Kasim Botonjić

NANIN SOFTA
(drama u tri čina)
 2

Igraju:

Rabija – nana 64 godine

Atif – sin Rabijin 39 godina
Galiba – supruga Atifova 38 godina
Ismet – sin Atifov i Galibin 15 godina
Bahra – kći Atifova i Galibina 18 godina
Irfan – sin Rabijin 30 godina
Hanka – supruga Irfanova 22 godine
Adis- sin Irfanov i Hankin, dijete od nekoliko mjeseci
Tahir – momak Bahrin 19 godina
Amina – sestra Tahirova 18 godina
 3

I čin
(Nana Rabija ljuljajući dijete pjeva uspavanku)

«Kad ja pođo' u džamiju,

la ilahe illellah (prepjev iza svakog stiha)
trefi mene naš pejgamber,
naš pejgamber, naš Muhammed.
Đi me trefi tu mi reče:
- Znaš da valja umrijeti,
u kabur se zatvoriti,
kabur kuća neobična,
U kaburu nejma vrata
niti vrata niti pendžera...
...Bog mi dade mazgel - pendžer,
ja pogleda' po džennetu,
po džennetu, po devletu.
Ja ugleda' tri alaja:
jedan alaj sve šehita,
drugi alaj sitne dice,
sitne dice iz mejtefa,
oni nose zlatne tase,
oni grabe džennet – vrilo,
oni poje svoje majke...»1

(ulazi Ismet)

Ismet: Selamun – alejkum, nano!

Rabija: Alejkimu selam, sine.
Ismet: Nano, jesi li dobro?
Rabija: Dobro sam sine. Samo (stavlja ruku na čelo) malo me boli glava. Godine su mnoge
proletile (odmahuje rukom).
Ismet: (oblačeći sako – bio obješen na zidu): Ma šta je, nano, šezdesetak godinica. Živjet ćeš
ti nama nano, ako Bog da, još dugo...
Rabija: Ah. Sinko – nek se živi kol'ko je Allah dž.š. propis'o. Daj Bože smrti za jakosti, što bi
stari ljudi rekli – da insan ne muči ni druge ni sebe.
Ismet: Ne sikiraj se ti nano. Ja ću tebe paziti.
Rabija: (namještajući deku na djetetu) Eeh sine, da mi je još samo dočekati tvoju
ženidbu. Valahi – ovako stara bi uz tepsiju zapivala.
Ismet: Ako bog da, nagledaćeš se ti, nano, još unučadi.
Rabija: Sine, dobro otvori oči kad se budeš ženio. Niko čovjeku ne mere sačuvati karakter
(ako ga ima) ko vlastita žena. Isto – ne mere čovjeka srozati ko vlastita žena. Vidiš
ovog maksuma (malo otkriva dijete, pa ga opet pokriva).
Mati njegova, amidžinca tvoja – učiteljica. Ona uči dicu. Odgaja ih, a Bog zna kako je
ona odgojena.
Ismet: Ma njoj je, nano, važna moda.
Rabija: Dala bi ja njoj modu (odmahuje glavom). Odnesi sine ovo maksumče. (Ismet prilazi
djetetu) Bismilletom (Ismet tiho uči Bismillu).
Ismet: (držeći dijete u naručju) Nano, amidža Irfan je fin.
Rabija: Bio je fin dok sam se ja pitala. Ne posluša on mene. Govorila sam ja njemu: - Sine, s
kim te vide do podne, s tim te pišu posli podne. (Ismet odnosi dijete, a Rabija sama za
sebe, publici): Ko Allaha zaboravlja lahko se sa šejtanom u kolo faća, Allah nas od
njega spasio. (Vraća se Ismet)

1
Alija Nametak, Od bešike do motike, Sarajevo 1970. str. 17. i 18.
 4

Ismet: Nano, kako si ti ašikovala sa didom Muratom a.r?

Rabija: Kako? Nikako! Kad sam dite bila, četnici su mi ubili oca a.r a mati rahmetile vehnula
za njim dok nije dušu ispustila. Posli, došla tetka Almasa a.r i odvela me sebi. Ona i
tetak Rešid efendija a.r nisu me razlikovali od svoje dice. Tetak je bio čuveni alim. Još
u onom vaktu završio medresu u Sarajevu, Gazinu medresu. Ali sine ni tetka ne bi
duge sreće. Jedne večeri iza akšama dojdoše hrsuzi i odvedoše tetka Rešid efendiju a.r.
(briše suze). Dugo vrimena nikakva habera od njega ne dojde. Jednog lita pojavi se
tetak. Već obolijo. Kroz malo vrimena preseli na Onaj svit. Nakon četeresnice moja
tetka Almasa a.r udade me za Murata a.r. Kaže - nije bogat, ali je odgojen i čestit. Uz
Allahovu pomoć sa finom nafakom s njim sam proživila. Vodio je računa o svakom
namazu, i ostale farze izvršav'o.
Lahko mi je bilo biti fina uz onakva čojka, da mu Jedini Allah na Onom svitu sve
najbolje podari. Naš Stvoritelj, sine, sve određuje pa i nafaku; samo za nafakom treba
pošteno i pametno poskočiti. (Ulaze Atif i Galiba)
Atif: Selamun alejkum!
PRISUTNI: Alejkimu selam!
Atif: (Okrećući se prema Ismetu): Ismete, neka si malo odspavao jer umorio si se. Vidio
sam, puno si otave osušio i pokupio.
Galiba: On je mamin hairlija.
Atif: Jesi mudra. Kad god Ismet valja kažeš: Mamin hairilija.
Galiba: A kad to naš Ismet nije valjao?
Atif: A one hašlame Osmanove kad je brao? (Prema Ismetu prijeteći pokazuje prstom)
Galiba: Neće više. Hašlame kraj puta, a druga djeca ga navedoše. I fasovo je brate, uh – kad se
samo sjetim.
Atif: Nemoj ti meni: kraj puta.A ko je put svačiji, nisu hašlame. Povrh svega, ima svoje
voće.
Rabija: (Gledajući u Ismeta): Neće više. Sine, tuđe je - tuđe. Tuđi hak je težak. Sine Ismete,
sve što imadneš mora biti halalom stečeno. Teško onome ko sebi na vrat natovari bilo
kakav haram.
Ismet: Dobro nano.
Galiba: Dok si ti sine spavao, ja ti dovršila džemper. (Pokazuje džemper. Ismet veselo
razgleda. Galiba prilazi ka stapu. Ulazi Bahra)
Bahra: Selamun alejkum!
PRISUTNI: Alejkumu selam!
Bahra: Babo, sva je otava pokupljena i sadjevena. (Atif klimajući glavom radosno potvrđuje)
Galiba: (razdragano, dok muti mlijeko u stapu pogledujući prisutne i zadržavajući pogled na
Ismetu): Znate li šta ima novo?
Bahra: Jok majko. (Ismet odmahuje glavom)
Galiba: Mrkulja otelila volu. Crven ko akik.
Rabija: Mašaallah!
Ismet: Mama, idem ga vidjeti. (Izlazi)
Bahra: (kratko pogledajući na prisutne, zadnjeg oca, te spuštajući glavu): Puno mi je
pomogla Amina.
Galiba: Amina i ti ste najbolje prijateljice još iz djetinjstva.U osnovnoj školi bile ste najbolje
učenice u razredu. Da ste nastavile dalje ići u školu, mogle ste biti bolje učiteljice od
amidžinice.
Bože mi oprosti, ni u čemu se ne razlikuje od ostalih učitelja koji više vode računa da
ne bi djeca išla u mejtaf i džamiju, nego hoće li ih nečemu korisnom naučiti. (Bahra
veze goblen).
Atif: Dosta je više, ženska glavo. Šta ja znam kakav bi i ti šejtan bila kad bi smjela.
Galiba: Ne bih šejtan bila nikad: nit me šejtan rodio, nit sam se s njim družila.
Atif: Ma, žensko je – žensko. Tako ona... (Zastane i pokazuje glavom kroz prozor. Prekida
ga Rabija)
Rabija: Sine Atife, Galiba je u pravu. Zna se ko su njeni roditelji. Vazda pošteno živili.
 5

Nisu se dodvoravali lopovskim moćnicima radi sitnog šićara. Samo su se u Boga

uzdali, jer su znali: Sve je od Boga. (Okreće se Bahri) Tvoja prijateljica Amina neće te
na zlo navoditi. I njeni su roditelji fini.
Atif: Da to nije nekakva ženska politika. Da Bahra nije fina sa Aminom zbog njenog
brata Tahira. Vidio sam ja kako se oni gledaju! (Pogleda u Galibu i pokazujući na nju
prstom) Ti to Galiba bolje znaš. (Galiba obori glavu) Šta si oborila glavu?
Galiba: Jok ja.
Atif: Ti, ko bajagi ništa ne znaš, a dijete ode po vodu pa je nema po ti vakat.
Rabija: Hoćeš li, Atife, svome ditetu biti uhoda?
Atif: Neću majko, nego...
Rabija: Ako se dica i pogledaju ne mora značiti da će se odmah i uzeti. (Odmahuje
rukom).
Atif: Jesi li ti, majko ašikovala? Tetka te udala – pa šta?
Rabija: (Pričvršćujući šamiju na glavi): Drugi je ono vakat bijo.
Atif: Nano, ti kako si počela, i ti ćeš Bahru za Tahira udati. Muke mi žabu u vodu
natjerati. U šta si ostarila?
Rabija: (Ljutito) Ha? Šta reče? Majki svojoj – koja te rodila! Šta mi reče. (Okrećući
glavu od Atifa i okrećući se prema publici): Džennet je po majčinim nogama!
Ko majku ne poštuje ne mere nikoga na Ovom svitu poštivati.
Atif: Tako je majko! Halali. Htio sam samo reći – Bahra je dijete. (Bahra ostavlja vez,
ustaje i priprema kahvu)
Rabija: Dijete? Naša Bahra ima 18 godina, a koliko sam ja imala godina kad si skako oko
mene?
Atif: Ja skako? (Podrugljivo) Kako noge ne polomih? (Pokazuje na svoje noge).
Galiba: (Smijući se): Nisi noge polomio, ali srce (prstom pokazuje prema njegovom srcu) sam
ti slomila. Što si god imao tetaka, rodica – a fala Bogu, nije ih bilo malo - slao si ih da
cvrkuću oko mene, ne bi li pošla za te. (Prisutni se smiju)
Atif: Ih, sliko moja. Nemoj da te sad natjeram da ono pismo (pokazuje prstom na seharu) iz
sehare vadiš i pred svima da čitaš i neka čuju kako si mi fino nakitila, ludeći za mnom.
Galiba: Eto, vidite li vi njega. Što je muško! Kobajagi, mi žene smo brbljive. Ti bi sad sve
naše tajne obejanio i kazo. Pisala – pa šta? Samo sam tebi i pisala, a ti kad si ašikovao
sa onom begovom!? (podrugljivo pokazuje rukama oko svoje glave – kao na trajnu i
šiške)...
Atif: (Ljutito rukama prema Galibi): Nemoj mi samo begove spominjati. (Stisnutih usana)
Ne spominji ih! (Mašući rukama) Oni su krivi za mnoga zla. Mati fino kaže (u nju
pogleda) da treba paziti s kim se čovjek druži. Oni su oko sebe nasijali nepoznatu
fukaru – da im rade, dok bezi uživaju. (Hodajući gordo i tromo, imitirajući ih).
Fukare, koje su begovi naselili, opet su počeli na nas režati, iako ih nismo ružno
pogledali, a kamo li da smo im na rep stali. (Bahra poslužuje kahvu)
Rabija: (Smireno i smirujući Atifa rukom): Smiri se, sine. Ne mereš ti krivu Drinu ispraviti.
Atif: Znam majko, al' ko se ne bi ljutio? Da čovjek pukne od muke. Dok smo mi radili i
pošteno na pradjedovini živjeli, oni su begovinu obrađivali pa prisvojili. Sad im i mi
smetamo.
Rabija: Ima sine i toga, ali moraš znati: Džahili neće biti zadovoljni sve dok njihovu viru i
adete ne prifatimo.
Atif: Ama, da imaju bar neku vjeru. Tuđe su njive prisvojili, penzije sebi dali i sve što je
državno pod svoj šešir turili, i to zajedno sa svima ostalima koji buzašto dadoše i svoj
obraz i svoju vjeru.
Rabija: Sine, lahko je dati ono što nejmaš i ono što nije tvoje. (Ulazi Ismet)
Ismet: Selamun alejkum!
PRISUTNI: Alejkimu selam!
Ismet: Nano, da vidiš finog vole.
Rabija: Fala Allahu sine. (Ismet sjeda pored Bahre – tiho nešto pričaju)
Rabija: (Atifu) Sve sine prođe. Nisu ni bezi isti. Neki su pazili i na sirotinju, a neki su i
poznati vakifi. Blago onom ko ima pa u ime Allaha bogatstvo troši.
 6

Atif: Jeste majko, ali malo je takvih.

Galiba: Ja mislim – ko pošteno zaradi – taj će pametno i trošiti. Gadno je kad se imetak dobije
bez truda. Uostalom, svak može znati šta je sevab, ako hoće da zna.
Rabija: Tako je snaho, samo: Badava je gluhom šaptati i slijepom namigivati. (Atif šuti i
razmišlja)
Ismet: Babo, što si nešto kaharli?!
Atif: (Smireno) Ama, nisam Ismete. Nešto sa nanom eglendišem pa mislim: što čovjek više
razmišlja o neljudskim postupcima sve više shvaća da je Ovaj svit zamršen i u želji da
to raspetljaš, nažalost, još više svoju pamet spetljavaš u nepznatim kučinama.
Rabija: (Atifu) Sine, sve prođe. Da je Allah šćeo – svi bi bili muslimani. Samo moramo znati
da je Ovaj svit prolazan. Treba imati vavik na pameti (okreće se Ismetu) dico moja
draga (zastane, i klateći i potvrđujući prstom u zraku): Sve moreš dati za vjeru, a vjera
se ne da ni za što, jer – svi ćemo se Jednom Stvoritelju vratiti. Njemu ćemo konačan
račun i ispit polagati. (Nakon suhog kašlja) Did naše snahe Hanke, Bećir-beg, duši mu
ne došlo, u jednom fijakeru on se vozijo, a u drugom fijakeru bio samo njegov fes.
Svo bogatstvo proćerdo. Sinovi mu i brez zemlje i brez škole ostali. Po bilom svitu
traže nafaku.
(Ismet je zamišljen. Njemu se obraća Atif.)
Atif: Ismete, što si ti nešto kaharli. (Ismet sliježe ramenima)
Bahra: (Smijući se) Sanja, možda, kako je naš vošo izrastao u najvećeg i najjačeg bika u
Bosni i Hercegovini.
Ismet: Ako Bog da, Bahro. (Nakon male pauze). Babo (češkajući se), ja bih te nešto pitao,
ali…
Atif: (Odsječno): Pitaj!
Ismet: Ama, žao mi vas ostaviti. Žao mi je da se bez mene još više patite… a opet… volio
bih…
Atif: (Šireći i otresajući rukama): Reci već jednom!
Ismet: Babo, jesi li zato da ja nastavim sa školovanjem?
Atif: Ne znam sine, težak je vakat. Ali, opet, eto, i prijemni si položio. Bio si najbolji.
Rabija: (Atifu) Kakav prijemni?
Atif: Ama majko nismo te htjeli bihuzuriti. Teško je biti pametan u ovoj situaciji. Dok
pošteno propisanu nafaku stičemo, dušmani nam šejtanske spletke prave psujući nam i
Bosnu, i Aliju i, što je najgore, našu vjeru. Davali smo im kurbane, puteve smo
uglavnom mi popravljali i u zajedničkoj državi najmanje smo mi vladali. I kako sada,
majko draga, svoje dijete poslati u nepoznatu daljinu i neizvjesnu budućnost. A, opet
(okreće se publici) je li pametno svoje dijete vezivati za vlastiti tor u koji vukovi mogu
uletjeti kad hoće, uz pomoć međeda sa strane.
Rabija: Sine, ne smije situacija da minja čoeka, već – čoek, ako je pravi vjernik, a Allah
najbolje zna, minja situaciju nabolje. Lahko je gurati kola nizbrdo, ali teško ih je
izvući. Našeg Ismeta smo učili da odmalehna dobra djela čini. (Ubrzano dišući i
glasno i otežano govoreći): Atife, znam da je mogo biti samo najbolji, nego u kojoj
školi je prijemni polag'o?
Atif: Majko…
Rabija: (Daje znak rukom Atifu da ušuti i baca pogled prema Ismetu): Ismete, unuče nanino,
sine moj, … za koju školu si se prijavio?
Ismet: Nano, u medresu, u Gazinu medresu u Sarajevu.
Rabija: U Gazinu medresu?
Ismet: Da!
Rabija: Aferim sine! Nisi ništa bolje mog'o odabrati. Jesi li nam obraz osvitlo kad si polago?
(Ismet klima glavom u znak odobravanja – potvrđivanja. Rabija se okreće Atifu) Atife,
što mi ranije ne rekoste za ovaj haber.
Ja o svemu zadnja saznam.
Atif: Ama, majko još smo neodlučni. Nešto razmišljam – ne bi bilo loše kad bi i gimnaziju
upisao.
Rabija: Jok. Samo medresa. (Ismetu) Jel' tako Ismete?
 7

Ismet: (Gledajući , klimajući glavom – odobravajuć, u nanu Rabiju, a zatim pogleda u oca)
Babo, jesi li ti zato da ja nastavim sa školovanjem?
Atif: Ne znam sine. Teško je ovog vakta biti pametan. Eno, amidža je završio za pravnika.
Po zakonu drugima sudi, ali ne može svoj život i život one svoje ženturače Hanke da
uredi. Rijetko nam i dođe. Eto, trebaju danas doći iz Sarajeva po dijete. Javio mi je
kako je pronašao kućnu pomoćnicu koja će čuvati dijete.
Rabija: Jadno je dite sa takvim roditeljima, ali, opet, nek svak svoju dicu uza se kiti.
Atif: Jadno je ono maksumče (pokazuje glavom prema vratima) s takvim roditeljima.
Ismet: Ali, babo, ja...
Atif: Ne prekidaj me. I on je, moj brat Irfan, bio fin dok se nije svezo sa onom vješticom.
(Mala pauza) Učiteljica! Magarica. Šta ona ima djecu da uči kad je ona ko… Bože mi
oprosti…
Rabija: Neka sine! Da čujemo šta nanina duša hoće da kaže?
Ismet: (Pogleda u nanu pa u oca) Babo, sve je tako, ali…
Atif: Šta – ali?
Rabija: Ma, ne prekidaj mi dite. (Ismetu) Oči nanine. (Mali tajac)
Ismet: Tako je babo. Ama, ti si govorio da je učenje i bavljenje naukom, u ime Allaha
obaveza svakog muslimana, a pogotovo nas bosanskih muslimana.
Atif: Govorio sam.Ali je žalosno što mnogi školarci, kad odu od kuće, zaborave – i
roditelje i svoj narod i svoje običaje, i – što je najgore zaborave i svoju vjeru.
Rabija: Ne do mi Bog tako nješto dočekati.
Ismet: I Džaferov Nihad je završio Pravni fakultet, pa kažu klanja kod kuće, a nekada i u
džamiju dođe.
Atif: (Više kao za sebe) Nekada?! Eto kad razmislim roditelji mu nisu neki muslimani – ali
opet Allah zna kakav je ko vjernik – a njihovo dijete pazi na Allahove odredbe.
Rabija: (Atifu) Sine, Allah upućuje koga On hoće.
Atif: Bože dragi, razmišlja li naša snaha, koliko svijeta neće dati djeci u školu, pogotovo
ženskoj djeci, samo zbog nje i njenog ponašanja? (Bahra sve vrijeme veze goblen, a
Galiba posprema po kući)
Galiba: Ama što si se više prihvatio te učiteljice?
Atif: Ama, ako se ja prifatim pruta, šta me prekidaš?! (Galiba ostavlja štap)
Rabija: Sine, sine! Sila Boga ne moli a Bog silu ne voli.
Bahra: (Prestajući vesti goblen i gledajući u oca) Babo, ko da će naš Ismet biti hašarija.
Vazda je bio fin. Bit će i dalje, ako Bog da, hairli.
Rabija: A šta bi duša nanina, srce nanino šćelo biti?
Ismet: (Gledajući u nanu, ostale pogleda ispod oka) Nano… ja bih najvolio biti hodža.
Atif: Možeš ti biti, uz Allahovu pomoć, dobar vjernik a da i ne budeš hodža.
Rabija: (Atifu) Sine, nejma nama spasa brez dobrog džemata, a nejma dobrog džemata brez
dobrog hodže. Ja sam, dico draga, od svojih najbližih dosta naučila, ali u mejtefu
najviše, i to zahvaljujući h. Sakib – ef., da ga Allah nagradi lipim Džennetom. On je
mnogu dicu našoj vjeri poučio.
Atif: Znam majko. Ali, teško je danas biti pametan.
Rabija: U svakom vaktu najvažnije je držati se Kur'ana i Hadisa. Ko se toga pridržava ne mere
zabasati. Eto, (Atifu) ti si, fala Bogu, odgojen da budneš na Allahovom putu – i to je
najveća sreća. Da nije tako, koliko imaš huje, davno bi neku glupost napravio. Sine,
ne mere ni roditelje dovoljno poštivati onaj ko se Allaha ne boji. (Nakon kašlja) Blago
onom ko se samo Allaha boji i ko od Njega pomoć traži.
Atif: A šta ti majko misliš? Hoćemo li mi našeg Ismeta u Sarajevo poslati?
Rabija: Jašta. (Gledajući u Ismeta) Poslaćemo mi našeg budućeg softu i, ako Bog da, hafiza.
Znam, daleko je Saraj'vo, pa i trošak je. Ali, kad se sve sabere, dobro bi bilo da dite
izuči za hodžu.
Ismet: Ja bih najvolio biti hodža.
Atif: Ama, nije lahko hodža biti. I hodžinski zalogaj je gorak.
Rabija: Atife, svak ima svoju nafaku.
 8

Atif: Znam, ali kad se samo sjetim nekih komšija iz našeg sela, duši im ne došlo. Rahmetli
Enver-beg, iako je pola njiva njegovih, kad se sakupljaljala vazifa reče: - Dadnite
hodži sve, sve mu dadnite (otresa rukama). Plaća li vas iko što klanjate.
Rabija: Sine, otišao je i Enver-beg na Onaj svit. Nije ništa u rukama odnijo. (Pruža ruke)
Galiba: Najzad, što reče majka. (Gleda u nju). Ima svak svoju nafaku pa i hodža.
Rabija: Tako je snaho, ćeri draga. Đi ima džamija, najčešće ima i hodžinska kuća, a budne
nješto i bašče.
Atif: Bude majko, bude (ustaje, s nevjericom), ali ćeš poznati iz daleka hodžinsku kuću:
kad vidiš najmanju i najlošiju – to ti je hodžinska kuća. A to sa bašćom (gledajući u
Rabiju i odmahujući glavom i rukom), ima li ijedna hodžinica za kojom šijlte ne treba
nosati (otežano rukom pokazuje – kao da nosi šiljte). Kad se sjetim... (prekida ga
Rabija)
Rabija: Sine, nisu sve hodžinice, pa ni hodže, iste. (Namještajući šamiju na glavi). U svakoj
porodici, pa i hodžinskoj, moralo bi se znati ko je starišina. Nije hodžinica samo hadži
hanum-efendinica, jer kako će drugi u džematu slušati šta hodža govori, ako ga ne
sluša njegova žena.
Atif: U pravu si majko, nego hoćemo li mi našega Ismeta poslati u Sarajevo, u Gazinu
medresu?
Rabija: Jašta! Kakvo je sada to pitanje?
Atif: Prošlog ljeta, pričao mi je Safet-efendija da je Gazina medresa škola od davnina. Gdje
su nauku sticali naši poznati alimi...
Rabija: Ismete, i ti ćeš u toj medresi veliki 'ilum, ako Bog da, steći. Kad nana preseli na Onaj
svit imat će me se ko sjetiti i Allahu dovu uputit'. Ismete sine, nemoj nas niđe
osramotiti. Naročito pazi da dobro učiš u medresi.
Ismet: Hoću nano!
Atif: Nije šala učiti u takvoj školi.
Galiba: I pazi dobro s kim češ se družiti. Sarajevo je veliki grad, a u velikom gradu ima
svašta.
Rabija: Ne valja biti zamišljen, jerbo tamo su razni vozovi, nekakvi i tranvaji i svaka čuda.
Malo se zamisliš, a ono – ne d'o Bog - bum!
Atif: Ama, majko draga... vi žene mislite samo o onom što je najgore...
Bahra: Nano, nije naš Ismet smotan i blesav. Zna se kuda pješaci hodaju.
Rabija: Eh, zna se? A zna li se vavik: kakav šejtan čudesa vozi?
Ismet: Čuvat ću se ja, nano.
Rabija: Snaho, kad budeš ditetove stvari smišćala, nemoj zaboraviti one vunene čarape
Pa onaj pleteni šal i rukavice. Zima je zima.
Galiba: Dobro majko!
Bahra: Onaj džemper, svojim rukama sam oplela, dobro će mu doći (pogleda u nanu, mater
pa na oca), babo, baš mi je drago što mu se sviđa.
Atif: Bogme, sestra oplela bratu svome. (Nana, Galiba i Bahra brišu suze).
Bahra: Biće nam neobično bez tebe...Ali...doći će nama naš softa.
Rabija: (Nakon brisanja suza) A kad, sine, trebaš ići?
Ismet: Sutra, ako Bog da. Idem sa Enverom-ef. On vodi svog Hamdiju. I Hamdija je položio
prijemni.
Galiba: A ti sine, bio najbolji na prijemnom?!
Rabija: Zar je to, snaho draga, čudno? Nejma našeg Ismeta nadaleko... Samo, čudi me - kako
mi ranije ne kazaste da će naše dite u Sarajvo?!
Atif: Ma nismo bili sigurni hoćemo li ga slati dalje u školu.
Bahra: A i znali smo, nano, da će ti biti žao što Ismet odlazi od kuće.
Rabija: Žao mi jeste, ali mi je još draže što znam kuda moj Ismet odlazi. Naš budući softa,
nanin softa. (čuje se ezan – svi odlaze da klanjaju, samo Rabija ostaje i priprema se
za abdest.) Uh, kud brže ezan aziz Allah, a nisam ni abdest uzela... Unuče nanino.
Softa nanin.(Ismet donosi lavor i ibrik radi abdesta – ostali su već izašli)
(Kraj prvog čina)
 9

II čin

(Na sceni je Bahra – sama. Veze. Dolazi njena prijateljica Amina)

Amina: Selamun alejkum!

Bahra: Alejkimusselam!
Amina: Jesi li sama u kući?
Bahra: Nana je tamo u sobi (pokazuje rukom prema vratima) sa malim Adisom.Drago joj što
njen unuk odlazi u medresu i kaharli što ide od kuće.
Amina: Bahro, i Ismet voli svoju nanu.
Bahra: Prema svima nama Ismet je pažljiv, a prema nani pogotovo: treba nani vode, Ismet trči
na vodu; treba nani dodati peškir poslije abdesta – niko ne može ujagmiti prije
Ismeta...
Amina: Bahro draga, vi ste svi u kući, sva familija k'o jedna duša.
Bahra: Fala Dragom Allahu, prije svega, pa nani, što smo takvi.
Amina: Kaže moj brat Tahir: «Blago meni kad moja djevojka Bahra raste u takvoj porodici.»
Bahra: (Stideći se) I tvoj brat Tahir jr fin.
Amina: (Nakon male pauze i namještajući iglicu na glavi koja pričvrščuje mahramu) Bahro,
Tahir me poslao do tebe i hoće odmah da te vidi
Bahra: (Oborivši glavu i obrčući prsten na prstu): Moji roditelji su otišli sa Ismetom da mu
kupe stvari za školu, a ja sam svome bratu skuhala burek – pitu i kolače, kakve on
najvoli. Daleko je Sarajevo. Nek se nađe...
Amina: Ti i ja imamo najbolju braću na dunjaluku.
Bahra: U pravu si.
Amina: I moj brat Tahir je zlatan. Ne zato što je moj brat, nego stvarno - on je duša od
čovjeka. Prve pare kad je zaradio: meni je kupio cipele i zlatni sahat (pogleda u sahat
na ruci), a majci našoj kat od kašmira, babi džepni sahat.
Bahra: A kako je zradio pare?
Amina: Bahro draga, naučio ga dajdža građevinskim poslovima. Sa dajdžom radi kada ima
manje radova na imanju i babo može sam uraditi.
Bahra: Fino.
Amina: Znaš li šta je skoro rekao?
Bahra: (Prestajući vesti): Ne znam!
Amina: Tahir kaže: «Ako Bog da, i ako Bahra pođe za me, ja ću svojim rukama nama novu
kuću napraviti.
Bahra: Amina, Amina... puno voliš svoga brata.
Amina: A voliš li ti moga brata?
Bahra: (Mala pauza): Pa eto... volim...
Amina: Vi ćete, ako Bog da, srećni biti.
Bahra: (Sliježe ramenima)?!
Amina: Šta šutiš?
Bahra: (Nakon pauze) Amina draga, ti si mi najbolja prijateljica i drago mi je što je tvoj brat
Tahir moj momak... samo...
Amina: Šta samo?
Bahra: Bijim se.
Amina: Koga? Čega?
Bahra: Strah me ovog teškog vakta. Kad je skoro dajdža bio kod nas pričao je kako se svašta
naslušao u autobusu. Kaže da laju i oni od kojih se čovjek ne bi ni nad'o.
Amina: Biće bolje, ako Bog da, nego što jadni insan sluti.
Bahra: Daj Bože, da se šejtanske spletke ne ostvare... Uh, Amina draga moram spakovati sve
što sam pripremila bratu Ismetu. Neka bude gotovo, spremno.
Amina: Dobro, a ja ću za to vrijeme popeglati Ismetove košulje.
(Odlazi Bahra u drugu sobu, a Amina – ima divan glas – pjeva neku sevdalinku)
(Vraća se Bahra)
Bahra: Oho, što je neko veseo. Evo i šerbe.
 10

Amina: Od sve muke još i da zapjevam.

Bahra: Ko pjeva – zlo ne misli.
Amina: Bahro, ja ću tebi i svom bratu Tahiru najljepše pjesme pjevati.
Bahra: Hoćeš dok dražeg od nas ne nađeš.
Amina: Bog zna, Bahro draga, šta će s nama biti? (Malo se zamisli), nekako, sve se
promjenilo. Svi osjećamo neki strah, a k'o da nam je šejtan ruke povezao, a mozak
opteretio, ned'o Bog.
Bahra: Biće dobro, ako Bog da. Zlo nismo nikome niti mislili, niti činili.
Amina: Ama, imaš pravo. Ne mogu stalno o nekim problemima misliti. Zato mi ponekad
naleti pjesma i čudno me obuzme, i nosi me u neki daleki svijet. (Zastane i gleda
daleko), ali draži i shvatljiviji svijet od ovog svakodnevnog, neizvjesnog, podmuklog i
nerazumljivog svijeta. Taj moj maštoviti, snovima
satkani svijet spašava me – i od straha i od dosade.
Bahra: Amina draga, naš djevojački život je sličan beharu iz kojeg nastaje razno voće, ili –
što je još češće – ubije ga mraz.
Amina: Bahro, moram ići. I, da znaš, dok ja dođem kući, moj brat Tahir će ti doći. Kaže da te
mora vidjeti.
Bahra: Dobro. Neka dođe, jer moji se još neće vratiti. Kada pokupuju stvari Ismetu stvratit će
kod tetke Hanife, a do nje se nije lahko rastaviti.
Amina: Allahimanet! Fala na šerbetu!
Bahra: Allahimanet.
(Bahra je sama. Razmišlja. Naglas govori, kao za sebe, a više okrenuta prema
publici): «Bože što li to Tahir mora danas da me vidi? Amina reče da je nešto važno.
(Iz tašne vadi ogledalo) Možda hoče da me vidi, onako da promuhabetimo...
proašikujemo... Fin je on momak (Ogleda se, zatim vadi iz tašne surmedan i podvlači
surmu). Kad govori, glas prijatan... Bože, da li da mu kažem koliko ga volim? Ne.
Neću mu reći. (Zastade i okrećući se publici) Možda je, ipak, bolje da mu kažem ono
što osjećam... Ali, ako otvorim svoje svoje srce, možda me neće razumjeti. Ili, što je
još gore, može se praviti važan, ili... ne znam, ne mogu biti pametan. (Hoda polahko
po sceni. Pjeva pjesmu HAJDE DRAGI DA AŠIKUJEMO ili sličnu pjesmu. Dolazi
Bahrin momak Tahir)
Tahir: Selamun alekum Bahro!
Bahra: Alejkumuselam Tahire.
Tahir: Ljepotice moja!
Bahra: Tiše. (Rukom daje znak da govori tiho) Probudićeš malog Adisa (Pokazuje rukom
prema vratima), a i nana je tamo.
Tahir: Dobro. Mor'o sam te vidjeti.
Bahra: Pa eto, tu sam (Stidljivo namješta mahramu), pa šta?
Tahir: Kako pa šta? Tebe kad vidim sav dunjaluk je moj.
Bahra: Ti Tahire samo se šališ.
Tahir: Ne šalim se. Ti si moja sultanija.
Bahra: Može biti da i drugoj tako tepaš.
Tahir: Jok, samo tebe volim. I kad radim bilo kakav posao, tvoj osmijeh me odmara. Često
mi usnove dođeš, a kad se probudim: kao da vidim kako odlaziš preko cvijetnih
livada.
Bahra: I ja sam neki dan sanjala tebe. Ne znam zašto, ali bio si tužan.
Tahir: I šta si još sanjala?
Bahra: Ama, Tahire, ima raznih snova. Neke snove ne mogu ti ni ispričati.
Tahir: Zašto?
Bahra: Jednostavno, neke snove ne možemo ispričati, a opet, mnoge želje bivaju samo snovi.
Tahir: Bahro, meni možeš sve ispričati.
Bahra: Tahire, nikad ne možemo sve ispričati iako često mislimo da možemo sve objasniti.
Ponekad shvatimo da je život pun tajni.
Tahir: Da. I mislim da je ljubav najljepša tajna. Ljubav se očituje pogledom, šapatom,
snovima, riječima...
 11

Bahra: Iskrena, obostrana i dozvoljena ljubav je izvor svih ostalih sreća.

Bahra: Ti si Bahro, izvor moje srećne budućnosti. Ti si moja najveća ljubav.
Bahra: Tahire, drag si mi... samo...
Tahir: Šta – samo?
Bahra: Šapuće se svašta.
Tahir: Šta se šapuće? Je li o meni?
Bahra: Ne o tebi, nego – o nama svima (Zamišljeno šuti, zatim naglo pođe prema Tahiru, pa
stane), naš rođak Ramiz doletio k'o da ima krila, iz vojske, prije kraja vojnog roka.
Kaže da su se mnogi oficiri preobukli u četničke odore i kobajagi armiju nazivaju
JNA.
Tahir: (Kategorično): Bog zna. Može svašta biti. (Muzička podloga) Ali, ne znaju oni da ima,
fala Bogu, i nas koji nećemo dati svoju vjeru – nikome, nikada i nizašta!
Bahra: Da nam Allah Dragi bude u pomoći.
Tahir: Bahro! (Sjeda) Ako odem u borbu (Malo zastane i tužno govoreći), hoćeš li me čekati?
Bahra: (Plačljivo): Hoću Tahire. (Veoma tužno) Tahire, ti hoćeš druge da čuvaš... A hoćeš li
mi obećati da ćeš i sebe čuvati?
Tahir: Ne boj se, Bahro... Paziću ja, jer... ko ne zna voditi računa o sebi kako će čuvati i
paziti druge.
Bahra: (Oborena pogleda): Tako je.
Tahir: (Govoreći teško i isprekidano): A ako se... ako se više ne vratim?!
Bahra: (Brišući suze) Nemoj tako... Nemoj to slutiti... (Mala pauza) Znaš šta ima novo?
Tahir: Jok!
Bahra: Znaš li da moj brat Ismet odlazi u medresu?
Tahir: (Naglo, veselo) Nisam znao.
Bahra: Odlazi, ali se plaši. Znaš da su džahilima hodže još u miru, trn u oku – a šta ako rata
bude?! (Muzička podloga)
Tahir: Ako lopovi i započnu rat, nećemo skršteni ruku gledati. Bahro, tvoji i moji roditelji
nisu nas učili da drugima mislimo, a kamo li činimo, zlo. Sjeti se, Bahro, Zejnil-ef. u
mektebu nas je samo dobru učio.
Bahra: I naš Ismet će biti, ako Bog da, dobar hodža.
Tahir: Ismet će, daj Bože, našu dijecu učiti.
Bahra: Tahire, Tahire... ti stalno navraćaš vodu nas svoj mlin.
Tahir: (Smije se) Bahro...
Bahra: Šta se smiješ?
Tahir: Ama, bio neki potočnjak, mlin u kojem niko nije smio da prenoći! Kažu, ko god
zanoći – živ ne osvane. (Počinje pričati i objašnjavati rukama) Jedan dedo kaže: -Ja se
ne bojim. Ode sa žitom u mlin. U gluho doba neko poče jako lupati na vrata. Dedo
zgrabi pušku, a nešto bijelo prema njemu, te nazad te opet, prema njemu (rukama
pokazuje – kao da njiše klatnom) Dedo opali puškom: Bum! (Bahra se malo trgne).
Opet bijelo nešto prema njemu još veće. Tako triput. Dedo vrisne i bjež' kući. (Tahir se
malo uozbilji i nastavi pričati) Leg'o je u postelju i nije ustajao dok ga nisu odnijeli
mrtva tamo gdje svakog odnesu posljednji put. (Tahir se opet smije)
Bahra: Šta je tu smiješno?
Tahir: Znaš li Bahro šta je to bilo?
Bahra: Jok ja!
Tahir: Kad je dedo došo u mlin, stavio je bijelu krpu, sa kojom je bio zastro žito u vreći da se
ne razasipa, na vrata. Vrata su bila šuplja pa je vjetar klepio sa vratima a krpu tjerao
prema dedi.
Bahra: A odkud se zna da je bas tako bilo?
Tahir: Kad je dedo dotrčo kući ko zec, ljudi su otišli i pronašli bijelu krpu koja je bila
probušena na više mjesta od puščanih metaka. Kad su to vidjeli lahko su zaključili šta
s desilo.
Bahra: Tahire, šta li tebi sve neće na um pasti... Jadni dedo.
Tahir: Baš smo se ispričali. Sad bi trebao ići, jer mogu i tvoji doći.
Bahra: Da. Tako je Tahire. Poselami sestru Aminu.
 12

Tahir: Alejkumuselam. I ti poselami brata Ismeta i poželi mu sve najbolje i od mene.

Bahra: Hoću.
Tahir: Allahimanet!
Bahra: Allahimanet! (Bahra sređuje i namješta stvari, pjevajući sevdalinku... počinje vesti
dok sama počinje da razmišlja, držeći vbez u rukama – dolazi nana)
Rabija: (Sjeda pored Bahre) Bahro, je li Tahir dolazio?
Bahra: Jeste, nano!
Rabija: Fin je Tahir, samo, ćeri draga dobro pazi. Čim se dvoje – muško i žensko – osame, pa
još ako su mladi i ako nisu rod: šejtan gleda svoj šićar, da nas Allah čuva od njega.
Bahra: Znam nano.
Rabija: Onaj zadnji ćilim, ćeri draga, što sam otkala, tebi ću dati u ruho.
Bahra: Fala nano, ali njega ćemo prodati i novac dati Ismetu, jer trebat će mu.
Rabija: Ne sikiraj se ti Bahro. Nana ima posebnu hediju za svog unuka... On će nani, kad mi
dragi Bog sebi pozove, ja'sin učiti...
Bahra: Nano, ima vremena do toga.
Rabija: Ćeri, smrt je bliža od jake.
(Ulaze: Atif, Galiba i Ismet. Atif nosi kufer, Galiba punu kesu. Ismet je lijepo obučen.
Ismet daje nani Rabiji nešto zamotano u papiru)
Atif: Majko, Ismet treba ići, jer ga čeka Enver-ef. kod kuće. Moraju na stanicu pa u
Sarajevo.
Rabija: Kud baš sada srklet? Je li dite jelo?
Ismet: Jesam nano. Bili smo kod tetke Hanife, a zanš nju. Baš smo ručali. (Rabija krajem
šamije briše suze. Ostali spremaju stvari)
Rabija: Vavik je Hanifa pažljiva bila... Ismete unuče drago ako sam šta i pogrišila prema tebi -
halali... i nemoj nanu zaboraviti. (Plače)
Ismet: Nano, nemoj plakati. (Tužno) Dok dođe Ramazan eto mene mojoj nani.
Bahra: (Atifu) Babo, ja ću Ismeta ispratiti do Enver-efendijine kuće.
Atif: Dobro kćeri.
Ismet: Nano, allahimanet!
Galiba: (Namješta stvari) Doće nama Ismet, duša mamina.
Atif: (Noseći kufer) Hajmo sine, zakasnićeš. (Izlaze: Prvo Atif, pa Bahra, zatim Galiba, a
zadnji Ismet – idući unazad gledajući nanu Rabiju. Izlaze učeći tekbir. Nana je sama
na sceni. Uči poluglasno tespih)
(Spušta se zavjesa)
 13

III čin

Hanka: Kažem ja tebi da ne ostavljamo dijete na selu. Mogli smo na vrijeme naći kućnu
pomoćnicu, ovdje u Sarajevu. Ali, ti hoćeš da dijete podivlja.
Irfan: Da si razmišljala kako treba, naše dijete bi sada bilo kod nas.
Hanka: (Podrugljivo) Da, da. Želio si da buljiš k'o sova u knjige spremajući doktorsku
disertaciju ali na uštrb mog slobodnog vremena. Zar sam trebala provesti trudnoću
ljuljajući (imitira ljuljašku) dijete i glancajući tvoje cipele (ljutito imitira čišćenje
cipela).
Irfan: A kada si mi ti očistila cipele? Nisam to nikad od tebe ni zahtijevao. Znam da nemas
vremena, jer si se o sebi zabavila, kao da te je neko ukleo.
Hanka: Ukleta sam ja od onoga trenutka kad sam se udala za tebe.
Irfan: Nisi morala.
Hanka: Nisi ti morao se ženiti, ali kad si to odlučio – kud baš mene nađe.
Irfan: Hanko, ruku na srce, ja nisam imao vremena da hodam po seoskim školama, nego je
seoska učiteljica, to jest TI, mene po Sarajevu tražila. U Sarajevo sam te doveo, našao
ti posao, vodio u pozorište i kino. Kao nagradu za to imam svaki dan pozorište u svom
stanu.
Hanka: Ovo ti neki stan? Ovo je kavez!
Irfan: Ti se ponašaš kao da si stvarno u kafezu.
Hanka: Ima li išta gore od seoskog umišljenog intelektualca? Zadrži drevnu seosku filozofiju i
naštreba suhoparne fraze k'o preparirani papagaj
Irfan: Hanko, možda će biti rata i bez tebe?!
Hanka: Neka će!... Kad je meni brat Damir govorio da dođem u Njemačku predavati dopunsku
nastavu djeci naših «jugošvaba», ti nisi bio za to. Uzalud sam kurs Njemačkog jezika
položila.
Irfan: Koliko si učila njemački, mislio sam da ne pohađaš obični tečaj, nego da polažeš za
profesoricu njemačkog jezika i da ćeš čitati u originalu Getea, Hajnea, Šilera...
Hanka: Irfane, ti si originalna bitanga, ama: her Irfan du bis der Schwein! 1
Irfan: Hanka, mein Frau, das ist Immer dasselbe!2
Hanka: Uh, uh... što ne ostadoh u Njemačkoj?!
Irfan: Hanko, svađom se nikad nije riješio nijedan problem.
Hanka: Da mi je samo dijete ovdje, išla bih na kraj svijeta... (Naglo pogleda u
Irfana) A jesi li ti danas pokušavao saznati ima li ikakvih vijesti o tvome selu.
Irfan: Pokušavao sam, ali sve je uzalud. Zvao sam preko telefona Marka...
Hanka: I šta kaže?
Irfan: Ništa. Samo je spustio slušalicu.
Hanka: A što ne zoveš kuma Radovana?
Irfan: Zvao sam.
Hanka: I?!
Irfan: Nema ga. Izgleda da je i on otrčao na vojni zadatak... Javila se kuma Mira.
Hanka: Šta kaže kuma Mira?
Irfan: Kaže: - Kume «Irvane», šta vam to «vali» s nama živjeti? Oćete li opet da imate svoju
tursku državicu? A onda je preuzeo telefonsku slušalicu neki nepoznati glas i kaže:
Turčine, osvetićemo mi Kosovo!
Hanka: Pusti sad to, nego šta dalje kaže kuma Mira?
Irfan: Kaže da te pozdravim, pa reče: -Pozdravi Anku!
Hanka: Ja sam Hanka! Nisam Anka!
Irfan: I ja sam joj to rekao, a ona će: Reci kumi Anki da će vođe biti turska država onda kada
na vrbi grožđe rodi.
Hanka: Što joj ne reče da, ako našem djetetu dlaka zafali na glavi – neće dobro proći!
Irfan: E, to joj ti kaži, ako imadneš priliku.
1
Gospodine Irfan, ti si svinja!
2
Hanko, moja ženo, to je uvijek isto pozorište!
 14

Hanka: Trebao bi poslati nekoga po naše dijete, nekog Srbina.

Irfan: E, moja Hanko. Koga ćemo poslati kad su otišli u šumu, na brda i odozgo preko nišana
gledaju Sarajevo. A ko bi to htio pomoći, ne može: u istom je
Jadu k'o i mi.
Hanka: Majko moja, kud na vrijeme ne odoh sa djetetom u Njemačku. Irfane, ili...
Možda su tvoji i sami mućnuli glavom i sklonili se na sigurno... Ili... nisu se toga ni
sjetili. Znam ja njih. Ne mogu oni kravu ostaviti. Njima je uvijek bila draža krava i
tele od mene i moga djeteta.
Irfan: Hanko, gdje ti je pamet?
Hanka: Ama da sam imala pameti više od Ajnštajna, ti bi mi je iz glave istjerao.
Irfan: Ženska glavo, ti stvarno nisi normalna.
Hanka: Jesi ti. Ti si prepametan. Znaš šta je u Bosni bilo prije hiljadu godina, a ne znaš šta su
ovih dana planirali oni koji su nas kao ovce u tor satjerali.
Irfan: Kako ću znati kad se politikom nisam nikad bavio, a od politike sve krene.
Hanka: Uh! Za koga se ja udadoh? Trebao si, ama morao si davno znati da se na ovim
prostorima živi samo radi politike. Prije izbora nisi bio u partiji i ništa nisi ni postigao.
Na ovim izborima, opet, tebe nigdje. Kako će te ljudi birati na važan položaj? Da si
neka funkcija lakše bi nam dijete ovamo dobavio, a onda nas u neku zemlju prebacio,
tamo negdje gdje kulturniji i pametniji svijet živi... Ali, ko će te birati kad si zabio nos
u te prašljive knjige?
Irfan: Kamo sreće da me ni ti ne izabra za svoga muža.
Hanka: Uh, nište nisi pametnije ni rekao. Kud pođoh za te... Nije mi sebe žao. Sama pala,
sama se ubila. Nego, žao mi je što dijete pored takvog oca nema sreće...
Irfan: Dosta Hanko! Ne znamo ni šta je sa djetetom, a ti pričaš gluposti. Velika je
neizvjesnost šta li će biti sa našim djetetom... šta li će biti... (Neko kuca na vrata)
Hanka: Neko kuca.
Irfan: Vidi ko je, a ja ću ovamo u sobu. Čuo sam, neki dan, da kupe sve redom, pa i nas
intelektualce ih vode u vojsku. Neću, valjda, bez puške na tenkove skakati.
Hanka: Neću ja. (Pokazuje prstom prema vratima) Ti si, valjda, muška glava. Kad ne znaš: niti
organizovati, niti komandovati, onda znaš skakati kuda ti drugi narede, iako nisu
pametniji od tebe... (Hanka sjeda, a Irfan neodlučno kreće prema vratima i zastane.
Opet se čuje kucanje na vrata... na vratima se pojavljuje Ismet.)
Ismet: Selamun alejkum!
Irfan: Merhaba Ismete. (Irfanu je drago što vidi Ismeta, a ne vojnu policiju).
Hanka: Otkud ti, Ismete? (Ismet je tužan. Prilazi ka sećiji i sjeda. Hanka i Irfan stoje iznad
njega).
Irfan: Ismete, neka si nam došao. Nisi odavno bio kod amidže i amidžinice...
Hanka: (Ismetu): Ima li kakvih vijesti. Čuješ li za svoje? Šta li je sa mojim djetetom?
Ismet: (Tužno): Svašta sam čuo! Bio sam sa razrednikom u bolnici. Teško ranjen leži Tahir.
Samo Dragi Allah zna kako su ga borci prebacili u Sarajevo. On o sebi ništa ne priča,
ali drugi govore kako je Tahir najbolji borac. S njim je i moja sestra Bahra. Osposobila
se za bolničarku...
Hanka: Ama, reci već jednom, šta si čuo?
Ismet: Naše selo je bilo u okruženju...
Hanka: Pusti sada selo, nego šta mi je sa djetetom?
Ismet: Živ je. Naš mali Adis je živ, samo...
Hanka: Šta – samo?
Irfan: (Češka se po glavi i nakon kolebanja, progovori): Čekaj, ženska glavo.
Hanka: (Podrugljivo, Irfanu): «Čekaj,čekaj...» Šta da čekam? Koga da čekam? (Ismet se briše
maramicom i podbočeno šuti).
Irfan: Ismete... Je li ko nastradao, poginuo?
Ismet: (Klima potvrdno glavom) Da... (Plače). Poginuo je... (Irfan i Hanka naglo pogledaju u
Ismeta) Poginuo je babo (briše suze).
Irfan: Moj brat?
Hanka: Atif pogin'o?
 15

Ismet: (Potvrdno klima glavom)

(Irfan sjeda pored Ismeta i tužno ga zagrli. Hanka odlazi i donosi dvije čaše soka –
njima dvojici, a sebi čašu vode).
Hanka: (Pijući malo vode sa tabletom): Što me boli glava (odhukujući sjeda).
Irfan: (Tužno): Amidžino dijete drago. Tebe će amidža paziti. Šta ti god zatreba, meni se
obrati k'o ocu.
Hanka: (Potvrdno klimajući glavom): I strini isto tako.
Ismet: Neće trebati, jer iz Gazine medrese nije niko nikada isključen zato što ne može
internat, ili bilo šta drugo, platiti.
Hanka: E, to je fino. Znači, u tvojoj medresi svi završe školu?
Ismet: Ne završe oni koji ne uče dovoljno, bez obzira o kome se radilo, i oni koji se bave bilo
kakvim lopovlukom.
Irfan: Ismete dragi, znam da ti je žao babe, ali... šta ćeš, sine...
Ismet: Amidža, žao mi je... ne samo babe nego i ostalih komšija i svih drugih koji ni
krivi ni dužni stradaše, a samo Allah zna šta će dalje biti.
Hanka: Tako je Ismete. Ko će znati šta će i s nama biti? Može biti da ja svoje dijete nikad neću
vidjeti. (Naglo se trgne) A jesi li čuo, gdje mi je sada moj Adis?
Ismet: Mali Adis je sa nanom, mamom i Tahirovom sestrom Aminom u Švedskoj.
Irfan: Otkud sve to znaš?
Ismet: Sve su mi Tahir i Bahra ispričali, a oni su čuli od Nihada Džaferovog, radioamatera.
Hanka: Kako moje dijete do Švedske stiže?
Ismet: Dušmani su odvajali muškarce a kad je Vicin Milan počeo kundakom udarati starije,
jer nisu mogli brzo ići – babo je zagalamio: «Šta to radiš od stara čovjeka? Fukaro
jedna! Krepo bi od gladi ko pas da ti nije odhranio Hadžija kojeg sada krvnički
udaraš».
Irfan: Hadžija Ibrišim je, stvarno, odhranio Milana ko svoje dijete, jer njegov tata Vico je
često bio po zatvorima. Kad je bivao na slobodi krao je šta prije stigne, ili je po
kafanama četničke pjesme pjevao. Vlasti su mu i kroz prste gledale zbog brata,
partizanskog prvoborca.
Ismet: Moga babu, Amininog i Tahirovog oca pa i mamu njihovu nisu mogli od muža
odvojiti, i još osmero komšija: u štali zapališe. Ostale muškarce odvedoše do škole i tu
im se gubi svaki trag.
Hanka: To nisu ljudi. To su divljaci. Pa, da li je neko pokušao da brani nevine ljude?
Ili su bili svi isti?
Ismet: U tome čoporu svi su bili isti. Kaže Nihad, od njih, koji su dobivali kurbane i
bajramske baklave, razlikovali su se njihovi psi – nisu na komšije ni zalajali a kamoli
ujedali.
Hanka: Neka se stide svojih pasa!
Irfan: U pravu si Hanko.
Hanka: A kad ja to nisam bila u pravu?
Irfan: Neka. Ne počinji opet...
Hanka: Ma, ti svađu započinješ...
Ismet: Morao bih ići.
Irfan: Neka te još... Interesuje me kako se spasio Tahir?
Ismet: Tahir je organizovao, Bahra mi to ispriča, izvlačenje iz sela prije užasa. Zarobio je
važnog oficira i tako prije razmjene, uspio je izvući dosta momaka. Ali, nažalost: sa
mnogima se nije mogao povezati, neki nisu htjeli ići, a neki nisu smjeli krenuti. No,
svi koji su ostali vjerovali su komšijama, a čuli ste kako su završili.
(Čuje se kucanje na vratima)
Irfan: (Ustaje i polazi ka vratima): Da vidim ko je.
Hanka: Neka, ja ću.
(Otvaraju se vrata. Ulaze Tahir i Bahra. Tahir je sa štakama. Nazivaju selam.
selamom odovara Ismet, zatim i Irfan, a Hanka odgovara sa «merhaba»)
Irfan: Bujrum! (Nudi Tahiru da sjedne)
Hanka: Dobro nam došli.
 16

Tahir: Bolje vas našli, gospođo Hanko!

Hanka: Tahire, gospođe su sada van Bosne, tamo je sva ljepota. Ovdje je tama, a od svjetla
imamo samo svjetleće metke.
Tahir: U Bosni je ljepota.
Irfan: Ljepota je u ljubavi, a pogotovo ste ti Tahire i moja bratišnja Bahra najljepši par na
svijetu.
Bahra: Amidža, baš ti fala.
Irfan: Najbolji borac i najljepša cura – ima li igdje bolji i ljepši par?
Tahir: Ima boljih boraca, samo nejma ljepše cure!
Hanka: Skromnost je vrlina.
Tahir: Hanko, skromnost je ponekad i odraz kukavičluka, a najveća vrlina je borba na
Allahovom putu.
Ismet: Tahire, fino si to kazao.
Tahir: Ismete dragi, znaš da je naše selo uvijek imalo dobrog hodžu. Isto tako i u Armiji
imamo dobrog hodžu. Završio je Gazinu medresu, kao što ćeš i ti, ako Bog da. On
nam je dobar primjer i ima nas dosta koji ga podržavamo. Naš imam ne da krasti,
pljačkati, ni nad kim se iživljavati; Zatim, ne da ni pomisliti na: ubijanje civila,
silovanje, pijančenje, i slične gadosti. Kad mu neko kaže: «A šta su oni radili nama?»
On samo odgovori: «A hoćemo li biti isti?» Imamo u jedinici i onih koji nisu
muslimani, i oni ga poštuju.
Irfan: I ja bih volio biti u tvojoj jedinici.
Tahir: Ti si već određen gdje ćeš biti. Predložio sam te na pravo mjesto.
Hanka: Ama, nije ti on za borbe sposoban. I tamo će ti on, umjesto da pazi ima li neprijatelja,
buljiti u knjigu.
Irfan: Hanko, opet ti... Nisam psihički bolesnik. Šizofrenik bulji, ne u knjigu već u jednu
tačku.
Hanka: Kako, Irfane, hoćeš. Ja znam kuda ću.
Bahra: Kuda ćeš, amidžinice draga?
Hanka: Idem iz ove jadne i jedine po nesreći poznate Bosne. Sami ste rekli da je ljepota samo
u paru. Ja i Irfan smo to davno bili, a nisam sigurna ni da li smo to ikada i bili. Eto
Bosna je jedna i može li biti sretna?
Tahir: Hanko, sa Bosnom se ne igraj. Bosnu nismo dobili na kocki, nego smo Bosnu i
Hercegovinu od pradidova naslijedili.
Bahra: Amidžinice, nećeš ti iz Bosne nikuda. U Bosnu će se vratiti tvoj sin Adis. Vratiće se i
mama i nana.
Ismet: Hoće Bahro, ako Bog da, i naša nana i mama. U Bosni će biti mjesta za sve. Daj Bože
da se u Bosni čuje ezan do Sudnjega dana, jer kako će nama biti u Bosni – zavisi od
nas.
Tahir: Irfane!
Irfan: Molim Tahire!
Tahir: Ti Irfane i tvoja Hanka sada će te otići u bolnicu. S vama će ići i Ismet. (Okreće se
Ismetu) Ismete, upoznat ćeš ih sa Mustafom.
Hanka: Zbog čega?
Tahir: Irfan zna engleski jezik a ti njemački – trebaju mu takvi. Mustafa je do sada učinio na
vjerskom i odgojno-obrazovnom planu više od nekih institucija. Kod njega ima posla
za one koji hoće i koji znaju raditi.
Hanka: Ne govorim ja baš najbolje njemački jezik.
Tahir: Koliko god govoriš bolje da to primjeniš – a to je prilika da usavršavaš jezik. Sve više
nam dolaze strani državljani, mada su «malo» zakasnili.
Bahra: Lahko se čovjek može sporazumjeti sa onim ko želi da te shvati.
Hanka: Tako je Bahro. Znači, ja i Irfan ćemo biti njemačko-engleski par.
Bahra: Amiđžinice, još nije kasno da ti i moj amiđža budete dobar bosansko-hercegovački
par.
Tahir: Tako je Bahro, jer vaša sreća je bitna i zbog malog Adisa – i, ne samo Adisa.
Irfan: Upravu ste. Hanko, imali smo i srećnih dana. A zašto ih nebi opet bilo.
 17

Hanka: Ima, možda neke nade... ali, ko mi garantuje (sumnjičavo se okreće Irfanu) da se ti,
Irfane, nečes opet utopiti u svoj čudan svijet u kojem lutaš...
Irfan: Hanko, ti se – opet – ponašaš kao tvrdoglavo dijete.
Hanka: Ja sam za tebe bila i ostala samo nezrelo dijete.
Irfan: Ama, i jesi najčešče neodgovorna, tvrdoglava, (glasnije) bezobrazna!
Hanka: Ja bezobrazna? Bezobrazan je onaj ko te ...
Irfan: Dosta! (Histerično) Dosta mi te je...
Hanka: (Prkosno) Bonton, bonton – čitaj!
Irfan: Ne treba meni bonton, već – prut!
Hanka: (prigušeno) Da, da. Tebi treba prutić i poneka ovčica, od kojih si i došao u ovaj grad
pa si izgubio... (Irfan Hanku gleda i ljutitio odmahuje glavom)
Irfan: Živote, jadni živote moj!
Hanka: I da znaš, ako si mene nesretnu našao, nisi našao ovcu!
Irfan: (Prijeteći prstom) Nisi, nisi ti ovca – nego: (maše rukama)! Umjesto da fino pričaš, ti
samo (mlatarajući prstima i držeći šaku iznad brade) brstiš, brstiš!
Hanka: (Krene od Irfana, pa se opet vrati k njemu i naglo stane): Fuj! Gad! (Hanka izlazi na
vrata)
Irfan: (Šetajući po sceni, više za sebe) Ima li išta gore od prokleta ženska? (Hvata se za
glavu i izlazi na druga vrata).
Bahra: Dragi Bože, zar ovaj užasni rat mnoge nije opametio?
Tahir: E, moja Bahro draga, kakav je ko bio prije rata – takav je i sada.
Bahra: Što bi rekla moja nana: - Ko je slabog imana, lahko dođe do velikog belaja.
Tahir: Tvoja nana je nepismena, ali može biti ogledalo svim poštenim ženama.
Bahra: Jašta Tahire. Nana je najbolji primjer da izvršavanje Allahovih odredbi jedina su
garncija sreće i na ovom i na Onom svijetu. (Mala pauza. Bahra je tužna i počinje
govoriti kroz plač) Gdje li je sada moja nana? Gdje li je mama; tvoja sestra – moja
draga prijateljica Amina... mali Adis?!
Tahir: (Kucka sa štakom po podu pa prestane i nakon kratkog razmišljanja progovara):
Bahro, Bahro… kroz malo vremena, šta nam se sve desi: moji roditelji, tvoj babo,
mnoge komšije i hiljade nevinih ljudi u Bosni nastrada.
Bahra: (Briše suze) Velika je žalost Tahire! Allahu Dragi – podari živima sabur, a nevinim
žrtvama dadni svaku ljepotu Onoga svijeta.
Tahir: Bahro, kad prestane rat mi ćemo, s preživjelim komšijama, vratiti se u naš zavičaj.
Bahra: Ali, tamo je sada sve spaljeno.
Tahir: Znam. Kad se vratimo, napravićemo opet, džamiju, hodžu nabaviti. Sjećaš se, Bahro,
kad sam ti rekao da će Ismet tvoj brat, našu djecu u mektebu učiti.
Bahra: Moj brat će, akobogda, biti hodža i to je njegova najveće želja, a ako Allah dadne – on
će biti blizu svoje sestrice. Sjećam se kako sam mu, dok je još u dupku bio nosila
šumske jagode. Babo je (plače) je a.r. – imao običaj da ga digne visoko i tepa mu
najljepše riječi.
Tahir: Bahro, golubice moja, nemoj biti kaharli. Od sudbine se ne može pobjeći.
Bahra: Znam, ali kada se sjetim da je naše selo pusto i mnoge glasove nikad nećemo čuti, a
živi su se raspršili svud po svijetu…
Tahir: Bahro, od tugovanja nejmamo ništa, već – samo tešku bol. Prošlost ne trebamo
zaboravljati, ali se od nje ne živi. Što su dušmani planirali, moglo je biti gore.
Bahra: Jeste. Ne d'o Bog da se tebi nešto desilo ja bih… ja bih poludjela. I ovako često mislim
o nani, mami, tvojoj sestri Amini – koji su u dalekoj Švedskoj. Babu često sanjam.
Zadnji put sanjam kako mi kaže: - Bahro, kćeri moja, kupio sam ti najljepšu haljinu, i
obuci je kada se budeš udavala za Tahira; izun ti dajem… (plače)
Tahir: Bahro ja ću tebi kupiti najljepši prsten i mi ćemo, ako Bog da, srećni biti… Kad sam
zadnji put bio ranjen, izgubi sam svijest, ali kad sam se budio – tebe sam vidio i čuo
kako govoriš, iako mi kažu da nisi bila tu. Bila si tako lijepa da opisati ne mogu.
Bahra: Tahire, da tebe nejma, ne znam šta bih? … Sjećaš se kad si mi kupio ovaj broš
(pokazuje broš na sebi)?
 18

Tahir: Sjećam. Bilo je to za Bajram. A ti si meni poklonila osmijeh i pogled koji će me pratiti
dok sam živ.
Bahra: Kad pogledam broš, odmah vidim tebe, a dešavalo mi se dok sam bivala žadna – kako
čujem i vidim česmu iz svog sela sa hladnom i najljepšom vodom na svijetu a tvoj
glas odzvanja sa žuborom potoka.
Tahir: Sjećaš li se lipe kraj izvora kada mi je tvoja nana rakla da joj naberem cvata za čaja?
Bahra: Jašta, moj Tahire.Često mi vjetar donese slike djetinjstva.Svu me obuzme miris
poljskog cvijeća, vidim žetelice i čujem njihovu pjesmu, aponekad sanjam kako
trčim sa tvojom sestrom i mojom najboljom prijateljicom Aminom.Njen glasje k'o
slavujeva pjesma.
Tahir: Vratit ćemo se mi u svoj kraj. Bit će tamo, opet: žetva, kosidba, pjesma... (Muzička
podloga)
Bahra: I ezan će se opet čuti!
Tahir: Jašta, Bahro, draga! Naša će djeca u mekteb ići. A može biti, kada tvoj brat Ismet
završi medresu, da će ih on učiti, kako sam i prije govorio.
Bahra: Ako Bog da! (Neko kuca i Tahir odlazi do vrata. Malo se zadrži) (Sama i okrenuta
publici): Daj Bože da svačija djeca, pa i naša, u miru rastu i da idu Pravim putem.
(Tahir se vraća i donosi pismo).
Tahir: Neki čovjek dade ovo pismo (Pokazuje) i reče da je za Irfana.
Bahra: (Pogleda pismo i čita adresu): Pa ovo je pismo na amidžu adresirano, a u zagradi
piše: - Naninom softi Ismetu. (Okreće pismo – kofertu) Pa ovo pismo šalje nana iz
Švedske... Koliko li je putovalo... aha ... Preko Crvenog križa stiglo. Doći će moj
braco uskoro i neka ga on prvi pročita... (opet neko kuca na vrata.)
Tahir: Ide, vjerovatno, Ismet. (Ulazi Ismet)
Ismet: Esselamu alejkum!
Tahir i Bahra: Alejkuuselam! (Ismet sjeda tužno)
Bahra: Ismete što si tužan? Reci svojoj seki. Šta je sada opet?
Ismet: Bahro, sestro draga, umrla je (plače) ... umrla je nana. (Tahir i Bahra se zagledaju,
zatim gledaju u pismo)
Tahir: Pa, kako? Kada?
Bahra: Od koga si čuo?
Ismet: Rekao mi amidža Irfan. On je saznao od nekoga svoga kolege.
Tahir: Koliko dugo je, onda, ovo pismo putovalo?
Ismet: Kakvo pismo?
Bahra: Pa evo maločas, neki čovjek navratio i dao... (Pruža pismo Ismetu.) Poslala je draga
naša nana, a.r... Tebi, Ismete, šalje. (Ismet uzima pismo, a Tahir i Bahra sjedaju kraj
njega. Ismet otvara pismo: čuju se riječi nanine...). (Muzička podloga)

Ismete, unuče nanino!

Javljam ti se iz daleke tuđine, iz Švedske. Sve si, vjerovatno, čuo – šta nam se desilo. Sine Ismete, malo
je sriće na Ovom svitu. Tvoj babo, ko i ostale komšije, nisu nikome zlo mislili, pa ni počinili.
Daj Bože, da ih Allah dž.š. uvede u Džennet, a nama živima da podari sabur. Sa mnom su: tvoja fina
mama, i Amina te mali Adis. Stalno sanjam o našem kraju i razmišljam: Bože, hoće li mi kosti ostati u
tuđini, ali najčešće razmišljam – Ismete, unuče nanino, softa nanin – o tebi.
Sine, medresu završi i nastoj da budeš najbolji hodža. Sjećaš se kad sam kazala da nama u Bosni
nejma sriće brez dobrog džemata a jopet ništa toga nejma brez dobrog hodže.
I ovdi sam se svašta nagledala, većina Bosanaca, kao i tamo u Bosni, ne misle o svojoj vjeri. Uuu… a
o ženskinjama da ti i ne kazujem.
Mnoge brukaju i sebe i sve svoje.
Kako će nam drugi pomoći kad sami sebi odmažemo. Ipak, znaj – nejma lipšeg mista od rođenog
topraka. Samo, i tamo trebaju, ma sine, moraju biti što bolje hodže, jer nejma nama sriće brez dobrog
odgoja, a nejma odgoja brez vjerskog odgoja.
 19

Ismete, iako najčešće plačem, često se sjetim našeg sela, tvoga babe, mnogih komšija a najčešće se
sjećam tebe, Ismete, srce nanino. Znaj da je svit u trci, jer valja sve lipote stići, pa nejmaju stranci
vrimena, za sebe a kamo li za nas.
Ali, daj Bože, da Jedini i Svemoćni, misli na nas.
Unuče nanino, softa nanin – na vama hodžama je velika odgovornost. Još bi ti pisala ali žuri ova
žena, da je Allah nagradi, koja puno radi. I njeni su svi nastradali, ali ona saburi i samo o dobru
misli. Ali ovakvih je sve manje.
Ismete, mahsuz poselami Bahru, svoju sestru i njenog Tahira…
More biti da su oni suđeni jedno drugom.
Primi selam od svoje mame, koju volim ko šćer svoju, zatim Amine, malog Adisa - a najviše od svoje
nane.
Esselamu alejkum! Draga softa nanin.
KRAJ
(Muzička podloga i predstavljanje glumaca)