a.

J-a: "For ann--- -

НАУКА О ЈЕЗИКУ И ЊЕЗИН ЗАДАТАК

са прегледом главних резултата Филологије

и науке о језику у нас.

(По Рлзличним писцимл)

ОД

Ј () В. А. Н. А. Б. () III К. () В И ТЕ, А.

(Говорио на светковини у великој, школи 14. јануара 1871.)

—--o---

Мени је данас допала част да многопоштовани збор

могу поздравити са овога места. Обичај је да се после
свршенога свештеничког чина рече нешто, које би од
говарало светковини овога дана. Мени филологу које би
поље човечијег знања било ближе, него поље језика
(лsудскога говора)? Допустите ми дакле да изнесем на
среду неколико момената из развитка науке о језику, да
из близа осветлим задатке који се тој науци задају, и да
у кратко прегледам резултате филологије и науке о је
зику у нас.“
" Као увод у науку о језику могу служити ова дела:
W. v. Humbo 1 dn., Ober die Verschiedenheit des menschli
chen Sрrachbaues und ihren Einfluss auf die geistige Entwi
ckelung des Menschengeschlechtes. 4. Берлин 1836. Испореди
с тим: H. Steinth a1, Die Sрrachwissenschaft W. v. Hum
boldt's und die Hegelshe Philosophie. Берлин 1848.
A. Schleicher, Zur vergleichenden Sрrachengeschichte.
Бон 1848. — Die Sрrachen Europas in systematischer Diber
sicht. Бон 1850.
 BAYBA 0 JEBHliY l/l }LIBER SAAATAB.

Hayua 0 jesn'ay moja meAa jesul: uao Heny BeJmEy ue

Jumy, imo jeAan oprannsam, zum EOjH snje jeanaa CByAa
n y cßaao Aoôa , nocraaa je reit y nosnje sperre, E0116 je
Aauo , Aa ,ąoci'ojuo ynaam mnßor qnrannx napoAa y uyuom
suaqemy aeroßy. Crapu cBeT, Koju y yueTHocTn n Hayųu

H. Steinthal, Die Classification der Sprachen dargestellt

als die Entwickelung der Sprachidee. Bepauu 1850. —-- Cha
rakteristik der hauptsächlichsten Typen des Sprachbaues. ‚Zlpyro
“Mame Macmnaauuje jëafmã. 1860. .
K. W. L. Heyse, System der Sprachwissenschaft. Nach
dessen Tode herausgegeben von H. Steinthal. Bepann 1856.
A. Schleicher, Zur Morphologie der Sprache. Ilc'rpo
rpaA 1856. _
Max Müller, Lectures ou the science of language, deli
vered at the Royal Institution of Great Britain. Jlonaou 1861.
— ne'ro uperaeaauo uezlałbe 1866. —- Second series. JloHÅou
1864. —- Vorlesungen über die Wissenschaft der Sprache. Für
das deutsche Publikum bearbeitet von C. Böttger. Jlnnncaa.
1863. -— ‚ZLpyro uaaarse 1866. — II. Serie von 12 Vorlesun
gen. 1866.
W. D. Whitney, Language and the study of language;
a course of lectures on the princ'rples of linguistic science.
Jloruon 1867.
A. Boltz, Die Sprache und ihr Leben. Populäre Briefe
über Sprachwissenschaft. Oceuöax un M. 1868.
Th. Benfey, Geschichte der Sprachwissenschaft und ori—
entalischen Philologie in Deutschland seit dem Anfange des
19. Jahrhunderts, mit einem Rückblick auf die früheren Zei
ten. Mm-lxeu 1869.
Hcuop. jour A. F. Pott, Die wissenschaftliche Gliederung
der Sprachwissenschaft. Eine Skizze. Jahrbü'cher der freien
deutschen Akademie, herausgegeben von K. Nauwerck und L.
Noack. Qpauaoypr na M. 1849. I.
Crapnjc Aeao y raöanuana: Adr. Balbi, Atlas ethno
graphique du globe, ou classification‘des peuples anciens et
modernes d‘ après leurs langues, précédé d‘ un discours etc.
Ha ueaon raöarty, Ilapna 1826.
Bnöunjorpawnjcaa Kßfll‘a: J. S. Vater, Litteratur der
Grammatiken, Lexika und Wörtersammlungen aller Sprachen
der Erde. Zweite Ausgabe von B. Jülg. Bepauu 1847.
 нлукu o Jвику и њивин злдтлк, 191

има да покаже дела, која ће увек бити угледна, не беше

познавао науке о језику, јеф у опште није разумевао
живота читавих народа. Стари свет зна само за разлику
између свога рода и варвара. Грчки песници зову све
друге народе без разлике варварима. Како маловажно
говоре Иродот, Есхило о Персима, о племену које је
с Грцима тако сродно. Грцима се чињаше да је персијски
језик птичије цвркутање. Тако је исто и код Римљана.
Индијанац зове све туђинце млечха"c. Иранац дева
јасна с. Јеврејин гојим. Сви ти изрази сведоче, како
су стари свој народ замишљали затворен и независан
од других, и како мало развијен беше у њих смисао за
све, што је изван њихова народа. Најмање се пазило на
оно, што је значајно у народа, на језик и обичаје.
Не знамо ни о једноме старом писцу да је учио какав
туђ језик или да га је научно сматрао. Како бисмо са
свим друкчије народописно могли прегледати стари свет,
да имамо таких бележака! На пр. већ би се одавно знало
какав народ беху Етрусци (у средњој Италији пре Рим
љана), да су нам Римљани оставили само онолико етру
ских врста, колико картагински роб, у Плаутовом „Пе
нулу“, говори пунски (или картагински). Најбољи описи
народа у старих писаца, као Иродотови и други, са свим
су спољашњи; највише их занимају државне уредбе; то
још најбоље разумеју." Главна сметња да човештво
схвате као неку целину беше ропство.
Хришћанство, које проповедаше науку о једна
кости свију људи, беше ропство у начелу сломило.
" О грчким и римским заслугама за науку о језику испор. Н.
Steinthal, Geschichte der Sрrachwissenschaft bei den Grie
chen und Römern mit besonderer Ricksicht auf die Logik.
Берлин 1863.
 192 НАУКА О ЈЕЗИКУ И ЊЕЗИН ЗАДАТАК.

Али је требало дуге борбе, да се обори и оно лажно

мудровање, које шћаше установу ропства да подупре
библијом (позивајући се на клетву Нојеву). У Америци
је укинуто ропство тек пре неколико година!
Хришћанство се није обраћало ученим људима (књи
жевницима), него простоме народу (сиромашнима духом).
И не нашавши на својој постојбини (међу Јеврејима)
примљивог земљишта, отиде међу народе. Оно се сели из
земље, као и будизам, те постаје општом вером. За то
је хришћанству језик важан, као средство за саобраћај
и учење. Међу даровима светога духа налазимо и дар
говорити туђим језицима.
Са оснивањем хришћанске цркве посташе особито
важни ови језици: грчки, латински и јеврејски, као је
зици светих писама и учитеља. Велики црквени учитељи
знали су обично сва та три језика.
Ново време раширило је обзорје. Што су нађени
морски велики путови, трговачке вожње под управом
Варт. Дијаса (1486), Баска де Гама (1498) и др., и
што је нађена Америка тим је јако покренуто да се раз
вије саобраћај међу народима. — После реформације
тражи западна црква, да мисијама по даљним деловима
света надокнади оно, што реформацијом у Европи беше
изгубила. Настају мисије по Америци, по Индији. По
слови учених попова упознају нас с Хином, Јапаном, са
староседеоцима Америчким. У Италији, Шпањолској,
Португалској и Холандској јављају се послови о језику,
од учених попова и световних људи, који су за своје време
веома знатни. Изучавање јеврејскога језика и осталих
симовских започе најпре у служби богословије. На по
слетку које мисионарска радња, а које што се све више
 нлукм о ЈЕзику и њЕзин злдлTAK. 193

утврђивала енглеска влада у Индији, беше повод да

се граматички обрађују живи индијски језици, па и
стари, докле најпосле Енглез Колбрук не донесе 1816
у Европу богат зборник санскритских рукописа, језика
обилатог, гипког, многостручног и добро уређенога
склопа. Али и ако много врснога би учињено на пољу
језика, ишак те тежње не беху особита наука. Оне не
имаху још никаква метода.“ Њега је добило изучавање
језика тек Бопом. Он и други учени људи, као В. Хум
болт, Грим, Пот, подигоше истраживање језика на на
уку. Вршак Бопова наласка беше разглоб глагол
скога организма у индо-европским језицима. “Тим
беху покренути сви остали наласци. —
Различне правце оних, који се баве језиком, можемо
у опште овако означити: просто знање језика, наука о
језику, филологија.
Знати говорити којим језиком у главноме је прак
тична ствар. Човек обично учи један језик, више њих
или многе језике, да га могу разумети они људи, који
тим језицима говоре, дакле да може говорити њиховим
језиком а и разумети какво књижевно дело. Али ма ко
лико језика да неко зна говорити, да је њима вичан, он
опет за то није још језичар ни филолог. Друго је какав
језик практично разумевати и служити се њим, а друго
је начинити га предметом за научно истраживање. Оно
* Све што је урађено до почетка овога века, разложено је у
делу : Mit h r i da te s oder allgemeine Sprachenkunde, mit
dem Vater Unser als. Sprachprobe in beinahe 500 Sprachen
und Mundarten, von J. Chr. A de lung, 4 књиге (2. до 4.
наставио је Ј. С. Фатер). Берлин 1806 до 17.
* Fr. Bopp, Diber das Conjugationssystem der Sanskrisprache
in Vergleichung mit jenem der griechischen, lateinischen,
persischen und germanischen Sрrache. Франкфурт на М. 1816.
Гллcник ХХIX. 18
194 нмукл o ЈЕзику и њRзин злдатлк.

је прво уметност, вичност, вештина, механична течност,

али није наука. Многи су у томе вешти без великог
труда, живећи од малена у областима са помешаним
народностима.
Као што је практично знање језика само вештина,
тако се она друга два правца, који воде к језику, по
дижу на ступањ научни. Овде се јављају два различна
гледишта, с којих се језик може схватити. То јест онај
део науке, коме је језик предмет али који сматра језик
више као средство, да би њиме дошао до садржаја, ушао
у књижевност каквога народа, те схватио сав духовни и
просветни му живот, па ишао ћа до појединости њего
вих, тај део науке зовемо филологијом. А ону страну
научнога истраживања, која језик сматра као језик, коју
језик занима само као говор, не питајући има ли на томе
језику какве књижевности, да ли народ који њим говори
има места у историји светској или не, ту страну зовемо
науком о језику у опште, о човечијем говору, или пола
латински пола грчки лингвистиком, место чега Шлај
хер у најновије доба предлагаше чисто грчку реч „гло
тика.““ Филологија се бави целим духовним и
просветним животом каквога народа, или више њих,
наука о језику само језиком као говором. Филоло
гије може бити само онде, где има духовнога и просвет
нога живота, за науку је о језику то споредна ствар,
она има посла с језиком гледајући граматику и речник.
А што језичарство служи за познавање књижевности,

" Шлајхер у: Kuhn und Schleicher, Beiträge zur ver

gleichenden Sрrachforschung auf den Gebiete der arischem,
celtischen und slawischen Sрrachen. Берлин 1861. Књ. II.
стр. 127 до 128.
 НАУКА О ЈЕЗику и њRзин зАдАТАк. 195

ако какве има, то је код њега у другом реду, прем да

се тим, наравно, јако унапређује; јер само из књижев
них дела каквога језика може се потпуно извести његова
битност; само се код обилних споменика у различним
правцима духа, може језик испитати с више страна, а
особито кад су споменици из различних времена, онда
се може показати и развитак језика. Али опет за истра
живање језика могу бити врло занимљиви народи без
икакве књижевности и у историји са свим незнатни ; њи
хови језици могу дати истражиоцу читав низ врло знат
них појава. За то се говори о филологији класичној, о
санскритској, хинеској, симовској, германској, словен
ској, романској филологији и т. д. а не може бити го
вора о филологији у Ескима или бстрвљана јужнога
мора, и ако су језици тих народа за језичара врло за
нимљиви.“

Али при изучавању језика не може се лако ограни

чити само на један језик; резултати биће обилнији, ис
траживање плодније, што се више језика уведу у круг
истраживања, што се више језика један о други мере,
један с другим пореде; с тога се ова наука и зове: по
ређена наука о језику, поређено изучавање је
зика, поређење језикâ, поређена граматика,
историјско поређење језика. И ова је наука од но
вог и најновијег времена. Онај правац, који назвасмо
филологијом, давнашњи је, он је за се изабрао већ

' Schleicher, Sprachen Europas, стр. 1 до 5. — Die deu

tsche Sрrachе. Стутгарт 1860, стр. 117 до 122. — Против
ове теорије од чести је управљено делце: Н. Steinthal,
Philologie, Geschichte und Psychologie in ihren gegenseitigen
Beziehungen. Друго издање у Берлину 1864. — Испор. и G.
Curtius, Philologie undТSрrachwissenschaft. Липиска 1862.
us“
196 наукл о ЈЕзику и њЕЗин злдитлк.

одавно оба класична језика (т. ј. грчки и латински), као

поље за своју најширу радњу, па је са знањем тих је
зика скопчао истраживање свега духовног, народног
живота у Грка и Римљана. Али како је велико поље за
рад отворено још овде човечијем духу! Па онда и други
су народи достојни да на тај начин постану предмет ве
ћег истраживања, но до јако: то је од чести и запо
чето, па у томе и доста знатног учињено.
Да филологија и наука о језику узајмице једна другу
допуњавају, разуме се само по себи. Филолог не може
бити без лингвистике, ако хоће да су му истраживања
од успеха, он употребљава материју лингвистичну, а с
друге стране опет језичар користоваће се резултатима,
које је онај други правац задобио. Један правац од дру
гога не може се нигда са свим раздвојити. Али кад се
подједнако удруже и заједно напоредо иду, онда мора
изаћи јединствени последак, као што нам показују гени
јална истраживања Бекова на пољу класичнога старог
света, ненадмашени послови браће Гримова на пољу гер
манском, Шафарикови и Миклошићеви темељни радови
на словенском, Ренуарови и Дицови на романском пољу.
Филологијски правац у главноме је огранак исто
ријски. А наука о језику, по методу, личи оче
видно на природне науке. Као што јестаственик при
подели узима за основу неке истакнуте знаке, тако и
језичар поређеним методом ваља да пронађе шта је
слично шта ли различно у језику. Обојица при не
познатоме траже значајна обележја, па ако се ова поду
дарају с онима каквог познатог рода, онда се оно непо
знато придодаје познатоме роду. Гледајући на то јасно
се разликују два правца, т. ј. наука о језику или обра
 НАУКА О ЈЕЗИКУ И ЊЕЗИН ЗАДАТАК. 197

ђује научно поједине стране језика, или разгледа

организме многих језикâ као цело, као множину особе
них језика. На првоме путу сматра се језик по физи
ологијским разликама, т. ј. по пословима оних ор
гана у човечијем телу, којима се језик изводи; то води
граматици, у којој се истражују закони о гласовима,
творењу речи, облицима или променама речи, и рече
ницама каквога језика. На другом путу гледа се на пле
менско сродство; то води да се пронађе који су језици
међу собом род, па да се уврсте у природну систему,
речју к народопису по језику.“
Јестaственичка страна науке о језику истакнута је
особито у најновије време, и није неприлично што се
упућује на Дарвинову теорију.“ Ма како било с том
теоријом: наука о језику ваља пре свега да сматра чо
века само као биће обдарено говором, она нема посла с
човеком као ископаном старином из дубине земаљске; али
основе Дарвинове теорије о постању врста које се мало

' Sch 1eicher, Morphologie der Sрrache, стр. 1, 35 до 38. —

Deutsche Sрrache, стр. 9 до 10, 122 до 127. — Beiträge,
1861, II. 257.
* Ch. Darwin, On the origin of species by means of natural
selection or the preservation of favoured races in the strug
gle for life. Лондон 1859 (у више издања). – Ober die En
stehung der Arten in Thier-und Pflanzenreiche durch natúr
1iche Zichtung oder Erhaltung der vervolkommneten Rassen
im Kampfe um's Dasein. Ubersetzt von H. G. Bromm. Стут
apт, 2-го издање 1863. — Ch. Darwin's Lehre von der Ent
stehung der Arten im Pflanzen- und Thierreich in ihrer An
wendung auf die Schöpfungsgeschichte dargestelit underlántert
von Fr. Ro11е. Франкоурт на М. 1863. – Fr. Role, Der
Mensch, seine Abstammung und Gesittung in Lichte der
Darwin'schen Lehre von der Art-Entstehung und auf Grund
lage der neuern geologischen Entdeckungen dargestelit. Mi
36. Holzschmitten. Франкфурт на М. 1866.
198 НАУКА О ЈЕЗИКУ И ЊЕЗIН ЗАДАТАК.

по мало почињу разликовати међу собом, и о одржању

развијенијих организама у борби за опстанак — ошта
јестаственичка начела — могу се са свим применити и
на језике." Него ово што рекох вреди само за метод.
Јер по битности својој наука је о језику — наука о
духу, и основа јој је психологија.“
Од поменутих научних начина сматрања, на који се
језици могу гледати, рад сам овде да изнесем на среду
особито два начина. Из првога правца узећу разматрање
облика, јер су по облику језици најочевиднији, а с тим
ћу да скопчам резултате, који долазе другим правцем,
за народопис по језику.
Код толико различних језика, који се на први по
глед јављају, ваља најпре утврдити ред којим ћемо их
прегледати. Задатак је језичарев да по системи подели
све језике на земљи. Ту ће нам, као што рекох, облик“

i A.schleicher, Die Darwin sche Theorije und die Sprach

wissenschaft. Вајмар 1863, стр. 29. – Cher die Bedeutung
der Sрrache fur die Naturgeschichte des Menschen. Baj
мар. 1865.
* Ову страну заступа нарочито Стајнтал у својим различ
ним делима, а особито у: Grammatik, Logik und Psycholo
gie, ihre Principien und ihr Verhältniss zu einander. Берлин
1855. — Philologie, Geschichte und Psychologie in ihren
gegenseitigen Beziehungen. Берлин 1864.
* Шлајхер ова теорија, коју је развио у својим различним
списима. Zur vergleichenden Sрrachengeschichte. Бон 1848,
стр. 6 до 12; Sprachen Europas, стр. 5 до 10, а местимице
и даље; Morphologie der Sрrache; Deutsche Sрrachе. Она се
ослања од чести на В. Хумболта. Први је ту деобу наговес
тио А. В. Шлегел y : Observations sur la langue et la lit
térature Provençales. Париз 1818, стр. 14.
На против Стајнтал оснива своју деобу са психологиј
скога гледишта на унутрашњем облику језика: Steinthal,
Charakteristik der hauptsächl. Typen des Sprachbaues. Бер
лин 1850, 2-го издање 1860.