetio kompleksu pitanja istorije i istorijskog nasleña Srba
(pozorišne drame “Lazar, veliki knez” i “Jefimija”, radio-drame “Apostol”,
“Domentijan”, “Despot Stefan Lazarević”, “Njegoš”, “Hadži Prodanova buna”, itd.),
zatim udelu arhaičnog nasleña u modernoj poeziji jugoslovenskih naroda (Arhaično i
moderno). Neke od radio-drama izvedene su, pored jugoslovenskih radio stanica, i na
programima Radio Göteborga, Yleisradio – Helsinki, Polskie radio – Warszawa,
Československy razhlas – Praha, Bratislava i Banska Bistrica, Kossuth – Budapest,
France culture – Paris, Rundfunk der DDR – Berlin, Radio Nacional de Espana – Madrid,
Radio Bruxelles, objavljene u Cahier de Cistre – Lausanne, itd.
Dobitnik je većeg broja priznanja: Nolitova nagrada za književnost 1970, “Svetozar
Marković” 1973, nagrade Radio-Beograda 1970, 1976, 1985; nagrade JRT – 1971, 1983.
i 1987; dobitnik je, takoñe, “Pri Italia” za radio-dramu 1979. i Mention special na “Pri
Italia” 1986.
Monodrama "Jefimija" premijerno je prikazana 1986. godine u Beogradu. Ulogu je
tumačila Snežana Bećarević.