Humana književnost

Džou Zuožen

Nova književnost koju sada treba promovisati može se objasniti jednostavnim

terminom, „humanom književnošću'', a ono što moramo odbaciti jeste njena suprotnost,
„nehumana književnost''.*1
Termini „novo'' i „staro'' zaista su neadekvatni; zapravo, vodeći se principom da
„ničeg novog nema pod suncem'', možemo govoriti samo o „ispravnom'' i ''pogrešnom'',
ali ne i o „novom'' i „starom''. Ako pak upotrebimo termin „novo'', kao u izrazu „nova
književnost'', pod tim podrazumevamo „novootkriveno'', nikako „novostvoreno''.
Kolumbo je otkrio Novi kontinent u petnaestom veku, ali samo njegovo tle postojalo je
na tom mestu od davnina. Frenklin je otkrio elektricitet u osamnaestom veku, ali sam
fenomen takođe je oduvek postojao. To ne znači da ljudi pre njih to nisu mogli da znaju,
već se jednostavno desilo tako da su Kolumbo i Frenklin na posletku, zapravo, bili samo
prvi koji su otkrili činjenice. Isto je i sa otkrivanjem istine. Istina uvek postoji, bez
ikakvih vremenskih ograničenja; i samo zbog sopstvenog neznanja tako kasno smo je
spoznali, a budući da je sam trenutak te spoznaje nama još uvek vremenski blizak,
zovemo je „novom''. Ona je, zapravo, nepojmivo stara, i baš kao i Novi kontinent ili
elektricitet, oduvek je bila prisutna u svetu i bila bi ogromna greška okarakterisati je kao
novu u smislu u kom je sveže voće, na primer, novo, ili nova haljina skrojena po
poslednjoj modi.
Pa čak i sada kada govorimo o humanoj književnosti, ne zvuči li i ova fraza kao
deo neke nove mode? U tom slučaju, međutim, zanemarujemo činjenicu da onog trenutka
kada su na ovom svetu nastala ljudska bića nastala je čovečnost. Nažalost, čovek u svom
neznanju uporno nije obraćao pažnju na volju samog čovečanstva da se drži njegovog
ispravnog puta, već se šetao stazama životinja i duhova, besciljno lutajući mnoge godine
dok nije na posletku stigao do njega. To je kao kada bi čovek, u svetlosti dana, pokrio
svoje oči i slepo tumarao naokolo, da bi, nakon što konačno otvori oči, otkrio da zapravo
postoji dragocena svetlost sunca u ovom svetu. A sunce, u stvari, već neizmerno dugo
obasjava naš svet.
U Evropi, istina o ovoj čovečnosti prvi put je otkrivena u petnaestom veku, i
rezultat toga bio je razvoj koji je išao u dva pravca: reforma crkve i renesansa u
umetnosti. Drugi put, iznedrila je veliku Francusku revoluciju; a treći put verovatno će
dovesti do još nepoznatih budućih razvoja nakon rata u Evropi. Otkriće žena i dece pak
pojavilo se tek u devetnaestom veku; stari tradicionalni položaj žene podrazumevao je da
je ona tek vlasništvo muškarca ili čak rob. U Srednjem veku, crkva je još uvek vodila
rasprave o tome da li i žene imaju dušu i da li su i one ljudi!
Deca, takođe, nisu bila ništa drugo do vlasništvo svojih roditelja. Na dete se nije
gledalo kao na ljudsko biće koje još nije potpuno zrelo, već kao na kompletnog čoveka u
malom, što je stav koji je doveo do bezbroj tragedija u porodici i obrazovanju. Tek posle
Frebela*2 i gospođe Godvin*3 bačeno je novo svetlo na ova pitanja; ta istraživanja se sada

1
Zhou Zuoren, Ren de wenxue, Xin qingnian 5, no. 6 (dec. 1918).
2
Fridrih Frebel (1782-1852) nemački reformator obrazovanja za koga se smatra da je osnivač obdaništa.
3
Gospođa Meri Godvin, rođena Volstonkraft (1759-97), smatrana veoma radikalnom u svoje vreme zbog
njenog dela Odbrana prava žene (1792) i zbog naprednog dela Misli o obrazovanju kćerki (1787).
institucionalizovano razvijaju na dva velika polja, studije o pitanju dece i ženske studije,
te čovek sada može da se nada da će rezultati ovih promena izaći na najbolje.
U Kini, istraživanje ovih problema mora se započeti od samog početka. Ovde, čak
ni pitanje muškarca nikad ranije nije bilo rešeno, a da ne pominjemo pitanja žena i dece.
Ako mi sada načinimo taj prvi korak i počnemo da raspravljamo o čoveku, ako, nakon što
on živi ovde već više od četiri hiljade godina, mi i dalje istražujemo njegov smisao, ako
pokušavamo da ga ponovo otkrijemo, da „prokrčimo ljudsku džunglu'', ta ideja ipak ima
nešto besmisleno u sebi. Međutim, učiti pod stare dane ipak je bolje nego ne učiti uopšte.
U tom smislu mi se nadamo da ćemo, počevši preko književnosti, promovisati neke ideje
humanitarizma.
Pre nego što počnemo da raspravljamo o humanoj književnosti, moramo razjasniti
sam termin „čovek''. Ljudsko biće kojim mi hoćemo da se bavimo nije najveće
dostignuće prirode, niti je čovek „okrugle lobanje, četvrtastih stopala'', već je pre
„pripadnik ljudske vrste, koji je progresivno evoluirao iz životinjskog sveta''. Ovde su dva
ključna momenta: (1) evolucija se desila od životinja i (2) čovek se razvio od životinja.
Mi priznajemo da je čovek živo biće koje se, po svojim životnim manifestacijama,
uopšte ne razlikuje od ostalih živih bića. Zato mi smatramo da sve ljudske vitalne
sposobnosti, s obzirom na to da su prirodno date i urođene, jesu lepe i dobre, i da bi ih
trebalo u potpunosti zadovoljavati. Sve što je suprotno ljudskoj prirodi, neprirodne
običaje i institucije, trebalo bi osuditi i izmeniti.
Drugim rečima, ova dva važna aspekta čine dvojnu prirodu čovekovog života:
duh i telo. Ljudi drevnih vremena smatrali su da dva primarna elementa čovekove
prirode, duh i telo, postoje istovremeno i to večno suprotstavljeni jedno drugom. Telesni
element je onaj koji je došao od čovekove prvobitne animalne prirode. Duhovni je pak
viđen kao početak čovekove božanske prirode. Najbitnija svrha čovekovog života viđena
je upravo u razvitku te božanske klice u njegovoj prirodi. Način da se ovo postigne bio je
žrtvovanje tela radi spasenja duše. Sve stare, tradicionalne religije zbog toga strogo
nameću asketizam i ulažu energične napore kako bi porekli čovekove prirodne instinkte.
S druge strane, postojali su epikurejci koji uopšte nisu poklanjali pažnju duhu i koji su
kraj videli jednostavno kao „kada umrem, sahranite me'' (tj. „smrt je kraj svega''). Oba
ova stanovišta su ekstremna i ni za jedno se ne može reći da je pokazalo čoveku ispravan
način života. Samo u moderno vreme ljudi su uvideli da duh i telo su zapravo dva lica iste
stvari, a ne dva primarna elementa u sukobu. Animalna priroda i božanska priroda
zajedno čine ljudsku prirodu. Engleski pesnik osamnaestog veka, Blejk, odlično je ovo
izrazio u delu Brak raja i pakla :

1. Čovek ne poseduje Telo odvojeno od njegove Duše, jer ono što naziva se Telo
samo je porcija Duše dostupna čulima.
2. Energija je jedini život, i ona je od Tela, a Razum je ograničena ili spoljašnja
površina Energije.
3. Energija je večno blaženstvo.

Iako njegove reči imaju prizvuk misticizma, one veoma dobro iskazuju osnovnu ideju
jedinstva duha i tela. Ono što mi verujemo da je ispravan način života za celo
čovečanstvo upravo je ovo jedinstvo duha i tela. Ako posmatramo čoveka kao

2
progresivno evoluiranog od životinje, to je ništa drugo do ukazivanje na činjenicu da su,
drugim rečima, u tom čoveku duh i telo u harmoničnom spoju.
Šta bi bio idealan život za takvog čoveka? Pre svega, međusobni odnosi unutar
čovečanstva trebalo bi da se poboljšaju. Svi ljudi čine čovečanstvo, i svako je jedinica i
deo tog čovečanstva. Zato, ljudi bi trebalo da žive čineći dobro sebi dok čine dobro
drugima, i takođe čineći dobro drugima dok čine dobro sebi. Prvo, vezano za materijalni
aspekt života, svako bi trebalo da razvije u sebi maksimum ljudske snage, i svako bi
trebalo da ima odgovarajuću odeću, hranu, sklonište, medicinsku negu i lekove u zamenu
za njegove fizičke ili mentalne napore, kako bi svako mogao da vodi zdrav život. Drugo,
vezano za njegov moralni život, četiri elementa – ljubav, mudrost, poverenje i hrabrost,
biće osnova morala; sva tradicionalna „podčovečna'' ili „nadčovečna'' pravila trebalo bi
odstraniti tako da svaka osoba može uživati slobodan i prirodno srećan život. Realizacija
takvog idealnog života zapravo bi donela dobrobit svakoj osobi na svetu. Iako bogati
misle da bi neizbežno morali da izgube njihov takozvani status, oni bi time postigli
spasenje od ''nehumanog'' života, postalI bi savršena ljudska bića; ne bi li to bio krajnji
blagoslov? Zaista bismo to mogli nazvati Jevanđeljem dvadesetog veka, i žalimo što
samo mali broj ljudi to zna i što stoga trenutna realizacija nije moguća. Zato ćemo tu
ideju promovisati na polju književnosti, I tako pružiti naš skroman doprinos toj ideji
humanosti.
Međutim, još se mora objasniti i da ono što nazivam humanitarizmom nije
milosrđe na koje se aludira u svakodnevnim izrekama tipa „imaj milosti i saosećaj se sa
ljudima''*4 ili „širokogrudost i olakšanje nesreće i bola u društvu''* 5. To je pre
individualna ideologija po kojoj se sve bazira na čoveku. Razlozi za to su:
1. U humanitarizmu čovek je kao drvo u šumi. Ako šuma raste, i drvo će rasti.
Ali ako hoćemo da šuma raste moramo da vodimo računa o svakom
pojedinačnom drvetu.
2. Pojedinac voli humanitarizam jer je i on jedna njegova jedinica, a i zbog svog
odnosa prema njemu. Mozi je dao svoj razlog za sveobuhvatnu ljubav u
činjenici da ''sam ja jedno sa svim ljudima'' što je izrazito pronicljivo* 6. To
ima isto značenje kao i gore pomenuto činjenje dobra sebi kroz činjenje dobra
drugima i činjenje dobra drugima kroz činjenje dobra sebi.
Humanitarizam o kome ja govorim dakle počinje sa čovekom, pojedincem. Da bi mogao
da raspravlja o čovečnosti, o altruizmu, čovek mora prvo da bude kvalifikovan kao čovek
i da stoji na poziciji čoveka. Isus je rekao „Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog''. Ako
čovek ne voli samog sebe, kako bi mogao znati voleti druge „kao sebe samog''? Voleti
bez lične umešanosti, samo radi nekog drugog, mislim da je to nemoguće. Moguće je da
čovek žrtvuje sebe zbog osobe koju on voli, ili zbog ideje u koju on veruje; ali dela kao
što su odsecanje dela svog tela da bi se nahranio orao, ili odricanje svog tela u korist
gladnog tigra, zahtevala bi nadljudski moral, nešto što ljudska bića jednostavno ne mogu
da učine.
Pisanje koje se odnosi na taj humanitarizam u proučavanju svih pitanja vezana za
čovekov život, mi nazivamo humanom književnošću, koja se opet može podeliti na dve
vrste:

4
Fraza beitian minren je iz Han Juovog (Han Yu, 768-824) eseja ‘Zheng chen lun’
5
Fraza bo shi ji zhong je iz Beseda 6.28
6
‘Ai ren bu wai ji, ji zai suo ai zhi zhong’ je iz dela Mozi.

3
 1. primarna vrsta: opis idealnog života, ili pisanje o visini napretka dostupnom
čoveku, i
2. sekundarna vrsta: opis čovekovog svakodnevnog života, ili njegovog
nehumanog života, koje takođe može doprineti svrsi studije.
Većinom se piše u ovoj drugoj vrsti, ona je zapravo i važnija, jer nam omogućava
razumevanje pravih okolnosti ljudskog života, i ukazuje na to kako se one razlikuju od
idealnog, kao i da pronađe metode napretka. U okviru ove kategorije, neki opisi
nehumanog života koji su neki ljudi prinuđeni da vode veoma često su od ljudi pogrešno
okarakterisani kao ''nehumana'' književnost, ali tu u stvari postoji velika razlika. Na
primer, Život Francuza Mopasana zapravo je delo humane književnosti o animalnim
strastima čoveka; kineski roman Prostirka za telesnu molitvu *7, pak je delo nehumane
književnosti. Roman Rusa Kuprina Jama*8 književno je delo koje opisuje živote
prostitutki, ali kineska Devetorepa kornjača*9 je nehumana književnost. Razlika leži
samo u stavovima koje dela zauzimaju, jedno je dostojanstveno, a jedno bestidno, jedno
poseduje težnju ka humanom životu te stoga oseća žaljenje i bes pred nehumanim, dok se
drugo zadovoljava nehumanim životom, i iz njega autor čak, čini se, razvija specifičan
osećaj užitka, te u velikom broju slučajeva ophodi se prema takvoj građi sa izvesnom
zabavom i provokativnim stavom. Jednostavno rečeno: razlika između humane i
nehumane književnosti leži upravo u stavu koji pisac zauzima, to jest afirmiše li on
svojim delom humani ili nehumani način življenja. Ovo je, dakle, ključno. Sadržaj dela ili
način pisanja tu nisu ni od kakve važnosti. Na primer, priče koje zagovaraju običaj
sahranjivanja živih žena sa njihovim umrlim muževima, odnosno stav da bi one pre
trebalo da izvrše samoubistvo nego da se ponovo udaju, zar takve priče, površno gledano,
ne zagovaraju „održavanje starih običaja i starog morala''? Ali prisiljavanje ljudi da izvrše
samoubistvo upravo je deo nehumane etike; takva dela su stoga dela nehumane
književnosti. U (tradicionalnoj) kineskoj književnosti, zapravo, broj dela humane
književnosti krajnje je oskudan. Skoro nijedno delo konfucijanske ili daoističke škole ne
može se tu ubrojati. Navedimo primere samo sa polja beletristike:
1. Bestidne, pornografske knjige
2. Knjige o demonima i bogovima ( Investitura Bogova, 10 Putovanje na zapad,
itd.)
3. Knjige o besmrtnicima ( Luye xiangzong, 11 itd.)
4. Knjige o natprirodnim pojavama ( Čudesne priče iz kabineta gospodina
Lijaoa, O onome o čemu učitelj nije raspravljao, 12 itd.)
5. Knjige o ropstvu ( teme grupe A: carevi, uzvišeni učenjaci, dvorski činovnici;
teme grupe B: sveti očevi i muževi)
7
Rou putuan , erotski roman, pisac Li Ju (Li Yu, 1611-80).
8
Aleksandar Ivanović Kubrin (1870-1938), pisac leve orijentacije poznat po svom romanu Jama (1915),
dela o prostitutkama.
9
Jiu wei gui, roman o prostitutkama Džang Čunfana (Zhang Chunfan) napisan dijalektom vu, objavljen u
nastavcima 1906-1910.
10
Fengshen zhuan ili Fengshen Yanyi, roman iz dinastije Ming koju C. Hsia opisuje kao ‘istorijsku
fantaziju’.
11
Luye xiangzong, roman pisca Li Baičuana (Li Baichuan) iz dinastije Ćing.
12
Liaozhai zhiyi, poznata zbirka pripovedaka Pu Songlinga (1640- 1715). Zi bu yu, zbirka priča o duhovima
poznatog učenjaka iz dinastije Ćing, Juen Meija (Yuan Mei, 1716-1798). Naslov je aluzija na ‘Zi bu yu
guai li luan shen’ (Učitelj nije govorio o čudovištima, fizičkim poduhvatima, neposlušnom ponašanju i
nebeskim duhovima), Besede 7.10.

4
 6. Knjige o razbojništvu (Razbojnici iz močvare, Qixia wuyi, Slučajevi sudije
Šija13 itd.)
7. Knjige o talentovanim ljudima i lepoticama (Sudbina tri osmeha, 14 itd.)
8. Knjige o banalnom humoru (Priče iz šume smeha, 15 itd.)
9. Skandalozna književnost 16
10. Stare drame u kojima se sve prethodno navedene vrste stapaju u jedno.

Sve ove kategorije književnosti predstavljaju sputavanje razvoja ljudske prirode; one
uništavaju mir i harmoniju čovečanstva; njih sve treba odbaciti. Naravno, ovakav vid
književnosti veoma je dragocen za proučavanje nacionalne psihologije. Književna kritika,
takođe, neka od ovih dela može priznati kao književna, ali sa ideološkog stanovišta, sva
moraju biti odbačena. Mi se ne protivimo čitanju ovih dela od strane zrelih i osoba
zdravog razuma. Trebalo bi srdačno pozdraviti svako proučavanje i kritikovanje tih dela,
jer bi to bilo od velikog značaja ovom svetu.
Humana književnost mora uzeti ljudski moral za svoju osnovu. Ovo pitanje
morala veoma je širokog opsega i ne može se detaljno raspraviti odjednom. Ovde bih
samo želeo da pomenem nekoliko aspekata koji se tiču književnosti.
Uzmimo za primer ljubav među polovima: imamo dva predloga: (1) jednakost za
obe strane, muškarca i ženu, i (2) brak zasnovan na uzajamnoj ljubavi. Dela svetske
književnosti koja su promovisala ove ideje spadaju u remek dela humane književnosti. Na
primer, Ibsenovi komadi Lutkina kuća i Gospođa s mora, roman Rusa Tolstoja Ana
Karenjina, roman Tes Engleza Hardija, itd, sva ova dela upravo su takva. Poreklo ljubavi,
prema norveškom naučniku Vestermarku je „dopadanje čoveku onoga u čemu uživa''.
Austrijanac Luka, zatim, dodaje da je ljubav postala uzvišena emocija zahvaljujući
činjenici da se čovekov moral vremenom progresivno razvijao. Istinska ljubav i
zajednički život dva pola, zato, podrazumevaju ovo jedinstvo duhovnog i telesnog.
Međutim, zbog pritiska današnjeg društva, akcenat je neizbežno prebačen na jednu
stranu. Ovo bi, dalje trebalo proučavati na osnovama humanitarizma, ali ne smemo
veličati ili propagirati ovaj jednostrani fizički doživljaj kao najsrećniji, božanski ili sveti.
Kinesku opscenu ponografsku književnost ne treba ni da pomenem, ali smatram da je i
asketizam stare hrišćanske crkve podjednako neprihvatljiv.
Tu je, takođe, i ruski pisac Dostojevski, veliki autor humane književnosti, koji u
jednom svom romanu opisuje čoveka koji voli ženu koja se kasnije zaljubi u drugog, ali
im on ipak na maestralan način dopušta da budu zajedno. Iako su reči i dela samog
Dostojevskog uvek postojana, mi ne možemo reći da je to što je opisano u priči zapravo u
skladu sa pravim ljudskim emocijama i ljudskim sposobnostima; zato takve postupke
ipak ne bi trebalo da zastupamo.

13
Qixia wuyi jeste obrada iz kasnog perioda dinastije Ćing poznatog avanturističkog romana Sanxia wuyi
. Shi gongan je detektivski roman iz sredine devetnaestog veka.
14
Sanxiao yinyuan. Ovo se odnosi na delo ranog devetnaestog veka Suzhou tanci o slikaru iz dinastije
Ming, Tang Bohuu i njegovoj vezi sa služavkom Ćijusjang (Qiuxiang). .
15
Xiaolin guangji, verzija dela Feng Mengiongovog dela Guang xiaofu (Riznica šala), objavljenog pod
pseudonimom Youxi Zhuren .
16
Heimu književnost koja se Džou Zuoženu naročito nije dopadala. U vreme Pokreta 4. maja napisao je
nekoliko eseja u kojima ovu vrstu književnosti napada kao najgoru vrstu popularne književnosti zabavnog
karaktera, vidi ‘Lun heimu xiaoshuo’ .

5
 Takav slučaj je i sa Indijskim pesnikom Tagoreom, čija su dela uvek puna
hvalospeva Istočnoj misli. U jednoj priči opisuje život jedne udovice i sati njenog srca
(sati je običaj samospaljivanja udovice na sahrani njenog muža). U drugoj priči opisuje
kako se čovek odrekao svoje žene i kako se ponovo oženio u Engleskoj, dok njegova
supruga Indijka čak prodaje i svoj nakit da bi ga izdržavala.
Ako neka osoba slobodnog uma i tela, napravi svoj slobodan izbor da nekog voli,
i da nakon što ih smrt razdvoji reši da okonča svoj život, to se zaista može nazvati
moralnim činom. Ali ceo čin mora proizilaziti iz slobodne volje. Čin nametnut pod
pritiskom despotskih pravila tradicionalnog društva potpuno je drugačije prirode. Indijsko
žrtvovanje ljudi, sati, kao što svi znaju, jeste nehuman običaj, tek nedavno zabranjen od
strane Britanaca. Sati srca samo je varijanta pravog. Jedan se svodi na smrtnu kaznu,
drugi na doživotnu robiju. Prevedeno na kineski, jedan je „umreti radi čestitosti'' izvršivši
samoubistvo pre nego udati se ponovo, dok je drugi „sačuvati čestitost'' ne udavši se
ponovo nakon smrti supruga. Reč sati na sanskritu, rečeno mi je, prvobitno je imala
značenje „čestita žena''. Zbog toga što su indijske žene trpele sati vekovima, odnegovana
je ova izopačena forma čestitosti. Oni koji propagiraju ''Isternizaciju'' mogu to smatrati
vrednim nacionalnim obeležjem, dok je to zapravo zli plod neprirodnog običaja.
Kinezi su, na primer, bili naviknuti na kotau(klanjanje). Kada se sretnu, oni će se
pozdraviti tako što će, bez nekog posebnog razloga, spojiti svoje ruke i duboko se
nakloniti, kao da žele da se prostru jedan pred drugim. Možemo li to nazvati divljenja
vrednom vrlinom učtivosti? Ako vidimo ovakve izopačene vrste takozvane moralnosti, to
je kao da vidimo čoveka odgojenog u tegli sa telom oblika kao šargarepa. Sigurno ga
nećemo koristiti kao reper za ravnanje, ili tako što odobriti.
Sledeća na redu je ljubav između roditelja i dece. Ljudi iz starine rekli su: „Ljubav
između roditelja i dece ima svoj izvor u prirodnom stanju stvari.'' Ovo je dobro rečeno.
Zato što je to prvobitno zaista prirodna ljubav, trebalo bi da ne postoji potreba ljudi da
ograničavaju njen rast namećući je kao obavezu. Ako neko kaže da roditelji dobijaju decu
iz sebične strasti, ljudi možda mogu smatrati roditeljstvo nečim nemoralnim. Zato je to
mnogo prikladnije definisati kao razvijanje iz „prirodnog stanja stvari''. Razmatrajući to
na osnovu biološke činjenice roditelji zaista dobijaju decu iz prirodne žudnje. Kada
postoji seksualni život, normalno je da će doći do razmnožavanja i napora da se podignu
mladunci; to je isto sa svim živim bićima. A kada se radi o čoveku, sa njegovom višom
svesti o ujedinjujućoj harmoniji ljubavi i o produžetku svoje vrste kroz decu, tu postoji
još dublji odnos između roditelja i dece. Ono što su inteligentni ljudi nedavno rekli o
pravima dece i dužnostima roditelja samo je deduktivno zaključivanje iz tog prirodnog
principa, i kao takvo ništa novo. A što se tiče roditelja-neznalica, koji gledaju na svoju
decu kao na vlasništvo koje treba da se podiže kao stoka ili konji, koji služe tome da se
pojedu ili jašu kada porastu kako god je kome zgodno, takvi roditelji samo pokazuju
nerazumevanje koje je retrogradno. Engleski edukacionista Gorst ovakve roditelje naziva
„majmunolikim degenericima'', što zbilja nije preterivanje.17
Japanac Cuda Tokići u svom delu Studija nacionalne misli u književnosti18, tom 1,
kaže:

17
Ser Džon Eldon Gorst (1835-1916), u mladosti je bio političar, a posle penzije posvetio se obrazovanju i
dobrobiti dece, pišući dela kao što su Deca nacije (1906).
18
Cuda Sokiči (Tsuda Sokichi , 1873-1961), Bungaku ni arawaretaru kokunun shisono kenkyu, (Tokyo,
1918-21).

6
 Stav sinovljeve poslušnosti koji nije zasnovan na ljubavi roditelja prema svojoj
deci u suprotnosti je sa uobičajenom biološkom činjenicom da stariji postoje za svoje
potomke, i sa činjeničnim stanjem u ljudskom društvu, a to je da čovek radi za budućnost.
Ako bi neko makar pomislio da potomci postoje radi predaka, takva vrsta moralisanja
očigledno sadrži elemente neprirodnog.

Stariji postoje radi svojih potomaka. Zato je razumno da roditelji vole i paze svoju
decu, i da deca za uzvrat treba da vole i poštuju svoje roditelje. To je prirodna činjenica i
prirodno stanje stvari. Primere ljubavi između roditelja i dece u književnosti najlepše
iskazanu nalazimo kod Homera u grčkom epu Ilijada, i u Euripidovoj tragediji Trojanke,
u dva poglavlja u kojima je Hektora smrt odvojila od žene i dece.
U skorije vreme, Ibsenovi Aveti, komad Nemca Sadermana Heimat,
Turgenjevljevi Otac i sinovi, itd., sva zaslužuju naše proučavanje.

U vezi sa tako surovim sujevernim delima kao što ih je počinio Guo Ju, koji je
sahranio svog sina19, ili Ding Lan, koji je isklesao drveni kip 20, moramo, naravno, prestati
da ih hvalimo i propagiramo. Odsecanje dela svog tela da bi nahranio roditelje 21 samo je
ostatak veštičarenja i kanibalizma; ne može se nikako smatrati moralnim, i ne bismo
smeli nikada više da dozvolimo da se takve teme nađu u našoj književnosti.
Iz navedenog generalno postaje jasno kakvu vrstu književnosti treba da
promovišemo, a kakvu da odbacimo. Međutim, još treba reći nekoliko reči o odnosu
starog nasuprot novom, kineskog nasuprot stranom, da bismo sprečili neke moguće
nesporazume.
Književnost koja je u suprotnosti sa našom ideologijom ne bismo smeli da, kao
Hu Zhitang22 ili car Qian Long, podvrgnemo raznim elaboratima u cilju da je osporimo ili
ugušimo, slepo prateći samo lično gledište pojedinca. Ako ustanovimo našu teoriju, ona
će sadržati samo jedno stanovište: stanovište doba kad je nešto nastalo. Kritika i predlog
biće dve različite stvari. U kritici drevnih pisanja moramo uzeti u obzir vreme njihovog
nastanka, da bismo mogli da ispravno ocenimo njihovu vrednost i stavimo ih na mesto
koje zaslužuju. U zagovaranju naših sopstvenih predloga moramo, takođe, uzeti u obzir
naše vreme. Nema kompromisa sa suprotnim idejama. Vezano za njih postoji samo jedan
način delovanja, a to je odbaciti ih. Na primer u primitivnom dobu ljudske istorije
preovladavale su primitivne ideje, i veštičarenje i kanibalizam bilo je nešto što se
podrazumevalo. Pesme i priče o ovim običajima još uvek su vredne našeg proučavanja
kako bismo povećali naša saznanja. Međutim, ako bi neko u modernom društvu još hteo
da upražnjava veštičarenje ili kanibalizam, takve osobe jednostavno bi morale biti
uhvaćene i smeštene u duševnu bolnicu.
Kada, zatim, govorimo o odnosu kineskog nasuprot stranom, takođe bi trebalo da
se čvrsto držimo stanovišta našeg doba, a ne da pojačavamo svoju ograničenost.
Geografski i istorijski gledano, zbilja postoje brojne razlike, ali, sa napredovanjem na
19
Guo Ju, period dinastije Kasni Han, jedan je od dvadeset četiri primera sinovljeve pokornosti; on je ubio
svog sina da bi mogao lakše da prehrani majku za vreme strašne gladi.
20
Ding Lan, još jedan primer sinovljeve pokornosti, kaže se da je isklesao drveni kip svoje pokojne majke
kako bi i dalje mogao da joj služi.
21
Du Shishou, on je svoje roditelje koji su umirali od gladi nahranio delovima svog tela.
22
Hu Džitang (Hu Zhitang , 1098-1156) bio je visoki činovnik umešan u političke borbe za vreme odbrane
dinastije Song protiv upada …….

7
polju komunikacija, intelektualna strujanja brzo se šire. Čovečanstvo se može nadati
postepeno sve jačem povezivanju. Osnovna jedinica je Ja, pojedinac, a ukupni zbir je celo
čovečanstvo. Niko ne bi trebalo da se smatra drugačijim od mase čovečanstva ili moralno
superiorniji, pa da povuče nove granice i stvori nove sfere, jer čovek je uvek povezan sa
čovečanstvom, i obratno.
Ako neki Džang i neki Li pate, a negde drugde pate neki Džon i neki Piter, a ja
rešim da me se to ne tiče, onda se moja nezainteresovanost odnosi prema svima jednako.
Ako rešim da me se to ipak tiče, onda sam podjednako zabrinut u svakom slučaju.
Tačnije, to znači da iako Džangovi i Lijevi, Piteri i Džonovi nemaju isto ime kao ja, ili su
pripadnici drugačije nacije, svi oni na isti način su deo čovečanstva, svi podjednako
obdareni emocijama i prirodnim dispozicijama. Ono što je bolno za nekog od njih mora
biti bolno i za mene. Zla sudbina koja zadesi nekog od njih može isto tako pogoditi i
mene. Zbog toga što je sudbina celog čovečanstva ista, briga za moju budućnost trebalo
bi da, zato, bude briga za budućnost celog čovečanstva. Upravo zbog toga bi trebalo da
govorimo samo o razlici doba i vremena, a ne da pravimo razliku između onog što je
kinesko i onog što je strano. Naravno da u našem slučaju mi težimo više ka onom što je
kinesko, jer ga razumemo mnogo bolje. Van toga, moramo u naše društvo uvesti i
prevoditi strana pisanja u velikim količinama, proširiti vidike čitalaca, kako bi doživeli
čovečanstvo kao celinu, te moramo negovati humanu moralnost i postići ostvarenje
humanog življenja.

S engleskog jezika prevela

Ana G.