NASLOV ORIGINALA

Jan Mc Ewan
THE COMFORT OF
STRANGERS
 JAN MEKJUEN

UTEHA
STRANACA
Sa engleskog prevela LJUBICA DAMJANOV
za Poni Elin
„kako smo postojali u dva sveta kćeri i majke u
kraljevstvu sinova”
EDRIEN RIČ
 „Putovanje je surovost. Ono te primorava da
veruješ strancima i da se lišiš poznate udobnosti
doma i prijatelja. Stalno si izvan ravnoteže. Ništa
nije tvoje osim suštinskih stvari — vazduha,
spavanja, snova, neba, mora — stvari koje teže
večnosti, ili mi tako zamišljamo.“
ČEZARE PAVEZE

-2-
 I

Svako poslepodne, kada se ceo grad iza tamnozelenih

zastora na hotelskim prozorima počeo komešati, Kolina i Meri
je budilo ujednačeno struganje metalnih alatki po gvozdenim
barkama usidrenim pored hotelskog kafea na splavu. Ujutro su
ovi rasklimatani, zarđali brodovi bez nekog vidljivog tereta ili
pokretačke snage nestajali, da bi se pred kraj dana ponovo
pojavili i tada se njihova posada neobjašnjivo poduhvatala
drvenih čekića i dleta. To je upravo bilo takvo vreme, vreme
oblačno od kasne poslepodnevne vrućine, kada se gosti počinju
okupljati na splavu da bi jeli sladoled za metalnim stolovima:
njihovi glasovi su takođe ispunjavali zamračenu hotelsku sobu,
nailazeći u talasima smeha i svađe, ispunjavajući kratke trenu-
tke tišine između dva zamaha čekića.
Probudili su se istovremeno, ili im se barem tako činilo, i
ležali mirno svako na svom krevetu. Iz nekog razloga, kog se
sada više nikako nisu mogli setiti, Kolin i Meri nisu razgova-
rali. Dve muve su lenjo kružile oko svetla na plafonu, u
hodniku je neko okrenuo ključ u ključaonici, začuli su se
koraci koji su se približavali, a zatim udaljavali. Najzad, Kolin
je ustao, razredio zastore i otišao u kupatilo da se istušira. Još
uvek zaokupljena svojim snovima, Meri se okrenula na drugu
stranu dok je prolazio pored nje i zurila u zid. Ujednačen mlaz
vode delovao je umirujuće i ona je još jednom zatvorila oči.
Svake večeri u ritualnom času koji su provodili na
balkonu pre odlaska u grad, oni su pažljivo slušali jedno
drugog dok su prepričavali sopstvene snove, pri čemu je svako
od njih pristajao da sluša onog drugog samo zbog povratnog
-3-
užitka prepričavanja sopstvenih snova. Kolinovi snovi bili su
upravo onakvi kakve psihoanalitičari preporučuju: sanjao je
sebe kako leti, zatim sa slomljenim zubom, pa kako se neode-
ven pojavljuje pred strancem koji sedi. Tvrd madrac na kome
je Meri spavala, neuobičajena vrućina, nepoznat grad, mešali
su se i donosili joj bučne snove ispunjene svađama, snove koji
su, kako se ona žalila, otupljavali časove koje je provodila
budna; a fine, stare crkve, oltari, kameni mostovi preko kanala,
padali su tupo na njenu mrežnjaču kao na neki udaljeni ekran.
Najčešće je sanjala svoju decu, da su u nekoj opasnosti, a da je
ona previše zbunjena i onemogućena da im pomogne. Njeno
detinjstvo mešalo se sa njihovim. Sin i kći bili su njeni vršnja-
ci, koji su je plašili upornim pitanjima. Zašto si otišla bez nas?
Kada se vraćaš? Hoćeš li nas ispratiti na voz? Ne, ne, pokuša-
vala je da im objasni, vi treba da ispratite MENE. Rekla je
Kolinu kako sanja da joj se deca penju u krevet i ležu kraj nje,
jedno sa jedne, drugo sa druge strane, i da tako leže svađajući
se cele noći preko njenog usnulog tela. Jesi. Nisam. Rekla sam
ti. Nisi mi rekla ... sve dok se ne bi probudila iscrpljena, sa
rukama čvrsto pritisnutim ireko ušiju. Ili, govorila je, sanjala je
svog bivšeg muža kako je odvodi u ugao i počinje joj strpljivo
objašnjavati, kao što je jednom i uradio, kako da rukuje njego-
vom skupom japanskom kamerom, proveravajući kompliko-
vana objašnjenja na svakom stadijumu. Posle mnogo časova
ona je počela da uzdiše i zeva preklinjujući ga da prestane, ali
ništa nije moglo prekinuti neumitnu monotoniju njegovog
objašnjavanja.
Prozor kupatila bio je okrenut prema dvorištu i u ovo
doba dana ono se takođe ispunjavalo glasovima koji su dopirali
iz susednih soba i hotelske kuhinje. Onog trenutka kada je
Kolin isključio tuš, čovek prekoputa je pod tušem počeo, kao i

-4-
prethodne večeri, da peva svoj dvopev iz Čarobne frule.
Njegov glas je nadjačavao obilnu grmljavinu vode i i šljapka-
nja dobro nasapunjane kože, čovek je pevao potpuno neusilje-
no, kao neko ko veruje da ga niko ne sluša, falširajući i jodlu-
jući više tonove, pevajući trala-la umesto nekih reči, dok je
orkestarske deonice urlao. “Mann und Weib und Weib und
Mann, zajedno čine božansku spregu”. Kada je isključio tuš,
pevanje se pretvorilo u zviždanje.
Kolin je stajao pred ogledalom i slušao, i potpuno
neobjašnjivo po drugi put toga dana se obrijao. Odmah po
dolasku oni su uspostavili raspored spavanja kao svojevrstan
ritual, kojem je samo u jednoj fazi prethodio seks, a sada je
trajala interluda u kojoj su oni bili zaokupljeni sobom i za
vreme koje su se pažljivo timarili pre večernjeg izlaska u grad.
Dok su trajale pripreme, kretali su se polako i gotovo uopšte
nisu razgovarali. Koristili su skupe kolonjske vode i puder za
telo kupljene u djuti-fri šopu, pedantno su birali odeću nikada
ne konsultujući onog drugog, kao da ih tamo među hiljadama
onih kojima će se uskoro pridružiti čeka neko kome je veoma
stalo do toga kako će oni izgledati. Dok je Meri radila na podu
svoje joga vežbe, Kolin je zavijao marihuana džoint koji bi oni
popušili na balkonu, što bi pojačalo taj zanosni trenutak
izlaska kroz predvorje hotela u gusti večernji vazduh.
Kada bi oni bili napolju, a to nije bilo samo ujutru,
devojka je dolazila i raspremala krevete ili menjala čaršave,
ukoliko je smatrala da je to potrebno. Nenaviknuti na život u
hotelu, isprva ih je inhibirala intimnost sa strancem kog su
retko viđali. Devojka je odnosila iskorišćene papirne marami-
ce, ređala njihove cipele u ormar, savijala prljavu odeću na
gomilu preko stolice, ređala sitan novac u gomilice po noćnom

-5-
ormariću. Međutim, veoma brzo počeli su da zavise od nje i
postali su užasno lenji. Postali su nesposobni da paze jedno na
drugo ili da se sagnu kako bi podigli peškir koji su ispustili.
Istovremeno, postali su nestrpljivi prema neredu. Jednom su
se vratili u sobu kasno ujutru i zatekli je onakvu kakvu su je
ostavili, prosto nepodesnu za stanovanje, te nisu imali drugog
izbora već da ponovo izađu iz sobe i tako sačekaju dok ne
bude pospremljena.
Časovi koji su prethodili njihovom popodnevnom spa-
vanju bili su takođe jasno definisani, ali manje predvidljivi.
Bila je sredina leta i grad je bio pun posetilaca. Kolin i Meri su
kretali svakog jutra posle doručka sa novcem, naočarima za
sunce i mapama, priključujući se gomili koja se verala po
mostovima preko kanala i po uskim ulicama. Oni su pokorno
ispunjavali turističke zadatke koje im je ovaj drevni grad
postavljao, posećujući značajne i manje značajne crkve,
muzeje i palate. U ulicama sa prodavnicama provodili su
vreme razgovarajući ispred izloga o poklonima koje bi mogli
kupiti. Jednom će ipak morati da uđu u radnju. Uprkos
mapama, oni su se često gubili, provodili sate idući u krug,
konsultujući (Kolinov trik) položaj sunca, da bi u jednom
trenutku prepoznali neki znak koji je dolazio iz potpuno
neočekivanog pravca, i dalje izgubljeni. Kada im je hodanje
zaista padalo teško, a vrućina bila više nego nepodnošljiva, oni
su zlurado podsećali jedno drugo da su „na odmoru”. Utrošili
su sate i sate tražeći „idealan” restoran, ili pokušavajući da
ponovo pronađu restoran u kom su bili pre dva dana. Često im
se dešavalo da je restoran u koji su oni želeli ući bio pun, ili se
upravo zatvarao, a ako su i prolazili pored nekog koji se nije
zatvarao obično se dešavalo da su ulazili i jeli mnogo pre no
što su zaista bili gladni.

-6-
 Možda bi svako od njih pojedinačno morao sa zadovolj-
stvom istraživati ovaj grad sledeći svoje bubice, zanemarujući
ih ili se prepuštati osećanju izgubljenosti. Ovde je bilo toliko
toga da se vidi, trebalo je samo usredsrediti se i biti budan. Ali,
oni su znali jedno drugo isto tako dobro kao same sebe, a njiho-
va prisnost, nalik na ogroman teret koji neprekidno vuku za
sobom, bila je predmet neprekidne brige; zajedno su se kretali
veoma polako, nespretno, sklapajući tužne kompromise, koji
su bili uslovljeni suptilnim promenama raspoloženja, i stalno
prevazilazeći nesporazume. Svako od njih pojedinačno nije
lako uvredljiv; ali, zajedno su umeli da povrede jedno drugo na
iznenađujući, neočekivan način; onda bi onoga koji je uvredio
— a to se dogodilo dva puta od kada su stigli — počinjala da
nervira preterana privrženost onog drugog i oni bi nastavili da
istražuju zavojite drvorede i neočekivane trgove u tišini; sa
svakim korakom grad im je sve više uzmicao, a oni se sve
češće zatvarali u oklop sopstvenog postojanja.
Meri je završila joga vežbe i pošto je pažljivo pregledala
svoj donji veš, počela je da ce oblači. Kroz poluotvoren
francuski prozor mogla je da vidi Kolina na balkonu. Sav u
belom, ležao je opružen u plastičnoj stolici za plažu, a ručni
zglob mu se klatio na nekoliko santimetara iznad zemlje.
Uvlačio je dim, naginjao glavu u stranu, zadržavao dah, a zatim
izbacivao dim preko posuda sa geranijumima, koje su bile
postavljene po ivicama balkona. Volela ga je, mada ne baš u
ovom trenutku. Obukla je svilenu košulju i belu pamučnu
suknju, i kako je sela na ivicu kreveta da zakopča sandale,
pogled joj pade na bedeker koji se nalazio na noćnom orma-
riću. Prema fotografijama, u drugim delovima ove zemlje bile
-7-
su livade, planine, puste plaže, staze koje vijugaju šumom do
jezera. A ona se u jedinom slobodnom mesecu u godini oprede-
lila da obilazi muzeje i restorane. Kada je začula cvrčanje
Kolinove stolice, prešla je za toaletni sto i počela četkati kosu
kratkim, energičnim zamasima.
Kolin je doneo Meri džoint, a ona ga je odbila — kratkim
„Ne, hvala” — ne okrenuvši se pri tom na stolici. On je oklevao
stojeći iza nje, gledajući u ogledalo i pokušavajući da joj uhvati
pogled. Ali, ona je gledala pravo ispred sebe i nastavila da
četka kosu. Prešao je prstom preko linije njenih ramena. Pre ili
kasnije tišina će morati da se prekine. Kolin se okrenuo da iza-
đe, pa se predomislio. Pročistio je grlo i stavio joj ruku čvrsto
na rame. Napolju je počinjao zalazak sunca koji je trebalo
posmatrati, a unutra pregovori koji su trebali da otpočnu.
Njegova neodlučnost bila je uzrokovana drogom, vukla se za
njim kao rep, tvrdeći mu da ako sada ode, a prethodno ju je
dotakao, ona bi se, razumljivo, mogla uvrediti... ali ipak, ona je
nastavila da četka kosu dugo nakon što je to bilo potrebno, i
činilo se kao da čeka da Kolin ode... a zašto?... zato što je
osetila njegovu neodlučnost i već bila uvređena?... a da li je on
bio neodlučan? Bedno, povukao je prstom duž linije njenog
kičmenog stuba. Ona je sada držala četku u jednoj ruci, a na
otvorenom dlanu druge ruke nalazio se nekoliko vlasi kose, i
ona je nastavila da zuri ispred sebe. Kolin se nagnuo, poljubio
je u potiljak, i kako ona na to nije reagovala, izašao je ponovo
na balkon uz bolan uzdah.
Kolin se smestio u svojoj stolici. Iznad njega nalazilo se
ogromno kube vedrog neba i on je ponovo uzdahnuo, ovog
puta iz zadovoljstva. Radnici na barkama odložili su svoje
alatke i stajali su sada u grupi okrenuti zalasku sunca i pušili.
Klijentela hotelskog kafea prešla je na aperitive, a razgovor za

-8-
stolovima bio je ujednačen i prigušen. Led je zveckao u
čašama, čuli su se samo ujednačeni udarci potpetica dok su se
kelneri šetali po balvanima. Kolin je ustao i posmatrao
prolaznike na ulici. Turisti, većinom stariji, u svojim najboljim
odelima i haljinama, kretali su se po pločniku poput gmiza-
vaca. Tu i tamo po neki par bi se zaustavio i zurio u one koji su
sedeli na splavu i pili naspram gigantske zavese koju je
stvarao odblesak zalaska sunca na vodi, bojeći je u crveno.
Jedan stariji gospodin je postavio svoju ženu u prvi plan, a sam
zauzeo poluklečeći položaj, dok su mu se mršave butine tresle,
da je fotografiše. Neki pijanci koji su sedeli za stolom nepo-
sredno iza nje, odmah su dobronamerno podigli čaše prema
aparatu. Ali, fotograf nesklon spontanosti, ispravio se, pokre-
tom slobodne ruke pokušavao da ih vrati na stazu njihovog
nepostojanja. Tek kada su pijanci, sve mladi ljudi, izgubili
interes, starac je ponovo primakao aparat licu i ponovo savio
nesigurne noge. Ali, sada se njegova žena povukla nekoliko
koraka u stranu i zainteresovala se za nešto drugo. Leđima
okrenuta aparatu, pokušala je da u svoju ručnu torbu smesti
poslednje zrake sunca. Suprug ju je oštro pozvao i ona se
žurno vratila na svoje mesto. Zvuk zatvaranja kopče na tašni
ponovo je oživeo mladiće. Oni su se namestili na svojim
stolicama, podigli uvis svoje čaše i pripremili široke, nevine
osmehe. Negodujući, stari čovek je povukao ženu za ruku, dok
su mladići, jedva primetivši njihov odlazak, uputili zdravice i
osmehe jedan drugom.
Meri se pojavila na prozoru sa džemperom prebačenim
preko ramena. Izrazito nezadovoljan igrom koja je trajala
među njima, Kolin je odmah počeo da prepričava malu dramu
koja se odigrala dole na ulici. Ona je stajala naslonjena na zid
-9-
balkona, gledajući zalazak sunca dok je on govorio. Kolin nije
mogao da reprodukuje nejasan nesporazum koji je, po njemu,
činio osnovnu zanimljivost iriče. Umesto toga, čuo je sebe
kako preuveličava priču i pretvara je u vodvilj možda samo
zato da bi pridobio njenu punu pažnju. Opisao je starijeg
gospodina kao „neverovatno starog i iznemoglog”, dok je
njegova žena bila „neverovatno luckasta”, mladići za stolom su
bili „tupi moroni”, a kraj priče je predstavio kao da je muž
dobio „neverovatan izliv besa”. U stvari, reč „neverovatan” je
trebalo da u svakom segmentu potvrdi priču, možda stoga što
se pribojavao da mu Meri ne veruje, ili možda zato što ni on
sam nije sebi verovao. Kada je završio, Meri je rekla „mm”
kroz poluosmeh.
Stajali su na nekoliko koraka jedan od drugog i zurili
preko vode, ne izgovarajući ni reči. Obrisi velike crkve preko
širokog kanala, koju su trebali da posete, a o čemu su nekoliko
puta do sada razgovarali, lagano su se gubili; tu negde bliže,
jedan čovek u malom čamcu ih je posmatrao kroz dvogled, a
zatim se sagnuo da uključi motor. Levo iznad njih, zeleni
neonski znak oglasio se naglim, agresivnim praskom, da bi se
zatim pretvorio u tiho zujanje. Meri je podsetila Kolina da je
već dosta kasno i da bi trebalo da krenu pre no što se svi
restorani zatvore. Kolin se složio, ali se ni jedno od njih nije
pomerilo. Zatim je Kolin seo u jednu od stolica za plažu, a
nedugo zatim Meri je uradila isto. Nakon još jednog kratkog
perioda tišine, uhvatili su se za ruke, zatim su privukli stolice i
prošaputali izvinjenja. Kolin je dodirnuo njene grudi, ona se
okrenula i poljubila ga prvo u usta, a zatim nežno, materinski u
nos. Šaputali su i ljubili se, zatim ustali da bi se zagrlili i vratili
u sobu, gde su se svukli u polutami.

- 10 -
 To nije više bila velika strast. Nalazili su zadovoljstvo u
blagonaklonosti koja nije iziskivala žurbu, u poznavanju
svakog, i najmanjeg pokreta u njihovoj usklađenosti u uklop-
ljenosti. Bili su velikodušni i opušteni, bez velikih prohteva, ne
praveći pri tom gotovo nikakvu buku. Njihovo vođenje ljubavi
nikada nije imalo jasan početak i kraj, i često se završavalo ili
prekidalo snom. Oni nikada ne bi priznali da im je bilo dosad-
no. Često su govorili da ne doživljavaju sebe kao odvojene
ličnosti. Gledali su jedno u drugo, kao u zamagljeno ogledalo.
Kada bi govorili o seksu, što su ponekad činili, nisu govorili o
sebi. Među njima je postojao prećutni dogovor po kom su oni
jedno drugo doživljavali kao isto biće. Rešavali su svoje
nesporazume u tišini, a trenutke pomirenja, kao što je bio ovaj,
doživljavali su najintenzivnije, i za to su jedno drugom bili
veoma zahvalni.
Dremnuli su, a zatim se žurno obukli. Dok je Kolin bio u
kupatilu, Meri je izašla na balkon da ga sačeka. Neonski
hotelski znak je bio isključen. Ulica je bila prazna, a na splavu
su dva kelnera raspremala stolove, noseći šoljice i čaše.
Nekoliko posetilaca, koji su još sedeli, nisu više pili. Kolin i
Meri nikada nisu napustili hotel tako kasno, i Meri je toj činje-
nici pripisivala mnogo šta. Nestrpljivo je šetala po balkonu
udišući težak miris geranijuma. U ovo doba nije bilo otvorenih
restorana, ali daleko na drugom kraju grada, ukoliko budu
uspeli da ga pronađu, nalazio se noćni bar ispred kog je
ponekad stajao jedan čovek i prodavao hot-dog. Kada je bila
trinaestogodišnjakinja, još uvek savesna i vredna učenica, sa
stotinama ideja za svoje usavršavanje, vodila je svesku u koju
je svake nedelje uveče ispisivala zadatke koje treba da izvrši
tokom sledećih nedelju dana. To su bili skromni, dostižni

- 11 -
zadaci i prijalo joj je da tokom nedelje kako koji izvrši tako ga
precrta, a sastojali su se u sledećem: da vežba čelo, da bude
ljubaznija prema majci, da ide pešice do škole ne bi li uštedela
autobusku kartu. Čeznula je za takvom vrstom udobnosti, da
vreme i događaji bar delimično budu pod njenom kontrolom.
Živela je od trenutka do trenutka, čitavi meseci su joj promicali
izvan sećanja, a da u svemu tome nije bilo ni najmanjeg traga
njene svesne želje.
„Spremna?” uzviknuo je Kolin. Ušla je unutra, zatvara-
jući prozor za sobom. Uzela je ključ sa noćnog ormarića,
zaključala vrata i sišla za Kolinom niz neosvetljeno stepenište.

- 12 -
 II

Po celom gradu, na mestima gde su se ukrštale glavne

ulice ili na uglovima prometnih trgova, nalazili su se mali,
prikladno napravljeni kiosci, koji su tokom dana bili prekriveni
novinama ili časopisima na različitim jezicima i nizovima raz-
glednica sa raznovrsnim prizorima, decom, životinjama i žena-
ma koje su bile nasmešene u trenutku fotografisanja.
Unutar kioska sedeo je prodavac, koji se jedva mogao
nazreti kroz majušni otvor u potpunoj tami. Ovde je bilo mogu-
će kupiti cigarete, a da pri tom ne znaš da li ti ih je prodao mu-
škarac ili žena. Kupac može da vidi samo domorodačke tamno-
smeđe oči, bledu ruku i neko tiho mrmljanje koje je trebalo da
znači hvala. Kiosci su bili centri intriga i ogovaranja; tu su se
ostavljale razne poruke i paketi. Turiste koji su se raspitivali za
smer dočekivao je sramežljiv pokret ruke: taj pokret upućivao
bi na izložene mape, što su se teško mogle razaznati među
gomilama upadljivih naslovnih strana časopisa.
Prodavale su se raznovrsne mape. Najmanje značajne
bile su štampane u komercijalne svrhe; pored toga što su
obeležavale najvažnija turistička mesta, one su veliki značaj
pridavale određenim radnjama i restoranima. Na ovim mapama
bile su označene samo glavne ulice. Druge su bile u obliku
knjižica, i bilo je lako, Kolin i Meri su to otkrili, izgubiti se
prelazeći sa jedne stranice na drugu. Bilo je i onih veoma
skupih, u kojima je bio ucrtan naziv i najmanjeg prolaza.
Razvijene, ove mape su iznosile tri stope u širinu i četiri u
visinu, bile su štampane na veoma tankom papiru, te se
jednostavno nisu mogle koristiti napolju, bez nekog ogromnog
stola na kom bi se mogle raširiti. Konačno, postojala je serija

- 13 -
mapa uočljivih po svojim plavo-belim štraftastim koricama,
koje su delile grad na pet područja, i na sreću ni jedno od njih
se nije preklapalo. Hotel se nalazio pri vrhu druge mape, a
restoran koji su tražili u centralnom delu četvrte, i upravo onog
časa kada su prolazili pored sada već zatvorenog kioska, Kolin
se setio da su trebali poneti mape. Bez njih, bilo je izvesno da
će se izgubiti.
Međutim, nije rekao ništa. Meri je išla nekoliko stopa
ispred, hodajući polako i ujednačeno, kao da odmerava dalji-
nu. Ruke je držala prekrštene, a glavu oborenu, prkosno zami-
šljena. Uski prolaz ih je odveo do velikog, jasno osvetljenog
trga posutog šljunkom, usred kog je stajao spomenik naprav-
ljen od grubo istesanih granitnih blokova što su sačinjavali
ogromnu kocku na kojoj je stajao vojnik s naperenom puškom.
Ovo mesto im je bilo poznato, ovo je bila polazna stanica
gotovo svih njihovih ekspedicija. Ali sem jednog čoveka koji
je slagao stolice ispred kafea, a kog je posmatrao jedan pas, i
malo dalje još jednog čoveka, trg je bio pust.
Prešli su ga dijagonalno i ušli u jednu širu ulicu sa
prodavnicama televizora, mašina za pranje posuđa i name-
štaja. Na svakoj od njih bio je vidno izložen alarmni sistem. U
gradu uopšte nije bilo saobraćaja, što je posetiocima omoguća-
valo da se lakše izgube. Prelazili su ulice bez okretanja i po
instinktu zaranjali u najuže od njih bilo stoga što nestaju u
tami ili što su ispunjene mirisom pržene ribe. Nigde nije bilo
znakova. Bez nekog određenog cilja posetioci su birali puteve,
kao što se biraju boje, a način na koji su se gubili izražavao je
njihove nagomilane izbore, njihove želje. Kolin je zurio u
Merina leđa. Ulično osvetljenje je bojilo njenu bluzu, naspram
starih potamnelih zidova ona je svetlucala srebrnim sjajem,
kao priviđenje. Njene fine lopatice, koje su joj se dizale i
- 14 -
spuštale pri sporom hodu, činile su lepezasto namreškane
nabore po njenoj svilenoj košulji, a kosa joj je bila delimično
skupljena šnalom u obliku leptira, njihala se napred-nazad po
ramenima i potiljku.
Zastala je ispred izloga robne kuće da bi razgledala
ogroman krevet. Kolin ju je stigao, zastao na trenutak, a zatim
produžio. Na krevetu su među neprirodno izgužvanim čarša-
vima ležale dve lutke, od kojih je jedna bila obučena u svetlo
plavu pidžamu, a druga u spavaćicu oivičenu roza trakom što
joj je sezala do bedara. Izlog je bio dosta loše uređen. Obe
lutke su bile identične, kao da su poticale iz istog kalupa, obe
ćelave i obe su se čudesno smešile. Ležale su na leđima, ali po
položaju njihovih udova — obe su bolno podigle ruke prema
bradi — bilo je jasno da su želeli da se dobije utisak kako je
svaka od njih naslonjena na stranu i željno okrenuta onoj
drugoj. Meri ce zaustavila zbog daske na gornjoj strani
kreveta. Načinjena od crne plastike, ona se širila sa strane i
spajala sa podnožjem kreveta. Po svom dizajnu podsećala je
na komandnu tablu električne centrale ili neke letelice. U
sjajnu plastiku bio je ugrađen telefon, digitalni sat, prekidači,
prigušivači, radio i kasetofon, hladionik za piće, a prema
sredini, kao dva velika začuđena oka, dva instrumenta za
merenje voltaže. Na drugoj strani dominiralo je ovalno
ružičasto ogledalo. Tamo su bili i ormarić za šminku, stalak za
časopise, interfon (povezan sa dečijom sobom). Gore na
frižideru nalazio se ček sa datumom idućeg meseca, nazivom
robne kuće, velikom sumom novca i potpisom. Meri je
primetila da lutka u pidžami drži u ruci naliv-pero. Pošla je
nekoliko koraka u stranu i izgledalo je kao da se, iza neravnog
stakla, lutke pokreću. Zatim bi se umirile, sa rukama i nogama

- 15 -
beskorisno podignutim uvis, kao insekti iznenađeni otrovom.
Okrenula je leđa prizoru. Kolin je bio na pedeset jardi od nje,
sa druge strane ulice. Ramena spuštenih, sa rukama duboko
zavučenim u džepove, stajao je ispred izloga i posmatrao
knjigu sa ugrađenim mehanizmom koji je metodično listao
uzorke tepiha. Stigla ga je i oni su nastavili da hodaju u tišini
dok nisu stigli do mesta gde se ulica počela račvati; tu su
zastali. Kolin reče sažaljivo: „Znaš, i ja sam prethodnog dana
takođe posmatrao taj krevet”.
Na mestu gde se ulica račvala nalazila se zgrada koja je
nekada sigurno bila raskošna palata. Ispod zarđalog balkona
na prvom spratu nalazilo se niz kamenih lavova koji su zurili
dole. Visoko zasvođeni prozori, lepo rezbareni sa strane, bili
su zaštićeni talasastim limom koji je bio postavljen i na
drugom spratu. Većinu grafita pisali su feministkinje i
levičari, a samo nekoliko je ispisala neka lokalna grupa koja je
bila protiv obnavljanja ove zgrade. Visoko gore iznad drugog
sprata nalazila se drvena tabla na kojoj su jarkocrvenim
slovima bili ispisani nazivi prodavnica koje su dobile zgradu,
a zatim na engleskom, pod navodnicima „Radnje koje VAMA
daju prednost”. Poređane ispred velikih ulaznih vrata, kao niz
privremenih kupaca, nalazile su se kese za đubre. Sa rukama
na bokovima Kolin je zavirio u prvu ulicu, pa u drugu.
„Trebali smo poneti te mape” — rekao je.
Meri se popela na prvu stepenicu zgrade i čitala
proglase. „Žene su ovde mnogo radikalnije”, rekla je preko
ramena, ,.i bolje organizovane “.
Kolin se povukao nekoliko koraka unatrag da bi bolje
uporedio ove dve ulice. Bile su paralelne, ali su se ipak negde u
daljini razdvajale. „One imaju mnogo više razloga za borbu”,
rekao je. „Išli smo već ovim putem, ali možeš li se setiti kojom
- 16 -
od ove dve uličice?”. Meri je sa naporom prevodila dugačak
proglas. „Kojim putem”? upitao je Kolin nešto glasnije.
Mršteći se, vukla je prstom ispod izbledelih slova i kada
je završila, uzviknula je trijumfalno. Okrenula se Kolinu uz
osmeh. „Traže da se kastriraju oni za koje se dokaže da su
silovali.”
Pomerio se da bi mogao bolje osmotriti ulicu na desno.
„A seku ruke za krađu? Čuj, siguran sam da smo na tu fontanu
trebali naići ranije.”
Meri se okrenula. „Ne, to je taktika. To je način da se
silovanje tretira kao pravi zločin”.
Kolin se ponovo pomerio i ponovo zastao, sa nogama
široko raširenim, licem okrenutim ulici koja vodi na levo. U
njoj je takođe bila fontana. „To je način”, rekao je razdražljivo,
„da ljudi feministkinje uzimaju manje ozbiljno”.
Meri je skupila ruke i posle kratke pauze krenula polako
ulicom koja je vodila u desno. Ona je ponovo uspostavila svoj
lagani, precizni hod. „Ljudi dovoljno ozbiljno shvataju veša-
nje”, rekla je. „život za život”.
Nevoljno, Kolin je posmatrao kako odlazi. „Čekaj trenu-
tak, Meri”, pozvao ju je. „Jesi li sigurna da je to pravi put?” Ne
okrećući se, ona je klimnula glavom. Daleko ispred njih pod
uličnim osvetljenjem ugledali su priliku koja im se približava-
la. Nekako umiren, Kolin je krenuo za njom.
Ovo je bila ulica sa ekskluzivnim i luksuznim prodavni-
cama. U jednom izlogu nalazio se hrapavi, zamućeni pejzaž u
ulju, u drugom rukom izrađene cipele i sočiva za fotoaparate
izložena na crnom plišanom stubu. Fontana na koju su naišli,
za razliku od ostalih u gradu, radila je. Tamni kamen od kog su
bile načinjene stepenice, kao i rub same fontane, bio je izlizan i

- 17 -
uglačan vekovnom upotrebom. Meri je zavukla glavu pod
potamnelu nesigurnu slavinu i počela piti. „Voda ovde”, rekla
je između dva gutljaja, „ima ukus ribe”. Kolin je zurio ispred
sebe, iščekujući da ponovo ugleda figuru čoveka pod uličnim
osvetljenjem, koja im se približavala. Nigde ničeg nije bilo,
samo su se negde u daljini začula vrata, ili je to možda bila
mačka.
Pojeli su svoj poslednji obrok pre dvanaest sati, podelivši
porciju bele ribe. Kolin je uhvatio Meri za ruku. „Možeš li se
setiti da li on prodaje još nešto osim hot-doga?”
„Čokoladu? Orahe?”
Ubrzali su korake, koji su glasno odzvanjali po kaldrmi i
stapali se, tako da je delovalo da samo jedan čovek korača. „U
jednom od gradova u kojima se najbolje na svetu jede”, rekao
je Kolin, „mi koračamo dve milje tražeći hot-dog.”
„Ne zaboravi, mi smo na odmoru”, podsetila ga je Meri.
Udario se šakom po čelu. „Naravno. Ja se često trošim na
sitnice kao što su glad i žeđ. Mi smo na odmoru.”
Pustili su ruke i nastavili da koračaju, dok je Kolin
mrmljao nešto za sebe. Ulica se sužavala i sa obe strane se
prostirao visoki tamni zid na kom su se tu i tamo pojavljivala
po neka uvučena vrata, a bilo e tu i prozora, malih i četvrtastih
sa rešetkama postavljenim veoma visoko.
„Ovo je fabrika stakla”, rekla je Meri zadovoljno. „Prvog
dana našeg boravka pokušali smo da je pronađemo.” Usporili
su, ali se nisu zaustavili.
Kolin je rekao. „Mora da smo išli nekim drugim putem,
jer ja se ne sećam da sam ikada ranije bio ovde.”
„Stajali smo ispred jednih od ovih vrata.”
Kolin je prevrnuo očima, ozlojeđen i sa nevericom.

- 18 -
 „To nije bilo prvog dana”, rekao je glasno. „Sve si
potpuno pobrkala. Videvši onoliki red, odlučili smo da
produžimo do plaže, ali to je bilo tek trećeg dana.” Kolin se
zaustavio da bi to rekao, ali Meri je nastavila da korača.
Sustigao ju je poskakujući za njom.
„Možda je to bilo i trećeg dana”, rekla je više za sebe,
„ali tu smo sigurno bili”. Pokazala je rukom prema vratima
nekoliko jardi udaljenim, a onda je, kao probuđena, zdepasta
figura iz mraka uronila u more ulične svetlosti i stala
zakrčujući im prolaz.
„Pogledaj šta si sada uradila” našalio se Kolin, a Meri se
nasmejala.
Čovek se takođe nasmejao i ispružio ruku. „Jeste li vi
turisti?” upitao ih je na savršenom engleskom jeziku, i
najedanput, zasijavši od sreće, odgovorio sam sebi. „Naravno
da jeste”.
Meri je stala tačno naspram njega i rekla „Tražimo mesto
gde možemo nešto pojesti.”
U međuvremenu, Kolin se povukao sa strane pored
čoveka i brzo rekao Meri „Nismo dušli da objašnjavamo ništa
drugima, znaš.”
Dok je to govorio, čovek ga je snažno uhvatio za zglob na
ruci i ispružio drugu ruku da bi to isto uradio i Meri. Prekrstila
je ruke i nasmešila se.
„Užasno je kasno”, rekao je čovek. „U onom smeru nema
ništa, ali ja vam mogu pokazati jedno mesto, jedno veoma
dobro mesto.” Nacerio se i klimnuo glavom u pravcu iz kojeg
su oni došli.
Bio je niži od Kolina, sa rukama užasno dugačkim i
mišićavim. Šake su mu bibile ogromne i obrasle kovrdžavim

- 19 -
dlakama. Imao je tesnu, crnu košulju od veštačkog polupro-
vidnog materijala, otkopčanu gotovo do struka. Na lancu oko
vrata visio je zlatan privezak u obliku žileta, koji je ležao malo
nakrivljen na grudima gusto obraslim dlakama. Nosio je foto-
aparat prebačen preko ramena. Preterano sladak miris losiona
posle brijanja ispunio je ulicu.
„Pogledajte”, rekao je Kolin pokušavajući da oslobodi
ruku a da to ne deluje napadno „znam da tamo ima jedno
mesto”. Stisak je malo popustio, ali prst i palac su i dalje
zatvarali obruč oko njegovog ručnog zgloba.
Čovek je napunio pluća vazduhom i činilo se da je
narastao inč dva. „Sve je zatvoreno”, rekao je „čak i kiosci sa
hot-dogom”. Namignuo je Meri. „Zovem se Robert”. Meri se
rukovala sa njim, a on ih je počeo gotovo vući niz ulicu.
„Molim vas”, insistirao je „ja znam jedno mesto”.
Posle par koraka Kolin i Meri su uz velike napore uspeli
da zaustave Roberta. Stajali su zbijeni jedno uz drugo, glasno
dišući.
Meri se obratila Robertu kao detetu. „Roberte pustite mi
ruku”. Odmah ju je oslobodio stiska, uz mali naklon.
Kolin je rekao. „Bilo bi bolje da i mene pustite”.
Ali Robert je, izvinjavajući se, pokušao da objasni Meri,
„Ja sam želeo da vam pomognem. Mogu da vas povedem do
jednog divnog mesta”. Ponovo su krenuli.
„Ali, nas ne treba vući prema dobroj hrani”, rekla je
Meri, a Robert je klimnuo glavom. Dodirnuo je rukom čelo
„Ja, ja sam . . . želeo da vežbam svoj engleski. Možda sam to
suviše želeo. Nekada sam ga govorio sjajno. Ovuda, molim”.
Meri je išla napred, a Kolin i Robert za njom.
„Meri”, viknuo je Kolin.

- 20 -
 „Engleski je divan jezik, pun višeznačnosti”. rekao je
Robert.
Meri se nasmešila preko ramena. Još jedanput su stigli do
velike palate, gde su se putevi račvali. Kolin je iznenadnim
trzajem oslobodio ruku. „Žao mi je”, rekao je Robert. Meri je
takođe stala i počela ponovo pregledati natpise. Robert je
pratio njen pogled, koji se zaustavio na crtežu crvene boje: na
njemu je bila prikazana stisnuta pesnica okružena znakovima
kojima ornitolozi obeležavaju ženski pol. Pokušavao je da
opravda i objasni to što je ona videla, delovalo je kao da on
preuzima odgovornost za sve što bi oni mogli videti i
pročitati.” To su žene koje ne mogu da pronađu muškarca. One
žele da unište sve što je dobro između muškarca i žene”. Zatim
je znalački dodao „One su veoma ružne, takođe”. Meri ga je
posmatrala kao što bi posmatrala neko lice sa televizije.
„Eno opozicije”, rekao je Kolin.
Ona se slatko nasmešila obojici. „Hajde da pronađemo tu
dobru hranu”, rekla je upravo u trenutku kada je Robert
pokazivao na drugi natpis i spremao se da kaže nešto više.
Krenuli su ulicom koja je vodila na levo i išli nekih
desetak minuta tokom kojih je Robert uporno pokušavao da
otpočne neki razgovor, ali bez uspeha. Meri je bila zaokupljena
sobom, sa rukama ponovo prekrštenim, dok se Kolin ponašao
malo neprijateljski, držeći se podalje od Roberta. Skrenuli su u
ulicu sačinjenu od mnoštva istrošenih stepenika koji su vodili
do malog trga, prečnika jedva trideset stopa, gde se ulivalo
nekoliko uskih prolaza. „Tamo dole, ja živim”, rekao je
Robert. „Ali vama je sad suviše kasno da svratite do mene.
Moja žena je verovatno već u krevetu”.

- 21 -
 Išli su nalevo i nadesno, prolazeći između rasklimatanih
petospratnica, zatvorenih piljarnica sa voćem i povrćem
poslaganim u gajbe koje su stajale napolju. Pojavio se vlasnik
sa opasanom keceljom gurajući kolica i viknuo Roberta koji se
nasmejao, klimnuo glavom i podigao ruku. Kada su stigli do
jarko osvetljenog ulaza, Robert je razgrnuo plastične rese koje
su visile do poda, da bi Meri mogla ući. Držao je ruku na
Kolinovom ramenu dok su se strmim stepeništem spuštali u bar
prepun ljudi.
Mnogo mladih ljudi, obučenih slično kao Robert, sedelo
je na visokim stolicama za barom, a neki od njih zauzeli su
identične poze: naslonjeni na jednu nogu bili su okupljeni oko
džuboksa. Mašina je sa zadnje strane emitovala tamnoplavu,
perverznu boju koja je licima okupljenim oko nje davala
odvratan izraz. Izgledalo je kao da svi puše. Kako su svi nosili
tesna odela, morali su držati cigaretu u jednoj a paklu cigarta i
upaljač u drugoj ruci. Pesma koju su svi pomno slušali, jer niko
nije razgovarao, bila je glasna i sladunjavo sentimentalna, sa
puno orkestarske pratnje, a čovek koji je pevao nekako je
specifično jecao, što je naročito bilo pojačano horom koji je
pratio zluradim „ha, ha, ha”; tog trenutka nekoliko mladih ljudi
je podizalo cigarete izbegavajući poglede, prepuštalo se
sopstvenim jecajima.
„Hvala bogu što nisam muško”, rekla je Meri
pokušavajući da uhvati Kolina za ruku. Robert ih je odveo do
stola i otišao do šanka. Kolin je stavio ruke u džepove, klatio se
na stolici i zurio u džuboks. „Hajde”, rekla je Meri uhvativši ga
za ruku „Samo sam se našalila”.
Pesma se završila u trijumfalnom orkestarskom finalu i
istog trenutka ponovo otpočela. Iza šanka se čuo zvuk
razbijenog stakla, a nakon toga tapšanje.

- 22 -
 Konačno se Robert pojavio sa velikom bocom vina bez
etikete, tri čaše i pecivom od preprženog hleba u obliku
štapića, od kojih je jedan bio polomljen. „Danas” uzviknuo je
ponosno, nadjačavajući buku, „kuvar je bolestan”. Namignuo
je Kolinu, seo i napunio čaše.
Robert je počeo da im postavlja pitanja, na koja su oni u
početku nerado odgovarali. Rekli su mu kako se zovu, da nisu
venčani, da ne žive zajedno, barem ne za sada. Meri je otkrila
pol i uzrast svoje dece. Oboje su rekli čime se bave. Tada,
uprkos tome što nije bilo hrane, potkrepljeni vinom, počeli su
uživati u tome što se nalaze na mestu gde uopšte nema turista,
otkrivajući nešto zaista stvarno. Opustili su se, sedeći u toj buci
i dimu; zauzvrat su postavljali ozbiljna pitanja, svojstvena
turistima zadovoljnim što mogu da ih postavljaju autentičnom
stanovniku ovog grada. Za manje od dvadeset minuta ispraznili
su bocu. Robert je rekao da se bavi nekakvim biznisom, da je
odrastao u Londonu, da mu je žena Kanađanka. Kada ga je
Meri upitala kako je sreo svoju ženu, on je odgovorio da je to
nemoguće objasniti a da prethodno ne opiše svoju majku i
sestre, a one su se mogle opisati samo u svetlu njegovog oca.
Bilo je jasno da on priprema teren za priču. Začulo se „ha, ha,
ha” u krešendu, za stolom blizu džuboksa sedeo je mladić
kovrdžave kose sa glavom među rukama. Robert je doviknuo
čoveku za šankom da im donese još jednu bocu vina. Kolin je
prepolovio štapiće i podelio ih sa Meri.

- 23 -
 III

Pesma se završila i svuda oko šanka započinjao je

razgovor, isprva tih, kao neko prijatno žamorenje vokala i kon-
sonanata stranog jezika; jednostavna zapažanja usloljavala su
jednostavne, kratke reči ili glasove koji su se sjedinjavali; onda
bi nasumice nastajale pauze posle kojih su dolazila kompliko-
vanija, opširnija zapažanja, i duži, podrobniji odgovori. Za
manje od jedne minute otpočelo je nekoliko diskusija. Da je
neko i uključio džuboks, on se uopšte ne bi čuo.
Robert je zadržavajući dah zurio u čašu koju je držao
čvrsto na stolu obema rukama, što je nagnalo Kolina i Meri,
koji su gledali u njega, da otežano dišu. Sada im je delovao
mnogo stariji nego kada su ga prvi put ugledali na ulici.
Nakrivljena sijalica pod kojom je sedeo otkrivala je gotovo
geometrijski iscrtanu mrežu bora po licu. Dve linije koje su
kretale ispod nozdrva i spuštale se prema ustima, formirale su
gotovo savršen trougao. Na čelu je imao paralelne brazde, a na
otprilike inču dole prema nosu bila je još jedna brazda duboko
usečena u meso. Klimnuo je glavom i kada je ispustio vazduh,
ramena su mu klonula. Meri i Kolin su se nagnuli da bi bolje
čuli početak priče.
,,Moj otac je celog svog života bio diplomata, i mnogo,
mnogo godina smo živeli u Loidonu, u Najtsbridžu. Ali ja sam
bio lenj dečak” — nasmejao se Robert — „i pored toliko
godina provedenih tamo, moj engleski ipak nije savršen”.
Zastao je očekujući da oni to poreknu. „Moj otac je bio
ogroman čovek. Ja sam bio najmlađe dete i jedini sin. Kada je
sedeo činio je to ovako”. Robert se ispravio i stavio ruke na
kolena tako da su zajedno sa butinama formirale pravilan
kvadrat. „Celog života je nosio ovakve brkove” — kažiprstom
- 24 -
i palcem je odmerio inč ispod nosa — „i kada su počeli da mu
sede, koristio je četkicu da bi ih načinio crnim, onu što dame
koriste za oči. Maskaru.”
„Svi su ga se bojali. Moja majka, moje sestre, čak ga se i
ambasador plašio. Kada bi se on namrštio, niko nije govrio. Za
trpezarijskim stolom se nije smelo govoriti dok on ne bi proz-
borio”. Robert je govorio toliko glasno da je nadjačavao buku
koja ih je okruživala. „Svake večeri kada se održavao prijem,
dok bi se mama oblačila, mi smo morali sedeti mirno, sa
ispravljenim leđima, a otac nam je čitao naglas.
„Svako jutro ustajao je u šest i išao u kupatilo da se brije.
Niko nije smeo ustati iz kreveta dok on nije bio gotov. Kada
sam bio mali, ja sam ustajao odmah posle oca i odlazio za njim
u kupatilo, da bih osetio njegov miris. Izvinite, bio je to užasan
miris, koji je delimično bio neutralisan mirisom sapuna za
brijanje i njegovog parfema. Čak i sada za mene je miris
kolonjske vode miris moga oca.
„Ja sam bio njegov miljenik, njegova strast. Sećam se
jedanput — možda se to dogodilo više puta — moje starije
sestre Eva i Marija, koje su imale četrnaest i petnaest godina,
za večerom su pokušavale da od oca iskamče dopuštenja za
neke stvari. Na sve njihove molbe, njegov odgovor je bio NE!
Nisu mogle ići na školske zabave, jer je tamo bilo i dečaka.
Nisu smele prestati da nose bele zokne. Nisu mogle ići u
pozorište bez mame. Nije im dozvoljavao da pozovu
prijateljice jer je smatrao da imaju loš uticaj na njih i da nikada
ne idu u crkvu. I onda je moj otac iznenada stao iza stolice na
kojoj sam ja sedeo pored mame, smejući se glasno. Uzeo je
salvet koji je bio prebačen preko mog krila i stavio mi ga oko
vrata. „Pogledajte”, rekao je „Ovo je buduća glava porodice.

- 25 -
Morate se dobro čuvati Roberta.” A onda me je naterao da ja
razrešim taj spor, držeći ruku sve vreme na mom vratu, stežući
ga među prstima. Otac me je pitao. „Roberte, mogu li devojke
nositi svilene čarape kao njihova Mama?” A ja, desetogodiš-
njak, odgovarao sam glasno „Ne, Tata!” „Mogu li ići u pozo-
rište bez Mame?” „Apsolutno ne, Tata!” „Roberte, mogu li
pozivati prijateljice kod sebe?” „Nikad, Tata!”
„Odgovarao sam ponosno, ne znajući da sam bio
iskorišćen. Možda se to dogodilo samo jednom. Što se mene
tiče, to se moglo dogoditi svake večeri mog detinjstva. Tada se
moj otac vratio do svoje stolice u pročelju stola praveći se
tužan. „Žao mi je, Eva i Marija, ja sam se taman spremao da
promenim mišljenje, ali Robert kaže da su to nedopustive
stvari”. I on se smejao, i ja sam se takođe smejao, verujući u
sve, u svaku izgovorenu reč. Smejao sam se sve dok mi mama
nije spustila ruku na rame i rekla, „Mir sada, Roberte”.
„Da li su me sestre mrzele? Ovo što ću vam sada ispričati
pouzdano znam da se dogodilo samo jedanput. Bio je vikend i
kuća je bila prazna čitavo posle podne. Otišao sam u spavaću
sobu svojih roditelja sa sestrama Evom i Marijom. Seo sam na
krevet, a one su otišle do toaletnog stola koji je pripadao mojoj
majci i iz njega izvadile sve njene stvari. Prvo su nalakirale
nokte, pa su onda mlatarale rukama po vazduhu da im se što
pre osuše. Stavile su kreme i pudere na lice, namazale usne
karminom, iščupale obrve, i namazale trepavice maskarom.
Rekle su mi da zatvorim oči dok one skinu svoje bele zokne i
obuku čarape iz mamine fioke. Onda su stale ispred mene, dve
veoma lepe žene, gledajući jedna drugu. Otprilike jedan sat su
šetale po kući, ogledajući se preko ramena u ogledalima ili
prozorskim oknima, vrteći se u krug po salonu, sedajući veoma
pažljivo na ivicu fotelje, nameštajući kosu. Sledio sam ih u

- 26 -
stopu i gledao ih, samo sam ih gledao. „Zar nismo lepe,
Roberte?” rekle su. Sećam se da sam bio šokiran, jer to nisu
više bile moje sestre već američke filmske zvezde. Bile su
oduševljene sobom. One su se smejale i ljubile jedna drugu jer
su sada bile prave žene.
„Kasnije poslepodne otišle su u kupatilo i sprale sve sa
sebe. Sklonile su sve teglice i posudice u kupatilo i otvorile
prozore da mama ne bi osetila miris svojih garfema. Složile su i
sklonile svilene čarape i steznike, na isti način na koji je to
mama činila. Zatvorile su prozore i sišle dole da dočekaju
mamu i sve to vreme ja sam bio veoma uzbuđen. Iznenada su te
divne žene ponovo postale moje sestre, dve visoke učenice.
„Onda je stigla večera i ja sam još uvek bio uzbuđen.
Moje sestre su se ponašale kao da se ništa nije dogodilo. Bio
sam svestan da moj otac zuri u mene. Podigao sam pogled i
shvatio da on zapravo gleda kroz mene i čita mi misli. Veoma
sporo je odložio svoj nož i viljušku, sažvakao i progutao sve
što je imao u ustima, i upitao. „Kaži mi Roberte, šta ste vi
danas poslepodne radili?”
Verovao sam da on sve zna, kao Bog. Želeo je samo da
proveri da li sam ja dovoljno pošten da mu kažem istinu. Tako
da nije imalo smisla da lažem. Rekao sam mu sve, o ruževima,
puderima, kremama i parfemima, čarapama iz mamine fioke, a
rekao sam mu takođe, kao da je to moglo nešto da popravi, i da
su se stvari veoma pažljivo vraćene na mesto. Čak sam pome-
nuo i prozor.
U prvi mah moje sestre su se smejale i poricale ono što
sam govorio, ali kako sam ja nastavljao da govorim, tako su se
one utišavale. Kada sam završio, moj otac je jednostavno
rekao. „Hvala ti, Roberte” i nastavio da jede. Do kraja večere

- 27 -
više niko nije progovorio. Nisam se usudio da pogledam u
pravcu mojih sestara.
„Posle večere, a neposredno pre odlaska u krevet, otac
me je pozvao u svoju radnu sobu. To je bila soba u koju niko
nije smeo ući, tu su bile sve državne tajne. To je bila najveća
soba u kući, jer je moj otac ponekad u njoj primao diplomate.
Prozori i tamnocrvene zavese, kojima su bili zastrti, prostirali
su se od poda do plafona, a na plafonu su bili iscrtani zlatni
listići i neki kružni ornamenti. Bio je tu i luster. Svuda okolo
bile su knjige u zastakljenim policama, a pod je bio zastrt
debelim tepisima iz svih krajeva sveta, neki su čak visili i po
zidovima. Moj otac je skupljao tepihe.”
„Sedeo je za svojim ogromnim stolom prekrivenim papi-
rima, a moje dve sestre su stajale ispred njega. Naredio mi je da
sednem u drugi kraj sobe na kožnu fotelju koja je pripadala
mom dedi, koji je takođe bio diplomata. Niko nije govorio.
Bilo je kao nemom filmu. Moj otac je za moje sestre izvukao
kožni kaiš iz fioke — dobile su svaka po tri snažna udarca po
zadnjici a ja nisu pustile ni glasa. Iznenada sam se našao izvan
radne sobe. Vrata su bila zatvorena. Moje sestre su otišle u
svoju sobu da plaču, ja sam se popeo stepeništem do svoje
spavaće sobe, i to je bio kraj. Moj otac taj događaj više nikada
nije pominjao.”
„Moje sestre! One su me mrzele. Morale su da mi se
osvete. Mislim da nedeljama ni o čemu drugom nisu pričale.
Događaj koji ću sada ispričati zbio se jednom kada je kuća
takođe bila prazna, nije bilo ni roditelja ni kuvarice, mesec
dana posle onih batina koje su moje sestre dobile zbog mene, a
možda i kasnije. Prvo moram da objasnim da, mada sam bio
ljubimac, ipak je postojalo mnogo stvari koje mi nisu bile
dopuštene. Naročito nisam smeo jesti i piti slatko, jesti

- 28 -
čokoladu ili piti limunadu. Deda mom ocu takođe nije
dozvoljavao da jede ništa slatko sem voća. Smatrao je da je to
loše za stomak. Ali, ono što je najvažnije, slatke stvari,
naročito čokolada, loše su uticale na dečake. Slabio im je
karakter, koji je postojao kao u devojaka. Možda je u tome i
bilo istine, to samo nauka može dokazati. Isto tako, otac se
brinuo za moje zube, želeo je da imam zube kao on, savršene.
Izvan kuće, ja sam jeo slatkiše koje sam dobijao od drugih
dečaka, ali kod kuće ne.”
„Tako je toga dana došla Alisa, moja najmlađa sestra, u
baštu i rekla. „Roberte, Roberte, dođi u kuhinju, brzo. Priprem-
ljeno je nešto siecijalno za tebe. Eva i Marija su ti pripremile
čast”. Isprva nisam hteo da idem jer sam se plašio da je neki
trik u pitanju. Ali, Alisa je insistirala. „Hajde brzo, Roberte”. I
na kraju sam otišao. U kuhinji su bile Eva, Marija i Liza, tako-
đe moja sestra. A na stolu su stajale dve velike flaše limunade,
kolač sa šlagom, dve table čokolade za kuvanje i kutija manč-
meloa. Marija je rekla. „Ovo je sve za tebe”, u prvi mah sam
posumnjao i upitao „Zašto?” Na to je Eva odgovorila. „Želele
bismo da budeš bolji prema nama ubuduće. Kada sve ovo
budeš pojeo, sećaćeš se kako smo bile dobre prema tebi”. Zvu-
čalo je razložno, a hrana je izgledala vrlo ukusno, te sam seo i
posegnuo prvo za limunadom, ali Marija je stavila ruku preko
moje. „Prvo”, rekla je, „moraš popiti neki lek”, „Zašto?” Zato
što i sam znaš kako slatke stvari loše utiču na tvoj stomak. Ako
se razboliš, tata će saznati šta si radio i svi ćemo nastradati.
Ovaj lek će sve to regulisati”. Tako sam ja otvorio usta i Marija
mi je sasula četiri velike kašike nekog ulja. Bilo je odvratnog
kusa, ali mi nije mnogo smetalo pošto sam odmah počeo jesti
čokoladu za kuvanje, kolače sa šlagom i piti limunadu.

- 29 -
 „Moje sestre su stajale oko stola i posmatrale me. „Jel'
dobro?” pitale su, ali ja sam jeo tako brzo da sam jedva uspe-
vao da odgovorim. Pomislio sam da su tako dobre prema meni
jer su znale da ću jednoga dana naslediti dedinu kuću. Pošto
sam popio prvu flašu limunade, Eva je uzela drugu i rekla.
„Mislim da on ne može i ovu popiti. Skloniću je”. A Marija je
na to rekla. „Da, skloni je. Samo čovek može da popije dve
flaše limunade”. Otrgao sam joj flašu iz ruku i rekao.
„Naravno da je mogu popiti”, a sve devojke su uglas rekle.
„Roberte, pa to je nemoguće!” Ja sam, naravno, dovršio obe
table čokolade za kuvanje, mančmelou i kolač sa šlagom, a
moje sestre su skandirale „Bravo, Roberte!”
„Pokušao sam da se uspravim. Kuhinja je počela da mi se
okreće i hitno mi je trebao WC. Iznenada. Eva i Marija su me
oborile na pod i držale čvrsto. Bio sam isuviše slab da se
borim, a i one su bile mnogo veće od mene. Imale su spremno
parče konopca kojim su mi vezale ruke na leđima. Sve vreme
Alisa i Liza su skakale gore-dole i pevale. „Bravo, Roberte!”
Zatim su me Eva i Marija, vukući me za noge, iznele iz
kuhinje, pa duž hodnika, preko velikog hola, odvukle do očeve
radne sobe. Izvadile su ključ koji je bio sa unutrašnje strane i
zaključale vrata. „Baj, baj, Roberte” — dovikivale su mi kroz
ključaonicu. „Sada si ti Veliki Tata u svojoj radnoj sobi”.
„Stajao sam nasred te velike sobe, ispod lustera, i isprva
nisam razumeo zašto sam tu smešten, a onda sam shvatio.
Pokušao sam odvezati čvorove, ali su oni bili isuviše čvrsto
vezani. Vikao sam, šutao vrata nogama, udarao glavom po
njima, ali u kući se ništa nije čulo. Trčao sam od jednog ugla
sobe do drugog tražeći zgodno mesto, ali svuda su bili skupi
tepisi. Konačno, više nisam mogao da se uzdržim. Prvo je
naišla limunada, ne dugo za njom čokolada za kuvanje i kolač

- 30 -
u obliku neke tečnosti. Nosio sam kratke pantalone, kao svi
dečaci u Engleskoj. I umesto da stojim na jednom mestu i
upropastim samo jedan tepih, ja sam trčao posvuda, vičući,
plačući, kao da me otac već goni.”
„Ključ u bravi se okrenuo, vrata su se naglo otvorila i
Marija i Eva su utrčale unutra. „Uh” uzviknule su „Brzo, brzo!
Stiže. Tata”. Odvezale su konopac, vratile ključ unutrašnje
strane brave i otrčale, smejući se kao lude žene. Čuo sam
očeva kola kako se zaustavljaju.”
„Isprva nisam mogao da se pomerim. Onda sam zavukao
ruku u džep, izvadio maramicu i otišao do zida — da bilo je čak
i p.o zidovima, čak i po pisaćem stolu — takođe je stari
persijski tepih bio natopljen. Onda sam primetio svoje noge,
koje su bile gotovo crne. Maramica mi nije mogla pomoći, bila
je premala. Otrčao sam do stola, uzeo neke papire, i tako me je
otac zatekao, kako čistim kolena državnim aferama, dok je pod
njegove radne sobe podsećao na seosko dvorište. Prišao sam
mu dva koraka, spustio se na kolena i ispovraćao se gotovo
preko njegovih cipela, a to je trajalo veoma dugo. Kada sam
završio, on se nije pomerio sa dovratka. Još uvek je u ruci
držao svoju akt tašnu i lice mu je bilo nepromenjeno. Pogledao
je po sobi i upitao me. „Roberte, da li si ti jeo čokoladu?” A ja
sam odgovorio „Jesam, Tata, ali...” To mu je bilo dovoljno.
Kasnije je majka došla da me obiđe u mojoj spavaćoj sobi, a
ujutro je došao psihijatar i rekao da sam doživeo traumu. Ali za
mog oca jedino je bilo važno to da sam ja jeo čokoladu. Tukao
me je tri večeri uzastopce i mesecima sa mnom nije lepo
razgovarao. Mnogo, mnogo godina posle bio mi je zabranjen
pristup u njegovu radnu sobu, sve dok nisam tamo ušao sa
svojom budućom ženom. A od tada pa do današnjeg dana

- 31 -
nikada više nisam jeo čokoladu i nikada nisam oprostio svojim
sestrama.”
„Dok je trajala moja kazna, jedino je majci bilo
dozvoljeno da razgovara sa mnom. Proveravala je da me otac
nije prejako tukao i da li je to trajalo samo tri večeri. Ona je bila
veoma lepa i visoka žena. Najčešće je nosila belo; bele bluze,
bele marame i bele svilene haljine na diplomatskim prijemima.
Najbolje je se sećam u belom. Govorila je engleski veoma
sporo, ali svi su se divili njenoj savršenoj eleganciji.”
„Kao dečak često sam sanjao ružne snove, veoma ružne
snove. Budio sam se u snu, i sad ponekad to činim. Često sam
se budio usred noći i vikao je „Mam”, kako to čine engleski
dečaci. Činilo mi se da je ona ležala budna i čekala da je
pozovem, jer se tamo duž hodnika, gde je bila spavaća soba
mojih roditelja, istog časa začula škripa kreveta, zvuk lampe
koja se pali, pucketanje kostiju u njenim bosim stopalima. I
kad god bi ona ušla u moju sobu i pitala, „Šta je bilo Roberte?”,
ja sam odgovarao, „želim čašu vode”. Nikada joj nisam rekao
„Ružno sam sanjao”, ili „Bojim se”. Uvek sam tražio čašu
vode, koju je ona donosila iz kupatila i gledala me dok sam pio.
Zatim me je ljubila u čelo i ja sam odmah ponovo zaspivao.
Ponekad je to trajalo mesecima, iz noći u noć, ali ona nije
nikada ostavljala čašu sa vodom kraj mog kreveta. Znala je da
moram imati izgovor kako bih je mogao pozvati usred noći.
Ali, njoj nije trebalo objašnjavati. Bili smo veoma bliski. Čak i
kada sam se oženio sve dok nije umrla, imao sam običaj da joj
svake nedelje nosim svoje košulje.”
„Kad god bi moj otac negde otputovao, spavao sam sa
njom u krevetu, sve do svoje desete godine. Iznenada je svemu
tome došao kraj. Jednog dana je žena kanadskog ambasadora
pozvana kod nas na čaj. Pripreme su trajale tokom čitavog

- 32 -
dana. Moja majka je želela da bude sigurna kako moje sestre i
ja znamo pravilno da držimo tacnicu i šolju za čaj. Ja sam
trebao da idem u krug po sobi i nosim tacnu sa kolačićima i
malim sendvičima. Poslali su me kod berbera i primorali da
vežem crvenu mašnu, koju sam mrzeo više od svega. Ambasa-
dorova žena je imala plavu kosu, nešto što ja u životu nisam
video, i u posetu je sa sobom povela svoju kćer Kerolajn, koja
je imala dvanaest godina. Kasnije sam otkrio da je moj otac
rekao da bi se naše dve porodice morale sroditi iz diplomatskih
i poslovnih razloga. Sedeli smo mirno i slušali razgovor dve
žene, a kada bi nas kanadska dama nešto upitala mi bismo se
ispravili na stolici i učtivo odgovarali. Danas decu ne uče tim
stvarima. Onda je moja majka povela ambasadorovu ženu da
joj pokaže kuću i baštu, a mi, deca ostali smo sami. Moje četiri
sestre su bile u svojim haljinama za prijem i sve su sedele na
jednom divanu, priljubljene jedna uz drugu, tako da su delova-
le kao jedna osoba, kao zbrka vrpci, čipki i lokni. Kada su bile
zajedno, moje sestre su delovale zastrašujuće. Kerolajn je
sedela na jednoj drvenoj stolici, a ja na drugoj.”
„Kerolajn je imala plave oči i malo lice, kao majmunsko.
Imala je pege po nosu i tog popodneva kosa joj je bila skuplje-
na u rep i padala duž leđa. Niko nije govorio, ali krajičkom oka
sam uspeo da vidim kako neko nekoga gura laktom. Iznad na-
ših glava mogli smo čuti naše majke kako idu iz sobe u sobu.
Iznenada Eva upita, „Gospođice Kerolajn, da li vi spavate sa
vašom majkom?”, i Kerolajn je odgovorila „Ne, a vi?”. Onda
Eva reče „Ja ne spavam, ali zato Robert spava”.”
„Crveneo sam sve više i više, i bio spreman da izletim iz
sobe, ali Kerolajn mi se okrenula, nasmešila i rekla. „Mislim da
je to strašno slatko.” Od tog trenutka ja sam bio zaljubljen u nju

- 33 -
i više nisam spavao u maminom krevetu. Posle šest godina
ponovo sam sreo Kerolajn, a posle dve smo se venčali.”
Oko njih bar je počeo da se prazni. Svetla na plafonu bila
su pogašena i jedan čovek je čistio pod. Kolin je dremuckao
tokom poslednjeg dela priče, klateći se napred-natrag i nasla-
njajući glavu na ruke. Robert je pokupio prazne flaše sa stola,
odneo ih do šanka i dao tamo neke instrukcije. Drugi čovek je
prišao stolu, ispraznio pepeljaru i obrisao sto. Kada se Robert
vratio, Meri je rekla. „Niste nam mnogo rekli o vašoj ženi.”
Stavio joj je u ruke kutiju sa šibicama na kojoj je bio
odštampan naziv i adresa bara. „Ovde sam skoro svako veče.”
Ona je skupila prste i stegla kutiju u ruci. Dok je prolazio pored
Kolinove stolice, ispružio je ruku i pomazio ga po kosi. Meri
ga je posmatrala dok je odlazio, posedela još minut-dva,
zevajući, a onda podigla Kolina i uputila ga u pravcu
stepeništa. Oni su poslednji napustili bar.

- 34 -
 IV

U jednom pravcu ulica je iščezavala u potpunom mraku,

a u drugom, rasplinuta sivoplava svetlost osvetljavala je niz
niskih zagrada što su se ređale jedna za drugom kao granitni
blokovi koji su se slivali u tami, gde se ulica dalje gubila krivu-
dajući. Hiljadama stopa iznad, oblak razvučen u obliku prsta
kao da je ukazivao sa visina na krivudavu liniju, zarumenjen.
Prohladan, slani vetar duvao je duž ulice i dizao celofanski
papir kojim je bilo prekriveno stepenište gde su sedeli Kolin i
Meri. Iza dobro zatvorenog prozora koji se nalazio upravo
iznad njihovih glava začulo se prigušeno hrkanje i škripa
kreveta. Meri je naslonila glavu na Kolinovo rame, a on svoju
na zid između dve odvodne cevi. Pas im se žurno približavao
dolazeći sa osvetljenog kraja ulice, neobično grebući kandža-
ma po istrošenom kamenu. Nije se zaustavio kada je stirao do
njih, nije čak ni pogledao u njihovom pravcu, i dugo pošto je
iščeznuo u tami, taj neobični korak se još mogao čuti.
„Trebali smo poneti mape.” rekao je Kolin.
Meri se samo bolje namestila na njegovom ramenu i
promrmljala. „Ma, nije važno, na odmoru smo.”
Pola sata kasnije probudili su ih glasovi i smeh. Odnekud
je stalno dopirala piskava zvonjava. Sunce je još bilo nisko, a
povetarac topao i vlažan kao životinjski dah. Deca obučena u
svetloplave uniforme sa crnim okovratnicima i manžetnama
prolazila su pored njih, noseći na leđima zavežljaje sa knjiga-
ma. Kolin se digao i držeći se za glavu obema rukama, zatetu-
rao se ka sredini uske ulice, gde su ga deca opkolila. Jedna
devojčica je bacila tenisku lopticu koja mu se odbila od stoma-

- 35 -
ka i ona ju je opet uspešno uhvatila, a na to su se vrisci odušev-
ljenja prolomili gomilom. Onda je zvonjava utihnula, preostala
deca su se utišala i počela mahnito trčati. Ulica odjednom
postade upadljivo prazna. Meri se savila preko stepenice češući
list i članak obema rukama. Kolin je stajao nasred ulice, blago
se njišući, zureći u pravcu niskih zgrada.
„Nešto me je ujelo,” Viknula je Meri.
Kolin joj je prišao i stao iza nje, posmatrajući kako se
češe. Nekoliko crvenih tačaka se uvećavalo do veličine
novčića i postajalo tamnocrvene boje. „Ja ne bih to više radio”,
rekao je Kolin. Uzeo ju je za ruku i poveo niz ulicu. Daleko iza
njih čula su se deca, glasovi su im odzvanjali kao da su se
nalazili u nekoj ogromnoj akustičnoj prostoriji pevajući
„Vjeruju” ili tablicu množenja. Meri je poskakivala na jednoj
nozi. „O, bože!” uzviknula je pomalo samosažaljivo u svojoj
muci „Ne budem li se češala, umreću. I tako sam žedna!”
U tom svom mamurluku, Kolin je zadobio neki daleki,
grubi autoritet, potpuno nesvojstven njemu. Stojeći iza Meri i
držeći joj ruke čvrsto uz telo, gurnuo ju je niz ulicu. „Budemo
li se spustili ovom ulicom,” šapnuo joj je na uho „mislim da
bismo trebali izbiti na more. Tamo dole ima jedan kafe.”
Meri je pustila da je on gura napred. „Nisi se obrijao.”
„Seti se,” rekao je Kolin dok im se korak ubrzavao
spuštajući se niz ulicu, „mi smo na odmoru.”
More se prostiralo iza zavoja ulice.
Šetalište je bilo usko i pusto, sa obe strane su se pružali
neprekidni nizovi kuća oštećenih vremenom. Visoke katarke
su štrčale iz glatke žućkaste vode, ali nije bilo čamaca
privezanih za njih. Sa Kolinove i Merine desne strane nalazio
se ofucani limeni znak koji je pokazivao smer i upućivao duž
šetališta na bolnicu. Dve sredovečne žene koje su nosile

- 36 -
prepune plastične torbe i dečak koji je išao između njih spustili
su se do šetališta istom ulicom kao i oni. Zastali su kod znaka,
žene su se sagnule i pažljivo pretražile svoje torbe kao da su
nešto zaboravile. Kada su nastavili dalje, dečak je cvileći nešto
zatražio, ali su ga one brzo ućutkale.
Kolin i Meri su seli blizu ivice šetališta, na nekakve
kovčege koji su jako zaudarali na crknutu ribu. Bilo je veliko
olakšanje osloboditi se uskih ulica i gradskih prolaza koji su
ostali iza njih i zuriti ispred sebe u more. Vidikom je
dominiralo malo ostrvo oivičeno niskim zidom, udaljeno
otprilike pola milje i pretvoreno u groblje. Na jednom kraju
nalazila se kapela i malo kameno molo. Sa ove daljine, a
perspektiva je bila iskrivljena od plavičaste jutarnje izmaglice,
svetli mauzoleji i nadgrobni spomenici delovali su kao
građevine hipermodernog grada budućnosti. U toj jutarnjoj
izmaglici sunce se činilo kao disk načinjen od prljavog srebra,
mali i precizan.
Meri se opet naslonila na Kolinovo rame. „Ti ćeš se
danas brinuti o meni,” rekla mu je zevajući. On je dodirnuo
njen potiljak. „A da li si se ti juče brinula o MENI?”
Ona je klimnula glavom i zatvorila oči. Među njima je
postojao čvrst dogovor da naizmenično brinu jedno o drugom.
Kolin je obuhvatio Meri obema rukama i nekako odsutno
poljubio je u uho. Hidrobus se pojavio iza ostrva na kom je bilo
groblje i približavao se kamenom molu. Čak se i sa ove daljine
moglo videti da majušne figure u crnom, koje su izlazile iz
hidrobusa, nose cveće. Tanak, piskutav glas polomio se preko
vode, glas galeba ili možda deteta, i brod se otisnuo sa ostrva.
Hidrobus se kretao prema bolnici koja je bila smeštena u
sledećoj uvali i nije se mogla videti sa mesta na kom su oni

- 37 -
sedeli. Sama bolnica, međutim, izdizala se iznad okolnih
zgrada, to je bila tvrđava senf-žute boje čija se fasada ljuštila,
sa strmim krovovima pokrivenih svetlocrvenim crepom, na
kojima je bilo mnoštvo rasklimatanih antena. Neka odeljenja
su imala visoke prozore sa rešetkama, koji su se otvarali prema
balkonima gde su pacijenti ili bolničko osoblje, odeveni u belo
sedeli ili stajali, zureći u more.
Šetalište i ulice koje su ostale iza njih punili su se
ljudima. Stare žene uvijene u crne šalove vukle su se po
ulicama sa praznim torbama, obmotane tišinom. Iz obližnje
kuće dopirali su oštri mirisi jake crne kafe i cigare, mirisi koji
su se mešali i neutralisali neprijatan miris crknute ribe. Jedan
suvonjavi ribar u iznošenom sivom odelu i košulji bez
dugmadi, koja je nekada bila bela, izgledao je kao neko ko je
davno pobegao od kancelarijskog posla; bacio je gomilu mreža
tik uz kovčege na kojima su oni sedeli, gotovo na njihove noge.
Kolin je načinio nejasan pokret izvinjenja, ali čovek koji je već
odlazio, odmahnuo je samo rukom i rekao. „Turisti!”
Kolin je probudio Meri i naterao je da odu do bolničkog
mola. Ako ni tamo ne nađu nikakav kafe, hidrobus će ih odneti
do centra grada, blizu njihovog hotela.
Kada su stigli do impozantne kapije koja se nalazila na
ulazu u bolnicu, hidrobus je upravo odlazio. Dva mladića u
plavim jaknama, sa tamnim naočarima potpuno istih srebrnih
okvira i sa tankim brkovima, upravljali su čamcem. Jedan je
stajao za kormilom, dok je drugi rutinskim pokretima ručnog
zgloba odmotavao konopac kojim je brodić bio privezan za
stub na pristaništu; u poslednjem trenutku je zakoračio na
palubu preko jaza uljaste vode koji se širio, opušten, držeći se
jednom rukom za gvozdenu ogradu iza koje su stajali putnici,

- 38 -
zureći prazno u šetalište što se udaljavalo i dovikujući se sa
svojim kolegom.
Bez reči, Kolin i Meri su se priključili gomili koja je
hrlila kroz kapiju, pa uz strmi put oivičen rascvetalim
žbunovima prema bolnici. Starija žena je sedela na šamlici i
prodavala časopise, cveće, raspeća, statue, ali niko se nije
zaustavljao čak ni da ih pogleda.
„Ako ima bolesnika koji ne leže stalno u bolnici,” rekao
je Kolin stežući Merinu ruku, „onda mora da postoji mesto gde
prodaju osvežavajuća pića.”
Meri je razjareno uzviknula „Ja moram popiti čašu vode.
Mora da imaju tako nešto”. Gornja usna joj je bila veoma
ispucala, a oko očiju je imala veoma tamne podočnjake.
„Sigurno,” rekao je Kolin „na kraju krajeva, to je ipak
bolnica.” Red je započinjao ispred vrata od izrezbarenog sta-
kla, koja su pri vrhu bila ukrašena polukrugovima od obojenog
stakla. Stojeći na vrhovima prstiju, mogli su videti čoveka u
uniformi, portira ili policajca, koji je stajao između dva niza
vrata i pregledao uverenja svakog posetioca. Svuda oko njih
ljudi su vadili iz svojih džepova ili tašni svetložute karte. Očito
je bio dan za posete, jer niko od ljudi koji su čekali nije delovao
bolesno. Gomila se približavala vratima. Na nogarima je bio
postavljen natpis, krasnopisom ispisana duga rečenica u kojoj
je reč „bezbednost” bila dvostruko podvučena. Bili su isuviše
umorni da se blagovremeno izvuku iz reda, ili da objasne svoju
potrebu za osveženjem kada su jednom prošli kroz vrata i našli
se licem u lice sa čovekom u uniformi, a onda su se još jednom
spustili niz put, na šta ih je naterala gomila koja je stajala pred
vratima i sažaljivo ih posmatrala uputivši ih na nekoliko kafea
u blizini, ali ni jedan od njih nije se nalazio neposredno uz
bolnicu. Meri je rekla da želi da sedne negde i isplače se, dok

- 39 -
su oni tražili pogodno mesto za to, začuo se prigušen zvuk
motora i povik; još jedan hidrobus je pristajao uz molo.
Da bi stigli do hotela, trebalo je da pređu preko jedne od
najvećih svetskih atrakcija, ogromnog popločanog trga
pravougaonog oblika, oivičenog sa tri strane veličanstvenim
zasvođenim zgradama na čijem otvorenom kraju je dominirala
kula sa časovnikom, a iza nje čuvena katedrala sa belim kube-
tima i blistavom fasadom, koja je predstavljala trijumfalni
vrhunac mnogih vekova civilizacije, kako je često opisivano.
Duž obe vertikalne strane trga nalazile su se stolice i okrugli
stolovi drvenih kafea koji su stajali jedan naspram drugog kao
dve zaraćene vojske; članovi orkestara bili su obučeni u večer-
nje sakoe i kao da nisu primećivali jutarnju vrućinu, svirajući
istovremeno marševe i romantičnu muziku, valcere i delove
popularnih opera. Svuda je bilo golubova koji su se šepurili i
prljali okolinu, a oba orkestra su se nesigurno zaustavljala
posle žustrog i iskrenog aplauza posetilaca. Turisti su nailazili
u talasima i zadržavali se na ovom brilijantno osvetljenom
otvorenom prostoru, ili su se kretali u malim grupama prela-
zeći kolaže svetlosti i senki koje su bacali brižljivo izrađeni
stubovi. Dve trećine odraslih muškaraca nosilo je fotoaparate.
Kolin i Meri su se s naporom kretali i sada, pre no što će
preći trg, stajali su u senci kule sa časovnikom. Meri je duboko
udahnula i uprkos buci predložila da sednu tu na piće. Držeći
se jedno drugog, išli su ivicom trga, ali slobodnih stolova nije
bilo, čak ni takvih kojima se moglo priključiti; tada im je
postalo jasno da ljudi koji šetaju tamo-amo po trgu zapravo
traže mesto da sednu, a oni koji se povlače u lavirint bočnih
ulica čine to iz očajanja jer nisu uspeli pronaći slobodno mesto.
Konačno, stojeći par minuta pored stola starijeg para koji
se vrpoljio na svojim sedištima mašući računom, mogli su

- 40 -
sesti, a onda im je postalo jasno da su seli na najudaljeniji deo
koji je kelner opsluživao i da će oni što budu istezali vratove i
pucketali prstima biti posluženi mnogo pre njih. Meri je zurila
u Kolina skupljenih, zakrvavljenih očiju i promrmljala nešto
ispucalim usnama koje su počele da otiču; a kada joj je on,
šaleći se, ponudio ono što je preostalo iz šolje na stolu, ona je
zarila glavu u šake.
Kolin je žurno obišao oko stolova i uputio se prema
arkadi. Ali, grupa kelnera koja je besposličarila u dubokoj
hladovini kod ulaza u bar oterala ga je. „Nema vode”, rekao je
jedan od njih, pokazujući na gomilu posetilaca koji su sedeli
duž svodova. Vrativši se stolu, Kolin uze Meri za ruku. Oni su
sedeli otprilike na sredini između dva orkestra i mada zvuk nije
bio previše jak, disonance i različiti ritmovi otežavali su im
donošenje odluke. „Nešto donose, mislim,” rekao je Kolin sa
nelagodnošću.
Pustili su ruke i zavalili se u stolicama. Kolin je pratio
njen pogled što se zaustavio na porodici sa bebom koju je otac
pridržavao oko struka i koja je stajala na stolu klateći se među
pepeljarama i praznim čašama. Imala je na sebi beli šeširić za
sunce, zelenobeli štraftasti prsluk, široke pantalone oivičene
roza čipkom i belom trakom, žute zoknice i crvene kožne
cipelice. Svetloplavi krugovi oko lutkinih usana činili su ih
tamnijim, odajući utisak neprekidnog iznenađenja. Iz uglova
bebinih usana kretala je pljuvačka koja se nagomilavala u
dubokim usecima obraza i visila kao visuljak. Stiskala je i
opuštala šake, glava joj se čudno klatila, punačke slabe noge
nesigurno su stajale zbog njene velike pospanosti. Divlje oči,
okrugle i bistre, bleskale su po osunčanom trgu i zaustavile se,
očito iznenađene i ljutite, na liniji krova katedrale, na kom je
nekada bilo nešto napisano. dok su vrhovi arkada kao u ekstazi

- 41 -
prelazili u mramornu penu i uzdizali se visoko u plavo nebo
kao bleskovi i venci, poput talasa koji se rasprše u hiljade
kopljica udarivši u obalu. Beba je proizvela neki grleni zvuk i
pokazala rukama u pravcu zgrade.
Kolin je podigao ruku onako uz put dok se kelner kretao
prema njima, noseći poslužavnik sa praznim bocama, ali on je
već prošao pored njih, a Kolin nije uspeo ni da dovrši svoj
pokret. Porodica se spremala da pođe i dete je bilo predato
majci, koja mu je obrisala usta dlanom i stavila ga pažljivo na
leđa u srebrnasto presvučena kolica, uvezavši mu ruke i grudni
koš kožnim sigurnosnim pojasevima. Ležeći na leđima, beba je
usmerila svoj ljutiti pogled u nebo.
„Pitam se”, rekla je Meri posmatrajući ih kako odlaze
„kako su deca.” Merinih dvoje dece ostali su sa ocem, koji je
živeo na seoskom gazdinstvu. Tri razglednice, adresirane na
njih i sve napisane još prvog dana, ležale su još uvek na
noćnom ormariću pored kreveta bez maraka.
„Pretpostavljam da im nedostaje fudbal, kobasice,
koka-kola i filmovi, ali inače su dobro”, rekao je Kolin. Dva su
čoveka u potrazi za mestom stajala nekoliko trenutaka
oslonjena o njihov sto.
„Sve te planine i beskrajni otvoreni prostor,” rekla je
Meri. „Znaš, ovo mesto može biti užasno zagušljivo ponekad”.
Zagledala se u Kolina.
Uzeo ju je za ruku. „Trebali smo poslati karte.” Meri je
povukla ruku i pogledala arkade i stubove koji su bili svuda
unaokolo.
Kolin je takođe pogledao okolo. Kelnera nije bilo na
vidiku i izgledalo je kao da svi imaju pune čaše.
„Ovde je kao u zatvoru”, rekla je Meri.

- 42 -
 Kolin je prekrstio ruke i dugo je gledao ne trepnuvši.
Njegova ideja je bila da dođu ovde. Najzad je rekao. „Naš let je
plaćen unapred i zakazan tek za deset dana.”
„Možemo uzeti voz”.
Kolin se zagledao negde pored njene glave.
Oba orkestra su u isti mah prestala da sviraju i muzičari
su se uputili prema arkadama, gde su se nalazili barovi ovih
uglednih kafea; ovako bez muzike, trg se činio još većim, samo
bi se povremeno ispunjavao zvucima koraka, udarima tankih
potpetica, lupom sandala, šapatom straha, dečijim povicima,
roditeljskim zabranama i naredbama. Meri je prekrstila ruke i
pustila da joj glava klone.
Kolin se digao i počeo mahati obema rukama kelneru,
koji je klimnuo glavom i uputio se prema njima, sakupljajući uz
put porudžbine i prazne čaše. „Ne mogu da poverujem,”
uzviknuo je Kolin likujući.
„Trebali smo ih povesti sa sobom” rekla je Meri svome
krilu.
Kolin je još uvek bio na nogama. „On zapravo dolazi!”
Seo je i povukao je zazglob na ruci. „Šta bi ti želela?”
„To je ružno od nas što smo ih ostavili”.
„Mislim da je to sasvim razborito.”
Kelner, jedan krupan čovek sa velikom sedom bradom i
zlatnim okvirima za naočare, iznenada se našao za njihovim
stolom naginjući se prema njima malo podignutih obrva.
„Šta ti želiš, Meri?” prošaputao je Kolin požurujući je.
Meri je spustila ruke u krilo i rekla. „Čašu vode, bez
leda.”
„Da, DVA puta to isto”, rekao je Kolin žustro. „I ...”
Kelner se uspravio i iz njegovih nozdrva se začuo kratak
šištaj. „Vode?” rekao je nekako odsutno. Prešao je očima od

- 43 -
jednog do drugog procenjujući njihovu aljkavost. Povukao se
korak unatrag i pokazao glavom ka uglu trga. „Eno česme.”
Kada je počeo da se udaljava, Kolin ga je u poslednjem
trenutku uhvatio za rukav, „Ne, ali sačekajte,” zamolio ga je.
„Mi bismo popili kafu i ... “
Kelner je oslobodio svoju ruku. „Kafu!” ponovio je,
nozdrve su mu se raširile od prezira „Dve kafe?”
„Da, da.”
Čovek je samo klimnuo glavom i otišao.
Kolin se stropoštao u svoju stolicu, zatvorio oči i polako
zatresao glavom; Meri je sa naporom sedela uspravno.
Dodirnula je nežno njegovu nogu ispod stola. „Hajde,
imamo samo deset minuta do hotela”. Klimnuo je glavom, ali
nije otvarao oči. „Možemo se istuširati, sedeti na balkonu i
naručiti da nam se donese što god zamislimo.” Dok mu je
obraz tonuo prema grudima, ona ga je sve više bodrila.
„Možemo otići u krevet. Mm, oni divni beli čaršavi.
Zatvorićemo šalone. Možeš li zamisliti išta bolje? Možemo...”
„U redu,” rekao je Kolin tupo. „Odšetajmo do hotela.”
Ipak, nisu se ni pomerili.
Meri je napućila usne, a onda rekla. „On verovatno
donosi kafu. Kad ovde ljudi mahnu glavom, to može svašta
značiti.”
Kako se jutarnja vrućina pojačavala, gomila ljudi na trgu
se postepeno smanjivala; sada je bilo slobodnih stolova, a oni
koji su još uvek šetali trgom, ili su bili zaljubljenici u
razgledanje ili građani koji su išli određenim poslom, svi ti
ljudi su izgledali kao razbacane figure koje su se na tom
ogromnom, groznom prostoru činile još manje i nekako
svetlucave. Sa druge strane trga muzičari iz orkestra su polako
zauzimali svoja mesta i počeli da sviraju bečki valcer; na strani

- 44 -
na kojoj su Kolin i Meri sedeli, dirigent je listao partiture dok
su muzičari sedali na svoja mesta i sređivali note na postoljima.
Jedna od posledica dobrog međusobnog poznavanja bila je i ta
da su oni veoma često zurili u istu stvar, ne komentarišući to
naglas; ovoga puta to je bio čovek udaljen od njih oko dve
stotine stopa i okrenut leđima. Njegovo belo odelo bilo je
veoma uočljivo u tom blesku sunca, beše zastao da sluša
valcer. Prebacivši svu težinu na jednu nogu, klimao je glavom
po taktu muzike. Onda se okrenuo kao da mu je to dosadilo, jer
se muzika još ne beše završila, zaputivši se u njihovom pravcu,
ispuštajući cigaretu na pod i stajući na nju ne pogledavši na
dole. Iz gornjeg džepa sakoa izvadio je, ne zastajkujući,
naočare za sunce, koje je brzo prebrisao belom maramicom pre
no što ih je stavio na oči; svaki od ovih pokreta delovao je tako
ekonomično kao da su uvežbani. Uprkos naočarima, dobro
skrojenom odelu, svetlosivoj svilenoj kravati, odmah su ga
prepoznali i posmatrali njegov dolazak kao hipnotisani. Isprva
nisu bili načisto da li je on njih primetio, ali sada se kretao
tačno prema njihovom stolu.
Kolin je prostenjao. „Trebali smo otići u hotel”.
„Treba da se okrenemo”, rekla je Meri, ali oni su
nastavili da ga posmatraju dok im se približavao, primorani na
to tradicionalnim doživljajem prepoznavanja nekog u stranom
gradu, zanosom koji obuzima čoveka kad nekog vidi a on sam
pri tom nije viđen.
„Promašio nas je” prošaputao je Kolin, ali Robert kao da
je u tom trenutku dobio neki znak, zaustavio se, skinuo
naočare, široko raširio ruke i uzviknuo. „Prijatelji moji!” i brzo
im prišao. „Prijatelji moji!” ponovio je, rukovao se sa Kolinom
i poljubio Meri u ruku.

- 45 -
 Zavalili su se natrag u stolice i kiselo se nasmešili.
Pronašao je stolicu i seo između njih, kezeći se široko kao da je
od njihovog poslednjeg susreta prošlo nekoliko godina, a ne
samo nekoliko sati. Ispružio se u stolicu, prebacujući nogu
preko noge tako da su mu se videle meke, svetle kožne čizme.
Blag miris kolonjske vode, različit od onog sinoć, širio se oko
stola. Meri je počela da češe nogu. Onda su mu objasnili da još
nisu bili do hotela, da su spavali na ulici; Robert je zadahtao od
užasa a zatim se uspravio u stolici. Neosetno, kada je završio sa
prvim valcerom, orkestar preko puta je prešao na sledeći, dok
je susedni orkestar svirao tango.
„To je moja greška,” uzviknuo je Robert. „Zadržao sam
vas predugo uz vino i moje glupe priče.”
„Prestani da se češeš” rekao je Kolin obraćajući se Meri,
a onda Robertu. „Taman posla, trebali smo poneti svoje mape.”
Ali, Robert je već bio na nogama, jedna ruka mu je
počivala na Kolinovoj podlaktici, a drugom je pokušavao da
uhvati Meri za ruku. „Ja sam za to odgovoran. Ja ću to
ispraviti. Vi ćete prihvatiti moje gostoprimstvo.”
„O, ali mi to ne možemo,” rekao je Kolin neodređeno
„odseli smo u hotelu.”
„Ali kada je čovek tako umoran, hotel baš nije najbolje
mesto. Kod mene će vam biti tako udobno da ćete zaboraviti tu
užasnu noć.” Robert je odgurnuo stolicu u stranu da bi Meri
mogla da prođe. Kolin ju je povukao za suknju. „Čekaj
trenutak ...”
Brzi tango se završio i spretnom modulacijom pretopio
se u Rosinija, valcer se pretvorio u galop. Kolin se namrštio
pokušavajući da se koncentriše „čekaj...”
Ali, Robert je poveo Meri kroz prostor između stolova. U
njenim pokretima bilo je sporog automatizma mesečara.

- 46 -
Robert se okrenuo i nestrpljivo pozvao Kolina. „Uzećemo
taksi.”
Prošli su pored orkestra i kule sa satom čija senka sad
nije bila veća od drvceta šibice, a na prometnom šetalištu u
središnjem delu prepune lagune jedan čamdžija je izgleda
odmah prepoznao Roberta i divljački se počeo boriti za svoju
mušteriju.

- 47 -
 V

Kroz poluspuštene šalone sunce na zalasku je iscrtavalo

narandžaste romboide na zidu spavaće sobe. Verovatno zbog
oblaka koji bi na kratko zaklonili sunce, šare na zidu su na
trenutak tamnile, da bi već sledećeg časa opet postajale svetle.
Meri ih je posmatrala nekoliko trenutaka pre no što se sasvim
razbudila. Soba je bila veoma visoka, okrečena u belo, sa
uredno raspoređenim nameštajem; između njenog i Kolinovog
kreveta nalazio se pleteni sto od bambusa na kom je stajao
kameni bokal sa dve čaše; na susednom zidu nalazio se
izrezbaren sanduk na kom je bio zemljani ćup sa grančicom
srebrnog cveća. Suvo, srebrnasto lišće se pomeralo i šuštalo u
naletima vetra koji je ulazio u sobu kroz poluotvoreni prozor.
Pod je delovao kao da je izliven iz jednog komada
zelenkasto-braon mermera. Meri se podigla sa lakoćom i
spustila noge na ledenu površinu poda. Mala pokretna vrata,
koja su bila poluotvorena, vodila su u kupatilo obloženo belim
pločicama. Druga vrata, ona kroz koja su ušli, bila su
zatvorena, a na mesinganoj vešalici bio je okačen beli ogrtač.
Meri je sipala sebi čašu vode, kao što je činila nekoliko puta
pre no što je usnula; s tim što je ovoga puta pijuckala vodu a ne
gutala, sedela je veoma pravo ispravljajući kičmu što god je
više mogla posmatrajući Kolina.
Ležao je odgore na čaršavima, malo povijen, okrenut
njoj licem, nag kao i ona. Ruke je držao prekrštene na grudima
kao što to čine fetusi u majčinoj utrobi, njegove tanke noge
koje nisu obrasle maljama bile su malo razdvojene, stopala
nenormalno mala kao u deteta bila su okrenuta prema unutra.
Fina linija kičme bila je smeštena u duboki žljeb na leđima, duž

- 48 -
te linije, osvetljene svetlošću koja je prodirala kroz
poluspuštene šalone, rasle su fine malje. Oko njegovog uskog
struka nalazili su se mali useci, kao otisci zuba koji su se
zadržali na nežnoj koži, bili su to tragovi gume na gaćicama.
Njegove butine behu male i čvrste kao u deteta. Meri se
nagnula napred da ga pomiluje, ali se onda predomislila.
Umesto toga vratila je čašu na sto i približila ce njegovom licu
da bi ga bolje razgledala, baš kao što bi razgledala lice neke
statue.
Sve je na njegovom licu bilo savršeno, bio je to
neverovatan nesklad uobičajenih srazmera. Uho — ono jedno
koje je bilo vidljivo — bilo je veliko i pomalo klopavo; koža
mu je bila tako tanka i svilena, gotovo prozračna; u
unutrašnjosti uha imao je mnogo više zavijutaka nego što je to
obično bio slučaj; ušne resice su mu bile previše duge, nekako
ispupčene i zašiljene kao suzne kapi. Kolinove obrve bile su
veoma tanke i gotovo su se dodirivale. Njegove oči, duboko
usađene, tamne kada su otvorene, behu sada zatvorene gustim
sivim trepavcima. Taj izraz neke zbunjene namrgođenosti, koji
mu je blago nabirao veđe, nije se gubio ni u snu, a ni kada bi se
smejao. Nos mu je bio dugačak kao i uši, ali nije štrčao s
profila, već se spuštao ravno naniže, prateći liniju lica, da bi se
pri dnu proširio kao dva mala zareza u dve malene nozdrve.
Usta su mu bila ravna i čvrsta, iza njih su malo provirivali zubi.
Kosa mu je bila neprirodno fina, kao u deteta, padala u
kovrdžama na njegov tanak, ženstven vrat.
Meri je prišla prozoru i široko rastvorila šalone. Soba je
bila direktno okrenuta suncu na zalasku i izgleda da se nalazila
na četvrtom ili petom spratu, višlje od ostalih okolnih zgrada. S
obzirom da joj je jarko svetlo išlo pravo u oči, bilo je jako teško
pratiti splet ulica koje su se prostirale ispod njih i ustanoviti

- 49 -
gde se oni sada nalaze u odnosu na njihov hotel. Izmešani
zvuci koraka, muzike koja je dopirala sa TV ekrana, zveckanje
escajga i posuđa, svi ti zvuci su se podizali sa ulice kao iz
nekog gigantskog hora ili orkestra. Tiho je zatvorila šalone.
Oduševljena veličinom sobe i savršenim mermernim podom
koji je blistao, Meri je otpočela svoje joga vežbe. Počela je
ubrzano disati prislonivši butine o hladni pod, sela je ispruživši
noge pravo ispred sebe i ispravljajući leđa. Spuštala se napred
polako, lagano ispuštajući vazduh, istežući se i hvatajući
tabane obema rukama, trup je položila na noge dok joj je glava
počivala na cevanicama. Ostala je u tom položaju nekoliko
minuta, zatvorenih očiiju, pravilno dišući. Kada se podigla,
Kolin je već sedeo na krevetu.
Dremajući još uvek, pogled mu je lutao sa njenog
praznog kreveta do šare na zidu i do Meri na podu. „Gde smo
mi to?” Meri je legla na leđa. „Nisam sasvim sigurna”.
„Gde je Robert?”
„Ne znam”. Podigla je noge iznad glave i spustila ih
preko glave iza sebe.
Kolin se digao, ali je gotovo istog časa ponovo seo. „Pa,
koliko je sati?”
Merin glas je bio prigušen. „Veče je.”
„Kako tvoji ubodi”.
„Hvala na pitanju, nestali su”.
Kolin je ponovo ustao, ovog puta veoma oprezno, i
pogledao unaokolo. Prekrstio je ruke. „Šta se dogodilo sa
našom odećom?” Meri je rekla „Ne znam”, i podigla noge
iznad glave u visini ramena.
Kolin je nesigurnim korakom otišao do vrata od kupatila,
provirio unutra i rekao „Nije ovde.” Podigao je vazu sa cvećem
i poklopac na sanduku. „A ni ovde.”

- 50 -
 „Ne”, rekla je Meri.
Seo je na svoj krevet i posmatrao je. ,,Zar ti ne misliš da
bismo trebali da pronađemo svoju odeću? Zar nisi zabrinuta?”
„Dobro se osećam,” rekla je Meri.
Kolin je uzdahnuo. „Pa ja ću da saznam šta se to ovde
događa.”
Meri je spustila noge i gledajući u plafon, rekla. „Na
vratima visi ogrtač.” Smestila je udove na pod što je udobnije
mogla, dlanove okrenula nagore, zatvorila oči i počela duboko
da diše kroz nos.
Posle nekoliko minuta začula je Kolinov glas, koji je
odzvanjao iz kupatila. „Pa ja ovo ne mogu da nosim.” Ona je
otvorila oči kada je on kročio u sobu. „O, da”, rekla je Meri
zapanjeno dok je on šetao po sobi. „Tako divno izgledaš.”
Izbacila mu je kovrdže preko okovratnika, i posegnula za
njegovim telom ispod tkanine. „Izgledaš kao bog. Mislim da ću
morati da te povedem u krevet.” Uzela ga je za ruku, ali ju je on
povukao.
„To u svakom slučaju nije ogrtač”, rekao je, „to je
spavaćica”. Pokazao je na izvezen buket cveća na njegovim
grudima.
Meri se povukla korak unatrag. „Nemaš pojma kako
izgledaš u ovom.”
Kolin je počeo da skida spavaćicu. „Ne mogu se po tuđoj
kući šetati ovako obučen.”
„U svakom slučaju, ne sa erekcijom,” rekla je Meri pošto
se vratila jogi.
Stajala je skupljenih nogu, ruku spuštenih niz telo,
naginjući se napred da bi dodirnula palčeve, a onda se savila
još jače položivši dlanove na pod.
Kolin je stajao posmatrajući je sa spavaćicom u rukama.

- 51 -
 „To su dobre vesti u vezi sa tvojim ubodima”, rekao je
malo kasnije. Meri je nešto progunđala. Kada se ponovo
uspravila.
Kolin joj je prišao. „Ti ćeš to morati obući”, rekao je. „Idi
i vidi šta se dešava.” Ispružila je trup i istezala se sve dotle dok
nije uspela rukom dohvatiti članak leve noge. Desna noga joj je
bila dignuta visoko u vazduh i ona ju je pratila pogledom.
Kolin je ispustio spavaćicu na pod i legao na svoj krevet. Posle
otprilike petnaestak minuta Meri ju je podigla sa poda, obukla
je, namestila kosu na ogledalu u kupatilu i nacerivši se Kolinu,
izašla iz sobe.
Birala je svoj put polako duž prostrane galerije u kojoj su
se nalazili skupoceni, nasleđeni predmeti, bio je to porodični
muzej u kom je preostalo veoma malo životnog prostora, to su
bili predmeti od kojih je svaki bio obilato izrezbaren,
neupotrebljavan i brižljivo čuvan, predmeti od crnog
mahagonija, rezbareni i lakirani, neki od njih čak uvijeni u crni
somot. Dva dedina časovnika stajala su u udubljenjima u zidu
kao stražari jedan naspram drugog. Čak i manji predmeti, kao
punjene ptice pod staklenim kupolama, vaze, činije za voće,
postolja za lampe, predmeti od mesinga i stakla čija svrha nije
bila sasvim jasna, suviše teški da bi se pomerali, izgubivši
vremenom svoje priče, ustisnuli su se duboko u svoja mesta.
Na zapadnom zidu su se nalazila tri prozora koja su bacala
ornamente senki na suprotan zid kroz poluspuštene šalone, koji
su sada postepeno bledeli; osim toga, šaru ornamenta je kvario
i istrošeni ćilim koji je visio na tom zidu. U centru galerije
nalazio se veliki politirani trpezarijski sto, s stolicama visokih
naslona poređanim oko njega. Na kraju stola nalazio se telefon,
podmetač za pisanje sa upijačem i olovka. Na zidovima su
visile mnogobrojne slike u ulju, većinom portreti i nekoliko

- 52 -
žućkastih pejzaža. Portreti su bili ujednačeno tamni; likovi
odeveni u tamna odela, sa tamnom pozadinom u odnosu na
koju su likovi sijali kao mesečina. Dva pejzaža su prikazivala
ogolelo drveće, koje se jedva razaznavalo nadneto nad tamna
jezera na čijim obalama senovite figure igraju podignutih ruku.
Pri dnu galerije nalazila su se dvoja vrata, ta kroz koja su
oni prošli kada su dolazili bila su nesrazmerno mala, ofarbana
u belo, izgledalo je kao da je ova velika rezidencija izdeljena
na nekoliko stanova. Meri se zaustavila ispred ormara koji je
stajao na zidu između dva prozora, svaka od ladica na ormaru
imala je mesinganu ručku u obliku ženske glave. Sve ladice
bile su zaključane. Na vrhu ormara su se nalazili brižljivo
poređani lični, ali veoma raskošni predmeti: srebrni
poslužavnik, četke za odela, šarena kineska posuda u kojoj se
meša sapun za brijanje, nekoliko koljačkih brijača aranžiranih
u obliku lepeze, nekoliko lula poređanih na držač od slonove
kosti, korbač za jahanje, zlatna kutijica za kremen, sat na
lancu. Na zidu iza ove izložbe nalazile su se sportske slike,
najviše sa konjskih trka, sa konjima u galopu i džokejima u
šeširima.
Meri se divila veličini galerije — ponovo obilazeći
krupnije eksponate, zaustavljajući se i zureći u ogledalo — pre
no što je nečeg veoma važnog postala svesna. Pokretna
staklena vrata vodila su na balkon. Sa mesta na kom je ona
stajala svetlost lustera je padala tako da joj je onemogućavala
da vidi napolje, gde je već vladala polutama, ali se moglo videti
obilje biljaka u cvetu, puzavica, patuljastog drveća u saksijama
i Meri je zadržala dah, jedno malo bledo lice koje ju je
posmatralo iz senke, lice bez tela, noćno nebo i odsjaj svetlosti
na staklu onemogućavali su joj da razazna odeću ili kosu. To
savršeno ovalno lice je nastavilo da zuri u nju, ne trepćući; a

- 53 -
onda se povuklo natrag u senku i nestalo. Meri je naglas
ispustila vazduh. Osvetljena soba se naglo zatresla kada su se
staklena vrata otvorila. Mlada žena, okrutno zategnute i
začešljane kose unatrag, koraknula je u sobu pomalo kruto i
ispružila ruku. „Dođite napolje”, rekla je. „Prijatnije je.”
Nekoliko zvezda se već pojavilo na modrom nebu, još
uvek se mogla uočiti granica između mora i neba, videle su se i
motke za vezivanje čamaca i obrisi ostrva na kom se nalazilo
groblje. Tačno ispod balkona nalazilo se pusto dvorište. Velika
količina cveća u saksijama emitovala je jak, gotovo bolestan
miris. Žena se spustila u jednu platnenu stolicu uz bolan uzdah.
„Divno je,” rekla je žena, kao da je Meri već progovorila.
„Ja provodim ovde što je moguće više vremena.” Meri je
klimnula glavom. Balkon je otprilike bio kao polovina one
velike sobe.
„Zovem se Kerolajn. Ja sam Robertova žena.”
Meri se rukovala sa njom, predstavila se i sela u stolicu
naspram nje. Mali beli sto ih je razdvajao, a na njemu se
nalazio tanjir na kom je bio jedan jedini biskvit. U bršljanu
kojim je bio obrastao zid iza njih pevao je cvrčak. Kerolajn je
zurila u Meri kao da je ona sama nevidljiva, njen pogled je
polagano prelazio sa kose na oči, usta i dalje nadole, gde joj je
sto zaklanjao vidik.
„Je li ovo vaše?” upitala je Meri dodirnuvši rukav
spavaćice. Delovalo je kao da ju je pitanje prenulo iz sna.
Uspravila se u stolici, spustila ruke u krilo, prekrstila noge, kao
da zauzima najpovoljniji položaj za razgovor. Kada je
progovorila, glas joj je bio pomalo isforsiran, a ton nešto viši
nego ranije. „Da, sama sam je napravila sedeći ovde napolju. Ja
volim da vezem.”

- 54 -
 Meri je pohvalila njen rad, a onda je nastala tišina, tokom
koje se Kerolajn uporno borila da se seti nečega što bi je moglo
prekinuti. Trgnuvši se nervozno, primetila je da je Meri okrz-
nula pogledom biskvit, koji joj je ona odmah ponudila. „Molim
vas, poslužite se.”
„Hvala”. Meri se trudila da ga jede polako.
Kerolajn ju je pomno posmatrala. „Mora da ste gladni.
Da li biste želeli nešto da pojedete?”
„Da, molim.”
Ali, Kerolajn se nije odmah podigla. Umesto toga je
rekla „žao mi je što Robert nije ovde. Zamolio me je da ga izvi-
nim. Otišao je u svoj bar. Naravno, poslom. Novi vlasnik poči-
nje od večeras da radi.”
Meri je podigla pogled sa praznog tanjira. „Njegov bar?”
Kerolajn se počela podizati uz užasne napore, govoreći kroz
primetan bol. Odrečno je zatresla glavom kada joj je Meri
ponudila pomoć. „On je posedovao bar. Mislim da je to za
njega bila neka vrsta hobija. Vodio vas je tamo.”
„Nije nam spomenuo da je njegov,” rekla je Meri.
Kerolajn je uzela tanjir i otišla do vrata. Kada je stigla do
vrata, morala se okrenuti celim telom da bi pogledala u Meri.
Rekla je neusiljeno, „Vi više znate o tom mestu od mene, ja
nikad u životu nisam bila tamo.”
Vratila se kroz petnaest minuta sa malom pletenom
korpom punom sendviča i sa dve čaše soka od narandže. Došla
je do balkona i dozvolila Meri da uzme poslužavnik iz njenih
ruku. Meri je ostala da stoji sve dok se Kerolajn nije smestila
na stolici.
„Jeste li povredili leđa?”

- 55 -
 Ali, Kerolajn joj je odgovorila jedostavno i prijatno.
„Jedite i ostavite nešto i svom prijatelju.” A onda je brzo dodala
„Da li mnogo volite vašeg prijatelja?”
„Mislite Kolina?” rekla je Meri.
Kerolajn je odgovorila oprezno, lice joj se grčilo kao da
svakog časa očekuje eksploziju. „Nadam se da se nećete ljutiti.
Treba nešto da vam kažem. Poštenije je. Vidite, ja sam ulazila
u vašu sobu dok ste spavali. Sedela sam na sanduku petnaestak
minuta. Nadam se da se ne ljutite.”
Meri je progutala pljuvačku i rekla nesigurno „Ne.”
Odjedanput Kerolajn kao da se podmladila. Igrala se
prstima kao zbunjena tinejdžerka. „Mislila sam da je bolje da
vam kažem. Ne bih želela da imate osećaj kao da vas je neko
špijunirao. Ne mislite tako, zar ne.”
Meri odrečno zatrese glavom. Kerolajnin glas je bio
nešto glasniji od šapata. „Kolin je veoma lep. Robert mi je to
rekao. A i vi ste, naravno.”
Meri je nastavila da jede sendviče jedan za drugim,
pogleda prikovanog za Kerolajnine ruke.
Kerolajn je pročistila grlo. „Pretpostavljam da mislite
kako sam luda, kao i to da sam neotesana. Da li ste zaljub-
ljeni?”
Meri je pojela jedan ili dva sendviča više no što joj je
pripadalo. „Pa da, ja ga volim, ali možda vi pod tim „zaljublje-
na” podrazumevate nešto drugo.” Podigla je pogled. Kerolajn
je čekala da ona nastavi. „Ja nisam opsednuta njime, njegovim
telom, na onaj način na koji sam to bila kada smo se prvi put
sreli. Ali, ja mu verujem. On je moj najbolji prijatelj.”
Kerolajn je govorila uzbuđeno, sada više kao dete nego
kao tinejdžer. „Pod tim „zaljubljen” podrazumevam da li biste
uradili bilo šta za tu osobu, i ...” Oklevala je. Oči su joj bile

- 56 -
neobično blistave. „I da mu dozvolite da uradi bilo šta sa
vama.”
Meri se opustila u svojoj stolici i okretala u ruci praznu
čašu. „Bilo šta je prilično krupna reč.”
Kerolajn je govorila izazivački. Ruke su joj bile stegnute
u pesnicu. „Ukoliko ste u nekoga zaista zaljubljeni, trebali
biste biti spremni da vas taj neko čak i ubije ako je to
potrebno.”
Meri je ipak uzela još jedan sendvič. „Potrebno?”
Kerolajn je nije čula. „To je ono što ja podrazumevam
pod „biti zaljubljen”, rekla je trijumfalno.
Meri je gurnula sendviče van domašaja ruku. „I,
predpostavljam da biste bili spremni da čak i ubijate osobu u
koju ste „zaljubljeni”.
„O da, da sam muškarac, bila bih.”
„Muškarac?”
Ali, Kerolajn je u tom trenutku teatralno podigla kažiprst
i nakrivila glavu. „Nešto sam čula”, prošaputala je i počela da
se bori ne bi li se podigla sa stolice.
Vrata su se širom otvorila i Kolin je oprezno kročio na
balkon, sa malim belim peškirom za ruke vezanim oko struka.
„Ovo je Kerolajn, Robergova žena,” rekla je Meri. „Ovo
je Kolin.”
Pošto su se rukovali, Kerolajnin pogled je ostao prikovan
za Kolina na isti onaj način na koji je malopre bio prikovan za
Meri. A Kolinov je bio prikovan za sendviče. „Privucite sebi
stolicu, rekla je Kerolajn pokazujući na složenu platnenu
stolicu koja se nalazila malo dalje.
Kolin je seo između njih dve, okrenut leđima moru,
pridržavajući za svaki slučaj, peškir jednom rukom. Jeo je
sendviče dok ga je Kerolajn pomno posmatrala. Meri je malo

- 57 -
odmakla svoju stolicu da bi mogla bolje razgledati nebo. Neko
vreme niko nije govorio. Pošto je ispio svoj sok od narandže,
pokušao je da ulovi Merin pogled. A onda ga je Kerolajn,
postavši ponovo samosvesno pričljiva, upitala da li uživa u
svom boravku. „Da,” odgovorio je i nasmešio se Meri, „osim
što smo stalno izgubljeni”.
Onda opet nastade kratka pauza. A onda je Kerolajn tako
glasno uzviknula da su oni poskakali sa svojih sedišta.
„Naravno! Vaša odeća! Ja sam je oprala i osušila. Nalazi se u
zaključanom ormaru u vašem kupatilu.”
Meri nije mogla da odvoji pogled od zvezda čiji broj se
neprestano uvećavao. „Veoma ljubazno od vas,” rekla je.
Kerolajn se nasmešila Kolinu. „Znate, ja sam i pomislila
da ste vi neka fina osoba.”
Kolin je pokušao da namesti bolje peškir preko krila,
„čuli ste o meni ranije?”
„Kerolajn je ulazila u našu sabu i posmatrala nas dok
smo spavali,” objasnila je Meri, ton joj je bio oprezno nizak
dok je to govorila.
„Da li ste vi Amerikanka?” upitao je Kolin učtivo.
„Kanađanka.”
Kolin je žustro klimnuo glavom, kao da je razlika
neobično značajna.
Kerolajn je prikrivala kikot držeći ključić u rukama.
„Robert bi jako voleo da ostanete na večeri sa nama. Rekao mi
je da vam ne dam odeću dok ne pristanete da ostanete.” Kolin
se nasmejao iz učtivosti, a Meri je zurila u ključ koji se
pomerao pred njenim očima, a koji je Kerolajn držala između
kažiprsta i palca. „Pa, ja sam jako gladan,” rekao je Kolin
gledajući u Meri, koja je rekla „Više bih volela da mogu prvo
da dobijem svoju odeću, pa tek onda da odlučim.”

- 58 -
 „Tako sam upravo i ja mislila, ali Robert je insistirao.”
Ona je odjednom postala ozbiljna i nagnuvši se napred,
položila svoju šaku na Merinu ruku. „Molim vas, recite da ćete
ostati, mi tako retko imamo posetioce.” Ona ih je prosto
preklinjala, gledajući čas u Kolina, čas u Meri. „Tako bih bila
srećna kad biste rekli da. Kod nas se veoma dobro jede, obeća-
vam vam.” A onda je dodala, „Ako ne ostanete, Robert će onda
mene kriviti. Molim vas, recite da.”
„Hajde, Meri,” rekao je Kolin. „Hajde da ostanemo.”
„Molim vas!” U njenom glasu bilo je neke čudne razja-
renosti. Meri je podigla pogled i stresla se, neko vreme dve
žene su zurile jedna u drugu preko stola. Meri je klimnula gla-
vom, a Kerolajn, kliknuvši od oduševljenja, predala joj je
ključ.

- 59 -
 VI

Najudaljenije zvezde Mlečnog puta bile su vidljive, ali

ne kao razbacana fina prašina, već kao uočljive svetle tačke,
što je uticalo na to da sazvežđa koja su blistavije svetlela deluju
neugodno blizu. Sama tmina bila je opipljiva, topla i preterana.
Meri je metnula ruke iznad glave i osmatrala nebo, a Kerolajn
je sedela malo nagnuta napred, dok joj se pogled ponosno
premeštao sa Merinog lica na nebo, kao da je ona lično zaslu-
žna za veličinu zvezda. „Ja sam provela sate i sate ovde.” Izgle-
dalo je kao da iščekuje neku pohvalu, ali Meri nije ni trepnula.
Kolin je uzeo ključ sa stola i podigao se. „Bolje bih se osećao,”
rekao je „kada bih imao na sebi više odeće”. Namestio je bolje
peškir na mestu gde mu je butina bila jako otkrivena.
Kada je otišao, Kerolajn je rekla „Nije li slatko kada su
muškarci tako stidljivi?”
Meri je primetila naglas kako se ovde zvezde neobično
jasno vide. Govorila je zamišljeno i ravnomerno.
Kerolajn je sedela mirno, izgledalo je kao da čeka da i
zadnji eho pređašnjeg razgovora među njima utihne pre no što
je upitala „koliko duto poznajete Kolina?”
„Sedam godina”, odgovorila je Meri ne okrećući se
prema Kerolajn i nastavljajući da objašnjava kako su oboje
njene dece, o kojima je dala kratke podatke, fascinirani zve-
zdama, kako mogu da nabroje mnogo različitih sazvežđa, dok
ona zna samo za jedno, Orion, čija se ogromna figura nalazila
raskrečena na nebu tačno ispred njih, sa mačem u koricama i
raširenim rukama.
Kerolajn je bacila kratak pogled na taj deo neba položivši
svoju ruku na Merin zglob i rekla „Vi ste tako skladan par,

- 60 -
nadam se da vam ne smeta što vam to kažem. Oboje ste tako
skladno građeni, gotovo kao blizanci. Robert kaže da niste
venčani. Da li živite zajedno?”
Meri je prekrstila ruke i konačno pogledala u Kerolajn
„Ne, ne živimo.”
Kerolajn je povukla ruku i smestila je u svoje krilo zureći
neprestano u nju kao da više nije njena vlastita. Njeno sitno lice
okruženo tamom delovalo je geometrijski ovalno sa tom tam-
nom kosom zategnutom unatrag i nekako bezoblično u svojoj
pravilnosti, bezizražajno, lice koje nije odavalo starost.
Nijedan deo njenog lica, ni oči, ni nos, nisu imali u sebi ništa
posebno. Njena usta, na primer, kao što sama reč kaže, nisu
bila ništa drugo do pokretan usek ispod nosa. Podigla je pogled
sa svog krila i počela zuriti u Merine oči; pustila je da joj se
pogled spusti na prostor između njih dve i nastavila sa pitanji-
ma. ,,A čime se vi bavite, mislim kako zarađujete za život?”
„Radila sam u pozorištu.”
„Glumica!” Ova ideja je pomerila Kerolajn. Savila se
nekako čudno na stolici, kao da ju je bolelo da drži leđa
uspravno, a istovremeno i da ih opusti.
Meri je klimnula glavom. „Radila sam u jednoj ženskoj
pozorišnoj grupi. Dobro nam je išlo oko tri godine, a onda smo
se razišle. Previše je bilo svađa.”
Kerolajn se namrštila. „Žensko pozorište? ... Samo
glumice?”
„Neke od nas su želele da uvedu i muškarce, ili barem da
gostuju s vremena na vreme. Ostale su želele da ostane kao što
je bilo, čisto. To je ono što nas je rasturilo do kraja.”
„Komad u kome igraju samo žene. Ne razumem kako to
može. Mislim, kako se moglo DOGODITI?”

61
 Meri se nasmejala. „Dogoditi?” ponovila je. „Dogoditi.”
Kerolajn je čekala objašnjenje. Meri je spustila glas i počela
govoriti, sa rukom kojom je delimično prekrila usta, kao da je
želela prikriti osmeh. „Pa možete imati komad u kome dve
žene, koje su se tek nedavno upoznale, sede na balkonu i
razgovaraju.”
Kerolajn je živnula. „O, da. Ali one verovatno iščekuju
muškarca”. Pogledala je na svoj ručni sat. „Kada on stigne, one
će prestati da razgovaraju i ući će unutra. Nešto će se dogo-
diti...” Kerolajn se odjednom počela tresti od kikotanja; bio bi
to pravi smeh da ga ona nije prigušivala; a onda se bolje name-
stila u stolici i pokušala da drži usta zatvorena. Meri je ozbiljno
klimnula glavom i skrenula pogled. Kerolajn je, oštro udah-
nuvši ponovo bila sasvim mirna.
„U svakom slučaju”, rekla je Meri, „ja sam bez posla.”
Kerolajn je pomerala kičmu tamo-amo, činilo se da joj
svaki položaj nanosi bol. Meri ju je upitala da li bi joj pomoglo
da joj donese jastuče, ali Kerolajn je osorno zatresla glavom i
rekla „Boli kada se smejem”. Kada ju je Meri upitala šta je
zapravo uzrok njenim tegobama, ona je samo zatresla glavom i
zatvorila oči.
Meri je ponovo zauzela pređašnji položaj i nastavila da
posmatra zvezde i svetla na ribarskim čamcima. Kerolajn je
udahnula glasno i duboko kroz nos. Meri reče „Naravno, vi ste
u pravu, na neki način. Većina najboljih uloga su napisane za
muškarce, za pozornicu i van nje. Mi smo igrale i muškarce
kada je to bilo potrebno. To je najbolje funkcionisalo u kaba-
reu. Jednom smo igrale i Hamleta. Bilo je prilično uspešno.”
„Hamlet” Kerolajn je izgovorila tu reč kao kao da joj je
nepoznata i nova. Bacila je kratak pogled preko ramena.
„Nikada ga nisam pročitala. A komad nisam gledala još od

62
vremena kada sam išla u školu”. Dok je ona to govorila,
galerija iza njih se ispunila svetlom i balkon je odjednom
postao osvetljen zbog svetla koje je prodiralo kroz balkonska
vrata. „Nije li to komad sa duhom?” Meri je klimnula glavom.
Osluškivala je korake koji su odjekivali galerijom, a sada su se
naglo zaustavili. Nije se okrenula da pogleda. Kerolajn ju je
posmatrala. „I o nekom ko je otišao u manastir”.
Meri je klimnula glavom. Ponovo su se začuli koraci, a
onda se iznenada zaustavili. Začuo se zvuk povlačenja stolice
po podu, a zatim niz metalnih zvukova kao zveckanje escajga.
„Postoji duh”, rekla je rasejano. „I manastir, ali mi ga nikad ne
vidimo”.
Kerolajn je pokušavala da se digne sa stolice. Upravo u
trenutku kada je ona uspela da stane na svoje noge, Robert je
stao ispred njih uz blagi naklon. Kerolajn je pokupila poslužav-
nik i prošla pored njega. Nisu se pozdravili, a ni Robert se nije
pomerio u stranu da bi ona mogla proći. Nasmešio se Meri i oni
su oboje slušali nepravilne korake koji su se udaljavali. Vrata
su se zatvorila i otvorila, i ponovo je bilo tiho.
Robert je na sebi imao isto odelo od sinoć i isti prodoran
miris kolonjske vode. Igra senki učinila je da deluje još zdepas-
tije nego inače. Stavio je ruke na leđa i prišao bliže Meri, raspi-
tujući se učtivo da li su Kolin i ona dobro spavali. Onda su
sledila laskanja: Meri se divila stanu, pogledu sa balkona,
Robert je objasnio da je kuća nekada pripadala njegovom dedi.
Objasnio joj je da kada se on uselio, podelio ju je na pet
luksuznih stanova i sada živi od kirije. Pokazao joj je groblje i
objasnio da su tamo sahranjeni njegov deda i otac jedan do
drugog. Zatim je Meri, pokazujući na pamučnu spavaćicu koju
je imala na sebi, objasnila kako treba da ide da se presvuče.
Propustio ju je kroz vrata i poveo do velikog trpezarijskog stola

63
insistirajući da prvo popije čašu šampanjca sa njim. Četiri čaše
sa visokim roza nožicama bile su aranžirane na srebrnom
poslužavniku oko boce sa šampanjcem. Upravo tada se pojavio
Kolin kroz vrata spavaće sobe na drugom kraju galerije i
polako im se približavao. Stajali su na uglu stola i posmatrali
ga dok im je prilazio.
Kolin je bio kao nov. Obrijao se i oprao kosu šamponom.
Odeća mu je bila čista i ispeglana. Besprekorno čista bela
košulja pristajala mu je kao nikad ranije. Njegove tamne far-
merice bile su čvrsto pripijene uz noge. Koračao je prema
njima polako, sa nekim zbunjenim izrazom na licu, svestan
njihovih pogleda. Njegove tamne kovdže sijale su se pod
svetlom lustera.
„Dobro izgledaš”, rekao mu je Robert dok je Kolin bio
još nekoliko stopa udaljen, a zatim dodao iskreno, „Kao
anđeo”.
Meri se nacerila. Iz kuhinje je dopirao zvuk lupanja tanji-
ra. Ponovila je Robertovu rečenicu, polagano, naglašavajući
svaku reč. „Dobro izgledaš”, i uzela ga za ruku. Kolin se
nasmejao.
Robert je skinuo zapušač i kada je bela pena jurnula uz
tanak vrat flaše on je okrenuo glavu u stranu i oštro pozvao
Kerolajn. Ona se istog časa pojavila na jednim od belih vrata i
stala uz Roberta, licem okrenuta gostima. Kada su podigli čaše
ona je tiho rekla „Za Kolina i Meri”, ispraznila čašu brzim
gutljajima i vratila se u kuhinju.
Meri se izvinila i otišla da se presvuče, i kada su se vrata
sa obe strane galerije ponovo zatvorila, Robert je dopunio
Kolinovu čašu i držeći ga blago za lakat, poveo ga u onaj deo
galerije gde su mogli neometano šetati. Ne ispuštajući sasvim
Kolinov lakat, Robert je objašnjavao različite detalje o pojedi-

64
nim predmetima koji su pripadali njegovom dedi ili ocu,
poznati stolar je izradio ovaj ugaoni sto neprocenjive vredno-
sti, sa jedinstvenom intarzijom — kada su se zaustavili ispred
njega, Robert je prešao rukom po njegovoj glatkoj površini —
deda ga je dobio na poklon za uslugu koju je učinio tom pozna-
tom majstoru; dalje je objašnjavao kako su ti mračni crteži —
koje je počeo sakupljati njegov deda — povezani sa nekim po-
znatim školama i kako je njegov otac uspeo dokazati da su
izvesni potezi kista nesumnjivo ukazivali na određene majsto-
re. Ovo — Robert je uzeo u ruku kopiju poznate katedrale —
bilo je načinjeno od olova koje se vadi samo u jednom rudniku
u Švajcarskoj. Kolin je morao držati model obema rukama.
Robert mu je pričao kako je njegov deda imao deonice u tom
rudniku, koje su ubrzo propale, ali olovo koje se tamo vadilo
bilo je jedinstveno u svetu. Statuetu koja je izrađena od
poslednjih kopova rude naručio je njegov otac. Išli su dalje,
Robert više nije držao Kolina za lakat, samo ga ja sve vreme
blago dodirivao. Ovo je bio dedin pečat, ovo su bili njegovi
naočari za operu, koje je takođe i njegov otac nosio, a kroz koje
su njih dvojica gledali čuvene predstave — Robert je nabrojao
nekoliko opera, soprana, tenora. Kolin je klimao glavom i
isprva mu postavljao još neka dodatna pitanja. Ali to nije bilo
potrebno. Robert ga je vodio prema maloj rezbarenoj polici za
knjige od mahagonija. Tu su se nalazili omiljeni romani njego-
vog dede i oca. Sve knjige su bile prva izdanja i nosile su
oznake čuvenih knjižara. Da li je Kolin čuo za tu knjižaru? On
je odgovorio da jeste. Robert ga je doveo do ormara koji je
stajao između dva prozora. Odložio je čašu i pustio da mu ruke
kliznu niz telo. Stajao je u tišini pognute glave, kao pri molitvi.
S puno poštovanja Kolin je stajao nekoliko stopa dalje razgle-

65
dao pažljivo predmete kao da se priprema za onu igru sećanja
koja se veoma često igra na dečijim zabavama.
Robert je pročistio grlo i rekao: „Ovo su predmeti koje je
moj ogac svakodnevno koristio.” Zastao je; Kolin ga je zabri-
nuto posmatrao. „Male stvari.” Još jedanput pauza. Kolin je
prstima začešljao kosu, a Robert je napeto zurio u četke lule i
brijače.
Kad su se najzad pomerili, Kolin je prezrivo rekao,
„Vama je vaš otac veoma važan.” Još jedanput su stigli do
trpezarijskog stola, do boce sa šampanjcem čiji je preostali
sadržaj Robert razlio u čaše. Onda je saterao Kolina u jednu od
kožnih fotelja, dok je on ostao da stoji, zauzimajući takav
položaj da je Kolinu svetlost išla pravo u oči kad bi usmerio
pogled u Roberta.
Robert je govorio tonom kojim bi se objašnjavale stvari
što se same po sebi podrazumevaju. „Moj otac i njegov otac su
se odlično razumeli. Bili su muškarci i bili su na to ponosni.
Žene su ih takođe razumele”. Robert je ispio svoju čašu i dodao
„Nije bilo zabune”.
„Žene rade kako im se kaže”, rekao je Kolin žmireći u
svetlo.
Robert je napravio mali pokret rukom prema Kolinu.
„Muškarci ne sumnjaju u sebe, oni mrze sami sebe, više no što
mrze jedan drugog. Žene tretiraju muškarce kao decu, jer ih
drugačije ne bi uzimale ozbiljno”. Robert je seo na rukohvat
fotelje i položio dlan na Kolinovo rame. Glas mu se produbio.
„Ali one vole muškarce. One mogu reći šta god hoće, ali one
vole agresiju snagu i moć muškaraca. To je duboko usađeno u
njihove duše. Pogledajte žene koje privlači uspešan muškarac.
Kad ono što ja govorim ne bi bilo istina žene bi protestovale
prilikom svakog rata. Umesto toga, one uživaju što šalju svoje

66
muškarce u borbu. Pacifisti i oni koji iznose nekakve primedbe
uglavnom su muškarci. Mada one sebe zbog toga mrze, žene
vole da njima vladaju muškarci. To je duboko u njihovim duša-
ma. Lažu same sebe. Govore o slobodi, a sanjaju da budu
zarobljene.” Robert je blago masirao Kolinovo rame dok je
govorio, a Kolin pijuckao svoj šampanjac i zurio ispred sebe.
Robert kao da je počeo da recituje, kao kad dete govori
napamet tablicu množenja. „Svet oblikuje ljudski um. Ljudi
oblikuju svet. Ženske umove formiraju muški. Od najranijeg
detinjstva, svet koji one vide načinili su muškarci. U današnje
vreme žene lažu sebe i svuda vladaju zabuna i nesreća. U
vreme kad je moj deda živeo, to nije bilo tako. Ovih njegovih
nekoliko stvari na to me podseća.
Kolin je pročistio grlo. „Vreme kad je vaš deda živeo,
imalo je svoje sifražetkinje. A ja ne razumem šta vama smeta.
Muškarci još uvek vladaju svetom.”
Robert se nasmejao pomirljivo „Ali nažalost, oni ne
veruju u sebe kao muškarce.”
Miris belog luka i prženog mesa ispunjavao je sobu.
Iz Kolinovog stomaka dopro je produženi i udaljeni
zvuk, kao glas preko telefona. Pomerio se napred i oslobodio
Robertove ruke. „Tako”, rekao je pošto je ustao, „ovo je muzej
posvećen dobrim, starim vremenima.” Glas mu je bio ljubazan,
ali istovremeno usiljen.
Robert se takođe digao. Geometrijske crte njegovog lica
su se nekako produbile a njegov osmeh bio je staklast, zaleđen.
Kolin se na mah okrenuo da odloži čašu na rukohvat fotelje i
kako se ispravio Robert ga je pesnicom udario u stomak, bio je
to blag udarac, koji mu nije mogao isterati sav vazduh iz pluća
i koji je mogao delovati dečački. Kolin se spustio na zemlju
kraj Robertovih nogu gde se previjao, ispuštajući neke grlene

67
glasove kao da ne može doći do vazduha. Robert je odneo
prazne čaše do stola. Kada se vratio pomogao je Kolinu da
stane na noge, da se presavije u struku i ispravi nekoliko puta.
Napokon mu je Kolin umakao i šetao po sobi duboko udišući
vazduh. Zatim je izvadio maramicu i blagim pokretima
prebrisao oči i nejasno u daljini ugledao Roberta kako pali
cigaretu i odlazi prema kuhinjskim vratima. Pre no što je stigao
do njih okrenuo se i namignuo Kolinu.
Kolin je sedeo u uglu sobe i posmatrao Meri kako
pomaže Kerolajn da postavi sto. Meri je s vremena na vreme
zabrinuto gledala u njega. Jedanput mu je prišla i uhvatila ga za
ruku. Robert se nije pojavio sve dok prvo jelo nije bilo na stolu.
Bio se preobukao u svetlo krem odelo i imao je tanku crnu
satensku kravatu. Jeli su supu, šnicle, zelenu salatu i hleb. Na
stolu su se nalazile dve boce crvenog vina. Seli su na kraj
trpezarijskog stola, blizu jedan drugom, Kerolajn i Kolin sa
jedne, a Robert i Meri sa druge strane. Odgovarajući na
Robertova pitanja Meri je pričala o svojoj deci. Njena deseto-
godišnja devojčica je konačno bila izabrana u školski fudbalski
tim, ali su je tokom prve dve utakmice dečaci toliko napadali
da je morala provesti nedelju dana u krevetu. Onda se za
sledeću utakmicu veoma kratko ošišala da bi izbegla nasilje i
čak je uspela da postigne udarac za svoj tim. Njen sin koji je
dve i po godine stariji, može da optrči atletsku stazu u njiho-
vom komšiluku za manje od devedeset sekundi. Kada je
završila sa svim tim, Robert kome je očigledno to sve bilo
veoma dosadno, usredsredio se na hranu.
Onda je usledila duga pauza usred jela, prekidana samo
zveketom escajga po tanjirima. U jednom trenutku je Kerolajn
veoma nervozno postavila jedno komplikovano pitanje o
dečijim školama tako da je Meri morala nadugačko i naširoko

68
da raspreda o potrebi reforme školstva. Kada je zamolila
Kolina da joj pomogne on je to formulisao na najkraći mogući
način; a kada se Robert nagnuo preko stola dodirnuvši
Kolinovu ruku pokazujući na njegovu gotovo praznu čašu on je
gledao odsutno u stranu preko Kerolajnine glave u policu
prepunu novina i časopisa. Meri je iznenada prestala da govori,
izvinuvši se što je toliko govorila, u njenom glasu bilo je neke
razdraženosti, Robert joj se nasmešio i uzeo je za ruku.
Istovremeno je poslao Kerolajn u kuhinju po kafu.
Držeći još uvek Meri za ruku, on je svoj osmeh uputio
Kolinu. „Večeras novi vlasnik preuzima moj bar.” Podigao je
čašu. „Za novog vlasnika”. „Za vašeg novog vlasnika”, rekla je
Meri. „A šta se desilo sa starim?”
Kolin je uzeo u ruke svoju čašu, ali je nije podigao.
Robert ga je pomno posmatrao i kada je Kolin ispio sadržaj
čaše, Robert je rekao kao kad bi seljaka učio lepim manirima.
„Za Robertovog novog vlasnika”. Napunio je Kolinovu čašu i
okrenuo se prema Meri. „Stari vlasnik je star i ima problema sa
policijom. Novi vlasnik...” Robert je napućio usne, bacio kra-
tak pogled prema Kolinu, pucnuo prstima „. ... on zna kako da
izađe na kraj sa nevoljama. Zna kad treba da reaguje. Ne
dozvoljava da ga ljudi iskoriste”. Kolin je na mah uhvatio
Robertov pogled.
„Zvuči kao vaš čovek”, rekla je Meri učtivo.
Robert je klimnuo glavom i trijumfalno se nasmešio.
„UPRAVO moj čovek”, rekao je i pustio njenu ruku.
Kada se Kerolajn vratila sa kafom našla je Kolina
ispruženog na šezlongu, dok su Robert i Meri tiho razgovarali
za stolom. Ona je Kolinu donela šoljicu kafe i spustila je pored
njega oslanjajući se o njegovo koleno. Bacivši pogled preko
ramena prema Robertu, počela je ispitivati Kolina o njegovom

69
poslu i porodici, ali ga nije pažljivo slušala jer je očima
istraživala njegovo lice. Njoj je bila mnogo važnija činjenica
da s njim razgovara od samog sadržaja razgovora; nagnula je
glavu prema njemu kao da se kupa u peni njegovog govora.
Uprkos tome, ili možda baš zbog toga, Kolin je govorio s
lakoćom, prvo o svom neuspelom pokušaju da postane pevač,
onda o prvom glumačkom poslu, pa zatim o svojoj porodici.
„Onda je moj otac umro,” završavao je, „a moja majka se
ponovo udala.”
Kerolajn je spremala sledeće pitanje, ali ovoga puta je
bila u nedoumici. Iza nje, Meri je zevala i ustajala od stola.
„Hoćete li...” Kerolajn se zaustavila i ponovo počela „uskoro
idete kući, pretpostavljam.”
„Iduće nedelje”
„Hoćete doći opet?” dodirnula je njegovu ruku.
„Hoćete obećati da ćete ponovo doći?”
Kolin je bio učtiv i neodređen. „Naravno.”
Ali Kerolajn je bila uporna. „Ne, mislim, veoma je
važno”. Meri im se približavala, Robert je takođe ustajao.
Kerolajn je spustila glas. „Ja ne mogu da siđem niz stepenice.”
Meri se zaustavila ispred njih, ali čuvši Kerolajnin šapat,
pomerila se do police sa časopisima i uzela jedan. „Možda
bismo trebali da idemo”, doviknula je.
Kolin je klimnuo glavom sa zahvalnošću i upravo se
spremao da ustane kad ga je ona uhvatila za ruku i tiho rekla,
„Ja ne mogu da izlazim napolje”.
Robert se pridružio Meri ispred police sa časopisima,
gledali su neku veliku fotografiju. Ona ju je držala u rukama.
Prikazivala je nekog čoveka na balkonu, koji je pušio. Slika je
bila nejasna, napravljena sa velike daljine i mnogo puta

70
uvećana. Dozvolio joj je da je drži nekoliko sekundi, a onda joj
je oduzeo iz ruku i vratio na policu.
Kolin i Kerolajn su se podigli, Robert je otvorio vrata i
upalio svetlo na stepeništu. Kolin i Meri su se zahvalili na
gostoprimstvu. Robert je objasnio Meri kako da stignu do
hotela.
„Nemojte zaboraviti...” rekla je Kerolajn Kolinu, ostatak
rečenicu je bio presečen pošto je Robert zatvorio vrata. Kada
su stigli do prvog odmorišta začuo se oštar zvuk, to je lako
mogao biti neki predmet ispušten zbog primljenog šamara.
Stigli su do dna stepeništa, prešli malo dvorište i izašli na
neosvetljenu ulicu.
„Kojim putem sad?” upitao je Kolin.

71
 VII

Naredna četiri dana Kolin i Meri nisu napuštali hotel,

sem što su prelazili prometnu cestu da bi zauzeli sto u kafeu na
pontonskom mostu, koji je bio obasjan suncem dva sata pre no
što je ono dolazilo na njihov balkon. Jeli su sve svoje obroke u
hotelu, u prenatrpanoj trpezariji, gde su uštirkani beli solnjaci,
pa čak i hrana, bili obojeni zeleno-žutom bojom, zbog stakla na
vratima kroz koja se svetlost prelamala i bojila čitavu prosto-
riju i sve u njoj. Ostali gosti su bili prijateljski naklonjeni i
radoznali, te su se naginjali jedni drugima preko stolova pore-
deći beleške o nekim manje poznatim crkvama, oltarima tih
crkava i restoranima u koje odlaze samo meštani.
One noći, vraćajući se iz Robertovog stana, držali su se
sve vreme za ruke i te noći su spavali u istom krevetu.
Probudili su se iznenađeni našavši se ujutro jedno drugom u
zagrljaju. Njihovo vođenje ljubavi ih je takođe iznenadilo,
zbog velikog prikrivenog užitka osećali su ga više kao oštre,
gotovo bolne drhtaje. Sedeći na balkonu te večeri, sećali su se,
sedam godina unatrag, vremena kada su se prvi put sreli. Kako
su tako lako sve to mogli zaboraviti. Sve je bilo gotovo za
manje od deset minuta. Ležali su jedno drugom okrenuti licem,
impresionirani i pomalo dirnuti. Otišli su zajedno u kupatilo.
Stajali su pod tušem, smejući se i sapunjajući jedno drugo.
Temeljno oprani i namirisani, vratili su se ponovo u krevet i
vodili ljubav sve do podneva. Glad ih je naterala da siđu do
male trpezarije. Ozbiljan razgovor ostalih gostiju odredio je i
uticao na njihovo detinjasto ponašanje; cerekali su se sve
vreme kao neki školarci. Podelili su tri glavna jela i popili tri
litre vina. Držali su se za ruke preko stola i razgovarali o

72
svojim roditeljima, o detinjstvu, kao da su se upravo upoznali.
Ostali gosti su bacali na njih poglede pune blagonaklonosti.
Posle tri i po sata odsustva vratili su se u krevet, u kojem je bila
čista posteljina. Dok su se mazili, zaspali su, a kada su se
probudili, nastavili su sa aktivnostima od jutros.
Ponovo su se zajedno istuširali, ovoga puta ne koristeći
sapun, i slušali, potpuno zaneti, čoveka preko puta, koji se
takođe tuširao i pevao svoju, njima već poznatu, ariju Mann
and. Weib, und Weib und Mann. Doneli su aperitive u sobu, na
velikoj tacni, u srebrnoj posudi bile su lepo aranžirane kriške
limuna, a u drugoj se nalazio led. Izašli su na balkon svako sa
svojim pićem u ruci, gde su se oslonili na zid oivičen geraniju-
mima, pušeći džoint, gledajući zalazak sunca i posmatrajući
prolaznike.
Ovakav raspored, sa neznatnim izmenama, bio je uspo-
stavljen i u naredna tri dana. Mada su zurili preko vode u
veliku crkvu na ostrvu, pominjali su s vremena na vreme neki
naziv restorana, koji su dobili od prijatelja pre odlaska na put,
ili pri podnevnoj vrućini pomenuli svežinu neke ulice koja
prolazi pored zapuštenog kanala, ozbiljnih pokušaja da se
napusti hotel nije bilo. Drugog dana poslepodne su se obukli, s
namerom da napuste hotel, ali su pali na krevet svlačeći jedno
drugom odeću i smejući se svojoj bespomoćnosti. Sedeli su na
balkonu do dugo u noć, sa bocama vina pri svetlosti neonske
reklame, koja je neutralisala zvezde, i ponovo pričali o
detinjstvu, sećajući, ce ponekad nekih događaja po prvi put,
formirajući teorije o prošlosti i o samom sećanju, pustivši
strpljivo onog drugog da priča i po sat vremena. Slavili su
svoje uzajamno razumevanje i činjenicu da uprkos bliskosti
mogu da probude toliku strast jedno u drugom. Čestitali su
sami sebi. Čudili su se toj strasti i opisivali je; značila im je više

73
nego pre sedam godina. Među svojim prijateljima, od kojih su
neki bili nevenčani, a neki venčani, nisu mogli naći nikoga ko
bi im delovao tako uspešno zaljubljen kao oni. Nisu govorili o
boravku kod Roberta i Kerolajn. Pominjali su ih samo kroz
usputne opaske: „Kada smo se vraćali od Roberta, pomislio
sam...” ili „Gledala sam u zvezde sa balkona...”
Skrenuli su razgovor na orgazam, zapravo na to da li
muškarci i žene doživljavaju isto, ili nešto radikalno drugačije.
Oboje su se složili s tim da doživljavaju nešto radikalno različi-
to; sad je trebalo utvrditi da li je ta razlika kulturološki uslov-
ljena. Kolin reče da je on dugo zavideo ženama na njihovom
doživljavanju orgazma i da je bilo vremena kada je osećao
prosto neku bolnu prazninu, veoma blisku želji, smeštenu
negde između mošnica i anusa; pomišljao je da bi to moglo biti
veoma blisko ženskoj želji. Onda se Meri setila jednog eksperi-
menta na koji je naišla čitajući novine, čija je svrha bila da
utvrdi upravo to da li muškarci i žene osećaju isto. Dobrovolj-
cima oba pola bila je ponuđena lista od dve stotine fraza,
prideva i priloga, od njih se zahtevalo da zaokruže deset
pomoću kojih se, po njihovom mišljenju, najbolje može opisati
orgazam. Druga grupa je imala zadatak da pregleda odgovore i
na osnovu njih odredi pol volontera, pa pošto je načinjen
otprilike približan broj tačnih i netačnih identifikacija,
zaključilo se da muškarci i žene doživljavaju isto. Neizbežno,
oni su sa ove teme prešli na temu politike seksa i razgovarali
su, kao što su to činili i mnogo puta ranije, o patrijarhatu, koji
je po Merinom mišljenju bio najmoćniji princip koji je uprav-
ljao kako institucijama, tako i ličnim životima. Kolin se ni
sada, kao ni mnogo puta do tada, nije slagao sa tim mišljenjem,
smatrajući klasnu dominaciju mnogo fundamentalnijom. Meri

74
je samo zatresla glavom, ali oni su se oboje trudili da nađu
zajednički teren.
Vratili su se na svoje roditelje; počeli su priču o tome
koje su osobine nasledili od svojih očeva, a koje od svojih
majki; kako se odnos između oca i majke prenosio i uticao na
njihove vlastite živote. Reč „odnos” bila im je na usnama
toliko puta da im je izazivala muku, ali oboje su se složili sa
tim da ne mogu pronaći bolji izraz. Meri je govorila o sebi kao
roditelju, Kolin o sebi kao o potencijalnom roditelju njene
dece; sva premišljanja, sve nelagodnosti i sećanja bila su
stavljena u svrhu formiranja teorija O NJIHOVIM karakterima;
izgledalo je kao da su ponovo pronašli sebe kroz tu novu,
neočekivanu i probuđenu strast, stoga su morali izmisliti nove
sebe, dati sebi novo ime kao novorođenom detetu, ili kao što u
romanu svaki novi lik dobija ime. Povremeno su se vraćali na
temu starenja; do iznenadnog (ili je to, možda, bilo i postup-
no?) otkrića da oni nisu najmlađi među ljudima koje su pozna-
vali; da su im tela otežala, da to više nisu bili mehanizmi koji
sami o sebi brinu i koji se mogu zanemarivati, već se moraju
pažljivo posmatrati i brižljivo održavati. Složili su se da dokle
god ih ova idila podmlađuje, oni ne mogu biti prevareni; složili
su se u tome da stare i da će jednog dana i umreti, i bili su uve-
reni da ova zrela razmišljanja njihovoj strasti daju izvesnu
dubinu.
Takav jedan prećutni dogovor, koji je među njima
načinjen, omogućavao im je da pretresu teme sa velikim
strpljenjem, to ih je nateralo da šapću jedno drugom na uho u
četiri sata izjutra sedeći na balkonu, sa polietilenskom vreći-
com za marihuanu, pakovanjima prezervativa i praznim boca-
ma podno njihovih nogu; ovaj dogovor nije nastao kao posledi-
ca visokog stepena njihovih svesti, već kao puki retorski

75
običaj, kao jedan od vidova produžavanja trajanja. Oni su
oboje zauzimali prećutni stav da će neki problem biti najbolje
istražen ako se povodom njega zauzmu suprotna stanovišta,
čak i ako to nije istinsko mišljenje jednog ili drugog;
razmotreno mišljenje bilo je važnije od činjenice suprotstav-
ljanja.
Uprkos svim analizama ono o čemu oni nikako nisu
mogili razgovarati bili su razlozi njihovog ponovnog zbližava-
nja. U suštini, njihovi razgovori nisu bili ništa manje paradni
od njihovog vođenja ljubavi; i u jednom i u drugom slučaju oni
su živeli unutar trenutka. Prilepili su se jedno uz drugo, kako u
razgovoru, tako i u seksu. Pod tušem su se smejali zamišljujući
da su im stavljene lisice na ruke i da je pri tom ključ negde
nepovratno bačen. Ta ideja ih je uzbuđivala. Ne gubeći vreme-
na na brisanje tela ili isključivanje vode, odjurili bi natrag do
kreveta ne bi li tu ideju što podrobnije razmotrili. Dok su vodili
ljubav, šaptali su jedno drugom na uho izmišljene priče, koje
su proizvodile uzdahe i kikot beznadežne neusiljenosti, a to je
vodilo od pristanka opčinjenog slušaoca, do njegovog potči-
njavanja i poniženja. Meri je mrmljala o svojoj nameri da
sakrije hirurga, koji bi Kolinu amputirao noge i ruke. Držala bi
ga u kući i koristila isključivo za seks, ponekad bi ga iznajm-
ljivala prijateljima. Kolin je izmislio za Meri, veliku kompliko-
vanu mašinu, načinjenu od čelika, ofarbanu u jarko crveno,
koja bi radila na struju; imala bi klipove, upravljače, remenike i
brojčanike, i tiho bi zujala kada bi se uključila. Kolin bi tiho
zujao Meri na uho. Jednom kad bi bila utegnuta u te kaiševe i
kada bi joj se uguralo crevo pomoću kojeg bi se njeno telo hra-
nilo, i drugo crevo, koje bi odvodilo otpadne materije, mašina
bi je jebala, ne samo satima, danima i nedeljama, već godinama

76
bez prestanka, do kraja života, ili čak, i duže, sve dok je Kolin
ili možda njegov potomak, ne isključi.
Kasnije, kada bi se istuširali i namirisali, sedeći i pijuc-
kajući piće na balkonu, zureći preko posuda sa geranijumima u
turiste dole na ulici, te priče koje su jedno drugom šaptali delo-
vale su potpuno bezukusno, šašavo i oni više o njima nisu
govorili.
Tokom toplih noći u uskom krevetu, predviđenom za
jednu osobu, njihova najkarakterističnija poza izgledala je ova-
ko: Merine ruke oko Kolinovog vrata, a Kolinove oko njenog
struka, isprepletanih nogu. Tokom dana, čak i kada su sve teme
i želje bile trenutno istrošene, oni su ostajali pripijeni jedno uz
drugo, ponekad se gušeći od vreline sopstvenih tela; nesposob-
ni da se razdvoje i na minut, kao da su se bojali da pojedinačne,
privatne misli mogu uništiti ono što su do sada stvorili.
To nije bio bezrazložan strah. Ujutro četvrtog dana Meri
se probudila pre Kolina i pažljivo se izvukla iz kreveta. Brzo se
oprala i obukla, i izašla na ulicu. Napolju je bilo svežije nego
obično u 10:30 izjutra, vazduh je bio izuzetno čist; sunce se već
pojavilo i počelo da vaja fine detalje na pojedinim predmetima.
Meri je prešla trotoar i stigla do pontonskog mosta, gde je zau-
zela sto na najudaljenijem kraju, najbliže vodi i na najjačem
suncu. Bilo joj je, međutim, hladno na golim rukama i pomalo
je drhtuljila, a onda je stavila svoje tamne naočere za sunce i
pogledom potražila kelnera. Ona je bila jedini gost, možda prvi
tog dana.
Kelner je razmakao zavesu od perli na vratima i dao znak
rukom da ju je video. Povukao se, da bi se malo kasnije ponovo
pojavio, noseći poslužavnik na kome se nalazio ogroman vrč
koji se pušio. Kada ga je spustio, naglasio je da je to na račun
kuće i mada je Meri veše volela kafu nego vruću čokoladu,

77
prihvatila ju je sa zahvalnošću. Kelner se nasmešio i živahno
okrenuo na peti. Meri je malo pomerila stolicu prema unutra,
tako da je mogla imati bolji pogled na balkon i zakriljene
prozore njihove sobe. Nedaleko od njenih nogu voda se blago
prelivala preko gumene ivice koja je štitila ponton od gvozde-
nih šlepova. Tokom sledećih desetak minuta, kao ohrabreni
njenim prisustvom, posetioci su zauzeli još nekoliko stolova, a
njenom kelneru se pridružio još jedan, i obojica su bila u poslu.
Pila je svoju vruću čokoladu i posmatrala preko kanala
veliku crkvu koja se nalazila sa druge strane, i kuće oko nje.
Povremeno bi se od prednjeg stakla kola koja su prolazila
odbijalo sunce, te je delovalo kao da neko šalje signale preko
vode. U trenutku kad je spustila praznu šolju na sto, pogledala
je naokolo i opazila Kolina, potpuno obučenog na balkonu,
kako joj se smeši sa razdaljine od oko šezdeset stopa. Meri je
toplo uzvratila osmeh, ali kad je Kolin naglo promenio položaj,
kao da je nagazio na nešto, osmeh joj se sledio na usnama, a
zatim iščezao. Spustila je pogled, pomalo zbunjena, i ponovo
pogledala preko ramena u vodu. Prolazila su dva čamca sa
veslima i ljudi su uzbuđenim glasom dozivali jedni druge. Meri
je pogledala ka balkonu i mogla se ponovo nasmešiti, ali Kolin
je već ušao unutra. Nije prošlo ni nekoliko sekundi kad joj se
on pridružio. Zurila je u pravcu udaljenog šetališta, glave
podignute visoko, kao da se bezuspešno bori sa sopstvenim
sećanjem. Kada je Kolin došao, oni se poljubiše i sedoše blizu
jedno drugog i ostadoše tu dva sata.
Preostali deo dana proveli su na isti način kao i prethodna
tri: napustili su kafe i vratili se u sobu, koju je sobarica upravo
pospremila. Sreli su se u trenutku kada je izlazila iz njihove
sobe noseći pod pazuhom hrpu prljavih čaršava i jastuka, a u
drugoj ruci korpu za otpatke dopola ispunjenu istrošenim

78
papirnim maramicama i ostacima Kolinovih noktiju sa nogu.
Da bi je propustili da prođe, morali su se pribiti uza zid;
okrenuli su glave u stranu, pomalo sramežljivo, uz tiho, učtivo:
„dobro jutro”. Ostali su u krevetu manje od sata, proveli dva
sata na ručku, vratili se u krevet (ovog puta da bi spavali),
vodili ljubav kad su se probudili, ležali neko vreme posle toga,
istuširali se, obukli i proveli preostali deo večeri, pre i posle
večere, sedeći na balkonu. Kolin je nekoliko puta primetio da
Meri deluje zabrinuto, ali da je to potisnuto negde u podsvesti,
izvan njenog domašaja; objasnila je da je to kao neki slikoviti
san kojeg ne može da se seti. Uveče su zaključili da su se
veoma ulenjili i da im je potrebno malo vežbe, te su počeli
pravi ti planove kako da uhvate čamac kojim bi išli preko
lagune i otišli do onog popularnog dela sa plažama okrenutim
ka otvorenom moru. Ovo ih je nateralo da nadugačko i eufori-
čno počnu razgovor o plivanju; upravo su bili završili drugi
džoint. Razglabali su o njihovom omiljenom stilu u plivanju, o
relativnim prednostima reka, jezera, bazena, mora, a naročito o
tome kakvu, zapravo, privlačnost ima voda za ljude; da li je to
pokopano sećanje na davne pretke koji su nastanjivali mora.
Priča o sećanju nagnala je Meri da se ponovo namršti. Posle
toga, razgovor je postao nepovezan i oni su otišli te večeri na
spavanje ranije nego obično, nešto pre ponoći.
Sledećeg jutra, u pola šest, Meri se probudila uz krik,
možda poslednji u nizu od nekoliko, i uspravila se u krevetu.
Prva dnevna svetlost se probijala kroz šalone; u sobi su se
nazirala samo jedan ili dva svetlija predmeta. Iz susedne sobe
dopiralo je nekakvo mrmljanje i čuo se zvuk prekidača. Meri je
rukama obuhvatila kolena i počela da se trese.
Tada se i Kolin probudio. Proteglio se i dodirnuo je po
leđima. „Noćna mora?”, upitao ju je. Meri se oslobodila njego-

79
vog dodira; leđa su joj se zategla. Kada ju je ponovo dodirnuo,
ovaj put uhvativši je za rame da bi je povukao dole k sebi, ona
se iskobeljala i ustala iz kreveta.
Kolin se takođe digao. Meri je stajala u podnožju kreveta,
zureći u Kolinov jastuk. U susednoj sobi su se začuli koraci, pa
zvuk vrata koja se otvaraju, koraci u hodniku, koji su se naglo
zaustavili, kao da je ta osoba zastala da nešto oslušne.
„Šta to beše, Meri”, upitao je Kolin, posegnuvši za
njenom rukom. Ona je naglo ustuknula, ali su joj oči i dalje
počivale na njemu; njen pogled iznenađen i udaljen, kao da
posmatra sa nekakve uzvišice užasnu katastrofu. Za razliku od
Meri, Kolin je bio bar i pokušavao je, pipajući rukom koja mu
je podrhtavala od hladnoće, da pronađe košulju. Gledali su
jedno u drugo preko praznog kreveta. „Gadno si se uplašila”,
rekao je Kolin i počeo da joj prilazi, idući okolo. Meri je
klimnula glavom i otišla do francuskog prozora koji je vodio na
balkon. Koraci ispred njihove sobe su iščezli, vrata su se
zatvorila, krevet je zaškripao i začuo se zvuk prekidača. Meri je
otvorila prozor i izašla.
Kolin se obukao i izašao za njom. Stavila je prst na usta
kada je on počeo da je umiruje i postavlja pitanja. Gurnula je
stočić u stranu i pokazala Kolinu rukom da dođe i stane na to
mesto. Još postavljajući pitanja, Kolin je dozvolio da ga ona
smesti. Okrenula ga je licem prema kanalu, prema delu neba
koji je još bio u mraku, podigavši mu levu ruku na mali zid
balkona; svetlo mu je padalo u lice i ona ga je zamolila da
ostane u toj pozi nekoliko trenutaka. Onda se povukla nekoliko
koraka unatrag. „Divan si,” prošaputala.
Kada se naglo okrenuo prema njoj, sustigla ga je
iznenadna i jednostavna ideja. „Ti si budna, zar ne, Meri?”

80
 Uputio se prema njoj, ali ovog puta, umesto da se
povlači, ona mu je pala u zagrljaj, obesivši mu ruke oko vrata i
ljubeći ga po licu beskonačno.
„Tako se bojim. Volim te i tako se bojim”, plakala je.
Telo joj se počelo grčiti i tresti i zubi su joj cvokotali tako da
više nije mogla govoriti.
„Šta je bilo, Meri?”, pitao je Kolin brzo i čvrsto je
zagrlio. Vukla je rukave njegove košulje kao da želi da mu
spusti ruke. „Nisi se razbudila, jel' da? Loše si sanjala?”
„Dodirni me”, najzad reče Meri. „Samo me dodirni”.
Kolin se malo udaljio od nje i blago je potresao za rame-
na. Glas mu je bio promukao. „Moraš mi reći šta se događa”.
Meri se odjednom smirila i dopustila Kolinu da je povede
unutra. Stajala je posmatrajući ga dok je nameštao krevet.
Kada su legli, ona mu reče: „Žao mi je što sam te uplašila”;
poljubila ga je stavljajući mu ruku među svoje butine.
„Ne sada”, rekao je Kolin. „Reci mi šta se dogodilo”,
Klimnula je glavom i spustila je na njegovu ruku. „Žao
mi je”, rekla je ponovo posle nekoliko minuta.
„Onda, šta se dogodilo?” Govorio je kroz zevanje, a Meri
mu nije odmah odvratila.
Začuo se tih zvuk trube sa čamca koji je išao prema
dokovima. Kada je prošao, Meri je rekla: „Probudila sam se i
shvatila nešto. Da sam to shvatila po danu, ne bi me toliko
uplašilo”.
„Ah”, rekao je Kolin. Meri je malo čekala. „Zar ne želiš
da saznaš šta je u pitanju?” Kolin je promrmljao da želi. Meri
je ponovo zaćutala. „Jesi li budan?” „Da”.
„Ti si na onoj fotografiji koju sam videla kod Roberta”.
„Na kojoj fotografiji?”

81
 „Videla sam jednu fotografiju u Robertovom stanu, na
kojoj si ti”. „Ja?”
„Mora da je napravljena iz čamca, malo iza kafea”. Kolin
je naglo povukao noge. „Ne sećam se toga”, rekao je posle
kraće pauze.
„Padaš u san”, rekla je Meri. „Pokušaj još malo ostati
budan”.
„Budan sam”.
„Kada sam onog jutra sedela u kafeu, videla sam te na
balkonu. Ali, tada još nisam bila sve povezala. Onda sam se
probudila i setila. Robert mi je pokazao tu fotografiju. Kolin?
Kolin?”
Ležao je savršeno mirno, dok mu je disanje bilo jedva čujno.

82
 VIII

Mada je to do sada bio najtopliji dan, nebo iznad njihovih

glava beše više crno nego plavo, a more, kada su ga konačno
ugledali prethodno prolazeći kroz prometne avenije pune kafea
i prodavnica sa suvenirima, bilo je uljastosive boje i po njego-
voj površini valjala se tamo-amo bela pena. U plićaku, gde su
se minijaturni talasi razbijali o pesak boje slame, deca su se
igrala i vikala. Malo dalje mogao se videti poneki usamljeni
plivač, zapravo, ruke plivača u pokretu, ali većina sveta koji je
bio tu razbaškaren na sve strane, došla je zbog sunca.
Mnogočlane porodice okupljene oko stolova pripremale su
ručak, koji se sastojao od zelene salate i boce tamnog vina. Bilo
je tu i usamljenih muškaraca i žena ispruženih po peškirima,
čija su se tela presijavala namazana uljem. Svuda unaokolo
čuli su se uključeni tranzistori, a povremeno i poneki roditelj
kako doziva svoje dete, nadjačavajući žagor mališana.
Kolin i Meri su prešli oko dve stotine jardi idući po
vrelom pesku, prolazeći pored usamljenih ljudi koji su pušili
cigarete i čitali knjige, pored ljubavnika, pored deda i baka sa
unucima u kolicima, tražeći određeno mesto da bude blizu
vode, ali ne toliko blizu da bi ih deca mogla prskati, a dovoljno
daleko od granzistora i porodice sa alzaškim psima; ipak ne
toliko blizu da ugroze privatnost osamljenog para na roza
peškiru i dovoljno daleko od kante za smeće iznad koje je
plesao veliki oblak plavičastocrnih muva. Svaka potencijalna
lokacija bila je diskvalifikovana iz nekog razloga. Konačno su
ugledali jedno pristojno mesto, samo što je u sredini tog
prostora bilo mnogo đubreta. Upravo kada su počeli prenositi
prazne boce i konzerve i i dopola pojedenu parčad hleba do

83
kante za smeće, iz vode su izjurili jedan čovek i njegov sin
kose prilepljene vodom, insistirajući na tome da je mesto
njihovo i da ga ostave na miru. Kolin i Meri su nastavili da
hodaju i složili su se — to je bilo prvo što su mogli progovoriti
od kada su sišli sa broda — da, pošto su želeli da dođu na
plažu, nisu mogli sačuvati privatnost svoje hotelske sobe.
Konačno su se smestili blizu dve tinejdžerke, koje su
neki muškarci pokušavali da zavedu nesigurno se prevrćući
preko glave i bacajući jedan drugom pesak u oči. Kolin i Meri
su namestili svoje peškire, skinuli se u kupaće kostime i seli
licem okrenuti moru. U njihovo vidno polje ušetali su jedan
čamac koji je vukao skijaša, nekoliko morskih galebova, dečak
koji je nosio nekakvu limenu posudu okačenu o vrat i prodavao
sladoled. Dva mladića su tako snažno udarala ruku trećeg da su
tinejdžerke u jednom trenutku kriknule u znak protesta. Tada
su mladići stali oko njih i predstavili se. Kolin i Meri su se
čvrsto držali za ruke stežući jedno drugom prste i time se
podsećali da su svesni sopstvenog prisutva, bez obzira na tišinu
koja je među njima vladala.
Meri je za doručkom ponovila svoju priču o fotografiji.
Učinila je to bez razmišljanja, jednostavno nižući činjenice
onim redosledom kojim su se javljale u njenoj glavi. Dok je
govorila, Kolin je klimao glavom, napomenuo da se seća nekih
stvari od sinoć, postavio je nekoliko pitanja u vezi sa
određenim detaljima (da li su posude sa geranijumima bile na
fotografiji — da; na koju stranu su padale senke — ona se nije
mogla setiti), složio se sa njom u nekim opštim primedbama.
Klimao je glavom i umorno trljao oči. Meri se ispružila da stavi
šaku na njegovu ruku i pri tom laktom oborila bokal sa
mlekom. Dok su se u sobi presvlačili za plažu, ona ga je srušila
na krevet i čvrsto zagrlila. Ljubila ga je u lice, privijajući mu

84
glavu na grudi i ponavljajući koliko ga voli i kako obožava
njegovo telo. Položila mu je ruku na onu stvar, koja se učvrstila
i podigla, a ona ju je stegla. On je mazio Meri po grudima,
zarivši svoj kažiprst duboko u nju. Skupio je kolena, sisao je,
gubio se među njenim grudima, dok se ona klatila
napred-nazad ponavljajući njegovo ime; onda je, poluplačući,
polusmejući se, rekla: „Zašto je tako zastrašujuće kada nekog
jako voliš? Zašto je to toliko stravično?” Ali, oni nisu ostali u
krevetu. Podsetili su jedno drugo na obećanje da danas idu do
plaže, te su se razdvojili da bi spakovali peškire.
Kolin je ležao na stomaku, dok je Meri zajašila njegove
butine i utrljavala mu ulje po leđima. Zatvorenih očiju i lica
oslonjenog na šake, po prvi put je ispričao Meri kako ga je
Robert udario u stomak. Ispričao je taj događaj bez ulepšavanja
i ne pozezujući ga sa onim što je osećao, ni tada ni sada;
jednostavno je prepričao njihov razgovor, opisao njihove
pozicije, tačan sled događaja. Dok je govorio, Meri mu je blago
masirala leđa, krećući od dna kičme nagore, pritiskajući
čvrstim pokretima palčeva svaki mišić pojedinačno, sve dok
nije stigla do krutih žila u vratu. „To boli”, rekao je Kolin. Meri
reče: „Nastavi. Završi priču”. Onda joj je ispričao šta mu je
Kerolajn šaputala dok su odlazili. Iza njih, žagor mladića
polako se pojačavao, da bi se pretvorio u opšti smeh, nervozan,
ali razdragan; onda su devojke razgovarale međusobno, tiho i
brzo, a onda se ponovo začuo opšti smeh, ovog puta manje
nervozan, više prigušen. Još dalje iza njih čuo se umirujući
zvuk talasa koji su udarali o obalu u gotovo pravilnim
razmacima. Sunce je jačalo kao glasna muzika. Kolinove reči
su se slivale jedna u drugu; pritisak Merinih prstiju je popuštao
i postao ritmičan.
„Čula sam je”, rekla je Meri kad je Kolin završio.

85
 „Ona je neka vrsta zatvorenika”, rekao je Kolin, a onda je
ponovio: „Ona je zatvorenik”.
„Znam”, rekla je Meri držeći ruke oko Kolinovog vrata,
kao omču, opisavši razgovor sa Kerolajn na balkonu.
„Zašto mi to nisi ispričala ranije?”, pitao ju je na kraju.
Meri se dvoumila. „A, zašto ti meni nisi rekao?” Sjahala
je sa njegovih butina i sada je svako od njih sedeo na svom
peškiru gledajući more.
Posle duže pauze, Kolin reče: „Možda on nju tuče.” Meri
je klimnula glavom: „Pa, ipak...” Zgrabio je pesak u šaku i
pustio da polagano pada po njegovim palčevima. „... pa, ipak,
ona deluje sasvim ...”, razvlačio je nejasno.
„Sasvim zadovoljno?”, rekla je Meri mrzovoljno. „Svi
znaju kako žene vole kad ih tuku.”
„Ne možeš suditi samo po sebi.” Kolinova plahovitost ih
je oboje iznenadila. „Ono što sam ja, zapravo, želeo da kažem
je . . . da ona deluje, kao da se nečim hrani.”
„O, da”, reče Meri. „Bolom”.
Kolin je uzdahnuo i ponovo legao na stomak.
Meri je napućila usne posmatrajući decu koja su se igrala
u plićaku. „One razglednice”, promrmljala je.
Ostali su da sede ćutke sledećih pola sata; njihove blage
nesuglasice bilo je teško definisati. Obuzelo ih je osećanje da
nekoliko prošlih dana nije bilo ništa drugo do oblik parazi-
tizma, neprimerena zavera ćutanja prikrivena tolikim govo-
rom. Zavukla je ruku u tašnu i izvadila gumicu kojom je
prikupljala kosu u konjski rep. Onda je naglo ustala i krenula
prema vodi. Dok je prolazila pored jedne bučne gomile,
nekolicina muškaraca je sočno zviždala za njom. Meri se
okrenula pogledavši upitno, ali su se oni samo budalasno
nasmejali i gledali na drugu stranu, dok se jedan od njih

86
nakašljavao. Kolin, koji se nije pomerio, posmatrao ju je kako
stoji do članaka u vodi među decom koja su se smejala i
uzbuđeno kričala, bacajući se po talasima. Izgledalo je da Meri
posmatra grupu starije dece, koja su bila dublje u vodi i koja su
se praćakala i poigravala sa velikom crnom traktorskom
gumom. Gazila je sve dublje u vodu, dok nije došla u istu liniju
sa njima. Deca su je pozvala, bodreći je da se valjano pokvasi, i
Meri je klimnula glavom u njihovom pravcu. Bacila je najkraći
mogući pogled preko ramena prema Kolinu i nagnuvši se
napred, prepustila se vodi.
Kolin je ležao oslonjen o laktove, uživajući u toploti i
relativnoj usamljenosti. Jedan od mladića je doneo jarkocrvenu
loptu i sada je nastala opšta galama oko toga koju će igru igrati,
i što je bilo još teže, kako će se rasporediti u timove. Jedna od
devojaka im se pridružila. Uprla je prstom u leđa najvećeg
mladića, tobož ga nešto opominjući. Njena prijateljica, koja je
bila visoka i mršava, sa vretenastim nogama, stajala je sa strane
i igrala se, pomalo nervozno, pramenom kose, pomirljivog
izraza lica. Zurila je u lice četvrtaste majmunolike prilike, koja
je, izgleda, bila određena da zabavlja nju. Pri kraju jedne od
njegovih priča, on joj je prišao i prijateljski potapšao po rame-
nu. Malo kasnije poleteo je napred i uštinuo je za nogu, otrčao
nekoliko koraka, a onda se okrenuo i rekao joj da ga vija. Kao
tek rođeno tele, ona je napravila nekoliko uzaludnih koraka, a
onda je zbunjeno posrnula. Provukla je prste kroz kosu i
okrenula se prema prijateljici. Majmun joj je ponovo prišao i
ovoga puta je pljesnuo po zadnjici, jednim veštim, usputnim
udarcem, koji je ispao iznenađujuće glasan. Svi ostali, uključu-
jući i nižu devojku, nasmejali su se, a majmun je likujući izveo
jedan „ciganski točak”. Još uvek se hrabro smešeći, devojka
vretenastih nogu mu se uklonila sa puta.

87
 Dva držača za suncobrane zabodena na određenom
rastojanju u pesak i povezana kanapom,odbojka je mogla da
otpočne. Majmun, uverivši se da je devojka vretenastih nogu u
njegovom timu, povede je u stranu da joj objasni pravila igre.
Uzeo je loptu u ruke, a onda, pokazajući joj svoju skupljenu
pesnicu, odbacio loptu visoko u vazduh. Devojka je klimnula
glavom i nasmešila se. Ona je prvo odbila da ponovi, ali pošto
je on insistirao, ipak je to učinila. Dok je trčao za loptom,
majmun je aplaudirao.
Kolin je šetao uz ivicu vode ispitujući trag pene duž
plaže. U svakom, i najmanjem mehuriću svetlost se rasipala i
pretvarala ga u savršenu dugu, kao na filmu. Trag pene se na
njegove oči sušio; tuce malih duga je nastajalo svake sekunde,
svaka pojedinačno, u različitom trenutku. Kada se podigao,
nije bilo više ničeg sem nepravilnog kruga pene. Meri je bila
udaljena otprilike dve stotine jardi od obale, glava joj je bila
mala crna tačka na ravnoj sivoj površini. Da bi je bolje video,
Kolin je zaklonio oči rukama. Izgleda da više nije plivala pre-
ma pučini; zapravo, činilo mu se da je okrenuta prema obali, ali
je bilo veoma teško zaključiti da li to ona pliva prema njemu,
ili se samo održava na vodi. Kao da je znala o čemu on
razmišlja; podigla je ruku i užurbano mu mahnula. Da li je to
bila njena ruka, ili samo talas iza nje? Za trenutak, njena glava
nestade iz njegovog vidnog polja. Potonula je i ponovo se
pojavila i još jedanput je prepoznao isti pokret ruke iznad
glave. Sigurno je to bila ruka. Kolin joj je odmahnuo, oštro
udahnuvši vazduh. Zagazio je nekoliko koraka u vodu a da to
uopšte nije primetio. Izgledalo mu je kao da se glava okrenula,
ovog puta ne nestajući, ali kao da se beživotno pomerala sa
jedne na drugu stranu. Pozvao ju je imenom, ali ne glasno, već
paničnim šapatom. Stojeći u vodi do grudi, poslednji put je

88
pogledao u njenom pravcu. Još jednom joj je glava nestala; još
je bilo teško otkriti da li je ona tonula, ili se samo skrivala iza
talasa.
Počeo je da pliva u njenom pravcu. U lokalnom bazenu
plivao je furioznim, negovanim kraulom te je ostavljao duboku
brazdu iza iza sebe, plivajući u jednom smeru, a kada mu je
bolje išlo, onda je to uspevao da postigne plivajući u oba
smera. Bio je slab na duže staze i žalio se da mu je, zapravo
dosadno da pliva gore-dole po bazenu. Sada je plivao nekim
kompromisnim stilom, praveći jake zamahe i glasno dišući.
Posle otprilike dvadesetak jardi mogao je da zastane i odmori
se. Odmarao se ležeći na leđima nekoliko sekundi. Ma koliko
žmirio, nije uspeo da vidi Meri. Ponovo je počeo da pliva, sada
sporije, mešajući kraul sa prsnim stilom što mu je omogućava-
lo da lakše diše i da održava glavu iznad talasa, koji su sada
postajali sve veći. Kada se ponovo zaustavio, uspeo je da je
ugleda. Viknuo ju je, ali mu je glas bio veoma slab. Sem toga,
činilo mu se da ga strašno iscrpljuje toliko ispuštanje vazduha
iz pluća odjednom.
Ovde, na nekoliko inča od površine, voda je bila topla,
dok su mu noge, koje je provlačio kroz vodu, bile ledene od
hladnoće. Kada se okrenuo da nastavi da pliva talas ga je
zapljusnuo posred lica i on je progutao veću količinu vode.
Morao je da se okrene na leđa kako bi se odmorio. O, Bože,
rekao je, ili pomislio, opet i opet: o, Bože! Krenuo je još
jedanput, napravio nekoliko zamaha kraulom i morao da se
zaustavi; ruke su mu bile natopljene vodom i stoga otežale,
suviše teške da bi ih mogao izvlačiti iz vode. Sada je sve vreme
plivao prsno, probijajući se kroz vodu jedva primetno. Kada se
ponovo zaustavio da bi došao do vazduha, podižući glavu
iznad talasa, ugledao je Meri, otprilike deset jardi udaljenu,

89
kako pluta na vodi. Nije mogao videti izraz njenog lica. Nešto
mu je doviknula, ali mu je voda ulazila u uši i prigušivala reči.
Za poslednjih nekoliko jardi trebalo mu je strašno puno
vremena. Kolinov prsni stil je sada sve više ličio na koprcanje i
kada je ponovo smogao snage da podigne glavu, činilo mu se
kao da se Meri udaljila. Konačno je stigao do nje. Ispružio je
ruku, uhvatio je za rame i ona je potonula pod njegovim prsti-
ma. „Meri!”, uzviknuo je Kolin, progutavši pri tom mnogo
vode.
Meri je izronila, izduvala nos prstima. Oči su joj bile
male i crvene. „Nije li divno?” uzviknula je. Kolin je zadahtao
i ponovo posegnuo za njenim ramenom. „Pazi”, rekla je. „Lezi
na leđa, inače ćeš nas oboje potopiti.” Pokušao je da govori, ali
voda mu je ušla u usta istog časa kada ih je otvorio „Ovde je
tako divno posle onih uskih ulica”, rekla je Meri.
Kolin je ležao na leđima, sa rukama i nogama raširenim
kao u morske zvezde, očiju zatvorenih. „Da.”, rekao je
konačno, sa teškoćom. „Fantastično je.”
Kada su se vratili, plaža više nije bila tako prepuna ljudi,
a odbojka je upravo bila završena. Visoka devojka je odlazila
sama, oborene glave. Ostali su posmatrali kako majmun
poskakuje za njom, a onda, kada ju je sustigao, hodao je ispred
nje idući unatrag i iscrtavajući rukama neke ekstravagantne
kružne pokrete. Kolin i Meri su povukli svoje stvari u hlad
napuštenog suncobrana i odspavali pola sata. Kada su se
probudili, plaža je bila još praznija. Igrači odbojke i njihova
mreža su nestali, samo su još one mnogočlane porodice bile tu,
dremajući i mrmljajući oko stolova prekrivenih otpacima.
Na Kolinov predlog, oni se obukoše i uputiše u pravcu
velike avenije, u potrazi za hranom i pićem. Za manje od četvrt
sata su uspeli da pronađu restoran koji im je odgovarao. Seli su

90
na terasu, u debelu hladovinu čvornovate vistarije, čije su se
grane dalje pružale po ogradi od letvica. Njihov sto je bio
odvojen i prekriven uštirkanim rozim stolnjakom. Escajg je bio
težak i izrezbaren, dobro uglancan. Nasred stola nalazio se
crveni karanfil u minijaturnoj vazi od svetloplave keramike.
Dva kelnera, koja su ih služila, delovala su prijateljski,
ali istovremeno prijatno suzdržani, a sažetost menija sugerirala
je, po njihovom mišljenju, posebnu pažnju u pripremanju
svakog jela. Ispostavilo ce da hrana nije bila izuzetna, ali je
zato vino bilo hladno i oni su popili bocu i po. Moglo bi se pre
reći da su konverzirali nego da su razgovarali, učtivo, usput,
kao stari znanci. Izbegavali su opaske koje su se mogle
odnositi na njih ili na odmor. Umesto toga, razgovarali su o
zajedničkim prijateljima, razmišljali o tome kako su oni sada,
govorili o sunčanju i relativnim prednostima kraula u odnosu
na prsni stil. Kolin je često zevao.
Tek kada su napustili restoran, probirački se držeći
senke, dok su ih dva kelnera posmatrala sa vrha stepeništa,
ispred njih se pružala prava avenija koja je vodila od plaže i
otvorenog mora prema keju i laguni; tek tada je Kolin obavio
svoj kažiprst oko Merinog — bilo je suviše toplo da bi se držali
za ruke — i pomenuo fotografiju. Da li ih je Robert pratio,
noseći sa sobom foto-aparat? Da li ih sada prati? Meri je
slegnula ramenima i okrenula se. Kolin je takođe pogledao iza
sebe. Svuda je bilo fotoaparata, ali Roberta, naravno, nije bilo.
„Možda”, rekla je Meri, „on smatra da imaš lepo lice.”
Kolin je slegnuo ramenima, povukao ruku i dodirnuo
svoja ramena. „Isuviše sam se sunčao”, objasnio je.
Išli su prema keju. Gomila ljudi je napuštala barove i
restorane i kretala se ka plaži. Da bi mogli napredovati, Kolin i
Meri su morali napustiti trotoar i ići putem. Kada su stigli do

91
keja, zatekli su samo jedan brodić, koji se upravo spremao da
krene. Bio je nešto manji od onih koji su obično vozili preko
zaliva. Kako su kormilareva kućica i dimnjak bili ofarbani u
crno, ceo brodić je delovao kao ofucani stari šešir nekog
neurednog nastojnika. Kolin je već bio pošao prema njemu,
dok je Meri stajala pored stuba i čitala red vožnje.
„Prvo ide drugom stranom ostrva, pa onda, prolazeći
pored luke, dolazi na našu stranu”, rekla mu je kad ga je stigla.
Onog trenutka kada su kročili na brodić, vlasnik je ušao u
kućicu i upalio motor. Njegova posada — uobičajeno, jedan
brkati mladić — podigla je metalni mostić uz mnogo buke.
Odjedanput, bilo je samo nekoliko putnika, Kolin i Meri su
stajali nekoliko stopa udaljeni jedno od drugog, zureći u
pramac.
Kada je kurs uspostavljen i ustaljen, zvuk mašine je
prešao u prijatno variranje između dva tona; zvučalo je kao da
ih razdvaja samo pola tona. Ostali deo puta — nekih trideset
pet minuta — nisu razgovarali; nisu se čak ni pogledali. Seli su
na odvojene klupe i nastavili da zure ispred sebe. Između njih
je stajala pokunjena posada, koja se mogla videti kroz
poluotvorena vrata kormilareve kućice i koja je povremeno
razgovarala sa kormilarem. Meri je položila svoj obraz na
lakat. S vremena na vreme Kolin je zatvarao oči.
Kada je brodić počeo da usporava, kako bi se zaustavio
ispred bolnice, Kolin je prešao na Merinu stranu, da bi
posmatrao putnike koji su čekali da se ukrcaju. To je bila mala
grupa, uglavnom starijih ljudi, koji su, uprkos vrućini, stajali
što su bliže mogli jedni drugima, pri tom se ne dodirujući. Meri
je takođe stajala, zureći u pravcu sledeće stanice, koja se jasno
videla iznad namrešakane vode. Pomogli su starijim putnicima
da se ukrcaju. Posle kraćeg dovikivanja između kormilara i

92
posade, brodić je nastavio da plovi, idući paralelno sa
trotoarom po kom su oni hodali onog jutra pre pet dana.
Kolin je stao veoma blizu Meri i šapnuo joj na uho:
„Možda bismo mogli sići na sledećoj stanici i prošetati.
Biće brže nego da idemo pored luke.”
Meri je slegnula ramenima i rekla: „Možda.” Nije se
osvrnula da ga pogleda. Kako se brodić polako približavao
stanici, momak je počeo odvijati konopac oko stuba, a ona se
okrenula i poljubila Kolina u usta. Metalni mostić je bio
postavljen i nekoliko putnika se već iskrcalo. Nastala je
trenutna pauza, kada se činilo da svi oko njih pokušavaju da
uspostave ravnotežu, kao u dečjoj igri ćorave bake. Kormilar je
stavio ruku na kormilo i gledao u pravcu posade. Momak je
uzeo kraj konopca i počeo da ga namotava oko stuba. Novi
putnici su se smestili, ali razgovor nije otpočeo. Meri je
napravila tri koraka preko istrošene namazane palube, prešavši
na rasklimatane potamnele daske mostića. Tog trenutka
kormilar je nešto oštro doviknuo mladiću, koji je klimnuo
glavom i počeo vući konopac. Sa brodića se začuo iznenadni
smeh i nekoliko ljudi je govorilo uglas. Kolin i Meri su šetali
polako, bez reči, duž keja. Prolazili su pored drveća, kuća,
zidova, na šta su bacali samo usputne poglede, a onda shvatiše
da su se oboje zaustavili da vide jesu li prošli ugao sa visokom
električnom podstanicom. I tada, među prastarim granama
jednog platana, ugledaše poznati balkon, ukrašen cvećem, na
kom se nalazila jedna mala figura u belom, koja je isprva samo
zurila u njih, a onda im počela mahati. Uz zvuk čamca koji je
odlazio začuli su Kerolajn, kako ih doziva. Pažljivo
izbegavajući jedno drugom pogled, krenuli su prema prolazu
sa leve strane, kojim će doći do kuće. Nisu se držali za ruke.

93
 IX

Treperenje svetla i senka glave na zidu ukazivali su na to

da ih Robert čeka na na vrhu stepeništa. Penjali su se bez reči.
Kolin je išao korak-dva ispred Meri. Iznad sebe začuli su
Roberta kako se nakašljava i nešto govori. I Kerolajn je bila
tamo. Kada su se počeli penjati poslednjim delom stepeništa,
Kolin je usporio i potražio Merinu ruku iza leđa, ali Robert je
sišao da ih dočeka, sa nekim rezigniranim osmehom dobro-
došlice na licu, bitno različitim od njegovog dosadašnjeg
burnog ponašanja; obuhvatio je Kolina oko ramena, da bi mu
pomogao da pređe tih nekoliko stepenica, a čineći to upadljivo
je okrenuo Meri leđa. Na ulazu u stan stajala je Kerolajn,
pridržavajući se nekako nespretno za dovratak, u beloj haljini
sa velikim četvrtastim džepovima. Njen osmeh delovao je kao
horizontalna linija tihog zadovoljstva. Njihovi pozdravi bili su
prisni, ali ipak suzdržani, pristojni; Kolin je bio usmeren prema
Kerolajn, koja mu je ponudila svoj obraz i istovremeno mu za
čas zadržala ruku. Za sve to vreme, Robert — obučen u crno
odelo sa prslukom i belu košulju bez kravate — držao je ruku
na Kolinovom ramenu, puštajući ga tek na kraju da se okrene
prema Meri, prema kojoj se on pomalo ironično naklonio i čiju
je ruku držao sve dok je ona nije povukla, obišla ga, i izljubila
se sa Kerolajn jedva dodirujući obraze. Sada su bili saterani u
dovratak, ali niko nije učinio pokret koji bi ukazao na to da
treba da uđu unutra.
„Brod nas je doneo okolo ovom stranom, pa smo
pomislili da bismo trebali da se javimo'', objasnila je Meri.
„Očekivali smo vas ranije”, rekao je Robert. Položio je
šaku na njenu ruku i govorio sa njom kao da su sami.

- 94 -
 „Kolin je nešto obećao mojoj ženi, što je, izgleda, zabora.
vio. Jutros sam vam ostavio poruku u hotelu.”
Kerolajn se takođe obraćala isključivo Meri. „Mi takođe
odlazimo, vidite, pa nikako nismo hteli propustiti da se pozdra-
vimo.”
„Zašto?”, upitao je Kolin iznenada.
Robert i Kerolajn se nasmešiše, a Meri. želeći da izgladi
tu malu indiskreciju, upita učtivo: „Kuda idete?” Kerolajn je
pogledala u Roberta, koji se povukao korak unatrag i oslonio
rukom o zid. „O, idemo na dugo putovanje. Kerolajn veoma
dugo nije videla svoje roditelje. Ali, pričaćemo vam o tome.”
Robert je izvadio maramicu i pokupio znoj sa obrva. „Prvo
treba da svršim neki posao u svom baru.” Obratio se Kerolajn:
„Povedi Meri unutra i daj joj neko piće. Kolin će poći sa
mnom.” Kerolajn se povukla nekoliko koraka unazad ušavši u
stan, pokazujući Meri rukom da je sledi. Meri je uzimala torbu
za plažu od Kolina i upravo se spremala da mu nešto kaže, kad
Robert stade između njih. „Idi unutra”, rekao je. „Mi nećemo
dugo.”
Kolin je isto tako počeo da razgovara sa Meri,
pokušavajući da joj uhvati pogled iza Roberta, istežući vrat, ali
vrata su se već zatvarala i Robert ga je blago gurnuo prema
stepeništu.
Ovde je bilo uobičajeno da muškarci idu ulicom držeći se
za ruke ili pod ruku; Robert je držao Kolinovu ruku čvrsto,
tako da, ako je ovaj želeo da se oslobodi tog stiska morao je
uložiti priličan napor. Išli su Kolinu potpuno nepoznatim
putem, ulicama u kojima nije bilo mnogo turista i radnji sa
suvenirima, kvargom u kojem nije bilo žena, jer svuda, u
barovima i uličnim kafeima, na uglovima, mostovima preko
kanala, pod arkadama pored kojih su prolazili, bili su muškarci

95
svih doba. Većina njih bila je u kratkim rukavima, stajali su i
ćaskali, mada je tu i tamo bio poneki usamljenik koji je dremao
sa novinama u krilu. Dečaci su stajali no strani, ruku značajno
prekrštenih, kao u njihovih očeva i braće.
Izgleda da su svi poznavali Roberta, a on je, po svemu
sudeći, birao put sa najvšle poznanika, vodeći ga preko kanala,
pa onda zastajući ispred jednog bara da malo razgovara, dva
puta se vraćajući na mali trg, gde je grupa starijih muškaraca
stajala okupljena oko jedne presahle fontane čije je dno bilo
prepuno istrošenih i bačenih kutija od cigareta. Kolin nije
mogao pratiti razgovor, ali je shvatio da se njegovo ime stalno
ponavlja. Kada su se spremali da napuste jednu bučnu grupu
ispod arkade, neko ga je jako uštinuo za butinu i on se ljutito
okrenuo. Robert ga je brzo povukao, a glasan smeh ih je pratio
do kraja ulice.
Uprkos novom vlasniku, čoveku širokih ramena sa
istetoviranim podlakticama, koji je prišao da ih pozdravi kada
su ušli, Robertov bar bio je nepromenjen; džuboks, koji
trenutno nije radio, emitovao je istu plavu svetlost, linija crnih
barskih stolica, tapaciranih pri vrhu crvenim skajem, isti
kvalitet veštački osvetljenog podruma, nedirnutog svetlošću
dana ili noći. Jedva da je bilo četiri sata; unutra se nalazio nešto
manje od pola tuceta ljudi, svi su stajali za šankom. Ono što je
bilo novo, ili vidljivije, bio je roj velikih crnih muva koje su
krstarile između stolova kao ribe grabljivice. Kolin se rukovao
sa vlasnikom, zatražio čašu mineralne vode i seo za sto za
kojim su i ranije sedeli.
Izvinivši se, Robert je otišao sa vlasnikom da pregleda
neke papire koji su bili rašireni duž tezge. Dva čoveka su
potpisivala ugovor. Flaša ledene mineralne vode, jedna čaša i
činija sa pistaćima stigli su za sto i stavljeni ispred Kolina.

- 96 -
Videvši da je Robert podigao pogled sa papira i uputio ga u
njegovom smeru, Kolin je podigao čašu kao da nazdravlja, ali
Robert, mada je nastavio da zuri u njega, promenio je izraz lica
i klimnuvši polako glavom na neku svoju misao, spustio je
pogled ka dokumentima pred njim. Jedan po jedan, ljudi za
šankom okretali su se ka Kolinu, da bi se zatim ponovo vratili
svom piću i razgovoru. Kolin je pijuckao, čistio pistaće od
ljuske, jeo ih i klatio se na stolici sa rukama u džepovima. Kada
ga je jedan od prisutnih pogledao preko ramena, a potom se
okrenuo onom do njega i taj se potrudio da ga bolje osmotri,
Kolin je ustao i otišao do džuboksa. Stajao je skrštenih ruku i
zurio u nizove nepoznatih imena i nerazumljivih naslova, kao
da bira. Ljudi koji su pili za šankom posmatrali su ga sa
neprikrivenom znatiželjom. Položaj osvetljenih znakova brzo
se menjao i crveno svetlo oblika pravougaonika počelo je da
pulsira, požuruju ći ga da izabere pesmu. Iza njega, za šankom,
neko je naglas rekao kratku frazu, koja je lako mogla
predstavljati naslov pesme. Kolin je prelazio prstom preko
odštampanih naslova i konačno naišao na jedan čije je značenje
prepoznao: „Ha, ha, ha”, a onda se setio da je to ona muževna,
sentimentalna pesma, koju su čuli kada su prethodni put bili
ovde. Dok se vraćao na svoje mesto, novi vlasnik je podigao
glavu i nasmešio mu se. Mušterije su zatražile da se ton pojača
i kada su se začuli zaglušujući zvuci hora, naručena je nova
tura pića, ljudi za šankom su lupkali po njegovoj površini u
ritmu pesme.
Robert je došao i stao kraj Kolina, i dalje proučavajući
dokumenta. Kada se mašina isključila, on se široko nasmejao i
pokazao na praznu bocu mineralne vode. Kolin je klimnuo
glavom. Robert ga je ponudio cigaretom i, mršteći se na
Kolinovo odbijanje, upalio jednu sebi i rekao: „Da li si

97
razumeo šta sam govorio ljudima dok smo dolazili ovamo?”
Kolin je zatresao glavom: „Ni jednu jedinu reč”.
Robert se nasmešio, prosto oduševljen. „Rekao sam
svima koje smo se usput sreli da si ti moj ljubavnik i da je
Kerolajn jako ljubomorna na tebe, da smo došli ovde da
pijemo i zaboravimo na nju.”
Kolin je upasao majicu u pantalone. Prošao je prstima
kroz kosu i pogledao nagore žmirkajući: „Zašto?” Robert se
nasmejao, podrugljivo imitirajući njegovu nedoumicu:
„Zašto? Zašto?” Onda se nagnuo napred, dodirnuvši ga po
podlaktici: „Znali smo da ćete se vratiti. Čekali smo,
pripremali. Mislili smo da ćete ranije doći.”
„Pripremali?”, rekao je Kolin povlačeći ruku. Robert je
savio papire. stavio ih u džep zureći u njega sa posedničkom
nežnošću.
Kolin se slremao da govori. Dvoumio se, a onda brzo
rekao: „Zašto si me fotografisao?”
Robert se još jedanput široko nasmešio. Nagnuo se
napred, ostavivši jednu ruku na naslonu stolice, sijajući od
zadovoljstva. „Mislio sam da joj nisam dao dovoljno vremena,
ali Meri je vrlo bistra.”
„U čemu je stvar?”, insistirao je Kolin, ali u tom trenutku
stigao je jedan novajlija prišao džuboksu i „Ha, ha, ha” je
ponovo počinjao, ali sada još glasnije nego pre. Kolin je
prekrstio ruke, a Robert se podigao da pozdravi grupu prijatelja
koja je prolazila pored njihovog stola.
Vraćajući se kući, prolazeći jednim delom uz obalu,
Kolin je ispitivao Roberta s fotografiji i šta je podrazumevao
pod pripremama, ali je Robert vešto izbegavao odgovore,
pokazujući mu berbernicu u koju je odlazio njegov deda, otac,
a sad i on, zatim je nadugačko i naširoko objašnjavao kako

- 98 -
zagađenje utiče na život ribara i primorava ih da se
prekvalifikuju u kelnere. Blago razjaren, Kolin iznenada
zastade; Robert — mada je usporio svoj energični korak —
okrenuvši se iznenađeno, nastavio je da se gega, kao da je za
njega ne zaustaviti se bilo stvar ponosa.
Kolin je bio blizu mesta gde su Meri i on sedeli na
kovčezima posmatrajući rano jutarnje sunce. Sada, u kasno
poslepodne, mada je sunce još bilo visoko, istočno nebo je
postepeno gubilo svoju purpurnu boju prelazeći kroz nijansu
bolničko-plave i mlečne, preko linije horizonta, u svetlo sivilo
mora. Ostrvo na kom se nalazilo groblje sa niskim zidom i
svetlim nadgrobnim spomenicima bilo je jasno osvetljeno, jer
je sunce padalo sa zadnje strane. Kolin je bacio pogled preko
levog ramena duž keja; Robert je bio pedesetak jardi udaljen i
polako mu se približavao. Kolin se okrenuo da pogleda una-
trag. Uska trgovačka ulica, jedva veća od sokačeta, prekidala je
niz zgrada oštećenih vetrom i kišom. Krivudala je ispod
šatorskih zaklona od sunca, obešenog veša, primamljivo se
gubeći u senci. Prosto je tražila da bude istražena, ali da je
čovek istražuje sam, bez obaveze prema nekom drugom.
Zakoračiti tamo, kao da je potpuno slobodan, osloboditi se
naporne uloge psihološke vežbe, prepustiti se zadovoljstvu
posmatranja jednog sveta od kog ti zastaje dah, jednostavno
odšetati, nestati u senci, bilo bi tako jednostavno.
Robert tiho pročisti grlo. Stajao je na nekoliko koraka od
Kolina. Kolin se okrenuo da bi pogledao more i rekao
jednostavno, drugarski: „Postoji jedna stvar vezana za uspešan
odmor, a to je osećaj da želiš krenuti kući.”
Prošao je sigurno gotovo čitav minut pre no što je Robert
progovorio, bilo je sažaljenja u njegovom glasu. „Vreme je da
pođemo”, rekao je.

99
 Kad je Meri zakoračila u galeriju, pošto je Kerolajn
pažljivo zatvorila vrata iza sebe, prostorija kao da se
udvostručila. Praktično, sav nameštaj, sve velike slike, tepisi,
lusteri i sve ono što je visilo po zidovima, nestalo je. Na mestu
gde je pre stajao veliki politirani sto sada su bile dve velike
kutije, a preko njih jedna debela daska na kojoj su bili ostaci
ručka. Četiri stolice su stajale oko ovog montažnog stola. Pod
je sad bio jedna ravna mermerna ploča i Merine sandale su jako
odzvanjale i lupale dok je koračala po njemu. Od značajnih
predmeta ostala je samo Robertova polica, njegovo svetilište.
Iza Meri, tik uz vrata, stajala su dva velika kofera. Balkon je i
dalje bio prenatrpan cvećem, ali nameštaj je i odatle iščezao.
Kerolajn, koja je i dalje stajala kraj vrata poravnavala je
dlanovima svoju haljinu. „Obično se ne oblačim kao časna
sestra, ali kada ima toliko toga da se uradi, osećam se efikasnije
u belom.”
„Ja se ne osećam efikasno ni u jednoj boji”, nasmešila se
Meri.
Izvan konteksta, bilo bi veoma teško prepoznati
Kerolajn. Kosa je ranije bila jako zategnuta, stajala joj je
nekako ukoso, a ispali pramenovi omekšali su joj na neki način
lice, koje je za ovih nekoliko dana, koliko se nisu videle,
izgubilo neodređenost. Naročito usne, ranije tako tanke i
beskrvne, postale su pune, gotovo senzualne. Duga prava linija
njenog nosa, koja je ranije izgledala kao najlošija varijanta,
delovala je sada na njenom licu nekako dostojanstveno. Oči su
joj sijale teškim, ludačkim sjajem i delovale su mnogo
komunikativnije, simpatično. Samo joj je koža ostala
nepromenjena, bezbojna, ne čak ni bleda, već beskrvno siva.
„Dobro izgledaš”, rekla je Meri.

- 100 -
 Kerolajn joj je prišla, istim onim bolnim, čudnim
korakom i uzela je za ruke. „Drago mi je da ste došli”, rekla je
vidno gostoprimljivija, stiskajući je dok je izgovarala reči
„drago” i „došli”. „Znali smo da će Kolin održati obećanje.”
Kerolajn je pokušala da izvuče ruke, ali je Meri nije
puštala. „Nismo baš planirali da dođemo, ali nismo došli baš ni
sasvim slučajno. Želela sam da popričam sa tobom”. Kerolajn
je zadržavala osmeh; ruke su joj otežale u Merinim, koja ih još
nije ispuštala iz svojih. Klimala je glavom dok je Meri govorila
pogleda uprtog u pod.
„Razmišljala sam o tebi. Ima nekoliko stvari koje sam
želela da te pitam.”
„A, dobro”, rekla je Kerolajn posle kraće pauze, „hajde-
mo u kuhinju. Skuvaću nam biljni čaj.” Odlučnim pokretom
oslobodila je ruke, povrativši svoju ulogu domaćice, nasmešila
se zadovoljno pre no što se žustro okrenula i odhramala prema
kuhinji.
Kuhinja je bila na istoj strani stana na kojoj je bio i ulaz.
Bila je mala, ali neverovatno uredna, sa mnogo ormarića i
fioka i površina prekrivenih belom plastikom. Osvetljenje je
bilo fluorescentno i nigde nije bilo traga hrane. Iz ormarića
ispod slivnika Kerolajn je izvukla stolicu od olovnih cevi i
ponudila Meri da sedne na nju. Štednjak se nalazio na stoliću;
bio je od onih kakvih ima u prikolicama: sa dve ringle, bez
rerne i sa gumenim crevom koje vodi do plinske boce, koja je
stajala na podu. Kerolajn je stavila vodu da provri i, odbivši
pomoć, sa teškom mukom uspela da dohvati čajnik od
keramike iz ormara. Stajala je mirno otprilike minut, držeći se
jednom rukom za frižider, dok joj je druga počivala na kuku;
izgledalo je kao da čeka da bol utihne. Tačno iza nje bila su

101
druga vrata, koja su bila malo odškrinuta i kroz koja se mogao
videti ugao kreveta.
Kada se Kerolajn povratila, dok je kašicicom zahvatila
suve cvetiće iz tegle i stavljala ih u čajnik, Meri je upita
polagano: „šta se dogodilo sa tvojim leđima?”
Još jedanput je na Kerolajninom licu zasijao pripremljen
osmeh; to je bilo jedva nešto više od keženja zuba i brzog
pokreta vilice, ona vrsta osmeha koja se nudi ogledalima.
„Sada mi se čini da je to bilo veoma davno”, rekla je i
dalje poslujući oko šoljica i tacnica. počela je da priča o
planovima vezanim za putovanje: ona i Robert lete za Kanadu i
nameravaju da ostanu kod njenih roditelja oko tri meseca.
Kada se vrate, kupiće novu kuću, ili možda stan u prizemlju,
nešto bez stepeništa. Napunila je šoljice čajem i počela seći
limun.
Meri se složila da je plan putovanja zvučao uzbudljivo, a
plan za kasnije prilično razumno. „Ali, šta je sa bolom?”, upita-
la je. „Da li je to kičma, ili kuk? Jesi li razmišljala nešto o
tome? “ Kerolajn je okrenula Meri leđa dok je ostavljala kriške
limuna u čaj. Na zvuk kašičice, Meri je rekla: ,,Za mene bez
šećera.”
Kerolajn se okrenula i dodala joj njenu šolju. „Samo
pomešaj, zbog ukusa”, rekla je. Izašle su iz kuhinje noseći u
ruci svaka svoju šolju. Dok su išle prema balkonu, Kerolajn joj
reče: „Ispričaću ti o leđima kada mi kažeš kako ti se dopao čaj.
Narandžin cvet.”
Meri je odložila svoju šoljicu na zid balkona i ušla u sobu
da donese stolice. Sedele su kao i pre, mada ovog puta manje
udobno i bez stola između njih, gledajući u more i obližnje
ostrvo. Pošto su ove stolice bile više, Meri je videla parče
trotoara sa kog su ona i Kolin ugledali Kerolajn, koja je sada

- 102 -
upravo podigla šoljicu kao da nazdravlja. Kada joj je prvi
gutljaj kliznuo niz grlo, oporost ju je naterala da skupi usne;
ipak reče da joj čaj deluje osvežavajuće. Pile su u tišini. Meri ju
je uporno posmatrala u iščekivanju priče, dok je Kerolajn više
puta podizala pogled sa svog krila, nervozno se smešeći. Kada
su obe ispraznile šoljice, Kerolajn naglo poče da priča.
„Robert mi je rekao da vam je pričao o svom detinjstvu.
On malo preteruje — pretvara svoju prošlost u priče, da bi ih
mogao prepričavati po baru; ipak, ona je zaista bila čudna.
Moje detinjstvo bilo je srećno i dosadno. Bila sam jedinica, i
moj otac, koji je bio veoma dobar, jako me je voleo, a ja sam ga
slušala. Bila sam veoma bliska sa svojom majkom, bile smo
gotovo kao sestre i obe smo pomno brinule o tati, ili, kako je to
moja mati umela reći, „podupirale smo ambasadora”. Bilo mi
je dvadeset godina kada sam se udala za Roberta i nisam znala
ništa o seksu. Do tog vremena, koliko mogu da se setim, nisam
osećala želju za seksom. Robert je znao nešto malo o tome,
tako da je, posle lošeg početka, seks za nas postepeno oživlja-
vao. Sve je bilo dobro. Pokušavala sam da ostanem u drugom
stanju. Robert je strašno želeo da postane otac, ali to nije išlo.
Lekari su nam rekli kako treba da nastavimo da se trudimo.
Onda je među nama počelo nešto da se dešava. Ti si prva osoba
kojoj ovo govorim. Ne mogu se sad tačno setiti kada se to
dogodilo prvi put i šta smo pomislili da se dešava. Mora da
smo o tome razgovarali, a možda i nismo. Ne mogu da se
setim. Robert je počeo da me pozleđuje dok smo vodili ljubav.
Ne mnogo, ali tek toliko da iz mene izvuče jauk. Jako sam se
trudila da to prekinem. Jedne noći sam se zaista veoma nalju-
tila na njega ali, kako je on nastavljao to da radi, moram prizna-
ti, mada je trajalo dugo, dopalo mi se. Možda ti to ne možeš da
razumeš. Nije stvar u samom bolu, već u osećaju bespomoć-

103
nosti pred njim i u činjenici da si, zahvaljujući njemu, sveden
na ništa. To je bol u određenom kontekstu, osećanje da si
kažnjen i da si kriv. To što se događalo, oboma nam se veoma
dopalo. Stidela sam se sebe i pre no što sam toga bila svesna;
moj stid je bio i izvor mog užitka. To je bilo kao otkrivanje
nečeg što je čitavog života bilo uz mene. Želela sam to sve više
i više. Bilo mi je potrebno. Robert je zaista počeo da me pozle-
đuje. Koristio je bič. Udarao me je pesnicama i vodio ljubav sa
mnom. Bila sam prestravljena, ali užas i užitak su se slivali u
jedno. Umesto da mi šapuće ljubavne reči, on je šaputao o
mržnji i, mada mi je bilo zlo od poniženja, ja sam se stresala
onog trenutka kada je prolazilo. Nisam sumnjala da me mrzi.
To nije bila gluma. Vodio je ljubav sa mnom duboko me se
gnušajući, ali ja nisam mogla odoleti. Volela sam da budem
kažnjavana. To je trajalo neko vreme. Telo mi je bilo prekri-
veno modricama, posekotinama, brazdama. Slomio mi je tri
rebra. Slomio mi je prst. Nisam se usuđivala da posetim svoje
roditelje, a onda, kada je Robertov deda umro, preselili smo se
ovde. Za Robertove prijatelje, ja sam bila samo još jedna pretu-
čena žena, što sam, zapravo, i bila. Niko ništa nije primetio. To
je Robertu davalo određeni status među prijateljima sa kojima
je pio. Kada sam dugo bila sama, ili kada sam provodila vreme
sa normalnim ljudima, ludilo onog što smo mi radili i moja
pomirenost sa tim su me plašili. Neprestano sam sebi govorila
da se moram izvući iz toga. A onda, kada smo bili zajedno, ono
što je, inače, delovalo ludo, postajalo je neminovno, čak logi-
čno. Niko od nas dvoje nije mogao da se odupre. Često sam
upravo ja to inicirala, što nije bilo teško. Robert je žudeo da
pretvori moje telo u kašu. Stigli smo do tačke kada je to
postajalo sve gore i gore. Robert je jedne noći priznao da
postoji nešto što on zaista želi. Želeo je da me ubije dok

- 104 -
vodimo ljubav. Bio je apsolutno ozbiljan. Sećam se da smo
sledećeg dana otišli u restoran i pokušali da ismejemo tu ideju.
Ali, ona se vraćala. Zbog te mogućnosti, koja je visila nad
nama, vodili smo ljubav kao nikad do tada.
„Jedne noći Robert je došao kući, prethodno je sedeo sa
drugovima i pio, a ja sam upravo tonula u san. Uleteo je u
krevet, uzeo me s leđa. Šaptao je da će me ubiti, ali to je
govorio i mnogo puta ranije. Stavio mi je ruku oko vrata i
povlačio glavu unatrag, a leđa mi gurao napred. Onesvestila
sam se od bola, ali pre no što se to dogodilo, pomislila sam:
dogodiće se. Ne mogu se više vraćati na to. Naravno, ja sam
želela da budem uništena.”
„Leđa su mi bila slomljena i provela sam u bolnici
nekoliko meseci. Nikad više neću normalno hodati, delimično
zahvaljujući hirurgu koji nije bio naročito vešt i stručan, mada
neki lekari tvrde da je uradio sjajan posao. Oni štite jedni
druge. Ne mogu da se savijem nadole. Imam bolove u nogama
i kuk mi je iščašen. Veoma mi je teško da silazim niz stepenice,
a gotovo nemoguće da se penjem uz njih. Ironično, jedini
položaj koji mi prija je ležanje na leđima. Kad sam se vratila iz
bolnice, Robert je od dedinog novca kupio bar. To je doživeo
kao veliki uspeh. Ove nedelje ga prodaje. Kad sam se vratila,
oboje smo se složili da treba da budemo razumni. Bili smo
potrešeni onim što se dogodilo. Robert je uložio svu svoju
energiju u bar, kod mene u stan je dolazio psihoterapeut i
provodio sa mnom nekoliko sati dnevno. Naravno, nismo
mogli zaboraviti kroz šta smo sve prošli, niti smo mogli
prestati to da želimo. Posle svega, ostali smo isti, a ta ideja,
mislim, ideja smrti, nije mogla iščeznuti samo zato što smo
rekli kako treba da iščezne. Nismo govorili o tome — bilo je
nemoguće o tome govoriti — ali ona je isplivala na površinu na

105
razne načine. Kad mi je psihoterapeut rekao da sam dovoljno
jaka, izašla sam na ulicu sama, tek da prošetam, da ponovo
budem normalna osoba. Ali, kada sam se vratila kući, otkrila
sam da ne mogu da se penjem uz stepenice. Ako bih premestila
svu težinu na jednu nogu i pokušala da je pomeriim, osetila bih
užasan bol, nešto kao električni šok. Čekala sam napolju, u
dvorištu, Roberta da se vrati. Kada je došao, rekao mi je da je
moja greška što sam napustila stan bez njegovog dopuštenja.
Obraćao mi se kao malom detetu. Nije hteo da me popne gore,
a nije dopustio ni da mi susedi pomognu. Teško ćeš poverovati
u ovo, ali morala sam ostati napolju čitavu noć. Sedela sam na
pragu i pokušavala da zaspim i cele noći slušala ljude kako
hrču u svojim spavaćim sobama. Ujutru me je Robert odneo
gore i po prvi put od kad sam se vratila iz bolnice vodili smo
ljubav.”
„Postala sam pravi zatvorenik. Mogla sam napustiti stan
u bilo koje vreme, ali nikada nisam bila sigurna kad ću moći da
se vratim. I, na kraju sam odustala. Robert je platio jednom
susedu da ide u kupovinu, za poslednje četiri godine gotovo
uopšte nisam napustila stan. Vodila sam brigu o stvarima koje
je Robert nasledio, o njegovom malom muzeju. On je opsednut
svojim ocem i dedom. I negovala sam ovu baštu. Mnogo
vremena sam provela sama. Nije bilo tako loše.”
Kerolajn je zaćutala i pogledala oštro u Meri. „Jesi li
razumela o čemu sam ti govorila?” Meri je klimnula glavom, a
Kerolajn reče nešto blaže: „Dobro. Veoma mi je važno da si
razumela sve.” Prelazila je prstima preko sjajnog lišća jedne
biljke u saksiji na zidu balkona. Otkinula je jedan uveli list i
pustila ga da padne u dvorište. „Sada”, najavila je, ali nije
dovršila rečenicu.

- 106 -
 Sunce je nestalo iza krova kuće koja im je bila za leđima.
Meri je zadrhtala i prigušila zevanja. „Nisam te ugnjavila?”,
upitala je Kerolajn. To je više bila tvrdnja nego pitanje.
Meri je rekla da joj nije bilo dosadno i objasnila kako su
plivanje, spavanje na suncu i težak obrok koji su pojeli u
restoranu uticali na to da se oseća nekako pospano. Zatim,
pošto je Kerolajn i dalje gledala u nju napeto, iščekujući, ona je
upita: „I, šta sad? Hoće li ti to što ideš kući omogućiti da
postaneš nezavisnija?”
Kerolajn je zatresla glavom. „Pričaćemo vam o tome
kada se Kolin i Robert vrate.” Postavila je Meri niz pitanja
vezanih za Kolina; neka od njih bila su, u stvari, ponovljena: da
li ga Merina deca vole, da li on pokazuje interesovanje za njih,
da li poznaje njenog bivšeg muža? Na Merine kratke i učtive
odgovore Kerolajn je klimala glavom, kao da sa neke liste
otpisuje pojedine stavke, jednu po jednu.
A onda je, sasvim neočekivano, upita da li ona i Kolin
rade „čudne stvari”, na šta joj se Meri samo blagonaklono
nasmešila i rekla: „Žao mi je. Mi smo obični ljudi. Moraš mi to
verovati.” Kerolajn se ućutala, očiju prikovanih za zemlju.
Meri se nagnula napred i dodirnula je po ruci. „Nisam htela da
budem gruba. Ne poznajem te tako dobro. Morala si nekom to
da kažeš; rekla si i to je dobro. Ja to nisam iznudila od tebe.”
Merina ruka počivala je na Kerolajninoj nekoliko sekundi,
blago je stežući.
Kerolajn je zatvorila oči. Onda je zgrabila Merinu ruku i
ustala što je brže mogla. „Ima nešto što hoću da ti pokažem.”
Meri je takođe ustala, delimično i zato da bi joj pomogla.
„Nije li ono tamo Kolin?”, upitala je pokazujući na usamljenu
figuru na keju, koja se nazirala kroz najviše grane drveta.

107
 Kerolajn je pogledala i slegnula ramenima. „Potrebne su
mi naočare da vidim tako daleko.” Još uvek držeći Meri za
ruku, ona se uputila prema vratima.
Prošle su kroz kuhinju do spavaće sobe, koja je bila u
polutami, jer su šaloni bili spušteni. Uprkos svemu što je Meri
iz Kerolajnine priče saznala o ovoj sobi, ona je delovala sasvim
obično. Kao i u gostinskoj sobi, koja se nalazila na suprotnoj
strani, pokretna vrata vodila su u malo kupatilo. Krevet je bio
velik, bez uzglavlja ili jastuka, prekriven mekim zelenim
pokrivačem.
Meri je sela na ivicu kreveta. „Bole me noge”, rekla je
više za sebe no što se obraćala Kerolajn, koja je otvarala
šalone. Soba je bila preplavljena kasnom popodnevnom
svetlošću i Meri je najednom ugledala da se na zidu do prozora
nalazi velika ploča prekrivena debelom čojom i Kolinovima
fotografijama, većinom crno-belim. Meri je prišla da ih bolje
pogleda, a Kerolajn je išla iza nje, prateći je u stopu.
,,On je veoma lep”, rekla je tiho. „Robert vas je oboje
video, slučajno, onoga dana kada ste stigli.” Pokazala je na
fotografiju na kojoj Kolin stoji pored kofera, sa mapom u ruci.
Obraćao se nekom preko ramena, verovatno Meri, ali ona se
nije videla. „Mi oboje mislimo da je on veoma lep.” Kerolajn
zagrli Meri. „Robert je napravio mnogo fotografija toga dana,
ali ja sam ovu najpre videla. Nikad je neću zaboraviti. Kako
podiže pogled sa mape. Robert je došao kući veoma uzbuđen.
Kako je donosio kući sve više slika”, rekla je Kerolajn
pokazujući ploču, „postojali smo ponovo sve bliskiji i bliskiji.
Bila je moja ideja da ih stavimo ovde, da ih možemo sve
odjedanput gledati. Ležali smo ovde u rano jutro i pravili
planove. Nikada ne bi mogla ni zamisliti koliko tu ima da se
planira.”

- 108 -
 Dok je Kerolajn govorila, Meri je trljala noge, masirala
ih, češala i prisećala se događaja od prošle nedelje. Odmah je
razumela kontekst ovih fotografija. Nekoliko njih prikazivalo
je Kolina na balkonu, mnogo jasnije od štampanog plakata.
Neke od njih prikazivale su Kolina kako ulazi u hotel. Na
jednoj je sedeo sam u kafeu na pontonu, na drugoj stajao u
gomili, okružen golubovima koji su mu se motali oko nogu. Na
trećoj je ležao na krevetu. Ostale slike bile su mnogo nejasnije.
Samo jedna je napravljena noću; prikazuje Kolina i Meri kako
prelaze preko praznog trga. Ispred njih se vidi jedan pas. Na
većini fotografija Kolin je sam, ali na nekima se vidi i Meri,
presečena kod ruke, lakta ili u licu. Ovako gledane, fotografije
kao da su zaledile svaki pojedinačni izraz Kolinovog lica:
njegovu zbunjenu namrgođenost, napućene usne koje se
spremaju da nešto kažu, oči omekšale od ljubavi; a svaka
fotografija kao da je zadržavala, ili, bolje reći, slavila, drugačiji
aspekt tog krhkog lika. „Zašto?”, upita Meri na kraju. Jezik joj
je bio odebljao i težak. „Zašto?”, ponovila je sa još više
odlučnosti, ali reč je isčezavala kao šapat, jer je ona najedanput
razumela odgovor. Kerolajn je još jače zagrliila Meri i
produžila. „Onda vas je Robert doveo kući. Kao da se Bog
umešao u naš plan. Ušla sam u vašu spavaću sobu. To nikad
nisam od vas krila. Shvatila sam da fantazija prelazi u realnost.
Jesi li to ikad doživela? To ti je kao kad bi zakoračila u
ogledalo.”
Merine oči su se sklapale. Primoravala je sebe da ih drži
otvorene i pokušavala da ustane, ali Kerolajn ju je čvrsto
držala. Još jednom joj se oči zatvoriše i ona je izgovorila
Kolinovo ime. Jezik joj je bio isuviše težak da bi mogao
artikulisati slovo „l”. Kerolajnine reči bile su svuda oko nje,
teške i bez značenja; neki predmeti u neredu, od kojih su joj

109
noge trnule. Kerolajn ju je nekoliko puta pljesnula po licu.
„Zaspala si”, govorila joj je. „Zaspala si. Zaspala si. Robert i
Kolin su se vratili. Čekaće nas. Hajdemo sada.” Postavila ju je
da stoji, prebacila njenu bespomoćnu ruku preko svog ramena i
izvela je iz sobe.

- 110 -
 X

Pošto tri prozora behu širom otvorena, galerija je bila

zažarena popodnevnom svetlošću. Robert je stajao leđima
okrenut prozoru, strpljivo rukom skidajući onaj mali metalni
deo na flaši šampanjca. Pored nogu mu je bila bačena gužvica
folije, a sa strane je stajao Kolin, još pokušavajući da se pri-
vikne na užasnu prazninu sobe. Obojica su se okrenula i klim-
nula glavom kada su dve žene ušle u prostoriju. Meri se bila
oporavila; hodala je kratkim, nesigurnim koracima, oslanjajući
se jednom rukom o Kerolajnino rame.
Bolno hramljanje usporavalo im je hod; one su se
polagano kretale prema ormaru sa posuđem. Kolin se uputio u
njihovom smeru i upitao: „Šta je bilo, Meri?” Istog časa čuo se
zvuk otvaranja boce i Robert je oštro zatražio čaše. Kolin se
vratio, dok je dodavao čaše, gledao je nervozno preko ramena.
Kerolajn je smeštala Meri u jednu od dve preostale pletene
stolice, okrećući je licem prema muškarcima. Meri je razmak-
nutih usana zurila u Kolina. Kolin je išao prema njoj, sa punom
čašom u ruci, kao na usporenom snimku. Jarka svetlost iza
njegovih leđa kao da je palila vlasi kose koje su mu štrčale, a
njegovo lice, koje joj je bilo poznatije od sopstvenog, delovalo
je zabrinuto. Robert je ostavio flašu na naslon stolice i krenuo
za Kolinom. Kerolajn je stajala pored Merine stolice kao časna
sestra. „Meri”. rekao je Kolin, „Šta je bilo?” Okupili su se oko
nje. Kerolajn joj je stavila ruku na čelo. „To je blaga sunča-
nica”, rekla je tiho. „Ništa zabrinjavajuće. Ona je rekla da ste
se dugo sunčali i kupali.”
Merine usne su se pomerile. Kolin ju je uzeo za ruku.
„Ona nije vruća”, rekao je. Robert je prošao iza stolice i zagrlio
Kerolajn. Kolin je stiskao Merinu ruku i pogledom prelazio
111
preko njenog lica. Njene oči, raširene od čežnje i beznađa, bile
su uprte u njega; suze su joj iznenada navrle i skotrljale se niz
obraze. Kolin ih je obrisao kažiprstom. „Jesi li bolesna?”,
prošaputao je. „Je li to sunčanica?” Za trenutak je zatvorila oči
i glava joj je klonula. Sa usana joj se oteo tih zvuk, nešto
glasniji od daha. Kolin se nagnuo prema njoj i prislonio uho da
njene usne. „Kaži mi”, požurivao ju je, „Pokušaj i kaži mi.”
Uzdahnula je i zadržala dah nekoliko sekundi, a zatim artikuli-
sala negde sa dna grla prigušeno, tvrdo K. „Jel' ti to izgovaraš
moje ime?”
Meri je jače otvorila usta, disala je ubrzano, gotovo je
dahtala. Divljački je stezala Kolinovu ruku. Ponovo oštro udi-
sanje vazduha, zadržavanje daha i ponovo daleko, tvrdo K.
Ponovila ga je umekšano. č . . . č . Kolin je približio uho
njenim usnama. Robert se takođe nagnuo. Uz još jedan užasan
napor uspela je da izgovori I..., a zatim prošaputala: „Idi”.
„Hladna”, rekao je Robert. „Ona je hladna,”
Kerolajn je povukla Kolina za rame. „Ne bi trebalo da se
guramo tu oko nje, to joj ništa ne pomaže.” Robert ju je ogrnuo
svojoj belom jaknom. Ona je čvrsto držala Kolina za ruku;
njeno lice bilo je upereno u njegovo, njene oči su tražile razu-
mevanje. „Ona želi da ide”, rekao je Kolin očajnički.
„Potreban joj je lekar.” Oslobodio se Merinog stiska i pomazio
je po ruci. Posmatrala ga je kako besciljno luta po galeriji.
„Gde vam je telefon?” Bilo je panike u njegovom glasu. Robert
i Kerolajn, još uvek pribijeni jedno uz drugo, sledili su ga
onemogu- ćavajući joj da ga vidi. Još jednom je pokušala da
proizvede zvuk; grlo joj je bilo meko i beskorisno, jezik otežao
i nepokretan na dnu usne duplje.
„Mi odlazimo”, rekla je Kerolajn umirujuće. „Telefon
smo otkazali.” Kolin je napravio krug i otišao do srednjeg

- 112 -
prozora i sada je stajao leđima okrenut Robertovom ormanu za
posuđe. „Idi i dovedi doktora. Ona je veoma bolesna.” „Ne
treba vikati”, rekao je Robert tiho. On i Kerolajn su mu se još
približavali. Meri je mogla videti kako se drže za ruke, kako su
njihove siluete blizu i kako im se prsti dodiruju brzim, impul-
sivnim pokretima.
„Meri će biti fino”, rekla je Kerolajn. ,,Ona je dobila
nešto specijalno u čaju; biće joj fino.”
„Čaj?” Kolinov glas odjeknuo je tupo. Kako se on
povlačio pred njima, gurnuo je sto i oborio flašu šampanjca.
„Kakva šteta”, rekao je Robert, pošto se Kolin brzo okrenuo i
podigao je.
Robert i Kerolajn su stali ispred barice na podu i Robert
je ispružio ruku prema Kolinu, kao da je želeo da ga uhvati za
bradu. Kolin je pomerio glavu unazad i povukao se još jedan
korak. Tačno iza njega bio je veliki, otvoren prozor. Meri je
mogla videti kako se zapadno nebo razmekšavalo i kako su
tragovi koje su oblaci za sobom ostavljali delovali kao fini,
dugi prsti koji ukazuju na mesto gde sunce mora zaći.
Par se sada razdvojio i pritesnili su Kolina, jedan sa
jedne, drugi sa druge strane. Gledao je pravo u Meri, a jedino
što je ona sad mogla da učini bilo je da razmakne usne.
Kerolajn je položila ruku na Kolinove grudi i udarala u ritmu
govora.
„Meri razume. Ja sam joj sve objasnila. Ja mislim da ti
potajno takođe sve razumeš.” Počela je da izvlači njegovu
majicu iz farmerki. Robert je naslonio jednu ruku na zid u
visini Kolinove glave, onemogućavajući mu da se pokrene.
Kerolajn ga je milovala po stomaku, nežno ga štipkajući. I
mada je Meri gledala u svetlost, obrisi tri figure jasno su se
ocrtavali na nebu iza njih; ona je potpuno jasno videla

113
skarednu preciznost svakog pokreta, svaku nijansu te intimne
fantazije. Intenzitet ovog vizuelnog doživljaja prevazilazio je
njene mogućnosti govora i pokreta. Robertova slobodna ruka
istraživala je Kolinovo lice, ispitujući njegove usne i
razdvajajući ih, prateći liniju nosa i vilice. Pun minut stajao je
miran i ne pružajući otpor, paralisan istinskim nerazumeva-
njem. Na njegovom licu ogledalo se čuđenje i strah, da bi zatim
poprimilo izraz zbunjenosti i napora sećanja. Gledao ju je,
gotovo zurio u nju.
Uobičajena galama koja je obeležavala kraj dana
dopirala je sa ulica punih ljudi. Glasovi, kuhinjska ćaskanja,
televizori — nisu narušavali tišinu koja je vladala u galeriji,
već su je nekako pojačavali. Kolinovo telo počelo je da se
napreže. Meri je videla da mu se noge tresu, grč koji mu je
prošao stomakom. Kerolajn ga je pokušala smiriti (ššš!)
smestivši svoju ruku upravo ispod njegovog srca. U tom
trenutku Kolin se izvio napred sa rukama ispred sebe, kao neko
ko se sprema da skoči, udarivši pri tom podlakticom Kerolajn i
uklonivši je s puta, zakačivši Roberta po ramenu, i taj udarac
ga je vratio korak unazad. Kolin je došao do Meri, ruku
ispruženih kao da je može pokupiti sa stolice i poleteti s njom u
bezbednost. Robert se oporavio dovoljno brzo, tako da je uspeo
dohvatiti Kolina za nožni članak i oboriti ra na zemlju, na
nekoliko koraka od Merine stolice. Kolin se gotovo pridigao
kad ga je Robert uhvatio za ruku i nogu i pola odneo, pola
odvukao natrag do Kerolajn, koja je sređivala svoje lice. Tamo
je postavio Kolina na noge, snažno ga udario o zid i držao ga
stežući pri tom svojom ogromnom šakom Kolinovo grlo.
Sada se trio ponovo namestio ispred Meri. Zauzeli su
gotovo iste položaje. Teško disanje se polagano utišavalo i
ponovo su se začuli okolni zvuci, ističući tišinu sobe. Najzad,

- 114 -
Robert tiho reče: „To je bilo potpuno nepotrebno, zar ne?”
Pojačao je stisak: „Zar ne?!” Kolin je klimnuo glavom, a
Robert je tad sklonio ruku.
„Pogledaj”, rekla je Kerolajn, „posekao si mi usnu.”
Kažiprstom je pokupila krv sa svoje donje usne i razmazala je
po njegovim usnama. Nije se opirao. Robertova ruka je još
počivala na njegovom vratu, blizu grla. Kerolajn je prenosila
svoju krv i premazivala Kolinove usne dok nisu postale potpu-
no nakarminisane. Zatim ga je Robert, pritiskajući nadlakticom
gornji deo grudnog koša, poljubio duboko u usta; dok je on to
činio Kerolajn je Roberta mazila po leđima.
Kada se ispravio, Kolin je nekoliko puta glasno pljunuo.
Kerolajn je dlanom svoje ruke uklonila ružičaste žilice salvije
sa njegove brade. „Šašavko”, prošaputala je.
„Šta ste dali Meri?”, upitao je Kolin. „Šta želite?”
„Želimo?”, rekao je Robert. Nešto je uzeo iz ormara, držao u
stisnutoj šaci, tako da Meri nije mogla videti šta je to. „Želimo
baš nije prava reč.”
Kerolajn se oduševljeno nasmejala. „A nije ni trebamo.”
Malo se udaljila od Kolina i pogledala u Meri preko ramena.
„Još si budna?”, upitala je. „Sećaš se svega što sam ti rekla?”
Meri je gledala u predmet koji je Robert držao u ruci.
Odjednom se udvostručio i videla ga je jasno. I mada joj se
svaki mišić u telu napeo, samo su joj prsti desne ruke ostali
beživotni. Ona je pokušala da viče, ali se čuo samo zvuk
ispuštanja vazduha. „Učiniću sve što želite”, rekao je Kolin
običnim tonom, da bi mu se glas panično podigao. „Ali, molim
vas, dovedite Meri lekara.”
„Vrlo dobro”, rekao je Robert i posegnuo za Kolinovom
rukom, okrenuvši mu dlan nagore. „Pogledaj kako je to lako”,
rekao je verovatno samome sebi, i povukao brijač lagano, kao

115
da se igra, preko Kolinovog zgloba, široko otvarajući arteriju.
Ruka mu se trgla unapred. Mlaz koji je šiknuo, narandžast pri
ovoj svetlosti, pao je na nekoliko inča od Merinog krila.
Meri je zatvorila oči. Kada ih je ponovo otvorila, Kolin
je sedeo na podu, naslonjen na zid, ispruženih nogu. Neobično,
njegove platnene cipele za plažu bile su mokre i skerletne boje.
Glava mu je klonula, oči su mu bile nepomične i bistre; gledao
ju je preko sobe sa nevericom. „Meri”, rekao je nervozno, kao
neko ko se dovikuje u mraku. „Meri? Meri?” „Dolazim”, rekla
je Meri. „Tu sam.”
Kada se ponovo probudila, posle beskonačnog sna, glava
mu je bila naslonjena na zid, a telo mu beše skupljeno. Njegove
oči, još uvek otvorene, još u nju uprte, behu umorne,
bezizražajne. Videla ga je, ali kao sa velike daljine, mada je
njen pogled isključivao sve ostalo, kako sedi ispred barice koja
se crvenela, ispresecana romboidima svetlosti koja je prolazila
kroz sad već poluspuštene šalone.
Celu sledeću noć ona je sanjala jecaje, cviljenja,
iznenadne uzvike, zaključane osobe okrenute njoj, čiji se likovi
talasaju u barici, tražeći radost. Probudilo ju je sunce koje se
izdiglo iznad balkona iza nje, grejući joj vrat, prelamajući se
kroz staklo. Dugo, dugo vremena je prošlo dok mnogobrojni
tragovi po podu nisu iščezli i prtljag ispred vrata nije nestao.

- 116 -
 *

Pre no što je pošla šljunkovitom stazom koja je vodila do

bolnice, Meri je sela da se odmori u senci vratareve kućice.
Umorni mladi službenik, koji je sedeo kraj nje, bio je strpljiv.
Odložio je svoju akt-tašnu, skinuo naočare za sunce i obrisao ih
maramicom koju je izvadio iz džepa košulje. Žene su sređivale
stolove očekujući prve jutarnje mušterije. Ulubljeni kamion sa
valovitim plehanim stranicama raznosio je cveće. Nešto bliže,
jedna žena je iz velike putne torbe vadila krstove, statue,
molitvenike i ređala ih na tezgu ispred sebe. U daljini, pred
vratima bolnice, baštovan je prskao pločnik, uklanjajući pri
tom i prljavštinu sa njega. Službenik je tiho pročistio grlo. Meri
je klimnuo glavom i oni su ponovo krenuli.
Ali, sažaljenje bi je slomilo. S obzirom na sve, njeno
stanje šoka se produžavalo, njena vlastita osećanja su joj bila
potpuno bezvredna. Činila je sve ono što se od nje zahtevalo
bez opiranja i odgovarala na svako pitanje. Izostanak emocija
povećavao je sumnju. U kancelariji komesarskog pomoćnika
dobila je kompliment u vezi sa preciznošću, logičkom konzi-
stentnošću izjava i izbegavanjem izliva emocija. Službenik je
rekao hladno: „Ovo uopšte ne liči na izjavu žene”, a iza njega
se začulo tiho smejuljenje. Dokle god se nisu potpuno uverili u
to da ona nije počinila nikakvo ubistvo, prema njoj su se
odnosili kao prema nekom ko je — kako se komesarov pomoć-
nik stručno izrazio, a što je njoj trebalo da se pripiše u korist —
„sklon skarednim ekscesima”. Iza njihovih pitanja krila se
pretpostavka — ili se to njoj samo činilo — da je ona takva
vrsta osobe za koju se s razlogom moglo tvrditi da je iz užitka
prisustvovala takvom jednom zločinu.

117
 Istovremeno, oni su bili dovoljno ljubazni i učtivi da joj
ponovo detaljno opišu ubistvo, svrstavajući ga prema njihovim
kriterijumima u jednu od kategorija sa kojima su se već ranije
suočili. U poslednjih deset godina, izvesno odeljenje već je
nekoliko puta imalo posla sa sličnim ubistvima, koja su se,
naravno, razlikovala u detaljima. Stariji policajac, koji joj je u
čekaonici doneo kafu, seo je do nje i objasnio joj nekoliko
ključnih karakteristika ovog ubistva. Na primer, žrtva javno
izložena od strane napadača i jasno povezana sa njim. Zatim,
ambivalentnost priprema; s jedne strane, sve veoma
promišljeno — nabrojao je svojim debelim prstima:
fotografije, nabavka droge, rasprodaja nameštaja, unapred
spakovani koferi; a za druge strane, namerno napravljene
omaške — ponovo ih je nabrojao: ostavljen brijač, rezervisani
letovi, pasoši sa njihovim imenima.
Policajčeva lista bila je duža, ali je Meri prestala da sluša.
Završio je tapšući je po kolenu, rekavši da je za njih isto toliko
važno da počinioci budu uhvaćeni i kažnjeni kao i sam čin
ubistva. Meri je slegnula ramenima. Reči „žrtva”, „napadač”,
„samoubistvo” nisu joj ništa značile, nisu u njenoj svesti
korespondirale ni sa čim.
U hotelskoj sobi savijala je i pakovala stvari u odvojene
tašne. Pošto je u njegovoj bilo malo više mesta, ona je svoje
cipele i platnenu jaknu smestila tu, baš kao što je učinila kada
su se spremali na put. Dala je preostali sitniš sobarici, stavila
razglednice među poslednje stranice pasoša. Preostalu
marihuanu je izdrobila, bacila u umivaonik i pažljivo sprala.
Uveče je telefonom razgovarala sa decom. Zvučali su prijatelj-
ski, ali nekako udaljeno i molili su je nekoliko puta da govori
glasnije. Čula je zvuk televizora sa druge strane žice, a sa svoje
sopstveni glas, koji je žudeo za nežnošću. Njen bivši muž se

- 118 -
javio na telefon i rekao da priprema stvari. Doći će po decu u
četvrtak popodne? Može li biti malo preciznija? Posle razgo-
vora, dugo je sedela na ivici kreveta, čitajući tekst na avionskoj
karti ispisan sitnim slovima. Spolja je dopirao jak zvuk
čeličnih alatki.
Na ulazu u bolnicu stražar u uniformi je zvanično
klimnuo glavom službeniku. Sišli su niz stepenište i išli
praznim hodnikom. Zaustavili su se pred vratima sa okruglim
prozorom. Službenik ju je zamolio da sačeka, a on je ušao
unutra. Posle otprilike pola minuta, otvorio joj je vrata. Držao
je hrpu papira u rukama. Soba je bila mala, jako namirisana,
bez prozora. Bila je osvetljena fluorescentnom svetlošću. Dvo-
krilna vrata, takođe sa okruglim oknima, vodila su u jednu
veću prostoriju, u kojoj su se videla dva identična uzdignuta
ležaja sa svetloštraftastim prekrivačima. Kolin se nalazio na
visokoj, uskoj klupi u sredini sobe. Pored klupe je bila drvena
hoklica. Kolin je ležao na leđima, pokriven čaršavom. Službe-
nik ga je pogledao ćutke a zatim u nju; izvedena je formalna
idetifikacija u prisustvu tela i službenog lica. Meri je potpisala,
službenik je potpisao i diskretno se povukao.
Posle kraćeg vremena Meri je sela na stolicu i uzela
Kolina za ruku. Bila je raspoložana za objašnjenja. Govoriće sa
Kolinom. Ispričaće mu Kerolajninu priču, onakvu kakve je se
seća, a onda će mu sve objasniti; izložiće mu teoriju, privreme-
nu za sada, naravno, koja objašnjava kako se maštarije, seksu-
alne maštarije, davni san muškarca o nanošenju bola i ženin o
trpljenju, ovaploćuju i prerastaju u moćan, organizovan
princip, koji narušava sve odnose, čak i istinu. Ali, ništa nije
objasnila, jer je neki stranac stavio Kolinu razdeljak na
suprotnu stranu. Ona mu je prstima namestila kosu i nije ništa
rekla. Držala je njegovu ruku u svojoj i prebirala mu po

119
prstima. Samo pomičući usne izgovorila je njegovo ime neko-
liko puta, ali ne izgovarajući ga naglas, kao da ponavljanje
može vratiti značenje reči i oživeti onoga na koga se odnosi.
Nestrpljivi službenik se nekoliko puta pojavljivao na prozoru.
Posle jednog sata pojavio se sa bolničarkom. Stajao je pored
nje, dok je ona, mrmljajući kao da se obraća detetu, odvojila
Merine prste od Kolinovih i povela je prema vratima.
Meri je sledila službenika duž hodnika. Dok su se penjali
stepeništem, primetila je da joj se peta na cipeli izlizala.
Banalnost je začas nadvladala i namah se oseti strašno bliska
grehu koji kao da je vrebao.
Mladi čovek je izašao na jarko sunce i sačekao je. Spustio
je svoju akt-tašnu, popravio uštirkane manžetne i učtivo, uz
blagi naklon, ponudio se da je otprati natrag do hotela.

- 120 -