ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ I

1.Палеографија-циљ и задаци; постанак и развој палеографије

2.Материјал и форме рукописа(повоштене таблице,папиру,пергамент и хартија)
3.Врсте мастила. Минијатура, прибор за писање
4.Свитак и кодекс
5.Писма Римске епохе: Епиграфска капитала(архајска,квадратна,рустична и курзивна)
6.Писма Римске епохе:Књижна капитала(Елегантна и рустична капитала,курзивна
мајускула и курзивна минускула)
7.Уницијала, Полууницијала
8.Скраћенице; легатуре, суспензије, контракције
9.Средњовјековна писма(Беневентана)
10.Куријала(Писмо папске канцеларије)
11.Средњовјековна писма; Прекаролиншка минускула
12.Средњовјековна писма; Визиготика
13.Средњовјековна писма; Меровингика
14.Острвска писма ( Scriptura insulares )
15.Каролиншка минускула
16. Готика
17. Хуманистика и Булатика
18.Ћирилска палеографија: Постанак и развитак ћирилице
19.Ћирилски епиграфски споменици
20.Постанак и развој дипломатике
21. Дипломатика у Србији
22.Класификација дипломатичке грађе по формалним обиљежјима
23.Класификација дипломатичке грађе по садржини
24. Израда повеље
25.Канцеларија и нотаријат
26.Оригинал, копија и фалсификат
27.Унутрашња обиљежја повеље
28. Спољна обиљежја повеље
29.Струкура повеље
30. Хронологија као помоћно историјска наука
31.Основни елементи датума
32.Почеци бројања година или ере (Израчунавање)
33.Почетак године (Стил)
34. Реформа Календара
35.Израчунавање Васкрса
36. Издавање и публиковање грађе; Најважнији домаћи и страни архиви
 1.ПАЛЕОГРАФИЈА- ЦИЉ И ЗАДАЦИ; ПОСТАНАК И РАЗВОЈ ПАЛЕОГРАФИЈЕ

Палеографија је наука која се бави проучавањем настанка и развитка писма. Назив потиче
из грчког језика: palaiós - старо и graphein- писање. Палеографија проучава писмо, облике
слова, материјал на коме се писало, водене и друге писане знакове на хартији, умјетничке
украсе код руком писаних књига и њихов повез. Временом су се развиле и специјалности
у овиру палеографије:
Хронологија - наука о рачунању времена
Кодикологија - проучава књигу као материјални историјски извор
Дипломатика - проучава документа
Епиграфика - проучава натписе на тврдим материјалима
Фалеристика - проучава ордење
Нумизматика - проучава стари новац
Хералдика - проучава грбове
Генеалогија - наука о пореклу имена људи, животиња и сл.
Филателија - проучава поштанске марке
Сигилографија - проучава печате
Топономастика - проучава старе топониме
Статистика - наука о прикупљању, организацији и интерпретацији (историјских) података
Метрологија - проучава старе мерне јединице
Филигранологија - проучава водене знакове
Главне задатак и циљ палеографије дефинисао је Лудвиг Траубе, на преласку из 19. у 20.
вијек. По њему практична страна палеографије се састоји у тачном читању рукописа свих
врста извора, а научна страна у одређивању старости, врсте и мјеста постанка неког
писма, односно рукописа. Као и да утврди оригиналан текст и установи накнадне уметке и
евентуалне грешке. У 17. вијеку почињу прва палеографска истраживања у оквирима
критичке историје. Фламански језуит Жан Боланд је са сарадницима почео издавати Acta
Sanctorum,1643.год., основни задатак им је био критички размотрити све изворе, легенде
о животу светаца који су штампани у католичој цркви. Данијел ван Папенброх, насљедник
Боланда,у предговору друге књиге Acta Sanctorum, 1675.год. , написао је студију
посвећену критичкој методи извора, у првом реду повеља. Историографи тог доба
посумњали су у аутентичност неких повеља из меровиншког и каролиншког раздобља у
посједу бенедиктинског манастира Ст. Денис у близини Париза. Везано за тај спор
настало је дјело француског бенедиктинца Жана Мабиљона De re diplomatica libri
VI (1681.) у коме је учињен први покушај класификације типова латинског писма,
истовремено ово је било рођење дипломатике. 1708. Бернард де Монтфаукон у свом дјелу
Palaeographia graeca sive de ortu et progressu litterarum изложио је процес развоја
грчког писма. По овом дјелу палеографија је добила своје име. Пуни развој палеографија
постиже тек у 19. вијеку. Формирају се нове методе засноване на новим техничким
проналасцима. Оснивају посебни палеографски заводи и школе. Иван Томко Мрнавић је
фалсификовањем повеља и рукописа успио да обмане јавност да је Јустинијан словенског
порјекла. Познати јужнословенски палеографи: Иван Лучић, Анселмо Бандури, Иван
Кукуљевић Сакцински, Фрањо Рачки, Виктор Новак, Никола Вулић.
 2.МАТЕРИЈАЛ И ФОРМЕ РУКОПИСА( ПОВОШТАНЕ ТАБЛИЦЕ, ПАПИРУС,
ПЕРГАМЕНТ И ХАРТИЈА)
Човјек је употребљавао све материјале на којима је било могуће нешто забиљежити. Прије
свега камен је био у употреби код свих народа у сва времена,затим глинене плочице
(Вавилон, Асирија, остракон-Грци употребљавали за гласање), метал (употребљавали
римљани за војничке дипломе,обично бронза), дрво као јефтин и приступачан материјал.У
домен палеографије припадају тзв. меки материјали: повоштене таблице, папирус,
пергмент и папир. Повоштана таблица је по средини издубљена даска, испуњена
воском.. Метални штапић стилус или графиум је кориштен за писање по воску. На горњој
страни, овај штапић је био проширен, ради изравњавања (брисања) грешака на воску.
Најстарија је нађена у Помпеји 1875, датоване су 15-62.н.е., има их укупно 127 и садрже
уговоре. Папирус су око 2000.п.н.е пронашли Египћани. Папирус је биљка слична трски,
нарасте до 3 метра, Римски историчар Плиније оставио је запис о томе како се производи
папирус. Срчика се узимала само од оног дијела стабла који је под водом,тај дио је био дуг
40-50цм, а затим би оне биле цјепане,и резане на уске траке 2-3цм,тзв. шеде.Затим редане
једна поред друге на мокру даску,преко овог слоја би се нанио слој љепила а преко њих су
под правим углом слагане друге. Затим би се притиснула оба слоја и глачана док се не
изравнају.Тако је настала Плагула. Више оваквих плагула чинило је scapus или табак.
Ширина плагула је 22цм а висина 19цм. За писање на папирусу служио је калмус
направљен од горњег дјела папируса, који би се косо зарезао. На папирусу се писало
до 11.вијека. Око 200 п.н.е један од фараона из династије Птолемеја забранио је
извоз папируса из Египта, како би спречио развој "библиотека" у другим земљама. Оваква
ситуација приморала је кориснике папируса да нађу алтернативни материјал погодан за
писање. У граду Пергаму, у данашњој Турској, произведен је материјал погодан за писање
и добио је назив пергамент. Био је трајнији и постојанији на влагу од папируса. Све до
данас, сматра се једним од најбољих материјала за писање пером и тинтом. Пергамент се
израђивао прерадом танких кожа најчешће младих животиња: коза, оваца, телади. Процес
израде био је врло једноставан. С огуљених животињских кожа одстранила се длака, затим
се кожа третирала кречом. Депилирана кожа напињала се на дрвене оквире и сушила.
Следећа фаза било је брушење помоћу пјеска и глачање уз помоћ кости или каменом.
Што је пергамент био тањи то је био цјењенији. Последња фаза била је натапање
испеглане коже у уљу, и сушење уља са циљем да се постигне одговарајућа еластичност.
У временима оскудице се дешавало да се текст већ исписаног пергамента обрише, па
напише нови. Такав пергамент се називао „палимпсет“ или codex rescriptus. Хартију је
измислио Кај Лун, дворјанин кинеског цара Ву Дија. Производили су га од бамбуса, чаура
свилене бубе и крпа замочених у води. Све је то Кај Лун самљео и масу намочио у креч,
добијену кашу оставио је да се суши на четвороугластом ситу,пошто се вода процједила,
на ситу је остајао лист папира. Затим се више листова пресовала и глачало и попотреби
обрезивало. Они су током 700 година држали у тајности начин производње хартије, све
док муслимани за њу нису сазнали од једног од заробљених Кинеза након битке код
Таласа 751. Исте године су отворили радионицу у Самарканду. Арапи су унијели неке
новости,као сировину употребљавају старе ланене крпе. Све већа потреба за папиром и
недостатак старих крпа захтјевало је да се потраже јефтиније сировине. Првом је пошло за
руком Јакобу Кристијану Шаферу(18вијек),свештеник из Регенсбурга, а први који је
рјешио проблем како да уситни дрво од којег се прави каша за папир био је Фридрих
Келер,прва половина 19.вијека. од тог времена технологија је много напредовала.
 3.ВРСТЕ МАСТИЛА. МИНИЈАТУРЕ, ПРИБОР ЗА ПИСАЊЕ
Слова се у камен урезују длијетом и чекићем. У глинене плочице утискују
металним,дрвеним или коштаним штапићем. За повоштене таблице се користи стилус.
Проналазак папируса био је повод за проналажење средстава за писање које је остављало
обојен траг на материји. Тако су нилске трске пружале одличну материју од које су се
правиле писаљке. Требало је само мало заоштрити трску и писаљка је била готова,таква се
писаљка звала calmus.Имала је облик данашњег пера. Тврди се да су римљани имали
метална пера,начело израде исто као код calmusа. Птичје перо показало се као најбоље
средство за писање. Његова је еластичност омогућавала једноставну измјену танких и
дебелих дуктуса што је предуслов калиграфије. Латински се зове penna. Писаћи сто се
зове scriptorium,састојао се од косо причвршћене табле на једној нози.Перница у којој се
чувају пера назива се calmarium. Кинези су познавали тинту 2500.п.н.е. Правили су је од
чађи,смоле и воде, касније су давали прах од угља. Велики недостатак ове тинте је што се
може изапрати водом. Римљани и грци су додавали феро-сулфат, чиме је била отпорна на
воду. Тинта се одавно прави од екстракта храстовог жира коме се додају сулфати жељеза
или бакра. Минијатура или илуминација представља малу слику или цртеж којима су
украшавана заглавља књига или почетна слова. Име је настало од lat. минијем (оловном
црвеном бојом) а послије су се користиле и друге боје, првенствено златна и сребрна.
4.СВИТАК И КОДЕКС
Свитак је у старом вијеку био најраширенији облик рукописа. Јавља се у Египту одакле га
преузимају Грци,а затим Римљани.Они га зову волумен, а у средњем вијеку се зове rotulus.
Међу свитке можемо уврстити и свечане дипломе које се данас додјељују. Дужина свитка
је варирала,познат је Папирус Харис у Лондону 40м. То је свакако изузетак. Ако није
могло стати све на један свитак, писало се на више,с тим да је сваки био заокружена
цијелина, једно поглавље или једно пјевање. Одмотати свитак до краја латински се каже
explicare. Свитак се одмотавао помоћу штапића umbilicius, причвршћених на почетку и
крају свитка. На њему је била везана пергаментска врпца на којој је био написан наслов
titulus или index. Свитци су најчешће исписивани само са једне стране,а ако су биле
исписане обе,онда су се звали опистографи. У старом вијеку писало се у ступцима, док се
у средњем вијеку писало по дужини свитка. На крају се налазио број ступаца и редака да
би преписивач унапред знао колики му треба свитак за препис. У антици се свитци чували
у глиненим лонцима а у средњем вијеку у кожним ваљцима capsa/theca. У средњем вијеку,
као и данас под кодексом се мисли на књигу писану руком,у првом реду на пергаменту,а
затим и на папиру. Сматра се претеча штампане књиге по свом облику и унутрашњем
саставу. Налазимо га већ у 1.н.е. Од 9.вијека почиње нагла производња кодекса која
богаством илуминације у доба романике, готике и ренесансе одржавају умјетничка
настојања тих великих смјерова умјетности. Кодекс се састоји од листова или фолија, 4
листова творе свеску или quaternio, 8фолиа,16 страница-paginaeУ поступку при слагању и
писању кодекса била је одређена пракса о којој је зависила уједначеност облика. Кад се
припреми пергмент, писар прво означи простор на ком треба писати текст. Ако је текст
писан ступцима, онда је одговарајућим цртицама означен простор за сваки ступац. Да би
писао равно писар је цртама означио висину сваког реда. У рукописима након 11.вијека
налазимо тзв. reclamotiones који се састоји у томе да се на дну посљедње странице
записала прва ријеч текста идуће сранице. При описивању појединог кодекса усталила се
пракса, да се предња страница листа означава изразом recto а стражња verso.
 5.ПИСМА РИМСКЕ ЕПОХЕ: ЕПИГРАФСКА КАПИТАЛА(АРХАЈСКА, КВАДРАТНА,
РУСТИЧНА И КУРЗИВНА КАПИТАЛА)
Од настанка латинског писма до данас било је толико промјена да су при класификацији и
покушају периодизације збуниле многе научнике. Поред многих покушаја,да се изврши
периодизација писма и његова класификација, опште прихваћена је подјела на: римско,
средњовјековно и модерно. У прво раздобље припадају типови латинског писма који су
настали у доба Римског Царства. На општи смјер развоја слова класификовано је на:
мајускулу,минускулу и курзиву. Мајускулом називамо велика слова која се могу
омеђити са 2 црте, минускулом која се могу омеђити са 4 црте, а курзивом нагнута слова,
према томе мајускула и минускула могу бити курзивног облика. Најстарији тип писма
називамо Епиграфска капитала. У даљем процесу из те епиграфске капитале, развијају се
епиграфски типови: архајска капитала, квадратна капитала,рустична и курзивна капитала.
Латинска абецеда је настала из грчког алфабета. Најстарији споменик латинске абецеде је
Lapis niger нађен 1899 на римском форуму у близини славолука Септимија Севера,
датује се из 6.вијека, писан је као бустрофедон - један ред са лијева на десно,други са
десна на лијево, садржај није јасан али је очито култног карактера, на натпису нема ни
једне ријечи која би садржавала слово Б, посљедица оштећења споменика. Ако додамо
слово Б, ова абецеда је имала 21 слово. И тај тип капитале назива се архајска капитала,
мајускула из које су потекла сва каснија латинска писма. Слова су непропорционална,
неједнака, обликовање слободно без разлике танких и дебелих потеза. Други споменик
писан истом капиталом је fibula Praenestina. Половином I.н.е. римљани уводе Y и Z, у 11.
вијеку уводи се слово W, у 17.вијеку почиње се разликовати I од Ј и U од V. Архајска
капитала се временом калиграфски усавршавала. Најсвечанији облик писма за титуле зове
capitalis quadrata се а нешто мање свечан облик зове се capitalis rustica. Назив capitalis
quadrata је у вези са пропорцијом слова, слова се могу уписати у квадрат. А capitalis rustica
има нешто издужена слова и могу се смјестити у правугаоник, посебан облик рустичне
капитале налази се на војничким дипломама и назива се actuaria. Курзивна капитала је
писмо слободних потеза који показују брзину и немар при писању. Писано је стилусом
или неким оштрим предметом по зидовима. Тај тип капитале аналоган је курзивној
мајускули коју налазимо на оловним плочицима и повоштаним таблицама.

ПИСМА РИМСКЕ ЕПОХЕ: КЊИЖНА КАПИТАЛА(ЕЛЕГАНТНА И РУСТИЧНА

КАПИТАЛА, КУРЗИВНА МАЈУСКУЛА И КУРЗИВНА МИНУСКУЛА)

Књижевну капиталу једва можемо пратити прије 4.вијека н.е. Најстарији примјер писма је
еп Carmen de bello Actico нађен у рушевинама Херкуланума -79.н.е. Писан је специфичном
капиталом једноставних линија који једни палеографи држе типом рустичне капитале а
други типом курзивне мајускуле. У књижној капитали разликујемо 2 типа која су аналогна
онима у епиграфској: елегантна и рустична капитала, разлике су исте као код епиграфске,
однос висине према ширини слова. Треба напоменути да је више кодекса писано
рустичном него елегантном капиталом. Већ и у епиграфским и књижним капиталама
сусрећемо се са скраћеницама које се називају суспензије. Изостављају се посљедњи
дјелови ријечи. Постоји знак који упозорава да је ријеч скраћена Q' = QUE. Тако се крате
сви дативи и аблативи множине 3,4 и 5 деклинације и везник QUЕ. Књижна капитала
доминира све до 6.вијека н.е. након тога се употребљава само у насловима књига. Књижна
капитала није могла задовољити дневне потребе старих римљана,било је споро и гломазно
писмо. Тај 3. развојни ниво називамо Курзивном мајускулом. То је писмо слободних
дуктуса, неједнаких димензија слова, слова се не пишу одвојено него спајају лигатурама.
Изразито пословно писмо(уговори, рачуни, приватна писма. Слова карактеристична за
курзивну мајускулу су Е, Ф и М. Потези слова одвојени су, слово Е састоји од двије
паралелне цртица, слово Ф од једне дуже и једне краће одвојене цртице, а слово М
распало се на 4 паралелне цртице. Курзивна минускула показују деформацију у
обликовању слова,немар, мноштво лигатура, скраћеница, слова не познају ралику
дебљине дуктуса. Курзивна минускула темељ је свих каснијих средњовјековних типова
латинског писма. Примјер курзивне минускуле представља Трогирска оловна плочица са
записима против урока из 6. вијека.
7.УНИЦИЈАЛА, ПОЛУУНИЦИЈАЛА
Унцијала је претежно мајускулно писмо настало у доба Римског царства, а надживило га
је неколико вјекова. Први текстови исписани су на меком материјалу у 3 вијеку.
Поријекло унцијале има везе са хришћанством. Најстарији грчки кодекси Библије писани
су грчком унцијалом. Свети Јероним је свој превод Библије на латински језик писао
унцијалом под утицајем на грчку унцијалу. Захваљујући Јеронимовом угледу, остали
писари копирали су његов рукопис. За рукописе, унцијала је коришћена до 8. вијека, а као
украсно писмо све до 12. вијека. Унцијала се карактерише наглашеним калиграфским
потезима облих форми. Та је овалност наглашена највише код слова: А, Е, М, У. У
старијим кодексима ријечи нису растављене, а кодекс је старији што су му слова већа и
пропорционалнија. Код унцијалних текстова долази до појаве спајања речи (litterae
contiguae). Термин "унцијала" први је употребио француски бенедиктинац Жан
Мабиљон почетком 18. вијека. Детаљније га је дефинисао италијански писац Сципион
Мафеи како би направио разлику између унцијале и Римске квадратне капитале.
Полуунцијала је претежно минускулно књижно писмо облих облика које се употребљава у
кодексима од 5 до 9.вијека. Назив уводе бенедиктинци Тасин и Тустејн. Три теорије о
њеном постанку: директни дериват унцијале, калигрифирана курзивна минускула,
мијешано писмо. Неоспорно је да је минускулно писмо а истовремено scriptura mixta. У
развоју разликујемо 4 периода: 1) период формирања прије 5вијека 2) период
усавршавања у 5 и 6 вијек. 3) период опадања у 7 вијеку 4) период потпуног опадања у 8 и
9 вијeку. Најстарији рукопис полуунцијалом : Fasti conclare (попис конзула 487-494).
Полуунцијала је књижно писмо заобљених облика којим су писани кодекси претежно, али
не искључиво, хришћанског садржаја,као и унцијала, с којом има великих сличности,
држало хришћанским писмом. За разлику од унцијале, полуунцијала је писмо
минускулних обиљежја, која се очитују у преласцима неких слова (б, д, г, м, q, р, с) изнад
и испод двије линије. Настанак полуунцијале није сасвим разјашњен, али се због
морфолошких сличности везује уз римску курзивну минускулу, унцијалу и нека друга
латинска писма. Карактеристична су слова а, г, р, а састав скраћеница исти је као код
других мајускулних писама римског доба, једино су знакови за скраћивање нешто
друкчији. Скраћивала су се уобичајена nomina sacra (deus, dominus, sanctus, spiritus, и др.).
У почетку се користило мање скраћеница, а послије су се појавиле и друге, па се по
саставу скраћеница и заступљености могу утврђивати релативни хронолошки односи
међу рукописима. Обиљежја су полуунцијале и употреба лигатура, те недосљедна
употреба тачке као интерпункцијскога знака.
8.СКРАЋЕНИЦЕ; ЛИГАТУРЕ, СУСПЕНЗИЈЕ, КОНТРАКЦИЈЕ
Употреба скраћеница сеже у римско доба. Специфичност скраћеница је што су
карактеристичне за одређено вријеме и подручје. Сврха њиховог познавања је практична и
критичка. Практична да можемо тачно читати текстове, а критичка да према скраћеници
одредимо вријеме и мјесто настанка рукописа. Скраћенице се на латинском називајu
abreviaturae. У латинском језику дјеле се на скраћенице римског периода и средњег вијека.
Најстарије скраћенице римског периода налазимо на натписима и припадају у тзв.
суспензије тј. ону врсту скраћеница које имају једно или више почетних слова, а остатак је
назначен неким знаком краћења. Посебна велика скупина скраћеница у рукописима јесу
тзв. notae tironianae које се приписују Цицероновом робу Тирону. Cвака се тиронска
скраћеница састоји од главног и помоћног знака (помоћни знак је мањи од главног).
Најстарије примјерке налазимо у меровиншким краљевским дипломама 7. и 8.вијека-у
хришћанском периоду римског доба јављају се скраћенице nomina sacra. Notae iuris или
правне скраћенице су се употребљавале у списима правног садржаја,задавале тешкоће у
правним питањима јер су се текстови могли погрешно интерпретирати. У раном периоду
средњег вијека скраћенице нису тако бројне. За употребе готике њихов је број највећи, а у
доба хуманистике полако нестају,најчешће су ове скраћенице:
- суспензије које скраћују послиједњи дио ријечи
- контракције које настају изостављањем неколико слова у ријечи
- скраћенице које настају употребом знакова који имају стално значење
- скраћенице које настају употребом знакова с релативним значењем
- скраћенице које настају употребом написаних слова редовито крате Р или Н
- мало скраћеница настаје употребом тзв. конвенционалних знакова
Лигатура је знак у типографији који настаје када се двије графеме споје у један глиф.
Графема је најмања семантичка јединица писаног језика. У графеме спадају слова,
нумеричке цифре, знаци интерпункције и сл. Глиф је шара, графички облик, коју
препознајемо као знак у одређеном систему писања (слово, цифра, интерпункција)

9.СРЕДЊОВЈЕКОВНА ПИСМА (БЕНЕВЕНТАНА)

Беневентана је средњовјековно латинско писмо, заобљену минускулу, названа према граду

и покрајини Беневенто у јуж. Италији. Обликовала се у другој половини 8.вијека у
скрипторију бенедиктинскога самостана Монтекасино. Одатле се раширила по јужној
Италији, а јавља се све до прве половине 15.вијека. Развила се из млађега римскога
минускулнога курзива. Сматра се да је њен развој кренуо одвојеним смјером када је у
сјеверној Италији у 9. вијеку почела превладавати прекаролиншка минускула стилизована
на подручју Каролиншкога Царства. Тим је развојем од курзивне минускуле настало
калиграфско писмо с властитим одликама (најизраженије код слова а, е, р и т, лигатуре ци,
фи, ги, ли, ри, ти) које га одвајају од других типова латинске минускуле. Беневентана је
претежно књижно писмо које естетску декоративност спаја с читљивошћу. Његова су
слова првобитно била стилизиована обло, али се послије јавља и угласта беневентана.
Оштре разлике дебелих и танких дуктуса скриптори су постизали косим резањем пера.
Дуктуси с десна на лијево су дебљи. Слово а врло је налик слову т. Енклитичке и
проклитичке лигатуре - спајање слова посљедни дуктус једног слова покрије први
дуктусом идућег слова. Систем скраћеница нам служи и као критеријум за датовање. У
јуж. Италије и у Далмацији беневентана је обла. Нема тако наглашену разлику танких и
дебелих дуктуса. Развој беневентане прошао је 4 раздобља. У првоме 8–9. вијек она је
поступно добивала своја обиљежја, у другоме до половине 10 вијека сазријева њезина
калиграфска стилизација, у трећем (11-12 вијек) досеже развојни врхунац и тада настају
најљепши кодекси, у доба док у осталој Италији сасвим превладава каролина, а у
четвртоме (12-14вијек) слаби напон беневентанске стилизације латинске минускуле, она
постаје манирирана, добива оштрине у потезима слова којима као да се натјече с готиком.
Један је од најважнијих рукописа писаних беневентаном Регистар папе Ивана 8., писан у
Монтекасину у 11.вијеку, који садржи и папина писма хрватским кнезовима Здеславу и
Бранимиру.

10.КУРИЈАЛА (ПИСМО ПАПСКЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ)

Дипломатика дијели развој папинске канцеларије у 5 раздобља. Прво раздобље до 772. –

нема нити једног оригиналног документа; писмо римска курзивна минускула. Друго – од
772-1049; најстарији документ писмо папе Хадријана И. 778 посланику Карла Великог.
Писмо је писано специјалном минускулом - куријалом. Из тог периода сачувана 52
документа; 25 на папирусу. Куријалу дијелимо на старију и млађу. Старија куријала до
краја употребе папируса тј. до краја 1000. Слова старије куријале широка и велика, хасте
дуге, размак велик, свечан изглед. Мало кратица. Најчешћи знак за скраћену рјеч је
цртица, за наставак us употребљава се тачка и зарез ; . Од 11 до 12 вијека млађа куријала.
Глатка површина пергамента доводи до смањења слова. Украси попут заставица.
Промјене у млађој куријали настале су под утицајем каролиншке минускуле. Утицај је још
већи када у 11вијеку понтифицирају њемачке папе. На почетку 12 вијека папинска курија
напушта куријално писмо а уводи писмо слично царској дипломатичкој минускули.
Нотари града Рима пишу приватне исправе куријалом. Они то настављају до 13 вијека
када је замјењују готичком минускулом.

11.СРЕДЊОВЈЕКОВНА ПИСМА ( ПРЕКАРОЛИНШКА МИНУСКУЛА )

У Италији се свечани кодекси до 9 вијека пишу унцијалом и полуунцијалом. Мање

свечани полукурзивом. У другој половини 8 вијека из те полукурзиве развија се ново
минускулно књижно писмо. Неки називи; староиталско, лангобардска минускула,
минускула горње Италије. Назив прекаролиншка минускула обухвата све те називе. У
сјеверној Италији то је писмо у 9 вијеку замијењено каролиншком минускулом а на југу
поступно беневентаном. Иако се јасно њен постанак може пратити из полукурзиве
показује многе утјецаје унцијале и полуунцијале. Због кратког вијека то писмо сматрамо
пријелазним. Орнаментација кодекса је сиромашна.Иницијали су врло скромни,и израђени
претежно у жутој, зеленој и црвеној боји, украшени главама птица, риба.
 12.СРЕДЊОВЈЕКОВНА ПИСМА (ВИЗИГОТИКА)

Визиготика је латинско писмо које се развило из римске курзивне минусклуле и

употребљавало се искључиво на Пиренејском полуострву од 7 до 12 вијека. Шпанија је
остала под Римом све до почетка 5 вијека. Једино Визиготима успјело основати ту државу.
711 уништавају их Арапи. У 9 вијеку почињу прогони хришћана од Арапа. Најстарији
писани шпански кодекси су писани унцијалом и полуунцијалом. У дневном се животу
употребљавала римска курзивна минускула. Половином 7 вијека почиње попримати
специфичне облике; настаје документарна и књижна визиготика. Књижна показује утицаје
унцијале и полуунцијале,можда арапско писмо утицало. Назив scriptura visigothica увео је
Мабиллон сматрајући га визиготском верзијом латинског писма, али визиготи нису имали
ништа заједничко са обликовањем тог писма, оно је искључиво плод шпанског
скрипторија. У шпанским споменицима 13 и 14 вијека – назива се littera toletana и littera
mozabarica. Од самостана; Толедо, Силос и град Севиље– бискуп Изидор – најутицајнији
учитељ у средњем вијеку. Курзивна верзија трајала дуже све до 14 вијека. Тешки облици,
пуно лигатура. Књижна је већ у 9 вијеку замијењена у Каталонији каролиншком
минускулом.Готи су били аријанци – и црква је настојала да се "њихово" писмо не
користи. Ипак визиготика живи све до 12 вијека – писмо замјењује каролина.
Карактерстично слово а, г, т. Скраћенице не показују неку правилност – неки траже у
њима и хебрејско порјекло. Наслови поглавља извјештаченом капиталом са срцоликим
словом о. Особине пиренејског латинитета. Орнаментација – није квалитетна као у
беневентани. У 7 и 8 вијеку скромни инцијали. Већи развој у 9 и 10. вијеку. Посебно удара
у очи; невјешти људски ликови, стилизирани попут египћанске умјетности. Пред крај 11
вијека заједно с каролином и њена минијатура. Миларес – 281 рукопис на визиготици.

13.СРЕДЊОВЈЕКОВНА ПИСМА; МЕРОВИНГИКА

Меровингика је латинско писмо настало на основи римске курзивне минускуле у држави

Меровинга од 6 до 8вијека, а употребљавало се у књигама и у дипломатичким
документима. Римско освајање Галије одузело јој је политичку слободу,али донијело јој
мир, слободу, напредак. Пред крај 1 вијека у Галији се шири хришћанство. Хлодовех
побиједио римског намјесника Сиагрија и утемељује франачку државу. Прије Меровинга
у Галији се користи римска курзивна минускула а од књижних писама барем према
сачуваним споменицима унцијала и полуунцијала. У 6.вијеку курзивна минускула довела
до посебног латинског писма које се назива меровингика. Меровингика је писмо које се
употребљава у краљевским дипломама али и у књизи. У дипломама врло карактеристично
па се мисли да је настало у краљевској канцеларији. Најприје формирана као
канцеларијско касније као књижно писмо. Књижна меровингика ипак своје порјекло има у
калиграфским формама; скрипторији. Назив scriptura merovingica или francogallica потиче
од Мабиллона. У палеографији се задржао само назив scriptura merovingica. Необично дуга
осимa слова, пуно лигатура, збијеност слова која су најчешће нагнута улијево. Први
сигурно датовани споменик меровиншког писма је диплома Клотара II из 625. Први
илуминирани Хомилије св. Аугустина из 669. Орнамент је ипак прилично сиромашан; лик
птице или риба које се прилагођују облику слова.
 14.ОСТРВСКА ПИСМА( SCRIPTURA INSULARES )

Острвска писма – развила се из унцијале и полуунцијале од 6 вијка до краја средњег

вијека у Ирској а у Енглеској до норманске инвазије 1066. Припадају скупини
националних писама. Римска је власт ту трајала до половине 5 вијека кад су почела
упадати германска племена. Ирска није никада била под римском власти али је имала
додира.,али су задржали келтски елементе. Из Ирске су у 6 и 7 вијека путовали у друге
крајеве мисионари тзв.перегрини Скоти. Римска курзивна минускула није ухватила
коријена. Прве специфичне појаве инзуларног писма видимо у другој половини 6 вијека
Писмо има два облика: обли и оштри. Обли је за свечане кодексе. Оштри је дериват
облога; за мање свечане прилике. Неки сматрају да је први енглеског а други ирског
поријекла. Лове и Батели их ипак дијеле на: инзуларну мајускулу и инзуларну минускулу.
Постоји и прелазни тип. Осим њих у 11. и 12.вијеку употребљава се и специјална курзивна
минускула. Стефенс; 4 скупине рукописа: ирски рукописи из Енглеске, англосаски
рукопис из Енглеске, ирски рукописи на европском континенту, енглески рукопис на
европском континенту. Средњовјековни извори говоре о: scriptura scottica. Scriptura
сsaxonica – англосаско писмо с краја 16 вијека. Сами Ирци – scriptura tunsa. Најстарији
кодекс; Book of Durronj. Такође врло познато дјело Беде Венерабилиса. Хасте започињу
малим трокутом нагнутим на лијеву страну. Систем скраћеница из римског доба.
Инзуларна мајускула: изразито обло писмо, свечаног изгледа. Минускула; оштри облици
слова, доње хасте дуге и оштре. Број лигатура доста велик – али није недосљедан. Посебан
тип инзуларне минускуле – курзива (за мање важна писма). Илуминација – велики
умјетнички домет. Келтски фактор – испреплетене врпце, спирала труба (гранање),
употреба злата. Утицај каролинга.

15.КАРОЛИНШКА МИНУСКУЛА

Тип латинске минускуле која се употребљавала од Карла Великог (768-814) до краја 12

вијека у највећем дијелу западне Европе. Не припада скупини националних писама. Карло
започео «каролиншку ренесансу» која траје до смрти Карла Ћелавог 877. Почела обнова
минускуле која добива калиграфски облик. Можемо рећи да је каролина настала
реформом из више средишта а обликовала се под утицајем полуунцијале, курзиве и разних
типова прекаролиншке минускуле. Крајем 8 вијека у Францукој, Италији, Њемачкој,
Швицарској. У 9 вијеку – Далмација и Каталонија, у 11. Енглеској, и папинску
канцеларију, а у 12 остали дио Шпаније. Најприје освојила скрипторије а затим
канцеларије. Средњовјековни извори; littera francigena, minutra erecta (округла
минускула), минускула. Каролиншка минускула – у 8 и 9 вијеку, 10, 11, 12 – минускула.
Посебан тип дипломатичке минускуле – 9-12 вијек Јасно читљива слова. Свако слово за
себе. Ниште се не наглашава. Однос хасте пропорционалан. Лигатуре су преузете из
римске курзивне минускуле и дјелимично из унцијале. Скраћенице ријетке. Разликујемо 4
раздобља; 1. посљедна четвртина 8 вијека до краја 9 вијека Наглашени елементи курзивне
минускуле (види се у лигатурама); 2. обухвата 10 вијек Опрема рукописа сиромашнија,
тешке политичке прилике, мања правилност и љепота. Елементи курзивне минускуле
ређи. 3. обухваћа 11 вијек ренесанса писма; слова већа и усправна. Број лигатура мањи.
Изолованост појединог слова наглашенија. Општи изглед слова више не дају утисак
заобљености. 4. обухвата 12 вијек – слова шира и збијенија. Редовно почињу малом
цртицом. Хасте на врху имају мали трокут који се грана. Скраћенице чешће. Пред крај
вијека сувишне цртице, слова угластија. Тешко је одредити крај каролине. Пред крај 12 и
прва четвртина 13 вијека. Италијанска каролина је велика и округла; правилнија и љепша.
Хуманисти су управо њу преузели за реформу писма – каролиншка слова ушла као
посебан штампарски тип. У Енглеској је висока и збијена, у Француској велика и округла,
Шпанији исто. Најстарије примјере каролине у Далмацији у Сплитском евангелијару. У
Далмацији каролина има раван континуитет све до готике. Минијатуре– изванредан
напредак и умјетнички домет. Хеленистички темељи. Ада-скупина, дворска школа Карла
Великог (по његовој полусестри опатици). Нова палатинска школа – цват у првим
деценијама 9.вијека. Повезаност са касноантичким сликарством. Школа у Реимсу – уско
повезана с Палатином. Школа у Тоурсу – преткаролиншки плетер. Школа у Мецу – врло
декоративни иницијали и мали фигурални призори. Франко-саксонска школа; јак утицај
хиберно-саског стила. Школа града Цорбие – англо-саксонски утицај. Школа у Флуиди –
утицај антикне минијатуре.

16.ГОТИКА

Латинско писмо књижног и документарног карактера које се употребљава у Западној

Европи од краја 12 вијека до половине 15 вијека. Појава готике у вријеме великих
друштвених промјена. Тематика књиге много се проширује: хронике, историја, лирика,
епика, трубадури. Писменост више није привилегиј клера. Универзитет у Бергаму,
Оксфорду, Камбриџу. Крајем 15 вијека у Европи има 60 универзитету (филозофија, право,
медицина). Помало нестају бенедиктинци а замјењују их доминиканци и фрањевци. Књига
постаје трговачком робом; а за то се брину librari. Употреба папира појефтињује
производњу. На обликовање готике утицала у сјеверној Француске беневентана (тако
мисле неки), али чињеница је да је готика продукт каролине! Међу опште одлике:
напуштање ознаке за дифтонг, систем скраћеница огроман. Посебне скраћенице за
посебне дјелатности; теолошке, филозофске, правне. Има пуно типова готике. 1. Littea
formata – у Француској у 13 и 14 вијеку – књижна готика литургијских кодекса
(калиграфичност). 2. Текстус, текстура – у Енглеској и Њемачкој; калиграфско писмо
текста (правних кодекса) да се подвуче разлика од коментара са стране текста. 3. Littera
rotunda – у Италији; калиграфско књижно писмо (littera bononiensis и littera lombarda. 4.
Фраkтура – тип преломљених слова, преломљеност дуктуса. 5. Бастарда – специјалан тип
у дјелима књижног и историјског значења, Средину између курзивне и књижне готике;
иако је ближе курзиви. Наглашена разлика дебелих и танких дуктуса. Регионални називи
готике; littera parisiensis (Париз), littera oxoniensis (Оксфорд). Књижна готика у Италији,
Шпанији, Далмацији је обла а у другим земљама угласта. Курзивна готица – разлика
између владарских списа (пажљивије писана слова) и полуприватних. У Италији и
Далмацији се употребљава посебан тип курзивне готике с истакнутим завијуцима(13-14
вијек). Сам назив scriptura gothica (нема везе са Готима) Потиче од италијанских
хуманиста и има сасвим поспрдно значење (варвар). Њих одушевљавала каролина. Тај
назив налазимо и код Мабиљона па се није ишло у његово мијењање. У Италији и
Далмацији под утицајем хуманиста готика се преображава у хуманистику. Гутенберг
штампао готиком прву Библију у 200 примјерака. Готиком су писани кодекси
далматинских градова. Минијатуре – златно доба. У Италији на гласу болоњска,
фирентинска и ломбардијска школа. Француска минијатура – средиште паришка школа.
Напушта се укочени изглед лица, смисао за природу расте.

17.ХУМАНИСТИКА И БУЛАТИКА

Хуманистика је тип латинског писма настао под утицајем реформе хуманиста у 15 вијеку
а по узору на каролину. Назив су увели палографи половином 19.вијека. Неки га називају
и ренесансним писмом. Савременици га називају littera antiqua. Тешка углата готика није
наишла на плодно тло у Италији; Петрарка се буни и одушевљава се кодексом дјела Св.
Аугустина писаним каролином који му је поклонио Бокачо. Хуманизам је значио повратак
на филозофију антике. Основа теза вратити човјека у средиште, одбацивање мистицизма.
Хуманисти су тражили узор у каролини; и називали је antiqua. Средиште хуманизма је
била Фиренца. Оснивач калиграфске школе у истом граду био је Николо Николини.
Покрет је захватио и дворове великаша, краља, папу. Хуманистика се дијели на књижну и
курзивну. Књижна изгледа као развијена каролиншка минускула 11. и 12.вијека,али у њој
има остатака готике. Скраћенице се врло мало употребљавају. Врхунац књижне
хуманистике су кодекси друге половине 15.вијека. Свенхејм и Панарзит оснивају 1465.
прву италијанску штампарију, преузели су управо књижну хуманистику и пренијели је у
штампарство. Курзивна хуманистика продрла је и у канцеларије. Чистом хуманистиком
ипак пишу се само свечани документи. Највише је исправа с примјесама готике –
humanistica ghotica. Минијатура кодекса 15.вијека. везана је за дворове италијанских
војвода. Сандро Ботичели – Фиренца. Ферара (чипка у илуминацији)– Тадео Цривели.
Реформа писма у уској вези с општом реформом у науци и умјетности.
Bollatica ili littera sancti Petri. Од краја 16вијека. у папинској се канцеларији јавља ново
извјештачено писмо. Тако нечитљиво да се уз њега предавао и оригинал на хуманистици.
Направљено да се онемогући издавање фалсификованих папинских була. Укинуо га је тек
папа Лав XIII 1878. У нашим се архивима налази пуно папинских була на булатици.

18.ЋИРИЛСКА ПАЛЕОГРАФИЈА: ПОСТАНАК И РАЗВОЈ ЋИРИЛИЦЕ

Прије стварања глагољице и ћирилице, словенске државе служиле су се латинским и

грчким писмом. Источнофраначки краљ Лудвиг је преко њемачког свештенства ширио
свој утицај по Великоморавској кнежевини, којом је владао кнез Растислав. У циљу
ослобађања од њиховог утицаја, појавила се потреба за обликовањем словенског писма.
Зато кнез Растислав тражи од византијског цара Михајла III у Цариграду да му пошаље
учитеље који би народу проповjедали хришћанство на њиховом језику. Браћа Ћирило и
Методије су били познати проповjедници из Солуна. Цар их одређује за тај посао и они
крећу на пут. У историјским списима се не помиње изричито ко је створио ћирилицу, па
се често мисли, с обзиром на име, да је то урадио Ћирило. На основу доказа, сматра се да
је Ћирило ипак саставио глагољицу, у другој половини 9. вијека и да је она прво
словенско писмо. Назив глагољица није постојао у то вријеме, појављује се много касније,
а стоји у непосредној вези са старословенском ријечи »глаголати« - говорити. Касније је
највјероватније неко од Ћирилових ученика саставио ново писмо, ћирилицу, која је била
савршеније писмо, па је потиснула глагољицу. Сматра се да је већина слова глагољице
настала из облика грчког минускула, а неколико их је узето из јеврејског и самарићанског.
Поред ових позајмљених слова, Ћирило је нека и измислио, јер одређена слова немају
сличности са тада у словенском свијету познатим писмима. Таква слова у новом писму су
уведена за гласове из словенског језика. Дефинитивно уобличена глагољица имала је 38
слова која су потпуно задовољавала све фонетске особине старословенског језика. Прво
ћирилично и главно књижно писмо је устав или уставно писмо. Назив нам говори да је то
традиционални и једини тип писма којим су се писале богослужбене књиге, јер писмо по
уставу значи писмо по (црквеном) закону. Користило се од 9 до 18 вијека и током времена
је мјењало свој облик. Од 9 до 14 вијека слова су широка, већина слова има квадратне
пропорције, а један број слова је симетричног облика. Од 14 вијека слова постепено
почињу да се сужавају, те устав постаје писмо узаних слова каквим је писано све до 18
вијека када престаје његова употреба. Уставно писмо припада дволинијском систему
писања, што значи да су слова једнаке висине – пишу се између две (замишљене)
хоризонталне линије. Уставна ћирилица има два типа: обични и насловни. Насловни тип
се користио за наслове и досљедније је чувао дволинијски систем писања, док код обичног
устава нека слова, као на пример слово Р, прелазе основну линију. У најранијим
рукописима наилазимо на три по пропорцијама различита облика устава: снажно
пропорционисан, писан великим, тешким словима, затим средњи устав и устав писан
малим, тј. ситним словима. Поред мајускулног курзива из устава је настало још једно
књижно писмо, полуустав, које је потпуно формирано у 14. вијеку . За разлику од устава,
код полуустава је писање слободније, слова се не придржавају строго дволинијског
система – нека од њих својим продужецима пробијају основну линију. Ови продужеци
лако су нагнути што представља израз склоности и спо собности наше руке. Округли
делови слова се често претварају у угласте форме, а нека слова су међу собно повезана.
Наглашени продужеци чине ово писмо читљивим, па је полуустав постао и канцеларијско
писмо. Као и обично, ове промене настају због бржег писања, као и и материјала на коме
се писало, а то је папир, знатно јефтинији од пергамента који је до тада углавном
кориштен. Слова постају једноставнија, многи детаљи су сасвим поједностављени, а
велики број слова добија сасвим нов облик.

19.ЋИРИЛСКИ ЕПИГРАФСКИ СПОМЕНИЦИ

Самуилов натпис - надгробна плоча са оштећеним натписом македонског цара Самуила

својим родитељима и браћи
-Битољски натпис
-натпис цара Јована Владислава, Самуиловог наследника, који говори о подизању града
Битоља; Темнички натпис у Македонији

20.ПОСТАНАК И РАЗВОЈ ДИПЛОМАТИКЕ

Дипломатика је помоћна историјска дисциплина која проучава исправе (дипломе)

властитом критичком методом ради утврђивања њихове вриједности као историјског
свједочанства. Име долази од грчке ријечи δίπλωμα : исправа, диплома. Основни задатак
дипломатике је да утврди да ли је нека повеља аутентична или лажна (фалсификат). У
дипломатичке изворе спадају : повеље, писма, пресуде, уговори, рачунске књиге и сл.
Аутентичност повеља провјеравана је још у средњем вијеку када су поједине повеље
подношене суду као доказно средство у парницама. Тако је и папа Иноћентије III (1198—
1216) утврдио извјесна правила за испитивање аутентичности старијих була (папских
повеља) на основу писма, стила, слике на печату и начина причвршћивања. За тај посао
постојала је и посебна канцеларија, али њихове су могућности биле ограничене па су
многи фалсификати проглашени за аутентичне исправе. До правог развоја и постанка
дипломатике долази тек у 17. вијеку. Два веома битна догађаја су се тад десила. Први се
односио на вријеме послије 30годишњег рата (1618—1648) у којем су нестале многе
повеље на којима су католици и протестанти темељили разне своје повластице.
Вестфалским миром је одређено да се морају на темељу старих исправа ријешити сва
спорна питања. То је био повод да се исконструирају многобројни фаслификати који су
били узрок дугим споровима. Један од спорова који је остао упамћен је спор између
женског самостана и града Линдау. Самостан је темељио своја права на исправи тобожњег
цара Лудовика из 12. вијека. Град је позвао ученог професора Хермана Конринга да да
своје стручно мишљење. Он је том приликом написао расправу под насловом „Censura
diplomatis quod Ludovico imperatori fert acceptum coenobium Lindaciense“ у којој је први пут
дао правила за утврђивање аутентичности дипломе. Конрингова расправа и метода коју у
њој примјењује врло је блиска начелима модерне дипломатике. У Француској се у то доба
јавља други тип дипломатичких ратова. Изазвао их је исусовац Данијел Папеброх својом
дипломатичком расправом „Propulaeum antiquarium circa veri et falsi discrimen in vetustis
membranis“ коју је написао 1675. у уводу другог свеска дијела „Аcta Sanctorum“, а којом је
утврдио да су фалсификати многе меровиншке исправе издане бенедиктинском манастиру
у Сант Денису. Бенедиктинци су се дуго спремали да одговоре Папеброху. Након дуге
припреме Жан Мабиљон је 1681. одговорио дјелом „De re diplomatica libri sex “, Мабиљон
је своју студију написао на основу огромне дипломатичке грађе. Анализирао је све
елементе повеље : писаћи материјал, мастило, писмо, језик, формуле, печате, потписе и
датуме. На основу анализе утврдио је правила на основу којих треба провјеравати
аутентичност повеље. Папеброх се приклонио Мабиљоновим студијама без поговора. По
узору на Мабиљона неколико деценија касније два његова сљедбеника Тасин и Тоустан
издају опсежно дипломатичко дјело у 6 свезака под насловом „Nouveau Traite de
Diplomatique“ (Париз 1750-1765). Ту су скицирали историјску критику стила, формула и
обичаја које у поједним вјековима поштују папска писма и буле, а такође су дали и
елементе за расправу о сфрагистици. Они су елементе повеље разврстали на спољне и
унутрашње.Послије Француске револуције кад је срушен феудални систем и кад су
укинуте привилегије које су се могле доказивати повељама, оне губе практични значај.
Остале су само предмет научног испитивања тако је и дипломатика сачувала свој научни
карактер. Почетком 19. вијека почињу да се оснивају и прве школе које су се бавиле
повељама. Тако је у Француској 1821. основана Школа повеља. Неколико година прије у
Њемачкој је основано Друштво за проучавање старије њемачке историје, које се такође
бавило проучавањем дипломатичке грађе. Међу познатијим дипломатичарима 19. вијека
могу се још споменути : Јулиус Фицкер, Теодор вон Сикел и Хеинрих Брунер.

21.ДИПЛОМАТИКА У СРБИЈИ

Почеци дипломатике везују се за Србију. Године 1200. папа је био Иноћентије II. Он је
овластио бискупа Доминика, који одлази пред Вукана са исправом у којој пише да му папа
даје чин надбискупа.Вукан је написао писмо папи и са писмом му послао исправу коју му
је донео Доминик. Папа му је након неког времена одговорио да су на двору испитивањем
исправе закључили да је лажна, јер је Доминик у њој себе назвао сином (како су се
називали световни владари), а не братом (како је требао да се назове, јер је папа тако
ословљавао свештена лица). Подстакнут овим догађајем, папа је 1207. године издао декрет
о фалсификовању, којим се утврђује 31 став како открити фалсификат. Од тада настаје
дипломатика, која се као наука развила у 17. вијеку. Српска дипломатика је уско везана за
византијску. Најпознатији српски дипломатичари били су: Павле Карано - Твртковић,
Ватрослав Јагић, Љубомир Стојановић, Станоје Станојевић, Јован Радонић и други. Ђело
Станоја Станојевића Студије о српској дипломатици (1914 – 1935), и данас спада међу
најзначајније дјело из те области.

22.КЛАСИФИКАЦИЈА ДИПЛОМАТИЧКЕ ГРАЂЕ ПО ФОРМАЛНИМ ОБИЉЕЖЈИМА

Када је Љубомир Стојановић издавао грађу сачувану у Дубровачком архиву, писану

српским језиком и ћирилицом, он је своје издања насловио „ Старе српске повеље и
писма“ (једине двије објављене свеске које чине Прву књигу издала је Српска академија
наука 1929. и 1934. године). Ова подјела на „Повеље“ и „Писма“ одговарала је подјели
дипломатичке грађе коју су предложили стари дипломатичари додајући и трећу групу која
се могла окарактерисати као „Разно“. Повеље су писана свједочанства састављена у
одређеном облику, мада промјенљивом према мјесту, раздобљу, лицу и послу, о неком
чину правне природе. У ову групу улазиле би исправе о давању неке повластице, затим
пресуде, уговори и др. Писма обухватају разноврсну преписку чији циљ није обично
правне природе. Како је карактер писама најчешће индивидуалан, она не би улазила у
оквир дипломатичких студија, али кад се не узме у обзир званична преписка између
владара писма имају нека своја унутрашња и спољна обиљежја која се мијењају у
појединим раздобљима. Средњовјековна писма сачувана на српском језику имају по
правилу карактер званичне преписке, често са садржином правне вриједности. Нажалост,
сачувана су само писма из 14. вијека. У Разно се могу уврстити разне биљешке,
обавјештења, изјаве свједока и сл. У раном средњем вијеку овакав је материјал риједак. У
латинској дипломатици употребљава се за овакве бељешке општи назив „Scripturae“.

23. КЛАСИФИКАЦИЈА ДИПЛОМАТИЧКЕ ГРАЂЕ ПО САДРЖИНИ

Карактер повеље зависи од њене садржине и функције њеног аутора у друштву. Према
садржини и друштвеној функцији аутора неког акта повеље се сврставају у
приватноправне и јавноправне. Јавноправне су оне које издају јавне власти, као нпр :
цареви, краљеви, папе. Приватноправне повеље су оне које издају приватна лица или ако
их издају јавне установе које својом садржином улазе у област приватног права и које се
односе на приватно лице. У повлачењу границе између ове двије групе дипломатичари се
често разилазе. Пред њих се поставља питање којој групи треба да припадну повеље које
су издавали феудалци. У раније доба кад су феудалци били само крупни
земљопосједници, њихова су права по мишљењу правника била приватноправног
карактера, па би се њихове повеље морале сврстати у групу приватноправних повеља.
Касније кад су феудалци почели да располажу јавном влашћу, када су поред краља они
били једини носиоци јавне власти, они су издавали повеље у другом својству, па би зато те
повеље требало сматрати за јавноправне. Француски научници одређују карактер повеље
према положају извршиоца правног чина у друштву и држави, а њемачки према
вриједности повеље и карактеру њене садржине. Има још разних подјела по садржини,
тако неки научници дијеле повеље на оне које су састављене у организованим
канцеларијама и на масу других различитог поријекла. Понекад се карактер повеље
одређује према правном чину на који се односи.

24. ИЗРАДА ПОВЕЉЕ

Писање неке повеље долази на нечију молбу и та молба се назива rogatio. На основу
рогација извршилац правног чина(владар) наређује (iusio) да се повеља напише. Тиме
извршилац правног чина постаје Ауктор. У почетку испод iusiа стајао је потписа аутора,
међутим када су се документи намножили да није било могуће сваки потписивати лично,
обично је писар канцеларије одређеном формулом стављао до знања да ради у име
владара: Fiat ut petitur - "нека буде како се" или Rege odrinante - "наређује владар". -
Повеље настају одређеним процесом, у двије фазе. Први дио има ове фазе:
1.претходни послови – зависе о томе издаје ли ауктор повељу властитом вољом или на
подстицај дестинатара. Ако издаје на подстицај дестинатара онда дестинатар најприје
молбом (petitio) моли ауктора за оно што ће бити предмет правног чина
2.правни чин – састоји се у изрицању воље једне или више особа да се оствари одређени
правни учинак односно да се доведе до краја одлука ауктора
3.пошто се пефектуира правни чин, ауктор даје наредбу да се о њему састави исправа
-други дио чине фазе које се односе на чин писања исправе
1.израда текста
2.писање оргинала
3.реконгиција – признање да је исправа састављена по прописима канцеларије и да
одговара аукторовој вољи
4.конвалидација – потврда вјеродостојности; врши ју сам ауктор властитим потписом или
печатом којим се исправа печати по његовој наредби или пак то чини више свједока
својим потписом
5.таксирање – се обављало само у великим канцеларијема; дестинатар је морао платиит
одређену своту новца
6.регистрирање – преписивање цијелог текста у посебне књиге (региструм) обављали су
службеници канцеларије да би ако устреба могли издати пријепис
7.предавање исправе дестинатару што је често било попраћено церемонијом

25.КАНЦЕЛАРИЈА И НОТАРИЈАТ

Појам канцеларије се развио још у вријеме Римског царства. Постојале су државне и

локалне (провинцијске) канцеларије, које су се заједничким именом називале Скриније. У
вријеме раног феудализма ствари се увелико мењају. Феудалац је као носилац јавне власти
на одређеној територији издавао у своје име одређена документа и није му била потребна
цијела канцеларија, већ је за те послове обично запошљавао два писара- нотара, али то
није био нотаријат у правом смислу те ријечи. Развојем градова у време зенита
феудализма (12-13 вијек) наступа прави нотаријат. Градови су путем различитих
привилегија били носиоци одређених функција јавне власти, и у њиховим канцеларијама
настаје нотарски занат или звање нотара, који има право потписа за приватно-правне
повеље (тужбе, тестаменте) или правно-јавне (fides publica). Тај позив се разликује од
државних канцеларија које већином састављају јавно-правна документа, при чему је био
потребан или потпис владара или свједоци на повељама. У Србији, у државној
канцеларији за време Милутина и Душана, по византијским узорима на челу канцеларија
се налазио Логофет, који се раније називао Дијак. Усљед развоја трговине и рударства у
одређеним градовима (Трепча, Ново Брдо, Призрен) јавио се један облик нотаријата. На
челу ових канцеларија су били Номици или Иномици, који су потписивали приватно-
правна документа, али нису имали право јавне овјере као нотаријати на западу, документ
су морали потписивати поред њих и заинтересоване стране и свједоци. Овакав вид,
нотаријата, преузет је од Византије, где се онај ко се налазио на челу оваквих канцеларија,
називао Табелион или Номокос. У Босни је у почетку постојала државна канцеларија
усљед јаке централне власти, да би њеним слабљењем феудалци постали носиоци јавне
власти и потписивали документа, али увек уз навођење свједока у повељи.

26. ОРИГИНАЛ, КОПИЈА И ФАЛСИФИКАТ

Повеља која је прошла све фазе свог настанка назива се Оригинал. Али, оригинал није
морао увек бити у једном примерку, него је обично изадаван у два, три, а некад и у пет
примјерака. Пракса на Западу је обично била да оригинал буде издаван у два примјерка,
од којих би један ишао ДЕСТИНАТАРУ (ономе ко прима повељу), док је други остајао
АУКТОРУ (ономе који издаје повељу). Оригинал је могао бити и истовјетан текст издаван
на више различитих језика (нпр. уговор између Турске и Дубровника о слободној
трговини Дубровника је издат на грчком, турском и српском језику). У погледу копија
постоји више варијанти при издавању нове повеље. Уколико се повеља изгубила усљед
рата, пљачке или нечег трећег, државне канцеларије су на основу изјава сведока издавале
нову повељу и такав вид повеља се назива ПАН КАРТА. Пошто изјаве сведока нису увек
биле у потпуности мјеродавне, првобитни текст повеље се најчешће чува у регистрима
канцеларија и на основу тога се могао издавати дупликат повеље (тзв. НЕООРИГИНАЛ).
Постојала је и посебна врста повеље- Видимус повеља. Владари су врло често
потврђивали повеље својих претходника, где је врло чест случај да се у цјелини или у
кратком сажетку да садржај раније повеље које су потврђиване ријечима VIDIMUS
(видјели смо, одобрили смо) и да би иза тога ишле нове повеље које тај владар дарује
неком дестинатару као ауктор. Ово ипак нису копије као што је панкарта и неооригинал
због тога што садрже у себи (у оквиру нове повеље иза потврде старе-видимуса) потпуно
нове карактеристике које су везане за личност самог владара. Копије највјерније настају из
регистра који садржи све битне карактеристике првобитне повеље у сажетом облику.
Један од највећих регистара данас у свијету је онај који поседује папска канцеларија у
Ватикану, који у себи садржи повеље још од времена позног Римског царства, а поготово
од времена раздвајања дипломатичке грађе у вријеме папе Иноћентија III; тако данас
постоји близу 12 000 томова регистара папске канцеларије који се односе на дипломатску
грађу. Постојале су копије које у себи нису садржале све битне формуле које су имале
повеље, и то су били тзв. КАРТУАРИ (инвентарске књиге црквених властелина, световних
лица или градова) који су представљали обичне преписе без правног садржаја.
Фалсификатом се може сматрати сваки документ који по намјени свога творца треба да
буде оно што заправо није. Има више врста нивоа фалсификата. Прије свега, има
фалсификованих докумената који се са својим садржајем подударају са оригиналом, али у
ког су се увукле разне недопуне и измјене које оригинал није познавао. Са једне стране те
се измјене састоје у отклањању већег или мањег дијела текста брисањем или стругањем
abolitio,rasura, или са друге стране уметањем interpolatio, покушава промјенити првобитни
смисао документа. Ово су непотпуни фалсификати. Потпуни фалсификати тзв. фиктивни
оригинали за које се по спољним и унутрашњим својствим чине оригинали али су потпуна
измишљени. Диполоматичари их називају acta spuria. У новијем вијеку јављају се
фалсификати генеалошких докумената и грбовница којима владар даје племићу право
грба litterae armales.

27.УНУТРАШЊА ОБИЉЕЖЈА ПОВЕЉЕ

Повеље имају своје конвеционалне дијелове: увод (protcol), средину(korpus) и

закључак(eshatokol). У protocol спадају следећи дјелови повеље: инвокација,
интитулација,инскрипција, салутација. Протокол почиње инвокацијом. Инвокација је
дозивање имена Божјег на различите начине, ријечима (In Dei nomine) или симболом
(крст). Интитулација садржи име писца повеље: Ја бан босански Кулин, Ego Carlus
Magnus rex Francorum... Инскрипција садржи име онога коме је повеље упућена, а ако је
упућена свим поданицима онда стоји најчешће Omnibus Christi Fidelibus (свим христовим
поданицима). Иде иза интитулације. Салутација формула поздрава, долази након
инскрипције и гласи нпр.: Salutem in Domino.
Средина, корпус или текст има ове формуле: Аренга (пролог) садржи неку моралну изреку
која побожним ријечима или библијским цитатима изражава зашто је морално да се
дестинатару (носилац адресе коме је упућена повеља) додјели оно што у повељи стоји.
Нпр. Мисао да добра дјела треба наградити да би се други угледали на њих. Промулгација
или нотификација је формула са изразима којим се објављује садржај повеље, она се
одваја од аренге изразом "стога". Експозиција или нарација говоре о околностима које су
претходиле правном чину и његовој документацији. Диспозиција је с обзиром на правни
чин најважнији дио повеље јел садржи материјални објекат који се даје дестинатару.
Сlausulae finales јесу формуле које штите учинак правног којима се наглашава да се
диспозитивни дио мора извршити . Санкције којом се изриче казна онима који би учинили
да се диспозиција не изврши. Кораборација којом аутор најављује средства и начин
којима правном чину осигурава правни учинак, трајност, свједочанство. У есхатокол,
завршни дио спадају: Потписи и знакови, средства која највише доприносе
вјеродостојности повеље. Датум којим се обиљежава мјесто и вријеме склапања правног
чина. Апрекација она изражава жељу свих судионика да садржај повеље буде успјешан.

28.СПОЉНА ОБИЉЕЖЈА ПОВЕЉЕ

У спољна обиљежја повеље спадају материјал за писање и облик у коме је повеља писана
(ротулус или кодекс), док су унутрашње карактеристике језик на коме је повеља писана и
формуле се употребљавају за писање повеље. Ротулус или свитак је један од облика
повеље и настао је у почетку од више спојених листова папируса чији се први лист
називао Плагула и једно испод другог се љепило 20 плагула чиме се добијао Скапус,табак
који се потом савијао у свитак-ротулус. Прва плагула-почетна страница се назива
протокол а посљедња есхатокол На протоколу или првој страници је постојала дрвена
дашчица са испупченим крајевима са стране око које се савија ротулус. На посљедњој
страници-есхатоколу се налази врпца, најчешће свилена којом се тако начињен свитак
везивао, када је пергамент замјенио папирус, процес је остао исти.

29.СТРУКТУРА ПОВЕЉЕ
Повеља се састоји од:
П Р О Т О К О Л А (уводног дела),
Ц Е Н Т Р А Л Н О Г Д ЈЕ Л А,
Е С Х А Т О К О Л А (завршног дјела)
У протокол спадају следећи дјелови повеље:
1) ИНВОКАЦИЈА је почетни део повеље у ком се спомиње име Божје (in nomine Dei)
2) ИНТИТУЛАЦИЈА садржи име,титулу лица издаје повељу ( Ego Carlus Magnus rex)
3) ИНСКРИПЦИЈА адреса примаоца повеље тзв. дестинатар
4) САЛУТАЦИЈА кратак поздрав ауктора дестинатару:''Salute in Domino''
У текст који регулише начин извршења правног чина спадају:
1) АРЕНГА пролог, почетни дио текста и одражава мотивацију за извршење правног чина
2) ПРОМУЛГАЦИЈА (НОТИФИКАЦИЈА) објављује се садржина повеље
3) ЕКСПОЗИЦИЈА (НАРАЦИЈА) најважнији дио повеље, сам садржај правног чина,
4) ДИСПОЗИЦИЈА сам правни чин,прецизно се набрајају права и привилегије што их
путем повеље добија дестинатар у оквиру привилегија
5) САНКЦИЈА у виду анатеме, клетве,екскомуникације ако се не извршии правни чин
6) КОРАБОРАЦИЈА је део повеље којим се утврђује оно што је повељом одређено и
најављује начин озваничења повеље, који је зависио од епохе или канцеларије
У есхатокол (завршни део) спадају:
1) ДАТУМ има два своја облика. У оквиру њега се разликују акту- који подразумјева
вријеме извршења правног чина, и датум записивања правног чина.
2) АПРЕКАЦИЈА повељи може стојати као формула, изражава срећан завршетак радње
3) ПОТПИС је у почетку био signum magnum- знак крста или руке, потом монограм, затим
је могао бити састављен од иницијала владара
30. ХРОНОЛОГИЈА КАО ПОМОЋНО ИСТОРИЈСКА НАУКА
Хронологија је научна дисциплина која се бави проучавањем начина рачунања времена.
Њен назив представља кованицу двије грчке ријечи- ηρονοσ- вријеме и λογοσ- наука.
Хронологија се дјели на: -ТЕОРИЈСКУ (математичку и астрономску); и -ИСТОРИЈСКУ.
Оцем историјске хронологије се може сматрати италијански професор француског
порекла Јозефус Јустус, који је 1583. године написао чувену расправу ''De emandationem
temporem'' (''О исправљању времена''). Он је утврдио начине прерачунавања времена
различитих ера и стилова на тада новоформирани грегоријански календар из 1582. године.
Мјерење времена кроз историју није увек било онакво каквим га данас сагледавамо.
Вријеме није сматрано праволинијским, већ се мјерило од неког историјског догађаја на
основу којег су се рачунали сви датуми. Таква једна утврђена тачка и догађај се назива
ЕРА. Унутар сваке ере могу постојати различити календари, а унутар њих су могли
постојати различити стилови. Стил је оно што се узима као почетак године. Али, и унутар
стила је могло доћи до различитог рачунања почетка године (тзв. calculus). Данас се
вријеме рачуна по хришћанској, тзв. новој ери, по грегоријанском календару, по стилу
обрезања Исуса Христа (тзв. stilum circum cisionis). Кроз историјске епохе коришћене су
разне ере: олимпијска ера, ера по оснивању града Рима (ab urbe condita), византијска ера,
конзулска ера, републиканска ера итд.
31. ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ ДАТУМА
Основне временске јединице су дан, седмица, мјесец, година
Дан - означавање дана у датуму усталило се тек у 12.вијеку. Постоје три врсте дана
1. dies naturalis (наравни дан) – вријеме од изласка до заласка сунца
2. dies artificalis (умјетни дан) – пуни дан, дан и ноћ заједно
3. dies civili (грађански дан) – вријеме од поноћи до поноћи
Дипломатички извори у средњем вијеку готово да и не познају подјелу дана. Римљани су
дијелили дан на сатове који нису били једнаки, а то је зависило о годишњем добу. Једнаки
су се сатови увели у 14.вијеку. када је пронађен механизам одбијања сатова и то прво 2
пута по 12, а касније 24. Цистем од 24 сата био је у употреби у Италији и Далмацији
Седмица је јеврејског поријекла. Римљани имају временску јединицу од 9 дана
-за називе дана у седмици постоје 2 система: један по тзв. феријама, други по планетама
Мјесец - постоје два начина датовања дана у мјесецу: римски (мос Романус) и болоњски
(мос Бонониенсис). У римском начину дани у мјесецу се датују рачунајући колико су
удаљени од једног од три оријентациона дана у мјесецу, то су: Календае (1. дан у мјесецу),
Нонае (5. Или 7. дан у мјесецу) и Идус (13. Или 15. дан у мјесецу)-дани након Календа
броје се ретроградно рачунајући колико дана преостаје до Нона; дан прије наона датује се
приђевом Нонас, након Нона дани се опет броје ретроградно до Ида-болоњском начину се
мјесец дијели на 2 половине: првих 15 дана (односно 16) се датује према прогресивним
бројевима од 1 до 15 (16); друга се половина броји: трећег дана до краја мјесеца, четвртог
дана до краја мјесеца… Година у дипломатичким се документима обиљежава на два
начина:
1.по хришћанској ери
2.по царској (владалачкој) ери
-у црквеним, а посебно у папинским исправама налазимо и годину владања папе
-остали комплементарни подаци као што су имена суца, бискупа, градског кнеза или неки
догађај само потврђују истинитост датума који се може провјерити помоћу других
савремених података
32. ПОЧЕЦИ БРОЈАЊА ГОДИНА ИЛИ ЕРЕ ( ИЗРАЧУНАВАЊЕ )
Олимпијска ера по некима почиње 1. јула 776. године пне. Њу су користили историчари и
хроничари античког времена, када се сматра да су одржане прве Олимпијске игре. Ера је
била у употреби до 394. нове ере, када су биле одржане последње старовјековне
Олимпијске игре. Прерачунавање се врши на следећи начин: 17. јул друге године 552.
Олимпијаде број Олимпијада које су прошле (551) х размак између две Олимпијаде (4) +
која је година размака између две Олимпијаде (2)
– 776 551х4+2-776= 2204+2-776=2206-776= 1430
Тражени датум је дакле 17. јул 1430. године.
Ако је задати датум прије 1. јула (било које године), на крају једначине се одузима 775
уместо 776. Нпр. 1. јануар четврте године 194. Олимпијаде
193х4+4-775=772+4-775= 1
Тражени датум је 1. јануар прве године нове ере. Формула за израчунавање је дакле: број
Олимпијада које су прошле х размак између две Олимпијаде (4) + која је година размака
између две Олимпијаде– 776 (или 775)
Е Р А П О О С Н И В А Њ У Г Р А Д А Р И М А (A B U R B E C O N D I T A)
Према Варону, Рим је основан 21. априла 753. пне, а према Катону- 21. маја 752. године
пне. Обично се прихвата Вароново датирање, које су преко Римљана прихватили и остали
у римском свету. Овај датум је проглашен за рођендан града Рима, па је 247. године нове
ере израђена новчаница са натписом ''Roma Aeterna''- ''Вечни Рим''. Прерачунавање по
римској ери се врши на следећи начин: -од задате године од оснивања Рима одузима се
753 (ако је задати датум после 21. априла) или 752 (ако је задати датум пре 21. априла).
нпр. 30. април 1807. године од оснивања Рима - 753 1054 Тражени датум је дакле: 30.
април 1054. године 17. јануар 1945. године од оснивања Рима -752 1193 Тражени датум је
дакле: 17. јануар 1193. године.
В И З А Н Т И Ј С К А Е Р А Ова ера је почела са употребом у Византији у VII веку нове
ере. Њоме се датирало у православним земљама, а врло је чест случај да се њоме датирају
српске средњевековне повеље. У оквиру ове ере постојали су александријски и
цариградски начини прерачунавања времена. По александријском начину, свет је створен
29. августа 5594. пне, а по опште прихваћеном цариградском- 1. септембра 5509. пне.
Прерачунавање се врши на следећи начин: -од задате године од стварања света одузима се
5509 (ако је наведени датум после 1. септембра) или 5508 (уколико је наведени датум пре
1. септембра). Нпр. 29. мај 6961. године од стварања света -5508 1453. Тражени датум је
дакле: 29. мај 1453. године (пад Цариграда под турску власт)
Јеврејска ера, по години стварања свијета 3760.п.н.е
Хиџра или мухамеданска ера, рачуна се од преласка Мухамеда из Меке у Медину.
Почетак се рачуна од првог дана арапске мјесечеве године, тј. од петка 16.јула 622.
Хришћанска ера (Аеra vulgaris) почетак се узима Христово рођење. Зачетник ере је
Дионисије Мали који је по налогу папе 525 проширио и допунио ускршње таблице. Као
почетну тачку узео је 1.јули 754 по Вароновој ери, кад се по његовом рачунању родио
Христ. Утвређено је да није тачно, Христ се родио 6,7година прије.

33.ПОЧЕТАК ГОДИНЕ ( СТИЛ )

Година није увек падала 1. јануара и изузетно је битно знати разлику у почецима године
ради сналажења у архивским документима.
1. STILUS NATIVITATIS- стил по рођењу Исуса Христа. Христос је по легенди рођен 25.
децембра. Црква је овај стил употребљавала до средине 12. вијека, када се прешло на
Благовештенски стил, којим нова година почиње 25. марта. По овом стилу не слажу се
датуми са нашом годином од 25. до 31. децембра. 27. XII 1500. године (по stilus nativitatis-
у) одговара 27. XII 1499. године нашег календара. Код оваквог прерачунавања, УВИЈЕК
СЕ ТРЕБА ЗАПИТАТИ ДА ЛИ ЈЕ НОВА ГОДИНА ПОЧЕЛА ПО НАШЕМ
КАЛЕНДАРУ!!!
2. STILUM CIRCUM CISIONIS- стил по обрезању Исуса Христа; легенда каже да је Исус 8
дана по рођењу, по јеврејском обичају, однет у храм на обрезање. Овај почетак је спојен са
легендом, али је сам почетак године преузет из римског календара где је нова година
почињала 1. јануара. Црква се противила увођењу овог датума за почетак године, и тек у
XVI веку овај стил почиње да преовладава.
3. МЛЕТАЧКИ СТИЛ (stilus Venetus, more Veneto); по овом стилу нова година је
почињала 1. марта. Употребљаван је у Франачкој у VI и VII веку, па је преко Франачке
доспео до државе светог Марка (Венеције), у којој се усталио и према ком је Венеција сво
време постојања (до 1797. године) рачунала време. Поред датума у млетачким исправама
би стајала ознака S.V. (stilus Venetus) или M.V. (more Veneto). Овај календар се са нашим
календаром не слаже од 1. јануара до 28. или 29. фебруара. 20.II 1615. S.V. = 20. II 1616.
(по нашем)
4. БЛАГОВЕШТЕНСКИ СТИЛ (Stilus incarnacionis, anuntionis) По овом стилу почетак
године пада 25. марта, када је по легенди безгрешно зачет Господ Исус Христос.
Коришћен је у Западној Европи у Средњем веку- у Италији, Шпанији и Енглеској. У
једном периоду- од XII до XVI века њиме се служила и Католичка црква. Унутар овог
стила постојала су два начина рачунања времена: 1. calculus fiorentinus 2. calculus pisanus
За оба стила нова година почиње 25. марта. Међутим, по calculus fiorentinus-у нова година
пада после наше, а по calculus pisanus-у 9 месеци пре наше.
СТИЛ ГАЛИЦИУС зове се још Ускршњи стил јер се почетак рачуна према Ускрсу. Како
има 35 могућности почетка Ускрса тако и почетак године по овоме стилу пада у разне
дане у том размаку од 22. марта до 25 априла. Сусрећемо га у француским
средњовјековним документима.
34. РЕФОРМА КАЛЕНДАРА
Година је најважнија временска јединица у датуму. Римљани су најприје познавали
цивилну годину од 10мјесеци или укупно 304 дана, 6мјесеци су имали по 30дана, а
4мјесеца по 31 дан. Звала се Ромулова година. За вријеме краља Нуме спроведена је
реформа, додана су још два мјесеца јануар и фебруар, па је година бројала 365 дана. Јулије
Цезар 46.год. реформира календар према предлогу александријског астронома Сосиген.
По тој реформи година броји 365 дана и 6сати. Сваке 4 године умеће се по један дан који
је настао од оних 6 сати. Како се вјековима нагомилала разлика између цивилне и сунчане
године, Цезар је између новембра и децембра уметнуо 67 дана, па је та година трајала
455дана. Јулијанска година је дужа од сунчане за 11минута и 14 секунди. Нетачност
јулијанског календара узроковала је да се у 128година сакупио 1 дан разлике између
сунчане и јулијанске године. Папа Гргур 13. је именовао комисију да реформира календар.
Иако је грегоријански календар 1582год. прилично прецизно кориговао јулијански, остала
је мала разлика између цивилне и тропске године па има више предлога за нову реформу.
 35. ИЗРАЧУНАВАЊЕ ВАСКРСА
Васкрс је тзв. покретни празник (festum mobile). Израчунава се на основу табела њемачког
хронолога Гротефенда. Као празник је везан за почетак јеврејске Пасхе која пада на
пролећну равнодневницу. Васкрс пада у прву недељу, након пуног Мјесеца, после
прољећне равнодневице”,у одређивању датума почињу чињеницом да би ова реченица
требала да гласи отприлике “Васкрс пада у недељу, након Пасалног мјесеца“. Једино што
је сигурно је то да Васкрс мора да буде између 22. марта и 25. априла – код католика по
грегоријанском, а код православаца по јулијанском календару. Због поменуте разлике од
13 дана, од православаца Васкрс је увек између 4. априла и 8. маја по календару који
свакодневно користимо. Да би одредили датум православног Васкрса као полазну тачку
користимо управо тај 4. април и тразимо први пун мјесец послије тог дана. Православни
Васкрс НИКАДА не може да буде пре јеврејског празника Пасха. Јеврејски календар је
лунарни календар (заснован је на кретању Мјесеца за разлику од соларних – јулијанског и
грегоријанског, који су засновани на кретању Земље око Сунца). Пасха је празник који
траје 7 дана и обиљежава егзодус јевреја из Египта. Веза овог празника са хришћанством и
Васкрсом потиче од предања да је Тајна вечера управо везана за овај јеврејски празник.
Према томе, познато је да је Тајна вечера била је пре распећа па Васкрс никако не може да
наступи прије Тајне вечере, тј. прије овог јеврејског празника.
36. ИЗДАВАЊЕ И ПУБЛИКОВАЊЕ ГРАЂЕ. НАЈВАЖНИЈИ ДОМАЋИ И СТРАНИ
АРХИВИ
Архивска грађа се уводи у различита помоћна средства (тзв. свеске) која омогућавају
лакше сналажење истраживачима. Једна од свезака је протокол- књига која се сачињава да
ли месечно или годишње (зависно од величине архива) и у њега се заводе сва документа
која су у том периоду приспела у архив, и при томе се даје доста опширан извод сваког
документа понаособ. Регистри су обично у оквиру књиге или картотеке. У њих се уписује
редни број документа (тзв. архивски број), као и нумерички број по години акта и по томе
како је стизао у архив. Регистар више служи архивској служби као помоћна евиденција за
брже налажење докумената, али га исто користе и истраживачи јер може бити
хронолошки, географски и предметни. Инвентари су водичи кроз архивске збирке и
фондове. Они дају основне информације у вези са сваким фондом или збирком, тј. број
архиварија, период у ком су настали и језик којим су писани. Могу бити ОПШТИ (преглед
свих збирки и фондова са основним карактеристикама сваке д њих), СУМАРНИ (обрађује
садржај сваког досијеа) и АНАЛИТИЧКИ (који даје опис сваког појединачног документа).
Регеста су кратки садржаји тј. анализе докумената у облику књиге. Могу бити азбучни и
хронолошки и више се израђују за старији архивски материјал. Садрже сигнатуру
документа, датум и мјесто настанка, име ауктора, као и кратак садржај документа, плус
језик и писмо на ком је он настао.Још током 19 вијека, архивска грађа се почела користити
као историјски извор, а ради бољег упознавања јавности са фондовима архива и
популаризације архива и земље у целини, почело је издавање и публиковање архивске
грађе. Основна питања која се том приликом постављају су:
1) Да ли историјске документе треба објављивати у цјелини (in extenso) или у кратким
изводима (регестама)?
2) Да ли их треба прилагођавати савременом правопису или не? (Да ли извршити
транскрипцију?)
3) Да ли их објављивати само на изворном језику или дати и њихов превод? Данас је у
већини случајева прихваћено да се старија документа објављују in extenso, а млађа некад у
цјелости, некад у регестама. Затим, утврђено је да треба задржати језик и стил писаног
документа са кратком регестом матичне земље; и да треба извршити дјелимичну
транскрипцију, тј. приближити документ савременом правопису. Питања коју архивску
грађу публиковати и у ком облику разматрају матични архиви, а одлуку доносе више
инстанце.
-Савезни архив (који чува грађу министарстава бивше Југославије); Архив Србије, Архив
САНУ, Војно-историјски архив, Патријаршијски архив,Градски архив града Београда,
Архив Војводине, Архив Матице Српске, врло су важни архиви Беча, Дубровника (за
Средњи век) и Венеције и Рима (Ватикански архив), Историјски архив Сарајево,
Государственный архив Российской Федерации - Државни архив руске федерације
National Archives and Records - SAD,Историјски архив европске уније