Smehom lečio bolesti

Družeći se sa svim vrstama ljudi, otkrivao smeh na samom izvoru. Delao pod
vladavinom jednog kneza i četiri srpska kralja

Nušić (prvi zdesna) sa školskim drugovima

Najveći srpski komediograf posle Sterije, majstor humora, genije i čarobnjak smeha
Branislav Nušić (1864-1938), koji je napisao oko pedeset pozorišnih komada i čitavu biblioteku
raznih proznih dela s pravom je od inostranih kritičara nazvan “najduhovitijim čovekom
Balkana”.
Tokom svog dugog i burnog života Nušić je stvaralački delao pod vladavinom jednog
kneza, četiri kralja i namesništva, kao novinar, diplomata, upravnik pozorišta i književnik, često
sa promenom dinastija i režima menjajući službe, političke poglede i zvanja. Zato nije ni čudo
što je taj genijalni pisac tako dobro upoznao naš mentalitet i svoje junake, prenete sa samog
životnog izvora, uspešno dočarane sa svim vrlinama i manama. Šarolika nušićevska galerija svih
mogućih likova, prikazanih u raznim komičnim situacijama, i ovih dana unosi puno raspoloženja
i veselog smeha kod čitalaca ili gledalaca na otvorenoj sceni ili preko TV ekrana.
Zato se može reći da je i danas, 150 godina posle njegovog rođenja, Nušić živ jer ga
njegova publika i dalje voli i obožava taj spontan, neposredan humor.
O volšebnom, neodoljivom Nušićevom smehu, prvi panegirik napisao je još 1912. godine
mag hrvatske književne reči A. G. Matoš hvaleći njegove šaljive kozerije i feljtone i poredeći ih
sa književnim ostvarenjima Gogolja, Čehova i Tvena.
Da je Nušić “čovek od duha” i da njegovi prozni sastavi “ne zaostaju mnogo za šalama
Marka Tvena i Žorža Kutilena” priznao je i njegov najžešći kritičar Jovan Skerlić, sa kojim je
baš u to vreme naš komediograf, kako napominje, “tada, bio u vrlo rđavim odnosima”.
 Netrpeljivost ispunjenu “otrovom stranačke mržnje” ondašnjeg vrhovnog sudije srpske
literature Skerlića, preneli su prema Nušiću, svojim oštrim kritikama Milan Grol, Pavle Popović i
Milan Predić, posebno u predratnim prikazima Velibor Gligorić. Zbog toga je i po Vesnićevom
saopštenju i sam komedigoraf bio prinuđen da preko “Politike”, uputi glas protesta.
Dok je Skerlić pamfletski oštro kritikovao našu “specifičnu orfeumsku i kafansku
duhovitost”, izvrgavši ruglu Nušićeve šaljive feljtone, književnik Stanislav Vinaver
najpohvalnije piše o tom ambijentu, koji je na našeg majstora humora delovao inspirativno:
“Nušić je konsultovao sve živo, zalazio, kao i Sremac, u bezbrojne zabačene kafanice, nosio se
danima sa svojim penzionerima sitnim fićfirićima, zabušantima i prevarantima. Kada bi ih našao
njegovoj radosti nije bilo kraja: “Ribo, znam te iz koga si vira!” Bio je tada srećniji no ijedan
meraklija...”
Ovaj odlomak iz Vinaverovog sećanja navodimo kao samo jedan od dokaza koliko je
Nušić tragalački uporno otkrivao, i to na samom izvoru, smeh svojih junaka, pazeći da mu taj
“smeh polako prožme i parter i treću galeriju”. Sa izvanrednim sluhom za otvorenu scenu, po
tačnoj Vinaverovoj opasci, Nušić se trudio da “zasmeje čitavo gledalište, dobro proračunatim
plimama i osekama smehotvorne stihije...”
I taj volšebni smeh, poput pravog mađioničara, uspeo je Nušić, po oceni kritike, da
ostvari između pozornice i publike “u nekom ritmičkom komešanju” u svojim najduhovitijim
komedijama poznatih imena: “Narodni poslanik”, “Sumnjivo lice”, “Protekcija”, “Svet”, “Put
oko sveta”, “Gospođa ministarka”, “Dr”, “Ožalošćena porodica”... Ovde, svakako, možemo
ubrojati i nedovršenu komediju “Vlast” kao i Nušićeve jednočinke: “Muva”, “Analfabeta”,
“Kirija” i druge.
Da je Nušić bio u narodu veoma popularan - to je svima poznato. Ali, kada je njegova
popularnost dostigla svoj vrhunac? Na ovo pitanje dao je odgovor sam Nušić u jednom
razgovoru sa novinarima:
- U vreme dok sam bio Ben Akiba, pisao svakodnevno u “Politici”, tada sam bio
najpopularniji čovek u Srbiji pored starog kralja Petra. Dobijao sam pisma od obožavalaca sa
svih strana...
- Da li su vam tada pisale i obožavateljke?
- Jesu, odgovorio je Nušić, najviše ih je bilo iz unutrašnjosti.
- Je li to bio samo poziv na crnu kafu ili nešto više - pitali su radoznali novinari?
- To je bio poziv na sve - odgovorio je smejući se Ben Akiba. - Ali, među svim tim
pismima bilo mi je drago naročito ono koje je pisala jedna žena, ne mogu više da se setim da li iz
Ivanjice ili kog drugog mesta. Pisala mi je da joj je muž bio bolestan, da su ga lečili lekari, pa i
žene vračare, ali ništa nije pomoglo. Tek kada je u njihovo mesto došao jedan đačić iz obližnje
gimnazije da provede raspust, doneo je među svojim knjigama moj izbor iz “Ben Akibe” i roman
“Opštinsko dete”. Ova žena je te knjige dala svom bolesnom mužu, koji ih je čitao i - ozdravio.
Stalno se smejao čitajući te moje šaljive stvari pa tako mu je i zdravlje pošlo nabolje, jer poznato
je - smeh je najbolji lek. I njegova žena me je uz zahvalnost u pismu molila da još pošaljem
svojih knjiga da ih ona razdaje narodu radi leka. Eto, zato mi je to njeno pismo najmilije.

(Nastaviće se)
 Rođen u trezoru banke
Pravio komediju od svega, od svog rođenja i kasnije od smrti. Tvrdio da čovek
posle ženidbe i nema biografije

Ljubica i Đorđe Nuša

U narodnom predanju i zapisima savremenika postoje razne zanimljive anegdote vezane
za Nušićevu biografiju, prema kojoj je naš najbolji humorista zauzeo odbojni stav napisavši u
Autobigrafiji: “Biografi književnika i umetnika imaju u tom pogledu neobičnu sličnost sa
mašamodama i krojačicama. I kod njih postoji onaj krojački ukus: ‘Ovo vam lepo stoji’, te
biografiju tako kroje i doteruju kako bi što lepše stajala onome o kome se piše...”
Smatrajući da je čovekov život “tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše”,
Nušić je punih šest decenija odlagao objavljivanje “Autobiografije” ističući na njemu
svojstvenom humorističkom žicom da se ovim poslom bave “propali političari, prognani vladari,
besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi Akademije nauka”. Ipak, kako je vreme
prolazilo, naš najpopularniji humorista, nadajući se da će, najzad, biti izabran za člana
Akademije, povodom proslave 60-godišnjice, odlučio je da pribere građu za životopis, koji
počinje rađanjem a završava se brakom.
“Autobigrafiju” sam završio ženidbom, ističe Nušić u ovom spisu, nalazeći da posle
ženidbe čovek i nema biografije. Dalji opis svog života, napominje Nušić, prepustiće jednom
svom prijatelju za kojeg se uverio da voli uvek sve da “dopunjuje, namešta i zamazuje” u
pogledu životopisa velikih ljudi.
I Nušić, dalje, kao očigledan primer, navodi za života pristojno napisanu biografiju
jednog našeg poznatog naučnika, koja je dve decenije posle njegove smrti, na osnovu novih
istraživanja, sasvim izmenila osnovne podatke, tako da komediograf iz svega izvlači gorak
zaključak: “Mene, verujte, ne bi iznenadilo kada bi ti biografi... utvrdili da pokojnik uopšte nije
ni postojao...”
 Znajući, kako se sve “kroje nove biografije”, Nušić je u strahu od ovih istraživača tuđih
života u mnogim autobiografskim spisima, namerno izvrtao i zataškavao pojedinosti o sebi.
Poigravši se sa svojim budućim biografima, Nušić je izgleda želeo da im se unapred
osveti za sva ranija arhivska čerupkanja po njegovoj prošlosti. Zato je i sam pisac ovog
popularnog Ben Akibinog životopisa, tragajući za raznovrsnim podacima iz Nušićevog burnog
života, često nalazio na razne verzije jednog istog događaja ili anegdote. To potvrđuje i Nušićev
zet Milivoje Predić u svojim zapisima iz života velikog komediografa u čijem uvodu napominje:
“Dobar deo ovih anegdota objavljen je i ranije u raznim knjigama, časopisima i dnevnim
listovima”.
Kršten kao Alkibijad Nuša, a kasnije zvanično posrbivši promenio ime u Branislav Nušić,
sećajući se roditeljske kuće piše da je na njenom mestu podignuta velika palata Narodne banke
(na uglu današnje ulice Kralja Petra i Kneza Lazara), dajući šaljivi komentar:
“I sad, kad bi naišlo jedno blagodarno pokolenje i htelo, recimo, da označi spomen-
pločom mesto gde sam se ja rodio, ta bi se ploča sa natpisom ‘Ovde se rodio itd’, mogla uzidati u
Narodnu banku, tačno iznad onih suterenskih prozora sa debelim gvozdenim šipkama, gde su
trezori u kojima počiva bančina zlatna podloga. Zamislite samo u kakvu bi to zabunu moglo
dovesti kakvoga poznijega moga biografa, koji bi može biti, na osnovu ovakvih fakata,
dokazivao da sam ja vanbračno dete iz divljega braka između guvernera Narodne banke i
portirove udovice.
Portirova udovica, da bi prikrila guvernerovu bruku, koja bi mogla imati uticaja na
bančin kredit u inostranstvu, sakrila se po rešenju upravnog i nadzornog odbora bančinog,
između kasa u kojima je bančina zlatna novčana podloga. Tu je mene rodila i strpala u jedan
trezor, gde me je zatim pronašla komisija kad je prebrojavala državnu gotovinu i uvela i mene u
bilans, na strani primanja. Razume se, izići u život iz trezora Narodne banke, lako mi je bilo
održati se na dobrome kursu - tako bi otprilike završio svoje rezonovanje taj moj budući
biograf”.
Nušić je tokom života od svega pravio komediju pa, kao što vidimo i od svog rođenja, a
kasnije će i od - smrti.
U svojoj kozeriji posvećenoj rođenju u trezoru Narodne banke, Nušić je što se tiče
“blagodarnog pokolenja” bio u pravu, jer ni do danas nije postavljena nikakva spomen-ploča na
ovoj zgradi. A ni kuća našeg komediografa u Šekspirovoj ulici, preko puta stadiona Partizana,
nije pretvorena u muzej i otvorena za publiku.
Ni Nušićeva kćer, pokojna Gita Predić, koja je darovala Muzeju grada Beograda sve
stvari vezane za svog oca nije dočekala otvaranje svoje zadužbine. A poznato je koliko bi za naš
glavni grad bio značajan Muzej Branislava Nušića, tim pre što ovaj dragoceni legat, pored
sačuvane književnikove kuće sadrži i njegovu radnu sobu, biblioteku, nešto rukopisa kao i
četrdesetak originalnih karikatura svog lika, koje je komediograf tokom života skupljao.

(Nastaviće se)
 Prezime “dao“ bakalin
Ima u meni i arnautskog i vlaškog i srpskog, zapisao je Nušić. Turci vratili otetu
lepoticu Goču, babu velikog pisca

Nušić sa perom i puškom

Govoreći o svom životu Nušić je uvek isticao da se on proteže kroz dva veka: „Zahvatio
sam deo prošloga devetnaestog stoleća - pa, evo me, pabirčim godine i kroz dvadeseti vek...“
U vreme Nušićevog detinjstva još se vio turski barjak na bedemima Beogradske tvrđave,
a u svojoj trećoj godini on je video kako uz zvuke vojne muzike i topovske salve Ali Riza-paša
predaje knezu Mihailu Obrenoviću na kadifenom jastučetu ključeve srpskih gradova.
„Predaja je, sa velikim svečanostima, izvršena na Kalemegdanu 6. aprila (1867), a na
mestu gde je danas sačuvana humka sa desne strane glavne staze“ - opisuje kasnije u listu
„Tribuna“ Nušić ovaj znamenit događaj. „Na tom mestu bila je odignuta tribina na kojoj će knez
Mihailo primiti ključeve... Tačno u 10 časova začu se turska vojna muzika... a u isto vreme ču se
sa Stambol kapije srpska muzika koja je intonirala marš „Drino vodo hladna“... Pojavi se
kneževa garda i on lično, praćen predsednikom ministarstva i celom vladom... U isto vreme, ali
tako da je već bio pre kneza na tribini, pojavio se iz grada paša praćen generalitetom...“
Po svečanoj predaji ključeva od Turaka, po izveštajima ondašnjih „Srpskih novina“,
Beograd sa svojih 25.000 žitelja, 300 kafana, 1.500 dućana i dve gimnazije postaje slobodna
prestonica kneževine Srbije.
 U neobjavljenim beleškama, koje se čuvaju u Muzeju grada Beograda, ostavio je Nušić
sledeći zapis o svojim precima kao i poreklu:
„Ja ne nosim svoje prezime. To je prezime jednog beogradskog bakalina koje je moj otac
prisvojio, ne znajući svoje.
Ko će ga sve znati, kako li sam se ja zvao?
I to je malo. Ja ne znam ni šta sam. Balkanac jesam svakako. Ima u meni i arnautskog i
vlaškog i srpskog. Majka mi je srpskog porekla. Najviše sam dakle Srbin.
Putovao sam po Makedoniji i po onim krajevima oko Prespanskog jezera, odakle su moji
stari po ocu. Nisam nikakvog traga našao...“
Igra sudbine, po pričanju hroničara, poigrala se sa majkom Georgijesa. Ona se zvala
Goča i bila prava cincarska lepotica. U selu Klisure blizu Bitolja gubili su zbog nje pamet: i Srbi,
i Cincari, i Albanci! Po kasnijem Nušićevom kazivanju svom prvom biografu - književniku
Božidaru Kovačeviću - njegovu babu su sa nekoliko drugarica oteli stočari - Cincari. Pored
devojaka poterali su i više dželepa stoke.
Na molbu roditelja istragu je povela turska vlast. „Turci su uspeli da vrate nešto stoke
vlasnicima, a devojke roditeljima“, priča Kovačević. „Među njima je bila i Nušićeva baka Goča
koje je vraćena bremenita. Razume se, posle nekoliko meseci provedenih među otmičarima.
Nezakoniti otac nosio je, verovatno, prezime Belo ili Bela, tipično za Makedonce vlaškog jezika.
Naravno, u ono patrijarhalno vreme za roditelje je Gočina trudnoća bila mnogo teža nego gubitak
stoke. I porodični savet odluči da se devojka ukloni. Pošalju je u slobodnu Srbiju u koju su tada
upirali oči svi pravoslavni hrišćani Balkana. I sa prvim pečalbarima i iseljenicima ona kod
Aleksinca pređe svečano granicu... „Dalja istorija je poznata. Ostavljenu ženu sa detetom
prihvata stari bakalin Gerasim, junak poznate Sremčeve priče ‘Kir-Geras’“.
Zbog ovog plemenitog gesta Georgijes, posrbivši ime u Đorđe, u znak zahvalnosti uzima
gazda Nušino prezime, te se popisivao: Đorđe Nuša. A njegov sin Alkibijad kasnije će se iz
patriotskih razloga nazvati Branislav Nušić.
Zbijajući često šalu sa svojim poreklom u vezi s ondašnjom političkom situacijom,
odnosno idejom o zbližavanju balkanskih naroda, Nušić je u „Autobiografiji“ zabeležio: „Kao
prvi eksperiment toga zbliženja izgleda da sam bio ja, predstavljajući u neku ruku personifikaciju
balkanske zajednice. I, da nije nešto srpska narodnost bila ta koja me je u danima detinjstva
snabdela mlekom, čime me je neobično obavezala, ko zna ne bi li ja sad već bio streljan kao
grčki ministar ili ne bi li, kao lažni rumunski knez, trošio u svetskim bankama novac matorih
francuskih udovica, ili ne bi li se, subveniran od raznih država, krvavio po planinama kao šef
albanskih bandita, očekujući zgodan trenutak da od svoje hajdučke čete obrazujem ministarski
savet...“

(Nastaviće se)
 ”Poslanika” niko neće!
“Opasna” komedija punih 13 godina čekala da se pojavi na sceni. Veliki
komediograf oženio svoju trinaestu ljubav

U vreme kada je ruski general Černjejev došao da u ratu protiv Turske komanduje
srpskom vojskom kneza Milana Obrenovića, na smederevskom keju Alko je u patriotskom
zanosu klicao pristiglim kozacima i Aberdarovoj Đačkoj legiji. I tako su svakodnevno kroz
smederevsku varoš marširale jedinice idući na front. Slušajući sa uzbuđenjem ratničke pesme
vojnika Alko ih je suznih očiju ispraćao. A kad se to veče vratio kući, u rodoljubivom zanosu,
napisao je i ostavio roditeljima na stolu cedulju sa porukom:
“Zbogom, dragi roditelji, ja odoh da oslobodim zarobljenu braću”.
Nije stigao da odmagli do Đačke legije dobrovoljaca koju je predvodio pesnik Milan
Kujundžić Aberdar, a dečaka Nušu je u Orašju presreo pandur na konju koga je poslao opštinski
načelnik.
- Kuda ćeš, mali? - upita ga pandur.
- Idem da se stavim pod Abedarevu komandu! - ponosito odgovori mali begunac.
- Bogca ti mangupskog, marš kući! - povika pandur istežući malom “oslobodiocu” uši
poput učitelja iz osnovne škole. Tada je pandur dovukao Alka do smederevske čaršije, gde je
pred celim svetom i svim dobrovoljcima izvukao takve batine da ih se sećao do kraja života.
Svoj gnev protiv turskog zlotvora Alko je iskalio i u krišom napisanoj pesmi koja nije
sačuvana.
Slavni komediograf Branislav Nušić koji je celog veka “ratovao sa ženama i taštama” od
sveg srca našalio se i sa svojim mladalačkim ljubavima: “Prva je ljubav onaj požar za koji
policijski raport veli da mu je uzrok nepoznat”, iznosi u “Autobiografiji” svoje mišljenje po tom
osetljivom pitanju Nušić. “Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad čovek prevali prvu i drugu čašu,
otvori mu se apetit i javi žeđ, a onda sručuje čašu za čašom. Tako je, otprilike bilo i kod mene i
mogu reći da sam postao pravi alkoholičar. Još se ne bih otreznio od prošle ljubavi, a ja sam već
prihvatio čašu koja je bila preda mnom... Tako sam svoju mladost ispunio nizom ljubavi...”
Posle sentimentalne romanse sa ćerkom svog profesora matematike, Nušić se zagledao u
drugu učenicu zato što joj je nastavnica pred celim razredom rekla da je prava - glupa guska. Da
je uteši, Nušić je priznao devojčici da voli gusku i njen batak, naročito na pirinču. Otada su se
sastajali na starom groblju kod Markove crkve. Iz ljubavnih romana prepisivali su najlepše
dijaloge i tamo, u mraku se preslišavali. Ali, kako posle drugog sastanka Nušić nije napamet
naučio ljubavnu lekciju iz romana on, jednostavno, nije izašao na sastanak. I tako se okončala
jedna velika romansa. Nakon ove, “kao po redu vožnje” naišla je i treća ljubav sa debelom
služavkom Fani, koju su roditelji odmah otpustili bojeći se posledica.
Sa četvrtom ljubavi Nušić je vežbao u pisanju ljubavnih pisama dok je u petoj uzdisao i
maštao o dvadeset godina starijoj, lepoj i udatoj ženi.
 Kod šeste ljubavi Nušić je doterao do poljupca, a sedme u “Autobiografiji” nikako nije
mogao da se seti. Osma je od njega tražila da joj se zakune na vernost, a potom ga je brzo
izneverila. U devetoj ljubavi bila je obratna situacija, jer se Nušić zaljubio u drugu. Kad se deseti
put zaljubio Nušić je upao u tragikomičnu zamku jednog bračnog para, koji je hteo da ga
iskoristi radi dobijanja brakorazvodne parnice. Čim je osetio gde leži zec, Nušić je utekao i
uleteo u jedanaestu ljubav, koja se, po njegovom sećanju “sastojala u gledanju”. Svoju 12. ljubav
komediograf je preskočio u “Autobiografiji”, a za 13. priznaje da je to njegova žena. “Moja
trinaesta ljubav, to je moja žena. Ja sam očevidno znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam
znao da to i u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio”.
Odmah posle mature, kao devtenaestogodišnji mladić 1883. godine Nušić je napisao
jednu od svojih najboljih komedija “Narodni poslanik”, koju je pročitao pred malim skupom u
bašti čuvenog palilulskog Doma pesnika Ilića. U ovom prvom književnom klubu starog
Beograda, mladog komediografa su svi prisutni ohrabrili da ovu “šaljivu igru” preda upravi
beogradskog Narodnog pozorišta.
Nakon krvavo ugušene Timočke bune, nepogodnijeg momenta za predaju ovog rukopisa
birokrati Miloradu Šapčaninu nije bilo. Ali, kako je baš u to vreme bilo povike u štampi da se ne
podržava domaća drama, Šapčanin je ipak ovu “opasnu” Nušićevu komediju dao na ocenu
stručnim recenzentima: književnicima Milovanu Glišiću i dr Lazi Lazareviću.
Na jednoj večeri kod Laze Lazarevića, po sećanju Blagoja Nedića, bili su gosti članovi
pozorišnog odbora: Šapčanin, Ljuba Kovačević i dr Vladan Đorđević.
- Pročita li, Lazo, onoga “Poslanika”? - upita dr Vladan.
- Pročitao sam.
- Pa šta veliš?
- Dobar, domaći pasulj, ali bez zaprške! - glasio je Lazin odgovor.
- More, ako je samo dobro skuvan i ako se da svariti, lako ćemo mu dodati zapršku! -
zaključi dr Vladan.
Cenjeni književnik Laza Lazarević je tada okupljenom društvu pročitao svoju ocenu:
“Početnički i mladićki posao, ali zaslužuje svu pažnju. Sa nešto korekture i prerade, valjana
prinova originalnoj drami. Obraćam pažnju Upravi da sa puno obzira prihvati mladoga pisca koji
obećava budućeg komediografa”. Mišljenje pripovedača Milovana Glišića nije se razlikovalo od
prethodnog, ali je “Narodni poslanik” čekao još punih trinaest godina na prikazivanje.

(Nastaviće se)
 Očajni kumašin Proka
Borac Đačke čete krenuo u rat sa svojim bakalinom s Dorćola. Romansu sa lepom
Milicom “završio” lekar specijalista

Nušić u ratu s Bugarima 1885.

Pravo iz Đačke čete Nušić je u jesen 1885. godine pošao u srpsko-bugarski rat i jedan
njegov doživljaj u vozu anegdotski je opisan u “Ježevom letnjem almanahu” ovim rečima:
“Veselo i oduševljeno, kao u svatove da idemo, pošli smo u rat.... Na beogradskoj stanici
vavilonski vašar. Obaveznici raznih rodova oružja guraju se kroz gomilu sveta...
U komori je i Proka, bakalin s Dorćola. Ne nosi pušku, ali kao praktičan ratnik poneo je
nekoliko sanduka bakaluka... Utovaruje gazda Proka svoju komoru, otprilike polovinu svoje
radnje u četiri povelika sanduka. Kad smesti sanduke u furgonu, on sede na jedan i pogleda oko
sebe. Silno se obradova kad u jednom uglu ugleda komšiju Nušića i radosno mu priđe.
- O, zdravo, kumašine... eto, vidiš, idem i ja da ratujem, da oslobodim braću.
Hvatao se prvi sumrak kad voz stiže u Mladenovac. Tamo užasan krkljanac. Sve pruge
zakrčene. Ukrštanje vozova. Mnogi pitaju: hoće li se ovde dugo čekati?
Načelnik stanice odgovara:
- Verovatno... pruga je zakrčena, ima da se izvrše neka ukrštanja i mašine treba napojiti
vodom...
Posle ovih reči komordžije poskakaše iz voza. Iskočio i Nušić. Uz njega se privezao
kumašin, gazda Proka.
Hajdemo, predlaže Nušić, malo u kafanu da popijemo po jednu kafu.
 - More, kume, snebiva se gazda Proka, vidiš li ti da sam ja pola radnje poneo sobom. I
vidiš li kakav je to krkljanac! Kako ćemo naći svoj furgon?
- Nemaj brige, teši ga Nušić. - Ja sam upamtio broj našeg vagona - to je godina Kosovske
bitke.
I obojica pođoše kroz gomilu u kafanu...
I sve bi se lepo svršilo da se Nušić pozvan od nekih prijatelja nije negde izgubio, a pala
komanda da voz polazi!
“Sve pojuri prema izlazu - nastavlja Nušićev savremenik Pavlović pričanje ove anegdote.
- Nasta gužva, guranje i dovikivanje. Proka se gura ali ne zna na kojoj je pruzi njegov voz? Ali
se setio šta mu je kumašin kazao: broj furgona je godina Kosovske bitke. Sve je to lepo, ali koja
je to godina - gazda Proka ne zna. U tom natrapa na nj jedan kaplar s naočarima.
- Je li, kaplare, upita ga on, koje je godine bila Kosovska bitka?
Kaplar ga gurnu laktom u rebra.
- Sikter, bre, sad si našao da me slišavaš iz istorije. I žurno kidnu dalje.
Naišao na drugoga Proka da učtivo pita:
- Molim te, podnaredniče, koje je godine bila Kosovska bitka?
Podnarednik ga prezrivo pogleda.
- Miči, bre, konjino, zar ne vidiš da će voz da mi pobegne!
I podnarednik nesta u pomrčini.
Zabrinuo se ratnik Proka, znoj ga probi, trči levo i desno zbunjen i uplašen: pola
bakalnice nosi. Na koga god naiđe pita:
- Pobogu, prijatelju, koje je godine bila Kosovska bitka?
- Zini da ti kažem!
Drugi dobacuje:
- Uskači, magare, pa ćemo ti u vozu kazati.
Očajni ratnik Proka proklinje i Nušića, i kneza Lazara, i Kosovsku bitku.
- Ah, care Lazare, care Lazare, zbog tebe će mi polovina radnje otići u tandariju.
U tom pisnu pištaljka, voz krenu i Proka ugrabi da uskoči u jedan furgon pun vojnika.
U zoru, kad je voz zastao kod Aleksinca očajni Proka, koji je cele noći huktao i
preznojavao se od brige, saznao je za godinu Kosovske bitke, i ugrabio za vreme ukrštanja
vozova da uskoči u onaj furgon i da nađe svoju “komoru” i kumašina Nušića. Od tog doba pamti
godinu Kosovske bitke, ali se sa Nušićem više ne kumaka...”
U vreme kad je Nušić navukao gnev “Njegovog Veličanstva” kralja Milana, doživeo je
romansu sa lepom Milicom Terzibašić, ćerkom što se kaže “iz dobre kuće”. Ni devojka nije
ostala ravnodušna prema mladom pesniku i apsolventu prava Nušiću tako da su svi očekivali
njihovu zvaničnu veridbu.
 Zaljubljeni poeta, u teškim časovima kad je već mislio da prebegne preko granice, otkriva
da je Miličino srce hladno za njegove nevolje, i po kazivanju piscu komediografove kćeri Gite
Predić, on se predaje policiji i biva osuđen. “Moj otac želeći jednom kad je Milica bila bolesna
da joj pomogne doveo je svog prijatelja - lekara”, pričala je Gita Predić. “Bio je to dobar
specijalista, koji je uspeo devojku da brzo izleči i da se na opšte iznenađenje njom oženi...”
Mnogo godina kasnije Nušić se na jedinstven način osvetio svojoj bivšoj dragoj. Držao je
predavanje na temu ljubavi iznoseći niz primera iz dalje i bliže istorije, a pri završetku izlaganja
zauze ozbiljnu pozu i reče:
- E, sada, posle mog iznošenja mišljenja svih velikih ljudi o ljubavi red je da vam, ako ste
raspoloženi, i ja kažem kako iz ličnog iskustva gledam na ovo osetljivo pitanje. Naravno, ako
prisutni to žele...
Kada svi u sali zagrajaše da produži, Nušić pokaza rukom u pravcu svoje negdašnje drage
i reče:
- Po mom skromnom mišljenju ljubav je to kad gospođica voli j e d n o g a...
Ovu poslednju reč namerno Nušić rasteže, a onda uperi prst u svog ranijeg prijatelja i
završi rečenicu:
- ... a uda se za drugoga!
Nekoliko trenutaka u sali je vladala tišina i dok je uvređeni bračni par odlazio publika je
oduševljeno aplaudirala i vikala: “Bravo, Nušiću!”

POGREB DVA RABA

Krajem aprila 1887. godine u Beogradu bile su zapažene dve sahrane: na pogrebu majke
pukovnika Franasovića predvođena kraljem Milanom bila je cela srpska vlada, a za kovčegom
proslavljenog junaka balkanskog rata, majora Mihaila Katanića, osim naroda nije bilo nijednog
višeg oficira. Ogorčen zbog ovakvog ponašanja režima prema čoveku kome je i neprijatelj
priznavao junaštvo Nušić je 6. maja 1887. godine u nezavisnom listu “Novi beogradski dnevnik”
objavio alegorično-satiričnu pesmu “Pogreb dva raba” sa završnim stihovima poruke:
Srpska deco, što misliti znate,
Iz ovog pouku imate,
U Srbiji prilike su take,
Babe slave, preziru junake.
Zato i vi ne mučite se džabe:
Srpska deco postanite babe.

(Nastaviće se)
 Zatočenik sobe broj 11
Đorđe Nuša moli kralja Milana da pusti na slobodu njegovog sina. Ruski
diplomata Demerik kumovao Branislavu i Darinki

Kralj Milan Obrenović

U požarevački zatvor Nušić je stigao početkom 1888. godine, gde su ga pod katancem
zaključali u sobu za političke broj 11 o kojoj je zabeležena ova anegdota:
“Upravnik požarevačkog zatvora bio je strogi Ilija Vlah, bivši liberalski zloglasni sreski
načelnik. Odmerivši novog zatvorenika Ilija ga samo upita:
- Koliko?
- Dve godine - odgovori Nušić.
- Malo je! - ljutnuo se Ilija.
- Za pesmu “Dva raba” dobio sam dve godine - pokuša da se našali Nušić. - A da ih je
bilo više bilo bi svakako i više godina tamnice.
Upravniku se ovakvo Nušićevo objašnjenje učini bezobrazno i drsko, pa viknu iz sveg
glasa:
- Kako se vi to ponašate? Hajde, pravo u sobu broj 11.
Ova soba u požarevačkom zatvoru bila je čuvena, jer su iza njenih gvozdenih rešetaka pre
Nušića tamnovali osuđenici iz Zaječarske bune. Ali, ostali osuđenici, kradljivci i ubice pod
mnogo blažim zatvorskim režimom, tešili su Nušića: “Nemoj da se sekiraš, gospodine Nušiću, iz
vaše tamničke sobe mnogi su posle seli u ministarsku fotelju, pa se može sreća i vama
osmehnuti”.
 Kad je čuo od Nušića da mu je ministar Goga Geršić blizak rođak, strogi upravnik
požarevačkog zatvora postao je mek kao pamuk:
- Znaš, nije zgodno da ono tvoje pismo ode gospodinu ministru onako... Nego, slušaj, da
ja tebi ono pismo vratim, pa ti bolje napiši.
Na ove reči Nušić se osmehnu, jer je već strepeo da pismo kojim slučajem ne dospe
Geršiću u ruke:
- Da, da, i sam sam to mislio, čim ste mi vi, gospodine upravniče, dozvolili pisanje....
- Ta razume se! - namah se oduševi Ilija Vlah i predloži Nušiću. - Piši mu onako
familijarno, kaži mu: dobro mi je ovde, o meni vode računa i ... tako. Ta ti to već umeš, kad si
zbog pisanja i apse dospeo. Dabogme, to mu piši, a za pisanje već imaš moju dozvolu pa ti nije
potrebna nikakva protekcija!
Čim je Nušić dobio iz upravnikove kancelarije pribor za pisanje, poslednju Vlahovu reč -
“p r o t e k c i j a” - ispisao je u zaglavlju svoje istoimene “šale u pet činova”.
Za vreme tamnovanja u Požarevcu Nušić je pored komedije “Protekcija” sa temom
poltronstva pred vlastima, pod neposrednim Hajneovim uticajem napisao i svoje autobiografske
“Listiće”.
Nušićev otac je pokušao da spase sina iz tamnice pismom pukovniku Dragutinu
Franasoviću i lično kralju Milanu. Ojađeni Đorđe Nuša preklinjao je “Njegovo Veličanstvo”
sledećom molbom:
“Usta su nema, a reči nemoćne da izraze šta oseća srce jednog nesretnog oca koji leži
pred nogama Vašeg Veličanstva i moli za milost svoga osuđenog sina.
Iz mojih grudi u ovom trenutku otima se samo jedna reč:
Milost plemeniti kralju!
Mladost je sklona pogreškama i zabludama; moj sin je pogrešio i skrivio, pogreška je
kažnjena, on već tri meseca sedi u zatvoru, ali prava kazna je što on sam priznaje danas svoju
pogrešku i svesrdno se kaje, a ja Vam Veličanstvo mogu dati najsvečanije obećanje, da moj sin
nikada više neće zapasti u pogubnu pogrešku.
Sed, star, nemoćan, ljuto ucveljen pod starost tom kobnom pogreškom moga sina, evo me
gde suzom pred Vama Veličanstvo molim za milost moga deteta, polažući svu nadu na poznatu
velikodušnost plemenita srca kraljeva, i prilažući uz moju prepokornu molbu velikodušno
oproštajno pismo gospodina Franasovića”.
Uz svoje pismo kralju, Đorđe Nuša je priložio Franasovićev uobraženi odgovor u kojem
on prekoreva našeg pisca što je “njegovom pesmom vređao uzvišenu osobu Nj. V. Kralja”.
Oba ova pisma danas se čuvaju u Istorijskom arhivu grada Šapca. Izgleda da se kralj
Milan, najzad, smilovao. Posle godinu dana robije, pošto su se radikali zadržali na vlasti,
Branislav Nušić je 22. aprila 1888. godine bio oslobođen tamnice. “Danas je kralj pomilovao
Branislava Nušića”, zapisuje Milićević u dnevniku. “I pre bi, ali kažu da mu Franasović nije hteo
oprostiti...”
 U vreme kada je Nušić “po potrebi službe” bio premešten u bitoljski konzulat zaljubio se
“do ušiju” u crnomanjastu sestričinu konzula Bodi, šesnaestogodišnju kćer beogradskog trgovca
Božidara Đorđevića.
Čim je dobio rešenje za prištinski konzulat, Nušić je odmah doputovao da zagrli svoju
verenicu. Svadba je, po Nušićevoj želji, održana na “neutralnom terenu” 1. maja 1893. godine u
selu Lisolaju, u manastiru Arhangela Mihaila, kraj Bitolja. Kada su pristigli svadbeni fijakeri sa
diplomatima najvećih svetskih sila i mnoštvom naroda, niko iz tog kraja nije zapamtio veći
urnebes.
Bubnjevi i zurle su zaglušile uši, a pucnjava iz pušaka i crnogorskih “livora” je
neprestano prolamala nebo. Najstariji ruski konzul Demerik je kumovao najmlađem diplomati -
Nušiću.
Na pitanje zašto je baš ovaj zaselak izabrao za svoje venčanje, Nušić je jednom novinaru
odgovorio:
- Poštujem slobodu, ličnu i opštu. Smatram da ovde ne dopire zvanična vlast. Ovo je
neutralni teren. Svoje venčanje želim da obavim u potpunoj slobodi...
Po izlasku iz manastira Arhangela Mihaila, gde se čuva srebrni pehar sa urezanim
imenom srpskog konzula Nušića, po pričanju učesnika ove svadbe, pevalo se i igralo do kasno u
noć, kada je povorka fijakera sa upaljenim fenjerima pošla put Bitolja.
U prvim godinama braka Nušići su dobili dve kćeri i sina. Po očevoj želji ruski konzul
Demerik im je dao imena iz srpske narodne poezije: Margita, Strahinja i Olivera. Ova poslednja
umire kao beba.

(Nastaviće se)
 Komediju nosite kući!
Koliko je Nušić bio popularan u Zagrebu najbolje svedoči podatak da je on počev
od 1901. godine tamo najviše izvođeni domaći dramski autor

“Sumnjivo lice” Jugoslovenskog dramskog pozorišta

Koliko je Nušić bio popularan u Zagrebu najbolje svedoči podatak da je on počev od
1901. godine tamo najviše izvođeni domaći dramski autor. Zato se Nušić u Zagrebu, kako je
često izjavljivao, osećao “kao kod svoje kuće”.
Prvi pozdrav od Društva hrvatskih književnika iz Zagreba stigao je Nušiću 22. marta
1901. godine, posle premijere njegove socijalne drame “Tako je moralo biti”, u čijoj je glavnoj
ulozi gostovala slavna Vela Nigrinova. Na srdačan pozdrav potpredsednika Društva književnika
Đalskog, zahvalio se Nušić nazivajući hrvatske književnike i dramske umetnike apostolima
“bratske sloge”.
Dve godine kasnije, odazvavši se pozivu uprave Hrvatskog zemaljskog kazališta, Nušić
je stigao na premijeru svog rodoljubivog komada “Knez Ivo od Semberije”, koji se nekoliko
godina ranije čitao u Zagrebu na “prvom društvenom selu”.
Kada je pala zavesa, oduševljenom klicanju autoru Nušiću i glavnom glumcu Fijanu nije
bilo kraja. A kada se pojavio na pozornici, Nušić je dobio iz publike dva lovorova venca sa
ondašnjom srpskom i hrvatskom trobojkom. Čim je Nušić izašao iz kazališta, razdragani
omladinci su ga na rukama poneli Ilicom.
 Slavlje se nastavilo na svečanoj večeri u “Lovačkom rogu” gde je Nušića besedom
pozdravio Stjepan Radić, ističući lepotu njegovog “remek-djela”.
Nekoliko dana posle Nušićevog povratka, u Beograd su iz Zagreba stigli poštom lovorovi
venci. Tu se Nušić zgranuo zbog velike carine.
- Ovo je, brate, pravi bezobrazluk - protestovao je Nušić kod upravnika carinarnice. -
Treba svoju mesečnu platu da dam za dva venca.
- Da pokušamo da te spasemo bede - odgovorio je prijateljski raspoložen upravnik i stao
da lista carinski tarifni pravilnik, a onda odmahnuo glavom. - Mora, nezgodno je. Bolje plati
Nušiću pa idi...
- Deder, pročitaj mi taj paragraf - zainteresovano će Nušić.
I upravnik poče da čita, gledajući u nedoumici, ispod oka, Nušićevo reagovanje: “Venci,
veštačko i prirodno cveće oslobađaju se carine ako se šalju na odar mrtvaca”.
- Tu smo, daj vence! - prekide ga Nušić. - Bolje mrtav da ne platim, nego živ da platim!
I tako se spasavši visoke carine sa dva venca slave ode Nušić veselo kući...
Dok je bio na položaju upravnika Narodnog pozorišta Nušiću je palo na pamet da stavi na
repertoar svoju davno napisanu i još neizvedenu komediju “Sumnjivo lice”. I zato jednog dana
sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji izvadi svoj komad sa dna fioke, oduva sa njega prašinu i
poče da ga natenane čita. Po sopstvenom priznanju, tokom čitanja je počeo da oseća strah od
sopstvenog dela o čemu u predgovoru “Sumnjivog lica” iskreno beleži:
“Čitam komad, čitam, i kad naiđem reč ‘dinastija’, okrećem se oko sebe i pogledam
obazrivo u sliku njegovog veličanstva kralja. Čitam dalje, čitam ga sedeći zavaljen u upravničkoj
fotelji i, bogme, kad sam dočitao do kraja, učini mi se sasvim drugačiji no što mi se činio kad
sam ga čitao kod kuće, kao pisac. I, najzad, desi se ono što se moralo desiti. Ustajem iz fotelje,
dižem sa stola rukopis i vraćam ga sebi kao piscu, a razume se, propraćam sve to ovim mudrim
rečima:
- Dragi moj gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, ja vam čak
čestitam na njemu, ali nosite vi to kući.
- Ali, zaboga - pokušavam ja, Nušić, pisac, da se bunim...
- Ja vam kao vaš iskren prijatelj, i u interesu vaše budućnosti, savetujem: nosite ovaj
rukopis kući, odgovara Nušić upravnik. - Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate!”
I pred upravnikom Nušićem nije više bilo dileme: uzeo je svoj rukopis “Sumnjivog lica” i
odneo kući.
Posle godinu i po dana predanog rada na mestu upravnika Srpskog narodnog pozorišta u
Novom Sadu, zbog velikog manjka u kasi za koji, kako piše u “Politici” od 20. februara 1906.
godine, on nije bio “moralno odgovoran”, ali da mu je “dužnost štetu nadoknaditi”, Nušić
napušta ovu dužnost. Od grdnih nevolja u koje je zapao proslavivši upravo u Novom Sadu 25-
godišnjicu svog književnog i novinarskog rada, spasava ga poziv urednika “Politike” Davorina -
Darka Ribnikara, čime započinje njegov “zlatan period” u Beogradu.
 U želji da se “Politika” iz kafane, gde se u to vreme štampa jedino čitala, preseli u
beogradske kuće, odnosno porodice, osnivač i glavni urednik Vladislav Ribnikar jednog dana
predložio je Nušiću:
- Zašto vi, kao čovek od duha, ne biste stvorili svoju redovnu rubriku, pisanu lako, na
zabavan način sa sižeima iz beogradskog života?
- Plašim se da je to malo teži zadatak - odgovorio je Nušić. - Beogradski život tako je
mali obimom da se pitam hoću li naći pogodne teme?
- Duhovitom čoveku kao što sve vi - hrabrio ga je Ribnikar - dovoljna je i najmanja
sitnica da napravi odličnu kozeriju. Ko god vam dođe pod pero vi ga Nušiću, slobodno, peckajte,
samo bez prolivanja krvi! Da nas ne tuži sudu.
Nekoliko dana Nušić je razmišljao kako da potpisuje svoje šaljive feljtone “Iz
beogradskog života” i savremenici tvrde da je svoj pseudonim otkrio u kafani “Kod dva
pobratima” u imenu pametnog, mudrog rabina Ben Akibe iz tragedije “Uriel Akosta” nemačkog
dramskog pisca Ferdinanda Gucukova.
Javljajući se u “Politici” svakih nekoliko dana sa šaljivim kozerijama iz života ondašnjeg
Beograda, Nušić je postao veliki ljubimac široke čitalačke publike, koja je rado prepričavala
njegove vedre šale o bračnim zgodama i nezgodama, mukama matorih momaka i penzionerskim
nevoljama, ogovaranju tašti i banjskim provodima.

(Nastaviće se)
 Na konju pred Pašića!
Uz jeku truba i lupu doboša predvodio je narod 1908. na ulicama Beograda.
Ratovao sa taštama, ali nije štedeo ni “poštene žene”

Predićeva čestitka Nušiću za 25. godišnjicu književnog rada

U svojim humoreskama pravio je Nušić maštovite, karikirane, alegorijske intervjue sa
Svetim Savom, Sinan pašom, Kraljevićem Markom, pa je uspelo parodirao i ustanički skup u
Orašcu kada je Karađorđe izabran za “vrhovnog vožda” (Posle mitinga). U jednoj kozeriji Nušić
je čak smogao hrabrosti u onom patrijarhalnom vremenu da razgovara sa prvom beogradskom
striptizetom mis Mod Alen. U drugima je predviđao budućnost: Budući ljudi, žene i vojnici i sl.
Kao što je poznato, Skerlić se najviše okomio na Nušićeve kozerije prihvaćene u narodu,
zato što ih piše veoma brzo “bez plana i sistema, na mahove i preko kolena”.
I pored stalnog ratovanja sa taštama u svojim kozerijama pod potpisom Ben Akiba -
Nušić nije ostavljao na miru ni “poštene žene”, pa je povodom toga poznata glumica Žanka
Stokić okupljenom društvu kod “Tri šešira” ispričala ovu anegdotu:
- Iskupiše se žene, tako, posle podne, posedale na minderluku, turile džezvu u vatru i
vode ovakav razgovor:
- Bože moj, kako se svet promenio - veli jedna. - Kako je nekada sve drukčije bilo. Pre,
ako se za kojom ženskom i povuče rep a ono, to činimo sve šapćući i poverljivo, u četiri oka,
kazujemo jedna drugoj dok ne pukne bruka po varoši. A ovo danas, ne možeš ni suknju da
zadigneš, a da ti se to ne iznese u novinama...
- E, pa, prija Mico - veli druga - a ti, onda, nemoj da zadižeš suknju.
- Ama nije to, brani se prija Mica, što ti je ja zadižem, nego što je sada takav nekakav
svet, pa zaviruje. Eto, onaj... de, kako se zvaše, pa onaj sa onim poganim imenom...
- Ben Akiba!
 - Jest, taj! E, taj bi crko da ne zaviri pod tuđu suknju. Ja ne znam samo što se ovaj svet ne
digne protiv te napasti, pa da ga zatrpa kamenjem?
- Eh, da je nešto živ pokojni Ilija Vlah (strogi upravnik požarevačkog zatvora) - reći će
treća - pa da ga povali na Velikoj pijaci, na onu klupu na kojoj zemunske piljarice ređaju
rotkvice i karfiol...
Čim je bez dozvole velikih sila Austrougarska nagovestila aneksiju Bosne i Hercegovine,
pojavilo se na ulicama Beograda vanredno izdanje “Politike” 23. septembra 1908. godine (po
starom kalendaru) sa Dučićevim uvodnikom. Tog dana, dok su omladinci u fijakerima sa
razvijenim zastavama pozivali narod na zbor, sa balkona Narodnog pozorišta, započeo je Nušić
svoj rodoljubivi govor gromkim glasom:
- Braćo, neprijatelj nam je pred vratima! Nad našim glavama visi razbojnički mač!
Austrija se sprema da otme Bosnu i Hercegovinu, a mi Srbi nećemo, ne možemo to da
dopustimo!
Pozdravljen pljeskom i poklicima, Nušić je zakazao sutrašnji zbor u tri sata ispred
Kneževog spomenika. Zatim je uzavrela povorka zaustavljajući tramvaj krenula ka Terazijama sa
pesmom “Hej Sloveni” i usklicima “Dole Austrija!” I tako sve do Dvora...
Sutradan, posle govora predsednika beogradske opštine i ostalih javnih i kulturnih
radnika, Nušić je kao predsednik Novinarskog udruženja na zboru pročitao rezoluciju, pa su
onda svi krenuli ka Ministarstvu spoljnih poslova s poklicima:
- Rat! Na Drinu! Dole Austrija...
Trećeg dana kada je Austrougarska proglasila i zvanično okupaciju Bosne i Hercegovine,
vidno uzbuđen saradnik Nušić uleteo je u redakciju “Politike” i još sa vrata viknuo prijateljima:
- Dajte mi jedan doboš i zastavu! Krećimo u dobrovoljce...
I malo zatim pozvana od dobošara Andre kelnera, krenula je predvođena Nušićem ka
Kneževom spomeniku uzbuđena svetina pod zastavom Crnogorca Milutina zvanog “Telegraf”.
Probijajući se s mukom kroz gustu masu okupljenog sveta, Nušić se popeo sa zastavnikom i
dobošarem na postolje spomenika kneza Mihaila i održao govor pozvavši na kraju dobrovoljce
da se upišu sa usklikom:
- Braćo, otadžbina je u opasnosti, zberimo se, združimo se, zagrlimo se da zajedno
umremo za otadžbinu!
Kako je narod neprestano sa svih strana pristizao, pozorišni trg se pretvorio u pravi ratni
logor, a Nušić je uz jeku ubojnih truba i lupu doboša neprestano držao usplamtele govore dok mu
je Diša iz “Kolarca” stalno donosio za okrepljenje velike krigle piva. Odjednom se tu stvorio i
veliki sto pa je Nušić počeo da upisuje dobrovoljce u “legiju smrti”. Za to vreme glumice iz
Narodnog pozorišta su prekinule probu i počele od trobojnih traka da šiju kokarde za
dobrovoljce. Tog dana se upisalo nekoliko hiljada dobrovoljaca...
Jednog od tih burnih dana, narod je ispregao dva konja i na belca posadio Nušića sa
ogromnim burskim šeširom na glavi dok je drugog uzjahao vojvoda Sava Hercegovac mašući
isukanom sabljom više glava kao da komanduje juriš.
 Priča se da je ogromna masa sveta predvođena Nušićem na belom konju tada stigla ispred
Ministarstva inostranih dela gde je baš zasedala vlada. Čuvši poklike mase, predsednik vlade
Pera Velimirović zamolio je najbližeg ministra:
- Vidite šta se to događa?
- Gospodine predsedniče - zgranuto reče pogledavši preko balkona - dole je Nušić na
konju?
- Zar Nušić zna da jaše? - zapanjeno reče Pašić.
U taj čas, dok je cela vlada skočila da vidi “čudo neviđeno”, Nušić potisnut svetinom,
našao se na samom ulazu. Uplašen Nušićev konj nije znao kuda bi, te poče, kao da je u cirkusu,
grabiti stepenicama naviše. Zaustavio ih je portir Jova koji zgranuto, hvatajući se za glavu,
povika:
- Ne, pobogu, gospodine Nušiću, zar s konjem u Ministarstvo inostranih dela?
- More, pusti Jovo - reče mu osmehnuti Nušić - nije ovo ni prvi, ni poslednji konj koji
ulazi u ovo ministarstvo!

(Nastaviće se)
 Tragedija sina jedinca
Pisac je celog života nosio težak bol posle smrti sina Bana. Bitoljski valija Esad-
paša došao da se pokloni vlasti

Nušić u odelu konzula

Ceo srpski narod, po izbijanju balkanske vojne, kao da u svatove ide, oduševljeno je
krenuo na bojno polje. Nakon Skoplja pao je i Bitolj te je prkosni Esad-paša morao kod Skadra
da istakne belu zastavu. Svađajući se oko podele pokrajine, bugarski kralj Ferdinand, pod
uticajem austrougarskih političara, iznenada je, noću, bez objave rata napao pospanu srpsku
vojsku i nastala je bratska klanica s geslom “Za Kosovo - Kumanovo, za Slivnicu - Bregalnicu!”
Prvu srpsku armiju posle Kumanovske bitke u Vranju dočekala je ciganska banda kojom
je dirigovao Nušić, tada član Presbiroa Vrhovne komande. Držao je patriotske govore u mestu
svog prijatelja Bore Stankovića, sve dok ga Vrhovna komanda, kao znalca turskog jezika i
prilika, nije uputila da zavede red u Skoplju.
Kad je posle balkanskih ratova Nušić 1912. godine postao prvi okružni načelnik u tek
oslobođenom Bitolju, morao je da shvati onu staru: “Istorija se ponavlja”. Pre dvadesetak godina
Nušić je kao pisar bitoljskog konzulata morao da se pri diplomatskim razgovorima do zemlje
klanja pred pašom, a sada je kao vlast došao da zauzme njegovu kancelariju.
- Gospodine načelniče, napolju čeka paša - saopšti Nušiću žandarm.
- Koji paša? - začudi se Nušić...
 - Pa, dosadašnji, bitoljski valija...
- Šta hoće?
- Moli da ga primite.
- Gle? - reče iznenađeno Nušić setivši se koliko je nekada drhtao da ne pogreši u
diplomatskom protokolu na prijemima kod ovog strogog paše, pa dodade oštro: - Pusti ga
odmah!
Pobledeo, kao u groznici, paša se Nušiću duboko pokloni, a ovaj pokaza na stolicu i reče:
- Bujrum!
Kao nekadašnji početnik u diplomatiji Nušić, tako je sada sa strahopoštovanjem na ivicu
stolice seo paša.
- Nisam znao da ste ovde - reče Nušić ponudivši cigarete i kafu.
- Čekao sam civilnu vlast pa da se predam u ropstvo - reče paša odbivši ponude i obori
pogled k zemlji.
- Kakvo ropstvo - začudio se Nušić. - Čiji ste vi rob?
- Pa, mislim - reče paša - kad neprijatelj osvoji grad...
- Ne, vi niste moj zarobljenik - reče odlučno Nušić. - Naprotiv, potrebni ste mi radi saveta
kako da upravljam.
- Ja sam, znači, slobodan - sa nevericom je pitao paša?
- Čuo sam od naroda da ste časno i pošteno upravljali ovim gradom - reče Nušić. - I ja
vas molim da se slobodno i bezbrižno vratite svojoj porodici.
Kad ga je ispratio do vrata, Nušić reče iznenađenom paši:
- Ako želite da se vratite u Carigrad, javite mi da vam obezbedim specijalni vagon...
Stigavši sa svojim haremom u Carigrad paša je preko štampe zablagodario na
plemenitosti novom okružnom načelniku - Nušiću.
Dok je bio na ovoj dužnosti, Nušića su najviše obilazili seljaci iz Lisolaja, gde se venčao,
tražeći razne usluge. Kažu da im nikad nije odbio nijednu molbu.
U leto 1915. godine u Nušićevom skopskom domu, na svadbi njegove kćeri Margite
(Gite), koja se udala za književnika Milivoja Predića, bilo je veliko, ali poslednje veselje. Iste
jeseni se tu vila zastava na pola koplja, jer je Nušićev jedinac Ban poginuo kao dobrovoljac
Đačke čete. Ne prežalivši nikada gubitak voljenog sina, čiji će grob označiti “umesto trošnom
kamenom pločom”, hronikom “Devetstopetnaesta”, Nušić je celog svog dugog života nosio u
sebi težak bol. Bio je tada, po kazivanju savremenika, sav u grču, u akciji, do krajnosti odan
opštoj stvari...
Krenuvši sa porodicom u izbeglištvo, Nušić je sa svojim rukopisima stigao do Prizrena, i
tu ih je sakrio na jednom tavanu.
Pešačeći preko Peći, Andrijevice, Bara, stigao je do Ulcinja i preko mora je s porodicom
prebačen sanitetskim brodom “Čad” u Marselj. Nekada je tu bio sa braćom Ribnikar “sit i pun
novaca”, a sada, ispoveda se Nušić, “gladan i bez para”.
 Posle kratkog boravka u kao san lepoj Nici, Nušić sa porodicom prelazi u Pariz gde nije
bio u stanju da piše tugujući za izgubljenim sinom. Potom sledi seoba u selo Barbast na jugu
Francuske, a onda Nušić sa ženom Darinkom odlazi u Švajcarsku, pa u Italiju gde mu je živela
ćerka Gita sa mužem.
Tada mu srpska vlada u cilju štednje ukida platu, a on odbija francusku pomoć želeći da
se zaposli kao fabrički radnik. Posle žalbe ministru prosvete Nušić ipak dobija minimalnu
penziju.
Iz tog teškog vremena ostala su kao uzbudljiva svedočanstva Nušićeva pisma vojvodi
Mišiću, kojim ga moli za obaveštenja u vezi sa svojom ratnom hronikom, kao i prijatelju Risti
Odaviću, kojeg preklinje da mu se pronađu, nemarom diplomatskih kurira, izgubljeni njegovi
književni rukopisi.
“Pogubio sam celu porodicu, piše u očajanju Nušić, opljačkali mi kuću, spalili mi
rukopise, pa sad još i Srpsko poslanstvo da mi sahrani i poslednju moju utehu. Ne, to se ne može
podneti, tu je mudrost slab savetnik”. Tek posle nekoliko meseci traganja Nušićevi izgubljeni
rukopisi bili su pronađeni i vraćeni autoru.
Početkom 1919. Nušić se vraća u Beograd, gde u Ministarstvu prosvete postaje načelnik
Umetničkog odeljenja. Tamo najviše mašta o otvaranju Narodnog muzeja i slobodnog teatra,
gradske Nacionalne biblioteke i srpskog Panteona, a na gostovanju po Vojvodini i Hrvatskoj drži
ciklus zapaženih predavanja o tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.

(Nastaviće se)
 Gospođa za sva vremena
Još dok je pisao čuvenu komediju glavnu ulogu namenio Žanki Stokić. Najbolje
tekstove napisao u knjižari Svete Rajkovića

Nušić sa Žankom Stokić

Nušićeva radna soba dugo je bila u kancelariji knjižare Svete Rajkovića u Knez
Mihailovoj ulici, u koju je i pre podne i po podne, godinama, dolazio da piše. Ovde, kraj bezbroj
ispijenih šoljica kafe, naš popularni komediograf, pored niza članaka “Iz poluprošlosti” i
poznatog omladinskog romana “Hajduci”, napisao je i nekoliko svojih najboljih komedija.
Često iznenada prekinut u stvaralačkom radu od Rajkovićevih radoznalih mušterija ili
svojih prijatelja, nikada se Nušić nije nervirao, već bi odmah ostavljao svoje raskrečeno pero,
ponudio posetiocu da sedne i naručivao kafu.
“Ko sve nije svraćao kod njega, da sedne na stolicu preko puta, da popije kafu, da
progovori o dnevnim političkim, društvenim i kulturnim novostima”, seća se jedan od najboljih
poznavalaca Nušićevog dela, književnik Božidar Kovačević. - “Stari penzioneri i studenti
brucoši, lekari i oficiri, trgovci i zanatlije, profesori i novinari, pisci i popovi, udovice i udavače,
sve naše nacije i svi društveni slojevi ređali su se u njegovoj sobici i on ih je dočekivao
dobroćudno i veselo, a kad bi posetilac otišao, on bi mirno nastavljao prekinutu nit i dovršavao
započetu scenu”.
“Jednom ga zateknem skroz neraspoloženoga”, zapisuje Kovačević svoje uspomene na
Nušića. “Namrštio se, piše ali kao pod moranje, kao da otaljava neki neugodni posao.
- Eto, dovršavam Hajduke. Treba da napišem još dve poslednje glave. Ali, teško ide...
Ja se kao čudim, jer nam je svima poznato da on lako piše, a sem toga znam da je taj dečji
roman s osobitom ljubavlju zamislio i razrađivao. I dok sam se iščuđavao, zar je i njemu teško
pisati, on se smeši i kaže:
- Nikad nemojte da uzimate honorar unapred! Onaj Ćurković, prokleta mu duša, dade mi
sve pare unapred, pa sad nikako ne mogu da napišem ove dve završne glave. Sve mi se čini da
radim džabe. Pare sam potrošio, pa kao da ih nisam ni dobio, a Ćurković zaintačio i traži
završetak.
 To je, naravno, bila šala. Nije glavni pokretač u Nušićevom radu bio novac, nego žudnja
ili bolje reći nagon da što više bude u životu, da što jače učestvuje u svome vremenu”.
Većina “finansijskih” briga nestaje kada je Nušić dobio počasno mesto u biblioteci
Narodne skupštine. Međutim, kako se tamo u društvu političara nije najbolje osećao, Nušić je
nastavio da radi u knjižari Svete Rajkovića, gde je 1929. godine napisao poznatu komediju
“Gospođa ministarka”, koju je sa velikim uspehom igrala Žanka Stokić.
U toj šaljivoj reviji karikatura od primitivaca do poltrona Nušić je kroz iznenadni
preobražaj patrijahalne domaćice Živke Popović u uobraženu ministarku želeo da prikaže “jedan
poremećaj na terazijama života”. Zahvaljujući baš tome ta komedija o ministarki Živki, koja
poput Sterijine Feme, hoće pošto-poto da usvoji otmene manire i da komanduje u državnoj
upravi, svojim veselim kalamburima izaziva buran smeh publike sve do naših dana.
Govoreći novinarima o komediji “Gospođa ministarka” Nušić je, između ostalog, istakao
da je to satira sa otrovnim žaokama kojima pokušava naslikati tadašnje društvo. Glavna junakinja
ove komedije slična “Madame Sans-gene”, napominje Nušić, predstavnik je sredine kojoj se
moramo nasmejati.
Glavnu ulogu u komediji “Gospođa ministarka” još dok je pisao Nušić namenjuje Žanki
Stokić, ali na generalnoj probi pisac nije bio zadovoljan njenom interpretacijom. Znajući da je
Žanka uspešno igrala samo one uloge koje su joj “ležale” u srcu i duši, po ličnom osećanju,
Nušić je odmah osetio nepotrebnost rediteljske intervencije o čemu priča u svojim kratkim
sećanjima Gita Predić:
“Kad je došao kući, rekao mi je da odem do nje i umolim je da igra Živku onako kako
hoće, a ne kako su joj drugi nametnuli. Rekao je da ne posluša čak ni njega ako bi joj štogod
kazao. Otišla sam odmah. Kad sam stupila u sobu već je bila sva narogušena. Pogledala je
mrgodno i upitala: ‘Šta si došla? Imaš nešto da mi kažeš? Neću ništa da čujem. Sedi, popi kafu i
idi’. Tako je moj pokušaj propao. Ali, na samoj premijeri, pozvala me je da odmah dođem. Kada
sam joj posle prvog čina prenela Aginu poruku, uzviknula je zadovoljno: ‘Pa tako i igram. Ih, što
to nisam znala ranije! Izedoh se živa od muke. Već danima nisam znala šta ću od besa’”.
I stvarno, igrajući po svome “Gospođu ministarku” Žanka je doživela svoje najveće
uspehe na sceni što joj priznaje i sam Nušić pismom od 10. maja 1930. godine:
“Draga Žanka,
Vi ste večeras pedeseti put ministarka. Neka Vam ostale ministarke ne zavide, jer Vaše
ministrovanje traje samo od dizanja do spuštanja zavese. Ono što Vam se ne može zavideti, to je,
što ste pedeseti put onako isto sveži, onako isto vedri i onako isto izraziti, kao i prvi put kada ste
seli na ministarsku fotelju.
Želim da Vam što pre čestitam i stoto ministrovanje, Vama zbog honorara, a meni zbog
tantijema. Vaš uvek odani B. Nušić”.
Komedija “Gospođa ministarka” imala je veliki uspeh u inostranstvu. Prvi put je
izvedena u Pragu 1935, Beču i Budimpešti iste godine, Sofiji, Varšavi, Krakovu, Lavovu, Vilnu
1938. A posle rata sa ogromnim uspehom izvođena je u Rumuniji i celom Sovjetskom Savezu.

(Nastaviće se)
 Akademik voljom naroda
Primljen u elitno društvo 1933. i pored „šala niže vrste“. Vitalni starac i posle
izdanja sabranih dela nastavio da piše

Iznenada pozvan na dogovor marta 1931. godine, Nušić se našao pred poznatim
izdavačem Gecom Konom, koji, pružajući mu prijateljski ruku, upita:
- Gospodine Nušiću, da li ste voljni da sa mnom zaključite ugovor za izdavanje vaših
sabranih dela?
Ne mogavši da veruje svojim ušima u radosnu vest, Nušić u šali postavi pitanje:
- Da niste, možda, poranili gospodine Kone. Jer, kod nas se sabrana dela obično izdaju
kad su pisci sa obe, a ne kao ja, sa jednom nogom u grobu...
Nakon zajedničkog dogovora sa izdavačem, Nušić je sam napisao ugovor, čije glavne
tačke prepisujemo sa sačuvanog originala iz rukopisne zbirke Muzeja grada Beograda:
„G. Branislav Nušić predaje g. Geci Konu po spisku celokupno svoje s t o v a r i š t e do
sada izdatih knjiga, pod sledećim uslovima:
Od bruto-cene prodatih primeraka knjige, pripada 60% g. Branislavu Nušiću, a 40% Geci
Konu.
Od iznosa, koji pripada na deo g. Nušića, g. Kon je dužan da do konca meseca decembra
ove godine izmiri mesečno dugovanje g. Nušića kod Vračarske zadruge od 29.000 dinara...
Redovno svake godine od 1932. godine, na dan 15. marta održaće se obračun o prodatim
knjigama, i iznos koji pripada g. Nušiću biće mu isplaćen najdalje do konca marta meseca“.
Pisci sa potpisanim ugovorom za sabrana dela, pogotovo ako su se poput Nušića
približavali kraju životnog puta, obično prestaju sa stvaralačkim radom težeći da ostvareno što
bolje rediguju i ostave potomstvu. Sa Nušićem je sasvim obrnuto: vitalan starac, svagda oran na
šalu i smeh, za svojim radnim stolom neprekidno radi i ispija šoljice kafe, stvarajući svoje
najbolje komedije. „Bavio sam se u visokom društvu (Mister Dolar) - beleži Nušić u jednom
pismu iz tog vremena - pa silazio među buržoaziju (Ujež, Svet, Ožalošćena porodica), silazio
sam u mali svet, palanku (Poslanik, Sumnjivo lice), valja mi sad sići i u selo...“
Književnika Božidara Kovačevića poznati izdavač Geca Kon zamolio je da za dvadesetu
knjigu Nušićevih Sabranih dela napiše pogovor, odnosno studiju o životu i delu velikog
komediografa. „To je prva iscrpnija, sveobuhvatna studija o Nušiću na oko šezdeset strana koju
svi kasniji majstori koriste, pošto je prethodno izgrde“, rekao nam je sa osmehom Kovačević
iznoseći svoja sećanja na našeg komediografa.

„Kad je moja rasprava o Nušiću bila otisnuta u štampariji ja sam je korigovanu, u

šifovima, odneo Nušiću da bi je on pročitao i - cenzurisao. U stvari, i sam Nušić je želeo da moj
rad zajednički pregledamo ne bi li štogod dodali ili izbegli koju grešku u podacima. Posle čitanja
Nušić je bio veoma zadovoljan mojom malom monografijom ali me nagnuvši se i skoro šapatom
zamoli da izostavim poglavlje o njegovom poreklu. „Vrlo dobro ste ovo prikazali, ali se mojoj
ženi neće svideti, a ona je veoma osetljiva...“ - rekao mi je Nušić.
Na osnovu predloga profesora Bogdana Popovića, vajara Đorđa Jovanovića i slikara
Uroša Predića, najzad je Nušić početkom 1933. godine od Srpske kraljevske akademije dobio
obaveštenje da je jednoglasno primljen u red „besmrtnika“. I pored tolike popularnosti, kao i
velikog broja objavljenih dela u skoro svim književnim rodovima, Nušića su takozvani „visoki
intelektualci“ zbog tobožnjih „šala niže vrste“ u njegovim feljtonima odbijali da prime u
Akademiju čak ni u zvanju saradnika ili dopisnog člana. Ali, kada se Nušić toliko proslavio ne
samo u zemlji nego i van njenih granica, uvaženim akademicima nije ništa drugo ostalo nego da
ga odmah izaberu za redovnog člana.
„E, tako nam i treba“, rekao je tom prilikom Slobodan Jovanović. „Da smo u svoje vreme
kad je predlagan, Nušića izabrali za dopisnog člana on ne bi do kraja života kao Marko Car samo
to ostao. A sad smo ga morali izabrati za redovnog člana što se gotovo nikad ne dešava u našoj
Akademiji. Nagnala nas je na to čaršija, jer je Nušić postao suviše slavan...“
Kada se književnik Božidar Kovačević suprotstavio Jovanoviću govoreći mu da je izbor
Nušića za akademiju „glas naroda“ a ne čaršije, ovaj mu je odgovorio: „Jeste, možda ste u pravu,
ali sada će gospodin Nušić sve nas na sednicama Akademije da posmatra ispod oka i da napiše
još jednu urnebesnu komediju. A da vidite, samo nam nedostaje još komedija o akademicima...“
Kada je ovaj razgovor sa Slobodanom Jovanovićem preneo Kovačević Nušiću ovaj se
slatko smejao, a zatim mu poverio svoj plan: „Prvo ću, reče Nušić, da pročitam pristupnu besedu
o Steriji. Po običaju u Francuskoj akademiji drži se beseda o prethodniku u fotelji. A ja ću držati
besedu o svom prethodniku u dramskoj literaturi...“
Na dan 28. decembra 1933. godine Nušić je na svečanoj sednici Akademije pročitao
pristupnu besedu, posvećenu njegovom prethodniku Jovanu Steriji Popoviću. Kada je posle
fascinantne besede predsednik Bogdan Gavrilović proglasio Nušića za redovnog člana Srpske
akademije nauka, cela dvorana prolamala se od srdačnog pljeska starom komediografu. Isto veče
u PEN klubu priređena je svečana večera u čast novog akademika, koji je posle mnogih zdravica,
sa čašom u ruci ustao i održao sjajan govor ismejavši sve svoje dotadanje kritičare.

(Nastaviće se)
 Pragom odjekuju aplauzi
Pisac u Pragu saznao da je njegov zastupnik pokupio svu tantijemu. Igrom slučaja
poklonio sebi veliki buket cveća

Kafana „B. Nušić“

U maju 1933. godine novi akademik Nušić, otputovao je u Prag da vidi svoju „Gospođu
ministarku“ u režiji Zvonimira Rogoza, koja se davala sa velikim uspehom u Stavovskom
divadlu.
„Gospođa ministarka“ je igrana na svim scenama, po celoj Čehoslovačkoj“, piše
Zvonimir Rogoz. „Nikada se nije mogao saznati tačan broj predstava, toliko ih je bilo.
Obavijestio sam o svemu Branislava Nušića. Bilo mu je vrlo žao što nije mogao prisustvovati
premijeri, ali je obećao: kada mu bude moguće doći će u Prag na jednu od repriza. I došao je. Na
stanici je bio dočekan od predstavnika jugoslovenske ambasade i naše kolonije u Pragu, te od
predstavnika praških literarnih i umetničkih krugova. Za celo vrijeme svog boravka u Pragu bio
je gost primatora glavnog grada, te je kod njega i odseo. Primator dr Baksa priredio je također
veliko primanje u čast našeg omiljenog Nušića...
Drugi dan po svom dolasku u Prag posjetio je Nušić upravu Narodnog divadla. Trebalo je
svakako podići i tantijemu jer je već bio dat veliki broj predstava... Kada je Nušić u razgovoru sa
intendantom Narodnog divadla, u njegovoj kancelariji spomenuo tantijeme, konstatovalo se da je
(njegov) zastupnik i nakladnik Rozendorf, pokupio sav novac ne davši Nušiću ni pare. Nušiću je
došlo skoro da padne u nesvjest od zaprepašćenja. Bila je iz toga velika afera, ali je uprava
kazališta cijelu stvar nekako izgladila i račune izravnala...
Slijedećeg dana bila je predstava „Gospođe ministarke“ kojoj je bio prisutan sam autor...
Predstava je tekla kao nikada... Aplauzi su kao i obično tekli jedan za drugim... Ja sam igrao
Ninkovića, a kad sam završio svoju dionicu presvukao sam se i pošao u ložu Nušića... Upitao
sam ga: „No, majstore, kako vam se sviđa?“ U to je publika opet zapljeskala na neki dobar vic.
„Pa, ovaj sviđa mi se. Gledajte vi samo ovu publiku, pa to je divota!“ Za čas se okrenuo k meni i
zapitao me: „A jel’ te...jesam li ovo ja napisao?“ A ja: „Jeste, majstore!“ - „E, veli, onda sam
dobro napisao!“
Po povratku u Beograd komediograf Nušić je štampi dao ovu izjavu:
- „Gospođu ministarku“ igrala je odlično gđa Baldova. Hteo sam da joj se odužim jednim
lepim buketom cveća. Otišao sam u jednu cvećarnicu i sporazumeo se za buket. Trebalo je da
bude lep, veliki, impozantan. Rekao sam u cvećarnici da se buket pošalje meni u pozorište, a
račun meni, takođe u pozorište. Znate, kako je, hteo sam prvo da vidim to cveće... Kad je čin bio
završen, bilo je i mnogo aplauza. Izazivali su i mene. Pojavio sam se, zadovoljan igrom i
publikom. Odjednom, dok sam se klanjao, predali su mi ogroman buket cveća - sa ceduljom.
Neko mi je poslao, a ja, zahvaljujući stiskao sam onu cedulju na srce. Bilo je neprijatno
iznenađenje iza kulisa kada sam tu ljubaznu cedulju otvorio: bio je to račun napisan na moje
ime... Poslao sam sebi buket, a gđa Baldova je ostala bez cveća. Njoj sam lako objasnio
nesporazum, ali publici nisam mogao: šta bi Česi kazali da su videli kako Nušić buket koji je
dobio poklanja junakinji svog komada...
Dosadilo je pod starost Nušiću da stalno menja stanove, da se seli iz jednog kraja
Beograda u drugi. Otkad je početkom novog stoleća došao sa Kosova i ne pamti koliko je sa
porodicom promenio ulica. Seća se, stanovali su najpre u ulici Dva bela goluba (danas: Lole
Ribara), potom su se selili u Skenderbegovu, Strahinjića Bana, Jovanovu, Dobračinu, Zetsku,
Kapetan-Mišinu, Brankovu, Siminu...
Kada je počeo da podiže kuću, Nušić je poveo porodicu na svoje tada od grada dosta
udaljeno imanje u današnjoj Šekspirovoj ulici. Dok su ga svi ukućani iznenađeno gledali Nušić
je rekao:
- Pitam se šta da radimo? Bojim se da nam ovde, bogu iza leđa, niko neće doći?
Prevario se stari komediograf. Kada je njegova kuća sa crvenim krovom i zelenim
kapcima na prozorima bila završena, posetili su ga novinari i postavili pitanje:
- Gospodine Nušiću, da li je tačno da ste ovaj svoj posed krstili Aganluk? Da li je to ime
postalo od vašeg porodičnog nadimka Aga, ili...?
- Ne, Aganluk, pogrešno je to - odmah se ražesti starina Nušić i poče da objašnjava. - Ja
sam dugo tražio ime i osećao potrebu da nekako naročito nazovem ovo svoje imanje. Ali, ovo
nekoliko desetina metara zemljišta ne može se nazvati imanjem; a ono nekoliko čokota, koji mi
daju grožđe za sto, isto tako ne daju mi pravo da ga nazovem vinogradom. Najzad, ni nekoliko
zelenih drveta, koja će me na leto štititi od sunca, ne daju prava ovome zelenome kutku da se
nazove šumom; a priznaćete i sami da se ovaj kućerak ne može nazvati pretencioznim imenom
vila! Morao sam da mu nađem neko ime. Tačno je da mene u porodici i svi moji bliži prijatelji
zovu Aga. Da se nešto označi svojinom, Turci su davali nastavak „luk“; bio bi dakle, „Agaluk“, a
ne „Aganluk“, kako je to objavljeno. Ali i agaluk predstavlja gazdiluk, zato sam odlučio da se
ovo mesto prosto zove „Agana“, što znači Agin dom...

(Nastaviće se)
 Loža do kraja prazna
Premijera komada „Dr“ protekla bez teško obolelog pisca. Novinari samo čekali
potvrdu da je Nušić preminuo

Gita Predić Nušić i Milan Đoković u poseti piscu

Od useljenja u novi dom niko nije bio srećniji od Nušića. Radovao se kao dete i, po
sećanju svoje kćeri, po starom običaju, često pravio nov raspored stvari, premeštao slike i zbirku
svojih karikatura, razmeštao suvenire, ostavljajući na užas gospođe Darinke iza sebe pravi vašar.
„Moj Aga je radio mnogo i stalno“, sećala se svog oca Nušićeva kćer Gita. „Radio je u
mladim godinama noću, docnije i rano ujutru i po celo popodne. Upravo ceo dan mu je bio
ispunjen samo radom, a to je i moralo tako biti, jer, inače, ne bi stigao da ispiše onolike redove,
koliko ih je dao...
Aga je bio veoma skroman čovek u pogledu podobnosti za rad: njemu nije bio potreban
ni naročiti ‘štimung’ za rad, ni naročiti mir, ni odvojena soba, a naročito ne usamljenost... Mogli
smo imati i posetu, koja sedi u istoj sobi i razgovara... mogao je njegov papagaj kreštati ili
pevati, mogla je naša mati tucati šećer u avanu, ništa mu nije smetalo: on je radio... Sećam sa da
je uvek ustajao rano i čim je uzeo slatko i popio svoju prvu kafu, odmah je sedao za sto i radio,
nastavljajući pisanje od sinoć. Pisao je do jedanaest časova, kada je ustajao i otišao da malo
prilegne do ručka. Za vreme pisanja pušio je i pio svoje kafe. (Izvesno vreme pio je do šezdeset
kafa i pušio preko sto cigareta dnevno.)
 Voleo je da za to vreme i ponešto gricne: pre ručka ako se što prži, neki uštipak ili
palačinku, a nikada nije bio naročito spreman za doručak. Ako nema ništa, rado je gricnuo i suv
hleb. Popodne je voleo da jede suve kolače i biskvite. Mogao je u radu, ne obraćajući pažnju da
pojede i po kilogram biskvita, a pored toga stalno je pio kafe i kafe. Posle ručka morao je leći da
se odmori ma i deset minuta...
Nikada nije pravio detaljne koncepte, već se odmah upuštao u pisanje dijaloga,
prepisujući zatim onako napisan čin. I prepisujući ga je dopunjavao i popravljao, ili izostavljao
što mu je izgledalo nepotrebno. Rukopis mu je bio vrlo sitan i prilično nečitak za mnoge. Redovi
su mu uvek išli ukrivo ma koliko hartija bila išpartana. To za njega nije bilo ništa važno...
Nerviralo ga je kada mu mastilo nije sasvim crno...“
Da bi na vreme otplatio dugove za „Aginu“, Nušić je pored redigovanja svojih Sabranih
dela i nebrojenih društvenih zaduženja, s neobičnom vrednoćom stizao svake sezone da
Narodnom pozorištu preda novo delo, koje je uvek imalo velikog uspeha. Tako je nastala
crnohumorna komedija „Ožalošćena porodica“, koja ismeva pohlepu i licemerstvo rodbine u
nepoštednoj borbi za nasledstvo, potom satirični komad UJEŽ (Udruženje jugoslovenskih
emancipovanih žena), gde je ismejao predratne „plave čarape“. Kako kritika ovom komedijom o
rascepu porodice zbog snobovskih iživljavanja „emancipovanih“ žena po nazovihumanim
društvima nije bila zadovoljna, Nušić daje burlesknu komediju „Dr“, koju prvo šalje sarajevskom
pozorištu na prikazivanje.
I pored Nušićevog skepticizma povodom pisanja kritičara koji su ga do tada uvek
neopravdano napadali, uspeh komedije „Dr“ u Sarajevu bio je veliki. A posle njene premijere u
Zagrebu pisca su prvi put prikazivači uvrstili u „red Molijera i Gogolja“.
Pred beogradsku premijeru komedije „Dr“, decembra 1936, Nušić se iznenada teško
razboleo i kada su ga na prepad posetili novinari, sa uzdahom je kazao:
- Ne valja!
- Morate da nam do premijere ozdravite - hrabrili su ga novinari, a Nušić je bezvoljno
odmahnuo rukom više glave i rekao samo umorna glasa:
- Čašu vode...
Kad ga je supruga obgrlila želeći da mu pomogne da ispije prinetu čašu, Nušić ju je
odgurnuo, skoro ljutito rekavši:
- Pusti, mogu ja sam, mogu...
Iz drhtave, koštunjave, starčeve ruke voda se u taj čas prosula na bolesnički jorgan, a
Nušić se obratio tihim glasom svojim mladim „kolegama-novinarima“:
- Znate, vadili su mi krv, pa mi malaksala ova ruka.
U Nušićevom domu toga dana nije prestajao da zvoni telefon iz koga su dopirali zabrinuti
razni glasovi sa uvek istim pitanjem:
- Kako je? Hoće li ozdraviti?...
 Kada mu je dr Feliks ubrzigavao injekciju, u bunilu se oznojeni Nušić obratio brižnoj
kćeri koja je bdela kraj postelje i tiho rekao:
- Gita, draga, tako bih želeo da odemo preko leta u Ohrid i da tamo proživimo u veselju
neko vreme...
- Ozdravićeš, tata, pa ćemo sa društvom tamo otići - tešila ga je kći.
Zatvorio je potom Nušić oči i s uzdahom prošaputao, sećajući se, valjda, mladosti:
- O, moj Ohrid!
Te večeri, na premijeri komedije „Dr“, uoči dizanja zavese, u očekivanju pisca, mnoge su
oči bile upravljene u stalnu Nušićevu ložu broj 7, koja je do kraja predstave ostala prazna.
Dok se Nušić sa visokom temperaturom borio sa životom, lekari su dežurajući kraj
postelje velikog komediografa, odmahivali beznadežno glavom, a novinari beogradskih redakcija
žurno su pisali nekrologe: „Otac je bio u agoniji“, priča Nušićeva kćer Gita Predić, izgledalo je
da će zanavek sklopiti oči baš one večeri kada se davala premijera njegove komedije ‘Dr’. Došli
su upravnik pozorišta i direktor drame, žaleći što će te večeri morati da objave njegovu smrt.
Dogovorili su se sa suprugom o njegovoj sahrani i ko će održati posmrtni govor. U
redakcijama listova bili su već pripremljeni nekrolozi, a novinari su nervozno očekivali potvrdu
vesti da je Nušić preminuo.

(Nastaviće se)
 Pročitao svoj nekrolog
Pisac se čudio ko je sve dao izjavu povodom njegove smrti: Ja i ne želim da ljudi
plaču na mom grobu

Nušićev spomenik na Novom groblju

Završila se i premijera komada “Dr” s velikim uspehom, a Nušić nije umirao. Do u kasne
ponoćne sate telefon je neprekidno prenosio pitanje već nestrpljivih novinara beogradskih
redakcija: “Šta je, je li umro? Čekamo na tu vest da zaključimo list”! U tri sata izjutra javio se
saradnik jednog velikog lista i, čuvši da je Nušić još u životu, tužno je rekao: “Znate li koliko će
nas to koštati”!
Svi su u kući bili presrećni kada je sutradan Nušić otvorio oči i upitao za svoje ljubimce -
papagaje:
- Što ne čujemo onu dvojicu mangupa?
- Znaju da ste bolesni, pa ućutali - odgovorili su ukućani.
Potom, kad je Nušić tražio da vidi i svoje omiljene mačke-angorke, porodici se vratila
vera da će, pisac, ipak, ozdraviti, mada su i lekari već izgubili nadu.
Doznavši da su nekrolozi o njegovoj smrti već bili složeni za štampu, osmehnuvši se,
Nušić reče:
- Ako, red je da jednom i ja novinare nasekiram i da im onemogućim da dođu do
honorara.
Kada se “vratio u život”, Nušić je pozvao svog mladog prijatelja Milana Đokovića,
saradnika “Pravde”, a onda mu postavio ozbiljno pitanje:
- I vi ste, sigurno, spremili nekrologe, a? - i ne čekajući odgovor, Nušić zajedljivo
smeškajući se, dodade: - Napisali lepo, pa vam sad leži slog, he! A mene interesuje šta sve tamo
ima?
- Eto iskreno je odgovorio Đoković, između ostalog, tu su i izjave poznatih ljudi o vašoj
ličnosti, o tome kako vas oni vide.
 - Gle čudio se Nušić pri spomenu imena onih koji su davali izjave povodom njegove
smrti. - A šta li su pisali o meni?
- E, to bi bilo i za vas interesantno da pročitate - jedva je Đoković dočekao da “probije
led” i započne neprijatni razgovor povodom “tajnog naloga” svoje redakcije, pa upita slavnog
komediografa:
- Nego, šta mislite, da li mi to da sada objavimo?
- Pa, objavite - zagrejao se odmah Nušić, i nakon kratkog premišljanja reče: - Iako se o
mrtvima prigodno, to jest samo dobro govori, biće tu i iskrenih reči od pravih prijatelja. Baš bi to
bilo interesantno pročitati, a i vama će podići tiraž.
I tako je Nušić živ dočekao da u listu “Pravda” od 31. decembra 1936. godine, uz kafu,
pročita sa uživanjem i nekrolog o svojoj smrti, gde je, između ostalog, stajalo: “Smrću
Branislava Nušića jugoslovenska književnost izgubila je svog najvećeg komediografa,
jugoslovenska pozornica svog najboljeg inspiratora i najvernijeg saradnika, jugoslovenski glumci
najbogatiji rudnik svojih kreacija, a jugoslovenska publika svog najvedrijeg nasmejivača i
najduhovitijeg ismejivača...”
Kada je ovaj nekrolog izašao iz štampe, mnogi ga nisu shvatili kao šalu i sa svih strana
Nušićevoj kući počeli su da pristižu telegrami saučešća, tako da je morala biti objavljena i
“ispravka”. U broju od 10. januara 1937. godine Nušić je ovako zahvalio piscima nekrologa.
“... Hvala i piscima nekrologa koje je ’Pravda’ objavila. Ti nekrolozi nisu pisani da ih ja
čitam, ali, desilo se tako. A u tome leži draž. Uostalom, ti nekrolozi su mi se toliko svideli da su
mi sad postali omiljena lektira. Gledaću i u budućnosti da tu lektiru ne menjam. Ne znate kakvo
je to uživanje uz kafu i cigarete čitati nekrologe o sebi... Najzad, hvala na telegramima saučešća
koji su stigli posle objavljenih nekrologa...”
I sa smrću Nušić nije propustio priliku da se našali: “Znate, u onoj trodnevnoj ‘agoniji’
(kako se to srpski kaže) ja sam strahovito mnogo govorio i pominjao bezbroj ženskih imena. Kad
sam ozdravio, trebalo je položiti račune. Pitali su me o tim imenima i ja sam rekao da su to sve
imena iz mojih komada. Hvala bogu, napisao sam toliko stvari da sam mogao i pet dana biti u
agoniji i stalno pominjati ženska imena. Ipak, iz jedne takve škakljive situacije nisam mogao da
se izvučem. Nisam imao daha, pa mi je bilo potrebno kiseonika. Moji su naručili nekoliko balona
ovog kupovnog vazduha (šta sam jadnik doživeo, da i vazduh plaćam!) i kad su mi podmetnuli
pod usta onu napravu da srčem kiseonik, meni se učinilo kao da je to telefonska slušalica, pa sam
počeo da vičem: Alo, alo! Servus, mala...!
Po ozdravljenju Nušić je svom prijatelju, knjižaru Rajkoviću, poverio da će napisati
sopstveni posmrtni govor sa karakterističnim početkom:
“U ruke tvoje, Gospode, predajem dušu svoju, a telo - odboru za sahranu!...”
Izražavajući svoje mišljenje da bi se njegova sahrana onda pretvorila u komediju Nušić
iskreno reče prijatelju:
- Pa, Rajkoviću, ja i ne želim da ljudi plaču na mom pogrebu...

Kraj