17.

Pseudo-Longinov spis O uzvišenom

Od pedesetak strana ovog spisa čitljivo je svega tridesetak. Njegovo datiranje izvršeno je na
osnovu pominjanja Teodora iz Gadare u trećoj glavi. O njegovoj uticajnosti svedoči činjenica da je
uticao na Kvintilijana, što se vidi u desetoj knjizi Obrazovanja govornika. Pseudo-Longin ominje pisce
od Homera do polovine I veka.
U pitanju je književno-teorijska i estetička rasprava između učenika, Cecilija iz Kalakte, i
njegovog učitelja. Cecilije proučava učiteljev spis. Ističe se da je sloboda važnija od pravilnosti. Glavna
teza jeste da se besedničke veštine, i ostale koje se služe rečima, odlikuju uzvišenošću. Uzvišenost je
uzdizanje stila iznad uobičajenog načina kazivanja, koje uspeva da ponese duh čitalaca. Tradicionalna
retorika je usmerena na ubeđivanje, a ovde joj je cilj da oduševi čitaoca, da probudi jake emocije. Sama
činjenica da Pseudo-Longin pominje čitaoca ukazuje na to da se ovaj spis odnosi i na pesničko delo,
kao i to da govori o buđenju emocija. On kaže da se osećaj uzdizanja duše, tj. oduševljenja javlja
iznenada, kao udar groma. To je ono što donosi slavu pesniku i postaje vrednosni kriterijum (pored
kriterujuma lepog, sklada, organske kompozicije…). To je estetički kriterijum. Uzvišenost je, međutim,
kako kvalitet tako i efekat.
Ova teorija bliska je teorijama iz druge polovine XX veka, u kojima se uspotavlja relacija
između diskursa (teksta) i čitaoca/slušaoca. Pritom se ne zaboravlja ni autor, pa nastaje trijada. U spisu
O uzvišenom postoji ideja da autor mora da poseduje posebne sposobnosti, jer je uzvišeno najviši
element govora i eho pesničke duše, genija.
Pismo se moće podeliti na tri dela:
1) Uvodni deo (od 1. do 6. glave).
2) Glavni deo (od 7. do 40. glave)
3) Završni deo (od 40. do 44. glave)
Pseudo-Longin iznosi ideju da su uzvišena osećanja urođena piscu. Time ih vezuje za emocije
i kaže da pisac mora biti genijalan, tj. mora da poseduje takva osećanja. Međutim, njih jedino učenje i
rad mogu ostvariti, što je veoma slično Aristotelovoj poetici.
Pseudo-Longin razlikuje dva glavna stila:
a) hladni (kojem odgovara aticizam)
b) kićeni (kojem odgovara azionizam)
Koristeći kićeni stil autor pokušava da bez prirodnog dara postigne uzvišeno. Njime dominira
stvar koja nije izraz predmeta o kojem se govori, već je veštački dodata. Takav autor se trudi da
iznenadi čitaoca mislima.
Da bi izbegao mane svog stila, pisac mora da shvati šta je uzvišeno. Plemenita strast (pathos)
mora biti ispoljena u pravom trenutku, proisteći iz oduševljenja duha govornika i izazvati isto osećanje
kod čitalaca. Postoji pet uslova uzvišenog, od kojih su dva urođena, a tri su proizvo učenja:

Sposobnost za velike zamisli urođeno najviše od 9. do 15. knjige

Duboko i nadahnuto osećanje urođeno najviše u 15. knjizi
Posebna obrada figura stečeno najviše od 16. do 29. knjige
Plemenitost izraza stečeno najviše od 30. do 38. knjige
Kompozicija i poredak reči stečeno najviše u 39. i 40. knjizi

Da bi sposobnost za velike zamisli bila moguća, potrebni su spoljašnji uslovi: osloboditi se

ropskih briga (sitne misli) i poslova (mehanički poslovi). Kada opisuje bogove kao ljude, vidimo da
Homer poseduje ovu sposobnost. Nju poseduje i Mojsije.
Duboko i nadahnuto osećanje lakše se ostvaruje tamo gde postoji dramatska situacija (npr. u
Ilijadi). Pseudo-Longin smatra da Homeru opada stvaralačka sposobnost, jer zbog pripovedanja u
Odiseji ne može da dođe do izliva strasti. Kao dobar primer ove sposobnosti, daje primer Sapfine
pesme (fragment 16 – Bozima nalik čini me se...), analizirajući je unutrašnjim metodom. Kaže da se
uzvišenost postiže izborom ideja i ujedinjavanjem izabranih elemenata. Tako kod Sapfe zbog
ujedinjavanja duše i tela dolazi do stilskog rasta. O stvaralačkom oponašanju velikih pisaca govori u
13. glavi.
Dubokim i nadahnutim osećanjima je bliska fantazija. Piscu se čini da vidi ono o čemu piše
pod uticajem oduševljenja. Postoje retorička i pesnička fantazija. Pesnička fantazija je pesnička mašta,
ona emotivno iznenađuje. Primer za nju je Euripidov Orest. Fantazija kao sredstvo ostvarivanja
osećanja treba da se postiže stvarnošću.
Posebnoj obradi figura je bliska stilistika, jer je uzvišeno uzdizanje stila.

1
 Kada je u pitanju plemenitost izraza, Pseudo-Longin se opredeljuje za jednostavan izraz
(aticizam) u odnosu na kićeni (azionizam). Njemu doprinosi upotreba metafora, ali sa merom. Za
primer ovog izraza daje Demostenov izraz. Plemenitom izrazu doprinosi i smeh. Kaže još da je
književno stvaralaštvo vrednije od tehničkog, kakvo je npr. vajarstvo.
Kompozicija i poredak reči nisu toliko stil koliko su fabula, logičko povezivanje. Izvor
zadovoljstva su retorska sredstva uveravanja, pre svega sredstva kojima se postižu pathos i uzvišeno (o
čemu govori i Kvintilijan u 9. knjizi). Potrebno je postići jezički sklad urođenih ljudskih načela.
Pseudo-Longin daje prednost stečenim sposobnostima, jer kaže da se pesnici koji ne poseduju
sposobnost za velike misli i duboko i nadahnuto osećanje mogu približiti velikim pesnicima tako što će
postiči formalno savršenstvo.