PSIHOSTRUKTURA SKLONOSTI I NAVIKE 27.

(kao kriminalna orijentacije, osnovni sadržaji pojmova i njihovo značenje u kriminalnoj

orijentaciji ličnosti)

PSIHOLOŠKI FAKTORI
To su individualna obeležja ličnosti koja deluju kumulativno, teže su
merljiva i ne mogu se odvojeno posmatrati.
U psihološke faktore se ubrajaju:
a) psihostruktura; (psihičke osobine)
b) sklonosti i navike;
c) karakter (agresivnost, impulsivnost, egoizam, egocentričnost, malicioznost,
deprivacija);
d) inteligencija;
e) emocije;
f) motivacija.
psihostruktura
Bez njihove spoznaje nije moguće objasniti delovanje objektivnih uzroka.
psihološku strukturu (psihostrukturu), čini organizacija psihičkih osobina
ličnosti.
Važnost psiholoških faktora je u tome što je svaka individua različita i u
sklopu ukupnih elemenata psihostrukture različito reaguje na spoljne
podsticaje (socijalne faktore). Ta reagovanja mogu biti u granicama
društveno prihvatljivih, ali i asocijalnih, antisocijalnih i delikventnih
ponašanja.
Psihološka struktura ličnosti je u kriminologiji od značaja:
1. kod utvrđivanja uzročnosti delikventne orijentacije i
2. odgovornosti za izvršene delikte.
Kod pitanja odnosa psihostrukture ličnosti i delikvencije postoje 2
shvatanja.
Jedno po kome:
1. ne postoje posebne delikventne ličnosti sa posebnom
psihostrukturom, različitom od ostalog stanovništva; i
Drugo da:
2. postoje razlike između delikvenata i nedelikvenata, a postoje i
posebni tipovi psihostrukture delikvenata.

1
Zbog ovakvih shvatanja u nauci postoje podeljena mišljenja o tome da li u
psihološkom smislu postoji tip delikventne ličnosti:
 teorije koje prihvataju postojanje takvog tipa polaze od
karakterističnih abnormalnosti ili psihičkih poremećaja,
 drugi pristup osporava razlike između delikvenata i ostalih.
Aristotel: smatra da su uzroci zločina u sistemu, a ne u ličnosti (u
siromaštvu, navikama čoveka, spoljnim uticajima koji iniciraju
unutrašnje pobude).
Savremena nauka odbacila je shvatanje bioloških teorija o tipu urođenog
zločinca i zastupa stanovište da se ni u psihološkom smislu ne može govoriti
od određenom tipu delikventa.
No ipak kod delikvenata je reč o odstupanju od normalnih oblika
reagovanja. Ta odstupanja su najvećim delom:
1. proizvod uticaja društvene sredine, ali i
2. posledica reagovanja osoba sa specifičnim emocijama, motivima i
karakterima, na čiju psihostrukturu, socijalna sredina ima veći uticaj.
To je posebno izraženo kod maloletničke delikvencije. Maloletni delikventi
se razlikuju od normalne populacije po:
- znatno većem stepenu neurotizma i psihoticizma;
- po većem stepenu extraverzije;
- emocionalnosti i emocionalne nezrelosti, a takođe
- postoje razlike u crti agresivnosti.
Tipovi delikvenata od ostalih osoba razlikuju se po individualnim
psihičkim svojstvima, koja ih samo u nekim slučajevima čine podobnijim od
ostalih za kriminalnu radnju, ali nisu njihov isključivi, pa čak ni dominantni
uzrok delikventnosti.
To što su neka od ličnih svojstava prisutnija kod pojedinih tipova
kriminalne strukture (kao što su: nizak prag frustracione tolerancije,
emocionalna nestabilnost, ispodprosečna inteligencija i sl.), takve ličnosti
nisu nužno i sklone kriminalnom ponašanju, ukoliko je kod njih razvijen
viši stepen moralne svesti i ne postoje druge kriminalne sklonosti i navike.

Engleski psiholog AJZENK – smatra da je delikvencija karakteristična za

extravertni temperament ličnosti, za osobe siromašne prilagodljivosti i
sporih psihomotoričkih reakcija.

2
 II. sklonosti i navike:
Sklonost je nagonska reakcija, ljubav prema nečemi, naklonost. To je
faktor uzročnosti u smislu: urođene dispozicije ili stečene navike ka
kriminalnom ponašanju.
Sklonost kod čoveka pod uticajem istih uslova ima za posledicu iste
reakcije, tj. stvara navike. Nasuprot korisnim, postoje i negativne sklonosti i
navike.
Lične osobine (crte ličnosti) ispoljavaju se u kontinuitetu socijalnog života,
a svojom celovitošću funkcija čine sklonosti.
Sklonosti urođene prirode, koje se ispoljavaju kao posledica određenih
karakternih crta ličnosti, temperamenta i emocija, pod uticajem socijalnih
faktora vremenom se pretvaraju u moralne, kulturne i druge navike.
(odgovarajući društveni uslovi, vaspitni faktori)
Nasuprot tome, ukoliko izostane proces socijalizacije, negativni uticaji mogu
dovesti do toga da se kod takvih ličnosti razviju kriminalne sklonosti i
navike.
Sa urođenom psihostrukturom i formiranim navikama u konfliktnim
socijalnim odnosima, razrešava problem na način koji ponekad odstupa od
uobičajenog.
U kojoj meri će kriminalna reakcija biti izražena zavisi od dva faktora:
1. inteziteta sklonosti i
2. inteziteta socijalnog izazova.

Osobine sklonosti i navika karakteristični su za delikvente recidiviste i

najizraženije su kod delikata nasilja, sexualnih i imovinskih delikata.

Navika koja opredeljuje delikventno ponašanje stiče se u pogodnim

socijalnim uslovima. U tom procesu ostvaruju se mehanizmi učenja po
modelu (o čemu govori biheviorističko shvatanje), kao i sticanje same potrebe da
se u datom trenutku reaguje na socijalnu draž (o čemu govori teorija
uslovljavanja).

Ketle: smatra da je kriminalna sklonost manja ili veća verovatnoća da

neko pod istim uslovima, počini zločin. Verovatnoća proizilazi iz
psihopatoloških poremećaja, koje imaju određeni karakteri ličnosti s niskim
pragom otpornosti za spoljne uticaje.