Barok

Barok predstavlja kulturni pokret koji se javlja u Evropi i Španiji krajem 16. veka i traje do
početka 18. veka.U Španiji je ovaj period poznat kao Siglo de Oro, tj Zlatno doba. Reč
barroco ima svoju etimologiju i u portugalskom i u francuskom jeziku, a označavala je
prvobitno biser nepravilog oblika, da bi zatim dobila konotaciju nečeg neobičnog.

Barok u umetnosti i književnosti se prirodno nadovezao na renesansu nasledivši od nje forme

i teme. Za razliku od renesanse koja je umerena, barok je prenaglašen i raskošan, preteran i
izveštačen. Neguje tendeciju ka kontrastima, suprotnostima, afektiranju, karikiranju i
deformaciji stvarnosti.

Treba razlikovati dva barokna toka ili stila u Španiji:

1. Cultismo- Od reči culto, što znači učen. Kultizam je bio namenjen obrazovanoj
manjini i dela su se širila u rukopisima. Stil je preopterećen neologizmima, složenom
sintaksom, mnoštvom stilskih figura i aluzija na mitologiju i klasičnu književnost.
Gongora (Luis de Góngora) je tvorac kultizma i njegov predstavnik.
2. Conceptismo- Od reči concepto- pojam,ideja. Kod konseptista dominira ideja nad
rečima. Jedna od najbitnijih karakteristika je i agudeza (oštroumlje) u razmišljanju i u
izrazu, kao i prozni izraz. Kevedo (Francisco de Quevedo) je predstavnik
konseptizma.

Muzika

Krajem XVII i početkom XVIII veka došlo je do značajnih promena kako u evropskoj, tako i
u španskoj muzici. Najupečatljivija obeležja barokne muzike, u evropskim okvirima, su
polifonija i popularnost opere.

Polifonija, doslovno prevedeno označava višeglasje, ali u suštini predstavlja način

komponovanja u kome dve ili više melodija teku u isto vreme i harmonijski se slažu.

Među karakteristikama španskog baroka možemo naglasiti:

Koegzistencija vokalne polifone renesanse, koja će se i dalje praktikovati, koristeći nove
barokne tehnike i religiozne muzike koja će i dalje biti veoma važna.

Evropski stilovi predstavljeni u sviti, koncertu, oratorijumu itd. su dosta kasno prihvaćeni u
Španiji. U muzici za orgulje Španija nastavlja da pruža odlične radove.

Opera, oratorijum i kantata su najvažnije nove forme ovog perioda korišćene u

vokalnoj muzici, dok su se za instrumentanu muziku pisane uvertire, sonate i koncerti,
fuga, pasija
Religiozna muzika XVII veka direktno se nastavlja na tradiciju prethodnog veka. Nasledila je
od nje organizaciju: učešće polifonije u bogosluženju, srtrukturu muzičke kapele, instrumente,
naročito orgulje, kompozicije na narodnom jeziku itd.

Muzika za orgulje nastavlja da se razvija tokom XVII veka, budući da je ovaj instrument bio
popularan u crkvenoj muzici prethodnih vekova. Osim toga, određeni elemeti u konstruisanju
ovog instrumenta u Španiji, učinili su ga posebnim u odnosu na orgulje u Evropi.

Španska instumentalna muzika XVII veka obeležena je religioznim kompozicijama do te

mere da svetovnih kompozicija gotovo i nema. Pored orgulja, ovo razdoblje je obeleženo
usponom gitare i harfe. Španska gitara, gitara sa pet žica, postaje jedan od vodećih
instrumenata XVII veka.

POZORIŠTE

Razdoblje izuzetnog interesovanja za pozorište, kada stvaraju velikani španskog teatra kakvi
su Lope de Vega (Lope de Vega), Pedro Kalderon de la Barka (Pedro Calderón de la Barca),
Tirso de Molina (Tirso de Molina), Giljen de Kastro (Guillen de Castro) i Migel de Servantes
(Miguel de Cervantes Saavedra), obeležile su i dve nove muzičko-scenske forme: opera i
sarsuela.

Jedna od novina u baroknom pozorištu bila je dvorska drama koja se razvila iz svetovne i
izdvajala se po bogatstvu scenografije. Izvodila se u palati Buen Retiro, a činile su je igra,
muzika i vizuelni elementi, dok se sadržajno osvrtala na mitologiju i antičku istoriju.
Zahvaljujući ovom načinu izvođenja dela, Kalderon de la Brka postaje povezan i sa
nastankom i razvitkom opere u Španiji.

Kratke pozorišne forme su u XVII veku igrale značajnu ulogu kao deo pozorišnog
spektakla.Na španskom su se zvale teatro menor ili género chico. Barokni pozorišni komad
uvodio bi tono (tono) koji je na vihueli, harfi i gitarama izvodila grupa muzičara. Nakon loe
(loa) i prvog čina sledili bi međuigra (entremés) i drugi čin. Između drugog i trećeg čina
izvođen je bajle (baile), a nakon trećeg sledio je fin de fjesta (fin de fiesta) ili mohiganga
(mojiganga). Treba pomenuti i hakaru (jácara) koja nije imala fiksiran moment izvođenja,
već je išla uz međuigru, bajle ili mohigangu. Pozorišni spektakl je u to vreme trajao i do dva i
po sata, a pomenuti delovi bili su neizostavan deo predstave.

Opera se u Španiji razvijala sporije u odnosu na ostatak Evrope. Uprkos tome, u 16. veku
Huan del Ensina (Juan del Encina), kompozitor iz Salamanke poznat kao osnivač španskog
pozorišta(drame) uključuje muziku u svoja dela.

Gotovo je izvesno da je prva opera u Španiji komad Lopea de Vege Šuma bez ljubavi (La
selva sin amor), prikazana u kraljevskom teatru u Madridu 1627. godine.
Sledeća opera je zabeležena 30 godina kasnije. Reč je o operi Purpur-boja ruže- La púrpura
de la rosa, jednočinki čiji je ceo dijalog napisan uz muziku. Autor teksta je Pedro Kalderon de
la Barka, a ona je izvedena 1660. U palti Buen Retiro.

Huan Idalgo Polanko, harfista kraljevske kapele je prvi zabeleženi kompozitor opera u
Španiji.

PEDRO CALDERON DE LA BARCA

Pedro Kalderon de la Barka je bio španski dramaturg i pisac koji je nasledio Lopea de Vegu
kao najveći španski scenarista Zlatnog doba. Rođen je 17. Januara 1600. U Madridu, a umro
je 25 maja 1681., takođe u Madridu.

Upisao je Univerzitet u Alkali 1614., ali se ubrzo premestio u Salamanku, gde nastavlja
da studira umetnost i pravo. 1623. Počinje da piše dramska dela za dvor, i ubrzo
postaje deo grupe dramatuga kralja Felipea IV. Učestvovao je u ratu za otcepljenje
Katalonije, koji je počeo 1640. Ranjen je 1642. Iako je prestao redovno da piše za
svetovno pozorište, ostaje u službi kralja i za dvor piše mnoga dela koja postaju sve
zahtevnijeg karaktera. Nastavlja da piše komedije, ali se najviše posvećuje
autosakramentalima. 1663., dobija čin počasnog kraljevog kapelana. U to vreme bio
je najcenjeniji dramaturg u Španiji. Ostaje u Madridu sve do svoje smrti 1681.

Jedno od njegovih najpoznatijih dela je La vida es sueña. (1635) Kao komedija, smatra se
najboljim Kalderonovim komadom, dok je La vida es sueña, ovog puta autosakramental,
njegovo najuspelije delo pisano za religiozno pozorište.
  Autosakramental – jednočinka, kratka religiozna pozorišna vrsta. Kalderon je napisao
76.

1648., napisao je svoju prvu sarsuelu, El jardín de Falerina, Falerinina Bašta, predstavu od
dva čina , sačinjenu od izrečenog, ali i otpevanog dijaloga. Mnogi su smatrali da je to
uobicajena komedija XVII veka,

Apolonov lovor (El laurel de Apolo) iz 1657. godine je Kalderonova prva priznata sarsuela.

1660. piše svoju prvu operu, La púrpura de la rosa

Pisao je i komedije intrige u koje je dodavao tragične elemente.

ZARZUELA

Sarsuela je tipično španska, autohtona muzičko-scenska vrsta, nastala na tradicijama kratkih

pozorišnih komada XVI i XVII veka, osobena po tome što objedinjuje instrumentalnu muziku
sa pevanim i recitovanim deonicama.

Pretpostavlja se da je prva sarsuela u Španiji delo Flaerinin vrt (El jardín de Flaerina) iz
1643. godine, po Kalderonovom tekstu i muzici Hosea Pejroa, iako postoje argumenti da je
reč o uobičajenoj komediji XVII veka, sa umetnutim muzičkim deonicama.

Tek se komadi Kalderona de la Barke, Zaliv sirena (El golfo de las sirenas) i Apolonov lovor
(El laurel de Apolo) iz 1657. godine , mogu bez greške nazvati sarsuelama. Prvobitno je
planirano da oba komada budu prikazana za Feilipea IV u kraljevskom letnjikovcu Sarsuela,
ali je Apolonov lovor premešten u palatu Buen Retiro, gde je izvedena pod nazivom: Famosa
comedia El Laurel de Apolo. Fiesta de Zarzuela, transferida al Real Palacio del Buen
Retiro (Slavna komedija Apolonov lovor. Zabava iz Sarsuele, premeštena u kraljevsku
palatu Buen Retiro). Tako se nesuđeno mesto prikazivanja jedne od prvih sarsuela ustalilo
kao opšteprihvaćeni naziv ovog novog muzičko-scenskog oblika. Muzika ove sarsuele nije
sačuvana.

Prva sačuvana je Ljubomora zvezde stvara (Los celos hacen estrellas), koju je komponovao
Huan Idalgo Polanko na tekst Huana Velesa Gevera), 1672. godine.
Postoje dve glavne kategorije ovog žanra: barokna zarzuela (1630-1750) i romantična
zarzuela (1850-1950).

Barokna Sarsuela

Teme barkone sarsuele su zasnovane na mitološkim likovima i predstavljaju kombinaciju

dijaloga u stihu i operskih arija sa narodnim pesmama i plesovima. Barkona sarsuela uživa
100 godina uspeha, do njenog pada u 18,veku,kada Španijom pod Burbonima dominira
italijanski uticaj,posebno u umetnosti i pozorištu.Tek 1759. kada je Karlos II počeo svoju
vladavinu,kada je počela da se menja politčka klima(situacija) u Španiji,podstičući umetnike
da se pobune protiv italijanskog uticaja. Ova transformacija mentaliteta u kombinaciji sa
nacionalizmom omogućila je obnavljanje španske sarsuele.

Španska sarsuela je u stalnoj evoluciji i nastavlja da kombinuje aspekte tradicionalne opere s

španskom kulturom i nacionalnim ukusom.