O ljutnji

pouzdano znam, da je kojim slučajem aristotel živ, podučavao bi nas veštini izražavanja ljutnje
tzv.ljućenju. ne sumnjam u to, da bismo razumeli njegove reči i primenili ih kao ponašanje :
“ svako se može razljutiti – to je lako. ali, naljutiti se na pravu osobu , u pravoj meri, u pravo vreme, zbog
valjanog razloga, i na pravi način – to nije lako.“

svakodnevne vesti o preteranim reakcijama pri neukom iskazivanju ljutnje, lagano nam podižu prag
tolerancije. postaje nam prihvatljiva i prirodna reakcija da :
 otpušteni radnik ubije sebe ili poslodavca (pritom mislim na bilo koju poslovnu relaciju u kojoj
jedna strana bude oštećena)
 navijači sportskih timova se prebijaju, ponekad do smrtnog ishoda
 u porodici jača strana, kada joj nije po volji ponašanje slabije ( najčešće je to žena, ponekad i
deca) prilično lako se odluči da ubije

kada je ljutnja iskazana kao zahtev, želja, težnja da između dve osobe bude drugačije, bolje, više
razumevanja i odgovarajuće podrške, to postaje korisna ljutnja.

onda kada je ljutnja jasna i čista, tako bude i iskazana i ona je ustvari tada taman i korisna. bude
prepoznata na isto tako jasan i čist način. znači, ni manja ni veća, ni žešća ni blaža, ni jača ni slabija i
usmerena ka „pravom objektu“.

takvu ljutnju taj „naš“ lako prepozna, razume i tako iskazana i prepoznata ljutnja postaje zajednička,
„nešto između“.

I tek tada, kada je ljutnja izneta i viđena, i postala zajedničko vlasništvo, dolazi do odluke da li će obe
strane da pozovu dobru volju i strpljenje i da se zajedno pozabave izbacivanjem ljutnje iz odnosa. Ili to
jednostavno neće.
izvršio stravično ubistvo svojih školskih drugova. tog istog dana je ubio tatu i sestru. elem, mama ostaje
da živi u tom gradu, gde je svakodnevo sugrađani maltretiraju. ona ostaje i prima udarce, ubeđena je to
zaradila i zaslužila, jer nije uspela, nije mogla .....

I to jeste dobro, kakav god ishod bio. jer sve dok ne želimo da budemo ljuti i dok ne želimo da imamo
ništa sa tom drugom osobom mi smo ustvari na putu potiskivanja. taj put nepogrešivo vodi do
depresije, koja onda čini da tu ljutnju okrenemo ka sebi (protiv sebe).

film „moramo da razgovaramo o kevinu“, lin remzi, je prilično i filmski i psihološki kompleksan, ja bih
samo notirala ljutnju, koju junakinja filma okreće ka sebi. ona ostaje da živi u gradu u kom je njen sin
izvršio stravično ubistvo svojih školskih drugova. tog istog dana je ubio tatu i sestru. elem, mama ostaje
da živi u tom gradu, gde je svakodnevo sugrađani maltretiraju. ona ostaje i prima udarce, ubeđena je to
zaradila i zaslužila, jer nije uspela, nije mogla .....

Snežana Milčić, psihoterapeutkinja