Nikolaj Berđajev – o kreativnosti, slobodi i slobodnoj

volji
јун 2, 2017

1,832 Pregleda

18 minuta bi trajalo čitanje

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874-1948) bio je izuzetno značajan religijski i politički filozof prve polovine 20. veka.
Društveno angažovani mislilac koji se nije plašio da izrazi javno ono što su mnogi mislili, a nisu smeli da iskažu.

Individualista i autentična ličnost koja nije dopuštala nikome da joj nametne misaone ili bilo koje druge okvire, bilo da je u
pitanju porodični, crkveni, društveni ili politički autoritet.

Spretno je izbegavao dogme i zamke koje su problematična i teskobna društvena previranja nosila, prošavši ipak kroz
čistilište progonstva i izopštavanja iz rodne države da bi se izborio za pravo na slobodu reči. Nije odustajao. Ukazuje na
neophodnost nezavisnosti mišljenja, u smutnim vremenima totalitarnog režima koji je ostavljao malo prostora za slobodu
ljudskog duha, pa i pokreta. Nije bilo uzalud.

Uprkos mnogim nedaćama i otežavajućim okolnostima koje bi mnoge osrednje duhove obeshrabrile i paralizovale, uspevao je
da predaje, piše i stvara, a to je najviše i želeo. O smisaonosti njegove borbe svedoče njegova popularnost, spisateljski
opus, prestiž u domenu filozofske misli i divljenje koji su mu što za života, što posthumno ukazivani.

Nikolaj Berđajev,
By nepoznat – http://www.runivers.ru/philosophy/lib/docs/4713/59199/, Javno vlasništvo,
https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=31295879

Život Nikolaja Berđajeva proteže se i nosi tragove najznačajnijih događaja prve polovine 20. veka u Evropi. Nadahnuće za
svoje filozofske refleksije pronalazio je u promenljivim stanjima ljudske svesti ovog turbulentnog perioda. Filozofsku
karijeru započeo je kao student – marksista, dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru, borio se protiv boljševičke
vlasti i bio progonjen. Osnovne teme kojima se bavio bile
su sloboda, istina, vreme, istorija, Bog, Rusija, nacionalizam, komunizam, svemir.

S obe strane ima plemenito poreklo. Njegov otac, Aleksandar Berđajev, poticao je iz stare ruske vojničke porodice, a majka,
princeza Aleksandra Kudešev, bila je potomak s jedne strane francuskih izbeglica aristokratskog porekla koje su preživele
Revoluciju, a s druge poljskih veleposednika. U svakom slučaju, bila je to kosmopolitska porodica u kojoj su se govorili
francuski, nemački i ruski jezik. Poznavanje različitih jezika dobro mu je došlo tokom mnogih godina progonstva iz rodne
Rusije.

Njegova porodična kuća nalazila se u Kijevu, gde je Berđajev rođen i pohađao osnovnu školu. Nastavljajući porodičnu
tradiciju, upisao je srednju vojnu školu, ali je bio prilično nezainteresovan za tu oblast i nije učestvovao u vojnom životu. Još
od adolescentskih dana otkrio je sklonost ka filozofiji, a ubrzo i odlučio da će ona predstavljati njegov životni poziv.
Uspeo je, međutim, da maturira u vojnoj školi i upiše se na Pravni fakultet Univerziteta u Kijevu. Tamo se uključuje u
nelegalne marksističke tokove, zbog čega biva osuđen na progon u gradić na severu Rusije, čime se završava i njegovo
formalno obrazovanje na ovom univerzitetu.

Marksisti ga nikad nisu prihvatili bez rezerve, zbog njegovih individualističkih stavova
i na kraju se konačno odvaja od njih
Zahvaljujući porodičnim vezama, taj period progonstva bio je značajno skraćen, te se posle nekoliko godina vraća u
Kijev. Kasnije je upisao filozofiju, ali zbog svega što ga je pratilo nikad nije uspeo da diplomira. Marksisti ga nikad nisu
prihvatili bez rezerve, zbog njegovih individualističkih stavova i na kraju se konačno odvaja od njih.

U Sankt Petersburg preseljava se 1904. godine, ženi se i aktivno učestvuje u životu intelektualne elite. Stupa u kontakt sa
vrsnim umetnicima, piscima i uglednim religijskim ličnostima Rusije tog perioda, u praskozorje Prvog svetskog rata.
Sa Mihaelom Bulgakovim pokreće nekoliko književnih časopisa.

Mada Berđajev nije odrastao u naročito pobožnoj porodici, otkrio je da mu je pobožnost veoma bliska, ali na njegov sopstveni,
a ne crkveno propisani način. Preselivši se u Moskvu, priključuje se intelektualnom moskovskom, tzv. Religijsko-filozofskom
društvu osnovanom u čast čuvenog teologa i religijskog mislioca, Vladimira Solovjeva.

Postaje šef Katedre za filozofiju na Univerzitetu u Moskvi.

Članci Nikolaja Berđajeva iz oblasti filozofije i religije privukli su pažnju javnosti i postepeno stiče popularnost kao
religijski filozof. Nije uspeo, međutim, ni da se prilagodi Ruskoj pravoslavnoj crkvi više nego što je uspeo da se asimiluje u
tokove marksizma.

Jedan njegov spis, „Gašenje duha“ (Quenchers of the Spirit, 1913), predstavlja kritičnu tačku mimoilaženja sa pravoslavnom
dogmom. Tu na kritički način predstavlja samu instituciju crkve. Ovaj članak bio je povod za njegovo ponovno hapšenje, ovog
puta zbog blasfemije, uvrede automatski kažnjive doživotnim progonstvom u Sibir.

Berđajev je bio suštinski, a ne dogmatsko-ritualni hrišćanin

Naime, u ovom spisu Berđajev sarkastično tvrdi da je jeretičke monahe Sveti sinod preobratio u tzv. pravu veru putem
bajoneta i kaže da nasilničko ponašanje Crkve predstavlja suštinu njenog pada, tvrdeći da je najniži, životinjski, materijalistički
život Crkvi mnogo bitniji od onog duhovnog za koji se navodno zalaže.

Berđajev hrabro tvrdi da Sveti sinod nije prava crkva niti merodavan predstavnik Isusa Hrista. Kaže da ona smrdi kao leš i
truje duhovni život ruskog naroda. Bile su ovo krupne i izazovne reči, a upravo je sam početak Prvog svetskog rata predupredio
njegovu sudbinu doživotnog progonstva u Sibir. Berđajev je bio suštinski, a ne dogmatsko-ritualni hrišćanin, a poznata je
činjenica da je hrišćanska crkva oduvek sumnjičavo posmatrala i kažnjavala hrišćane čija vera se iskazuje van autoriteta crkve,
na primer jezikom nesputanog mislilaštva, misticizma ili čak poezije.

Iznenađuje da je Berđajev bio u stanju da piše, predaje i objavljuje pet godina nakon Oktobarske revolucije iz 1917, posle koje
se značajno zamerio boljševičkoj vlasti nazvavši je totalitarnom. Jednom je zadržan na ispitivanju kod ozloglašenog poglavara
boljševičkih revolucionara i osnivača Sovjetske tajne policije, Feliksa Žeržinskog – Čeke.

Ovaj istorijski susret opisao je Aleksandar Solženjicin u svom poznatom delu iz 1973, Arhipelag Gulag, predstavljajući
Berđajeva kao nepokolebljivog nezavisnog mislioca koji se nije klanjao nikakvom lažnom i nametnutom autoritetu. Mada
je bio oslobođen, boljševici su postepeno shvatili da Berđajev ne može da se uklopi u njihovu ideologiju, pruživši mu pravo na
izbor – između pogubljenja i progonstva.

Odabrao je, mada nevoljno, progonstvo u Berlin. Nikad više nije se vratio u Rusiju.

Poslednje 24 godine svog života proveo je u progonstvu: prve dve godine u Berlinu, a nakon toga u Parizu, gde je bio počasni
predavač na Univerzitetu Sorbona i ponovo pokrenuo časopis u saradnji sa Bulgakovim.

Upravo u tom periodu objavljena su njegova najznačajnija filozofska dela, uključujući Značenje kreativnog čina(1915). U
Berlinu je bio predavač na novoosnovanom Ruskom naučnom institutu i bio osnivač Religijsko-filozofske akademije.

Družio se sa mnogim uglednim intelektualcima kontinentalne Evrope. Uprkos svom otvorenom iskazivanju netrpeljivosti
prema nacističkom režimu, odlučuje da ostane u Parizu pod nemačkom okupacijom. Iznenađuje da mu Nemci nisu ni na koji
način naudili.

Neki tvrde da je za to mogao da zahvali tajnom obožavaocu iz visokih krugova nemačke vlade. On sam je verovao da je
preživeo zahvaljujući urođenom poštovanju Nemaca prema filozofiji, koje čak ni nacistička ideologija nije mogla da
iskoreni. Posle rata bio je poznat kao profetska figura u filozofiji, mada je komunistička vlast u Rusiji zabranjivala njegova
dela. Takva sudbina njegovih spisa u njegovoj rodnoj Rusiji bila je izvor velikog razočarenja i tuge za njega. U 74. godini
preminuo je iznenada, dok je pisao za svojim stolom, u predgrađu Pariza.

Filozofija
Opisati ukratko život Nikolaja Berđajeva daleko je jednostavnije nego opisati njegovu filozofiju. Razlog je to što on nikad nije
ozbiljno pokušao da na sistematski način izloži svoje ideje, niti je čak visoko vrednovao takav način izlaganja.

Bio je intuitivni mislilac par excellence.

Više puta je izjavljivao da piše više intuitivno nego diskurzivno. Prema svedočanstvu Donalda Lorija, njegovog najpoznatijeg
biografa koji ga je lično poznavao, Berđajev je pisao izuzetno nadahnuto, hitro i retko je redigovao svoje rukopise, osim kada
bi ih prepisivao radi bolje čitljivosti.

U nekim kasnijim spisima, poput Istine i otkrovenja (posthumno objavljenom, 1953), težio je sistematskom izrazu, ali nikad
nije bio u stanju da piše na taj način. Tako su određene nedoslednosti česta i neizbežna pojava u njegovom opusu. Kao što sam
tvrdi u uvodu knjige Početak i kraj (1947):

„Ne radi se toliko o tome da stignem do istine, koliko o tome da uvek polazim od istine“.

Njegova izjava predstavlja izraz dubine njegovih ideja i originalnosti njegove misli, pre nego iz težnje ka konstrukciji i
izgradnji doslednog filozofskog sistema.

Uprkos nedostatku osmišljenog filozofskog sistema, u filozofiji Nikolaja Berđajeva postoje određene konstante. Mnogi ga
nazivaju hrišćanskim egzistencijalistom.

Više od svega, verovao je u realnost i značaj duha, koji je smatrao osnovnom jedinicom egzistencije. Njegova prva značajna
knjiga, Značenje kreativnog čina (1916, 1955), gde je najavljen veći deo njegovog kasnijeg razvoja, počinje tvrdnjom da se
ljudski duh nalazi u zatvoreništvu.

Pod zatvoreništvom ili zatvorom on podrazumeva ovaj svet, zadati svet materijalne nužnosti. Na taj način uspostavlja
dualistički način razmišljanja. Berđajevljev dualizam se ne odnosi toliko na razliku između duha i materije, koliko na
razliku između dobra i zla, što ga još više udaljava od tokova moderne filozofije.

Materija je, po njegovom uverenju, degradirani, poniženi duh i on je smešta u kategoriju zla.

Duh je uvek primarno biće koje mora biti visoko vrednovano, razvijano i kome treba omogućiti pun opseg kreativnih
mogućnosti. Prvenstvo duha logički i prirodno vodi ka drugim slojevima njegove filozofije. Subjektivni svet je ono što
prevashodno zanima Berđajeva.
U knjizi Samoća i društvo (1934) nedvosmisleno iskazuje da je važno pre svega shvatiti da je objektivni svet degradirani i
opčinjeni svet fenomena, pre nego prava egzistencija, koja je uvek subjektivna. Ovde ćemo se malo pozabaviti problemom
subjektivnosti odnosno objektivnosti, koji, čini se, predstavlja nezaobilazni deo svake filozofske rasprave.

Berđajev je čist subjektivist.

On veruje da filozofija ne može da bude išta drugo do lična i subjektivna, čak i kada svesno teži tome da bude objektivna.
Svaka istinska filozofija nosi pečat ličnosti svog autora ili tvorca.

Antropomorfizam Nikolaja Berđajeva

Antropomorfizam je osnova pogleda na svet Nikolaja Berđajeva. On veruje da je nemoguće odvojiti osobu od njenih uverenja i
saznanja; oni ne postoje zasebno. Ovakav pristup predstavlja tačku razmimoilaženja sa Dekartovim viđenjem racija ili čiste
ideje, koja se ispituje po sebi, bez uzimanja u obzir osobe koja je zapravo nosilac te ideje.

Takođe, ovakvo gledište predstavlja suprotnost pojmu čistog subjekta predstavljenom putem Kantove transcendentalne
svesti, kao i Hegelovom pojmu univerzalnog duha.

Razlog za odstupanje od navedenih filozofskih uverenja je verovatno nedostatak ljudskog elementa u njima.

Berđajev kaže da su u pitanju depersonalizovane filozofije koje pomeraju svoj fokus sa čoveka kao saznajnog subjekta i
predstavljaju znanje kao zaseban entitet. S druge strane, Berđajev primećuje da čak i filozofi koji pretenduju na potpunu
objektivnost i dalje ostavljaju jak trag svojih ličnosti u svojim filozofskim viđenjima.

Zbog toga Berđajev sebe naziva personalistom, pre nego individualistom.

Ličnost je ono što Berđajev smatra glavnim subjektom filozofskih rasprava, koju definiše kao sliku živog i integralnog
čoveka koji razmišlja u okolnostima svoje lične i ljudske filozofije, od koje je neodvojiv. Zbog toga Berđajev sebe
naziva personalistom, pre nego individualistom, jer bi odlika individualizma mogao da bude egocentrizam.

U svom istraživanju objektivnosti i subjektivnosti on stavlja glavni naglasak na proces objektivizacije.

Prema njegovom gledištu, svo znanje je subjektivno u svojoj osnovi, a može biti podstaknuto ili izmenjeno nekim spoljašnjim
događajima ili iskustvom. Samo saznanje, međutim, dolazi iznutra.

Pre nego što ga čovek razume ili naknadno osmisli, ono mora predstavljati deo unutrašnjeg života. Tada
nastaje objektivizacija – proces u kojem subjekat postaje objekat.

Čini se logičnom diferencijacija između tri različite vrste objektivizacije: racionalna, moralna i estetičkaobjektivizacija.

Racionalna objektivizacija nastaje kada osoba uspeva da posmatra sebe sa spoljašnje tačke gledišta. To je proces u kojem
osoba vidi sebe kao objekat, pre nego kao saznajni subjekat.

Moralna objektivizacija nastaje kada druge ljude posmatramo kao objekte, na primer kada redukujemo ljude na imenioce kao
što su prosečan građanin, ljudski kapital, radna snaga ili čak stanovništvo (populacija).

Estetička objektivizacija vezana je za kreativnost. Najbolja ilustracija estetičke objektivizacije je umetničko stvaralaštvo ili
ostvarenje kreativnog potencijala, odnosno prevođenje kreativne ideje u kreativni proizvod.

Pojam slobode i slobodne volje

Središte filozofije Nikolaja Berđajeva, a za šta je njegov život bio najbolja ilustracija, ipak predstavlja pojam slobode, koja je
usko povezana sa još jednim pojmovnim kamenom-temeljcem njegove filozofije, kreativnošću. Sloboda je sine qua
non kreativne energije neophodne za samoizražavanje.

U posthumno objavljenoj knjizi Oblast duha i oblast Cezara (1949) tvrdi da sloboda pretpostavlja postojanje duhovnog
elementa u čoveku, koji nije određen ni prirodom niti društvom.

Sloboda je duhovni element u čoveku.

Ukoliko je čovek u potpunosti determinisan prirodom ili društvom, nema slobode. Berđajev se tu prilično udaljava od
objektivnog ili obestrašćenog, tzv. naučnog pogleda na svet.

Sloboda je u toj meri bitna tema za filozofiju Nikolaja Berđajeva, da ga često nazivaju filozofom slobode, a nekad čak,
paradoksalno, i zarobljenikom slobode. Uvek se borio za nezavisnost, koja za njega predstavlja nezavisnost duha i misli. Čitav
život posvetio je stvaranju i usavršavanju filozofije slobode. Njegova osnovna ideja je da sloboda prethodi egzistenciji.
On postavlja koncept slobode na najviši metafizički nivo. Berđajevljeva sloboda usko je povezana s njegovim viđenjem
religije. On tvrdi da je Bog prisutan jedino u slobodi i da deluje jedino kroz slobodu.

Slično stanovište nalazimo i kod Dostojevskog, u epizodi o Velikom inkvizitoru u romanu Braća Karamazovi. Berđajev,
međutim, uspostavlja jasnu distinkciju između sopstvenog koncepta slobode i tradicionalne filozofske i teološke ideje slobodne
volje. Njegova sloboda ima mnogo opštije značenje.

Sloboda je nezavisnost definisanja samog sebe iznutra, kao i stvaralačka sila, a ne spolja nametnut izbor između dobra i
zla. Sloboda je sopstveno stvaranje dobra i zla. Sama situacija izbora između dobra i zla uzrokuje osećanje pritiska,
neodlučnosti, čak i odsustva slobode. Oslobođenje dolazi jednom kada je izbor napravljen i kada se krene tim kreativnim
putem. Berđajev, dakle, govori o nečemu što je veće od puke slobode izbora.

Još jedan bitan pojam njegove filozofije je već pomenuta kreativnost. Kreativnost je pokušaj da se dosegne nešto više od
svakodnevne materijalne stvarnosti, da se prevaziđu ograničenja i okviri materijalnog sveta nametnutog čoveku. Za Berđajeva
kreativnost predstavlja stvaranje nečeg sasvim novog, što do tad nije postojalo.

Kreativnost je način izražavanja slobode, na koji ćemo materijalni svet oduhoviti u nama samima. Berđajev je bio opsednut
slobodom i zbog toga je bio veliki individualista ili personalista, kako naziva samog sebe. Sloboda nije puki individualizam, jer
to bi predstavljalo sujeverje ili moglo da vodi ka zamci egoizma. Sloboda je obuhvatnija od ideje individualizma. Ona nije
okretanje unutra i izolacija, već okretanje ka spolja i stvaralaštvo putem kojeg će svako od nas otkriti svemir u sebi.

Berđajev ne kaže da je pojedinac značajniji od svemira, već da je pojedinac sam svemir.

Kao i viđenje slobode, viđenje kreativnosti Nikolaja Berđajeva proističe iz njegovih religijskih uverenja. Bog je stvorio čoveka
prema svom obličju i Bog je tvorac. Stoga, svrha čoveka je da stvara. Priroda stvaralaštva nije ništa drugo do stvaranje nečeg
novog, što nikad pre toga nije postojalo.

Ono predstavlja stvaranje iz ničega, kao što je Bog stvorio svet iz praznine. To zvuči paradoksalno na prvi pogled, jer sve
kreativne umetnosti uvek koriste kao repro-materijal poznate elemente stvarnosti, koje posle preoblikuju i menjaju. Sam
stvaralački čin zahteva materiju i ne postoji bez materijalne zadatosti.

Ne može da se pojavi ni iz čega, iz vakuuma. Ali kreativni čin ne može u potpunosti da bude određen zadatom materijalnošću.
Tada ne bi bio kreativan. Ta novina predstavlja suštinu kreativnosti, a ona nije određena spoljašnjim svetom. To je
element slobode koji se ispoljava u svakom pravom stvaralačkom činu. U njoj leži misterija kreativnosti – stvaranja nečega
iz ničega.

On razlikuje dva osnovna dela kreativnosti: kreativnu ideju (što nas svakako podseća na Platonov idealizam) i njenu materijalnu
realizaciju.

Ideja istine u okviru slobode

Berđajev se nadahnuto bavio i idejom istine u okviru slobode. On radikalno odbacuje ideju da se istina nameće kao objekat ili
realnost. Prihvata jedino istinu koja se može saznati kroz slobodu. Sloboda i istina uvek su međusobno prožete. U tom smislu
smatra da postoje dve vrste slobode: sloboda da se sazna istina i oslobađajuće dejstvo istine. Istina kroz slobodu znači da ona
nije prihvaćena kao nešto što postoji nezavisno od našeg uma, našeg ja. Sloboda i istina su deo našeg uma.

Berđajev se borio protiv ortodoksije, bilo političke, bilo religijske ili bilo koje druge. Ortodoksiju vidi kao autoritet
organizovanog društva nad slobodnim pojedincem. Ideja slobode bila je glavni razlog zbog kojeg se Berđajev odvojio od
marksista i suprotstavio komunistima, kao i crkvenom autoritetu. On je shvatio da postoje određene tendencije ka
omalovažavanju slobode među revolucionarnom inteligencijom. Berđajev shvata da se socijalizam može razvijati u različitim
oblicima i da može da iznedri slobodu, oslobođenje, ali i totalitarni sistem, što se i desilo.

U svakom delu svog života Berđajev je, međutim, osećao nedostatak slobode u društvu čiji je deo bio. Osetio ga je u
aristokratskom društvu svoje mladosti, u svetu revolucionara, u svetu crkve i u svetu ruskih emigranata posle Revolucije. Sve
ove socijalne grupacije, kojima je Berđajev pripadao u određenim periodima, bile su spremne da odbace individualnu slobodu,
u ime svojih uverenja.

Tako Berđajev kaže:

Svako društveno uređenje prošlosti ili savremenog trenutka je u suštini neprijateljsko prema slobodi i teži da odbaci čovekovu
individualnost. Ovo demokratsko doba je doba banalne buržoazije i čini mi se da neće stvoriti jake ličnosti.

Smatrao je sebe hrišćaninom, što je identitet koji je prihvatio u potpunosti tek kad je sasvim sazreo. Njegova pripadnost
hrišćanstvu bila je mnogo šira i odvajala se od pripadnosti instituciji crkve.
Rekao je ipak da više voli Rusku pravoslavnu crkvu od drugih najvažnijih hrišćanskih denominacija, jer je osećao da je njeno
učenje najbliže svetim spisima i da ona ipak pruža veći prostor za interpretaciju sopstvenih pogleda na slobodu i kreativnost u
okviru religijske doktrine.

Ipak, veoma sumnjičavo je posmatrao establišment pravoslavnog sveštenstva. Često ga smatraju hrišćanskim
egzistencijalistom i mističkim filozofom. Nikad nije izbegavao etiketu mistika, jer je osećao da je misticizam sveta ono što je
najbliže razumevanju uloge duha.

Mnogi filozofi koje je citirao bili su mistici, kao što su Majster Ekhart, Angelus Silezijus i naročito Jakob Boem. Uticaj
Dostojevskog na njegovu misao bio je ogroman, naročito u viđenju slobode. Berđajev nije bio naivni intuitivni mislilac. On
poseduje ogroman fond filozofskog znanja i pripremljenosti, u kombinaciji sa dubinom njegove misli koja podržava njegovo
viđenje egzistencije. U njegovim stavovima nema dogme.