Hulija

Navaro

BRATSTVO
SVETOG POKROVA
Sa španskog prevela
Aleksandra Mačkić


Naslov originala:

Julia Navarro
La Hermandad de la Sábana Santa


obrada: Lena
www.balkandownload.org


Za Fermina i Aleks... jer se snovi

zaista ponekad obistinjuju


Postoje drugi svetovi, ali i oni su deo ovog.

H. Dž. Vels
 1

„Avgar, edeski kralj, šalje pozdrave Isusu, dobrom Spasitelju, koji

se pojavio u Jerusalimu.
Dođe do mene glas o Tebi i iscelenjima koja činiš bez lekova ili
trava.
Kažu da Ti slepima vraćaš vid, da hromima pomažeš da ponovo
prohodaju, da gubave očišćuješ i izgoniš duhove nečiste i demone; da
vraćaš zdravlje onima koji boluju od teških bolesti i da vaskrsavaš
mrtve.
Čuvši, dakle, sve to o Tebi, pomislio sam sledeće: ili si Ti bog koji je
sišao s neba i činiš sve to, ili si pak Sin Božji, te činiš takva čuda.
Zbog toga Ti sada i pišem i molim Te da se potrudiš i dođeš k meni
da isceliš bolest od koje ja bolujem.
Čuo sam, takođe, da Jevreji o Tebi svašta pričaju i da hoće da ti
naude.
Znaj da je moj grad mali ali plemenit, i da će nam obojici biti
dovoljan.“1

Kralj odloži pero i zagleda se u mladog čoveka poput njega,
čoveka koji je nepomičan i pun poštovanja čekao na drugom kraju
prostorije.
– Jesi li siguran, Josare?
– Verujte mi, gospodaru...
Mladić žurnim korakom priđe i stade kraj stola na kojem je pisao
Avgar.
– Verujem ti, Josare, verujem ti. Ti si moj najverniji prijatelj, i to još
otkad smo bili deca. Nikad me nisi izneverio, Josare, ali toliko
neobičnih stvari si ispričao o tom Jevrejinu da se plašim da ti je želja
da mi pomogneš pomutila rasuđivanje...
– Gospodaru, morate mi verovati, jer samo oni koji veruju u
Jevrejina pronalaze spas. Kralju moj, ja sam video kako je Isus jednom
slepcu vratio vid samo okrznuvši prstima njegove ugasle oči; video
sam kako jedan napaćen nepokretan čovek dotačinje rub Isusove
tunike, a on ga preblagim pogledom poziva da hoda, te ovaj, na
zaprepašćenje svih prisutnih, ustaje, a noge ga vode baš kao i vas vaše.
Video sam, kralju moj, kako jedna sirotica bolesna od lepre gleda
Nazarećanina krijući se od uličnih svetiljki jer svi beže od nje, a Isus
joj prilazi i kaže: „Izlečena si“, i žena u neverici uzvikuje: „Izlečena
sam! Izlečena sam!“. Jer je njeno lice uistinu odmah ponovo poprimilo
ljudske crte, a njene ruke, koje je ranije stalno krila, pojavljuju se
isceljene...
A rođenim očima sam video i najveće od svih čuda, kad sam išao sa
Isusom i njegovim učenicima, te naiđosmo na porodicu skrhanu od
bola kako oplakuje smrt svoga rođaka. Uđe Isus u kuću i zapovedi
umrlom da ustane, i beše to božji glas u Nazarećaninu jer ti se kunem,
kralju moj, da taj čovek otvori oči, uspravi se, te se i sâm začudi što je
živ...
– U pravu si, Josare, moram da verujem da bih se izlečio, želim da
verujem u tog Isusa iz Nazareta i da je on zaista Sin Božji ako može da
vaskrsava mrtve. Ali, hoće li želeti da izleči jednog kralja koji je
dozvolio da ga obuzme pohota?
– Avgare, Isus ne isceljuje samo telo, on isceljuje i dušu; on govori
da su pokajanje i želja da se živi časnim životom bez ponovnog
sagrešenja dovoljni da se dobije oproštaj od Boga. Grešnici pronalaze
utehu u Nazarećaninu...
– Kako bih voleo da je to istina... Ni samom sebi ne mogu da
oprostim svoju požudu prema Anji. Ta žena mi uprlja i telo i dušu...
– Kako si mogao da znaš, gospodaru, da je bolesna, da je poklon
kralja Tira samo obična podvala? Kako si mogao da pretpostaviš da
nosi klicu bolesti i da će te zaraziti? Anja je bila najlepša žena koju su
naše oči videle, svaki muškarac bi izgubio glavu za njom...
– Ali ja sam kralj, Josare, i nisam smeo da gubim glavu, ma koliko
lepa bila ta plesačica... Sada ona žali za svojom lepotom, jer tragovi
bolesti nagrizaju njeno belo lice, a ja se, Josare, neprekidno znojim i to
nikako ne prestaje, muti mi se pred očima i najviše se od svega plašim
da će mi od bolesti početi da se raspada koža i...

Njihov razgovor prekide zvuk mekih koraka. Graciozna žena
tamnog tena i crne kose prilazila im je smešeći se.
Josar joj se divio. Da, divio se savršenstvu cele njene pojave i
njenom uvek spremnom veselom osmehu. Osim toga, divio se njenoj
privrženosti kralju, i tome što se na njenim usnama nikad nije pojavio
ni tračak prekora što ju je zapostavio zbog Anje, plesačice s Kavkaza,
žene koja je njenog muža zarazila strašnom bolešću.
Avgar nije dozvoljavao da ga bilo ko dodirne jer se plašio da sada
on ne zarazi druge. Sve manje je izlazio među svet. Ali nije mogao da
se odupre čeličnoj volji kraljice, koja je bila uporna i sama ga
negovala: i ne samo to, ona mu je udahnjivala volju u dušu da
poveruje u ono što Josar priča o čudima koja čini Nazarećanin.
Kralj je tužno pogleda.
– To si ti... Pričao sam s Josarom o Nazarećaninu. Poslaću mu
pismo i pozvaću ga da dođe, podeliću s njim moje kraljevstvo.
– Josar bi trebalo da povede pratnju kako bi izbegao nevolje na
putovanju i Nazarećanina doveo sa sobom...
– Putovaću s trojicom ili četvoricom ljudi; to će biti dovoljno.
Rimljani su nepoverljivi i ne bi im se dopalo kada bi videli vojnike u
grupi. Kao ni Isusu. Nadam se, gospođo, da ću ispuniti svoj zadatak i
da ću uspeti da ubedim Isusa da pođe sa mnom. Svakako ću povesti
brze konje, da mogu da vam donesu vesti čim stignem u Jerusalim.
– Završiću pismo, Josare...
– Polazim u zoru, kralju moj.
 2

Vatra je polako nagrizala molitvene klupe, dok je crni dim tamom

obavijao glavni brod. Četiri prilike u crnom žurno su se kretale prema
bočnoj kapeli. Kod ulaza, nedaleko od glavnog oltara, jedan čovek je
kršio prste. Oštro zavijanje vatrogasnih sirena čulo se sve glasnije.
Svakog časa će provaliti u katedralu, i eto nove nevolje.
Da, evo ih. Pojuri brže-bolje prema prilikama u crnom, mašući im
da požure k njemu. Jedan nastavi da se kreće, dok ostali, preplašeni,
stadoše da se povlače pred vatrom koja ih je okruživala. Nije bilo
vremena. Vatra se proširila brže nego što su očekivali. Čoveka koji je
očajnički pokušavao da stigne do bočne kapele zahvatio je plamen.
Vatra ga je razjedala, ali je ipak smogao snage da strgne kapuljaču
kojom beše prekrio lice. Ostali su pokušali da mu priđu, ali uzalud,
vatra je bila svuda, a vrata katedrale su popuštala pred nasrtajima
vatrogasaca. Krenuli su u pravcu čoveka koji ih je, usplahiren, čekao
kod bočnog ulaza. Uspeli su da pobegnu upravo u trenutku kad je
voda iz šmrkova grunula u katedralu, dok je čovek zahvaćen
plamenom goreo, ne ispuštajući nikakav zvuk.
Begunci nisu ni primetili čoveka koji je stajao sakriven među
senkama jedne od propovedaonica i pratio svaki njihov korak. U ruci
je držao pištolj s prigušivačem iz kojeg nije stigao da puca.
Kad su ljudi u crnom izašli kroz bočni ulaz, sišao je s
propovedaonice te, pre nego što su vatrogasci uspeli da ga primete,
pritisnuo oprugu skrivenu u zidu i iščezao.

* * *
Marko Valoni povuče iz cigarete dim, koji mu se u grlu pomeša s
dimom od požara. Izašao je da udahne malo vazduha dok su
vatrogasci dovršavali gašenje užarenih ostataka kod desnog krila
glavnog oltara, iz kojih se i dalje izvijao dim.
Trg je bio opasan ogradama i karabinijeri su sprečavali prolazak
znatiželjnika koji su pokušavali da saznaju šta se dogodilo u katedrali.
Tih popodnevnih sati, Torino je vrveo od ljudi koji su hteli da
saznaju da li je Sveti pokrov oštećen.
 Zamolio je novinare, koji su pohrlili da naprave reportažu, da
umire narod: pokrov nije pretrpeo nikakvu štetu.
Ali im nije rekao da je neko izgoreo u plamenu. Još nije znao ko.
Još jedan požar. Vatra je bila verni pratilac stare katedrale. Ali on
nije verovao u slučajnosti, a u Torinskoj katedrali su se nesreće
dešavale isuviše često: nekoliko pokušaja krađe i, koliko ga sećanje
služi, tri požara. U jednom od požara, koji je izbio posle Velikog rata,
pronađeni su leševi dvojice ljudi koji su izgoreli u plamenu.
Autopsijom je utvrđeno da su obojica imali oko dvadeset pet godina i
da su, pre nego što su izgoreli, bili ubijeni hicima iz pištolja. I na kraju,
još jedan jezivi podatak: nijedan od njih nije imao jezik: amputiran im
je. Ali zašto? I ko je pucao u njih? Počinioci nikad nisu bili uhvaćeni.
Nerazjašnjen slučaj.
Ni javno mnjenje ni vernici nisu znali da se Sveti pokrov u
poslednjem veku dugo nije nalazio u katedrali. Možda je zato i
izbegao posledice tolikih nezgoda.
Sveti pokrov je čuvan u posebnoj odaji za sefove Nacionalne
banke, a nju je „napuštao“ samo u retkim prilikama kad je javno
izlagan, i to uvek uz najstrože mere bezbednosti. Ali uprkos
pomenutim merama, pokrov se u nekoliko navrata našao u opasnosti,
istinskoj opasnosti.
Marko Valoni se još sećao požara koji je izbio 12. aprila 1997.
Kako ga se i ne bi sećao kad se tog jutra opijao sa svojim kolegama iz
Odseka za umetnički kriminal2!
Tada mu je bilo pedeset godina i tek što mu je bila izvršena teška
operacija srca. Dva infarkta i operacija s neizvesnim ishodom bili su
dovoljno jaki argumenti da bi Ðorđo Marčezi, njegov kardiolog i
šurak, pokušao da ga ubedi da se okrene dolce far niente3, ili da,
makar, potraži neki mirniji posao, birokratski, neki od onih koji ti
omogućavaju da pročitaš sve dnevne novine i usred radnog vremena
slobodno odeš u obližnji bar i na miru popiješ kafu.
Uprkos kukumavci njegove žene, on se ipak opredelio za ono
drugo. Paola ga je preklinjala da se povuče; ulagivala mu se govoreći
da je već stekao najviši položaj u Odseku za umetnički kriminal – bio
je šef – i da se to može smatrati vrhuncem njegove briljantne karijere,
te da bi konačno zaista mogao da se posveti uživanju u životu. Ali on
nije hteo ni da čuje. Draže mu je bilo da svakoga dana odlazi u
kancelariju, ma kakva ona bila, nego da se u svojoj pedesetoj godini
pretvori u dokonog i džangrizavog penzionera. Pa ipak, dao je
ostavku na mesto šefa Odseka za umetnički kriminal i tog jutra,
uprkos protivljenju Paole i Ðorđa, otišao je na večeru i lumperajku sa
svojim kolegama, sa istim onim ljudima s kojima je poslednjih
dvadeset godina provodio po četrnaest-petnaest sati dnevno, jureći
kriminalce koji su nezakonito trgovali umetničkim delima, otkrivajući
falsifikate i nepokolebljivo štiteći golemu umetničku baštinu Italije.
Odsek za umetnički kriminal je bio posebno odeljenje koje je
istovremeno zavisilo od Ministarstva unutrašnjih poslova i od
Ministarstva kulture. Sačinjavali su ga policajci, tj. karabinijeri, ali i
priličan broj arheologa, istoričara, stručnjaka za srednjovekovnu
umetnost, savremenu umetnost, sakralnu umetnost... On je u Odseku
proveo najbolji deo svog života.
Teško se peo lestvicama uspeha. Otac mu je radio na benzinskoj
pumpi, a majka mu je bila domaćica. Jedva su sastavljali kraj s krajem;
uspeo je da završi fakultet samo zahvaljujući stipendijama i ispunio je
želju svojoj majci, koja je htela da on nađe neki siguran posao, po
mogućstvu državni. Poznanik njegovog oca, policajac koji se
snabdevao gorivom na očevoj pumpi, pomogao mu je da se prijavi na
konkurs i zaposli kao karabinijer. Učinio je to, ali nije bio stvoren za
policajca, te je, učeći noću kad se vrati s posla, uspeo da diplomira
istoriju i zatraži premeštaj u Odsek za umetnički kriminal. Spojio je
dva zanimanja, zanimanje policajca i istoričara, i malo-pomalo, uz sate
i sate teškog rada i uz mnogo sreće, najzad počeo da napreduje,
dospevši do samog vrha. Kako je samo uživao putujući po celoj zemlji!
A koliko tek upoznajući druge zemlje!
Na Univerzitetu u Rimu upoznao je Paolu, studirala je
srednjovekovnu umetnost, pa ih je pogodila Amorova strela i venčali
su se posle samo nekoliko meseci zabavljanja. Zajedno su već
dvadeset pet godina, imaju dvoje dece i, što bi se reklo, srećan brak.
Paola je predavala na Univerzitetu i nikad mu nije prebacivala što
provodi tako malo vremena kod kuće. Samo su se jednom u životu
ozbiljno posvađali. Bilo je to u proleće 1997, kad se vratio iz Torina i
rekao joj da neće napustiti posao, ali da ona ne treba da brine jer više
ne namerava da putuje, niti da se šećka tamo-amo, već da će obavljati
šefovski, birokratski posao. Ðorđo, njegov lekar, rekao mu je da je
lud. Ali zato su njegove kolege slavile. Ono što ga je navelo da promeni
mišljenje bila je njegova uverenost da onaj požar u katedrali nije
slučajnost, ma koliko je i sâm štampi tvrdio suprotno.
I eto ga sada tu, kako vodi istragu o najnovijem požaru u Torinskoj
katedrali. Ne beše prošlo ni dve godine otkako je vodio istragu o
pokušaju pljačke. Lopova su uspeli da uhvate takoreći slučajno. Istina,
kod njega nisu pronašli ništa, ali sigurno zato što nije stigao da posao
obavi do kraja. Neki sveštenik koji je tuda prolazio posumnjao je u
čoveka koji je preplašen trčao bežeći od sirena koje su nadjačavale
crkvena zvona. Pojurio je za njim uzvikujući „lopov, zaustavite
lopova!“ i uz pomoć dvojice slučajnih prolaznika, dva mladića, posle
silnih muka nekako je uspeo da ga sustigne. Ali nisu imali nikakav
dokaz. Lopov nije imao jezik, izvađen mu je operacijom, a nisu mogli
da ga identifikuju ni na osnovu otiska prsta: jagodice na prstima behu
spržene i pune ožiljaka; drugim rečima, iz čoveka koji nije imao ni
domovinu ni ime i koji je sada trunuo u torinskom zatvoru nikad nisu
uspeli da izvuku nikakvo priznanje.
Ne, ne veruje on u slučajnosti, ne može biti slučajnost to da nijedan
„lopov“ iz Torinske katedrale nema jezik i da su im svima jagodice na
prstima spržene.
Vatra je progonila Sveti pokrov. Pomno je proučavao istorijat
pokrova i tako saznao da je platno, otkako je prešlo u posed savojske
dinastije, nekoliko puta bilo izloženo opasnosti od požara. Na primer,
u noći između 3. i 4. decembra 1532, sakristija kapele u kojoj je
savojska dinastija čuvala pokrov iznenada se zapalila i plamen je
dospeo do relikvije, koja se tada čuvala u srebrnoj urni, poklonu
Margarite od Austrije.
Vek kasnije, drugi požar umalo da zahvati mesto gde se čuvalo
Sveto platno. Na mestu događaja zatekli su dvojicu muškaraca koji su
se, ne videvši drugi izlaz, bacili u vatru ne ispustivši nikakav zvuk,
uprkos jezivim mukama. Možda ni oni nisu imali jezik? To će zauvek
ostati tajna.
Otkako je savojska dinastija 1578. Sveti pokrov premestila u
Torinsku katedralu, požari su bili učestala pojava. Nije prošao nijedan
vek bez nekog pokušaja krađe ili novog požara, a u poslednjih
nekoliko godina svako približavanje počiniteljima završavalo se uvek
istim zbunjujućim okolnostima: nijedan od njih nije imao jezik.
 A šta je s lešom koji su odneli u mrtvačnicu?
Jedan glas ga vrati u stvarnost.
– Šefe, kardinal je tu. Upravo se vratio, znate, bio je u Rimu... Hoće
da razgovara s vama, izgleda da je veoma uznemiren zbog najnovijih
događaja.
– Pa kako i ne bi bio? Baš nema sreće, nije prošlo ni šest godina
otkako je katedrala gorela, dve otkako su pokušali da je opljačkaju, a
sada opet neki požar.
– Da, kaže da mu je krivo što je sebi dopustio da ga ubede da je
katedrali potrebna restauracija i da je ovo poslednji put da se to čini,
da je lepo izdržavala stotinama godina, a da je sada, uza sve te aljkave
radove i nesreće, praktično ruinirana, i da će svu krivicu snositi on.
Marko uđe u katedralu kroz sporedni ulaz iznad kojeg su stajale
oznake da se tu nalaze crkvene kancelarije. Trojica ili četvorica
sveštenika šetala su tamo-amo uznemireni tolikom pometnjom; dve
starije žene, koje su u jednoj maloj prostoriji sedele za istim stolom,
delovale su krajnje zauzete poslom, dok su Markovi agenti,
izvršavajući njegova naređenja, vršljali okolo, opipavajući zidove,
uzimajući otiske, ulazeći i izlazeći odatle. Jedan mlađi sveštenik, od
nekih tridesetak godina, priđe Marku i pruži mu ruku. Stisak mu je bio
čvrst.
– Ja sam otac Iv.
– Marko Valoni.
– Da, znam. Pođite sa mnom, Njegova eminencija vas očekuje.
Sveštenik otvori teška vrata koja su vodila u jednu zasebnu odaju,
prostoriju obloženu plemenitim drvetom, ukrašenu renesansnim
slikama – Madona, Hrist, Poslednja večera... Na stolu se nalazio srebrni
izrezbareni krst sa Hristovim raspećem i Marko pomisli da je star
sigurno tri stotine godina. Kardinal beše čovek prijatnog lica, sada
donekle izobličenog od brige zbog poslednjih događaja.
– Sedite, gospodine Valoni.
– Hvala, eminencijo.
– Kažite mi šta se dogodilo, da li ste saznali ko je nastradali?
– Još nismo sigurni, eminencijo. Zasad sve ukazuje na to da je
došlo do kratkog spoja zbog radova na instalacijama i da je to izazvalo
požar.
– Zar ponovo?!
 – Da, eminencijo, ponovo... Ali, ako mi dozvolite, istragu moramo
da sprovedemo do kraja. Ostaćemo ovde nekoliko dana, hoću da
prevrnem celu katedralu, ispitaćemo svaki kutak, i moji ljudi i ja ćemo
nastaviti razgovore sa svima onima koji su poslednjih dana i sati bili u
katedrali. Zamolio bih Vašu eminenciju za saradnju...
– Imaćete je, gospodine Valoni, imaćete je, imali ste je i ranije,
istražujte koliko vam drago. Ovo što se desilo je prava katastrofa,
imamo jednog mrtvog čoveka, da ne pominjem to što su izgorela
umetnička dela od neprocenjive vrednosti i što je plamen zamalo
zahvatio Sveti pokrov. Ne znam šta bi se desilo da je oštećen.
– Eminencijo, pokrov...
– Valoni, već znam šta ćete mi reći: da je metodom radioaktivnog
ugljenika dokazano da to nije platno u koje je bilo umotano telo našeg
Gospoda, ali je pokrov za milione vernika autentičan, ma šta hteli da
dokažu radioaktivnim ugljenikom, a i Crkva podržava pomenuto
stanovište. Osim toga, naučnici i dalje ne mogu da objasne lik
muškarca za koga verujemo da predstavlja lik našeg Gospoda i...
– Oprostite, eminencijo, nisam hteo da dovodim u pitanje verski
značaj Svetog pokrova. Ja sam bio istinski zadivljen kada sam ga prvi
put video, a likom muškarca s pokrova opčinjen sam i dan-danas.
– Pa onda?
– Hteo sam da vas pitam da li ste poslednjih dana ili poslednjih
meseci primetili da se događa nešto neobično, nešto što je, ma kako
vam se beznačajnim činilo, privuklo vašu pažnju.
– Ne baš, zaista nisam primetio ništa neobično. Nakon poslednje
nezgode, kada su pre dve godine pokušali da opljačkaju glavni oltar,
nismo imali nikakvih neprijatnosti.
– Razmislite, eminencijo, dobro razmislite.
– Ali, o čemu hoćete da razmislim? Kad sam u Torinu, svakoga
dana u osam sati ujutru služim misu u katedrali. Nedeljom služim u
dvanaest. S vremena na vreme odem u Rim, upravo sam danas bio u
Vatikanu kad su mi javili za požar. Dolaze hodočasnici iz celog sveta
da vide Sveti pokrov; pre dve nedelje, pred sâm početak radova, ovde
je bila jedna grupa naučnika – francuskih, engleskih i američkih – i
vršili su nova ispitivanja i...
– Ko su ti naučnici?
– Eh, grupa profesora: svi su katolici i svi smatraju da je, uprkos
istraživanjima i nepobitnim dokazima radioaktivnog ugljenika, platno
autentičan Hristov pokrov.
– Da li vam je bilo ko od njih nečim privukao pažnju?
– Ne, zaista nije. Primio sam ih u svojoj kancelariji u episkopskoj
palati, razgovarali smo nekih sat vremena, a potom sam ih pozvao na
posluženje. Izložili su mi neke svoje stavove o tome zašto veruju da
metoda radioaktivnog ugljenika nije pouzdana, i još ponešto.
– Da li vam je neki od tih profesora po nečemu bio
karakterističan?
– Čujte, gospodine Valoni, godinama primam naučnike koji
proučavaju Sveti pokrov, znate da je Crkva uvek bila otvorena i da je
omogućavala ispitivanja. Ti profesori su bili veoma simpatični; samo
je jedan od njih, doktor Bolard, delovao malo uzdržanije, bio je
ćutljiviji od svojih kolega, ali to je zato što mu se nije dopalo što se u
katedrali obavljaju radovi.
– Zbog čega?
– Kakvo pitanje, gospodine Valoni! Zato što je profesor Bolard
naučnik koji godinama sarađuje u očuvanju Svetog pokrova, i plaši se
da se time on izlaže nepotrebnim opasnostima. Poznajem ga odavno,
profesor Bolard je ozbiljan čovek, pravi naučnik i dobar katolik.
– Da li se sećate koliko je često boravio ovde?
– Nebrojeno puta, već sam vam kazao da sarađuje sa Crkvom u
očuvanju Svetog pokrova, i ne samo to: kada dolaze drugi naučnici da
vrše ispitivanja, mi ga često pozivamo da prisustvuje tim ispitivanjima
i da preduzme sve potrebne mere kako ne bi došlo do njegovog
oštećenja. Osim toga, mi u crkvenoj arhivi imamo imena svih naučnika
koji su nas posetili, koji su izučavali Sveti pokrov, imena ljudi iz
agencije NASA, i onog Rusa... kako mu ono beše ime? Ne mogu da se
setim... Kao i imena svih onih čuvenih doktora – Barnet, Hajnek,
Tambureli, Tit, Gonela – ko će ih sve popamtiti! Ne mogu da
zaboravim ni Valtera Makrona, prvog naučnika koji se zalagao za to
da dokaže da platno nije pokrov našeg Gospoda Isusa Hrista, i koji je
umro pre nekoliko meseci, pokoj mu duši.
Marko je razmišljao o tom doktoru Bolardu. Nije znao zašto, ali je
želeo da o tom profesoru sazna nešto više.
– Recite mi datume kada je taj doktor Bolard bio ovde.
– U redu, u redu, ali zašto? Doktor Bolard je ugledni i priznati
naučnik i ne znam kakve on veze može imati s vašom istragom...
Marku bi jasno da se kardinal u priči neće povesti za instinktima ili
srcem. Osim toga, zar nije prava glupost to što hoće da sazna nešto
više o tom čoveku samo zato što je bio ćutljiv? Zato odluči da od
kardinala zatraži spisak svih naučnih timova koji su proučavali Sveti
pokrov u poslednjih nekoliko godina, kao i datume njihovog boravka
u Torinu.
– Od koje godine želite da počnemo? – upita kardinal.
– Pa, ako je moguće, od poslednjih dvadeset godina.
– Pobogu, čoveče, recite mi šta tražite!
– Ne znam, eminencijo, ne znam.
– Razumećete da mi dugujete objašnjenje o tome u kakvoj su vezi
požari koji su zadesili katedralu, Sveti pokrov i naučnici koji su ga
izučavali. Već godinama pokušavate da dokažete da nezgode koje se
dešavaju u katedrali imaju za cilj uništenje Svetog pokrova, ali ja,
dragi moj Marko, u to ipak ne mogu da poverujem. Ko bi uopšte
mogao da poželi da uništi Sveti pokrov? I zbog čega? Što se tiče
pokušaja pljačke, vi odlično znate da svaka stvar u ovoj katedrali
vredi čitavo bogatstvo, a ima mnogo bezobzirnih ljudi koji ne poštuju
čak ni božju kuću. Premda su neki od tih sirotih nesrećnika koji su
pokušali da je opljačkaju – sada pravi mučenici. Ne prestajem da se
molim za njihovu dušu.
– Svakako ste u pravu, ali složićete se sa mnom da je vrlo neobično
to što su u sve te nezgode, da ih tako nazovemo, umešani muškarci
koji nemaju jezik, niti otiske prstiju. Hoćete li mi nabaviti spisak? To je
samo rutinska stvar, da nam ništa ne promakne.
– Da, nema sumnje da je to vrlo neobično, to brine i Crkvu.
Nekoliko puta sam, u tajnosti, naravno, posetio tog sirotog nesrećnika
koji je pre dve godine pokušao da nas opljačka. Sedi naspram mene i
uopšte ne reaguje, kao da ne razume šta mu govorim. Dobro, reći ću
svom sekretaru, onom mladom svešteniku koji vas je uveo, da
pronađe taj spisak i dostavi vam ga što je pre moguće. Otac Iv je vrlo
sposoban mlad čovek, sa mnom je već sedam meseci, od kada je
preminuo moj prethodni pomoćnik, i moram priznati da mi je doneo
pravu blagodet. Inteligentan je, skroman, pobožan, govori nekoliko
jezika...
– On je Francuz?
 – Da, Francuz je, ali perfektno govori italijanski, što ste verovatno
već i sami primetili; podjednako dobro vlada i engleskim, nemačkim,
hebrejskim, arapskim, aramejskim...
– A po čijoj je preporuci došao, eminencijo?
– Po preporuci mog dobrog prijatelja, pomoćnika zamenika
državnog sekretara, monsinjora Obrija, jednog izuzetnog čoveka.
Marko pomisli da je većina crkvenih ljudi koje je upoznao uistinu
izuzetna, ponajviše oni što se vrzmaju po Vatikanu. Ali ništa ne reče,
već se zagleda u kardinala pokušavajući da odgonetne kakav je on
čovek. Učini mu se da je dobar, mnogo mudriji i inteligentniji nego što
bi se dalo naslutiti, i prilično nadaren za diplomatiju.
Kardinal podiže slušalicu i zamoli oca Iva da dođe, a ovaj se za
sekund nacrta kod njega.
– Uđite, oče, uđite. Već ste upoznali gospodina Valonija. On želi da
mu nabavimo spisak svih delegacija koje su posetile Sveti pokrov u
poslednjih dvadeset godina. Dakle, prionite na posao, jer je mom
dobrom prijatelju Marku spisak hitno potreban.
Otac Iv pogleda Marka Valonija, pa ga upita:
– Oprostite, gospodine Valoni, ali da li biste mi mogli reći šta tačno
tražite?
– Oče Iv, ni gospodin Valoni ne zna šta tačno traži, samo hoće da
sazna ko je sve dolazio u kontakt sa Svetim pokrovom u poslednjih
dvadeset godina, i mi ćemo mu pomoći u tome.
– Naravno, eminencijo, potrudiću se da mu taj spisak dostavim što
je pre moguće, mada uz svu ovu pometnju neće biti lako pronaći
dovoljno vremena za prelistavanje arhiva. Znate i sami da mnoge
podatke još nismo stigli da unesemo u računar.
– Bez brige, oče – odgovori Valoni. – Nije problem da sačekam i
nekoliko dana, ali što pre dođem do te informacije, tim bolje.
– Eminencijo, smem li da upitam kakve veze ima požar sa Svetim
pokrovom?
– Eh, oče Iv! Ja već godinama pokušavam da saznam zašto se
gospodin Valoni, kad god nas zadesi neka nesreća, uporno trudi da
dokaže da je svrha toga Sveti pokrov.
– Sveti pokrov?! Daleko bilo!
Valoni je posmatrao oca Iva. Nije mu izgledao kao sveštenik, bar
ne kao većina onih koje je on upoznao, a živeti u Rimu značilo je
upoznati mnoge.
Otac Iv je bio visok čovek, zgodan i atletski građen; bilo je
očigledno da se bavi nekim sportom. Osim toga, u njemu nije bilo ni
traga od one neotpornosti koja je delom posledica čestitog života, a
delom zdrave ishrane, neotpornosti koja izaziva pravi pomor i
istrebljenje sveštenih lica. Da otac Iv na sebi nije imao svešteničku
odoru, čovek bi pomislio da je neki predstavnik vlasti, jedan od onih
koji se u slobodno vreme bave sportom kako bi ostali u formi.
– Da, oče – reče kardinal – Sveti pokrov. Ali njega, srećom, čuva
naš dobri Gospod, jer nikad nije bio oštećen.
– Ja se samo trudim da mi ne promakne nijedan detalj u istrazi
koju vodim o mnogim nesrećama koje se dešavaju u katedrali. Oče Iv,
izvolite moju posetnicu, zapisaću vam i broj svog mobilnog telefona,
da me pozovete čim nabavite spisak koji sam vam tražio, a ako se
setite još nečega što smatrate da bi nam pomoglo u istrazi, molim vas,
pozovite me.
– Naravno, gospodine Valoni, biće kako kažete.

* * *
Mobilni telefon zazvoni i Marko se odmah javi. Sudski veštak mu,
ne oklevajući, saopšti: u požaru u katedrali je izgoreo muškarac, star
oko trideset godina, ne mnogo visok, metar i sedamdeset pet, mršav.
Ne, nije imao jezik.
– Jeste li sigurni, doktore?
– Siguran sam koliko to uopšte mogu biti, jer je ipak u pitanju
ugljenisani leš. Preminuli nije imao jezik, ali to nije od posledica
požara, već zato što mu je ranije odstranjen. Ne pitajte me kada, to je
teško reći kad se uzmu u obzir okolnosti i stanje u kakvom se leš
nalazi.
– Je li to sve, doktore?
– Poslaću vam kompletan izveštaj. Pozvao sam vas čim sam
završio autopsiju, kako ste mi i tražili.
– Svratio bih do vas, doktore, ako vam to odgovara.
– Odgovara, odgovara, samo izvolite. Biću ovde celog dana,
svratite kad god poželite.

* * *
 – Marko, šta ti je?
– Ništa.
– Ma daj, šefe, dovoljno te poznajem da znam da si neraspoložen.
– Znaš šta, Ðuzepe, nešto jeste, ali ni sâm ne znam šta.
– E pa, zato znam ja. Muči te isto što i sve nas, a to je činjenica da
smo ponovo naleteli na jednog nemog čoveka. Zamolio sam Minervu
da na računaru pokuša da otkrije da li postoji neka sekta koja se bavi
odsecanjem jezika i pljačkama. Znam da zvuči glupo, ali moramo da
istražujemo u svim pravcima, a Minerva je pravi genije za
pretraživanje po internetu.
– Odlično. A sada mi ispričaj šta ste otkrili.
– Kao prvo, ništa ne nedostaje. Nisu krali. Antonino i Sofija tvrde
da ništa nisu izneli – ni slike, ni svećnjake, ni skulpture... Ukratko, sve
dragocenosti koje se inače nalaze u katedrali na svom su mestu,
premda su neke oštećene u požaru. Vatra je zahvatila propovedaonicu
s desne strane, kao i molitvene klupe, a od skulpture Presvete
Bogorodice iz 18. veka ostao je samo pepeo.
– Sve to piše u izveštaju.
– Da, šefe, ali izveštaj nije spreman. Pjetro se još nije vratio iz
katedrale. Razgovara s majstorima koji su izvodili radove na novim
instalacijama; izgleda da je uzrok požara kratak spoj.
– Opet neki kratak spoj.
– Da, šefe, opet ista stvar, kao devedeset sedme. Pjetro je
razgovarao i sa kompanijom zaduženom za izvođenje radova i već je
uposlio Minervu da u bazi podataka pronađe sve podatke o vlasnicima
preduzeća, ali i o radnicima. Ima dosta imigranata, što je otežavajuća
okolnost za pribavljanje informacija. Osim toga, Pjetro i ja smo
razgovarali sa celokupnim osobljem biskupske kancelarije. U
katedrali nije bilo nikoga kad je izbio požar. U tri sata po podne
katedrala je uvek zatvorena; čak ni radnici nisu bili tamo, jer u to
vreme idu na ručak.
– Pronađen je leš samo jednog čoveka. Je l’ on imao pomagače?
– Ne znamo, ali pretpostavljamo da jeste. Teško da jedan čovek
može sâm i bez ičije pomoći da pripremi i izvrši pljačku u Torinskoj
katedrali, osim ukoliko nije u pitanju lopov unajmljen za krađu nekog
konkretnog umetničkog dela, a u tom slučaju mu pomagač ne bi ni bio
potreban. To još nismo utvrdili.
 – Ali ako nije bio sâm, gde su, onda, nestali njegovi saučesnici?
Marko se zamisli. Probadanja koja je osećao u stomaku bila su
posledica nerviranja. Paola mu neprekidno govori da mu je Sveti
pokrov postao opsesija, i verovatno je u pravu: postao je opsednut
ljudima bez jezika. Bio je siguran da mu je nešto promaklo, da negde
postoji neka nit koja nekud vodi i da bi, kada bi je pronašao i uhvatio
se za nju, rešio slučaj. Posetiće mutavca u torinskom zatvoru. Kardinal
mu je rekao nešto čega se najednom seti: da prilikom njegove posete
nemi čovek ni na koji način nije reagovao, kao da ne razume nijednu
njegovu reč. To bi mogao da bude trag, možda mutavac nije Italijan i
ne razume šta mu govore. Pre dve godine on ga je prepustio
karabinijerima utvrdivši da nema jezik i da ne pokazuje nikakvu želju
da mu odgovara na pitanja. Da, otići će u zatvor, mutavac je jedini
trag, a on se, budala, toga nije setio.
Dok je pripaljivao drugu cigaretu, odluči da pozove Džona Berija,
atašea za kulturu u američkoj ambasadi. Džon je, u stvari, bio agent
tajne službe, kao gotovo svi atašei za kulturu u ambasadama. Vlade
nisu bile naročito maštovite pri odabiru pokrića za svoje agente u
inostranstvu.
Džon je bio sjajan tip, iako je radio u Uredu za procene i analize pri
CIA. Nije obavljao posao agenta na terenu, već se isključivo bavio
analizama njihovih informacija, procenom i slanjem izveštaja u
Vašington. Bili su prijatelji već godinama. Prijateljstvo su negovali i
kroz poslovnu saradnju, budući da je sudbina mnogih umetničkih dela
koje je krala mafija bila takva da su ona završavala u rukama nekih
bogatih Amerikanaca koji – da li iz naročite ljubavi prema nekom
određenom umetničkom delu, da li iz sujete ili zbog čistog profita –
nisu prezali od kupovine te vredne ukradene robe. Krađe su ponekad
čak bile i naručivane.
Džon nije bio tipičan Amerikanac i agent CIA. Bio je
pedesetogodišnjak, kao i Marko, zaljubljenik u Evropu, i na Harvardu
je doktorirao istoriju umetnosti. Oženio se Engleskinjom, Lizom,
arheologom i divnom ženom. Liza, istina, nije bila naročito zgodna, ali
je bila toliko puna života i optimizma koji je prenosila na druge da je
čoveku na kraju postajala neodoljiva. Sprijateljila se s Paolom, tako da
su njih četvoro često večerali zajedno, a ponekad i vikende provodili
na Kapriju.
 Da, pozvaće Džona čim se vrati u Rim. Ali zvaće i Santijaga
Himeneza, predstavnika Evropola u Italiji, sposobnog i simpatičnog
Španca koji mu je takođe bio dobar prijatelj. Pozvaće ih na ručak.
Možda bi oni, pomisli, mogli da mu pomognu da pronađe... premda još
nije tačno znao šta.
 3

Josarove oči najzad ugledaše jerusalimske zidine. Blistavilo

pustinjskog peska okupanog suncem koje se pojavilo na horizontu
odbijalo se o kamene zidine stvarajući zaslepljujuću zlatnožutu
svetlost.
Zajedno s još četvoricom muškaraca, Josar se uputi prema kapiji
Damaska, kroz koju u to rano jutro ljudi iz obližnjih sela počeše da
ulaze, a karavani da izlaze, u potrazi za solju.
Četa rimskih vojnika peške je patrolirala zidinama.
Želeo je da vidi Isusa. Taj čovek je zračio nečim posebnim:
snagom, blagošću, odlučnošću, milošću.
Verovao je u Isusa, verovao je da je on Sin Božji, ne samo zbog
čuda koje je video da čini već i zato što se, kad bi Isus spustio svoj
pogled na čoveka, moglo osetiti da u tom pogledu ima nečeg
nadljudskog, znao si da te poznaje u dušu i da čita tvoje najskrivenije
misli.
Ali pred Isusom se ne stidiš samoga sebe, jer je njegov pogled pun
razumevanja i pun oproštaja.
Josar je voleo Avgara, svog kralja, jer se on prema njemu oduvek
odnosio kao prema rođenom bratu. Njemu je dugovao svoj položaj i
svoje bogatstvo, ali ako Isus odbije Avgarov poziv da ode u Edesu, on,
Josar, stupiće pred svog kralja i zamoliće ga da mu dozvoli da se vrati
u Jerusalim i bude sledbenik Nazarećaninov. Bio je spreman da se
odrekne svoje kuće, svog bogatstva i blagostanja samo da bi sledio
Isusa i da bi pokušao da živi u skladu s njegovim učenjem. Da, tako je
odlučio.

* * *
Josar se uputio prema kući jednog čoveka, Samjuela, koji će mu za
samo nekoliko novčića obezbediti prenoćište i pričuvati mu konje.
Čim se smesti, izaći će da potraži Isusa. Otići će do Markove kuće, ili
Lukine, oni će mu reći gde da ga traži. Neće mu biti baš lako da ubedi
Isusa da krene u Edesu, ali će on, Josar, Nazarećaninu reći da put nije
dug i da će, čim izleči njegovog gospodara, moći da se vrati, ukoliko
ne odluči da tamo ostane.
Napustivši Samjuelovu kuću, na putu prema Markovoj, Josar kupi
nekoliko jabuka od jednog sirotog hromog čoveka, koga upita ima li
čega novog u Jerusalimu.
– A šta bih ti mogao reći, stranče? Sunce svakoga dana izlazi na
istoku i zalazi na zapadu. Rimljani... ti sigurno nisi Rimljanin? Ne, ne,
nisi obučen kao Rimljanin, a i ne govoriš kao oni. Rimljani su nam
povećali namete na još veću slavu cara, i zato Pilat strahuje od
pobune, pa pokušava da se dodvori sveštenicima hrama.
– Šta znaš o Isusu, Nazarećaninu?
– Ah! I ti pitaš za njega. Da nisi neka uhoda?
– Ne, dobri čoveče, nisam ja uhoda, ja sam samo putnik do kojeg je
dopro glas o čudima koja čini Nazarećanin.
– Ako si bolestan, on te može izlečiti, ima mnogo onih koji tvrde da
ih je Nazarećanin izlečio dodirnuvši ih samo ovlaš svojim prstima.
– A da li ti u to veruješ?
– Gospodine, ja od jutra do mraka obrađujem svoj vrt i prodajem
svoje jabuke. Imam ženu i dve kćeri koje moram da prehranim.
Trudim se da živim po zapovestima božjim kako bih bio dobar
Jevrejin, i verujem u Boga. A da li je Nazarećanin mesija, kako tvrde, ja
to ne znam, neću reći ni da jeste, ni da nije. Ali ću ti, zato, stranče, reći
da mu sveštenici ne misle dobro, baš kao ni Rimljani, jer Isus ne
strahuje od njihove moći već izaziva i jedne i druge. Ne može se čovek
suprotstavljati Rimljanima i sveštenicima i misliti da će dobro proći.
Taj Isus će na kraju stradati.
– Znaš li gde je on?
– Ide svuda sa svojim učenicima, mada dosta vremena provodi i u
pustinji. Ne znam, možeš upitati onog vodonošu što stoji na ćošku. On
je Isusov sledbenik, nekad je bio nem a sada govori, izlečio ga
Nazarećanin.

Josar je lutao gradom dok nije stigao do Markove kuće. Tu mu
rekoše da Isusa potraži kod južnih gradskih zidina, gde drži propoved
okupljenim ljudima.
Odmah ga primeti. Nazarećanin, odeven u jednostavnu tuniku,
pričao je svojim sledbenicima odlučnim, ali izuzetno blagim glasom.
On oseti Isusov pogled na sebi. Primetio ga je, nasmešio mu se i
rukom mu pokazao da priđe.
Isus ga zagrli i pokaza mu da sedne kraj njega. Jovan, najmlađi od
učenika, ustade kako bi mu oslobodio mesto pored Učitelja.
Tako provedoše celo jutro, a kada sunce uđe u svoj zenit, Juda,
jedan od učenika Isusovih, razdeli hleb, smokve i vodu prisutnima. Jeli
su u tišini i u miru. Potom Isus ustade da krene.
– Gospodaru – reče Josar šapatom – donosim ti pismo od mog
kralja, Avgara iz Edese.
– A šta želi Avgar, dobri moj Josare?
– Bolestan je, gospodaru, i moli te da mu pomogneš, a i ja te isto
molim jer je on dobar čovek i dobar kralj, a njegovi podanici znaju
koliko je pravičan. Edesa je mali grad, ali Avgar je spreman da ga
podeli s tobom.
Isus uhvati Josara pod ruku dok su hodali. A Josar se oseti silno
počastvovanim što se nalazi kraj čoveka za koga je uistinu verovao da
je Sin Božji.
– Pročitaću pismo i odgovoriću tvome kralju.

* * *
Te noći Josar podeli večeru sa Isusom i njegovim učenicima,
uznemirenim vestima o rastućem neprijateljstvu sveštenika. Jedna
žena, Marija Magdalena, čula je na pijaci da sveštenici nagovaraju
Rimljane da uhapse Isusa, koga optužuju da podstiče pobunu protiv
rimske vlasti.
Isus je slušao ćuteći i mirno je večerao. Činilo se kao da već zna sve
o čemu se tamo pričalo, kao da nijedna vest koju pronose, za njega
nije nova. A onda poče da im priča o opraštanju, o tome kako moraju
da praštaju onima koji im nanose zlo, i da se sažale na njih. Učenici mu
odgovaraše da je teško oprostiti nekome ko ti čini zlo, ostati miran i
ne uzvratiti na uvrede.
Isus ih je saslušao, a zatim objasnio da oproštaj donosi olakšanje
duši onoga koji prašta.
Na kraju večere, pogledom potraži Josara i zamoli ga da mu priđe
kako bi mu predao pismo za Avgara.
– Josare, evo mog odgovora Avgaru.
– Gospodaru, hoćeš li poći sa mnom?
– Neću, Josare, neću poći s tobom, ne mogu krenuti s tobom,
moram da ispunim ono što od mene želi moj Otac. Ali ću poslati
jednog mog učenika. A tvoj kralj će me videti u Edesi i, ako bude imao
vere, izlečiće se.
– Koga ćeš poslati? Kako je moguće to što pričaš, gospodaru, kako
ćeš ostati ovde ako kažeš da će te Avgar videti u Edesi?
Isus se osmehnu i, proževši ga pogledom, reče mu:
– Zar me ti ne pratiš i ne slušaš? Otići ćeš ti, Josare, i tvoj kralj će se
izlečiti, i videće me u Edesi čak i kad me više ne bude na ovome svetu.
Josar mu poverova.

* * *
Ulazeći kroz jedan prozorčić, sunce je u slapovima obasjavalo
prostoriju u kojoj je Josar, udubljen u misli, sastavljao pismo za
Avgara, dok je krčmar užurbano pripremao hranu za njegove
saputnike.

„Od Josara, Avgaru, kralju Edese.
Gospodaru, moji ljudi ti donose odgovor Nazarećanina.
Molim te, gospodaru, da imaš vere, jer on kaže da ćeš se
izlečiti. Znam da će se dogoditi čudo, ali me ne pitaj ni kada, ni
kako.
Tražim dozvolu od tebe i molim te da ostanem u
Jerusalimu, blizu Isusa. Srce mi govori da moram ostati ovde.
Hoću da slušam njega, da slušam njegove reči i, ako mi dozvoli,
da ga sledim kao njegov najponizniji učenik. Sve što imam, ti si
mi dao, tako da, kralju moj, raspolaži celokupnom mojom
imovinom, mojom kućom, mojim robljem, i sve to razdeli
najsiromašnijima. Ja ću ostati ovde, a ako sledim Isusa, ionako
mi gotovo ništa ne treba. Predosećam, avaj, da će se nešto
dogoditi, jer sveštenici Hrama mrze Isusa jer za sebe tvrdi da je
Sin Božji i zato što živi poštujući jevrejske zakone, što se za njih
ne bi moglo reći.
Usrdno te molim, kralju moj, da pokušaš da me razumeš i
da mi dozvoliš da ostvarim svoju sudbinu.“

Avgar pročita Josarovo pismo i obuze ga tuga. Jevrejin neće doći u
Edesu, a Josar je ostao u Jerusalimu.
 Muškarci koji su otpratili Josara putovali su nazad u Edesu bez
predaha da bi mu doneli dva pisma. Avgar je prvo pročitao Josarovo
pismo, sada će pročitati i Isusovo, ali u njegovom srcu više nije bilo
nade, te nije ni mario za ono što će saznati iz pisma Nazarećanina.
Kraljica uđe u sobu i pogleda ga zabrinuto.
– Čula sam da su stigle vesti od Josara.
– Jesu. Jevrejin neće doći. Josar od mene traži dozvolu da ostane u
Jerusalimu, želi da svu njegovu imovinu razdelim siromasima. On je
postao Isusov učenik.
– Znači, taj čovek je zaista poseban čim Josar napušta sve samo da
bi ga sledio. Kako bih volela da ga upoznam!
– Zar ćeš me i ti napustiti?
– Gospodaru moj, znaš da neću, ali ja mislim da je taj Isus bog. Šta
ti je napisao u pismu?
– Još ga nisam otpečatio; sačekaj, pročitaću ti ga.

„Blažen si ti, Avgare, jer poverova u mene, a nisi me ni
video.
Jer je o meni napisano: oni koji me videše ne poverovaše u
mene, a oni koji me ne videše poverovaše i oživeše.
Što se tvoje molbe tiče da dođem kod tebe, meni je
potrebno da ovde ispunim ono zbog čega sam poslat i da se,
nakon što to učinim, vratim Onome koji me je poslao.
A kad se Njemu vratim, poslaću ti jednog od učenika Mojih
da isceli tvoju bolest i da ti daruje život, tebi i onima koji su s
tobom.“4

– Kralju moj, Jevrejin će te izlečiti.
– Ali, kako možeš biti tako sigurna?
– Moraš verovati, moramo verovati i čekati.
– Čekati... Zar ne vidiš da me bolest polako pobeđuje? Svakoga
dana se osećam sve gore i uskoro se ni tebi neću usuđivati da izađem
pred oči. Znam da moji podanici šapuću i da moji neprijatelji iščekuju,
pa čak i Manuu, našem sinu, potajno govore da će uskoro postati kralj.
– Još nije došao tvoj čas, Avgare. Znam to.
 4

Minervin cvrkutav glas čuo se s prekidima preko mobilnog

telefona.
– Prekini vezu, pozvaću ja tebe, u kancelariji smo.
Odsek za umetnički kriminal je posedovao dve kancelarije u štabu
karabinijera, tako da su Marko i njegova ekipa tokom boravka u
Torinu imali prostor za rad.
– Kaži, Minerva – reče Sofija svojoj koleginici. – Šef nam nije tu,
ustao je rano i otišao u katedralu. Rekao mi je da će ostati tamo skoro
celo prepodne.
– Isključio je mobilni, javlja mi se govorna pošta.
– Čudan je, znaš i sama da već godinama tvrdi da neko hoće da
uništi Sveti pokrov. Ponekad pomislim da je u pravu. Pored tolikih
katedrala i crkava koje postoje u Italiji, Torinska katedrala je uvek na
meti, pljačkali su je, koliko se ja sećam, pet-šest puta, pretrpela je
nekoliko požara, neki su bili užasni, neki nešto manje strašni, ali sve te
strahote bi svakog iznervirale, a onda još i ovo s mutavcima. Moraš
priznati da je jezivo što je leš koji je pronađen opet leš nekog čoveka
bez jezika i bez otisaka prstiju. Odnosno, po običaju, čoveka bez
identiteta.
– Marko me je zamolio da proverim da li postoji neka sekta koja
praktikuje ritualno odsecanje jezika. Rekao mi je da ste vi istoričari,
ali da vam nešto očigledno promiče. Nisam ništa pronašla. U stvari,
dosad sam pronašla samo to da preduzeće zaduženo za restauraciju
katedrale radove obavlja u Torinu već više od četrdeset godina, i da su
neprekidno angažovani. Najbolji klijent im je Crkva. Poslednjih
nekoliko godina menjali su instalacije u većini torinskih manastira i
crkava, a čak su renovirali i kardinalovu rezidenciju. Oni su neko
anonimno udruženje, ali sam otkrila da je jedan od akcionara
preduzeća neki vrlo važan čovek, i da poseduje akcije u preduzećima
za aeronautiku, hemijske proizvode... sve u svemu, da je to preduzeće
za restauraciju peccata minuta5 prema onome što još drži u rukama.
– A ko je on?
– Umberto D’Alakva, nezaobilazni gost na stranicama ekonomskih
časopisa. Krupna riba u finansijskim vodama, koja, šta da ti pričam,
ima akcije i u onom preduzeću koje se bavi uvođenjem vodovodnih i
elektroinstalacija. Ali to nije sve, posedovao je akcije u još nekim
preduzećima, neka su ugašena, ali sva ona su u nekom trenutku imala
veze s Torinskom katedralom. Sigurno se sećaš da je pre devedeset
sedme bilo i drugih požara, konkretno, u septembru osamdeset treće,
nekoliko meseci pre nego što je potpisano ustupanje prava savojske
dinastije na Sveto platno Vatikanu. Istog tog leta započelo se sa
čišćenjem fasade i cela katedrala je bila opasana skelama. Niko nikad
nije saznao kako, ali izbio je požar. U tom preduzeću za čišćenje
fasada akcije je takođe posedovao Umberto D’Alakva. Sećaš li se
pucanja cevi na trgu katedrale i u obližnjim ulicama koje je usledilo
nakon nekakvog asfaltiranja? E pa, akcionar preduzeća koje je vršilo
asfaltiranje takođe je bio D’Alakva.
– Ne budi paranoična. Nema ničeg čudnog u tome što taj čovek ima
akcije u mnogim preduzećima koja vrše radove u Torinu. Nije on
jedini.
– Nisam paranoična. Samo govorim o činjenicama. Marko hoće da
zna sve, a u tom „sve“ sam nekoliko puta naletela na ime Umberta
D’Alakve. Taj čovek je sigurno veoma blizak s torinskim kardinalom,
a, razume se, i sa Vatikanom. I, naravno, nije oženjen.
– U redu, pošalji sve to imejlom, pokazaću Marku kad se vrati.
– Do kada ćete ostati u Torinu?
– Ne znam. Marko nam nije rekao. On hoće lično da razgovara s
nekima koji su bili u katedrali pre izbijanja požara. Namerio se da
priča i s mutavcem, onim što je učestvovao u pljački od pre dve
godine, i s radnicima i osobljem biskupske kancelarije. Mislim da
ćemo ostati tri ili četiri dana, ali javićemo ti već.

Sofija je odlučila da ode u katedralu i razgovara s Markom. Znala
je da bi njen šef najradije bio sâm, jer ni Pjetra, ni Ðuzepea, ni
Antonina nije pozvao da krenu s njim. Ali je svima dao neko
zaduženje.
Radili su s njim već godinama i sve četvoro su znali da Marko ima
veliko poverenje u njih.
Pjetro i Ðuzepe su bili dvojica dobrih detektiva, nepotkupljivi
karabinijeri; Antonino i ona, koji su doktorirali istoriju umetnosti, i
Minerva, stručnjak za internet, bili su centar Markove ekipe. Bilo je tu
još ljudi, razume se, ali je Marko od svih svojih kolega u njih imao
najviše poverenja; osim toga, tokom godina su se i sprijateljili. Sofija
je bila svesna da na poslu provodi više vremena nego kod kuće. A
zašto i ne bi, kad je kod kuće, na kraju krajeva, niko i ne čeka. Nije se
udavala; tešila se govoreći samoj sebi da za to nije imala vremena,
prioritet joj je bila karijera, doktorat, njeno lično angažovanje u
Odseku za umetnički kriminal, putovanja. Napunila je četrdeset
godina i osećala je da je njen emotivni život prava katastrofa, jer nije
htela sebe da laže: iako povremeno spava s Pjetrom, on se nikada
neće razvesti od svoje žene, a ni sama nije bila sigurna da li ona to
uopšte i želi.
Bilo im je dobro tako, delili su sobu na putovanjima i ponekad
posle posla večerali zajedno. Pjetro bi je otpratio kući, popili bi piće,
večerali, otišli u krevet, a onda bi on, negde oko dva-tri ujutru, tiho
ustajao i odlazio.
Na poslu su se trudili da se ništa ne primeti, ali su Antonino,
Ðuzepe i Minerva sve znali, kao i Marko, koji im je jednom prilikom
rekao da su odrasli ljudi i da mogu da čine šta im je volja, ali da se
nada da neće dozvoliti da se njihov lični život na bilo koji način odrazi
na posao ili na ekipu.
Pjetro i ona su se dogovorili da sve svoje nesuglasice rešavaju u
četiri oka i da ništa ne prenose svojim kolegama ili komentarišu na
poslu. Dosad je tako i bilo, iako nesporazuma, u suštini, i nije bilo
mnogo i uvek je u pitanju bila neka glupost, ništa što nije moglo da se
izgladi. Oboje su znali da ta veza nema budućnost, tako da od nje
nijedno od njih ništa nije ni očekivalo.

* * *
– Šefe...
Marko se trže na Sofijin glas. Sedeo je na nekoliko metara od urne
u kojoj se čuvao Sveti pokrov. Nasmeši se kada je ugleda i povuče je
za ruku kako bi sela pored njega.
– Impresivno, zar ne?
– Jeste, stvarno jeste, bez obzira što je u pitanju falsifikat.
– Falsifikat? Ja ne bih bio baš tako siguran u to. Ima nečeg
tajanstvenog u pokrovu, nečega što naučnici nisu uspeli da rastumače
do kraja. NASA je utvrdila da je lik muškarca trodimenzionalan. Ima
naučnika koji tvrde da je slika rezultat neke radijacije nepoznate
nauci, i drugih koji kažu da obrisi nisu naslikani nego da su u pitanju
tragovi krvi.
– Marko, znaš i sâm da je metodom radioaktivnog ugljenika sve
razjašnjeno. Doktor Tite i laboratorije koje su radile na utvrđivanju
starosti Svetog pokrova sebi nisu dopuštale grešku. Platno potiče iz
13. ili 14. veka, nastalo je u periodu između 1260. i 1390, što su
dokazale tri različite laboratorije. Mogućnost greške je pet posto.
Crkva je prihvatila dokaze radioaktivnog ugljenika.
– Ali i dalje ostaje nejasno kako je nastao lik na platnu. A
podsećam te da su na trodimenzionalnim fotografijama pronađene i
neke reči, nedaleko od lica je reč INNECE napisana tri puta.
– Da, „Za smrt“.
– A sa iste strane, odozgo nadole, prema unutrašnjosti, ima
nekoliko slova: S N AZARE.
– Što se može pročitati kao NEAZARENUS.
– Gore ima još nekih slova, IBER...
– A neki veruju da slova koja nedostaju tvore TIBERIUS.
– A leptoni?
– Na uvećanim fotografijama mogu se videti krugovi oko očiju;
neki tvrde da se naročito na desnom jasno prepoznaje kovani novčić.
– Što je u ono vreme bio uobičajen postupak da bi pokojnicima oči
ostale zatvorene.
– I može se pročitati...
– Kada se slova spoje, neki tvrde da piše TIBEPIOY CAICAROC –
Tiberije Cezar – što je otisak koji se pojavljuje na kovanicama iz
vremena Pontija Pilata. One su bile od bronze i u sredini se mogao
videti pastirski štap proroka.
– Ti si dobar istoričar umetnosti, doktorko, i zato ništa ne uzimaš
zdravo za gotovo.
– Marko, smem li da ti postavim jedno lično pitanje?
– Ako iko sme, onda si to ti.
– Jesi li ti vernik? Mislim, pravi vernik? Svi smo mi katolici, i svi
smo Italijani, a od svega onoga što te uče odmalena nešto mora i da
ostane. Ali verovati je nešto sasvim drugo, a meni se, Marko, čini da ti
veruješ, i da si ubeđen da je lik muškarca na Svetom pokrovu Hristov
lik, i svejedno ti je šta dokazuju naučne tvrdnje – ti veruješ.
 – Znaš, doktorko, odgovor i nije tako jednostavan. Ni sâm ne znam
u šta tačno verujem, a u šta ne verujem. Reći ću ti nekoliko stvari koje
me moja logika navodi da odbacim, a moja verovanja, naravno,
nemaju mnogo veze sa onim u šta Crkva nalaže da se veruje, sa onim
što oni nazivaju verom. Ali u ovom platnu ima nečeg posebnog,
magičnog, ako tako hoćeš – nije u pitanju običan komad platna.
Osećam da u njemu postoji još nešto.

Zaćutaše i zagledaše se u laneno platno sa utisnutim likom
muškarca koji je pretrpeo iste muke kao Isus. Muškarca koji je, prema
istraživanjima i antropometrijskim metodama koje je primenio
profesor Judika-Kordilja, bio težak oko osamdeset kilograma, visok
metar i osamdeset jedan, i koji se po svojim karakteristikama nije
mogao svrstati ni u jednu konkretnu etničku grupu.
Katedrala je bila zatvorena za javnost. Tako će neko vreme i ostati,
a Sveti pokrov će ponovo biti pohranjen u sefu Nacionalne banke. To
je bila Markova odluka, s kojom se kardinal saglasio. Sveti pokrov je
najvrednije blago katedrale, jedna od najvećih hrišćanskih relikvija i, s
obzirom na okolnosti, najpametnije je da se premesti u banku i tamo
čuva izvesno vreme.
Sofija stisnu Markovu ruku; htela je da se on ne oseća usamljenim,
da zna da ona veruje u njega. Divila mu se i prema njemu osećala
veliko poštovanje, zbog njegovog poštenja, zbog toga što je znala da
se ispod njegove tvrdokorne maske krije osećajan čovek, uvek
spreman da sasluša, nenametljiv, koji ne izbegava da prizna da drugi
znaju više od njega, a ipak dovoljno siguran u sebe da ništa nije moglo
da poljulja njegov autoritet.
Kada bi raspravljali o autentičnosti nekog umetničkog dela, Marko
nikad nije nametao svoje mišljenje i uvek je dopuštao da članovi ekipe
iznesu svoje gledište, a Sofija je znala da se on posebno oslanja na
njeno mišljenje. Pre nekoliko godina joj je iz milošte nadenuo
nadimak Pametnica, zbog njenog akademskog obrazovanja:
doktorirala je istoriju umetnosti, diplomirala klasične jezike i
italijansku filologiju, govorila je tečno engleski, francuski, španski i
grčki, a samoća joj je ostavila vremena i za učenje arapskog: nije ga u
potpunosti savladala, ali ga je razumela i mogla je da se sporazume.
Marko je pogleda iskosa i oseti se ohrabrenim zbog tog Sofijinog
postupka. Pomisli kako je prava šteta što jedna takva žena nije uspela
sebi da nađe partnera kakav bi joj dolikovao. Sofija je bila zgodna,
izuzetno zgodna, ni sama nije bila svesna koliko je privlačna. Plavuša,
plavih očiju, vitka, simpatična i inteligentna, veoma inteligentna. Paola
joj je stalno nabacivala muškarce, ali sav njen trud beše uzaludan:
muškarci su bili zbunjeni osećajući se inferiorno u njenom prisustvu.
Njemu nije bilo jasno kako jedna takva žena može da održava vezu s
dobrim starim Pjetrom, ali mu je Paola govorila da takva veza Sofiji
najviše odgovara.
Pjetro se poslednji priključio timu. U Odseku je radio već deset
godina. Bio je dobar istražitelj. Temeljit, sumnjičav, neko kome
nijedan detalj nije mogao da promakne, ma kako nevažan bio. Pre
dolaska u Odsek, dugo je radio na ubistvima i zatražio je premeštaj,
umoran, kako je rekao, od krvi. Bilo kako bilo, na njega je ostavio
dobar utisak kad su mu ga poslali na razgovor i našli mu mesto u timu,
pod izgovorom da se Marko ionako neprekidno žali na nedostatak
ljudi.
Marko ustade i Sofija pođe za njim. Uputiše se prema glavnom
oltaru, obiđoše ga i uđoše u sakristiju, u koju u tom trenutku uđe
jedan od onih sveštenika koji su radili u biskupskim kancelarijama...
– Ah, gospodine Valoni, baš sam vas tražio! Gospodin kardinal želi
da vas vidi. Zvao nas je jedan od vaših ljudi, neki Antonino, i rekao
nam da će za pola sata, otprilike, stići blindirano vozilo za transport
Svetog pokrova. Kardinal kaže da se neće smiriti dok ne bude siguran
da je pokrov bezbedan u banci, a pored ovoliko karabinijera koje ste
rasporedili po katedrali čovek ne može da se okrene a da se s nekim
ne sudari.
– Hvala vam, oče, do tada će Sveti pokrov biti pod budnim
nadzorom, a ja ću lično ići blindiranim vozilom dok se ne uverim da je
bezbedno dopremljen do banke.
– Njegova eminencija želi da otac Iv, kao predstavnik biskupije,
prati Sveti pokrov do banke i da se pobrine oko svih formalnosti u
vezi s tim.
– Nema problema, oče, nema problema. Gde je kardinal?
– U svojoj kancelariji, želite li da vas odvedem tamo?
– Nema potrebe, doktorka i ja znamo da je pronađemo.

 Marko i Sofija uđoše u kardinalovu kancelariju. Kardinal je
izgledao nervozno, uznemireno.
– Ah, Marko, uđite, uđite! Tu je i doktorka Galoni! Izvolite, sedite.
– Eminencijo – reče Marko – doktorka i ja ćemo pratiti Sveti
pokrov do banke, znam da će ići i otac Iv...
– Da, da, ali nije to razlog zbog kojeg sam hteo da vas vidim. Čujte,
u Vatikanu su veoma zabrinuti. Monsinjor Obri mi je rekao da je papa
izuzetno uznemiren zbog ovog novog požara, i zamolio me je da mu
prenesem sve što ste do sada otkrili kako bi on o tome obavestio
Svetog oca. Zato vas molim, Marko, da mi saopštite rezultate vaše
istrage kako bih ja, sa svoje strane, to mogao da prenesem monsinjoru
Obriju. Naravno, možete računati na našu diskreciju, odlično znamo
koliko je diskrecija važna u ovakvim okolnostima.
– Eminencijo, još nismo otkrili ništa, jedino izvesno jeste da u
mrtvačnici imamo leš nekog čoveka bez jezika. U pitanju je muškarac
od oko trideset godina, ali njegov identitet nismo uspeli da utvrdimo.
Ne znamo da li je Italijan, Šveđanin, ili je neke druge nacionalne
pripadnosti.
– E pa, ja mislim da je onaj što leži u torinskom zatvoru Italijan.
– Zašto to mislite?
– Zbog njegovog izgleda: crnomanjast, oniži, tamnoput...
– Eminencijo, takve karakteristike ima polovina ljudi na svetu.
– Da, i to što kažete. Elem, Marko, hoćete li biti tako ljubazni da me
obaveštavate o svemu? Daću vam svoj kućni broj telefona, kao i broj
mobilnog, kako biste mogli da me pronađete dvadeset četiri sata
dnevno, ukoliko dođete do bilo koje važne informacije – voleo bih da
budem upućen u korake koje preduzmete.
Kardinal ispisa brojeve telefona na posetnici koju potom pruži
Marku, a ovaj je stavi u džep. Naravno da nije nameravao da
obaveštava kardinala o pogrešnim koracima koje je preduzimao i koji
su njegovu istragu dovodili u ćorsokak. Neće saopštavati detalje svoje
istrage torinskom kardinalu da bi ih ovaj, opet, prenosio monsinjoru
Obriju, a ovaj zameniku državnog sekretara, ovaj državnom
sekretaru, a državni sekretar bog te pita kome, ne računajući papu.
Ali ništa ne reče nego samo klimnu glavom.
– Marko, kad Sveti pokrov bude na sigurnom, u sefu banke, o tome
me odmah obavestite i vi i otac Iv.
 Marko zbunjeno izvi obrvu, razmišljajući o tome kako se kardinal
prema njemu ophodi kao da on radi za njega, a ne za Odsek za
umetnički kriminal. Odluči da ne odgovori ni na tu, kako je smatrao,
običnu drskost, pa ustade prvo on, a za njim i Sofija.
– Odlazimo, eminencijo. Blindirano vozilo će verovatno stići
svakoga časa.
 5

Trojica muškaraca odmarala su se na izanđalim krevetima, svaki

udubljen u svoje misli. Nisu uspeli u svom naumu, i u narednih
nekoliko dana moraće da odu. Torino je za njih postao opasno mesto.
Njihov brat je poginuo izgorevši u požaru i autopsijom je
verovatno već utvrđeno da nije imao jezik. Nema ga nijedan od njih.
Pokušaj da se vrate u katedralu bio bi ravan samoubistvu, čovek koji
radi u biskupiji ispričao im je da su karabinijeri svuda, da ispituju sve,
i da se neće smiriti dok oni ne nestanu.
Otići će, ali još moraju da se skrivaju, bar nekoliko dana, dok se ne
smanji prisustvo i kontrola karabinijera na ulicama, a novinari ne
pohrle u gomili da izveštavaju s drugih mesta na kojima će se dogoditi
neke nove katastrofe.
U podrumu se osećao miris vlage i nije bilo prostora ni da se čovek
okrene. Muškarac iz biskupije opskrbio ih je namirnicama za tri ili
četiri dana. Rekao im je da se neće vraćati dok ne bude siguran da je
prošla opasnost. Tu su bili već dva dana, a ona su im se činila kao
večnost.

* * *
Na hiljade kilometara od tog podruma, u Njujorku, u zgradi od
stakla i čelika, u hermetički zatvorenoj prostoriji sa zvučnom
izolacijom i sa najsavremenijim sigurnosnim merama za garantovanje
lične bezbednosti, sedmorica muškaraca slavila su neuspeh
gorepomenutih ljudi, ispijajući čaše burgunca.
Ova sedmorica muškaraca, starosti između pedeset i sedamdeset
godina, u elegantnim odelima, detaljno su analizirala svaku
informaciju koju su dobili o požaru u Torinu. Njihov izvor informacija
nisu bile novine, ni televizija; dobili su izveštaj iz prve ruke koji im je
temeljito podneo muškarac u crnom koji je tokom požara bio sakriven
u propovedaonici.
Osećali su olakšanje, isto ono olakšanje koje su osećali i njihovi
prethodnici u sličnim prilikama, svaki put kad bi sprečili muškarce
bez jezika da se približe Svetom pokrovu.
 Najstariji od njih lagano podiže ruku, a ostali se spremiše da ga
saslušaju.
– Jedino što me u svemu tome brine jesu priče o tom policajcu,
šefu Odseka za umetnički kriminal. Ako je istina da je opsednut Svetim
pokrovom, na kraju može naići na neki trag koji će ga dovesti do nas.
– Trebalo bi pojačati sve mere bezbednosti i potruditi se da naši
ostanu neprimetni. Razgovarao sam s Polom, pokušaće da pribavi
informacije o koracima koje će preduzimati taj Marko Valoni, što neće
biti lako, jer nas svaka neopreznost može skupo koštati. Po mom
mišljenju, majstore, trebalo bi da se primirimo i da ništa ne
preduzimamo, već samo da posmatramo.
Muškarac koji to reče beše visok, atletski građen, već zašao u
pedesete, sede kose i lica nalik skulpturi nekog rimskog imperatora.
Najstariji od njih, onaj koga su nazivali majstorom, potvrdi glavom.
– Ima li još predloga?
Svi su izjavili da su saglasni s tim da ništa ne treba preduzimati i da
samo iz prikrajka treba motriti na korake koje će preduzimati taj
Valoni. Dogovorili su se da stupe u kontakt sa čovekom po imenu Pol i
kažu mu da ne prenagljuje u potrazi za informacijama.
Jedan od prisutnih, čovek snažne građe i osrednjeg rasta, s
primesom francuskog akcenta, upita:
– Hoće li ponovo pokušati?
Starac odgovori, ne oklevajući:
– Ne, neće odmah. Prvo će pokušati da napuste Italiju, a zatim da
stupe u kontakt sa Adajom. Tako će, ako budu imali sreće i ako budu
uspeli u tome, dobiti na vremenu. Adajo neće žuriti sa izdavanjem
novih naređenja.
– Poslednji put se desilo pre dve godine – priseti se čovek s licem
rimskog imperatora.
– A nas će i dalje biti tamo, kao što nas je oduvek i bilo. Sada ćemo
ugovoriti naš sledeći sastanak, i promeniti lozinke.
 6

Josar je išao za Isusom kud god bi on krenuo. Isusovi prijatelji se

već behu navikli na njegovo prisustvo i često su ga pozivali da s njima
provede poneki slobodan dan. Od njih je saznao da Isus zna da će
umreti i da, uprkos njihovim molbama i savetima da pobegne,
Nazarećanin uporno stoji pri tome da mora da ispuni ono zbog čega
ga je njegov Otac poslao.
Teško je bilo poverovati da bi Otac mogao da poželi smrt svome
Sinu, ali je Isus to izgovarao s tolikom ozbiljnošću da se činilo da tako
zaista mora i da bude.
Kad god bi ga Isus video, uvek bi mu uputio neki prijateljski znak.
Jednoga dana mu priđe i reče:
– Josare, ja moram da ispunim ono što mi je obaveza da ispunim,
zbog toga me je i poslao moj Otac, ali i ti, Josare, takođe moraš da
ispuniš jedan zadatak. Zato si ovde, da preneseš veru u ono što ja
jesam, da pričaš ljudima o onome što si video, a ja ću biti kraj tebe i
kada me više ne bude.
Josar nije shvatio reči Nazarećanina, ali se nije usudio da bilo šta
upita ili da mu protivreči.
Poslednjih dana glasine su se pronosile sve učestalije. Sveštenici su
hteli da Rimljani reše problem Isusa Nazarećanina, dok se Pilat, rimski
guverner, zalagao za to da Jevreji sude onome ko je ionako jedan od
njihovih. Bilo je samo pitanje vremena kada će jedni ili drugi počiniti
zločin.
Isus je otišao u pustinju, što je inače često činio. Ovoga puta je
doručkovao, pripremajući se, kako im reče, da ispuni zadatak koji mu
je namenio njegov Otac.
Jednoga jutra, probudi ga čovek iz kuće u kojoj se nastanio.
– Uhapsili su Nazarećanina.
Skoči iz postelje i protrlja oči; prišavši vrču smeštenom u ćošku
prostorije, pljusnu se po licu kako bi se razbudio. Potom ščepa svoj
ogrtač i odjuri do Hrama, gde susrete jednog od Isusovih prijatelja
kako stoji usred gomile i preplašeno sluša.
– Šta se događa, Judo?
Juda poče da plače i pokuša da pobegne od Josara, ali ga ovaj stiže
i čvrsto ga stegnu za rame.
– Judo, šta se događa? Zbog čega bežiš od mene?
Juda, očiju punih suza, pokuša da se izvuče iz Josarovog stiska, ali,
pošto mu to ne pođe za rukom, najzad progovori:
– Uhapsili su ga. Rimljani su ga odveli, razapeće ga na krst, a ja...
Suze su mu se slivale niz lice kao malom detetu. Ali to, začudo,
Josara ne ganu, već samo nastavi da ga čvrsto steže kako Juda ne bi
pobegao.
– Ja sam ga, Josare, izdao. Izdao sam najboljeg među nama. Za
trideset srebrnih novčića sam ga predao Rimljanima.
Josar ga ljutito odgurnu i potrča, izbezumljen, ne znajući ni sam u
kom pravcu da krene. Na trgu pred Hramom nabasa na jednog čoveka
koga je često viđao na Isusovim propovedima.
– Gde je? – upita ga slomljenog glasa.
– Nazarećanin? Razapeće ga na krst. Pilat hoće da udovolji
sveštenicima.
– Ali, za šta ga optužuju?
– Kažu da je bogohulnik jer sebe proglašava mesijom.
– Ali Isus nikad nije hulio na Boga, nikad nije tvrdio da je mesija,
on je najbolji među ljudima.
– Pripazi se, ti si bio njegov sledbenik, neko može da te potkaže.
– I ti si bio njegov sledbenik.
– Jesam, zato ti i kažem da se čuvaš. Svi mi koji smo bili sledbenici
Nazarećanina sada treba da se čuvamo.
– Kaži mi, barem, gde mogu da ga nađem, kojim putem ga vode...
– Umreće u petak, u smiraj dana.

* * *
Na Isusovom izmučenom licu videlo se da trpi ogroman bol. Na
glavu su mu stavili trnov venac koji mu se zarivao u čelo. Krv mu se
slivala niz lice natapajući bradu.
Josar je u glavi računao udarce bičem kojima su dvojica rimskih
vojnika kažnjavali Isusa. Sto dvadeset.
Vukao je krst na kojem će biti razapet, posustajući od njegove
težine i bola koji su mu zadavali udarci bičeva, zbog čega je na
svakom zavijutku padao na kolena.
Josar zakorači da bi ga pridržao, ali ga jedan vojnik snažno
odgurnu. Isus ga pogleda očima punim zahvalnosti.
Pratio je Isusa do vrha brežuljka, gde će biti razapet zajedno sa
ostalim osuđenicima. Oseti kako mu suze pomućuju vid dok je gledao
kako jedan vojnik Isusa razapinje na krst, uhvativši ga prvo za levu
ruku i prikivajući je u visini zgloba ekserom za gredu. Potom pokuša
da učini isto to i s desnom rukom, ali ekser nije hteo da prođe kroz
zglob kao kod prve – nije išlo onako glatko kao sa levom. Vojnik se
pomuči još dvaput, dok ekser ne pronađe put i probi se do grede.
Stopala mu prikova za gredu, zajedno, istim ekserom, postavivši
levo preko desnog.
Vreme kao da je stalo, i Josar je molio Boga da Isus umre što pre.
Video je da pati i da polako obamire.
Jovan, Isusov najdraži učenik, plakao je u tišini posmatrajući
stradanje svog Učitelja. Ni Josar nije mogao da suspregne suze.
Jedan vojnik odape svoje koplje koje se zari u Isusov bok, te mu iz
rane poteče krv u mlazevima, uz malo vode.
Izdahnuo je, i Josar se zahvali Bogu na tome.
Tog aprilskog petka, proleće nadviše tmurni oblaci koji su
nagoveštavali oluju. Kad su telo Nazarećanina skinuli sa krsta, jedva
da je bilo vremena da ga spreme kako dolikuje. Josar je znao da
jevrejski zakoni nalažu da se pre zalaska sunca prekine svaki posao,
što je podrazumevalo i prekrivanje pokojnika mrtvačkim pokrovom.
Osim toga, pošto beše dan uoči Pashe, valjalo je sahraniti telo
istoga dana.
Josar je, zaslepljen suzama, stajao nepomičan i nemo je posmatrao
pripremu pokojnikovog tela, gledajući kako Josif iz Arimateje uvija
Isusovo telo u tanko i meko laneno platno pravougaonog oblika.
Josar te noći nije oka sklopio, a san mu ni sledećeg dana nije
dolazio na oči. Toliki je bol njegova duša trpela.
Trećeg dana od razapinjanja Isusa na krst, uputi se prema mestu
gde behu položili njegovo telo. Tu naiđe na Mariju, majku Isusovu, i na
Jovana, njegovog najdražeg učenika, kako zajedno sa ostalim
sledbenicima Isusovim uzvikuju da je telo njihovog Učitelja nestalo. U
grobnici, na kamenu na koji su položili telo, pronašli su samo platno u
koje ga Josif iz Arimateje beše umotao i koje niko od prisutnih nije
smeo da dodirne. Jevrejski zakoni zabranjuju dodirivanje nečistih
predmeta, a mrtvački pokrov to jeste.
 Josar ga uze u ruke. On nije bio Jevrejin, te ga se nisu ticali tabui
njihovog zakona. Privi platno uz svoje telo i oseti kako ga preplavljuje
milina. Oseti prisustvo svog Učitelja: grliti taj jednostavni komad
platna bilo je kao da grli njega. U tom trenutku shvati šta treba da
učini. Pripremiće se za povratak u Edesu i predaće Avgaru Isusov
mrtvački pokrov, koji će izlečiti njegovog kralja. I tada shvati šta mu je
njegov Učitelj govorio.
Izađe iz grobnice i udahnu svež vazduh, a zatim se, s pokrovom
presavijenim preko ruke, uputi prema svom prebivalištu kako bi što je
pre moguće napustio Jerusalim.

* * *
U Edesi je podnevna žega primoravala njene žitelje da se do večeri
primire u svojim kućama. Kraljica je u tom času vlažnim krpama
kvasila Avgarovo bolesno čelo i tešila ga govoreći mu da se na
njegovoj koži još ne primećuju znaci strašne bolesti.
Anja, plesačica, više nije ličila na ljudsko biće. Beše prošlo već
mnogo vremena otkako je otišla daleko iz grada, ali Avgar nije hteo da
je prepusti njenoj zlohudoj sudbini, već joj je redovno slao namirnice
u pećinu u kojoj se krila. Toga jutra ju je video jedan od njegovih ljudi,
nakon što joj je nedaleko od pećine ostavio vreću žitarica i jedan meh
sveže vode. Vrativši se, on ispriča kralju kako se njeno nekada onako
lepo lice već pretvorilo u bezobličnu masu. Avgar nije mogao dugo da
ga sluša već se, potpuno užasnut, povukao u svoje odaje, gde ga
obuzeše groznica i bunilo.
Kraljica ga je negovala i nikome nije dozvoljavala da mu se
približi. Neki kraljevi protivnici su počeli da kuju zaveru protiv njega
kako bi ga svrgnuli s prestola, i napetost je iz dana u dan bivala sve
veća. Najgore od svega bilo je to što od Josara više nisu stizale nikakve
vesti. On je ostao s Nazarećaninom, i mada se Avgar žalio da ga je
Josar napustio, kraljica ga je uveravala da ga on neće izneveriti. Ali u
tom času i sama bi pokolebana u svojoj veri.
– Gospođo! Gospođo! Josar je ovde!
Robinja koja je to uzvikivala upade u prostoriju u kojoj je Avgar
ležao u polusnu dok ga je kraljica hladila lepezom.
– Josar?! Gde je?
Kraljica izlete iz sobe praćena zabezeknutim pogledima svih onih
koji su joj se našli na putu – i vojnika i dvorjana – dok nije nabasala na
Josara.
Kraljev verni prijatelj, još prljav od puta, ispruži ruke prema
kraljici.
– Josare, jesi li ga doveo? Gde je Nazarećanin?
– Gospodarice moja, kralj će biti izlečen.
– Ali, gde je on, Josare? Reci mi gde je Jevrejin.
U kraljičinom glasu osećao se dugo potiskivani očaj.
– Odvedite me kod Avgara.
Josarov glas je bio snažan i odlučan, i svi koji su prisustvovali
prizoru behu zadivljeni. Kraljica ga odvede u prostoriju u kojoj je
ležao Avgar.
Kralj polako otvori oči, te mu se, kada ugleda Josara, sa usana ote
uzdah olakšanja.
– Vratio si se, dobri moj prijatelju.
– Jesam, Avgare, i sada ćeš ozdraviti.
Na ulazu u prostoriju, kraljev čuvar je sprečavao prolaz nekim
radoznalim dvorjanima koji nisu hteli da propuste scenu ponovnog
susreta kralja i njegovog najboljeg prijatelja.
Josar pomože Avgaru da se uspravi i predade mu platno koje kralj
privi uz svoje telo i ne znajući šta je to.
– Isus je ovde i, ako u to veruješ, izlečićeš se. On mi je rekao da ćeš
ozdraviti, i šalje me tebi s tim zadatkom.
Josarove odlučne reči i njegova nepokolebljiva vera ubediše
Avgara, te on platno još snažnije privi uza se.
– Da, verujem – reče Avgar.
I to reče iskrenog srca. Utom se dogodi čudo: kraljevo lice poprimi
zdravu boju, a tragovi bolesti iščileše. Avgar oseti kako mu venama
struji neka nova snaga i kako mu se u duši rađa spokoj.
Kraljica je jecala zanemevši od čuda, dok su se vojnici i dvorjani
načičkani na vratima odaje čudom čudili, pitajući se kako je kralj tako
brzo ozdravio.
– Avgare, Isus te je izlečio onako kako je i obećao. U ovo platno su
uvili njegovo telo nakon smrti; jer moraš da znaš, gospodaru moj, da
je Pilat, uz svesrdnu pomoć jevrejskih sveštenika, naredio da Isusa
razapnu na krst nakon što su ga podvrgli strašnom mučenju. Ali ne
dozvoli da te svlada bol, jer On se vratio Ocu svom, i s mesta na kojem
je sada, zanavek će pomagati nama i svim drugim ljudima.
Glas o kraljevom čudesnom isceljenju proneo se Edesom. Avgar
zamoli Josara da mu priča o Isusu kako bi mu približio njegovo učenje.
On, Avgar, kraljica i svi podanici prihvatiće Isusovu religiju, te naredi
da se razruše svi hramovi i unište stari bogovi, i reče da Josar njemu i
njegovom narodu propoveda reči Isusove, kako bi postali istinski
sledbenici Nazarećanina.
I tako Josar, kao Isusov verni učenik, poče veru Isusovu da
propoveda Avgaru i svim žiteljima Edese, i u gradu ne ostade druge
religije do Isusove.
– Šta da učinimo s pokrovom, Josare?
– Kralju moj, moraš da pronađeš neko sigurno mesto gde će se
platno čuvati. Isus ti ga je poslao za isceljenje i moramo ga čuvati kako
se ne bi oštetilo. Mnogi tvoji podanici me mole da im dozvolim da ga
samo dotaknu, i moram ti reći da je učinilo još mnoga čuda.
– Narediću da se izgradi novi hram, Josare.
– Da, gospodaru moj.
Svakoga dana, u času kad bi sunce prodrlo sa istoka, Josar je
koristio prve jutarnje zrake za pisanje. Hteo je da ostavi pisani
dokument o čudima koja je činio Isus i kojima je on prisustvovao, i o
svemu onome što su mu Isusovi učenici i prijatelji pričali tokom
njegovog boravka u Jerusalimu. Potom bi Josar odlazio na dvor i
pričao Avgaru, kraljici i mnogim drugima o svemu što je znao o učenju
Nazarećanina.
Video je kako se začuđenost pojavljuje na njihovim licima dok im
je propovedao o tome da ne treba da mrze svoje neprijatelje niti da im
žele zlo, već da im okrenu i drugi obraz, jer je tako govorio Isus.
Osim u Avgara, Josar se uzdao i u to da će mu kraljica svojom
verom pomoći da utemelji učenje Isusovo.
Edesa ubrzo postade hrišćanski grad i Josar je slao poslanice
pojedinim Isusovim prijateljima koji su, kao i on, pronosili dobru reč
po selima i gradovima.
Kada je Josar završio s pisanjem priče o Nazarećaninu, Avgar je
zadužio svoje pisare da naprave kopije kako bi ljudi zauvek pamtili
život i učenje tog izuzetnog Jevrejina koji ga je izlečio i spasao od
smrti.
 7

Dok je parkirao automobil, Marko pomisli da ionako gubi vreme.

Pre dve godine iz mutavca nije uspeo da izvuče nikakvu informaciju.
Zatražili su mišljenje jednog specijaliste koji im je, nakon što je
mutavca pregledao, potvrdio da čovek dobro čuje i da ne postoji
nikakvo fizičko oštećenje koje bi moglo da mu ometa sluh. Pa ipak,
mutavac je bio toliko zatvoren u sebe da je bilo teško poverovati da ih
on zaista čuje. Sada će se najverovatnije desiti ista stvar, ali mu se
činilo da treba da ga vidi i pokuša da otkrije ko je taj tajanstveni čovek
bez identiteta i šta to skriva.
Upravnik zatvora je bio odsutan, ali je izdao jasna naređenja da
Marku omoguće sve što bude zatražio, a on je tražio da ga ostave
nasamo s mutavcem.
– Nemam ništa protiv – reče mu glavni čuvar – on je miroljubiv
čovek. Ne pravi nikakve probleme, pri tom je malo i mističan, voli da
ostane u kapeli umesto da izađe u dvorište sa ostalima. Još malo pa će
izaći; pošto nije pravio veće štete, skinuli su mu tri godine, tako da će
odležati još godinu dana, i onda je fraj. Da ima advokata, već bi tražio
uslovnu zbog dobrog vladanja, ali o njemu se niko ne stara.
– Da li razume šta mu se govori?
– Ah! To se svi pitamo. Ponekad se čini da razume, ponekad ne.
Kako kad.
– Pa i niste mi baš mnogo toga razjasnili.
– Tip je vrlo čudan, šta ja znam, ne deluje kao da je lopov. Bar se
ne ponaša kao lopovi. Pre nekoliko godina ovde smo držali još jednog
mutavca, ali on je bio drugačiji, ne znam, videlo se da je kriminalac.
Ali ovaj, kažem vam, ovaj sve vreme gleda u jednu tačku, ako nije u
kapeli.
– Nikad ne traži da čita, neke novine, na primer?
– Ne, nikad, a ne gleda ni televiziju, ne prati ni utakmice svetskog
prvenstva. Ne dobija pisma niti kome piše.
Kad mutavac uđe u salu u kojoj ga je Marko čekao, u pogledu mu
se nije primećivalo iznenađenje, samo ravnodušnost. Ostao je da stoji
kraj vrata, oborenog pogleda, čekajući.
Marko mu pokaza rukom da sedne, ali mutavac nastavi da stoji.
 – Nisam siguran, ali verujem da me razumete.
Mutavac načas podiže pogled s poda, toliko neprimetno da neko
kome je ljudska priroda nepoznanica to ne bi ni primetio, što s
Markom nije bio slučaj.
– Vaši prijatelji su ponovo pokušali da opljačkaju katedralu. Ovoga
puta su izazvali i požar. Pokrov je, na svu sreću, ostao neoštećen.
Mutavac i dalje nije pokazivao nikakvu reakciju, i na licu mu se
nije pojavio ni najmanji trzaj. Uprkos tome, Marko je osećao da svojim
rečima ipak pogađa mutavca, jer je taj čovek posle dve godine
provedene u zatvoru bio ranjiviji nego kad su ga priveli.
– Pretpostavljam da ste očajni što ste ovde. Neću traćiti vaše
vreme, jer ne želim da traćim ni svoje. Bilo vam je ostalo da odležite
još godinu dana, a kažem da vam je bilo ostalo jer smo ponovo otvorili
vaš slučaj na osnovu istrage o požaru koji se dogodio pre nekoliko
dana. Neki muškarac je izgoreo u požaru, bio je nem, kao i vi, pa ćete
zbog toga još dugo biti u zatvoru dok ne završimo istragu, dok ne
sklopimo sve kockice, što može da potraje dve, tri ili četiri godine, ne
znam. Zato sam i došao; ako mi kažete ko je on i ko su vaši prijatelji,
verovatno bismo mogli da se nagodimo. Pokušaću da vam
izdejstvujem uslovnu, i bićete zaštićeni svedok. To znači da ćete dobiti
novi identitet i da vas vaši prijatelji nikada neće pronaći. Razmislite.
Meni će možda biti potreban jedan dan ili deset godina da rešim ovaj
slučaj, ali dok slučaj ne bude rešen, vi ćete trunuti u ovom zatvoru.
Marko mu pruži posetnicu s brojevima svojih telefona.
– Ako nešto poželite da mi saopštite, pokažite ovu posetnicu
stražarima i oni će me pozvati.
Mutavac ne posegnu rukom da uzme posetnicu koju mu je pružio,
zbog čega Marko odluči da je ostavi na stolu koji se nalazio nasred
prostorije.
– Kako god hoćete, u pitanju je vaš život, a ne moj.
Izlazeći iz sale za posete, odoleo je iskušenju da se okrene. Igrao je
ulogu opasnog momka i sada su postojale dve mogućnosti: ili je ispao
smešan jer ga mutavac ništa nije razumeo, ili je pak uspeo da ga bar
donekle pokoleba, što bi dovelo do toga da mutavac najzad odreaguje.
Ali, da li ga je razumeo? Razume li italijanski? Nije znao. U jednom
trenutku mu se učinilo da ga mutavac razume, ali možda mu se samo
učinilo.
 * * *
Vrativši se u svoju ćeliju, mutavac se sruči na krevet i stade da zuri
u plafon. Znao je da kamere za video-nadzor osmatraju svaki ćošak
njegove ćelije, zbog čega je morao da nastavi da glumi ravnodušnost.
Godinu dana, ostalo mu je samo još godinu dana do izlaska na
slobodu, a sada mu je ovaj policajac rekao da se tome ne nada. Možda
je u pitanju samo običan trik, a možda govori i istinu.
Budući da se svojevoljno opredelio da ne gleda televiziju sa
ostalim zatvorenicima, nije znao šta se događa u spoljašnjem svetu.
Adajo im je rekao da, u slučaju da ih uhvate, budu povučeni, odleže
kaznu i nađu način da se vrate kući.
Sada je Adajo poslao novi tim, znači, ponovo je počeo da
pokušava. Požar, mrtav drug i zbunjena policija koja iznova istražuje.
U zatvoru je imao vremena za razmišljanje i nametao mu se jedan
očigledan zaključak: među njima postoji izdajnik, zašto bi, inače, kad
god isplaniraju neku akciju, nešto krenulo po zlu, a oni završavali u
zatvoru ili u plamenu?
Da, u njihovim redovima postoji izdajnik, a bilo ih je i u prošlosti.
Bio je siguran u to. Morao bi da se vrati i uveri Adaja da to istraži, da
pronađe krivca za tolike neuspehe, za njihovu nesreću.
Ali mora da se strpi i sačeka, ma koliko mu to bilo teško. Čim je
ovaj policajac odlučio da mu ponudi nagodbu, to znači da nije otkrio
ništa, inače bi on već bio na sudu. To je samo trik, i on ne sme da
popusti. Snagu je crpeo iz svoje nemosti i stroge izolacije kojoj se
podvrgao. Trenirali su ga za to, ali koliko je samo patio ove dve
godine ne pročitavši nijednu knjigu, nemajući vesti iz spoljnjeg sveta,
ne razgovarajući sa ostalima čak ni znakovima!
Stražari i zatvorski čuvari bili su uvereni da je on samo siroti
bezopasni ludak koji se kaje što je pokušao da opljačka katedralu i
koji, stoga, odlazi u kapelu da se moli. Čuo ih je da tako govore o
njemu. Znao je da ga sažaljevaju. Sada je morao da nastavi da igra
svoju ulogu, ulogu onoga koji ne samo da ne govori već i ne čuje, i ne
razume – ulogu nesrećnika – i da sačeka da poveruju i da pred njim
počnu slobodno da razgovaraju. To su oduvek i činili, jer je on za njih
bio kao komad nameštaja.
Namerno je ostavio na stolu u sali za posete vizitkartu koju mu je
dao policajac. Nije je ni dotakao. Sada mu je ostalo samo čekanje,
čekanje da prođe još jedna prokleta godina.

* * *
– Posetnica je ostala gde si je i spustio, nije je ni dotakao.
– A da li ste ovih dana primetili nešto neobično?
– Ništa, sve je po starom. U slobodno vreme odlazi u kapelu, a
ostalo vreme provodi u ćeliji, zureći u plafon. Kamere za video-nadzor
snimaju ga dvadeset četiri sata dnevno. Ako uradi nešto neuobičajeno,
pozvaću te.
– Hvala ti.
Marko spusti slušalicu. Prevario ga je osećaj. Bio je ubeđen da će
mutavac odreagovati, ali mu upravnik zatvora tvrdi da u njegovom
ponašanju nisu uočili nikakvu promenu. Osećao se pomalo neprijatno
jer je istraga tapkala u mestu.
Minerva je trebalo da stigne svakoga časa. Zamolio ju je da
doputuje u Torino jer je hteo da održi sastanak sa celom ekipom kako
bi razmotrili dokle su tačno stigli u istrazi.
Zadržaće se ovde još dva-tri dana, a onda će morati da se vrate u
Rim; neće moći da se posvete isključivo ovom slučaju, u Odseku to ne
bi razumeli, kao ni u ministarstvima, a najgore što bi moglo da mu se
desi jeste da pomisle da je opsednut. Glavešinama se to ne bi svidelo.
Sveti pokrov je ostao netaknut, nije pretrpeo nikakvu štetu, iz
katedrale ništa nije odneto. Pronađen je leš jednog od lopova; nisu
mogli da odrede ko je u pitanju, ali se isto tako činilo da to nikoga
preterano i ne zanima.
Sofija i Pjetro uđoše u kancelariju. Ðuzepe je otišao po Minervu na
aerodrom, a Antonino, uvek tačan, već je pregledao neke papire.
– Šta ima novo, šefe? – pozdravi ga Sofija.
– Ništa, upravnik zatvora mi tvrdi da se mutavac uopšte nije
uzbudio, kao da me nije ni video.
– To je bilo očekivano – napomenu Pjetro.
– Da, pretpostavljam da je tako.
U tom trenutku po gromkom smehu i zvuku potpetica shvatiše da
dolazi Minerva. Ðuzepe i ona uđoše smejući se.
Minerva, osrednjeg rasta, ni debela ni mršava, ni zgodna ni ružna,
uvek je bila dobro raspoložena. Bila je srećno udata za inženjera
informatike koji je, baš kao i ona, bio pravi genije za računare.
Nakon uobičajenih pozdrava i formalnosti, započe sastanak.
– Dakle – reče Marko – da rekapituliramo, hoću da mi svako od
vas iznese svoje mišljenje. Pjetro...
– Preduzeće koje izvodi radove u katedrali zove se „Koksa“.
Ispitao sam sve radnike koji rade na obnavljanju električnih
instalacija: i oni ne znaju ništa i čini mi se da govore istinu. Većina njih
su Italijani, mada ima i nekih imigranata: dva Turčina i tri Albanca.
Imaju ispravne papire, uključujući i dozvole za rad.
Tvrde da u katedralu dolaze u pola devet ujutru, nakon prve mise.
Čim vernici odu, vrata katedrale se zatvaraju i više se ne održava misa
do šest po podne, kada oni odlaze. Prave malu pauzu za ručak, između
pola dva i četiri. Vraćaju se u četiri i završavaju posao u šest.
Iako električne instalacije nisu previše stare, popravljaju ih kako
bi neke kapele u katedrali bile bolje osvetljene. Takođe vrše popravke
zidova s kojih je otpao malter, od posledica vlage. Računaju da će
radove završiti za dve-tri nedelje.
Ne sećaju se da se na dan požara u katedrali desilo bilo šta
neobično. U delu gde je izbio požar radili su jedan Turčin, Tarik, i dva
radnika Italijana. Nije im jasno kako je došlo do kratkog spoja. Sva
trojica tvrde da su kablove ostavili u savršenom redu kad su krenuli
na ručak u jednu malu krčmu nedaleko od katedrale. Još im nije jasno
kako se to dogodilo.
– Ali dogodilo se – naglasi Sofija.
Pjetro je pogleda namrgođeno i nastavi:
– Radnici su zadovoljni preduzećem; tvrde da su plate dobre i da je
odnos korektan. Rekli su mi da otac Iv nadgleda radove u katedrali i
da je prilično ljubazan, ali da mu ništa ne može promaći i da se odlično
razume u posao. Kardinala viđaju kad služi misu u osam, i nekoliko
puta su ga videli kad je bio u obilasku radova sa ocem Ivom.
Marko pripali cigaretu uprkos Minervinom prekornom pogledu.
– Međutim – nastavi Pjetro – izveštaj veštaka nedvosmisleno
ukazuje na to da su se zapalili neki kablovi koji su visili iznad oltara
Bogorodičine kapele; tu je požar i izbio. Da li je u pitanju nehaj?
Radnici mi tvrde da su oni pokupili sve kablove i da su ih ostavili
uredno složene i u savršenom redu, ali treba utvrditi da li je to istina
ili samo hoće da se opravdaju. Raspitivao sam se i kod oca Iva. Tvrdio
mi je da radnici vrlo profesionalno obavljaju svoj posao, ali da je
uveren da je ipak došlo do nekog propusta.
– Ko se u vreme požara nalazio u katedrali? – upita Marko.
– Po svemu sudeći – nastavi Pjetro – samo portir, postariji čovek,
negde mu je oko šezdeset pet godina. U kancelarijama ljudi ostaju do
dva, potom odlaze na ručak i vraćaju se negde oko pola pet. Požar je
buknuo oko tri, i u katedrali se zatekao samo portir. Doživeo je šok.
Kad sam ga ispitivao, rasplakao se, bio je van sebe od straha. Zove se
Frančesko Turgut, Italijan je, otac mu je Turčin, a majka Italijanka. On
je rođen u Torinu. Otac mu je radio u „Fijatu“, a njegova majka je bila
kćerka portira koji je čuvao katedralu, i on joj je pomagao u čišćenju.
Portiri žive u pomoćnoj zgradi koja se nalazi pored same katedrale i
njegovi roditelji su se, posle venčanja, zbog nedostatka sredstava za
život smestili sa svekrom i svekrvom u toj zgradi. Frančesko je rođen
tamo, katedrala mu je jedini dom i kaže da se oseća krivim što nije
uspeo da spreči izbijanje požara.
– Da li je nešto čuo? – upita Minerva.
– Ne, gledao je televiziju i malo zadremao. Ustaje veoma rano jer
mora da otvori katedralu i susedne kancelarije. Kaže da se trgnuo na
zvono, jer je neki čovek koji je šetao trgom primetio da iz katedrale
kulja dim, pa pozvonio kako bi o tome nekoga obavestio. Požurio je
da pregleda katedralu i naišao na požar, pozvao vatrogasce, i od tada
ne može da dođe sebi, kažem vam da neprekidno samo plače.
– Pjetro, da li ti misliš da je požar podmetnut ili je posedica
nehaja?
Markovo pitanje Pjetra dočeka nespremnog.
– Da nije pronađen leš čoveka bez jezika, odgovorio bih ti da je u
pitanju nemar. Ali imamo leš jednog muškarca o kojem ništa ne
znamo. Otkud on tamo? I šta je tamo tražio? Kako je uopšte ušao?
Portir tvrdi da on obilazi katedralu pre zatvaranja, i da tada nije
primetio nikoga. Njemu i jeste u opisu posla da proverava da li su
katedralu napustili posetioci, a kune se da u katedrali nije bilo nikoga
kad je pogasio svetla.
– Možda mu je pažnja popustila, ipak je on stariji čovek – natuknu
Sofija.
– A možda i laže – dodade Pjetro.
– Neko je ušao posle zatvaranja – reče Ðuzepe.
 – Da – nastavi Pjetro. – Očito je da je neko provalio unutra
koristeći sporedan ulaz koji vodi do kancelarija, odakle se takođe
može ući u katedralu. Brava je bila polomljena. Taj čovek je znao kuda
i kako da uđe. Dokaz je to što je sve obavio potpuno nečujno i
neprimetno, kada se uverio da u kancelarijama više nema nikoga.
– Ono u šta smo sigurni – reče Ðuzepe – jeste to da lopov, ili da
lopovi poznaju nekoga ko radi u katedrali ili je na neki drugi način
povezan s njom. Neko ga je obavestio da toga dana i u to doba tamo
neće biti žive duše.
– Po čemu ste tako sigurni? – upita Minerva.
– Zato što su prilikom ovog požara – nastavi Ðuzepe – kao i u
navodnoj pljački od pre dve godine, kao i u požaru koji je izbio
devedeset sedme i prilikom svih drugih nesrećnih slučajeva – lopovi
uvek znali da u katedrali nema nikoga. Postoji samo jedan ulaz, osim
glavnog koji služi za posetioce, a to je ulaz koji vodi do kancelarija, jer
su svi ostali zatvoreni. I uvek su provaljivali unutra kroz taj sporedni
ulaz. Vrata su blindirana, ali blindirana vrata su za profesionalce mačji
kašalj. Mislimo da naš mutavac nije bio sam i da su ljudi koji su mu
pomagali pobegli. Niko ne provaljuje u katedralu sam i bez nečije
pomoći. Takođe smo utvrdili da se svi lažni upadi uglavnom dešavaju
kad se obavljaju neki radovi. Tada iskoriste priliku da izazovu kratak
spoj, poplavu, bilo kakav haos. Ali ni ovoga puta ništa nisu odneli. Zato
ostaje pitanje: šta su tamo tražili?
– Pokrov – spremno dočeka Marko. – Ali zašto? Da bi ga uništili? Ili
ukrali? Ne znam. Pitam se da li obijanjem ulaza pokušavaju da nas
navedu na pogrešan trag, isuviše je očigledno... ne znam. Minerva, šta
si ti pronašla?
– Ja samo mogu da dodam da je jedan od vlasnika preduzeća
„Koksa“, koje obavlja radove, čovek po imenu Umberto D’Alakva. O
tome sam već obavestila Sofiju. U pitanju je ozbiljno i uspešno
preduzeće koje radi za Crkvu u Torinu, ali i širom Italije. D’Alakva je
poznata i izuzetno cenjena ličnost u Vatikanu. On im je neka vrsta
finansijskog savetnika i suinvestitora, dosad im je nabacio nekoliko
izuzetno unosnih poslova i njihov je značajni sufinansijer u
investicijama u kojima Vatikan želi da ostane po strani. On je čovek od
poverenja Svete stolice, a učestvovao je i u nekim izuzetno delikatnim
diplomatskim misijama. Njegovi poslovi se kreću od proizvodnje
čeličnih konstrukcija, preko kompanija za iskopavanje nafte i naftnih
derivata, i tako redom. U preduzeću „Koksa“ je većinski vlasnik. A pri
tome je i izuzetno zanimljiv tip. Neoženjen, zgodan, iako mu je već
pedeset sedam godina, odmeren. Nikad ne ističe u prvi plan ni svoje
bogatstvo ni moć koju poseduje. Ne odlazi na zabave džetseta, a nije
poznato ni da li ima devojku.
– Da nije homoseksualac? – upita Sofija.
– Ne, nije. Nije ni iz Opus deija, ni iz nekog svetovnog reda, ali kao
da se zavetovao na celibat. Voli arheologiju: finansirao je neka
iskopavanja u Izraelu, Egiptu i Turskoj, a izvesno vreme je čak i
učestvovao u iskopavanjima u Izraelu.
– Čini mi se da s takvom biografijom D’Alakvu ne možemo da
svrstamo među one na koje bismo mogli posumnjati da hoće da
ukradu ili unište pokrov – dodala je Sofija.
– Ne, ali on je neobična ličnost – bila je uporna Minerva. – Baš kao
što je i profesor Bolard neobična ličnost. Vidi, šefe, taj profesor je
čuveni francuski naučnik. Hemičar i mikrobiolog, jedan je od
najpoznatijih proučavalaca pokrova. Više od trideset pet godina se
bavi pokrovom, analizira i utvrđuje njegovo stanje i svaka tri-četiri
meseca dolazi u Torino. On je jedan od naučnika koje je Crkva
zadužila za održavanje i zaštitu pokrova, a ona ništa ne preduzima a
da njega prethodno nije pitala za mišljenje.
– Tačno tako – reče Ðuzepe. – Pre nego što je pokrov premešten u
banku, otac Iv je razgovarao s Bolardom, koji mu je dao precizne
instrukcije kako i na koji način da se preseli pokrov. Pre nekoliko
godina je u podzemnoj odaji banke napravljena mala soba za smeštaj
pokrova po instrukcijama Bolarda i drugih profesora, gde se pokrov i
čuva.
– Dobro, dakle – nastavi Minerva – Bolard je vlasnik velikog
hemijskog preduzeća, neoženjen je, izuzetno bogat, baš kao i
D’Alakva, i nikad mu nije pripisivana nikakva romansa. A nije ni
homoseksualac.
– Da li se D’Alakva i Bolard poznaju? – upita Marko.
– Izgleda da se ne poznaju, ali to još ispitujem. Ne bi me čudilo da
se poznaju, budući da i Bolard gaji naklonost prema antičkom svetu.
– Šta si saznala o ocu Ivu? – Marko nastavi da ispituje Minervu.
– Opasan tip taj naš sveštenik. Francuz je, potiče iz stare, vrlo
uticajne aristokratske porodice. Njegov pokojni otac je bio diplomata i
jedan od najvažnijih ljudi u Ministarstvu spoljnih poslova za vreme De
Gola. Njegov stariji brat je poslanik u Narodnoj skupštini, osim što je
vršio razne dužnosti u Širakovoj vladi. Sestra mu je sudija Vrhovnog
suda, a on u svojoj karijeri u okviru Crkve vrtoglavo napreduje.
Njegov direktan zaštitnik je monsinjor Obri, pomoćnik zamenika
državnog sekretara, ali drag je i kardinalu Polu Vizijeru, koji je u
Vatikanu zadužen za finansije, jer se sa Žanom, starijim bratom oca
Iva, družio tokom studija. Tako da ga je promovisao i pomogao mu da
se ispeče u diplomatskoj službi. Otac Iv je vršio službu u
nuncijaturama u Briselu, Bonu, Meksiku i Panami. Upravo po
preporuci monsinjora Obrija imenovali su ga za sekretara torinskog
kardinala, a šuška se da će ga uskoro imenovati za pomoćnika
biskupa. U njegovoj biografiji nema ničeg posebnog, osim što je čovek
potpuno posvećen svešteničkom pozivu i što ima uticajnu porodicu
koja podržava njegovu svešteničku karijeru. Njegova akademska
biografija nije nimalo loša. Osim teologije, studirao je i čistu filozofiju,
diplomirao klasične jezike, znate već, latinski, aramejski, a pri tom se
prilično dobro služi još nekim jezicima.
Jedino neobično u svemu tome jeste to što je veliki ljubitelj
borilačkih veština. Izgleda da je kao dete bio malo žgoljav, pa ga je
otac, da ga ne bi tukli, upisao na karate. Njemu se svidelo, i osim što
ima crni pojas u ne znam koliko karate veština, isto je postigao i u
tekvondou, kikboksu i aikidu. Borilačke veštine su mu jedina slabost,
ali u poređenju sa slabostima iz Vatikana, njegova je u najmanju ruku
bezazlena. Ah, da kažem i to da, iako je prilično zgodan, što bi se reklo
po fotografijama, nisu mu pripisivane nikakve ljubavne avanture, ni sa
ženama ni sa muškarcima. Ništa, apsolutni celibat.
– Šta još imamo? – upita Marko ne obraćajući se nikome
konkretno.
– Ništa, nemamo ništa – reče Ðuzepe. – Ponovo smo na mrtvoj
tački. Nemamo nikakve tragove, a što je najgore, nemamo ni motiv.
Ispitaćemo ono s vratima ako misliš da to može biti lažni trag, ali kuda
onda ulaze i izlaze, kog đavola?! Pregledali smo svaki ćošak katedrale
i tvrdim ti da ne postoji nijedan tajni ulaz. Kardinal se nasmejao kad
smo ga upitali za tu mogućnost. Rekao nam je da u katedrali nema
tajnih prolaza. I u pravu je, nekoliko puta smo pregledali planove
tunela koji su spojeni s podzemnim gradom, i u tom delu nema ničega.
Naravno, Torinjani prave posao vodeći turiste u obilazak tunela,
pričajući im o istorijatu njihovog nacionalnog heroja Pjetra Mika.
– Pokrov je motiv – reče Marko zlovoljno. – Dolaze po pokrov, još
uvek ne znam da li hoće da ga ukradu ili unište, ali cilj je Sveti pokrov,
u to sam siguran. Dobro, ima li još sugestija?
Zavlada neprijatna tišina. Sofija potraži Pjetrov pogled, ali je on,
paleći cigaretu, oborio glavu, te ona odluči da se oglasi i ispriča im šta
je smislila.
– Marko, ja bih mutavca pustila na slobodu.
Svi pogledi se prikovaše za Sofiju. Da li su dobro čuli?
– Mutavac može biti naš trojanski konj. Vidi, Marko, ako si ti u
pravu i ako neko dolazi po pokrov, potpuno je jasno da iza toga stoji
neka organizacija za koju rade svi ti ljudi bez jezika, sprženih otisaka
prstiju, tako da, ako ih uhapse, kao što su onog u torinskom zatvoru,
oni će možda opet samo ćutati, povući će se u sebe i neće progovoriti.
Bez otisaka prstiju nemoguće je otkriti njihov identitet, poreklo tih
ljudi. A po mom mišljenju, Marko, tvojim pretnjama mutavcu nećeš
ništa postići, sigurna sam da neće tražiti da razgovara s tobom.
Sačekaće da odsluži kaznu, ionako mu je ostalo samo još godinu dana.
Možemo uraditi dve stvari: ili da čekamo godinu dana, ili da ti,
Marko, ubediš šefove da otvore novu istragu koja će završiti
puštanjem mutavca na slobodu, a kad izađe napolje, mi ćemo ga
pratiti u stopu. Nekud će morati da ode, s nekim da stupi u kontakt.
To je nit koja može odmotati klupko, naš trojanski konj. Ako
prihvatiš ovaj moj plan, trebalo bi ga dobro razraditi. Ne smeju da ga
puste odmah, treba sačekati, recimo, dva--tri meseca, a pri tom treba
osmisliti dobru pozadinu kako ne bi posumnjao zašto je pušten na
slobodu.
– Bože, kakve smo mi budale! – uzviknu Marko lupivši rukom o
sto. – Kako je moguće da smo ispali tako glupi? Mi, karabinijeri, svi!
Tu smo imali rešenje, a dve godine smo izigravali budale.
Svi ga pogledaše iščekujući. Sofija nije znala da li preispituje njen
plan ili mu je jednostavno sinulo nešto čega se ostali nisu setili, ali su
Markove reči odmah rešile njenu dilemu.
– To, Sofija, tako ćemo i uraditi! Tvoj plan je savršen, trebalo je to
odavno da uradimo. Razgovaraću s ministrima i izložiću im plan,
tražićemo da razgovaraju sa sudijama, s javnim tužiocem, s kim bilo,
samo da ga puste na slobodu, i od tog trenutka ćemo oformiti jedinicu
koja će ga svuda pratiti.
– Šefe – prekinu ga Pjetro – nemojmo se zaletati, prvo treba da
smislimo kako ćemo prodati mutavcu priču o izlasku na slobodu. Dva
meseca, kao što predlaže Sofija, čini mi se prekratko vreme, imajući u
vidu da si nedavno bio s njim i da si mu rekao da će istrunuti u
zatvoru. Ako ga oslobodimo, znaće da je u pitanju zamka i neće se
mrdnuti.
Minerva stade da se vrpolji na stolici, a Ðuzepe je delovao odsutno.
Antonino je i dalje mirno sedeo. Sada je na njih došao red da iznesu
svoje mišljenje, i znali su to. Marko je uvek od članova svoje ekipe
zahtevao da se potrude i iznesu svoje mišljenje. Odluke je donosio on,
ali nikad pre nego što bi ih sve saslušao.
– Antonino, zašto si se ti ućutao? – upita ga Marko.
– Mislim da je Sofijina ideja sjajna. Plan je odličan i treba ga
sprovesti, ali se slažem s Pjetrom da mutavac ne sme prebrzo da izađe
na slobodu; čak sam sklon da pomislim kako bi bilo bolje da ga
ostavimo da odleži celu kaznu, preostalih godinu dana.
– A šta ćemo u međuvremenu? Da sedimo skrštenih ruku i čekamo
da ponovo pokušaju da oštete pokrov?! – uzviknu Marko.
– Pokrov se – odvrati Antonino – čuva u zapečaćenoj prostoriji u
banci i tamo može ostati još narednih nekoliko meseci. Nije prvi put
da se na duži period ne izlaže javnosti.
– Antonino je u pravu – umeša se Minerva – i ti znaš da jeste.
Svesna sam i ja da je sada, kad smo pronašli trojanskog konja, stvarno
izluđujuća pomisao da moramo da čekamo, ali ako tako ne učinimo,
možemo da izgubimo jedini trag, jer uopšte ne sumnjam u to da nikud
neće mrdnuti ako ga sada pustiš.
– Ðuzepe?
– Znaš šta, šefe, kao i tebe, i mene nervira to što sada moramo da
sedimo skrštenih ruku i čekamo, a taman smo pronašli način da
započnemo pravu istragu o ovom slučaju.
– Neću da čekam – potvrdi Marko odlučno. – Ne možemo da
čekamo godinu dana, kako reče Pjetro.
– To je najpametnija odluka – podrža ga Ðuzepe.
– Ja bih još nešto uradila.
 Svi se okrenuše prema Sofiji. Marko izvi obrve i podiže ruke
pokazujući joj da nastavi.
– Po mom mišljenju, treba ponovo ispitati radnike dok se ne
uverimo da je kratak spoj na instalacijama zaista bio posledica
nesrećnih okolnosti. Moramo da ispitamo i preduzeće „Koksa“, i da
razgovaramo sa D’Alakvom. Možda nam u svemu tome naizgled
normalnom nešto ipak promiče.
– Na šta ciljaš, Sofija? – upita je Marko.
– Ni na šta konkretno, ali mi osećaj nalaže da radnike moramo
ponovo da ispitamo.
Pjetro je pogleda popreko. Njegovo zaduženje je bilo da ispituje
radnike, i to je obavio temeljno. Imao je punu fasciklu podataka o
svima njima, o Italijanima i onima drugima, a u policijskim bazama
podataka nije pronašao ništa, kao ni u podacima Interpola. Svi su bili
čisti.
– Zar sumnjaš u njih samo zato što su stranci?
Sofija oseti da joj je Pjetro svojim rečima zadao nizak udarac.
– Odlično znaš da nije tako, ja bih tvoje pitanje nazvala običnom
zlonamernom opaskom. Jednostavno mislim da bi ih sve trebalo
ponovo ispitati, i strance i Italijane, a ako već hoćeš da znaš, i
kardinala.
Marku bi jasno da oni vode lični rat, i to mu zasmeta. Oboje ih je
cenio, možda malo više Sofiju Galoni, prema kojoj je osećao veliko
poštovanje. Uz to je smatrao i da je u pravu, da im nešto očigledno
promiče pa, prema tome, nije video ništa loše u tome što ona insistira
na ponovnom ispitivanju. Ali morao je da se složi sa Sofijom a da ne
povredi Pjetra, pogotovo zato što je video da je nezadovoljan, a nije
znao zašto. Možda je ljubomoran na Sofijin izvrsni plan? Ili su se
možda posvađali pa tu vode lični rat, pred kolegama i na uštrb posla?
Ako je to u pitanju, saseći će ih u korenu. Oni znaju da on neće
dozvoliti da svoje lične probleme mešaju s poslom.
– Svi ćemo preispitati ono što je do sada urađeno i nećemo
zanemariti nijedan detalj u istrazi.
Pjetro se promeškolji na stolici.
– Šta ti je na umu, zar ćeš osumnjičiti sve žive?
Marka cela ta situacija poče da nervira, a Pjetrov ton mu zazvuča
izazivački.
 – Nastavljamo sa istragom. Ja ću odmah otići u Rim. Hoću da
razgovaram s ministrima kako bi dali zeleno svetlo za operaciju
„Trojanski konj“. Razmisliću kakve su mogućnosti da ne čekamo
godinu dana da mutavac izađe na slobodu a da ništa ne posumnja. U
Rimu imamo mnogo posla, tako da će neki od vas ostati ovde još
nekoliko dana, a drugi će se vratiti u Rim, s tim što oni koji se vraćaju
ne napuštaju slučaj, već istovremeno rade na njemu i obavljaju posao
u kancelariji. Ko ostaje?
– Ja – reče Sofija.
– I ja – rekoše uglas Ðuzepe i Antonino.
– Dobro, onda se Minerva i Pjetro vraćaju sa mnom. Mislim da
imamo let u tri, tako da ćemo Pjetro i ja imati dovoljno vremena da
odemo do hotela po prtljag.
– Ja mislim – oglasi se Minerva – da ću vam ja biti od veće koristi
pored mojih računara u Rimu.
 8

Čovek podiže podna vratanca i snopom svetlosti svoje baterijske

lampe osvetli podrum. Tamo ugleda trojicu nemih muškaraca, koji ga
pogledaše nestrpljivo. Siđe niz rasklimatano stepenište koje vodi u
tajni podrum i oseti blagu jezu. Imao je želju da mutavci odu, ali je bio
svestan da bi zbog bilo kakve ishitrene odluke svi mogli da završe u
zatvoru, ili, što je još gore, da se zbog novog neuspeha osramote pred
Adajom, koji bi mogao zauvek da ih prezre, a možda čak naredi i
njihovo izopštenje.
– Policajci iz Rima su otišli. Danas su se pozdravili s kardinalom, a
šef, onaj Marko, proveo je izvesno vreme sa ocem Ivom. Mislim da
sada konačno možete da izađete odavde, jer, koliko sam ja čuo,
karabinijeri ne sumnjaju da je osim vašeg mrtvog druga bilo još
nekoga. U skladu sa Adajovim instrukcijama, svaki od vas mora da
sledi vlastiti plan bekstva.
Najstariji nemi čovek, muškarac od oko trideset godina, potvrdi
glavom ispisujući na listu papira pitanje: „Jesi li siguran da je prošla
opasnost?“
– Siguran koliko to mogu da budem. Napiši mi na tom papiru da li
vam je nešto potrebno.
Nemi čovek, koji im je izgleda bio šef, ponovo napisa na papiru:
„Treba da se dovedemo u red, ne možemo ovakvi napolje. Donesi nam
još vode i korito u kojem možemo lepo da se operemo. A šta se dešava
s kamionima?“
– Posle ponoći, oko jedan, sići ću po tebe. Ispratiću te kroz tunel
do groblja. Tamo ćeš izaći napolje, ti sâm. Kamion će te čekati na
stanici Mersi Vankilja, s druge strane trga, neće se zadržavati duže od
pet minuta. Ovo je njegova registarska oznaka – pruži mu papir sa
zabeleženim brojem. – Tebe će odvesti do Ðenove, gde ćeš se kao
mornar ukrcati na Morsku zvezdu i za nedelju dana ćeš biti kod kuće.
Šef klimnu glavom. Dvojica njegovih kolega i dalje su čekala. Oni
su bili mlađi od njega, možda im ne beše ni dvadeset godina. Jedan je
bio crnokos, s vojničkom frizurom, širokoh leđa, mišićavih ruku,
visok. Drugi je bio manje razvijen i niži, smeđe kose i očiju koje su
iskrile nestrpljenjem.
 Čovek se obrati crnokosom mladiću:
– Tvoj kamion će te pokupiti sutra u zoru. Proći ćemo istim putem,
kroz tunel, do groblja. Kad izađeš na ulicu, skreni ulevo i otidi do reke,
tamo će te čekati kamion. Proći ćete švajcarsku granicu, a potom
nemačku. U Berlinu te čekaju; već znaš adresu ljudi koji će te odvesti
kući.
Oniži mladić se zagleda u njega. Čovek oseti strah jer primeti bes u
smeđim očima nemog mladića.
– Ti izlaziš poslednji. Moraš ovde da ostaneš još dva dana. Kamion
će i po tebe doći u zoru, u dva ujutru, ideš pravo kući. Nek ti je sa
srećom. Doneću vam vodu.
Nemi mladić ošišan vojnički snažno ga stegnu za ruku i pokaza mu
da hoće da mu postavi pitanje, koje brzo ispisa na papiru.
– Pitaš za Mendiba? U zatvoru je, to već znate. Ponašao se kao neki
ludak: nije hteo da sačeka da dođu njegovi drugovi, ušao je u
katedralu i došao do kapele. Ne znam šta je uradio, ali uključio se
alarm. Dobio sam naređenja od Adaja da ne smemo da rizikujemo,
tako da ne mogu da mu pomognem. Uhvatili su ga dok je bežao trgom
Kastelo. Pratite instrukcije i neće biti problema, nema zašto da ih
bude. Niko ne zna za ovaj podrum, niti za tunel. U torinskom
podzemlju se ukršta na desetine tunela, ali ne znaju za sve; ovaj nisu
otkrili, bilo bi strašno da ga otkriju. Potrudili bi se da nestanemo s lica
zemlje.
Kad je postariji muškarac napustio podrum, oni se pogledaše. Šef
poče da ispisuje na papiru instrukcije koje je svaki od njih morao da
sledi. Za nekoliko sati započeće njihovo dugo putovanje i oni će uspeti
da stignu kući, ili će ih pak zaustaviti. Sreća ih nije sasvim napustila,
dokaz je to što su živi, ali bekstvo iz Torina neće biti baš tako lako.
Nije jednostavno da tri nema čoveka prođu neprimetno. Neka Bog
usliši njihove molitve da uspešno stignu do Adaja.
Zagrliše se spontano, a suze sve trojice izmešaše se sa zagrljajem.
 9

– Josare, Josare!
Mladić utrča u prostoriju u kojoj se Josar odmarao. Sunce tek što
se pojavilo na horizontu i Josar je još uvek dremao, umoran.
Nakon što teškom mukom otvori oči, ugleda izduženu figuru Isasa,
svog rođaka.
Isas je učio pisarski zanat. On ga je podučavao, tako da su dosta
vremena provodili zajedno, iako je uzimao časove i od jednog filozofa,
Markiona, koji ga je učio grčki, latinski, matematiku, retoriku i
filozofiju.
– Stigao je karavan, i jedan trgovac je poslao poruku u dvor
raspitujući se za tebe. Kaže da je došao s Tadejom, Isusovim
prijateljem, i da ti donose vesti od Tome.
Josar ustade ozaren, i požuri da se osveži ispitkujući Isasa.
– Jesi li siguran da je Tadej došao u Edesu? Da nisi loše razumeo?
– Kraljica me je poslala po tebe. Ona mi je rekla šta treba da ti
kažem.
– Ah, Isase! Ne mogu da poverujem da čujem tako radosnu vest!
Tadej je bio jedan od Isusovih sledbenika. I Toma... Toma je uživao
veliko poverenje Spasitelja, bio je jedan od njegovih najbližih učenika,
od dvanaestorice odabranih. Tadej donosi vesti iz Jerusalima, o Petru,
o Jovanu...
Josar se brzo obuče. Želeo je da ode do mesta gde su se odmarali
karavani nakon njihovih dugih putovanja. Povešće sa sobom i Isasa,
kako bi njegov mladi rođak upoznao Tadeja.
Izađoše iz skromne kuće u kojoj je živeo Josar. Kada se vratio iz
Jerusalima, Josar je rasprodao svu svoju imovinu, kuću i nameštaj, a
novac razdelio najsiromašnijima u gradu. Smestio se u jednu, koliko
malu toliko i skromnu kuću, u kojoj je, osim kreveta, držao samo
jedan sto sa stolicama, kao i pergamente, na stotine rolni koje je čitao
i ispisivao.
Josar i Isas požuriše ulicama Edese dok ne stigoše na kraj grada.
Tu beše smešten karavan-saraj, i u tim ranim jutarnjim satima trgovci
su pripremali svoju robu spremajući se da odu u grad, dok se mnoštvo
robova vrzmalo naokolo hraneći i pojeći životinje, pričvršćujući
prtljag, raspirujući vatru na lomačama.
– Josare!
Okrete se čuvši dubok glas komandanta kraljeve garde. Marvuz je
bio tu s jednom grupom vojnika.
– Kralj me je poslao da te odvedem u palatu, zajedno s tim
Tadejom što je došao iz Jerusalima.
– Hvala, Marvuze. Sačekaj ovde dok ga ne pronađem, a onda ćeš
nas odvesti u palatu.
– Već sam pitao, šator trgovca s kojim je došao je onaj veliki,
tamnosivi. Baš sam se uputio tamo.
– Sačekaj, Marvuze, sačekaj, voleo bih da na miru zagrlim svog
prijatelja.
Vojnik rukom pokaza svojim ljudima da sačekaju, a Josar se uputi
prema šatoru trgovca. Isas je išao dva koraka iza njega, znajući da
njegovog strica preplavljuju osećanja zbog ponovnog susreta s jednim
od Isusovih učenika. Mnogo mu je pričao o njima, o Jovanu,
Učiteljevom ljubimcu; o Petru, kome je Isus verovao uprkos tome što
ga je izdao; o Marku i Luki; o Mateju i Tomi, i o tolikim drugim čijih se
imena jedva sećao.
Josar ustreptao priđe šatoru, iz kojeg je u tom trenutku izlazio neki
visok čovek, prijatnog lica, odeven kao svi bogati trgovci iz
Jerusalima.
– Ti si Josar?
– Jesam.
– Uđi, Tadej te čeka.
Josar uđe u šator, a tamo, na jastuku na podu, sedeo je Tadej pišući
na pergamentu. Pogledi dvojice muškaraca se susretoše i obojica se
nasmešiše od radosti zbog ponovnog susreta. Tadej ustade i zagrli
Josara.
– Prijatelju moj, radujem se što te vidim – reče Tadej.
– Nisam se ni nadao da ću te ponovo sresti. Toliko se radujem,
stalno mislim na vas! Kad god pomislim na vas, osećam se kao da je
Učitelj kraj mene.
– On te je voleo, Josare, i verovao ti je. Znao je da je tvoje srce
puno dobrote i da ćeš pronositi njegovu reč kud god budeš krenuo i
gde god se budeš zatekao.
– To sam i činio, Tadeju, to sam i činio, i uvek sam se plašio da
neću uspeti da na valjan način prenesem reči našeg Učitelja.
Utom u šator uđe trgovac.
– Tadeju, ostaviću te ovde da na miru porazgovaraš s tvojim
prijateljom. Moje sluge će vam doneti urme i sira i sveže vode, i neće
vas uznemiravati, osim ukoliko vam ne zatrebaju. Ja moram da odem
do grada, tamo čekaju moju robu. Vratiću se u predvečerje.
– Josare – reče Tadej – ovaj dobri trgovac se zove Jošua, i ja sam
pod njegovim okriljem doputovao iz Jerusalima. On je dobar čovek i
često je dolazio da sluša Isusa, iz potaje, jer se plašio da će ga Učitelj
oterati. Ali Isus, koji je sve primećivao, reče mu jednoga dana da
priđe, i njegove reči padoše Jošui kao melem na dušu, jer tek beše
postao udovac. On je dobar prijatelj koji nam je mnogo pomogao,
njegovi karavani nam omogućavaju da ostanemo u vezi i pomaže nam
da svim putevima pronosimo reči Učiteljeve.
– Dobro došao, Jošua – odgovori Josar. – Ovde si među
prijateljima. Kaži mi ako ti u nečemu možemo pomoći.
– Hvala ti, dobri prijatelju, ali sada mi ništa ne treba, iako ti
zahvaljujem na ponudi. Znam da si sledio Učitelja, i Tadej i Toma te
izuzetno cene. Sada ću otići u grad i vratiću se pred noć. Uživajte u
ponovnom susretu, jer sigurno imate o mnogo čemu da razgovarate.
Jošua izađe iz šatora dok je jedan muškarac, crn kao noć,
raspoređivao tanjire sa urmama i voćem, i stavljao pred njih krčag sa
vodom. Izašao je isto onako tiho kako beše i ušao.
Isas je ceo prizor posmatrao u tišini. Nije se usuđivao da bilo čime
pokaže svoje prisustvo. Njegov stric kao da beše zaboravio na njega,
ali mu se Tadej osmehnu i rukom mu pokaza da priđe.
– A ovaj mladić, ko je on?
– To je moj rođak Isas. Učim ga svom starom pisarskom zanatu i
možda će me jednoga dana zameniti na dvoru. On je dobar mladić,
sledbenik Isusovog učenja.
U tom trenutku u šator uđe Marvuz.
– Josare, izvini što prekidam, ali Avgar je poslao jednu dvorsku
sluškinju jer želi da čuje novosti o tebi i o ovom čoveku što je
doputovao iz Jerusalima.
– U pravu si, Marvuze, osećanja zbog ponovnog susreta toliko su
me ponela da sam zaboravio da kralj željno iščekuje vesti od nas.
Želeo bi da te upozna i da ti ukaže čast, Tadeju, jer moraš da znaš da je
Avgar napustio paganske običaje i da veruje samo u jednoga Boga, oca
našeg Gospoda. I da kraljica i ceo dvor takođe propovedaju Isusovu
veru. Sagradili smo hram, skroman, bez ukrasa, u kojem se okupljamo
i tražimo milost od Boga oca, i pričamo o Isusovim učenjima. Zapisao
sam, koliko sam mogao da se setim, sve ono što je on govorio, ali,
pošto si sada ti tu, mogao bi da nam pričaš o učenju našeg Isusa, i bolje
od mene objasniš kakav je bio i kako je odlučio da umre da bi spasao
nas.
– Pođimo kod kralja – reče Tadej – a usput ćeš mi pričati novosti.
Neki trgovci su u Jerusalim doneli vest da se Avgar izlečio od
smrtonosne bolesti dodirnuvši Isusov pokrov. Želim da mi pričaš o
tom čudu Spasiteljevom, i o tome kako se utemeljila njegova vera u
ovom prelepom gradu.

Avgar je goreo od nestrpljenja. Kraljica, koja je sedela kralj njega,
pokušavala je da ga smiri. Josar i Tadej su kasnili. Sunce već beše
upeklo nad Edesom, a od njih ni traga. Goreo je od želje da sluša tog
Isusovog učenika, da sazna što je moguće više o Spasitelju. Zamoliće
ga da ostane zauvek, ili bar dovoljno dugo kako bi svi iz njegovih usta
mogli da slušaju još neke priče o Isusu, osim onih koje im već beše
ispričao Josar.
Njemu, Avgaru, kralju tog naprednog grada, ponekad je bilo teško
da shvati neke stvari koje je rekao Učitelj, ali ih je sve prihvatao,
toliko je verovao u čoveka koji ga je, već polumrtvog, izlečio.
Znao je da se ne slažu svi žitelji grada s njegovom odlukom da se
više ne slave stari predački bogovi i da se, umesto njih, slavi neki bog
bez lika, koji je na Zemlju poslao svoga sina da ga razapnu.
Sina koji je, uprkos mučenjima za koja je znao da će ga zadesiti,
propovedao da neprijateljima svojim treba oprostiti, i tvrdio da će
siromah pre zaslužiti carstvo nebesko nego što će to uspeti neki
bogataš.
Mnogi njegovi podanici i dalje su se u okrilju svojih domova
klanjali predačkim bogovima i odlazili u planinske pećine da prolivaju
vino pred statuama boga meseca.
On, Avgar, nije to branio; znao je da se bog ljudima ne može
nametnuti i da će se nevernici, kako je govorio Josar, vremenom
uveriti da postoji samo jedan Bog.
 Nije da njegovi podanici nisu verovali u božanstvo Isusovo, već su
mislili da je on samo još jedan bog i kao takvog su ga prihvatali, ali ne
odričući se bogova svojih predaka.
Josar je pričao Tadeju kako je osetio potrebu da u ruke uzme
platno kojim je bilo pokriveno telo Učitelja, znajući da se nijedan
njegov prijatelj neće usuditi da ga dodirne, jer po jevrejskom zakonu
pokrov predstavlja nečist predmet. Tadej je klimao glavom shvatajući
objašnjenja svog prijatelja. Nisu posezali za pokrovom; štaviše, bili su
čak i zaboravili na taj komad platna sve dok se nisu pronele vesti da je
učinilo čudo iscelivši kralja Avgara od strašne bolesti. To ih je
iznenadilo i zadivilo, iako već behu navikli na čudesa koja je činio
Isus.
A zatim Tadej svom prijatelju objasni razlog svoje posete:
– Toma te se uvek rado seća i često pominje kako si uporno
nagovarao Učitelja da otputuje u Edesu i izleči tvoga kralja, i da je Isus
dao obećanje da će poslati jednog od svojih učenika. I zato, saznavši
da je pokrov izlečio Avgara i da ti propovedaš učenje Spasitelja našeg,
zamolio me je da dođem ovamo kako bih ti pomogao. Ostaću ovde
koliko smatraš da je potrebno i pomoći ću ti da ovim dobrim ljudima
preneseš Isusove reči. Ali jednom ću morati da odem jer je ostalo još
mnogo gradova i ljudi koji treba da nauče Istinu njegovu.
– Želiš li da vidiš pokrov? – upita Josar.
Tadej se zamisli. On je bio Jevrejin, a zakon je zakon, a taj zakon je
bio i Spasiteljev. Pa ipak, onaj komad platna koji je doneo Josif iz
Arimateje i u koji su uvili Isusovo telo kao da je bilo prožeto moćima
koje je i sâm Isus posedovao. Nije znao šta da kaže niti šta da učini.
Takoreći nije znao ni šta da misli.
Josar je bio svestan borbe koja se odigrava u njegovom prijatelju,
te mu prijateljski stegnu ruku.
– Ne brini, Tadeju, poznajem ja vaš zakon i poštujem ga. Ali za nas,
žitelje ovog starog grada, pokrov ne predstavlja nečist predmet koji
ne sme da se dodiruje. Ne moraš ni da ga vidiš, samo moraš da znaš da
je Avgar od najboljeg edeskog zanatlije naručio da izradi urnu u kojoj
će se pokrov čuvati i da se on nalazi na sigurnom mestu, gde lična
kraljeva straža neprekidno bdi nad njim. To platno čini čuda: izlečilo
je Avgara i izlečilo je još mnoge koji su mu prišli s verom. Moraš znati
da su Isusovi krv i znoj na tom platnu ostavili odraz lica i tela
njegovog. I istinu ti zborim, prijatelju moj, da kad god pogledam
platno vidim našeg Učitelja, i patim zbog muka koje je pretrpeo i na
koje su ga osudili Rimljani.
– Jednom ću ti zatražiti da mi pokažeš pokrov, ali moram u svom
srcu pronaći pravi trenutak za to, budući da bih time prekršio zakon.

Stigoše u kraljev dvor, gde ih Avgar srdačno dočeka. Kraljica, uvek
kraj njega, nije mogla da sakrije uzbuđenje što upoznaje jednog
Isusovog prijatelja.
– Želim ti dobrodošlicu kao velikom Isusovom prijatelju. U našem
gradu možeš da ostaneš koliko god želiš, tu si naš gost i ništa ti neće
nedostajati. Samo te molimo da nam pričaš o Spasitelju, da se prisetiš
svih njegovih reči i svih njegovih dela, a ja ću, uz tvoje dopuštenje,
tražiti od naših pisara da pažljivo slušaju tvoje reči i da ih pamte kako
bi ih kasnije zabeležili na pergamentima i sačuvali od zaborava i kako
bi ljudi iz moga grada i iz drugih gradova mogli da se upoznaju sa
životom i propovedima tvog Učitelja.
Tokom celog tog dana i jednog dela noći, Tadej je zajedno sa
Josarom pričao kralju i njegovom dvoru o čudima koja je učinio Isus,
prihvatajući Avgarov poziv da ostane u Edesi.
Tadej nije hteo da prihvati ništa osim jedne male sobe, s jednim
ležajem, u kući nedaleko od Josarove, i odbio je, baš kao što je to
učinio i Josar kada se vratio iz Jerusalima, da ima bilo kakve robove
da mu pomažu. Složio se s kraljem da Josar bude njegov pisar i da
beleži sve čega je on mogao da se seti o Isusu.
 10

U Njujorku je sijalo prolećno sunce, što beše neuobičajena pojava

za to doba godine. Starac skrenu pogled sa stakala kroz koja se
probijala jutarnja svetlost, podižući slušalicu telefona koji je upravo
zazvonio. Sistem za komunikacije te kancelarije onemogućavao je da
ih bilo ko prisluškuje.
– Da – reče odsečnim glasom.
– Prvi mutavac je već krenuo.
– Bez problema?
– Koriste iste kontakte kao i u prethodnim prilikama i iste rute,
policija ništa nije posumnjala.
– A drugi?
– Izlazi večeras. Treći će sutra; prebaciće ga direktno kamionom
koji prevozi gvožđuriju. On je najnestrpljiviji.
– Danas ću razgovarati s našim ljudima iz Urfe. Moramo da
saznamo kako je reagovao Adajo i šta namerava da učini.
– Pobesneće.
– Saznajmo prvo šta radi i šta je odlučio. Ima li nekih vesti o
Adajovom čoveku u katedrali?
– Vrlo je uznemiren, ali ne pobuđuje sumnju, misle da je dobar
čovek koga je potresao ceo događaj. Ni kardinal ni policija ne
sumnjaju u njega.
– Treba i dalje motriti na njega.
– Tako će i biti.
– A naš brat?
– Njega ispituju. Ko je, šta voli, kako je dospeo do sadašnjeg
položaja. Ispitivali su i mene i ostalu braću. Taj policajac, Marko
Valoni, prilično je inteligentan i ima odličan tim.
– Treba da se čuvamo.
– I hoćemo.
– Iduće nedelje u Bostonu.
– Doći ću.

* * *
 Sofija i Pjetro su ćutali, bili su ljuti jedno na drugo. Marko beše
otišao u kancelariju šefa torinskih karabinijera; Minerva, Ðuzepe i
Antonino su odlučili da odu na kafu u bar na uglu, s namerom da
ostave ono dvoje da porazgovaraju. Svi su primetili napetost koja je
vladala među njima.
Dok je Sofija uredno slagala svoje papire u fasciklu, Pjetro je kroz
prozor gledao zamišljeno na ulicu. Ćutao je jer nije hteo da prebacuje
Sofiji što ga nije obavestila o operaciji „Trojanski konj“. Sofiju je pak
grizla savest, sada je smatrala detinjarijom to što svoj plan nije
ispričala Pjetru.
– Jesi li ljut? – upita ga Sofija pokušavajući da prekine tu neprijatnu
tišinu.
– Nisam. Nisi u obavezi da mi pričaš o čemu sve razmišljaš.
– Daj, Pjetro, poznajem te odlično i znam kad ti nešto smeta.
– Ne želim da se svađam. Ti si smislila plan za koji ja mislim da je
trebalo malo da odleži, ali si šefa ubedila i pokupila poene. Biće onako
kako si rekla i od sada ćemo se svi truditi da operacija „Trojanski
konj“ uspe. Nemoj da se vraćaš na to ili ćemo se na kraju uvući u
besmislene rasprave koje nas nikud neće odvesti, samo ćemo se
iznervirati.
– Slažem se, ali reci mi zašto misliš da moj plan nije dobar, da li
zato što sam ga ja smislila ili zato što zaista misliš da ima nedostatke?
– Pogrešno je pustiti mutavca na slobodu, on će posumnjati i neće
nas nikuda odvesti. Što se tiče ponovnog ispitivanja radnika, nek ti
bude, pa ćeš mi reći da li si nešto otkrila.
Sofija ućuta. Osetila je olakšanje što Pjetro odlazi. Više je volela da
ostane s Ðuzepeom i Antoninom, bez Pjetra. Da je ostao, na kraju bi se
zaista ozbiljno posvađali, a najgore je što bi posao trpeo zbog toga.
Nije bila opsednuta pokrovom kao Marko, ali joj se pokušaj da razreše
ceo slučaj činio pravim izazovom.
Da, najbolje je da Pjetro ode i da prođe nekoliko dana, posle toga
će se sve vratiti u normalu. Pomiriće se, i onda sve iz početka.

* * *
– Odakle da počnemo, doktorko?
– Vidi, Ðuzepe, mislim da moramo ponovo da porazgovaramo s
radnicima i vidimo da li će nam ispričati istu priču koju su ispričali
Pjetru. Pri tom, moramo da saznamo još nešto o njima, gde i s kim
žive, šta misle njihovi susedi, da li u njihovom svakodnevnom životu
ima bilo čega neobičnog...
– Ali za to će nam biti potrebno vreme – umešao se Antonino.
– Da, zato je Marko i tražio od šefa karabinijera da nam nekoliko
ljudi odavde priskoči u pomoć. Oni poznaju grad bolje od nas i znaće
da li nešto od onoga što nam ti ljudi ispričaju prelazi granice normale.
Ðuzepe može da se pozabavi time, a ti i ja da se vratimo u katedralu,
ponovo porazgovaramo sa zaposlenima, s portirom, s tim ocem Ivom,
sa ženama iz sekretarijata...
– Slažem se, ali ako neko ima nešto da sakrije, posumnjaće zbog
naše upornosti i neće ni mrdnuti, kad ti kažem, ja to znam odlično,
jurio sam mnoge loše momke – reče Ðuzepe.
– Ko god se unervozi, sam će sebe odati. Takođe, mislim da bi
trebalo zatražiti i razgovor sa D’Alakvom.
– On je krupna riba, isuviše krupna. Ako prenaglimo i uznemirimo
ga, u Rimu nam mogu saseći krila.
– Znam, Antonino, ali treba pokušati. Nestrpljiva sam da upoznam
tog tipa.
– Polako, doktorko, nemoj da nam tvoja nestrpljivost dođe glave!
– Ne pričaj gluposti. Ðuzepe, mislim da moramo da
porazgovaramo s tim čovekom, jer je njegovo preduzeće uvek na neki
način bilo povezano s nesrećama, što meni u najmanju ruku izgleda
neobično, a tebi bi, kao policajcu, trebalo da bude još neobičnije.
Odlučiše da raspodele posao. Antonino će ponovo razgovarati sa
zaposlenima u katedrali, Ðuzepe će se pozabaviti radnicima, a Sofija
će tražiti razgovor sa D’Alakvom. Pokušaće da sve to obave za nedelju
dana, a potom će odlučiti šta dalje, ukoliko pronađu neki trag.

Sofija je ubedila Marka da pokrene to pitanje i pokuša da joj sredi
prijem kod Umberta D’Alakve.
Marko je gunđao, ali se slagao s njom da je neophodno obaviti
razgovor s tim čovekom. I tako je šef Odseka za umetnički kriminal to
zatražio direktno od ministra za kulturu, koji mu je rekao da je
poludeo ako misli da će mu dozvoliti da zabada nos u preduzeće
kakvo je „Koksa“ i da ispituje čoveka kakav je D’Alakva. Marko ga je
na kraju ipak ubedio da je to neophodno, rekavši mu još i to da je
doktorka Galoni jedna izuzetna žena koja sigurno sebi neće dozvoliti
ni najmanju grešku kojom bi uznemirila tog moćnog čoveka.
Ministar je uspeo da zakaže razgovor za sutradan, u deset ujutru.
Kad je Marko to preneo Sofiji, ona se zadovoljno nasmejala.
– Šefe, ti si pravi genije, znam koliko si se namučio.
– Da, i bolje bi ti bilo da ne uprskaš ili će nas ministar oboje poslati
da brišemo prašinu u arhivama. Molim te, Sofija, pazi šta radiš,
D’Alakva je krupna zverka ne samo u Italiji već i svuda u svetu,
poslovi mu se, kako mi reče ministar, protežu odavde do Severne
Amerike, Bliskog istoka, Azije... Ukratko, s jednim takvim čovekom
nije se šaliti.
– Imam dobar predosećaj.
– Nadam se da nećemo stradati zbog tvojih predosećaja.
– Uzdaj se u mene.
– Da se ne uzdam u tebe, ne bih ni bila ovde.

A sada se, privodeći šminkanje kraju, osećala nervozno. Pažljivo se
doterala, obukavši armani bež kostim. Doručkovala je u sobi, ali će se,
pre nego što krene, pozdraviti sa Antoninom i Ðuzepeom.
– Srećno, doktorko, prelepa si, izgledaš kao da ideš na neki
ljubavni sastanak.
– Ðuzepe, ne staj mi na muku! Nervozna sam. Ako uprskam stvar,
Marku ću napraviti probleme.
– Ðuzepe je u pravu, prelepo izgledaš, možda isuviše lepo za
jednog tako neobičnog tipa što ne pada na žene. Ali glavni adut ti je
uvek glava, i ja se uzdam u nju.
– Hvala, Antonino, hvala vam obojici, držite mi palčeve.

* * *
Začudi se ugledavši D’Alakvinog sekretara, na prvom mestu zato
što je očekivala da će to biti žena a ne muškarac, a onda zato što je taj
sredovečni muškarac, u diskretno elegantnom odelu, izgledao više
kao izvršni direktor nego kao sekretar, ma koliko važan bio njegov
pretpostavljeni. Predstavio se kao Bruno Moreti i ponudio joj je kafu
dok, kako reče, sačekaju da gospodin D’Alakva završi s drugim
sastankom.
Sofija odbi kafu jer nije htela da pokvari šminku. Pomisli da je
Bruno Moreti dobio zadatak da je malo ispita, ali shvati da greši kad je
Moreti ostavi samu u prostoriji od koje zastaje dah i čije su zidove
ukrašavale slike Kanaleta, Modiljanija, Braka i jedna mala Pikasova.
Zagledala se u Modiljanija i nije ni primetila da su se vrata otvorila
i da je jedan visok, zgodan, otmen muškarac od preko pedeset godina
posmatra ozbiljno, ali i znatiželjno.
– Dobar dan, doktorko Galoni.
Sofija se okrenu i ugleda Umberta D’Alakvu. Oseti kako crveni, kao
da ju je uhvatio na delu dok je radila nešto što se ne sme.
Osim otmenog držanja i elegancije, D’Alakva je zračio
samouverenošću. Samouverenošću i snagom, pomisli.
– Dobar dan, oprostite, proučavala sam vašeg Modiljanija,
zadivljena sam, to je original.
– Da, naravno.
– Ima toliko falsifikata... ali za ovu se vidi da je original.
Oseti da je ispala glupa. Podrazumeva se da je Modiljani koji visi
na zidu u primaćem delu kancelarije tog moćnog čoveka – original!
D’Alakva će sigurno pomisliti da je prava guska, što je i ispala; njen
komentar je bio potpuno izlišan i bezvezan, ali taj čovek ju je, ni sama
nije znala zašto, unervozio svojim prisustvom, ne rekavši ni reč.
– Biće nam prijatnije u mom kabinetu, doktorko.
Sofija klimnu glavom. D’Alakvin kabinet ostavi na nju još snažniji
utisak.
Moderan i udoban nameštaj savremenog dizajna, a na zidovima
remek-dela velikih umetnika. Nekoliko Leonardovih crteža, Madona
iz XIV veka, El Grekov Hrist, Pikasov Arlekin, jedan Miro... Na stočiću u
uglu nasuprot velikog pisaćeg stola, raspeće izrezbareno u
maslinovom drvetu privlačilo je pažnju svojom jednostavnošću.
Umberto D’Alakva joj rukom ponudi da sedne na sofu, a on sede
na fotelju do nje.
– U redu, doktorko, u čemu vam mogu biti od pomoći?
– Gospodine D’Alakva, sumnjamo da je požar u katedrali
podmetnut. Mislimo da nijedna nezgoda koja se dogodila u katedrali
nije slučajna.
D’Alakvi ne zaigra nijedan mišić na licu. Ništa u njegovom
ponašanju nije odavalo zabrinutost, čak ni iznenađenje. Gledao ju je
mirno, čekajući da nastavi započetu priču, kao da ga ono što čuje
uopšte ne dotiče.
– Da li radnici koji obavljaju radove u katedrali uživaju vaše
potpuno poverenje?
– Doktorko, „Koksa“ je jedno od mnogih preduzeća kojima ja
upravljam. Shvatićete da nisam u mogućnosti da lično upoznam sve
zaposlene. U ovom, kao i u svim drugim preduzećima, postoji
personalna služba, za koju sam siguran da bi uspela da vam pribavi
sve potrebne informacije o radnicima koji rade u katedrali. Ali ako
vam budu zatrebali još neki podaci, s velikim zadovoljstvom ću
zamoliti šefa personalne službe našeg preduzeća da vam izađe u
susret i pruži svu neophodnu pomoć.
D’Alakva podiže slušalicu i zatraži da ga spoje sa šefom
personalnog odeljenja.
– Gospodine Lacoti, zamolio bih vas da sada primite doktorku
Galoni, iz Odseka za umetnički kriminal. Potrebne su joj dodatne
informacije o radnicima u katedrali. Moj sekretar će je sada dovesti do
vaše kancelarije. Hvala vam.
Sofija se oseti razočaranom. Bila je sigurna da će se D’Alakva
iznenaditi kada mu otvoreno bude rekla da sumnjaju da su nesreće
izazvane, a jedina njegova reakcija beše ta da ju je prepustio šefu
personalne službe.
– Niste nimalo iznenađeni onim što sam vam rekla, gospodine
D’Alakva?
– Doktorko, vi ste profesionalci i dobro obavljate svoj posao. Ja
nemam nikakvo mišljenje po pitanju vaših sumnji ili načina
sprovođenja vaše istrage – reče i pogleda je ravnodušno. Videlo se da
razgovor smatra završenim, te Sofiji bi nelagodno, ali nije želela da
ode, osećajući da priliku nije iskoristila do kraja.
– Mogu li vam u još nečemu biti od koristi, doktorko?
– Ne, hvala vam. Samo smo želeli da znate da mi verujemo da
požar nije izbio slučajno i da ćemo detaljno ispitati vaše radnike.
– Gospodin Lacoti će vam pružiti svu neophodnu pomoć i pribaviće
vam sve potrebne informacije o zaposlenima u našem preduzeću.
Sofija shvati da nema kud i da od D’Alakve više neće izvući nijednu
reč, te ustade i pruži mu ruku.
– Hvala vam na saradnji.
– Bilo mi je zadovoljstvo, doktorko Galoni.
 Sofija je bila besna na samu sebe i, naravno, zbunjena. Umberto
D’Alakva je bio najprivlačniji čovek koga je u životu srela. Istog časa
odluči da prekine vezu s Pjetrom; pomisao da održava vezu sa svojim
kolegom s posla postade joj nepodnošljiva.
Bruno Moreti, D’Alakvin sekretar, odvede je do kancelarije Marija
Lacotija, koji je srdačno dočeka.
– Izvolite, doktorko. U čemu vam mogu pomoći?
– Želela bih da mi pribavite sve informacije o radnicima koji su
obavljali radove u katedrali, po mogućstvu i njihove lične podatke,
ukoliko ih posedujete.
– Sve te informacije sam već dostavio vašem kolegi iz Odseka za
umetnički kriminal, kao i policiji, ali ću vam vrlo rado izaći u susret.
Što se njihovih ličnih podataka tiče, u tome vam, nažalost, ne mogu
biti od naročite pomoći. „Koksa“ je veliko preduzeće i bojim se da je
nemoguće lično poznavati sve zaposlene; možda bi šef mogao da vam
pribavi neke konkretnije podatke.
U kancelariju uđe sekretarica i pruži Lacotiju fasciklu. On joj se
zahvali i dade je Sofiji.
– Gospodine Lacoti, da li su vam se i ranije dešavale nezgode poput
one u Torinskoj katedrali?
– Kako to mislite?
– „Koksa“ je preduzeće koje radi za Crkvu. Vi ste obavljali radove i
vršili restauracije gotovo svih katedrala u Italiji.
– U Italiji, ali i širom Evrope. Nezgode se, nažalost, dešavaju, i
pored toga što se striktno pridržavamo svih mera bezbednosti.
– Da li biste mogli da mi dostavite spisak nezgoda koje su se
dešavale prilikom obavljanja radova u katedralama?
– Trudiću se koliko mogu da vam i u tome izađem u susret, što
neće biti jednostavno, jer se tokom radova često dogodi nešto
neplanirano, dođe do nekog incidenta, a ne znam da li o svim tim
nezgodama postoji zapisnik. Obično poslovođe prave izveštaj, nego,
od kog datuma biste želeli da pokušam da vam pribavim tu
informaciju?
– Pa, recimo, od pre pedeset godina.
Lacoti je pogleda u čudu, ali se ne usprotivi njenom zahtevu.
– Učiniću sve što mogu. Gde da vam pošaljem informaciju ukoliko
budem došao do nje?
 – Daću vam svoju vizitkartu i broj mobilnog telefona. Javite mi, pa
ću navratiti. Ako tada ne budem u Torinu, možete mi je poslati na
kancelariju, u Rim.
– Izvinite, doktorko Galoni, ali šta vi konkretno tražite?
Sofija ga odmeri letimičnim pogledom i odluči da nastupi iskreno.
– Tragam za onima koji namerno izazivaju nesreće u Torinskoj
katedrali.
– Molim?! – uzviknu Lacoti iznenađeno.
– Da, tragamo za onima koji namerno izazivaju nesreće u
Torinskoj katedrali, jer mislimo da se one ne dešavaju slučajno.
– Pobogu, zar sumnjate u naše radnike? Ko bi mogao da poželi da
uništi katedralu?
– To i mi želimo da otkrijemo: ko i zbog čega.
– Ali, jeste li sigurni? Time direktno optužujete radnike preduzeća
„Koksa“...
– To nije optužba, već sumnja koja nas navodi na istragu.
– Naravno, doktorko, budite sigurni da ćemo biti spremni na svu
moguću saradnju.
– I jesam, gospodine Lacoti.
Sofija izađe iz zgrade od stakla i čelika razmišljajući da li je
ispravno postupila što je iznela svoje sumnje koliko D’Alakvi, toliko i
šefu personalne službe.
Možda D’Alakva upravo razgovara telefonom s ministrom
izražavajući mu svoj protest, a možda ništa i ne čini, zato što ne
pridaje značaja njenim sumnjama, ili čini upravo zato što pridaje.
Odluči da odmah pozove Marka i ispriča mu sve pojedinosti u vezi
s razgovorom koji je obavila u preduzeću „Koksa“. Ako je D’Alakva
razgovarao s ministrom, Marko je o svemu već obavešten.
 11

– Ja, Manu, edeski princ, Avgarov sin, pokorno molim tebe, Sina6,
boga nad bogovima, da mi pomogneš da se rešim nevernika koji
unose zabunu u naš narod navodeći ga da napusti tvoj kult i da izda
bogove naših predaka.

Na stenovitom brdu udaljenom nekoliko milja od Edese, Sinovo
svetilište beše jedva osvetljeno treperavom svetlošću baklji koje je
Sultanept, uz Manuovu i Marvuzovu pomoć, rasporedio po pećini koja
je predstavljala božji hram.
Sin je na kamenom reljefnom portretu izgledao gotovo kao da je
živ, toliko ga je stvarnim načinio umetnik koji ga je isklesao.
Manu je palio tamjan i mirisne trave koje su mu omamljivale čula i
pomagale mu da opšti s bogom. Bog meseca, moćni Sin, kome nikada
nije prestao da se klanja, ni on ali ni mnogi drugi žitelji Edese verni
tradiciji, kao što je bio njegov odani Marvuz, komandant kraljeve
garde, koga će nakon Avgarove smrti odrediti za svog glavnog
savetnika.
Sin kao da ču Manuovu molitvu jer se svom silinom probi kroz
oblake i obasja svoje svetilište.
Sultanept, visoki Sinov sveštenik, pokaza Manuu da je to Sinov
znak, način na koji im bog govori da je s njima.
Sultanept je s još petoricom sveštenika živeo povučeno u
Sumurtaru. U okrilju lavirinta tunela i podzemnih odaja odakle su
služili bogovima, bogu sunca, bogu meseca i bogovima planeta,
početku i kraju svega.
Manu je Sultaneptu obećao da će mu vratiti moć i bogatstvo koje
im je Avgar oduzeo odbacivši veru njihovih predaka.
– Princu moj, moramo poći. Kralj bi te mogao pozvati, a odavno
smo već napustili dvor.
– Neće me tražiti, Marvuze, misliće da se opijam u nekoj krčmi s
mojim prijateljima, ili da bludničim s nekom plesačicom. Moj otac
takoreći neće ni da čuje za mene, toliko je razočaran što ne obožavam
njegovog Isusa. Kraljica je za sve kriva. Ona ga je nagovorila da izda
naše bogove i da se, kao svom jedinom bogu, klanja tom
Nazarećaninu.
„Ali ja ti tvrdim, Marvuze, da će se narod ponovo okrenuti Sinu i da
će porušiti hramove sagrađene po kraljičinoj naredbi za slavu
Nazarećanina. Čim Avgar bude utonuo u večni san, ubićemo kraljicu i
lišiti života Josara i tog Tadeja.
Marvuz uzdrhta. Kraljicu nije mnogo voleo, mislio je da je okrutna
žena koja je postala istinska gospodarica Edese otkako se Avgar
razboleo zarazivši se od Anje strašnom bolešću, da bi zatim ozdravio
zahvaljujući platnu koje mu je doneo Josar.
Kraljica nije verovala njemu, Marvuzu, komandantu kraljeve
garde. Osećao je kako ga ispituje svojim ledenim pogledom, jer je
znala da je Manuov prijatelj. Ali, hoće li se usuditi da je ubije? Jer je
znao da će Manu to od njega tražiti.
Što se Josara i Tadeja tiče, tu neće biti problema. Probošće ih
svojim mačem. Dosta mu je njihovih pridika, njihovog prekorevanja
što bludniči sa svakom koja naiđe i što se u noćima punog meseca,
slaveći boga Sina, opija preko svake mere, do obeznanjenja. Jer je on,
Marvuz, sačuvao veru u bogove svojih predaka, u bogove svoga grada,
i ne prihvata da mu nameću tog vrlog Boga o kome pričaju Josar i
Tadej.

* * *
Isas je s velikim umećem zapisivao sve što mu je Tadej pripovedao.
Njegov stric Josar ga je podučio pisarskom zanatu sanjajući o tome da
će jednoga dana i on postati kraljev pisar.
Bio je izuzetno ponosan, jer su i Avgar i kraljica pohvalili
pergamente na kojima je marljivo zapisivao sve što mu je Tadej pričao
o Isusu.
Tadej ga je često pozivao da mu diktira sećanja o Nazarećaninu,
koja je tako ljubomorno čuvao.
Mladić je već napamet znao sve dogodovštine koje je Tadej
podelio sa Isusom.
Tadej bi sklopio oči i utonuo u neku vrstu sna pripovedajući mu,
da bi Isas to zabeležio, sve o tome kakav je bio Isus, šta je sve govorio
i činio.
Josar je svoja sećanja zabeležio, a zatim naručio da se izrade
kopije, i jedna od kopija njegovih zapisa beše pohranjena u
kraljevskim arhivama. Isto će se učiniti i s pričama koje mu je pričao
Tadej. Tako je naredio Avgar, koji je sanjao da će Edesa svojim
pokolenjima uspeti da ostavi u amanet priču o istinskom Bogu, Isusu.
Isasu je bilo drago što je Tadej ostao u gradu. Tako je njegov stric
Josar imao društvo nekoga ko je, kao i on, poznavao Nazarećanina.
Poštovao je Tadeja jer je bio Isusov učenik, i često ga je pitao za savet
šta da priča žiteljima Edese koji su hrlili u njegovu kuću da slušaju o
Isusu i da se mole.
Tadej nije našao povoljan trenutak za odlazak, budući da su ga
kraljica i Avgar molili da ostane i da im pomogne da postanu dobri
hrišćani, da pomogne Josaru da širi Isusovo učenje, dok Edesa ne
postane mesto koje će biti utočište svima onima koji veruju u
Nazarećanina.
Vreme je prolazilo i Tadej se zauvek nastanio u Edesi.
Svakoga dana je, zajedno s Josarom, odlazio u prvi hram sagrađen
po kraljičinoj naredbi u slavu Isusa, gde je razgovarao i molio se s
mnoštvom žena i muškaraca koji su dolazili da traže utehu za svoje
jade, nadajući se da će Isus, koji je Avgara iscelio od opake bolesti,
uslišiti njihove molbe. Molio se i s vernicima koji su se okupljali u
novom hramu koji je sagradio veliki Markio, kraljev arhitekta.
Tadej je od Markija tražio da sagradi isto onako jednostavan hram
kakav beše i prvi, tek nešto veći od kuće, s prostranim tremom odakle
će moći da propoveda učenje Isusovo. Objasnio je Markiju da je
Nazarećanin izbacio trgovce iz jerusalimskog hrama, i da Isusov duh
može da obitava samo na mestima na kojima vladaju skromnost i mir.
 12

Zora je svitala nad Bosforom dok je Morska zvezda uplovljavala u

vode Istanbula. Na palubi su mornari vršili poslednje pripreme za
pristajanje broda u luku.
Kapetan je posmatrao tamnoputog mladića koji je ćutke ribao
palubu. U Ðenovi se jedan od njegovih mornara razboleo pa nije
mogao da otplovi, zbog čega mu je pomoćnik doveo ovog nemog
mladića, tvrdeći mu da je, iako ne može da govori, iskusan
moreplovac. Žureći da krene na put što je pre moguće, kapetan u tom
trenutku nije ni primetio da na rukama tog takozvanog mornara nema
nijednog ožiljka ni žulja. Koža mu beše meka i nežna. Bile su to ruke
nekoga ko njima nikad ništa nije radio. Ali nemi mladić je obavio sve
što je od njega tražio i u očima mu nijednom nije zaiskrilo
nezadovoljstvo, bez obzira koliko teški behu poslovi koje mu je
zadavao. Pomoćnik mu je rekao da mu je jedan stalni gost krčme
„Zeleni soko“ u luci toplo preporučio tog mladića i da ga je zato doveo
na brod. Kapetan je znao da ga pomoćnik laže, ali nije znao zašto.
Oficir mu reče da će se nemi mladić iskrcati u Istanbulu, da više
neće raditi na brodu, slegnuvši ramenima na pitanje zašto i otkud on
to zna.
Bio je Ðenovljanin i već četrdeset godina je plovio morima,
pristajao je u hiljadu luka i upoznao svakakve ljude, ali mu se ovaj
mladić po nečemu učini sasvim posebnim: u pogledu mu se video
poraz, a u držanju pomirenost sa sudbinom, kao da beše svestan da je
stigao do kraja. Ali kraja čega? I zašto?

* * *
Istanbul beše lepši nego ikada ranije. Nemi mornar tiho uzdahnu
dok mu je pogled lutao po pristaništu. Znao je da će neko doći po
njega, verovatno isti onaj čovek što ga je sakrio kad je stigao u Urfu.
Želeo je da se vrati u svoj grad, da zagrli svog oca, da vidi svoju ženu i
da sluša veseli smeh svoje ćerke.
Strepeo je od susreta sa Adajom i od njegove razočaranosti. Ali u
tim trenucima mu poraz, njegov lični poraz, ne beše mnogo važan,
ponovo se osećao živim jer se vraća kući. Više je postigao nego njegov
brat pre dve godine. Čovek iz katedrale mu je rekao da je Mendib
najverovatnije i dalje u zatvoru, iako o njemu nije imao nikakvih vesti
od one kobne večeri kad je uhapšen kao običan lopov. Novine su
kasnije objavile da je tajanstveni lopov osuđen na tri godine zatvora;
ako je tako, za godinu dana će izaći na slobodu.
Iskrcao se sa broda ne pozdravivši se ni sa kim. Kapetan mu je
prethodne večeri isplatio zarađeni novac upitavši ga da li želi i dalje
da plovi s njim. Mimikom mu je rekao da ne želi.
Mornar napusti luku i uputi se u nepoznatom pravcu, ne znajući ni
sam kuda da ode. Ako se čovek iz Istanbula ne pojavi, snaći će se već
nekako da sam stigne u Urfu; zaradio je novac radeći kao mornar.
Iza sebe začu užurbane korake i, okrenuvši se, ugleda čoveka koji
mu je nekoliko meseci ranije pružio utočište.
– Odavno već hodam iza tebe i gledam; morao sam da se uverim da
te niko ne prati. Spavaćeš večeras u mojoj kući, a sutra u zoru dolaze
po tebe. Najbolje je da do tada nikud ne izlaziš.
Čovek potvrdi glavom. Voleo bi da može da prošeta Istanbulom, da
šeta ulicama Bazara tražeći parfem za svoju ženu i neki poklon za
ćerku, ali ništa od toga. Ma kakva dodatna neprilika još više bi
razjarila Adaja, a on je, uprkos neuspehu, bio srećan što može da se
vrati. Nije želeo da bilo šta pokvari njegov povratak.

* * *
– Uspeo sam.
Markov glas je zvučao radosno, pobednički. Sofija se nasmeši
pokazujući Antoninu da priđe slušalici kako bi čuo razgovor.
– Namučio sam se da ubedim dvojicu ministara, ali sam na kraju
ipak dobio zeleno svetlo. Pustiće mutavca na slobodu čim mi to
zatražimo, i dobićemo dozvolu da ga pratimo u stopu.
– Šefe, svaka čast!
– Antonino, jesi li tu?
– Tu smo oboje – odgovori Sofija. – To je najbolja vest koju si
mogao da nam saopštiš.
– Da, i ja sam prezadovoljan, okolnosti mi baš nisu išle u prilog.
Sada moramo da odlučimo kada i kako da ga oslobode. A vi, kako ste
vi prošli?
 – Ispričala sam ti za D’Alakvu...
– Da, ali meni ministri nisu ništa rekli, što znači da se nije žalio.
– Ponovo ispitujemo radnike i zaposlene u katedrali, ali za
nekoliko dana dolazimo tamo.
– Važi, a onda ćemo se dogovoriti o daljim koracima, mada sam ja
već smislio plan.
– Kakav?
– Polako, doktorko, strpi se malo, sve u svoje vreme. Ćao!
– Kakav si to... Dobro, ćao!
 13

Josar je spavao kad neki muškarac nervoznim prstima pokuca na

škripava vrata njegove skromne kuće.
U Edesi još ne beše svanulo, ali mu čuvar koji je stajao pred
vratima prenese kraljičina naređenja: pre nego što sunce zađe, mora
da se pojavi u palati zajedno s Tadejom.
Pomisli da je kraljica, nesanicom primorana da bdi nad Avgarovim
uzglavljem, i sama zaboravila koliko je rano. Ali po čuvarevom
nervoznom pogledu shvati da se nešto događa.
Obavestiće Tadeja, i u smiraj dana će se popeti na brežuljak palate.
Slutio je da je u pitanju nešto ozbiljno.
Pomoli se na kolenima, sklopljenih očiju, pokušavajući da otkloni
nemir koji obuze njegovu dušu.
Nekoliko sati nakon toga, Isas dođe u njegovu kuću, gotovo
istovremeno kada i Tadej. Njegov rođak, inteligentan i krupan mladić,
donese im vesti o glasinama koje kruže dvorom. Potpuno je očigledno
da se Avgarovo stanje iz dana u dan pogoršava. Lekari šapuću da
nema mnogo nade da će kralj uspeti da se izbori sa onim što je, po
svemu sudeći, poslednja borba života i smrti.
Svestan da mu se bliži kraj, Avgar je zamolio kraljicu da pozove
neke prijatelje da se okupe kraj njegovog uzglavlja. Želeo je da ih
uputi šta da čine nakon njegove smrti. Zato je kraljica i poslala po njih;
na Isasovo iznenađenje, beše pozvan i on.
Čim su stigli u dvor, odmah ih uputiše u Avgarove odaje. Kralj je
ležao u svojoj postelji, i činilo se da je još bleđi nego prethodnih dana.
Kraljici, koja je kralju kvasila čelo maramicom natopljenom ružinom
vodicom, ote se uzdah olakšanja kada ih ugleda kako ulaze.
Odmah zatim u prostoriju uđoše još dva muškarca: Markio, kraljev
arhitekta, i Senin, najbogatiji trgovac u Edesi, koji je bio kraljev rođak
i jedan od njegovih najodanijih prijatelja.
Kraljica im pokaza rukom da priđu Avgaru, a sluge otpusti i
stražarima naredi da zatvore vrata i da nikome ne dozvole ulazak.
– Prijatelji moji, želim da se oprostim od vas i da izdam svoja
poslednja naređenja.
Avgaru je podrhtavao glas. Kralj je umirao i on je to znao, a oni su
ga isuviše voleli i poštovali da bi sebi dozvolili da mu ulivaju lažnu
nadu izgovarajući utešne reči. Zato su ćutali i čekali da čuju šta će reći.
– Moje uhode su me obavestile da će, čim ja umrem, moj sin Manu
organizovati brutalan progon hrišćana i da će neke od vas pokušati da
liši života. Tadeju, Josare, i ti, Isase, vi morate napustiti Edesu pre
nego što ja umrem, jer tada više neću moći da vas zaštitim. Manu se
neće usuditi da ubije Markija i Senina, iako zna da su hrišćani, jer oni
pripadaju edeskim plemićkim porodicama, što bi izazvalo gnev i želju
za osvetom kod ostalih pripadnika njihovog staleža.
Manu će zapaliti hramove posvećene Isusu, isto će učiniti i sa
kućama nekih mojih najvernijih podanika koji ispovedaju hrišćansku
veru. Mnogi muškarci, žene i deca biće pobijeni kako bi se hrišćani
zastrašili i primorali da se vrate obožavanju starih bogova. Strepim za
Isusov pokrov, strepim da će Sveto platno biti uništeno. Manu se
zakleo da će ga spaliti na pijačnom trgu naočigled svih stanovnika
Edese, i da će to učiniti istog onog dana kad ja umrem. I zato vi,
prijatelji moji, morate da ga sačuvate od uništenja.

* * *
Petorica muškaraca slušaše bez reči kraljeva naređenja. Josar
pogleda kraljicu i po prvi put shvati da od njene nekadašnje
prefinjenosti i lepote nije ostalo gotovo ništa i da joj je kosa, koja se
nazirala kroz nabore vela, posedela. Ostarila je, premda joj je pogled
sačuvao onaj isti sjaj, a držanje joj odisalo istom onom
veličanstvenošću na koju beše navikao. Šta će biti s njom? Znao je
odlično da je Manu, njen sin, mrzi.
Avgar predoseti Josarovu zabrinutost. Znao je da je njegov prijatelj
oduvek bio potajno zaljubljen u kraljicu.
– Josare, kraljici sam već rekao da mora da ode, dok još ima
vremena, ali ona neće ni da čuje.
– Gospođo – reče Josar – vi ste u mnogo većoj opasnosti nego mi.
– Josare, ja sam kraljica Edese, a kraljici ne dolikuje da beži. Ako
mi je već suđeno da umrem, želim da umrem ovde, zajedno sa onima
koji, kao i ja, veruju u Isusa. Ne želim da napustim one koji su nam
verovali, prijatelje s kojima sam se molila. Ostaću kraj Avgara; srce bi
mi prepuklo kada bih ga prepustila sudbini i ostavila samog u ovom
dvorcu. Dok god kralj bude živ, Manu neće smeti da mi naudi. A sada
svi saslušajte kraljevu zamisao.
Avgar se uspravi u postelji, čvrsto stežući kraljicu za ruku.
Poslednjih dana ih je zaticala zora u razgovorima i razradi plana koji
je sada hteo da izloži svojim najvernijim prijateljima.
– Moja poslednja želja jeste da spasete Isusov pokrov. On je učinio
čudo spasavši me od sigurne smrti, te sam uspeo da doživim duboku
starost. Sveto platno ne pripada meni, ono pripada svim hrišćanima i
zbog njih morate da ga sačuvate, te vas zato molim da ono zauvek
ostane u Edesi. Isus je hteo da ono dođe ovde, ovde treba i da ostane.
Tadeju, Josare, morate da date pokrov Markiju. Ti ćeš, Markio, znati
gde da ga sakriješ i spaseš od Manuovog gneva. Od tebe, Senine,
očekujem da omogućiš bekstvo Tadeju i Josaru, kao i mladom Isasu.
Moj sin se neće usuditi da napada tvoje karavane. Stavljam ih pod
tvoju zaštitu.
– Avgare, gde želiš da sakrijem Sveto platno? – upita Markio.
– To ti moraš da odlučiš, dragi moj prijatelju. Ni kraljica, pa čak ni
ja ne smemo to da saznamo, premda ne bi bilo loše da izabereš
nekoga kome ćeš poveriti tajnu, ali neizostavno da ga skloniš na
sigurno uz Seninovu pomoć. Osećam da mi se bliži smrt. Ne znam
koliko mi je dana još ostalo od života, ali nadam se da ću poživeti
dovoljno dugo da vi ispunite sve ovo što od vas tražim.
Narednih sat vremena, znajući da mu se ta prilika možda više neće
ukazati, kralj se s velikom ljubavlju oprosti od svih njih.

* * *
Zora je svitala kad Markio stiže do zapadnih gradskih zidina. Tamo
su ga čekali radnici kako bi čuli njegova uputstva. Kao kraljev
arhitekta, Markio se bavio ne samo podizanjem građevina koje će
proslaviti Edesu već je bio zadužen i za nadgledanje svih radova u
gradu, poput ovih koji su se sada obavljali na zapadnim zidinama, gde
se probijao novi prolaz.
Iznenadi se videvši Marvuza kako razgovara s Jereminom, glavnim
nadzornikom radova.
– Pozdravljam te, Markio.
– Šta traži ovde komandant kraljeve garde? Da te nije Avgar
poslao po mene?
– Šalje me Manu, koji će uskoro postati kralj.
 – Hoće, ako Bog tako odluči.
Marvuzov gromki smeh naruši tišinu svitanja.
– Biće, Markio, biće, i ti to odlično znaš, s obzirom na to da si juče
bio kod Avgara, pa i sâm video da ga je smrt već uzela pod svoje.
– Šta hoćeš? Reci brzo, jer moram da radim.
– Manu želi da zna šta je Avgar naumio. Zna da su, osim tebe, i
Senin, i Tadej, i Josar, pa čak i pisar Isas do kasno u noć sedeli kraj
kraljevog uzglavlja. Princ želi da znaš da ti se ništa neće dogoditi ako
mu budeš odan; u suprotnom, neće moći da ti garantuje kakva će te
sudbina zadesiti.
– A ti si došao da mi pretiš u Manuovo ime? Zar princ tako malo
drži do sebe? Isuviše sam star da bih se plašio bilo čega. Manu može
da mi oduzme samo život, koji se ionako bliži kraju. A sada idi i pusti
me da radim.
– Kazaćeš mi šta vam je rekao Avgar?
Markio se okrete ne odgovorivši Marvuzu, i stade da proučava
malter koji je mešao jedan od radnika.
– Kajaćeš se, Markio, kajaćeš se! – doviknu Marvuz okrećući konja
i u galopu se uputi prema palati.
Tokom narednih nekoliko sati, učini mu se da je Markio potpuno
posvećen poslu. Nadzornik ga je kradomice posmatrao. Marvuz ga je
potkupio da uhodi kraljevog arhitektu, i on je to prihvatio. Osećao je
da izdaje starca koji se prema njemu uvek lepo odnosio, ali Markiovi
dani su prošli, a i Marvuz mu je rekao da će Manu znati da ceni
njegove usluge.
Sunce je bilo u svom zenitu kad Markio pokaza nadzorniku da je
došlo vreme odmora. Znoj se slivao s tela radnika, a i sâm nadzornik
beše umoran i požele da sedne i da se odmori.
Dvojica mladih slugu iz Markiove kuće u tom trenutku stigoše s
dve korpe, u kojima su, kako primeti nadzornik, nosili sveže voće i
vodu, koje arhitekta podeli s radnicima.
Sat vremena su se svi odmarali, premda je Markio, kao i u većini
slučajeva, izgledao potpuno predan svojim mislima i planovima, osim
što se peo i silazio skelama kako bi proverio čvrstinu zidina koje su
proširivali i obrise velike gradske kapije koju je zamislio
veličanstvenom.
Nadzornik sklopi oči, sasvim iscrpljen, a radnici od umora nisu
mogli ni da govore.
Dok sunce ne poče da tone prema zapadu, Markio nije davao znak
da se posao prekine. Premda nadzornik nije imao mnogo toga da
ispriča o Markiovim aktivnostima, spremi se da pođe u krčmu u kojoj
će se sastati s Marvuzom.
Arhitekta se pozdravi sa svima i uputi se svojoj kući u pratnji
svojih slugu.
Markio, koji je već godinama bio udovac bez dece, odnosio se
prema toj dvojici mladih slugu kao prema rođenim sinovima. Bili su
hrišćani kao i on, i znao je da ga neće izneveriti.
Prethodne noći, pre nego što su napustili Avgarovu palatu, s
Tadejom i Josarom se dogovorio da će ih, kad odluči gde će sakriti
Isusov pokrov, o tome obavestiti. Smislili su plan kako da mu ga Josar
uruči a da ne izazove Manuove sumnje, s obzirom na to da ih je Avgar
upozorio da njegov sin verovatno budno motri na njih. Doneli su i
jednu odluku, da Markio samo Isasu kaže gde je sakrio platno, nakon
čega će Josarov rođak, čim mu kraljev arhitekta dâ znak, morati da
pobegne iz grada uz Seninovu pomoć. Tadej je odlučio da otputuje u
Sidon, gde se obrazovala jedna mala ali napredna hrišćanska
zajednica. Duhovnog vođu zajednice – Timeja, Petar je poslao da
propoveda. Isas će u Timeju pronaći podršku, a ovaj će znati šta da se
učini s Hristovim pokrovom.
Uprkos Avgarovim molbama da spasavaju svoje živote, Tadej i
Josar su odlučili da ostanu u Edesi i podele istu sudbinu sa ostalim
hrišćanima. Nijedan od njih dvojice nije hteo da napusti pokrov,
premda nisu ni znali gde ga je Markio sakrio.
Tadej i Josar su se sastali u hramu s mnogim hrišćanima iz grada.
Zajedno su se pomolili za Avgara, preklinjući Boga da se ponovo
smiluje na kralja.
Toga jutra Josar je pažljivo urolao platno i sakrio ga na dnu košare
u skladu s planom koji je osmislio Markio. Pre nego što je sunce
upeklo, otišao je na pijacu, s košarom u ruci, zaustavljajući se na
raznim tezgama i razgovarajući s prodavcima. U ugovoreno vreme
vide jednog od dvojice Markiovih slugu kako kupuju voće od jednog
starca, te priđe tezgi i srdačno pozdravi mladića koji je nosio istu
košaru kao i on. Krišom razmeniše košare. Niko ništa nije primetio, a
Manuove uhode nisu videle ništa sumnjivo u tome što Josar pozdravlja
jednog hrišćanina, kakav je bio sluga njegovog prijatelja Markija.
Baš kao što ni nadzornik nije posumnjao kad je Markio, visoko na
skelama na koje se bio popeo s košarom voća, uzeo jednu jabuku i
odsutno je zagrizao idući s kraja na kraj kako bi proverio čvrstinu zida
koji će podebljavati, popunjavajući šupljine, ciglama od pečene gline.
Markio je oduvek voleo da postavlja cigle, taj čovek je zaista čudan
kad se ne odmara čak ni u ovim vrelim satima kad svi obamiru od
vrućine, pomisli nadzornik.

Markio se osveži hladnom vodom koju mu je u sobu doneo jedan
od njegovih slugu. Rashladivši se nakon vrelog dana, kraljev arhitekta
se presvuče i obuče čistu tuniku. Osećao je da su mu dani odbrojani.
Čim Avgar umre, Manu će hteti da sazna gde se nalazi Sveti pokrov
kako bi ga uništio. Mučiće sve za koje bude posumnjao da bi mogli
znati gde se pokrov nalazi, a on je bio jedan od Avgarovih prijatelja za
koje će Manu biti siguran da su upućeni u tajnu. Zato je doneo odluku
koju će te iste noći saopštiti Tadeju i Josaru i koju će sprovesti u delo
čim bude saznao da je Isas na sigurnom.
U pratnji dvojice mladih slugu uputio se u hram, znajući da se
njegovi prijatelji tamo mole. Stigavši zauze skrovito mesto, daleko od
pogleda ljudi. Avgar ih je upozorio na Manuove špijune.
Isas razazna starca skrivenog u polutami. Iskoristi trenutak kad su
ga Tadej i Josar zamolili da im pomogne u razdeljivanju hleba i vina
vernicima pa priđe Markiju. Ovaj mu pruži pažljivo presavijeno parče
pergamenta koje Isas sakri u naborima svoje tunike. Potom pogledom
potraži figuru visokog i snažnog muškarca, koji kao da je čekao
njegov znak. Isas krišom izađe iz hrama, i u pratnji grmalja žurnim
korakom krenu prema karavan-saraju.
Seninov karavan već beše spreman da napusti Edesu. Haran, čovek
koga je Senin zadužio da karavan odvede do Sidona, nestrpljivo je
čekao.
Pokaza Isasu i grmalju koji se zvao Obodas mesto koje im je
namenio i naredi pokret.
Sve dok nije osvanulo Isas nije odmotao pergament koji mu
Markio beše dao, a onda pročita dva retka u kojima je arhitekta s
velikom preciznošću naznačio mesto gde je sakrio Sveti pokrov.
Potom iscepka pergament i njegove sitne komadiće rasu po pustinji.
 Obodas je budno pazio na njega, istovremeno posmatrajući
okolinu. Od Senina je dobio naređenje da mladićev život štiti svojim
sopstvenim.
Tek nakon tri noći, Haran i Obodas zaključiše da su od Edese
odmakli dovoljno daleko da bi mogli nakratko da predahnu kako bi se
odmorili i poslali glasnika u Seninovu kuću. Trebalo im je još tri dana
da stignu, a onda će Isas biti na sigurnom.

* * *
Avgar je bio u samrtničkom bunilu. Kraljica je naredila da dovedu
Tadeja i Josara, kako bi ih obavestila da su u pitanju sati, ako ne i
minuti, kada će se kraljev život ugasiti. Ni nju više nije mogao da
prepozna.
Beše prošlo deset dana otkako je Avgar u toj istoj prostoriji okupio
svoje prijatelje i s njima razgovarao do kasno u noć. Sada je kralj
ležao nepomičan, ne otvarajući oči, i samo se po slabom dahu na
ogledalu moglo zaključiti da je još živ.
Manu ni na trenutak nije napuštao dvor, nestrpljivo iščekujući
Avgarovu smrt. Kraljica mu nije dozvoljavala da uđe u kraljeve odaje,
ali je on ionako sve znao, jer je potkupio jednu mladu robinju kojoj je
obećao da će je pustiti na slobodu ako mu bude prepričavala sve
događaje iz Avgarovih odaja.
Kraljica je znala da je uhode, pa je, čim su Josar i Tadej stigli,
naredila svim slugama da izađu kako bi šapatom porazgovarala s
prijateljima. Nasmešila se i odahnula saznavši da je Sveto platno na
sigurnom. Obećala je da će ih istog časa kad Avgar umre o tome
odmah obavestiti. Poslaće im poruku preko Ticija, pisara, koji je
hrišćanin i odan prijatelj. Toplo se pozdraviše znajući da se u ovom
životu više neće videti i kraljica zamoli Tadeja i Josara da je
blagoslove i da se pomole za nju da bude jaka u trenutku smrti na koju
ju je osudio njen sin Manu.
Očiju punih suza, Josar nije našao pogodan trenutak da se oprosti
od kraljice. Više nije bila onako lepa kao nekad, ali su joj oči blistale i
zračile odlučnošču, a po njenim kraljevskim pokretima i dalje se
videlo da je posebna žena. Svesna naklonosti koju je stari pisar
oduvek osećao prema njoj stisnu mu ruku i zagrli ga, čime je želela da
mu pokaže da zna koliko ju je voleo i da ga je ona volela kao
najvernijeg od svih prijatelja.
Avgar se još tri dana borio sa smrću. Dvor je utonuo u mrkli mrak
noći i samo je kraljica bdela nad kraljem. A onda on otvori oči i
osmehnu joj se sa zahvalnošću, pogledavši je nežno i s ljubavlju.
Potom izdahnu, napustivši ovaj svet u miru sa samim sobom i sa
Bogom. Kraljica snažno stisnu ruku svom suprugu. Zatim mu polako
zatvori oči i poljubi ga u usta. Zadržala se samo nekoliko minuta, tek
koliko da se pomoli i zatraži od Boga da prihvati Avgara.
U najvećoj tišini šunjala se mračnim hodnicima, dok ne stiže do
prostorije u kojoj je odnedavno boravio Ticio, kraljev pisar.
Pisar je spavao, ali se probudi osetivši kraljičinu ruku na svom
ramenu. Nijedno od njih ne reče ni reči. Ona se vrati u kraljeve odaje
utonule u tamu, dok se Ticio oprezno išunja iz palate i krenu prema
Josarovoj kući.
Još ne beše svanulo kad je Josar, sam samcit, od Ticija čuo vest o
Avgarovoj smrti. Trebalo je da vest o tome pošalje Markiju; tako ga je
zamolio kraljev arhitekta kako bi ispunili svoj plan. A trebalo je brzo
obavestiti i Tadeja, budući da se život obojice, beše siguran u to, bližio
kraju.
 14

– Hajde, Marko, reci nam šta te muči.

Marko bi zatečen direktnim pitanjem koje mu postavi Santijago
Himenez.
– Zar je toliko očigledno da me nešto muči?
– Čoveče, pa mi smo špijuni, nama ništa ne promiče!
Paola se nasmeši. Marko joj je rekao da pozove na večeru Džona,
atašea za kulturu u američkoj ambasadi, i Santijaga Himeneza,
predstavnika Evropola u Rimu.
Džon je došao sa svojom suprugom, Lizom. Santijago je bio samac i
stalno ih je iznenađivao dolazeći na večere uvek s drugom devojkom.
Ovoga puta je došao sa svojom sestrom Anom, temperamentnom
crnkom, novinarkom, koja je došla u Rim da izveštava sa samita
šefova država Evropske unije.
– Znate da se dogodio još jedan nemio događaj u Torinskoj
katedrali – objasni Marko.
– I ti misliš da to nije slučajnost?
– Tako je, Džone, mislim da nije. Istorijat nesreća u katedrali u
poslednjih nekoliko vekova je impresivan, znate i sami: požari,
pokušaji krađe, poplave. Kao i sva iskušenja kroz koja je prošao Sveti
pokrov. A posao nas uči da ne smemo verovati u slučajnosti.
– Istorijat Svetog pokrova je zaista zanimljiv, njegovo pojavljivanje
i nestajanje u raznim epohama, opasnosti kojima je bio izložen, ali
misliš li da neko želi da ga uništi ili jednostavno da ga ukrade? – upita
Liza.
– Da ga ukrade? Ne, nikad nismo pomislili da neko hoće da ga
ukrade. Pre da ga uništi, budući da je bio izložen nezgodama koje su
lako mogle da imaju fatalan ishod.
– Sveti pokrov se čuva u Torinskoj katedrali otkako je savojska
dinastija odlučila da ga tamo smesti, nakon što je ondašnji milanski
kardinal Karlo Boromeo obećao da će krenuti iz svog grada pešice do
Šamberija, gde se u to vreme nalazio pokrov, kako bi se molio da
nestane pošast koja se sručila na njegov grad. Porodica Savoja,
dirnuta kardinalovim milosrđem, odlučila je da pokrov premesti u
Torino, koji je na pola puta, kako bi ga oslobodili jednog tako dugog
putovanja. Tamo se nalazi i dalje. Razmisli malo, ako je katedrala
pretrpela tolike nesreće, a ti po svemu sudeći ne veruješ u slučajnosti
– onda je valjda očigledno da ne može jedan čovek podmetnuti požar
pre petnaest dana i učiniti to isto u prošlom veku, prema tome...
– Liza, smiri se – prekori je Džon. – Marko je u pravu, možda zaista
ima nečeg čudnog u tolikim nesrećama.
– Da, ali ja se pitam šta je to, i zašto, i nije mi jasno šta bi mogao
biti motiv. Možda postoji neki ludak koji hoće da uništi pokrov.
– Da, ali taj ludak je možda izazivao nesreće u poslednjih deset,
petnaest, dvadeset godina, ali šta je s njegovim prethodnicima? –
zapita se Ana. – Kakva priča! Volela bih da je napišem...
– Ana! Nisi došla ovamo kao novinarka!
– Neka, Santijago, u redu je. Siguran sam da mogu da računam na
diskreciju tvoje sestre iako je novinarka. Ja tražim od vas da mi
pomognete da razmislim, da se izvučem iz cele ove zbrke. Ne znam da
li smo moji ljudi i ja postali preokupirani problemom pa ne vidimo
dalje od svog nosa i zapeli smo, dobro, naročito ja, da dokažemo da
iza svih tih nesreća postoji neki motiv, a možda nema ničega osim
gomile slučajnosti. Hteo bih nešto da vas zamolim, a to je da
pregledate izveštaj koji sam pripremio s podacima o svemu onome što
se dogodilo u katedrali i u vezi s pokrovom u poslednjih sto godina.
Možda ćete pomisliti da time zloupotrebljavam vaše prijateljstvo, i
znam da vam je svaki minut dragocen, ali zaista bih voleo da pročitate
izveštaj i da se, kad izvučete neke zaključke, ponovo sastanemo.
– Na mene možeš da računaš da ću ti pomoći u svemu što mogu.
Osim toga, znaš da, ako poželiš da virneš u arhive Evropola, neće biti
problema.
– Hvala ti, Santijago.
– Prijatelju moj, ja ću proučiti tvoj izveštaj i otvoreno ću ti reći
svoje mišljenje o svemu tome. Znaš da možeš da računaš i na moju
pomoć za sve što ti je potrebno, i poslovno i privatno – ponudi se
Džon.
– I ja bih volela da pročitam taj izveštaj.
– Ana, ti nisi policajac i nemaš nikakve veze sa svim tim. Marko ne
može da ti dâ zvaničan izveštaj, jer je u pitanju poverljiv dokument.
– Žao mi je, Ana – poče Marko da se izvinjava.
– Tim gore po vas, jer mi moja intuicija govori da, ako nešto
postoji, ma šta to bilo, mora da se sagleda sa istorijskog aspekta a ne
policijskog, ali kako hoćete.
Dogovorili su se da ponovo zajedno večeraju za nedelju dana. Liza
se ponudila da bude domaćin.

* * *
– Znaš šta, brate, ostaću s tobom još nekoliko dana.
– Ana, znam da ono što si čula od Marka može biti odlična priča za
tvoje novine, ali ne zaboravi da je on ipak moj prijatelj. Osim toga,
dovela bi u pitanje moju profesionalnost kad bi se saznalo da moja
sestra objavljuje informacije o događajima koje istražuje policija, a
koje je mogla da sazna samo od mene. Uništila bi mi karijeru jednim
potezom.
– Dobro de, ne drami, neću napisati ni redak, obećavam.
– Nećeš me prevariti? Držaćeš se onoga off the record7?
– Ne, neću te prevariti, ne brini, sestra sam ti. Osim toga, ja se
pridržavam svakog off the record, to je jedno od pravila igre u mom
poslu.
– Šta ti bi da postaneš novinar?!
– Ko mi priča, ti si policajac!
– Hajde, vodim te na piće, na jedno mesto koje će te oduševiti.
Sada je popularno, pa ćeš moći da se hvališ kad se vratiš u Barselonu.
– Važi, ali ipak bih volela da mi veruješ. Mislim da bih mogla da
vam pomognem, a obećavam ti da nikome neću reći ni reči i da neću
napisati ni redak. Takve priče me oduševljavaju.
– Ana, ne mogu da dozvolim da se mešaš u istragu koju ne vodim
ja, već Odsek za umetnički kriminal. Napravila bi mi probleme, već
sam ti to rekao.
– Ali ne mora niko da sazna. Kunem ti se, molim te da mi veruješ.
Muka mi je više da pišem o politici, da njuškam po skandalima u vladi.
Imala sam mnogo sreće u svojoj profesiji, išlo mi je dobro od samog
početka, ali još nisam naišla na veliku priču, a ova to može biti.
– Zar mi nisi upravo rekla da ti verujem, da nećeš zucnuti, niti bilo
šta napisati?
– Pa i neću!
– Kako, onda, kažeš da još nisi naletela na veliku priču?
– Slušaj, nudim ti dogovor. Pustićeš me da istražujem za svoj račun
i nikome ništa neću pričati. Samo ću tebe obaveštavati o svemu što
saznam, ako išta uspem da saznam. Ako na kraju otkrijem bilo šta što
bi vam moglo biti od pomoći u razotkrivanju misterije nesreća u
katedrali i Marko reši slučaj, onda ću od vas tražiti da mi dozvolite da
obelodanim celu priču, ili barem jedan njen deo. Ali svakako ne pre
nego što slučaj bude rešen.
– Nema šanse.
– Zašto?
– Zato što taj slučaj nije moj i ne mogu niti smem da trgujem s njim,
ni s tobom niti s bilo kim drugim. Ko me je terao da te vodim na
večeru kod Marka!
– Santijago, ne ljuti se. Ja te volim i nikad ti ne bih učinila ništa
nažao. Ja sam novinar i obožavam svoj posao, ali ti si mi važniji, nikad
ne bih žtvovala ljude zarad novinarstva, nikad. Pogotovo kad si ti u
pitanju.
– Želim da ti verujem, Ana, hoću da ti verujem, nemam drugog
izbora. Ali sutra odlaziš, vraćaš se u Španiju, ne možeš da ostaneš
ovde.
 15

Nemi mladić je pustio da mu pogled luta drumom prepunim

automobila i kamiona. Činilo se da je kamiondžija koji ga je vozio u
Urfu nem kao i on, jer mu se, otkako su krenuli iz Istanbula, nijednom
nije obratio.
Kamiondžija se pojavio u kući čoveka koji ga je krio.
– Ja sam iz Urfe, došao sam po Zafarina.
Čovek klimnu glavom i pozva ga da izađe iz sobe u kojoj je
prenoćio. Zafarin prepozna muškarca koji je došao po njega. Bio je iz
njegovog mesta i, kao i on, Adajov čovek od poverenja.
Njegov domaćin im dade kesu sa urmama i narandžama i nekoliko
flaša sveže vode, i isprati ih do mesta gde je kamiondžija parkirao svoj
kamion.
– Zafarine – reče mu – sa ovim čovekom ćeš biti siguran, on će te
odvesti kod Adaja.
– Kakve si instrukcije dobio? – upita kamiondžiju.
– Samo da ga što brže odvedem i da se ne zaustavljam na mestima
gde bismo mogli da privučemo pažnju.
– Mora da stigne živ i zdrav.
– I hoće.
Zafarin se smesti na suvozačevo sedište. Voleo bi da od ovog
čoveka čuje novosti o Adaju, o njegovoj porodici, o rodnom mestu, ali
je on sve vreme ćutao kao zaliven. Obratio mu se samo nekoliko puta
da bi ga pitao da li je gladan ili da li hoće u toalet.
Videlo se da je umoran posle toliko sati vožnje, pa mu Zafarin
rukama pokaza da može da ga zameni, ali kamiondžija to odbi.
– Nema još mnogo, a i ne želim probleme. Adajo mi ne bi oprostio
kad bih zajebao stvar, a ti si, po svemu sudeći, već dovoljno zajebao.
Zafarin stisnu zube. Stavio je svoj život na kocku, a ovaj kreten mu
sad prebacuje da je zajebao stvar. Nema on pojma s kakvim se sve
opasnostima on suočavao zajedno sa svojim drugovima!
Vozila na drumu bilo je sve više. Put E-24 je jedan od
najprometnijih puteva u Turskoj jer povezuje Tursku sa Irakom, sa
iračkim naftnim poljima, i pri tom je prepun vojnih kamiona i
automobila koji patroliraju na tursko--sirijskoj granici, koja je
naročito opasna zbog kurdskih pobunjenika koji operišu u toj oblasti.
Za manje od sat stići će svojoj kući i u tom trenutku mu ništa drugo
nije bilo važno.

– Zafarine! Zafarine!
Napukli glas njegove majke zazvuča mu kao nebeska muzika.
Stajala je tamo, sitna i mršava, kose pokrivene velom. Uprkos svojoj
sitnoj građi, vodila je glavnu reč u porodici. Ni njegov otac, ni njegova
braća, ni on, a razume se ni njegova žena i njegova ćerka, niko nije
smeo da joj se suprotstavi.
Njegovoj ženi Ajat oči behu pune suza. Ona ga je onomad
preklinjala da ne odlazi, da ne prihvati taj zadatak. Ali, kako je Adaju
mogao da odbije poslušnost? Njegovu majku i oca bratstvo bi stavilo
na stub srama i nikad ne bi mogli da speru ljagu sa svog imena.
Izađe iz kamiona i na trenutak oseti Ajatine ruke na svom vratu,
dok se njegova majka gurala da ga i ona zagrli, a njegova ćerka,
uplašena, briznu u plač.
Otac ga je gledao očima punim ljubavi, čekajući da žene prestanu
da ga gnjave svojim izlivima nežnosti. Zagrliše se, a onda Zafarin,
osetivši snažne seljačke ruke svoga oca, zaplaka, ponesen emocijama.
Oseti se isto onako kao kad ga je kao dečačića otac čvrsto grlio tešeći
ga kad bi došao kući lica punog modrica koje bi zadobio u nekoj
uličnoj ili školskoj tuči. Otac mu je oduvek ulivao sigurnost, sigurnost
da može da računa na njega, da će, ma šta da se desi, on uvek biti tu da
ga zaštiti. A sada je osećao da će mu njegova pomoć i te kako biti
potrebna, kad se bude suočio sa Adajom. Da, plašio se Adaja.
 16

Bašta kuće neoklasične arhitekture beše osvetljenija nego obično.

Lokalna policija i tajne službe nadmetale su se u tome ko može da
osigura veću bezbednost zvanicama na ekskluzivnoj zabavi.
Predsednik Sjedinjenih Američkih Država i njegova supruga takođe
behu pozvani, kao i ministar finansija i ministar odbrane, nekoliko
uglednih senatora i kongresmena kako iz Republikanske, tako i iz
Demokratske partije, zatim predsednici glavnih multinacionalnih
severnoameričkih i zapadnoevropskih konzorcijuma, zajedno sa
advokatima poznatih firmi, lekarima, naučnicima, i još ponekom
slavnom ličnošću akademskog sveta.
Nije bilo toplo te večeri u Bostonu, bar ne u rezidencijalnom delu,
gde su Stjuartovi živeli.
Meri Stjuart je punila pedeset godina i njen muž Džejms je poželeo
da je obraduje rođendanskim slavljem, na kojem će se okupiti svi
njihovi prijatelji.
U suštini, razmišljala je Meri, pre bi se moglo reći da su u pitanju
dobri poznanici, a ne prijatelji. To nikad ne bi rekla Džejmsu da ga ne
bi razočarala, ali bi ona više volela da ju je obradovao putovanjem u
Italiju: njih dvoje sami, bez žurbe i društvenih obaveza. Da lunjaju
Toskanom, gde su pre trideset godina proveli svoj medeni mesec. Ali
toga se Džejms nikad ne bi setio.
– Umberto!
– Draga Meri, srećan ti rođendan!
– Kako mi je drago što te vidim!
– Meni je drago što mi je Džejms ukazao tu čast da me pozove na
tvoje slavlje. Izvoli, nadam se da će ti se svideti.
Muškarac joj u ruku spusti malu kutiju uvijenu u svetlucav beli
papir.
– Nije trebalo da se mučiš... Šta je to?
Meri brzo otvori kutiju i očara se figuricom koja se pojavi u
zaštitnom svilenkastom papiru.
– To je figura iz 2. veka pre nove ere. Figura jedne divne i lepe
dame kao što si ti.
– Prelepa je! Hvala, ti, mnogo ti hvala. Zadivljena sam. Džejms...
Džejms...
Džejms Stjuart priđe mestu gde je njegova žena razgovarala sa
Umbertom D’Alakvom. Dvojica muškaraca srdačno stisnuše jedan
drugom ruku.
– Čime si ovoga puta oduševio Meri? Kako je lepa figura! E u
poređenju s tvojim, moj poklon je ništavan.
– Džejms, ne pričaj tako, znaš da mi se mnogo svideo! Poklonio mi
je ove minđuše i ovaj prsten. To su najlepši biseri koje sam u životu
videla.
– To i jesu najlepši biseri koji postoje, draga, to mogu da ti
potvrdim. Dobro, odnesi tu prelepu damu dok ja Umberta poslužim
pićem.
Deset minuta kasnije, Džejms Stjuart ostavi Umberta D’Alakvu s
predsednikom i drugim zvanicama i nastavi da obilazi ostale goste
koji su razgovarali u grupicama.
Sa svojih šezdeset dve godine, Stjuart se osećao bolje nego ikad
ranije. Imao je sve što je u životu poželeti mogao: divnu porodicu,
zdravlje, a i bio je uspešan poslovni čovek. Fabrike za proizvodnju
čeličnih ploča, farmaceutske laboratorije, fabrike za tehnološku
obradu i još bezbroj poslova koji su ga činili jednim od najbogatijih i
najuticajnijih ljudi na svetu.
Nasledio je malu industrijsku imperiju od svog oca, ali je on znao
kako da je uveća. Šteta što njegova deca nisu imala mnogo smisla za
posao. Mala Ðina je studirala arheologiju i trošila novac finansirajući i
učestvujući u iskopavanjima na najbesmislenijim mestima na planeti.
Ðina je mnogo podsećala na njegovu svastiku Lizu, iako se nadao da
će mu ćerka biti malo pametnija. Tom je studirao medicinu i čelične
ploče ga uopšte nisu zanimale. Tom je barem bio oženjen i imao je već
dvoje dece, podarivši mu unučiće koje je obožavao i za koje se nadao
da će imati talenta i dovoljno volje da naslede njegovu imperiju.
Niko nije obratio pažnju na sedmoricu muškaraca koji su već duže
razgovarali, prateći ipak pomno sve što se oko njih događa. Kad bi im
neko prišao, menjali su temu pretvarajući se da pričaju o krizi u Iraku,
o poslednjem samitu u Davosu ili nečem sličnom za šta se moglo
pretpostaviti da im je značajno, s obzirom na to ko su bili i čime su se
bavili.
Najstariji od njih, visok i mršav, poveo je razgovor.
 – Nije bila loša ideja da se sastanemo ovde.
– Da – odgovori jedan od njegovih sagovornika, s francuskim
akcentom – ovde nismo upadljivi, niko na nas neće obratiti pažnju.
– Marko Valoni je tražio od ministra za kulturu da mutavac iz
torinskog zatvora bude pušten na slobodu – reče drugi muškarac na
besprekornom engleskom, iako mu maternji jezik beše italijanski – a
ministar unutrašnjih poslova je prihvatio molbu svog kolege. Ideja je
potekla od jedne njegove saradnice, doktorke Galoni. Inteligentna
žena koja je došla do pametnog zaključka da ih samo mutavac može
navesti na neki trag. Takođe, doktorka Galoni je ubedila Valonija i u to
da moraju da ispitaju preduzeće „Koksa“, i to podrobno.
– Postoji li način da se ta doktorka Galoni udalji od Odseka za
umetnički kriminal?
– Postoji, uvek možemo da izvršimo pritisak i kažemo da ta žena u
sve zabada nos. „Koksa“ bi mogla da protestuje, da potegne svoje veze
u Vatikanu, pa da se odande izvrši pritisak na italijansku vladu da
ostave preduzeće na miru. A možemo da delujemo i preko ministra
ekonomije, kome se sigurno neće dopasti to što uznemiravaju jedno
od glavnih preduzeća u zemlji zbog jednog požara koji je, na svu
sreću, prošao bez posledica. Ali ja mislim da bi trebalo da sačekamo
pre nego što preduzmemo bilo šta po pitanju Sofije Galoni.
Starac se zagleda u muškarca koji to izgovori. Nije znao zašto, ali
nešto ga je iznenadilo u glasu njegovog prijatelja. Međutim, ni po
njegovom ponašanju ni po njegovom pogledu nije mogao ništa da
otkrije. Pa ipak... odluči da ga iznenadi kako bi video njegovu reakciju.
– A mogli bismo i da izdejstvujemo da ona nestane. Ne možemo
sebi priuštiti taj luksuz da dozvolimo da nam se tamo neka znatiželjna
istražiteljka toliko upliće u posao. Da li se slažete?
Prvi se oglasi muškarac s francuskim akcentom:
– Ne, ja se ne slažem; smatram da je izlišno. Bila bi to fatalna
greška. Zasad ne treba ništa preduzimati; pustimo je da zagrize, nikad
nije kasno da se to prekine i da se ona ukloni.
– Mislim da ne treba da žurimo – nadoveza se na te reči Italijan. –
Bilo bi pogrešno ukloniti doktorku Galoni ili izdejstvovati da ona
nestane. To bi Marka Valonija samo dodatno iznerviralo, uverilo bi ga
da iza nesreća postoji još nešto i dovelo do toga da on i ostatak
njegove ekipe ne odustanu od istrage čak ni ako im narede. S
doktorkom Galoni rizikujemo jer je inteligentna, ali moramo da
preuzmemo taj rizik. Ali, ipak smo u prednosti u odnosu na njih, jer
smo upućeni u sve što rade i što nameravaju da urade Valoni i njegovi
ljudi.
– Nisu posumnjali u našeg doušnika?
– To je jedna od Valonijevih najpoverljivijih osoba.
– Dobro, šta još imamo? – upita starac.
Muškarac koji je izgledao kao engleski aristokrata stade da mu
podnosi izveštaj:
– Zafarin je pre dva dana stigao u Urfu. Još mi nisu rekli kako je
Adajo reagovao. Onaj drugi, Rasit, stigao je u Istanbul, a treći,
Dermisat, stiže danas.
– U redu, znači da su na sigurnom. Sada problem više nije naš, već
Adajov. Mi moramo da se pozabavimo mutavcem iz torinskog zatvora.
– On bi mogao da doživi neku nesreću pre nego što izađe iz
zatvora. Tako bi bilo najsigurnije. Ako odande izađe, odvešće ih pravo
do Adaja – predloži Englez.
– To bi bilo najpametnije – reče drugi muškarac, onaj s francuskim
akcentom.
– Možemo li to da učinimo? – upita starac.
– Možemo, imamo naše ljude u zatvoru. Ali sve mora biti pažljivo
osmišljeno i organizovano jer se Marko Valoni, ukoliko se mutavcu
nešto dogodi, neće zadovoljiti zvaničnim izveštajem.
– Sve i da pomahnita od besa, moraće da se pomiri s tim. Bez
mutavca se njegov slučaj zatvara, bar zasad – zaključi starac.
– A Sveti pokrov? – upita onaj drugi muškarac.
– I dalje je u banci. Čim se završi renoviranje katedrale, vratiće ga
u kapelu gde je bio izložen. Kardinal hoće da održi veličanstvenu misu
u znak zahvalnosti Bogu što je još jednom spasao Sveti pokrov.
– Gospodo... ugovarate neki posao?
Predsednik Sjedinjenih Država, u društvu Džejmsa Stjuarta, priđe
grupi muškaraca. Oni se razmaknuše kako bi popričali s njima.
Narednih dva sata više nisu mogli da razgovaraju kako ne bi pobudili
sumnje kod ostalih zvanica.

– Meri, onaj čovek tamo, ko je on?
– Naš dobar prijatelj, Umberto D’Alakva, zar ga se ne sećaš?
 – Da, sad kad si mi rekla njegovo ime, da, sećam ga se. I dalje
izgleda fantastično, kao i uvek!
– On je zakleti neženja. Prava šteta, jer ne samo da je zgodan već je
zaista izuzetan čovek.
– Nedavno sam čula nešto o njemu... Ali, od koga?
Liza se priseti. U izveštaju koji je Marko poslao Džonu o požaru u
Torinskoj katedrali bilo je reči o nekom preduzeću „Koksa“, i o
njegovom vlasniku – D’Alakvi, ali ništa nije smela da pominje svojoj
sestri, jer joj Džon to ne bi oprostio.
– Ako hoćeš da ga pozdraviš, otići ću s tobom. Poklonio mi je
prelepu figuru iz 2. veka pre nove ere, kasnije ću te odvesti u moju
sobu da ti je pokažem.
Dve sestre priđoše D’Alakvi.
– Umberto, sećaš li se Lize?
– Naravno, Meri, kako se ne bih sećao tvoje sestre!
– Prošlo je mnogo godina...
– Da, Meri, otkad ti više ne dolaziš u Italiju onoliko često koliko bi
trebalo. Liza, čini mi se da vi živite u Rimu, zar ne?
– Da, živim u Rimu, i mislim da nigde drugde ne bih mogla da
živim.
– Ðina je u Rimu s Lizom, sprema doktorat na univerzitetu. Liza je
uspela da je ubaci u ekipu koja vrši iskopavanja u Erkolanu.
– Tako je! Sad sam se setio da ste vi, Liza, arheolog.
– Da, a Ðina je od svoje tetke nasledila ljubav prema arheologiji.
– Ne mogu da zamislim uzbudljiviji posao od izučavanja prošlosti.
Koliko se sećam, Umberto, i vi ste ljubitelj arheologije.
– Jesam. Povremeno uspem da odvojim malo vremena za to, pa
pobegnem i posvetim se nekom iskopavanju.
– Umbertova fondacija finansira iskopavanja.
Džejms Stjuart priđe D’Alakvi i odvede ga do druge grupice ljudi
na Lizino razočaranje, jer bi volela da je mogla duže da razgovara s
tim čovekom koji se pominjao u izveštaju Marka Valonija. Kad mu
bude ispričala, Džon neće moći da poveruje. I Marko će se iznenaditi.
Smejala se u sebi razmišljajući kako je pametno postupila što je
prihvatila Džejmsov predlog da iznenade njenu sestru za rođendan.
Pomisli kako bi, kad Meri dođe u Rim, mogla da priredi večeru i
pozove D’Alakvu, kao i Marka. Predložiće to svojoj nećaki, pa njih dve
mogu da porazmisle o spisku zvanica.
 17

Mladi sluga je neutešno plakao. Markiovo lice beše okupano

krvlju. Drugi sluga otrča u Josarovu kuću da ga obavesti o tragediji
koja se dogodila u kući kraljevog arhitekte.
Josara i Tadeja ne iznenadi priča mladog sluge.
– Potom začusmo prodoran krik, strašan, a kad uđosmo u
Markiovu sobu, on je držao svoj jezik u jednoj ruci, a u drugoj oštar
nož kojim ga je odsekao. Izgubio je svest i ne znamo šta da radimo. On
nam je bio rekao da će se večeras nešto dogoditi i da mi ne smemo da
se uplašimo ma šta videli. Ali, presveti Bože, odsekao je sebi jezik!
Zašto? Zašto?
Josar i Tadej pokušaše da smire mladića. Znali su da je preplašen.
Smesta krenuše u Markiovu kuću, gde pronađoše svog prijatelja u
nesvesti, krevet sav u krvi, dok je drugi sluga, sklupčan u ćošku,
izbezumljeno plakao i molio se.
– Smirite se! – naredi Josar. – Lekar će odmah doći i izlečiće
Markija. Ali večeras, prijatelji moji, morate biti jaki. Ne smete
dozvoliti da vas obuzme strah ili tuga jer će, u protivnom, Markiov
život biti u opasnosti.
Mlade sluge se postepeno smiriše. Kad je lekar stigao, naredi im da
izađu iz prostorije, u kojoj osta sam sa svojim pomoćnikom. Dugo nisu
izašli.
– Gotovo je. Sada mirno spava. Mora da se odmara nekoliko dana,
a pojićete ga vodom u koju ćete stavljati ove kapi. One će mu ublažiti
bol i spavaće mirno dok mu rana ne zaraste.
– Imamo jednu molbu za tebe – reče Tadej obraćajući se lekaru – i
mi hoćemo da odstranimo sebi jezike.
Lekar, hrišćanin kao i oni, pogleda ih zabrinuto.
– Naš Gospod Isus Hrist se ne bi složio s takvim sakaćenjima.
– Neophodno je da se lišimo jezika – objasni Josar – jer je to jedini
način da nas Manu ne primora da progovorimo. Mučiće nas kako bi
saznao gde se nalazi platno u koje je bilo uvijeno Isusovo telo. Mi to ne
znamo, ali bismo mogli da kažemo nešto što bi dovelo u opasnost
onoga koji to zna. Ne želimo da bežimo, moramo da ostanemo s
našom braćom, jer valjda znaš da ćemo svi mi hrišćani biti izloženi
Manuovom gnevu.
– Molim te, pomozi nam – bio je uporan Tadej. – Mi nismo tako
hrabri kao Markio, koji se nije libio da sam sebi odseče jezik
prerezavši ga svojim oštrim nožem.
– To što od mene tražite u suprotnosti je s božjim zakonima. Moja
dužnost je da pomognem da se ljudi izleče, a ne da sakatim ljudska
bića.
– Onda ćemo to učiniti sami – reče Josar.
Odlučnost u Josarovom glasu ubedi lekara.
Prvo su otišli u Tadejevu kuću, gde je lekar sadržaj iz jedne flašice
pomešao s vodom. Čim je Tadej utonuo u san, lekar Josaru reče da
izađe iz sobe i ode svojoj kući, gde će on uskoro doći.
Josar je nestrpljivo čekao da se lekar pojavi. Ovaj uđe u njegovu
kuću sav skrušen.
– Lezi u krevet i popij ovo – reče Josaru – pa ćeš zaspati. Kad se
probudiš, nećeš imati jezik. Neka mi Bog oprosti.
– On ti je već oprostio.

* * *
Kraljica pažljivo namesti frizuru. Vest o Avgarovoj smrti stigla je
do svakog kutka palate. Očekivala je da će se Manu svakog časa
pojaviti u kraljevim odajama.
Sluge su, uz pomoć lekara, pripremale Avgarove posmrtne ostatke
za prikazivanje narodu. Kralj ju je zamolio da se, pre nego što njegovo
telo bude položeno u kraljevski mauzolej, održi služba božja za spas
njegove duše.
Nije znala da li će Manu dozvoliti da Avgara sahrani u skladu sa
Isusovim zakonima, ali je bila spremna za vojevanje te poslednje bitke
za svog voljenog čoveka.
Tokom onih sati koje je provela nasamo sa Avgarovim mrtvim
telom, duboko u duši je tražila razloge tolike mržnje njenog sina.
Odgovor je odmah našla – u suštini ga je oduvek i znala, mada se s
njim nikada do tog jutra nije suočila.
Nije bila dobra majka. Ne, svesna je da nije. Njena ljubav prema
Avgaru bila je isključiva: nije dozvoljavala da je ništa i niko, pa čak ni
njena deca, ni na trenutak odvoje od kralja. Osim Manua, na svet je
donela još četvoro dece. Tri devojčice i jednog dečaka, koji je umro
odmah po rođenju. Njene ćerke je nisu mnogo zanimale. Bile su to
ćutljive devojčice koje su se rano udale kako bi ojačale veze s drugim
kraljevinama. Jedva da je i osetila njihov odlazak, toliko je silno volela
kralja.
Zato je u tišini patila zbog Avgarove ljubavi prema Anji, plesačici
koja mu je prenela smrtonosnu bolest. Nije dozvolila da joj ni jedan
jedini prekor pređe preko usana kako ništa ne bi pomutilo njen odnos
s kraljem.
Za Manua nije imala vremena, toliko je bila zaokupljena ljubavlju
prema Avgaru, toliko su bili blizu da postanu jedno.
Sada, kada je znala da će umreti i da je Manu neće ostaviti u životu,
osećala je da je izdala svog sina uskrativši mu svoju majčinsku ljubav.
Kako je samo bila sebična! Da li će joj Isus oprostiti?
Manuov prodoran i lakrdijaški glas dopro je do nje pre nego što se
on pojavio u kraljevoj sobi.
– Hoću da vidim svog oca.
– Umro je.
Manu je pogleda prkosno.
– Ja sam, dakle, kralj Edese.
– Jesi, i svi će te priznati kao kralja.
– Marvuze, vodi kraljicu!
– Ne, sine, još ne. Moj život je u tvojim rukama, ali ćemo pre toga
sahraniti Avgara kako dolikuje jednom kralju. Dozvoli mi da ispunim
njegovu poslednju želju, koju će ti potvrditi kraljev pisar.
Ticio priđe bojažljivo, držeći urolan pergament u ruci.
– Kralju moj, Avgar mi je izdiktirao svoju poslednju želju.
Marvuz prišapnu Manuu nešto na uvo. Ovaj pređe pogledom po
prostoriji i shvati da je komandant kraljeve garde u pravu: osim slugu,
i pisari, lekari, stražari i dvorjani posmatrali su scenu nestrpljivo
iščekujući. Ne sme dopustiti da ga ponese mržnja, bar ne tako
naočigled svih, da ne bi preplašio svoje buduće podanike te da se oni,
umesto da sarađuju s njim, sutra ne okrenu protiv njega. Bio je svestan
da je kraljica opet pobedila. Želeo je da je upravo na ovom mestu
zadavi sopstvenim rukama, ali je morao da sačeka i pristane da se
njegov otrac sahrani kako zaslužuje jedan kralj.
– Čitaj, Ticio – naredi.
Pisar drhtavim glasom polako stade da čita Avgarove poslednje
zapovesti. Manu je gutao pljuvačku, crveneći od besa.
Avgar je naložio da se održi hrišćansko crkveno bogosluženje,
kojem će prisustvovati ceo dvor kako bi se svi molili za njegovu dušu.
Službi mora da prisustvuje Manu, i to u društvu kraljice. Tri dana i tri
noći njegovo telo mora biti izloženo u onom prvom hramu koji je
Josaru naložio da sagradi. Nakon tri dana, u posmrtnoj povorci, na
čijem će čelu biti Manu i kraljica, preneće ga u kraljevski mauzolej.
Ticio pročisti grlo pogledavši prvo kraljicu, a potom i Manua. Iz
nabora svog rukava izvuče još jedan pergament.
– Ako mi dozvolite, gospodine, pročitaću i ono što je Avgar
poželeo da učinite kao kralj.
Šapat iznenađenja pronese se prostorijom punom ljudi. Manu
zaškrguta zubima, siguran da mu je otac, iako mrtav, pripremio neku
zamku.

„Ja, Avgar, kralj Edese, nalažem svom sinu Manuu, koji je
postao kralj, da poštuje hrišćane i dozvoli im da neguju svoju
veru. Takođe ga pozivam na odgovornost po pitanju
bezbednosti njegove majke, kraljice, do čijeg mi je života
veoma stalo. Kraljica nek izabere mesto gde će živeti, prema
njoj neka se svi ophode s dužnim poštovanjem, imajući u vidu
njen položaj, i ona ničega ne sme biti lišena.
Ti ćeš, sine moj, snositi odgovornost za sve gorenavedeno.
Ako ne ispuniš ove moje poslednje reči, Bog će te kazniti i
nećeš pronaći mir ni u životu ni u smrti.“

Sve oči se okrenuše prema novom kralju. Manu je kipteo od besa,
a Marvuz se pobrinu za novonastalu situaciju.
– Ispratićemo Avgara onako kako je tražio. A sada neka se svi
vrate svojim obavezama.
Prisutni polako počeše da napuštaju kraljevu odaju. Kraljica, bleda
i mirna, čekala je da njen sin odluči šta će činiti s njom.
Manu je sačekao da se prostorija isprazni, a potom se obrati svojoj
majci:
– Ne smeš da izlaziš odavde dok ne pošaljem po tebe. Nećeš
razgovarati ni sa kim, ni u palati ni izvan nje. Dve sluškinje će ostati s
tobom. Sahranićemo mog oca kako je tražio. A ti ćeš, Marvuze, biti
odgovaran za to da se moja naređenja izvrše.
Manu napusti sobu užurbanim korakom. Komandant kraljeve
garde se obrati kraljici:
– Gospođo, najbolje je da prihvatite kraljeve naredbe.
– Prihvatam ih, Marvuze.
Kraljica ga pogleda tako prodorno da on postiđeno spusti pogled i,
opraštajući se, izađe žurnim korakom.
Manuove naredbe behu sasvim jasne: Avgara će sahraniti
poštujući njegove poslednje želje i onog trenutka kad se kraljevski
mauzolej zatvori, straža će uhapsiti glavne hrišćanske glavešine,
njegovog omraženog Josara i Tadeja. Takođe, moraju se srušiti svi
hramovi u kojima se hrišćani okupljaju i mole. Isto tako mu – što
Manu naloži Marvuzu lično – Sveto platno mora biti doneseno u
palatu.
Kraljici nije bilo dozvoljeno da izađe iz sobe tri dana nakon
Avgarove smrti. Kraljevo telo je za to vreme počivalo na odru,
raskošno ukrašenom reljefnim vezom i postavljenom u središnjem
delu prvog hrama koji je Avgar naložio da se izgradi u slavu Isusa.
Kraljeva garda je bdela nad svojim preminulim kraljem, a
stanovnici Edese su dolazili da mu odaju poslednju počast i da
pogledaju nepomično telo čoveka koji im je tokom više decenija
osiguravao mir i napredak.

– Gospođo, da li ste spremni?
Marvuz dođe po kraljicu kako bi je poveo u hram, odakle je,
zajedno s Manuom, u posmrtnoj povorci krenula prema mauzoleju
gde su položili Avgara da počiva u večnom miru.
Kraljica je obukla svoju najlepšu tuniku i stavila svoj najlepši veo,
okitivši se najlepšim nakitom. Izgledala je veličanstveno uprkos tome
što su se bore i patnja jasno mogle uočiti na njenom licu. Kad su stigli
u mali hrišćanski hram, zatekoše ga prepunog ljudi. Tamo je bio ceo
dvor, kao i najznačajniji ljudi Edese. Kraljica pogledom potraži Josara
i Tadeja, ali nije mogla da ih pronađe. To je uznemiri. Gde li su njeni
prijatelji?
Manu je nosio Avgarovu krunu i zlovolja mu se oslikavala na licu.
Zahtevao je da Tadej i Josar budu prisutni, ali njegova straža nije
uspela da ih pronađe. Ni Sveto platno nije bilo na mestu na kojem se
godinama čuvalo.
Jedan mladi Tadejev učenik započe ceremoniju izgovarajući
oproštajnu molitvu. Kad se kraljeva pratnja već spremala da u povorci
krene prema mauzoleju, Marvuz priđe novom kralju.
– Gospodine, pretražili smo kuće najvažnijih hrišćana, ali nismo
pronašli Sveto platno. A ni od Tadeja i Josara nema ni traga ni glasa.
Komandant kraljeve garde zaćuta. U tom trenutku, Tadej i Josar,
bledi kao smrt, stadoše da se probijaju prema njima. Kraljica prvo
raširi ruke, a zatim im, jedva zadržavajući suze, pruži ruku. Josar je
pogleda nežno, ali joj ništa ne reče, kao ni Tadej.
Manu naredi da povorka krene. Došao je čas da se Avgar sahrani, a
posle će se obračunati s hrišćanima.
Ćutljiva povorka ih je pratila do mauzoleja. A tamo, pre nego što će
ceremonijal-majstor ponovo zapečatiti ulaz, kraljica zatraži nekoliko
minuta da se pomoli.
Pošto grobnica bi zapečaćena uglavljenim kamenom, Manu dade
rukom znak Marvuzu, a ovaj, opet, dade znak straži, koja smesta stade
da hapsi Josara i Tadeja, naočigled svih prisutnih. Razleže se šapat
užasa među okupljenim ljudima, koji odjednom shvatiše da Manu
neće poštovati Avgarovu želju da ne progoni hrišćane.
Jedni gurajući se a drugi već bežeći, svetina stade da hrli svojim
kućama ne bi li našla spas. Neki su šaputali da će te iste noći napustiti
Edesu kako bi pobegli od Manua.
Nisu imali vremena čak ni da pokušaju. Kraljeva straža je istog
časa stala da uništava kuće najistaknutijih hrišćana, dok su ostali bili
pohvatani i pogubljeni odmah tu, ispred kraljevskog mauzoleja.
Užas se video na licu kraljice, koju Marvuz uhapsi na putu prema
palati. Videla je da su Tadeja i Josara uhapsili. Nijedan od njih nije
pružio nikakav otpor, i nisu ni glasa pustili.
Miris dima dopirao je do brežuljka na čijem se vrhu uzdizala
kraljevska palata. Ljudski krici i očajnički jauci odzvanjali su gradom.
Edesa se tresla od užasa, dok je Manu, sedeći na tronu, pio vino i
zadovoljno posmatrao strah na licu dvorjana.
Kraljica je stajala, kako joj beše naredio Manu. Blizu nje, Josar i
Tadej, ruku vezanih iza leđa i u tunikama pocepanim od bičevanja
kojem su ih podvrgli, i dalje nisu progovarali ni reči.
– Bičujte ih još, dok ne počnu da me preklinju da prekinem njihovo
mučenje!
Stražari se nemilosrdno ustremiše na starce, ali ovi opet ne pustiše
ni glasa, naočigled zabezeknutih dvorjana i razbesnelog kralja.
Kraljica uzviknu kad Tadej pade u nesvest, dok su suze pokrivale
gotovo celo Josarovo lice, a leđa mu behu sva u ranama i krvi.
– Dosta! Prekinite!
– Kako se usuđuješ da izdaješ naređenja? – povika Manu.
– Ti si kukavica, kralju ne dolikuje da muči dva starca!
Manu ošamari svoju majku nadlanicom. Ona se zatetura i pade na
pod. Šapat užasa se jednoglasno razleže salom.
– Umreće ovde, pred svima, ako mi ne kažu gde su sakrili platno, a
umreće i njihovi saučesnici i pomagači, svi, bez obzira ko su!
Dva stražara uđoše s Markiom, kraljevim arhitektom, a za njima i
dvojica njegovih mladih, preplašenih slugu.
Manu im se obrati:
– Je li vam rekao gde je platno?
– Nije, kralju moj.
– Bičujte ga dok ne progovori!
– Možemo da ga bičujemo, ali neće progovoriti. Njegove sluge su
nam priznale da je arhitekta učinio nešto strašno: pre nekoliko dana
je sebi odsekao jezik.
Kraljica pogleda Markija, a zatim njen pogled skrenu prema
nepomičnim telima Tadeja i Josara. Shvatila je da su njih dvojica
odlučili da odseku sebi jezike kako ih mučenje ne bi slomilo, te da na
taj način sačuvaju tajnu o Svetom pokrovu.
Poče da plače ganuta žrtvom njenih prijatelja, znajući da će im se
njen sin zbog te uvrede žestoko osvetiti.
Manu je drhtao, sav pocrvenevši od besa. Marvuz mu priđe, plašeći
se njegove reakcije.
– Kralju moj, pronaći ćemo nekoga ko zna gde su sakrili platno,
tražićemo po celoj Edesi, pronaći ćemo...
Kralj ga nije slušao već pođe prema svojoj majci, podiže je i,
tresući je, zaurla:
– Reci mi ti gde je, reci ili ću ti iščupati jezik!
Kraljičino telo se treslo od jecaja. Neki dvorski plemići odlučiše da
se umešaju, postiđeni svojim kukavičlukom što nepomično stoje i
posmatraju kako Manu udara svoju majku. Da je Avgar živ, naredio bi
da ga ubiju!
– Gospodine, pustite je! – zamoli jedan.
– Kralju moj, smirite se, nemojte udarati svoju majku! – zatraži
drugi.
– Vi ste kralj, morate pokazati milost! – reče treći.
Marvuz uhvati kraljevu ruku kad ovaj krenu da ponovo udari
kraljicu.
– Gospodine!
Manu spusti ruku i nasloni se na Marvuza. Osećao se izigranim od
strane majke i dvojice staraca, i bio je iscrpljen od besa.
Markio je ceo taj prizor posmatrao vezanih ruku. Molio je Boga da
bude milostiv, da se smiluje na njih.
Pomisli na Isusove patnje na krstu, na mučenje kojem su ga
podvrgli Rimljani i kako im je on oprostio. U svom srcu potraži
opravdanje za Manua, ali je prema kralju osećao samo mržnju.
Komandant kraljeve garde se pobrinu da reši situaciju i naredi da
kraljicu odvedu u njene odaje.
Marvuz pomože kralju da sedne i u ruke mu stavi čašu vina, koju
ovaj popi naiskap.
– Moraju umreti – reče kralj gotovo šapatom.
– Da – odgovori Marvuz – umreće.
On dade rukom znak vojnicima, i ovi odvukoše Tadeja i Josara, već
onesvešćene od bolova. Markio je nečujno plakao. Sada će se osvetiti
njemu.
Kralj podiže pogled i zapilji se u Markiove oči.
– Svi ćete vi, hrišćani, umreti. Vaše kuće, vaša imanja i sve što
imate razdeliću onima koji su mi odani. Ti si me, Markio, dvostruko
izdao. Ti si jedan od najuglednijih plemića Edese i prodao si svoju
dušu tim hrišćanima koji su te toliko omađijali da su ti iščupali jezik.
Pronaći ću platno i uništiću ga. Kunem se.
Na Marvuzov znak, jedan vojnik odvede Markija.
– Kralj hoće da se odmori. Bio je ovo naporan dan – Marvuz time
otpusti dvorjane.
Kad ostadoše nasamo, Manu zagrli svog saučesnika i briznu u plač.
Majka ga je sprečila da oseti draž osvete.
– Želim da kraljica umre.
– Umreće, gospodine, ali morate da sačekate. Prvo ćemo potražiti
pokrov i završiti sa svim hrišćanima, a onda će doći red i na kraljicu.
Te noći su krici užasa i pucketanje vatre doprli do svakog kutka
palate. Manu se oglušio i o poslednju želju svoga oca.
 18

Sofija je pozvala telefonom oca Iva. Taj sveštenik ju je zaintrigirao.

Nije znala zašto, ali osećala je da iza njegove ljubaznosti i spremnosti
za saradnju ima nečeg neiskrenog.
Mislila je da će ga njen poziv na ručak iznenaditi, ali on beše
potpuno pribran i reče joj da pristaje, ukoliko se kardinal složi s tim.
I tako se njih dvoje zatekoše u jednoj maloj tratoriji nedaleko od
katedrale.
– Drago mi je što vam je kardinal dozvolio da prihvatite moj poziv.
Znate, volela bih da s vama popričam o katedrali, o onome što se
dogodilo.
Sveštenik ju je slušao pažljivo, ali ne naročito zainteresovano.
– Oče Iv, volela bih da mi kažete istinu, da li vi smatrate da je požar
izbio slučajno?
– Ne bi bilo lepo da ja ne govorim istinu... – odgovori sveštenik
smeškajući se. – Naravno da mislim da je bio slučajan, osim ukoliko vi
znate nešto što ja ne znam.
Otac Iv se zagleda u nju. Pogled mu je bio iskren i srdačan, ali se
Sofiji i dalje činilo da sveštenik nije onakav za kakvog se izdaje.
– Možda je u pitanju profesionalna deformacija, ali ja ne verujem u
slučajnosti, a u Torinskoj katedrali se dogodilo previše slučajnih
nezgoda.
– Mislite da je ova nesreća izazvana namerno? Ko je to mogao da
učini? I zašto?
– To i jeste predmet naše istrage, zašto je to učinjeno i ko je to
učinio. Nemojte zaboraviti da je pronađen i jedan leš, leš jednog
mladog čoveka. Ko je on? I šta je tamo radio? Naravno, autopsijom je
utvrđeno da nastradali mladić nije imao jezik. A imamo još jednog
nemog mladića u zatvoru. Sećate li se pokušaja krađe od pre nekoliko
godina? Ne treba biti naročito pametan pa shvatiti da u svemu tome
ima nečeg neobičnog.
– Zbunjujete me... Nisam pomislio da... Naime, mislim da su
nezgode moguće, naročito u građevinama koje su stare kao Torinska
katedrala. Što se tiče leša čoveka bez jezika i nemog mladića u
zatvoru, ne znam šta da vam kažem, ne znam kako bi oni mogli biti
povezani.
– Oče, ne bih rekla da ste vi samo običan sveštenik.
– Molim?
– Da, vi niste tek jedan od mnogih sveštenika, vaša biografija
pokazuje da ste inteligentan i obrazovan čovek. Zato sam htela da vas
vidim i da porazgovaram s vama, i ponovo vam kažem da bih volela
kada biste sa mnom razgovarali iskreno.
Sofija nije skrivala ljutnju što otac Iv pokušava da se poigrava s
njom.
– Ne želim da vam protivrečim, ali ja sam ipak sveštenik i nas
dvoje pripadamo različitim svetovima. Zaista sam imao tu sreću da
steknem dobro obrazovanje, ali moje obrazovanje nema veze sa svim
ovim i ja nisam policajac, nije moja briga i moja obaveza da sumnjam
u bilo koga ili u bilo šta.
Glas oca Iva postade grublji. Ni on nije skrivao iznerviranost.
– Oprostite, možda sam bila preterano napadna, nisam znala kako
da vas zamolim za pomoć.
– Za pomoć? A u vezi sa čim?
– U vezi s razotkrivanjem misterije koja leži iza svih ovih nesreća,
da bih pronašla nešto opipljivo, neki trag. Biću iskrena prema vama:
mi mislimo da požar nije izbio slučajno. Neko ga je podmetnuo, samo
što i dalje ne znamo zašto.
– A kako bih ja mogao da vam pomognem? Recite mi, konkretno,
šta je posredi.
Sveštenik je i dalje pokazivao zlovolju. Sofiji bi jasno da je
pogrešila što mu je tako direktno izložila svoje sumnje.
– Volela bih da mi kažete šta mislite o radnicima koji rade u
katedrali. Vi ste bili s njima svih ovih meseci, i htela bih da znam da li
vam se neko od njih učinio sumnjivim ili možda rekao ili uradio nešto
što je privuklo vašu pažnju. A volela bih da čujem i vaše mišljenje o
ljudima koji rade u biskupiji, šta ja znam, o sekretaricama, portiru,
možda čak i o kardinalu...
– Draga doktorko, i ja i svi zaposleni u biskupiji pružili smo svu
moguću pomoć karabinijerima i vama iz Odseka za umetnički
kriminal. Na šta bi ličilo kada bih ja sad počeo da izlažem nekakve
sumnje o radnicima ili zaposlenima u biskupiji. Nemam da kažem
ništa što već nisam rekao, a ako vi smatrate da nije u pitanju nesrećni
slučaj, onda to morate sami da istražite i dokažete; naravno, znate da
uvek možete da računate na saradnju naše biskupije. Iskreno
govoreći, nije mi jasna vaša igra. Razumećete da ću kardinala morati
da obavestim o ovom našem razgovoru.
Napetost se osećala u vazduhu. Sofija pomisli kako otac Iv deluje
iskreno u svom negodovanju. Oseti nelagodnost jer je imala utisak da
nije baš mudro pristupila razgovoru.
– Nisam tražila od vas da govorite ružno o radnicima ili vašim
kolegama...
– Zbilja? Nešto od sledećeg sigurno jeste: ili vi mislite da ja znam
nešto što ne želim da kažem, što bi značilo da sumnjate u mene, jer
ako nešto znam a prećutkujem, onda to znači da imam nešto da
sakrijem, ili pak od mene tražite da iznosim ne znam kakve neistine o
radnicima i svojim kolegama iz biskupije, i to da ih iznosim ovde
vama, potpuno nezvanično, ne znam s kojim ciljem i svrhom.
– Nisam tražila da ih oklevetate! Recite mi, molim vas, zašto ste
pristali da ručate sa mnom.
– Sjajno pitanje!
– Onda mi odgovorite!
Sveštenik prikova pogled za Sofiju. Gledao ju je tako prodorno da
ona pocrvene od nelagodnosti.
– Mislio sam da ste ozbiljna i kompetentna osoba.
– To nije odgovor.
– Jeste.
Niko od njih dvoje nije uzeo ni zalogaj. Otac Iv zamoli da donesu
račun.
– Ja sam pozvala vas na ručak.
– Ako nemate ništa protiv, smatrajte ovo pozivom biskupije.
– Mislim da je sve ovo nesporazum; ako je krivica moja, oprostite.
Otac Iv je ponovo pogleda. Ali ovoga puta njegov pogled beše
smiren, i iznova nezainteresovan.
– Pustimo sada to.
– Ne volim nesporazume, htela bih...
On je prekide pokretom ruke.
– Nije važno, ostavimo sada to.
Izađoše na ulicu, okupanu blistavim ali blagim suncem. Uputiše se
prema katedrali, ćuteći. Sveštenik najednom stade i ponovo se zagleda
u nju. Sofija mu uzvrati pogled i iznenadi se videvši osmeh na
njegovom licu.
– Hajdemo na kafu.
– Pozivate me na kafu?
– Pa dobro, možete naručiti šta god želite. Možda sam prema vama
bio preterano grub.
– I zbog toga me zovete na kafu?
– Ah, postoje ljudi koji u svemu nalaze razlog za prepirku, a ja
mislim da se nas dvoje polako ali sigurno svrstavamo u tu kategoriju.
Sofija se nasmeja. Nije znala zašto je otac Iv promenio mišljenje,
ali joj beše milo.
– U redu, idemo na kafu.
On je na prelazu blago uhvati podruku. Obiđoše katedralu, i ćuteći
polako krenuše prema jednom starom kafe-baru, sa stolovima od
sjajnog mahagonija i sedim kelnerima.
– Gladan sam – reče otac Iv.
– Nije ni čudo, ljutili ste se pa ništa nismo okusili.
– Dakle, jeste li za nešto slatko?
– Ja ne jedem slatkiše.
– Onda, šta biste želeli?
– Samo kafu.
Nakon što je kelner primio porudžbinu, oni se, sedeći jedno
naspram drugog, pogledaše.
– Na koga sumnjate, doktorko?
Pitanje je sasvim smete. On ju je, u stvari, neprekidno zbunjivao
svojim ponašanjem.
– Jeste li sigurni da želite da pričate o nesreći u katedrali?
– Progovorite već jednom!
– U redu. Ne sumnjamo ni na koga konkretno, nemamo nikakav
trag, samo znamo da tu nešto škripi. Marko, moj šef, veruje da svi ti
nemili događaji imaju veze sa Svetim pokrovom.
– Sa Svetim pokrovom? Zbog čega?
– Zato što se ni u jednoj drugoj katedrali u Evropi nije dogodilo
toliko nesreća kao u Torinskoj, zato što se Sveti pokrov tu čuva, i zato
što on ima takav predosećaj.
– Ali Sveti pokrov, hvala dragom Bogu, nije pretrpeo nikakvu
štetu. Da vam iskreno kažem, ne razumem u kakvu vezu se mogu
dovesti požari sa Svetim pokrovom.
– Osećaje nije lako objasniti, Marko ima takav osećaj pa je zarazio
i nas, ceo svoj tim.
– Mislite da neko hoće da uništi pokrov, kao u Milosti Migela
Anhela? Neki siroti ludak koji hoće da ga pamte pokolenja?
– To bi bio najjednostavniji odgovor. A šta je s nemim mladićima?
– Pa dobro, tu su samo dva nema čoveka i slučajnosti, doktorko,
koliko god vi ne verovali u njih, one ipak postoje.
– Mi mislimo da nemi mladić iz zatvora... – Sofija ućuta; umalo se
nije izletela i tom zgodnom i zanimljivom svešteniku iznela plan.
– Nastavite.
– Dakle, mi mislimo da nemi mladić iz zatvora nešto zna.
– Pretpostavljam da ste ga već ispitivali.
– On je nem i čini se da ne razume ništa od onoga što mu se kaže.
– Nadam se da ste pokušali i pismenim putem.
– Sa istim rezultatom.
– Doktorko, da li ste ikad razmišljali da je sve mnogo
jednostavnije? Da slučajnosti ipak postoje?
Razgovarali su jedan sat, ali Sofiji taj razgovor nije nimalo
pomogao. Sve u svemu, od oca Iva ništa nije saznala. Proveli su
prijatno vreme, ali ništa više od toga.
– Koliko ostajete u Torinu?
– Sutra odlazim.
– Slobodno mi se javite ako mislite da bih vam u još nečemu
mogao pomoći.
– Razmisliću dvaput, ne bih da vas ponovo naljutim.
Pozdraviše se uljudno. Otac Iv joj reče da će je pozvati telefonom
ako ga put nanese u Rim. Sofija takođe obeća da će mu se javiti ako
ponovo dođe u Torino. Puke formalnosti sa obe strane.

* * *
Marko je sazvao sastanak u ranim popodnevnim satima. Hteo je da
im izloži plan koji će primeniti za puštanje nemog mladića iz zatvora.
Sofija je stigla poslednja. Marko nije znao zašto, ali činilo mu se da
se promenila: isto onako privlačna, ali sasvim drugačija, samo što nije
znao šta je u pitanju.
– Dakle, plan je veoma jednostavan. Vi znate da se u svim
zatvorima jednom mesečno sastaje Nadzorna komisija koju
sačinjavaju sudija i državni tužilac, psiholog i socijalni radnik,
uključujući i upravnike zatvora. Oni obično obilaze sve zatvorenike,
ali prvenstveno one koji su pri kraju odsluženja kazne, koji se dobro
vladaju i koji su stekli uslov za neki vid pomilovanja, kao što je
uslovno puštanje na slobodu. Ja sutra putujem u Torino da se
sastanem sa svima njima. Nameravam da ih zamolim da izvedu jedan
mali trik.
Svi su ćutali i pažljivo ga slušali, te on odluči da nastavi:
– Moja ideja je da članovi Komisije, prilikom sledećeg obilaska
torinskog zatvora, posete nemog mladića i pred njim započnu
neobavezan razgovor, kao što su to uvek činili, misleći da ih on ne
razume. Zamoliću socijalnog radnika i psihologa da kroz priču
provuku da nema potrebe da mutavac ostane u zatvoru jer se
primereno ponašao, da ne predstavlja nikakvu opasnost po društvo, te
da, prema tome, može biti pušten na uslovnu slobodu, u skladu sa
zakonom. Upravnik će staviti neku primedbu i oni će otići. Ta scena će
se ponavljati tri-četiri meseca, i na kraju će ga pustiti.
– Hoće li oni pristati na saradnju? – upita Pjetro.
– Ministri su razgovarali s njihovim šefovima. Mislim da se neće
buniti jer, na kraju krajeva, ipak nije u pitanju neki ubica ili terorista,
već jedan običan lopov.
– Plan nije loš – reče Minerva.
– Odličan je – potvrdi Ðuzepe.
– Imam još nekih novosti. Ovo će se svideti naročito tebi, Sofija.
Zvala me je Liza, supruga Džona Berija. Lizina sestra je Meri Stjuart,
koja je, ne znam da li znate, supruga Džejmsa Stjuarta, a on je, ne
znam da li i to znate, jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Dobar je
prijatelj predsednika Sjedinjenih Država i predsednika još polovine
država na svetu, polovine bogatih država, razume se. Na spisku
njegovih prijatelja nalaze se još mnogi poslovni ljudi i najvažnije
ličnosti bankarskog sveta. Ćerka bračnog para Stjuart Ðina, koja je
arheolog kao i Liza, provešće izvesno vreme u Rimu, kod svoje tetke,
a pri tom će biti sufinansijer iskopavanja u Erkolanu. Dakle, Meri i
Džejms Stjuart dolaze u Rim za dve nedelje. Liza će prirediti večeru na
koju će pozvati mnoge prijatelje Stjuartovih koji žive u Italiji, između
ostalih i Umberta D’Alakvu. Ja sam pozvan, a možda će se Džon i Liza
smilovati i dopustiti mi da na tu večeru povedem i tebe, doktorko.
Sofija se ozari. Nije mogla da sakrije radost zbog mogućnosti da
ponovo vidi Umberta D’Alakvu.
– To mi se čini jedinstvenom prilikom da se ponovo približimo tom
čoveku.
Na kraju sastanka, Sofija priđe Marku.
– Zar nije čudno što žena kakva je Liza ima sestru udatu za jednu
tako krupnu ribu iz finansijskog sveta?
– Nije, nimalo. Meri i Liza su ćerke profesora srednjovekovne
istorije na Oksfordskom univerzitetu. I njih dve su studirale istoriju:
Liza arheologiju, a Meri srednjovekovnu istoriju, kao i njen otac. Liza
je dobila stipendiju za doktorske studije u Italiji, sestra ju je često
posećivala, ali je Merin život krenuo drugim smerom. Zaposlila se u
aukcijskoj kući „Sodebi“ kao stručnjak za srednjovekovnu umetnost.
Zahvaljujući tome upoznala je važne ljude, između ostalih i svog muža,
Džejmsa Stjuarta. Upoznali su se, zaljubili i venčali. Liza je upoznala
Džona i udala se za njega; izgleda da su obe vrlo zadovoljne svojim
bračnim partnerima. Meri se kreće u najvišim svetskim krugovima,
Liza je svojim radom sebi obezbedila istaknuto mesto u akademskom
svetu. Sestra joj pruža podršku, a sada i njenoj ćerki Ðini, finansijski
pomažući neka iskopavanja. Tu nema mnogo tajni.
– Imali smo sreće što si Džonov prijatelj.
– Da, oboje su mnogo dobri ljudi. Džon je jedini Amerikanac koga
poznajem da ga ne zanimaju unapređenja, već čak i odbija premeštaj.
Naravno, zahvaljujući uticaju Stjuartovih, može da zadrži isti položaj u
ambasadi toliko godina.
– Misliš li da će pristati da povedeš i mene na tu večeru?
– Trudiću se svim silama. D’Alakva je ostavio jak utisak na tebe,
zar ne?
– Moram priznati da jeste, on je muškarac u koga bi se svaka žena
zaljubila.
– Što, nadam se, nije tvoj slučaj.
– Uh! Ne pitaj.
– Čuvaj se, doktorko!
– Bez brige, Marko, stojim čvrsto na zemlji i ni za živu glavu ne bih
dozvolila da me bilo šta ponese. Ionako je D’Alakva za mene
nedostižan, tako da nemaš razloga za brigu.
 – Mogu li da ti postavim jedno lično pitanje? Ako te iznervira,
slobodno me pošalji u majčinu. Šta se dešava s Pjetrom?
– Neću te poslati u majčinu, reći ću ti istinu: gotovo je. Ta veza je
završena.
– Jesi li mu rekla?
– Večeras idemo na večeru, da razgovaramo. Ali on nije glup i već
zna i sam. Mislim da se slaže.
– Drago mi je.
– Drago ti je? Zašto?
– Zato što Pjetro nije muškarac za tebe. On je dobar čovek i ima
divnu ženu, koja bi bila beskrajno srećna da joj se muž vrati. Ti bi,
Sofija, trebalo što pre da nas napustiš i zaplivaš novim profesionalnim
vodama, s novim ljudima i boljom perspektivom. Odsek za umetnički
kriminal si već prevazišla.
– Jezik pregrizao! Pobogu! Zar ne znaš koliko volim svoj posao? Ne
želim da idem, ne bih ga menjala ni za šta na svetu.
– Odlično znaš da sam u pravu. Druga je stvar što se ne usuđuješ da
pokušaš.
Prekinu ih Pjetro, pa se njih dvoje pozdraviše s Markom, koji je
sutradan rano ujutru trebalo da otputuje u Torino.
– Hoćemo li kod tebe? – upita je Pjetro.
– Ne, radije bih da večeramo u nekom restoranu.
Pjetro je odvede u jednu malu krčmu u kvartu Trastevere. Sofija se
seti da je to ista ona krčma u kojoj su večerali prvi put, kad su i počeli
da se zabavljaju. Dugo već nisu bili tamo. Naručili su večeru i pričali o
neobaveznim temama, odlažući trenutak kad će se suočiti sa istinom.
– Pjetro...
– Opusti se, znam šta hoćeš da mi kažeš i slažem se.
– Stvarno znaš?
– Da, to samo lud čovek ne bi primetio.
– Pjetro, ti si meni veoma drag, ali nisam zaljubljena u tebe i ne
želim da se obavezujem. Volela bih da ostanemo prijatelji, da
nastavimo da radimo kao do sada, kolegijalno i bez svađa.
– Ja tebe volim. Samo lud čovek ne bi bio zaljubljen u tebe, ali isto
tako znam da ti nisam dorastao...
Sofija načini pokret rukom negodujući, i prekide ga jer joj bi
neprijatno:
 – Ne govori tako, molim te, pričaš gluposti.
– Ja sam policajac, i to se vidi. Ti si fakultetski obrazovana žena, sa
stilom, i sasvim je svejedno da li si u farmerkama ili u armani odeći,
uvek izgledaš kao prava dama. Imao sam mnogo sreće što sam bio s
tobom, ali sam oduvek znao da ćeš me jednoga dana ostaviti, a sada je
taj dan došao. Je li u pitanju D’Alakva?
– Ma daj, nije me ni pogledao! Ne, Pjetro, to nema veze ni sa kim.
Naša veza jednostavno više nema budućnosti. Ti voliš svoju ženu i ja
to razumem. Ona je dobra osoba, a i lepo izgleda. Nikad se ne bi
razveo od nje, ne bi podneo da ostaneš bez dece.
– Sofija, da si mi postavila ultimatum, odlučio bih se za tebe.
Zaćutaše oboje. Sofiji dođe da zaplače, ali se uzdrža. Beše čvrsto
odlučila da raskine s Pjetrom i da ne dozvoli da je ponesu emocije
zbog kojih bi odložila odluku koju je trebalo da donese još mnogo
ranije.
– Mislim da je za oboje bolje da više ne pričamo o tome. Ostaćemo
prijatelji?
– Ne znam.
– Zašto?
– Jednostavno ne znam. Iskreno govoreći, ne znam kako ću
podneti da te viđam a da ne budem s tobom, da mi jednoga dana
dođeš i kažeš kako se u tvom životu pojavio drugi muškarac. Najlakše
je reći da ćemo ostati prijatelji, ali ne želim da te lažem, ne znam da li
ću ja to moći. A pošto izgleda da neću, radije ću otići nego da te
omrznem.
Pjetrove reči ganuše Sofiju. Koliko je Marko bio u pravu kad je
govorio da ne treba mešati privatni život i posao! Ali tako je – kako je,
i sada nema nazad.
– Otići ću ja. Čim se završi istraga o požaru u katedrali, samo da
vidim šta će biti s mutavcem. A onda ću podneti ostavku i otići.
– Ne, to ne bi bilo pravedno. Znam da bi ti sa mnom mogla da
ostaneš samo prijatelj. Problem je u meni, i ja sam svestan toga. I zato
ću ja zatražiti premeštaj.
– Ne dolazi u obzir! Ti voliš Odsek za umetnički kriminal, to je bio
veliki uspon u tvojoj karijeri i nećeš valjda sad sve to napustiti zbog
mene! Marko kaže da bi za mene najpametnije bilo da se oprobam u
drugim oblastima, a ja, u suštini, zaista i imam želju da se okrenem
nekom drugom poslu, da predajem na univerzitetu, da potražim neko
zanimanje u vezi sa arheologijom, ili, ko zna, možda ću skupiti snage i
otvoriti neku umetničku galeriju. Osećam da se zatvara jedan krug u
mom životu. Marko je to shvatio i podstakao me da krenem u nekom
drugom pravcu, i u pravu je. Hoću samo nešto da te zamolim: strpi se
još malo, samo da završimo istragu o požaru u katedrali. Molim te, daj
da jedno drugom pomognemo i da tih nekoliko meseci provedemo u
što boljim odnosima.
– Potrudiću se.
Pjetrove oči se ispuniše suzama. Sofiju to iznenadi, nije ni sanjala
da mu je toliko stalo do nje. Ili je pak u pitanju bio samo povređeni
ponos.
 19

Isas i Obodas su halapljivo jeli sir i smokve koje pred njih beše
izneo Timej. Bili su umorni od dugog putovanja, naročito zato što su
strahovali da će ih Manuovi vojnici stići i vratiti u Edesu.
Ali najzad su bili tu, u Timejevoj kući, u Sidonu. Haran, vođa
karavana, obećao im je da će Seninu poslati glasnika koji će mu
preneti da su putovanje okončali uspešno.
Timej beše starac prodornog pogleda koji ih dočeka srdačno i
natera ih da se odmore pre nego što počnu da prepričavaju
dogodovštine s putovanja. Starca nije iznenadio njihov dolazak. U
stvari ih je već mesecima očekivao, još otkad je primio pismo od
Tadeja, koji ga je obavestio da je zabrinut za Avgarovo zdravlje i
nagovestio mu u kakvom će se nezavidnom položaju naći hrišćani
nakon kraljeve smrti, uprkos tome što mogu da računaju na svesrdnu
kraljičinu pomoć.
Starac ih je, pun strpljenja, posmatrao, znajući koliko su im
iscrpljeni i telo i duša. Predloži da Isas i grmalj Obodas ostanu da žive
kod njega i da se smeste u jednoj maloj sobi, jedinoj prostoriji osim
one u kojoj je on spavao, budući da je živeo skromno, kao pravi
sledbenik Isusovog učenja.
Starac im ispriča da su u Sidonu obrazovali jednu malu hrišćansku
zajednicu i da se svake večeri okupljaju i mole, koristeći priliku da
razmene novosti; uvek se tu zatekne i poneki putnik koji im donese
vesti iz Jerusalima, ili neki rođak koji šalje pisma iz Rima.
Isas je pažljivo slušao starca, a kad on i Obodas završiše s večerom,
zamoli Timeja da porazgovaraju u četiri oka.
Obodas napravi grimasu. Seninove instrukcije behu sasvim jasne i
krajnje precizne: ni na trenutak ne sme da ispušta iz vida mladog
Isasa, životom mora da brani život Josarovog rođaka.
Starac Timej, primetivši senku nepoverenja koja se pojavi u očima
grmalja, umiri ga rečima:
– Ne brini, Obodase. Imamo špijune i znaćemo ako se Manuovi
ljudi pojave u Sidonu. Slobodno se malo odmori dok ja porazgovaram
sa Isasom. Moći ćeš da nas vidiš s prozora sobe u kojoj ćete spavati.
Obodas se ne usudi da protivreči starcu, a kada je stigao u sobu,
odmah se smesti kraj prozorčića, ne odvajajući pogled od Isasa.
Mladić je tihim glasom pričao Timeju. Reči je odnosio blagi jutarnji
povetarac. Obodas je mogao da vidi kako se izraz na starčevom licu
menja dok je slušao šta mu Isas govori. Začuđenost, tuga, zabrinutost...
ta i mnoga druga osećanja smenjivaše se na Timejevom licu.
Kad Isas završi priču, Timej mu srdačno stisnu ruku i potom ga
blagoslovi rukom ocrtavši krst u znak sećanja na Isusa. Potom uđoše u
kuću. Timej krenu prema sobi u kojoj je Obodas čekao, te dva mladića
poslušaše Timejev savet: odmoriće se do večeri, a onda će se sastati u
maloj hrišćanskoj zajednici Sidona, njihove nove domovine, jer su
znali da više nikada neće moći da se vrate u zemlju svojih predaka.
Kad bi to učinili, Manu bi odmah naredio da ih pogube.
Timej uđe u crkvu pored kuće. Tamo se, na kolenima, pomoli Isusu
i zatraži od njega da mu pomogne da razabere kako da postupi u vezi
s tajnom koju mu Isas beše poverio, i zbog koje su Josar, Tadej, neki
Markio i drugi hrišćani podneli toliku žrtvu.
Sada su samo Isas i on znali gde je sakriven pokrov Gospoda. Timej
zažali što će jednoga dana tu tajnu morati da prenesu još nekome, jer
je on bio star i znao je da mu se bliži smrt. Isas je bio mlad, ali šta će
biti kada ostari i on? Možda će Manu umreti pre njih pa će hrišćani
moći da se vrate u Edesu, ali šta ako ne bude tako? Kome poveriti
tajnu o mestu gde je Markio sakrio pokrov? Tu tajnu nisu smeli da
odnesu sa sobom u grob.
Tako, i ne primetivši, provede nekoliko sati. Isas i Obodas ga
uveče, na tom istom mestu, zatekoše kako se moli na kolenima.
Međutim, starac već beše doneo odluku.
Timej polako ustade. Kolena mu behu utrnula i bolela su ga.
Osmehnu se svojim gostima i zamoli ih da krenu s njim do kuće
njegovog unuka, od koje ih je delio samo jedan mali vrt.
– Jovane! Jovane! – povika starac.
Iz kuće okrečene u belo, zaštićene od sunca vinovom lozom, izađe
mlada žena s devojčicom u naručju.
– Još nije stigao, deko. Sad će on, znaš da nikad ne kasni na
molitvu.
– Ovo je Alaida, supruga mog unuka. A ovo je njihova ćerkica,
Mirijam.
– Uđite da popijete sveže vode s medom – ponudi ih Alaida.
 –Ne, kćeri, ne sada; naša braća samo što nisu stigla na molitvu
našem Gospodu. Hteo sam samo da Jovan i ti upoznate ova dva
mladića, koji će od sada živeti sa mnom.
Pođoše u hram, gde zatekoše nekoliko porodica u prijateljskom
razgovoru, kao i seljake i sitne zanatlije koji su se preobratili u veru
Isusovu. Timej im predstavi Isasa i Obodasa, i zamoli dva mladića da
im ispričaju kako su pobegli iz Edese.
Pomalo stidljivo, Isas stade da priča novosti iz Edese i da odgovara
na kratka pitanja koja su mu postavljali članovi zajednice. Kad je Isas
završio s pričom, Timej im svima reče da se pomole Isusu da pomogne
svim vernicima u Edesi. Tako i učiniše. Molili su se, pevali i potom
razdeliše hleb i vino koje Alaida beše ponela sa sobom.
Jovan je bio mladić snažne građe, ni visok ni nizak, a kosa mu beše
crna koliko i brada. Stigao je kasnije, sa Haranom i još nekolicinom
muškaraca iz karavana, natovarenih vrećama. Timej ih pozva u svoju
kuću.
– Senin, moj gospodar – reče im Haran – želi da vam predam ove
poklone koji će vam pomoći da zaštitite Isasa, Josarovog rođaka, i
njegovog čuvara Obodasa. Zamolio me je da ti predam ovu vreću
zlata, koje će vam biti od velike koristi u slučaju eventualnih nedaća.
Isas je u čudu posmatrao tolike poklone. Senin je bio izuzetno
velikodušan; pre nego što je krenuo, i njemu je dao vreću punu zlata,
količinu dovoljnu da živi lagodno do kraja svog života.
– Hvala ti, Harane, dobri moj prijatelju. Molim se da Senina
zatekneš kakvog si ga ostavio i da se Manuov gnev ne obruši i na
njega. Kaži svom gospodaru da ćemo sa ovim poklonima, kao i sa
onim koje si mi pre nekoliko meseci doneo od kraljice, pomoći
siromašnima, kako nas je učio Isus, i iskoristiti ih za dobrobit naše
male zajednice. Budući da ćeš u Sidonu ostati nekoliko dana pre nego
što se vratiš u Edesu, imaću vremena da Seninu napišem pismo.

Isasa probudiše košmari. U snovima je video ugljenisana lica i
jedno polje prepuno krvi. Probudio se sav mokar, preznojen od
straha.
Izađe da se umije na česmi u vrtu i tamo zateče Timeja kako
podrezuje grane limunovog stabla.
Timej ga pozva da prošetaju do obale i uživaju u jutarnjoj svežini.
 – Šta ako se Obodas probudi i prepadne se kad vidi da me nema?
– Sigurno će se prepasti, ali ja ću zamoliti Jovana da pripazi na tvog
čuvara i da mu, kad se probudi, pokaže gde smo.
Nakon što dade sva potrebna uputstva svom unuku, koji već beše
ustao i prionuo na posao u bašti koju je delio sa svojim dedom, oni se
uputiše prema obali.
Mare nostrum, kako su Sredozemno more zvali Rimljani, toga jutra
je besnelo. Talasi su svom silinom udarali o kamenje, odvlačeći pesak
sa obale.
Isas je opčinjen posmatrao more. Beše to prvi put da je video tu
golemu vodu koja mu se učini čudesnom.
– Isase moj, Bog je hteo da mi budemo čuvari jedne velike tajne,
tajne o mestu gde je sakriven pokrov Sina Njegovog, platno koje je već
tolika čuda učinilo. Tamo gde ga je Markio odneo ono mora i da
ostane, nije važno koliko dugo, ali svakako dok Edesa ponovo ne bude
u rukama hrišćana, a mi sigurni da platno više nije u opasnosti. Možda
ni ti ni ja nećemo doživeti taj dan, tako da, kad ja umrem, ti moraš
izabrati nekoga ko će nastaviti da čuva tajnu da bi je, kasnije, preneo
nekom sledećem, i tako sve dok ne nestane i poslednja senka
opasnosti koja se nadvila nad hrišćane u Edesi. Ako Senin poživi, on će
nas obaveštavati o svemu što se događa u kraljevini. U svakom
slučaju, moram da ispunim obećanje koje sam dao Tadeju, tvom stricu
Josaru i kraljici kad su mi pre nekoliko meseci poslali pismo u kojem
su mi objasnili šta se sve može dogoditi nakon Avgarove smrti.
Zamolili su me da, šta god da se desi, pokušam da sprečim da se u
Edesi zatre ime Hristovo, i zatražili su da, ako dođe do onog najgoreg,
nakon izvesnog vremena u Edesu ponovo pošaljem hrišćane.
– Ali to bi značilo poslati ih pravo u smrt.
– Oni koji bi se vratili ne bi propovedali našu veru. Živeli bi u
kraljevini, radili i tragali za hrišćanima koji su ostali, i ponovo bi
izgradili zajednicu u tajnosti. Naš cilj nije da izazivamo Manuov gnev
niti da raspirujemo sukobe i progon, već da se pobrinemo za to da se
vera Isusova zauvek ukoreni u Edesi. On je hteo da tako bude šaljući
preko Josara svoj pokrov Avgaru. On je tu zemlju učinio svetom
svojim prisustvom i svojim čudima, a mi moramo da poštujemo želje
našeg Gospoda. Sačekaćemo da se Haran vrati s karavanom, a onda
ćemo odlučiti šta ćemo učiniti, i kada. Ali moraš da znaš da pokrov
nikada ne sme napustiti Edesu, i da se svim silama moramo truditi da
u tom gradu nikad ne zgasne vera Isusova.

U daljini ugledaše golemu Obodasovu figuru kako im se približava.
Grmalj beše uznemiren.
– Isase, Timeju, ismevate me, a ja sam se zakleo da ću Isasov život
braniti sopstvenim. Kada bi mu se nešto desilo, ja bih bio kriv, i to sebi
nikada ne bih mogao da oprostim.
– Obodase, morali smo da porazgovaramo – reče mu Isas.
– Ja te, Isase, neću sprečavati da nasamo razgovaraš s Timejem,
niti s bilo kim drugim. Biću blizu, negde odakle mogu da te vidim ali
ne i čujem, ali nemoj mi nestajati iz vidokruga, nemoj mi otežavati da
svoje obećanje ispunim do kraja.
Isas mu dade reč da će tako i biti. Vremenom će Obodasu početi da
veruje više nego bilo kome drugome.
 20

Adajo je sedeo za ogromnim stolom od izrezbarenog drveta.

Masivna stolica za fratre nije umanjivala njegovu impozantnu figuru.
Nije imao nimalo kose na glavi, ali se po borama oko očiju i usana
jasno moglo naslutiti koliko mu je godina, kao i po čvornovatim
rukama na kojima su se videle vene.
Prostorija je imala dva prozora, ali su teške zavese sprečavale da u
nju prodre i najmanji zračak svetlosti. Sve je bilo u polutami.
Sa obe strane masivnog stola nalazile su se po četiri stolice visokih
naslona, na kojima je sedelo ukupno osam muškaraca, u crnim
odelima, oborenih pogleda.
Jedan mršav čovečuljak, skromno odeven, otvori im vrata i odvede
ih do Adajovog kabineta.
Zafarin je drhtao. Samo ga je prisustvo njegovog oca sprečavalo da
izleti napolje. Majka ga je vukla za ruku, a njegova žena Ajat i njegova
ćerkica išle su pored njega bez reči, uplašene koliko i on.
Čovečuljak uvede žene u jednu prostoriju.
– Vi sačekajte ovde – pokaza im, te žurnim korakom isprati
muškarce do praga vrata od bogato obrađenog drveta; otvori jedno
krilo i propusti Zafarina i njegovog oca.
– Nisi uspeo.
Adajov glas odjeknu prostorijom sa zidovima obloženim drvetom i
prekrivenim knjigama. Zafarin pognu glavu ne skrivajući izraz bola na
licu – bola u duši. Njegov otac iskorači i bez straha prikova svoj
pogled za Adaja.
– Dao sam ti dva sina. Obojica su bili hrabri i žrtvovali su se
odsekavši sebi jezike. Biće nemi dok ih Gospod Bog naš ne vaskrsne
na dan Večnog suda. Naša porodica ne zaslužuje da je okrivljuješ.
Vekovima već najbolji među nama daju svoje živote za Isusa,
Spasitelja našeg. Mi smo ljudi, Adajo, samo ljudi, i zato grešimo. Moj
sin misli da među nama postoji izdajnik, neko ko zna kada odlazimo u
Torino i ko je upoznat sa svim tvojim planovima. Zafarin je pametan
mladić, i ti to znaš. Sam si se založio da on i Mendib odu na univerzitet.
Problem se nalazi ovde, Adajo. Moraš da pronađeš izdajnika koji nam
mrsi sve konce. Izdaja je u našoj zajednici vremenom zaživela, samo
tako može da se objasni zašto su do sada propali svi pokušaji da
spasemo ono što je naše.

Adajo je slušao njegove reči bez i najmanjeg trzaja na licu, a oči su
mu sevale besom koji je jedva uspevao da savlada.
Zafarinov otac priđe stolu i pruži Adaju više od pedeset listova
ispisanih sa obe strane.
– Uzmi, na ovim papirima ćeš pronaći priču o svemu što se
dogodilo. Moj sin ti takođe prilaže i obrazloženje svojih sumnji.
Adajo i ne pogleda papire koje Zafarinov otac beše spustio na sto.
Ustade i poče da kruži prostorijom ne progovarajući ni reči. Zatim se
odlučnim korakom uputi prema Zafarinu, stade pred njega stežući
pesnice tako da se na trenutak činilo da će mladića svom silinom
udariti po licu, ali mu ruke ipak ostadoše spuštene pored tela.
– Da li ti znaš šta znači ovaj neuspeh? U pitanju su meseci, meseci!
Možda i godine dok nam se ponovo ne ukaže prilika da pokušamo!
Policija istražuje svom snagom, neki od naših ljudi mogu biti uhapšeni,
a ako progovore, šta onda?
– Ali oni i ne znaju istinu, ne znaju po šta su išli... – prekide ga
Zafarinov otac.
– Umukni! Šta ti znaš? Naši ljudi u Italiji, u Nemačkoj i na ostalim
mestima znaju koliko treba da znaju, i ako ih policija uhvati,
primoraće ih da progovore, što znači da mogu da ih dovedu do nas. I
šta ćemo onda? Hoćemo li svi odseći sebi jezike kako ne bismo izdali
našeg Gospoda?
– Sve što bude biće volja božja – reče Zafarinov otac.
– Ne! Neće to biti volja božja. Biće rezultat neuspeha i gluposti
onih koji nisu u stanju da izvrše njegovu volju. A krivicu ću snositi ja,
jer nisam znao da izaberem najbolje ljude da izvrše ono što nam je
Isus naložio.
Vrata se otvoriše i čovečuljak u prostoriju uvede dva mladića,
svakog u pratnji njegovih roditelja.
Rasit, drugi nemi mladić, i Dermisat, treći, zagrliše se sa Zafarinom
naočigled razbesnelog Adaja.
Zafarin nije znao da su njegovi prijatelji stigli u Urfu. Adajo nije
dozvoljavao kontakt među rođacima i prijateljima, zbog čega se oni
do ovog trenutka nisu sreli.
 Pričali su Rasitovi i Dermisatovi roditelji u ime svojih sinova,
preklinjući za razumevanje i milost.
Adajo kao da ih nije slušao, delovao je potpuno odsutan onako
obuzet sopstvenim očajanjem.
– Ispaštaćete za greh koji ste svojim neuspehom počinili prema
našem Gospodu.
– Zar ti nije dovoljno što su se naši sinovi lišili jezika? Kakvom još
mukom želiš da ih kazniš? – odvaži se da upita Rasitov otac.
– Još se usuđuješ da me izazivaš! – uzviknu Adajo.
– Ne. Bog to ne dozvoljava! Znaš da smo odani našem Gospodu i da
ćemo te slušati, samo tražim od tebe milost – odgovori Rasitov otac.
– Ti si naš pastor – usudi se da ih prekine Dermisatov otac. – Tvoja
reč je zakon i neka bude volja tvoja, jer si ti naš ovozemaljski Gospod.
Kleknuše na kolena i počeše da se mole pognutih glava. Preostalo
im je samo da čekaju Adajovu odluku.
Do tog trenutka osmorica muškaraca koji su sedeli oko Adaja nisu
izustili ni reči. Na njegov znak oni izađoše iz prostorije, a on krenu za
njima, pa uđoše u drugu prostoriju kako bi se dogovorili.
– Dakle? – upita Adajo. – Da li mislite da među nama postoji
izdajnik?
Zloslutna tišina koja zavlada među tom osmoricom muškaraca
preko svake mere ozlovolji Adaja.
– Zar nemate ništa da mi kažete? Ništa, posle svega što se
dogodilo?
– Adajo, ti si naš pastor, izabranik našeg Gospoda; ti moraš da nas
prosvetliš – reče jedan od muškaraca u crnom.
– Samo je vama osmorici poznat ceo plan. Samo vi znate ko su naši
kontakti.
Ko je izdajnik?
Njih osmorica se uzvrpoljiše od nelagodnosti pogledajući jedan
drugoga, uznemireni, ne znajući da li su Adajove reči samo puka
provokacija ili ih zaista za nešto optužuje. Upravo su oni, zajedno sa
Adajom, bili stub zajednice: starog kova i porekla, verni Isusu, verni
svom gradu, verni svojim dužnostima i obavezama.
– Ako postoji izdajnik, umreće.
Kad Adajo izgovori tu rečenicu, muškarci se trgnuše, jer su znali da
je on spreman na sve kako bi krivca sustigla kazna. Njihov pastor je
bio dobar čovek koji je živeo skromnim životom i koji je svake godine
četrdeset dana postio u znak sećanja na Isusov post u pustinji.
Pomagao je svima koji su dolazili kod njega bilo da traže posao ili
novac, pa je čak bio posrednik i u porodičnim svađama. U Urfi su ga
svi poštovali, tu je završio advokaturu i kao takvog su ga poznavali i
priznavali.
Baš kao i osmorica muškaraca koji su bili s njim, Adajo je
odmalena živeo povučeno, moleći se izvan vidokruga svojih suseda i
prijatelja, jer je bio čuvar tajne koja je određivala njihove živote, baš
kao i živote njihovih roditelja i njihovih predaka.
On nije bio voljan da ga odrede za njihovog pastora, ali je, kad su
ga izabrali, ipak prihvatio tu čast i žrtvu i zakleo se na ono na šta su se
i drugi pre njega zaklinjali – da će ostvariti volju Isusovu.
Jedan od muškaraca u crnom se nakašlja. Adajo shvati da želi
nešto da kaže.
– Kaži, Talate.
– Ne smemo dozvoliti da sumnje zapale vatru koja će uništiti naše
međusobno poverenje. Ja ne verujem da je bilo ko od nas izdajnik.
Naši protivnici su inteligentni i moćni, i zato su nas onemogućili da
povratimo ono što je naše. Moramo da prionemo na posao i da
razradimo novi plan, a ako ne budemo uspeli, pokušaćemo iznova.
Gospod će odlučiti kada ćemo biti dostojni da ispunimo svoj zadatak.
Talat ućuta, očekujući Adajovu reakciju. Sede vlasi su prekrivale
njegovu glavu kao snežni plašt, a bore na njegovom licu podsticale su
na uvažavanje i poštovanje njegovih godina.
– Pokaži svoju milost prema trojici izabranih – zamoli drugi
muškarac u crnom, koji se zvao Bakalbasi.
– Milost? Zar ti, Bakalbasi, veruješ da bismo uspeli da preživimo da
smo bili milostivi?
Adajo snažno prekrsti ruke i uzdahnu.
– Ponekad pomislim da ste pogrešili što ste mene izabrali, da
nisam pastor kakav treba Isusu u ovim vremenima i okolnostima.
Postim, ispovedam se i molim Boga da budem jak, da me prosvetli i
pokaže mi put, ali Isus ne odgovara niti mi šalje bilo kakav znak...
U Adajovom glasu se osećao očaj, ali se on brzo prenu.
– Dok ja budem pastor, ponašaću se i odlučivaću kako mi savest
nalaže, a sve s jednim jedinim ciljem: da našem bratstvu vratim ono
što mu je Isus dao, i trudiću se za dobrobit svih nas, ali iznad svega za
sigurnost. Bog nas ne želi mrtve, već žive. Ne treba mu više mučenika.
– Šta ćeš učiniti s njima? – upita ga Talat.
– Izvesno vreme će živeti povučeno u molitvi i postu. Posmatraću
ih, i kad poverujem da je nastupio trenutak, vratiću ih njihovim
porodicama. Ali moraju ispaštati zbog neuspeha. Ti ćeš, Bakalbasi,
pošto si odličan matematičar, biti zadužen za proračune.
– Kakve proračune želiš da uradim, Adajo?
– Želim da izračunaš kolika je verovatnoća da među nama postoji
izdajnik, da razmisliš gde i zašto je došlo do toga.
– Znači, misliš da može biti istina ono što tvrde Zafarin i njegov
otac?
– Da, i ne bismo smeli da se oglušujemo o nešto tako očigledno.
Pronaći ćemo izdajnika i on će umreti.
Muškarci u crnom osetiše blagu jezu. Znali su da Adajo ne govori
uprazno. Kad su se vratili u prostoriju gde su ih čekala tri nema
mladića i njihovi roditelji, zatekoše ih na kolenima, oborenih pogleda,
u molitvi. Adajo i osmorica muškaraca u crnom sedoše na svoje
fotelje.
– Ustanite! – naredi Adajo.
Dermisat je tiho plakao. Rasitu se u očima primećivala senka besa,
a Zafarin beše sasvim miran.
– Okajaćete greh u osami i molitvi, posteći četrdeset dana i noći.
Ostaćete ovde, sa mnom. Obrađivaćete vrt dokle god budete imali
snage. Posle toga, reći ću vam šta ćete činiti dalje.
Zafarin pogleda svoga oca zabrinuto. Ovaj pročita sve iz pogleda
svoga sina i progovori umesto njega:
– Hoćeš li im dozvoliti da se pozdrave sa svojim porodicama?
– Ne. Ispaštanje grehova je već počelo.
Adajo pozvoni na zvonce koje se nalazilo na njegovom stolu.
Ubrzo zatim uđe čovečuljak koji im beše otvorio vrata.
– Guneru, odvedi ih u prostorije koje gledaju na vrt. Nađi im
prikladnu odeću i opskrbi ih vodom i sokovima. To je sve što će imati
tokom svog boravka kod nas. Takođe ćeš im objasniti raspored sati i
običaje kuće. A sada idite.
Trojica mladića se zagrliše sa svojim očevima. Rastanak beše
kratak, kako ne bi izazivali Adajovo strpljenje. Kad mladići izađoše za
Gunerom, Adajo reče:
– Vratite se svojim kućama i svojim porodicama. Saznaćete šta je s
vašim sinovima za četrdeset dana.
Muškarci se nakloniše Adaju i poljubiše mu ruku, a pokloniše se i
osmorici Adajovih ljudi, koji su stajali nepomično, kao kipovi.
Kad ostadoše sami, krenuše iz prostorije. Adajo ih povede
polumračnim hodničićem do malih zatvorenih vrata, koja potom
otvori jednim ključem. To je bila kapela, iz koje neće izaći sve dok ne
padne veče.
Te noći Adajo nije mogao da zaspi. Iako su ga kolena bolela od
tolikih sati provedenih u molitvi, oseti potrebu da muči svoje telo. Bog
zna koliko ga on voli, ali ta ljubav nije dovoljna da bi mogao da mu
oprosti njegov gnev. Gnev koji nikada nije uspeo da izbaci iz svoje
duše. Satana bi uživao kada bi on zbog tog smrtnog greha izgubio
večni spas svoje duše.
Kada je Guner tiho ušao u njegovu sobu, zoru već beše zamenilo
jutro. Verni sluga mu beše doneo šoljicu kafe i krčag sveže vode, pa
pomože Adaju da se uspravi na noge i postavi ga da sedne na jedinu
stolicu u isposničkoj sobi.
– Hvala ti, Guneru, dobro će mi doći ova kafa da se pripremim za
novi dan. Kako su nemi mladići?
– Poodavno već rade u vrtu. Skrhani su, a oči su im crvene od suza
koje nisu mogli da zadrže.
– Ti se ne slažeš s kaznom, zar ne?
– Ja slušam, ja sam tvoj verni sluga.
– Ne, nisi! Ti si moj jedini prijatelj, znaš to dobro, ti mi pomažeš...
– I služim ti, Adajo, a služim ti dobro. Moja majka me je dovela kod
tebe kad sam napunio deset godina. Za nju to beše najveća moguća
čast. Na samrti me je zamolila da uvek pazim na tebe.
– Tvoja majka je bila svetica.
– Bila je jednostavna žena koja je bez pogovora prihvatila ono
čemu su je roditelji učili.
– Zar sumnjaš u našu veru?
– Ne, Adajo, ja verujem u Boga i u našeg Gospoda Isusa, ali
sumnjam u dobrostivost ovog ludila koje već vekovima sprovode
pastori našeg bratstva. Bogu se služi srcem.
– Kako se usuđuješ da dovodiš u pitanje temelje našeg bratstva?!
Kako se usuđuješ da kažeš da su sveti duhovnici i pastori koji su bili
moji prethodnici grešili?! Zar misliš da je lako ispuniti zahteve naših
predaka?

Guner obori pogled. Znao je da je potreban Adaju i da ga on voli
kao brata, budući da je bio jedina osoba koja ga poznaje u dušu. Posle
toliko godina koje je proveo u njegovoj službi, Guner je znao da se
Adajo samo pred njim prikazuje onakav kakav zaista jeste, pun gneva,
opterećen odgovornošću, nepoverljiv prema svima i kao neko ko na
veličanstven način svoj autoritet nameće drugima. Ali ne i njemu,
Guneru, koji mu pere odeću, četka njegova odela i njegovu sobu
održava besprekorno čistom. Njemu koji ga viđa krmeljivog ili
znojavog i prljavog nakon pretrpljenog napada groznice, njemu koji
poznaje njegovu nesreću i njegove napore da se prikriven
veličanstvenošću pojavi pred prostodušnim dušama koje hrani.
Guner se nikad ne bi odvojio od Adaja. Zakleo se na odanost i
poslušnost, a njegova porodica, njegovi roditelji dok su bili živi, a sada
njegova braća i rođaci, uživali su u ekonomskom blagostanju kojim ih
je Adajo nagrađivao, a znali su i da ih u bratstvu poštuju.
Adaju je služio već četrdeset godina i poznavao ga je kao samoga
sebe; zato ga se i pribojavao, uprkos međusobnom poverenju koje su
gradili godinama.
– Misliš li da postoji izdajnik među nama?
– Nije isključeno.
– Sumnjaš li u nekoga?
– Ne.
– A da sumnjaš, ne bi mi ni rekao, zar ne?
– Ne, ne bih ti rekao dok se ne uverim da su moje sumnje
opravdane. Ne želim da bilo ko bude osuđen zbog obične
pretpostavke.
Adajo se zagleda u Gunera. Zavideo mu je na njegovoj dobroti, na
njegovoj blagosti, te pomisli kako bi Guner u suštini bio bolji pastor od
njega, kao i da su oni koji su njega izabrali pogrešili dozvolivši da ih
povede njegovo poreklo, zbog onog apsurdnog i ukorenjenog običaja
da se nagrađuju potomci velikih ljudi, time što im se ukazuje čast i što
ih postavljaju na položaje koje često i ne zaslužuju.
Guner je poticao iz skromne seljačke porodice čiji su se preci, baš
kao i njegovi, zakleli da će čuvati tajnu vere.
A da se povuče? Da sazove sastanak i predloži da Gunera izaberu
za pastora? Ne, pomisli, neće pristati na to, misliće da je poludeo. On, u
stvari, i jeste polako ludeo vršeći svoju pastorsku dužnost, boreći se
protiv svoje ljudske prirode, pokušavajući da ne bude grešan i da
savlada svoj gnev, nudeći sigurnost vernicima koji to od njega traže i
čuvajući tajnu bratstva.
S tugom se sećao onoga dana kada ga je njegov otac, preplavljen
emocijama, ispratio do ove kuće, u kojoj je pre njega živeo stari pastor
Adajo.
Njegov otac, ugledan građanin Urfe, tajni borac za istinsku veru,
odmalena mu je govorio da će, ako se bude ispravno ponašao, jednoga
dana moći da nasledi Adaja. On mu je govorio da to ne želi, da bi više
voleo da trči po raskošnim povrtnjacima, da pliva u reci i razmenjuje
poglede s devojčicama u kojima se, baš kao i u njemu, budio život.
Najviše mu se sviđala ćerka njihovih suseda, slatka Ranija,
devojčica bademastih očiju i tamne kose o kojoj je maštao u polutami
svoje sobe.
Ali njegov otac je imao drugačije planove za njega, te ga je, tek što
je stasao u mladića, poslao da živi u kući starog Adaja zavetujući se i
pripremajući se za misiju koju mu je, kako su mu govorili, Bog
namenio. Odlučili su, u njegovo ime, da će on biti Adajo.
Njegov jedini prijatelj tih tužnih godina bio je Guner, koji ga nikada
nije izdao kada je bežao do Ranijine kuće kako bi pokušao da je vidi iz
daljine.
Guner je, baš kao i on, bio rob želja i odluka svojih roditelja,
kojima je ukazivao poštovanje svojom poslušnošću. Siroti seljani su za
svog sina, a time i za celu porodicu, pronašli bolju sudbinu od
neprekidnog kulučenja od jutra do mraka. Adajovi roditelji su svom
sinu i celoj porodici ukazali čast prihvativši službu u interesu njihovog
odabranog sina.
Obojica su prihvatili volju svojih roditelja, zauvek odustavši od
sebe i svoje prave prirode.
 21

Jovan pronađe Obodasa kako okopava vrt. Grmalj je obrađivao

zemlju zadubljen u misli.
– Gde je Timej?
– Razgovara sa Isasom. Znaš da ga podučava kako da jednoga
dana bude dobar vođa zajednice.
Obodas obrisa znoj sa čela nadlanicom i krenu za Jovanom u kuću.
– Donosim novosti.
Timej i Isas su čekali da Jovan počne da priča.
– Stigao je Haran, s karavanom.
– Haran! Kakva divna vest! Hajdemo da ga vidimo – reče Isas
ustajući.
– Sačekaj, Isase. Karavan nije Seninov, iako je Haran doputovao s
njim.
– Nego? Zaboga, Jovane, pričaj!
– Da, bolje da znaš. Haran je slep. Kada se vratio u Edesu, Manu je
naredio da mu iskopaju oči. Njegov gospodar Senin je ubijen, a
njegovo telo je bačeno u pustinju zverima. Haran se zakleo da ne zna
ništa o tebi, da te je ostavio u luci Tir i da si verovatno već u Grčkoj,
što je Manua još više razgnevilo.
Isas briznu u plač. Osećao se krivim zbog Haranove nesreće. Timej
mu s ljubavlju stisnu ruku.
– Ići ćemo da ga potražimo u karavan-saraju i dovešćemo ga
ovamo, pomoći ćemo mu i ostaće s nama, ako bude hteo.
– Insistirao sam da krene sa mnom, ali nije hteo. Hteo je da saznaš
u kakvom je stanju pre nego što se pojavi ovde. Ne želi da se osetiš
dužnim da s njim podeliš teret.
Isas, u pratnji Obodasa i Jovana, uputi se prema karavan-saraju.
Jedan od vođa karavana pokaza im gde mogu da potraže Harana.
– Vođa ovog karavana je Haranov rođak. Zato je i pristao da ga
dovede dovde. Haran u Edesi više nema nikog svog: supruga i deca su
mu pobijeni, a njegovog gospodara Senina su mučili i umro je na trgu
naočigled svih onih koji su želeli da prisustvuju spektaklu i
posmatraju njegovo mučenje. Manu je na najsuroviji način kaznio sve
Avgarove prijatelje.
 – Ali Haran nije bio Avgarov prijatelj...
– Ali jeste Senin, njegov gospodar, koji nije hteo da kralju otkrije
gde se nalazi Isusov pokrov koji je izlečio Avgara. Manu je uništio
Seninovu kuću, spalio sve što je bilo njegovo, čak je napravio i veliki
pir na kojem je žrtvovao životinje i naredio da se bičuju sluge; naredio
je da jednima odseku ruke, drugima noge, a Haranu su iskopali oči, oči
pomoću kojih je vodio Seninove karavane kroz pustinju. Haran treba
da bude srećan što je uopšte ostao živ.
Harana su zatekli kako sedi na podu, te ga Isas podiže i zagrli.
– Harane, dobri moj prijatelju!
– Isase? Jesi li to ti?
– Da, Harane, ja sam, došao sam po tebe. Poći ćeš sa mnom,
pazićemo te, imaćeš sve što ti je potrebno.
Timej srdačno primi Harana. Uredio je da ga Jovan smesti u
njegovoj kući dok ne izgradi drugu prostoriju u maloj kući koju će
deliti sa Isasom i Obodasom.
Haran se oseti ohrabrenim znajući da ga prihvataju i da neće
morati da luta moleći za milostinju. Drhtavim glasom im ispriča kako
je Manu naredio da spale kuće hrišćana ne štedeći čak ni plemićke
porodice koje su ispovedale veru u Isusa. Nije imao milosti ni prema
starcima, ni prema ženama i deci. Od krvi nedužnih ljudi potamneo je
snežnobeli mermer gradskih ulica, i natopio se mirisom smrti.
Obodas napuklim glasom upita za svoju porodicu, za svog oca i za
svoju majku, Seninove sluge i hrišćane, što je bio i sam.
– Mrtvi su. Žao mi je, Obodase.
Suze obliše lice grmalja, a reči Timeja i Isasa nisu mogle da ga
uteše.
Najzad Isas postavi pitanje čijeg se odgovora pribojavao: Šta se
dogodilo s njegovim stricem Josarom i s Tadejom?
– Josar je ubijen na trgu, na isti način kao i Senin. Manu je hteo da
pogubljenje plemića posluži za nauk narodu, kome treba da bude
jasno da prema hrišćanima neće biti milosti, bez obzira ko su... Josar
nije ispustio ni jecaj. Manu je došao da gleda kako ga muče i naterao
kraljicu da tom mučenju prisustvuje. Ništa nisu pomogla preklinjanja
njegove majke. Kraljica je pala na kolena preklinjući za život Josara,
tvog strica, dok se kralj zadovoljno smejao gledajući je kako pati. Žao
mi je, Isase... Žao mi je što sam ja taj koji donosi takve užasne vesti.
 Mladić je pokušavao da savlada suze. Svi su imali razloga da
očajavaju. Svi su bili poniženi i svi su izgubili svoje voljene. Isas je
osećao kako mu se grči utroba, i kako ga istovremeno obuzima
ogromna želja za osvetom.
Starac Timej ga je posmatrao znajući da mladić u svom srcu bije
veliku bitku, baš kao i Obodas.
– Osveta nije rešenje. Znam da biste obojica želeli da Manua stigne
zaslužena kazna i da možete da ga vidite kako umire u najstrašnijim
mukama. Ja vam tvrdim da će biti kažnjen jer će pred Bogom morati
da odgovara za ono što je učinio.
– Zar ti, Timeje, nemaš običaj da kažeš da Bog predstavlja
beskrajnu milost? – požali se Obodas plačući.
– Baš kao i beskrajnu pravdu.
– A kraljica, da li je ona živa? – upita Isas, plašeći se odgovora.
– Posle smrti tvog strica, više je niko nije video. Neke dvorske
sluge tvrde da je umrla od tuge i da je Manu njeno telo bacio u
pustinju da se zveri nahrane. Drugi pričaju da je kralj naredio da je
ubiju. Niko je više nije video. Žao mi je, Isase, žao mi je što donosim
tako strašne vesti.
– Prijatelju moj, nije glasnik kriv za događaje koje prenosi – reče
Timej. – Pomolimo se zajedno i zatražimo od Boga da iščupa gnev iz
naših srca, da nam pomogne da istrpimo bol zbog gubitka naših
voljenih.
 22

Noć je odisala mirisom cveća. Gosti Džona Berija i Lize tiskali su se

na velikoj terasi s koje se pogledom mogao obuhvatiti čitav Rim u
punom svom sjaju.
Liza je bila nervozna. Džon se naljutio kad mu je Liza, čim se vratio
iz Vašingtona, rekla da je odlučila da napravi zabavu u čast Meri i
Džejmsa, na koju je pozvala Marka i Paolu.
Njen suprug joj je prebacio da nije lojalna prema svojoj sestri.
– Hoćeš li reći Meri zašto si pozvala Marka? Ne, naravno da nećeš,
jer ne možeš i ne smeš. Marko je naš prijatelj i spreman sam da mu
pomognem u svemu što mogu, ali to ne znači da treba mešati
porodicu, pogotovo zato što ti zabadaš nos u istragu Odseka za
umetnički kriminal. Lizo, ti si moja žena, nemam tajni pred tobom, ali
te molim da se ne mešaš u moj posao, kao što se ni ja ne mešam u tvoj.
Nisam mogao ni da zamislim da si u stanju da iskoristiš svoju rođenu
sestru, a, osim toga, zašto? Šta se tebe tiče neki tamo požar u
katedrali?
To je bila njihova prva ozbiljna svađa posle mnogo godina braka.
Oseti se krivom. U stvari je i sama bila svesna da je postupila
nepromišljeno kako bi ugodila svojim prijateljima.
Meri nije imala pritužbi kad joj je Liza mejlom poslala spisak
zvanica. Ni njena nećaka Ðina se nije bunila kada je videla ime Marka
Valonija i njegove supruge Paole; znala je da su oni veliki prijatelji
njene tetke i teče. Videla ih je nekoliko puta i činili su joj se prijatni i
simpatični. Ipak, upitala je ko je ta doktorka Galoni koja će doći s
Valonijevima. Tetka joj je objasnila da je to jedna obrazovana žena
koja radi u Odseku za umetnički kriminal, koju Valonijevi izuzetno
cene. Ðina nije pitala više ništa.
Četiri kelnera su se probijala kroz zvanice pronoseći poslužavnike
s koktelima. Kada je Marko Valoni s Paolom i Sofijom ušao u kuću,
nisu mogli da prikriju iznenađenje: dva ministra, kardinal, nekolicina
diplomata, među kojima i ambasador Sjedinjenih Država, poslovni
ljudi i veliki broj Lizinih prijatelja – profesora i arheologa – činili su
impozantan broj gostiju.
– Čini mi se da ja ovde ne pripadam – prošaputa Marko dvema
ženama.
– Ni ja – odvrati Paola – ali sada se ne može nazad.
Sofija potraži pogledom Umberta D’Alakvu. Primeti ga kako
razgovara s nekom plavušom, lepom i otmenom, koja je pomalo
podsećala na Lizu. Oboje su se smejali, videlo se da im je prijatno u
društvu.
– Dobro nam došli! Paola, izgledaš predivno. A vi ste doktorka
Galoni, pretpostavljam. Veliko mi je zadovoljstvo da vas upoznam.
Marko oseti Džonovu nelagodnost. Bio je napet otkako ih je Liza
pozvala na zabavu. Čak se svojski potrudio da odbiju poziv.
Odmereno, ljubazno, ali trudio se da ne dođu. Pitao se zašto.
Liza im priđe osmehujući se. Bila je napeta baš kao i Džon. A
možda postajem paranoičan, pomisli Marko. Činjenica je da se Liza
osmehivala usiljeno, a Džonov pogled, uvek tako smiren, sada je
odavao uznemirenost.
Ðina takođe priđe da se pozdravi s njima i tetka je zaduži da ih
predstavi ostalim gostima.
Džon primeti da Sofija ostavlja snažan utisak na muškarce. Svi su
je gledali krajičkom oka, uključujući i kardinala. Ubrzo se uključila u
razgovor grupice koju su sačinjavala dva ambasadora, jedan ministar,
trojica poslovnih ljudi i jedan bankar.
U beloj armani tunici, plave kose puštene da slobodno pada, s
malim brilijantskim minđušama i kartije satom, Sofija je nesumnjivo
bila najlepša žena te večeri.
Razgovor se vrteo oko rata protiv Iraka, i ministar je ljubazno
upita za njeno mišljenje.
– Žao mi je, ali ja sam protiv. Po mom mišljenju, Sadam Husein ni
za koga ne predstavlja pretnju osim za sopstveni narod.
Njeno mišljenje beše jedino razborito, te razgovor ožive. Sofija je
nizala argumente protiv rata, izloživši magistralnu lekciju iz istorije,
tako da su je njeni sagovornici na kraju gledali zadivljeno i bez reči.
Marko i Paola su u međuvremenu razgovarali sa dvojicom Ðininih
prijatelja arheologa, koji su, baš kao i oni, osećali da im tu nije mesto.
Sofija nije ispuštala iz vida plavušu koja je živahno razgovarala s
D’Alakvom; videvši da Džon prilazi njenim prijateljima, iskoristi
priliku da se izvini svojim sagovornicima i da im se pridruži.
– Mnogo vam hvala što ste me pozvali na zabavu, gospodine Beri.
 – Izuzetno nam je drago što ste mogli da se pridružite mojim
dobrim prijateljima, Marku i Paoli...
Plavuša se okrenu smejući se i mahnu rukom.
– Ovo je moja svastika, Meri Stjuart.
– Mnogo liči na Lizu – reče Marko. – Hoćeš li nas upoznati?
Sofija pognu glavu. Znala je da Marko kreće u napad. Meri Stjuart
je razgovarala s D’Alakvom, te to beše prava prilika da se približi tom
čoveku.
Utom priđe Liza.
– Dušo, Marko želi da upozna Meri i Džejmsa.
– Oh, svakako!
Liza ih sve troje odvede do mesta gde je njena sestra, s još tri para,
razgovarala s D’Alakvom. Sofija prikova pogled za D’Alakvu, ali on ne
trepnu. Da li ju je prepoznao?
– Meri, želim da upoznaš naše dobre prijatelje, Marka i Paolu
Valoni, i doktorku Galoni, koja je došla s njima.
Plavuša im se široko osmehnu; ljubazno ih priključi grupi i sama ih
predstavi. D’Alakva ljubazno klimnu glavom i nasmeši im se
ravnodušno.
– Drago mi je. Jeste li i vi arheolozi kao moja sestra? – upita Meri
Stjuart.
– Ne, Meri. Znaš, Marko je šef Odseka za umetnički kriminal, Paola
je profesor na univerzitetu, a Sofija radi s Markom.
– Odsek za umetnički kriminal? Šta je to?
– To je ogranak koji se bavi istraživanjem i rešavanjem krivičnih
dela krađe umetničkih dela, falsifikovanja, šverca...
– Zanimljivo! – uzviknu Meri Stjuart reda radi. – Upravo smo
razgovarali o El Grekovom Hristu prodatom na licitaciji u Njujorku...
Pokušavam da nateram D’Alakvu da mi prizna da li ga je on kupio.
– Nažalost, nisam – oglasi se D’Alakva.
Sofija, sva uznemirena, nije izustila ni reči, iako je zadivljeno
gledala u D’Alakvu. On joj se obrati krajnje prirodno i nonšalantno:
– Kako ide istraga, doktorko Galoni?
Meri i ostali iz grupe pogledaše ga začuđeno.
– Vi se poznajete? – upita Meri.
– Da. Primio sam doktorku Galoni u Torinu pre nekoliko nedelja.
Čuli ste za onaj požar u katedrali: Odsek za umetnički kriminal
sprovodi istragu, ne znam da li i dalje, i istražuju detalje u vezi s tim
slučajem.
– A kakve ti veze imaš sa svim tim? – upita Meri.
– Preduzeće „Koksa“ je bilo zaduženo za radove u katedrali.
Doktorka je istraživala da li je požar izbio slučajno ili je podmetnut.

* * *
Marko se ugrize za usnu. Pomisli kako D’Alakva odlično ume da
vlada sobom, javno pokazujući potpunu ravnodušnost prema istrazi
Odseka za umetnički kriminal. Bio je to najbolji način da obelodani
svoju nedužnost.
– Doktorko, da li mislite da je nesreća mogla biti izazvana? – upita
jedna od žena iz grupe, princeza koja se pojavljivala u tabloidima.
Sofija uputi D’Alakvi pogled pun besa i mržnje. Svojim ponašanjem
ju je izazvao da se oseća kao da tu ne pripada, kao da im se
prišljamčila. Videlo se da ni Marku i Paoli nije baš prijatno.
– Kad god i bilo gde da se dogodi neka nesreća – a u ovom slučaju
je to katedrala u kojoj su pohranjena mnoga umetnička dela – naša je
obaveza da ispitamo sve mogućnosti.
– Ali, jeste li nešto otkrili? – nije odustajala princeza.
Sofija pogleda Marka, koji se nakašlja pre nego što se umeša u
razgovor:
– Princezo, naš posao je rutinski mnogo više nego što se to čini.
Italija je zemlja sa izvanrednom kulturnom baštinom, a naš posao je
da je sačuvamo.
– Da, ali...
Liza, nervozna, prekide princezu pozvavši kelnera da im donese
piće. Džon iskoristi priliku da Marka blago povuče za ruku i odvede ga
do druge grupe, zajedno s Paolom. Ali Sofija se ne pomače s mesta na
kojem je stajala, netremice gledajući u D’Alakvu.
– Sofija – reče Liza pokušavajući da je odvede odatle – htela bih da
te upoznam s profesorom Rosoom. On vodi iskopavanja u Erkolanu.
– Koja je vaša specijalnost, doktorko? – upita Meri.
– Doktorirala sam istoriju umetnosti, diplomirala klasične jezike i
italijansku filologiju. Govorim engleski, francuski, španski, grčki i
prilično dobro arapski.
Reče to s ponosom u glasu, ali se odjednom oseti glupavo.
Pokušala je da zadivi tu grupu bogataša, kojima je bilo sasvim
svejedno šta je ona ili šta sve zna. Obuze je užasan bes osetivši kako je
te prelepe žene i ti moćni muškarci ispituju i posmatraju kao neko
čudo.
Liza ponovo pokuša da je odvuče.
– Ideš li, Sofija?
– Liza, pusti nas da uživamo u razgovoru s doktorkom.
D’Alakvine reči iznenadiše Sofiju. Liza rezignirano odmahnu
rukom, ali u pokušaju da rasturi grupu, privuče svoju sestru. Sofija i
D’Alakva najednom ostadoše sami.
– Primećujem da ste nervozni, doktorko. Zbog čega?
– I jesam, ali zaista ne znam zašto.
– Ne bi trebalo da ste nervozni, naročito ne bi trebalo da se
osećate uvređenom što vas je Meri pitala koja je vaša specijalnost.
Meri je jedna izuzetna žena, inteligentna i emotivna, nije vam to
pitanje uputila zlonamerno, verujte mi.
– Pretpostavljam da ste u pravu.
– Vi i vaši prijatelji ste, u stvari, došli ovamo da biste videli mene.
Ili se možda varam?
Ona pocrvene zbog te D’Alakvine rečenice. Opet se oseti
uhvaćenom u laži.
– Ne, znate, moj šef je prijatelj Džona Berija, a ja...
– A vi ste iz moje kancelarije otišli bez ičega, tako da ste vi i vaš šef
odlučili da, kao slučajno, ponovo naletite na mene. Isuviše providno.
Sofija oseti kako gori u licu. Nije bila spremna za ovakav okršaj, za
iskrenost tog čoveka koji ju je gledao poluodsutno, polušaljivo, uveren
u svoju intelektualnu nadmoć.
– Vas nije lako sresti.
– Ne, nije, tako da možete da iskoristite priliku i pitate me šta god
želite.
– Rekla sam vam već: sumnjamo da je požar u katedrali
podmetnut, a to su mogli da učine samo neki vaši radnici. Zbog čega?
– Vi znate da ja nemam odgovor na to vaše pitanje, ali ako imate
neke sumnje, saopštite mi ih, pa da vidimo kako mogu da pomognem.
S drugog kraja terase Marko ih je posmatrao začuđeno, baš kao i
Liza. Džon, koji nije mogao da sakrije svoju uznemirenost i
negodovanje, poslao je Lizu da oslobodi D’Alakvu.
 – Sofija, izvini, ali Umberto ima ovde mnogo prijatelja koji žele da
razgovaraju s njim, a ti si ga uzurpirala. Umberto, zove te moj zet
Džejms...
Sofija se oseti glupo. Liza ju je, i nehotice, uvredila svojom
nervozom.
– Liza, ja sam taj koji je uzurpirao doktorku Galoni i dozvolićeš mi
da tako i ostane, zar ne? Odavno već nisam vodio jedan ovako
zanimljiv razgovor.
– Oh, naravno da hoću! Ja... Ako ti nešto zatreba...
– Noć je prelepa, večera izvrsna, a Džon i ti ste sjajni domaćini.
Srećan sam što ste me pozvali da budem s Meri i Džejmsom. Hvala,
Liza.
Liza ga začuđeno pogleda i ostavi ih nasamo. Ode do Džona i šapnu
mu nešto na uvo.
– Hvala – reče Sofija.
– Molim vas, doktorko, nemojte sebe potcenjivati!
– Nisam to nikad činila.
– Ja bih rekao da večeras jeste.
– Glupo je što smo došli ovamo.
– Bilo je isuviše očigledno. Nervoza naših domaćina ukazuje na to
da su isplanirali ovaj mali susret. Začudilo bi me da su Meri i Džejms
znali za to.
– Ne, nisu; sigurno se pitaju zašto nas je njena sestra pozvala, jer
uopšte ne pripadamo ovde. Žao mi je, bila je to greška.
– Još niste odgovorili na moje pitanje.
– Vaše pitanje?
– Da, recite mi u šta sumnjate.
– Sumnjamo da neko želi Sveti pokrov, ne znamo da li hoće da ga
ukrade ili uništi, ali smo sigurni da je krajnji cilj požara bio pokrov,
kao što je to bio slučaj i u prošlosti, u brojnim nesrećama koje su se
dogodile u katedrali.
– Zanimljiva teorija. A sada mi recite u koga sumnjate, ko bi to, po
vašem mišljenju, hteo da ukrade ili uništi pokrov, a ponajpre zbog
čega.
– To i jeste cilj naše istrage.
– Ali nemate tragove koji ukazuju na to da su vaše sumnje
opravdane, zar ne?
 – Tako je.
– Doktorko, da li mislite da bih ja želeo da ukradem ili uništim
pokrov?
D’Alakvine reči imale su prizvuk podsmeha, zbog čega se Sofija
oseti još glupljom i smešnijom.
– Nisam rekla da sumnjamo na vas, već da bi neki vaš radnik
mogao biti umešan u nesreću koja se dogodila u katedrali.
– Da li je gospodin Lacoti, šef personalne službe preduzeća
„Koksa“, sarađivao s vama?
– Jeste, ne možemo se požaliti. Bio je veoma ljubazan i efikasan, i
poslao nam je opširan materijal sa svim podacima koje sam mu
tražila.
– Dozvolite mi da vas nešto upitam: šta ste vaš šef i vi očekivali od
ovog susreta sa mnom večeras?
Sofija obori pogled i otpi gutljaj šampanjca iz čaše. Nije imala
odgovor, bar ne prikladan. Čoveku kakav je bio D’Alakva nemoguće je
bilo opravdati se izjavom poput one da su imali nekakav predosećaj.
Oseti se kao da je bila na ispitu koji nije položila, jer je taj čovek
postavljao pitanja na takav način da je svaki odgovor zvučao prazno i
nezrelo.
– Hteli smo da vas vidimo, po mogućstvu porazgovaramo s vama i
saznamo šta se dogodilo.
– Hoćemo li da večeramo?
Pogleda ga iznenađeno. D’Alakva je blago uhvati pod ruku uputivši
se prema stolu na kojem se nalazilo posluženje. Džejms Stjuart im
priđe, u društvu ministra ekonomije.
– Umberto, Oracio i ja diskutujemo o posledicama koje će azijski
grip doneti evropskoj berzi...
Izvesno vreme je D’Alakva raspravljao o azijskoj ekonomskoj
krizi, i to pred začuđenom Sofijom, koju je uključivao u razgovor.
Sofija se zatekla u situaciji kako diskutuje s ministrom finansija i
pobija neke Stjuartove tvrdnje. D’Alakva ju je slušao zainteresovano.
U međuvremenu, Marko Valoni nije mogao da dođe sebi od čuda
videvši Sofiju u društvu tih važnih ljudi, pogotovo zato što je bilo
očigledno da joj je pošlo za rukom da Umberta D’Alakvu zainteresuje.
– Imate divnu prijateljicu.
Veseli glas Meri Stjuart vrati Marka u stvarnost. Ili to beše lakat
kojim ga je Paola neprimetno munula?
– Zaista je divna – odgovori Paola. – Ona je izuzetno pametna žena.
– I veoma lepa – dodade Meri. – Nikad nisam videla da je D’Alakvi
neka žena bila toliko zanimljiva. Mora da je zaista izuzetna kad joj je
Umberto posvetio toliko pažnje. Vidi se da je zadovoljan i opušten u
njenom društvu.
– On nije oženjen, je l’ tako? – upita Paola.
– Nije, nikad nam nije bilo jasno zašto, s obzirom na to da ima sve:
inteligentan je, zgodan, obrazovan, bogat, a i dobar je čovek. Ne znam
zašto mu ne posvetite više pažnje, Džone, a i ti, Liza.
– Meri, mi ne pripadamo Umbertovom svetu, kao ni ti, iako si moja
sestra.
– Ma daj, Liza, ne pričaj gluposti.
– Nisu to gluposti. U mom svakodnevnom životu i u mojoj profesiji
nema ministara, bankara, ni preduzetnika. Nema zašto da ih bude.
Kao ni u Džonovom.
– Nemoj se držati onog stereotipa da deliš ljude prema onome što
piše na njihovim vizitkartama.
– Ja to i ne radim; samo kažem da sam ja arheolog, tako da u moje
krugove teško može zalutati neki ministar.
– E pa, sa Umbertom bi trebalo da se družiš, on je veliki ljubitelj
arheologije, nekoliko puta je finansirao iskopavanja i uverena sam da
imate mnogo toga zajedničkog – nije odustajala Meri.
Sofija i Umberto D’Alakva sedoše za sto zajedno sa ostalim
gostima. D’Alakva je bio pažljiv prema njoj i videlo se da je Sofija
srećna. Marko je želeo da porazgovara s njom, da sazna šta se desilo,
o čemu su razgovarali. Ali nije želeo da im prilazi, intuicija mu je
govorila da to ne treba da čini.
Bilo je blizu jedan posle ponoći kada Paola podseti Marka da
sutradan mora rano da ustane. U osam sati je držala prvi čas i nije
htela da ode premorena. Marko je zamoli da ona priđe Sofiji i kaže joj
da oni odlaze.
– Sofija, mi idemo, ne znam da li želiš da te odvezemo do kuće...
– Hvala ti, Paola, naravno, krenuću sa vama.
Sofija je očekivala da će se D’Alakva ponuditi da je otprati do kuće,
ali se prevarila. Ustao je i poljubio je u ruku u znak pozdrava. Na isti
način se pozdravio i s Paolom.
 Kada su krenuli prema vratima u pratnji Lize i Džona, Sofija
krajičkom oka pogleda prema terasi. Umberto D’Alakva je živahno
razgovarao s grupom gostiju; oseti se razočaranom.
Čim su ušli u kola, Marko jedva dočeka da zadovolji svoju
radoznalost.
– Dakle, doktorko, ispričaj mi šta ti je rekao taj dasa.
– Ništa.
– Molim?
– Kažem da mi nije rekao ništa, osim da je potpuno očigledno da
smo na tu zabavu otišli zbog njega. Osetila sam se glupom,
provaljenom. I pitao me je podrugljivo da li sumnjamo da on želi da
ukrade ili uništi Sveti pokrov.
– Samo to?
– Ostatak večeri smo proveli razgovarajući o azijskom gripu, o
nafti, umetnosti, književnosti.
– Pa, činilo se da vam je veoma lepo dok ste zajedno – reče Paola.
– Meni i jeste bilo lepo, ali ništa više od toga.
– I njemu je bilo lepo – nije odustajala Paola.
– Hoćete li se opet videti? – upita Marko.
– Nećemo, ne verujem. Bio je ljubazan, samo to.
– Touchée?
– Ako bih se povela za osećanjima, odgovorila bih ti sa „da“, ali
budući da sam već odrasla žena, nadam se da će kod mene i nadalje
preovladavati razum.
– Odnosno, touchée! – reče Marko ne skrivajući osmeh.
– Dobar ste par – predoči joj Paola.
– Divni ste i hvala vam, ali ne želim da se zanosim. Muškarca kakav
je Umberto D’Alakva ne može zanimati žena kao što sam ja. Nemamo
ništa zajedničko.
– Imate mnogo toga zajedničkog. Meri nam je ispričala da je
ljubitelj umetnosti, i da čak učestvuje u arheološkim iskopavanjima
koja sam finansira. A ti si, ako nisi znala, osim što si pametna i
obrazovana, i izuzetno zgodna, zar ne, Paola?
– Pa naravno, čak je i Meri Stjuart došla da nam kaže kako nikad
nije videla da D’Alakva nekoj ženi ukazuje toliko pažnje kao što je tebi
ukazao.
– Pustimo sada to. Rezultat je taj da mi je jasno stavio do znanja da
smo mi upali na zabavu. Nadajmo se samo da neće nekom ministru
uputiti protest zbog naše nametljivosti.

* * *
Kiša je lila kao iz kabla. Šestorica muškaraca sedela su na udobnim
kožnim foteljama i vodila živ razgovor.
Prostorija – biblioteka s kaminom u kojem je pucketala vatra i s
nekoliko slika holandskih majstora na zidovima – odavala je prefinjen
ukus njenog vlasnika.
Vrata se otvoriše i u prostoriju uđe jedan stariji čovek, visok i
suvonjav. Šestorica muškaraca ustadoše i jedan za drugim se zagrliše s
njim.
– Izvinite što kasnim, ali u ovo vreme je teško kretati se po
Londonu. Nisam mogao da prekršim dogovor i ne odigram partiju
bridža s vojvodom i nekim njegovim prijateljima i našom braćom.
Tihi zveket na vratima najavi kućepazitelja koji je ušao da pokupi
servis za čaj i posluži piće sedmorici muškaraca. Kad ponovo ostadoše
sami, starac uze reč:
– Dobro, da rekapituliramo.
– Adajo je kaznio Zafarina, Rasita i Dermisata zbog njihovog
neuspeha. Zatvorio ih je u kuću nedaleko od Urfe. Kazna će trajati
četrdeset dana, ali moj izvor tvrdi da se Adajo neće zadovoljiti samo
time, već da im priprema još nešto. Što se tiče slanja novih instrukcija,
još nije odlučio, ali učiniće to pre ili kasnije. Brine ga Mendib, mutavac
iz torinskog zatvora. Kaže da je sanjao jedan san i da će se
Mendibovom krivicom na bratstvo sručiti nesreća. Moj izvor je
zabrinut, kaže da Adajo, otkako je sanjao taj san, slabo jede i da je
izvan sebe. Brine se za njegovo zdravlje i za odluke koje može doneti.

* * *
Muškarac koji je govorio zaćuta. Sredovečan, tamnoput, gustih
brkova, elegantno odeven i s besprekornim engleskim akcentom,
ponašanjem je podsećao na vojnika.
Starac rukom dade znak drugom prisutnom da uzme reč.
– Odsek za umetnički kriminal zna mnogo, ali oni i ne znaju šta
znaju.
 Svi ga pogledaše zabrinuto i znatiželjno. Starac mu pokaza da
nastavi.
– Sumnjaju da se nijedna nesreća u katedrali nije dogodila slučajno
i drže se stava da neko hoće ili da ukrade ili da uništi pokrov, ali ne
mogu da otkriju motiv. I dalje ispituju preduzeće „Koksa“, ubeđeni da
preko tog preduzeća mogu da uhvate nit koju će povući i odmotati
klupko. Kako sam vas obavestio, operacija „Trojanski konj“ je
otpočela, i mutavac Mendib će izaći na slobodu za nekoliko meseci:
druga nit da se klupko odmrsi.
– Krajnje je vreme da stupimo u akciju – reče jedan stariji čovek
prijatnog izgleda i blagog naglaska koji je otkrivao da mu engleski nije
maternji jezik.
– Mendib mora da nestane – nastavi isti taj čovek – a što se tiče
Odseka za umetnički kriminal, vreme je da pritisnemo naše prijatelje
da zaustave tog Marka Valonija.
– Možda je Adajo došao do istog zaključka, da Mendib mora da
nestane kako bi se bratstvo zaštitilo i sačuvalo – izjavi čovek s
brkovima, vojničkog držanja. – Možda bi trebalo da sačekamo da
vidimo šta će Adajo odlučiti pre nego što mi stupimo na scenu. Iako
vam to može zvučati licemerno, više bih voleo da nam smrt tog
mutavca ne opterećuje savest.
– Nema razloga da Mendib umre, dovoljno je da mu pomognemo
da stigne do Urfe – reče jedan od prisutnih.
– To je veoma rizično – umeša se drugi. – Čim bude izašao na
slobodu, Odsek za umetnički kriminal će mu biti za petama: nisu oni
glupi, to su ljudi sa iskustvom. Formiraće dobro uigranu jedinicu i
možemo se naći u situaciji da žrtvujemo živote mnogih drugih kako
bismo spasli njegov, što ne bi samo opteretilo našu savest već bi bilo i
opasno, budući da pričamo o policajcima i karabinijerima.
– Ah, savest! – uzviknu starac. – Toliko puta smo je zanemarili
govoreći sebi da nemamo izbora. Nama smrt nikad nije bila
nepoznanica. Kao što nam nepoznanice nisu ni žrtvovanje, vera,
samilost. Mi smo samo ljudi, ništa više, i ponašamo se u skladu sa onim
što smatramo da je najbolje. Grešni smo i grešimo, ali postupamo i
ispravno... Neka nam se Bog smiluje.
Starac ućuta. Ostali muškarci oboriše poglede i utonuše svaki u
svoje misli.
 Izvesno vreme niko nije ni reč progovorio. Po izrazima njihovih
lica videlo se da su potišteni. Starac konačno podiže pogled, i
uspravivši se na svojoj stolici, obrati im se:
– Dobro, reći ću vam šta mislim da moramo da uradimo i saslušaću
šta vi imate da kažete o tome.
Već je palo veče kad je starac zaključio sastanak. Kiša je i dalje
pokrivala grad svojim vlažnim velom.

* * *
Ana Himenez nije prestajala da razmišlja o požaru u Torinskoj
katedrali. Razgovarala je sa svojim bratom svake nedelje, i svaki put
bi ga pitala kako napreduje Markova istraga. Santijago se ljutio i
prebacivao joj zbog njene zainteresovanosti, ali joj ništa nije pričao.
– Postaješ opsednuta, a ta opsednutost te nikuda neće odvesti.
Molim te, Ana, zaboravi požar u katedrali i pokrov.
– Ali, šta ću kad sam sigurna da mogu da vam pomognem.
– Ana, ne vodim ja taj slučaj, istragu vodi Odsek za umetnički
kriminal. Marko je moj dobar prijatelj i veruje da četvore oči vide
bolje nego dva oka, zato nas je i zamolio da pogledamo njegove spise,
ali samo da bismo mu rekli svoje mišljenje. Tako je uradio Džon i tako
sam uradio ja, i to je sve.
– Ali, Santijago, pusti me da bacim pogled na Markove papire, ja
sam novinar, mogu da vidim ono što vi policajci ne možete.
– Znam da ste vi novinari promućurni i da bolje obavljate naš
posao od nas samih.
– Ne budi tvrdoglav, i nemoj se ljutiti.
– Nisam ni tvrdoglav niti se ljutim, ali znaj, Ana, da ti neću dozvoliti
da guraš nos u Markovu istragu.
– Onda mi barem reci šta ti misliš.
– Stvari su često jednostavnije nego što izgledaju.
– To nije nikakav odgovor.
– E pa, to je najviše što mogu da ti kažem.
– Hoću da otputujem u Rim, nameravam da uzmem nekoliko dana
odmora... Odgovara li ti da dođem sada?
– Ne, ne odgovara mi, jer ne želiš da dođeš u Rim zbog odmora,
već da bi pokušala da zabadaš nos tamo gde ne treba.
– Stvarno si nepodnošljiv.
 – Kao i ti.
Ana baci pogled na hrpu papira na svom stolu, pored desetina
knjiga o Svetom pokrovu. Danima je već čitala razna štiva o pokrovu:
knjige ezoterijske, religijske, istorijske sadržine... Bila je sigurna da se
ključ nalazi negde u bogatom istorijatu Svetog pokrova. Marko Valoni
je to rekao: nesreće su se dešavale jedna za drugom otkako se pokrov
nalazi u Torinskoj katedrali.
Donela je odluku: kad se već toliko uvukla u celu tu priču o
Svetom pokrovu, uzeće nekoliko dana odmora i otputovaće u Torino.
Taj grad joj se nikada nije mnogo dopadao, ne bi ga nikad izabrala da
tamo provede odmor, ali je osećala da je Marko Valoni u pravu i da iza
svih tih nesreća postoji neka priča, priča koju je ona želela da napiše.
 23

– Eulalio, jedan mladić želi da te vidi. Dolazi iz Aleksandrije.

Biskup prestade da se moli i ustade s naporom, oslanjajući se na
ruku čoveka koji ga je prekinuo.
– Reci mi, Efrene, zašto je toliko važan taj mladić koji stiže iz
Aleksandrije da ti prekineš moju molitvu?
Efren, stariji čovek, plemenitog lica i odmerenih pokreta, očekivao
je to pitanje. Eulalio je znao da ga on ne bi prekidao da nije u pitanju
nešto važno.
– Mladić je veoma čudan. Šalje ga moj brat.
– Šalje ga Abib? I kakve nam vesti donosi?
– Ne znam, rekao je da samo s tobom hoće da razgovara. Iscrpljen
je, putovao je nedeljama da bi došao ovamo.
Eulalio i Efren izađoše iz male crkve i krenuše prema obližnjoj
kući.
– Ko si ti? – upita Eulalio crnomanjastog mladića kome se po suvim
usnama i izgubljenom pogledu videlo da je iscrpljen.
– Tražim Eulalija, edeskog biskupa.
– Ja sam Eulalio, a ko si ti?
– Slava Gospodu! Eulalio, ono što ću ti ispričati je neverovatno, da
li bismo mogli da porazgovaramo nasamo?
Efren pogleda Eulalija, koji klimnu glavom. Ostaće nasamo s
mladićem iz Aleksandrije.
– Još mi nisi rekao svoje ime.
– Jovan, zovem se Jovan.
– Sedi i odmori se dok mi ispričaš to što smatraš neverovatnim.
– I jeste takvo. Teško će ti biti da mi poveruješ, ali uzdam se da će
mi Bog pomoći da ti dokažem sve ono što ti budem ispričao.
– Počni.
– To je duga priča. Rekoh ti da se zovem Jovan, tako se zvao i moj
otac, i otac moga oca, i njegovi dedovi, i njegovi pradedovi. Koreni mi
sežu do 57. godine nove ere, kad je u Sidonu živeo Timej, vođa prve
hrišćanske zajednice. Timej je bio prijatelj Tadeja i Josara, učenika
Gospoda našeg Isusa Hrista, koji su živeli ovde, u Edesi. Timejev unuk
se zvao Jovan.
 Eulalio je slušao mladog Jovana sa sve većim interesovanjem što
mu je njegova priča delovala konfuznije.
– Ti sigurno znaš da je u ovom gradu postojala hrišćanska
zajednica koju je pomagao kralj Avgar. Manu, Avgarov sin, progonio
je hrišćane, oteo im sav imetak i mnogi su pretrpeli muke što su
ispovedali veru u Isusa.
– Poznata mi je istorija ovoga grada – reče nestrpljivo Eulalio.
– Onda ti je poznato i to da je Avgara, koji je bio leprozan, izlečio
Isus. Josar je u Edesu doneo pokrov u koji je bilo umotano telo našeg
Gospoda. Sveto platno je u dodiru s bolesnim Avgarovim telom učinilo
čudo, i kralj se izlečio. U pokrovu postoji nešto čudesno: lik našeg
Gospoda s tragovima njegovih muka. Za Avgarovog života pokrov je
bio obožavan, jer se na njemu nalazio Hristov lik.
– Reci mi, mladiću, zašto te Abib šalje?
– Oprosti, Eulalio, znam da zloupotrebljavam tvoje strpljenje, ali
saslušaj me do kraja. Kad je Avgar osetio da će umreti, predložio je
svojim prijateljima, Tadeju, Josaru i Markiju, arhitekti, da pokrov
sakriju negde gde ga niko neće pronaći. Markio je bio zadužen za
njegovo čuvanje, i čak ni Isusovi učenici, Tadej i Josar, nisu znali gde
ga je sakrio. Markio je sebi odsekao jezik kako ne bi mogao da kaže
gde je sakrio pokrov ma koliko ga mučili. Pretrpeo je velike muke,
isto kao i najugledniji hrišćani iz Edese. Samo je jedan čovek znao gde
je Markio sakrio pokrov sa Isusovim likom.
Eulaliove oči zaiskriše od iznenađenja. On oseti jezu. Iako mu
mladić nije delovao kao ludak, priča mu se ipak učini neverovatnom.
– Markio je rekao Isasu, Josarovom rođaku, gde je sakrio pokrov.
Isas je pobegao pre nego što je Manu uspeo da ga ubije pa je stigao u
Sidon, gde su živeli Timej i njegov unuk Jovan, moji preci.
– Pobegao je s pokrovom?
– Pobegao je s tajnom gde se on nalazi. Timej i Isas su se zakleli da
će ispuniti želje Avgara i Isusovih učenika: pokrov nikad neće
napustiti Edesu, on pripada ovom gradu, ali mora ostati sakriven dok
ne budu sigurni da više nije u opasnosti. Dogovorili su se da će, ako u
Edesi bude progona hrišćana, pre nego što oni umru, tajnu poveriti
drugom čoveku, koji, opet, tajnu neće otkriti ukoliko opasnost ne
prestane, i tako sve dok hrišćani ne budu živeli u miru i spokoju. Tajnu
o mestu gde je sakriven pokrov poverili su Jovanu, Timejevom unuku,
i tako iz generacije u generaciju, neki muškarci iz moje porodice bili
su čuvari tajne o platnu u koje je bilo uvijeno telo Isusovo.
– Sveti bože! Da li si siguran u to što govoriš? Da to nije neka
izmišljotina? Ako jeste, zaslužio bi kaznu, ne uzima se ime Boga
uzalud. Reci mi, gde je? Da li je kod tebe?
Jovan, onako iscrpljen kakav je bio, kao da nije čuo ono što Eulalio
reče, te nastavi svoju priču:
– Pre nekoliko dana mi je umro otac. Na samrtničkoj postelji mi je
poverio tajnu o Svetom pokrovu. On mi je ispričao o Tadeju i Josaru, i
o tom Isasu, koji je, pre nego što je umro, nacrtao plan Edese kako bi
moj predak Jovan znao gde da traži. Plan je kod mene, i na njemu je
označeno mesto na kojem je taj Markio sakrio pokrov našeg Gospoda.
Mladić zaćuta. Grozničav pogled je odavao napor kojem su
njegovo telo i duh bili izloženi od kada je saznao tajnu.
– Kaži mi, zašto tvoja porodica do sada nije htela da otkrije mesto
na kojem se čuva pokrov?
– Otac mi je rekao da su tajnu čuvali toliko dugo zato što su
strahovali da bi pokrov mogao da padne u ruke nekome kome ne
treba i da bude uništen. Nijedan od mojih predaka se nije usudio da
otkrije ono što zna, ostavljajući takvu odgovornost svom nasledniku.
U Jovanovim očima zaiskriše suze. Tuga zbog smrti oca i dalje mu
je čupala srce, pored teskobe koju je osećao zato što je postao čuvar
tajne koja će uzdrmati hrišćanstvo.
– Imaš li plan? – upita Eulalio.
– Imam.
– Daj mi ga – naredi stari biskup.
– Ne, ne mogu da ti ga dam. Moram s tobom otići do mesta na
kojem je sakriven i nikome ne smemo odati tajnu.
– Ali, sine, čega se plašiš?
– Pokrov je čudotvoran, ali su mnogi hrišćani umrli zato što su ga
posedovali. Moramo biti sigurni da nije u opasnosti, a bojim se da sam
u nezgodnom trenutku došao u Edesu; moj karavan se susreo s
putnicima koji su nam ispričali da se grad ponovo može naći pod
opsadom. Muškarci iz moje porodice generacijama su bili ćutljivi
čuvari Hristovog pokrova, ne mogu ja biti taj koji će počiniti grešku
dovodeći platno u opasnost.
Biskup klimnu glavom. Video je bol i umor na Jovanovom licu.
Mladiću beše potreban odmor, a njemu da razmisli i da se pomoli.
Zamoliće Boga da ga prosvetli i pomogne mu da shvati kako da
postupi.
– Ako je ono što kažeš istina i ako se pokrov našeg Gospoda zaista
nalazi negde u ovom gradu, neću biti ja taj koji ću ga izložiti opasnosti.
Odmorićeš se u mojoj kući, a kad se povratiš od umora i putovanja
porazgovaraćemo, i zajedno odlučiti kako je najbolje da postupimo.
– Nećeš nikome reći ono što sam ti ispričao?
– Ne, neću.
Odlučnost u Eulaliovom glasu ubedi Jovana. Molio je Boga da nije
pogrešio. Kad mu je njegov otac na samrti ispričao priču, upozorio ga
je da je sudbina platna sa Isusovim likom u njegovim rukama i tražio
mu da se zakune da neće odati tajnu dok ne bude siguran da je došao
trenutak da ga hrišćani preuzmu.
Ali je on, Jovan, osećao ogromnu potrebu da krene na put i ode u
Edesu. U Aleksandriji su mu rekli za Eulalija i njegovu dobrostivost, i
pomislio je da je nastupio trenutak da hrišćanima vrati ono što je
njegova porodica, čuvajući tajnu, zadržala za sebe.
Možda sam požurio, pomisli Jovan. Bilo je nepromišljeno preuzeti
platno sada kada se Edesa nalazila na ivici rata. Oseti se izgubljenim, i
uplaši se da je pogrešio.
Jovan je bio lekar, kao i njegov otac. U kuću su mu dolazili
najugledniji ljudi Aleksandrije, verujući u njegova znanja. Studirao je
kod najboljih učitelja, a i otac ga je naučio svemu što je i sam znao.
Živeo je srećno sve dok mu nije umro otac, koga je iznad svega
voleo i poštovao, voleo ga je više čak i od svoje supruge Mirijam, vitke
i ljupke žene lepog lica i dubokih crnih očiju.
Eulalio odvede mladića u prostoriju u kojoj se nalazio jedan krevet
i grubi drveni sto.
– Poslaću ti vode da se osvežiš posle zamornog putovanja i nešto
da pojedeš. Odmori se koliko želiš.
Starac, udubljen u misli, ponovo krenu prema crkvi, a tamo,
kleknuvši ispred krsta, sakri rukama lice moleći Boga da mu pokaže
šta da radi ukoliko je istina sve ono što mu je mladi putnik rekao.
Na ćošku, u polutami, Efren je zabrinuto posmatrao svog biskupa.
Nikad nije video Eulalija toliko uznemirenog, niti opterećenog
odgovornošću. Odluči da ode do karavan-saraja i potraži neki karavan
koji ide u Aleksandriju kako bi svom bratu Abibu poslao pismo s
molbom da ga obavesti o neobičnom mladiću koji je, po svemu sudeći,
toliko muke zadao Eulaliju.
Mesečeva svetlost beše blaga i jedva da je osvetljavala noć kad
biskup krenu svojoj kući. Bio je umoran, čekao je da mu se javi božji
glas, ali je naišao samo na tišinu. Ni razum ni srce mu nisu davali ni
najmanji znak. Zatekao je Efrena kako ga čeka na pragu kuće.
– Zašto se ne odmaraš, kasno je.
– Zabrinuo sam se za tebe, mogu li ti u nečemu pomoći?
– Voleo bih da pošalješ nekoga u Aleksandriju i da nam Abib priča
o Jovanu.
– Već sam napisao pismo mom bratu, ali biće teško dostaviti mu
ga. U karavan-saraju mi rekoše da je jedan karavan pre dva dana
krenuo u Egipat, a da sledeći neće krenuti tako brzo.
– Trgovci su zabrinuti, misle da je rat s Persijancima neizbežan,
tako da se u poslednje vreme povećao broj karavana koji su napustili
grad. Eulalio, dozvoli mi da te upitam šta ti je ispričao taj mladić koji ti
je toliko briga doneo.
– Još ti to ne mogu reći. Kamo sreće da mogu, jer bi mi tako u srcu
bilo lakše. Muke koje se podele, postaju lakše, ali dao sam reč Jovanu
da ću čuvati tajnu.
Sveštenik obori pogled, oseti kako ga preseče bol. Eulalio mu je
oduvek verovao, delili su nevolje i opasnosti koje su povremeno
vrebale zajednicu.
Biskup se, svestan kako se Efren oseća, nađe u iskušenju da mu
otkrije sve što mu je rekao Jovan, ali je znao da ćuti.
Dvojica muškaraca se rastadoše ožalošćeni.

* * *
– Zašto ste neprijatelji Persijanaca?
– Nismo, oni su ti koji, zarad pohlepe, hoće da prisvoje naš grad.
Jovan je razgovarao s jednim mladićem manje-više njegovih
godina, koji je služio kod Eulalija.
Kalman se pripremao da postane sveštenik. Bio je unuk starog
Eulaliovog prijatelja, i biskup ga je uzeo za svog štićenika.
Za Jovana je Kalman postao najbolji izvor informacija. Objašnjavao
mu je pojedinosti edeske politike, promene kroz koje prolazi grad,
dvorske intrige.
Kalmanov otac je bio dvorski upravitelj, a njegov deda kraljev
arhivar; on je želeo da nastavi putem svog dede, ali ga je Eulaliovo
pokroviteljstvo odredilo i sada je sanjao da postane sveštenik, a ko
zna, možda jednoga dana i biskup.
Efren tiho uđe u prostoriju u kojoj su razgovarali Jovan i Kalman,
koji nisu ni primetili da je on došao. Nekoliko trenutaka je slušao
njihovo živahno ćaskanje, a potom ih, tiho se nakašljavši, upozori na
svoje prisustvo.
– Ah, Efrene! Tražio si me? Razgovarao sam s Jovanom.
– Ne, nisam tražio tebe, mada bi, kad si to već spomenuo, trebalo
da pređemo spise.
– U pravu si, oprosti mi zbog mog nehaja.
Efren se osmehnu s razumevanjem i obrati se Jovanu:
– Eulalio hoće da razgovara s tobom. On je u svojoj radnoj sobi i
tamo te čeka.
Jovan mu se zahvali i izađe da potraži biskupa. Efren je bio dobar
čovek i sveštenik, ali je primećivao da ga Jovan gleda sumnjičavo, da
se ne oseća prijatno u njegovom prisustvu. Jovan pokuca tiho na vrata
sobe u kojoj je radio Eulalio i sačeka njegov odgovor.
– Uđi, sine, uđi, imam loše vesti.
Biskupov glas je odavao zabrinutost. Jovan je čekao da biskup
nastavi.
– Bojim se da bismo uskoro mogli da se nađemo pod opsadom
Persijanaca. Ako bude tako, nećeš moći da izađeš iz grada i život će ti
biti u opasnosti, kao i životi svih nas. U Edesi si već mesec dana i znam
da misliš da još nije nastupio povoljan čas da mi kažeš gde se nalazi
pokrov našeg Gospoda. Ali plašim se za tebe, Jovane, i plašim se za to
platno na kojem je ocrtan Isusov lik. Ako je tačno sve ono što si mi
rekao, spasi pokrov i što pre napusti Edesu. Ne smemo rizikovati da
grad bude uništen i da se Isusov lik izgubi zauvek.
Eulalio je posmatrao kako se po Jovanovom licu vidi da se dvoumi.
Znao je da mladić nije spreman da mu postavljaju ultimatum, ali je
smatrao da mu je dužnost da tako postupi. Otkako je Jovan došao,
Eulalio nije našao mir ni u snu, i plašio se za to Sveto platno o kojem
mu je pričao. U nekim trenucima bi posumnjao u njegovo postojanje, a
u drugim ga je čist i iskren pogled mladića navodio da poveruje u to
bez ikakvih sumnji.
– Ne! Ne mogu da odem! Ne mogu da odnesem pokrov u koji je
bilo uvijeno telo našeg Gospoda!
– Smiri se, Jovane, odlučio sam šta je najbolje. Imaš ženu u
Aleksandriji, ovde više ne smeš da ostaneš, ne znamo šta će se desiti s
kraljevinom. Ti si čuvar jedne važne tajne i moraš to i ostati. Neću ti
tražiti da mi kažeš gde se nalazi pokrov, samo mi reci kako mogu da ti
pomognem da ga uzmeš da bi ga spasao.
– Eulalio, moram da ostanem, znam da moram da ostanem, ne
mogu sada da odem, a ponajmanje da platno izložim opasnostima
putovanja. Otac mi je tražio da se zakunem da ću ispuniti volju Avgara,
apostola Tadeja i Josara. Ne mogu da iznesem pokrov iz Edese, to sam
se zakleo.
– Jovane, moraš me poslušati – prekori ga Eulalio.
– Ne mogu, ne mogu to da učinim. Ostaću i prepustiću se božjoj
volji.
– Reci mi, kakva je volja božja?
Jovan oseti umoran i ozbiljan Eulaliov glas kao probod u srce.
Prikova pogled za biskupa i najednom shvati koliko mu je brige i
neizvesnosti zadao svojim dolaskom, svojom neverovatnom pričom o
pokrovu u koji je Josif iz Arimateje uvio Isusovo mrtvo telo, i o tome
kako je krv ocrtala njegovu figuru i njegov lik kao na vernoj kopiji.
Eulalio je bio plemenit i veoma strpljiv s njim, ali je sada zahtevao
od njega da ode. Odluka nadbiskupa ga je primoravala da se suoči sa
istinom.
Znao je da ga njegov otac nije lagao, ali šta ako su lagali i njega? I
šta ako je neko za ova četiri veka otkako se rodio naš Gospod
prisvojio Sveto platno? I ako je sve samo legenda?
Stari biskup u Jovanovom pogledu primeti uskomešana osećanja i
oseti sažaljenje zbog mladićeve potištenosti.
– Edesa je preživela opsade, ratove, glad, požare, poplave...
Preživeće i Persijance, ali ti, sine moj, moraš da se ponašaš u skladu sa
onim što razum nalaže, i za tvoje dobro i zarad tajne koju je tvoja
porodica čuvala decenijama moraš da spaseš svoj život. Spremi se za
odlazak, Jovane, za tri dana ćeš otići iz grada. Grupa trgovaca je
organizovala karavan; to je poslednja prilika da se spaseš.
– A ako ti kažem gde se pokrov nalazi?
 – Pomoći ću ti da ga spaseš.
Jovan izađe iz prostorije zbrkanih misli, očiju punih suza. Izađe na
ulicu, gde jutarnju svežinu još ne beše zamenilo žarko junsko sunce i,
lutajući besciljno, po prvi put shvati da se stanovnici Edese pripremaju
za rat, svesni opasnosti koja se nadvila nad njihovim gradom.
Radnici su neumorno radili na učvršćivanju gradskih zidina, a
vojnici su se vrzmali unaokolo skrušeno obavljajući poslednje
pripreme. U trgovinama roba takoreći nije ni izlagana, i koga god je
sreo, u pogledu mu je video zabrinutost zbog napada za koji se znalo
da je neminovan.
Pomisli koliko je bio sebičan što nije obratio pažnju na ono što se
dešava oko njega i po prvi put otkako je stigao oseti da čezne za
Mirijam, svojom mladom suprugom, kojoj nije poslao ni poruku kako
bi je obavestio da je dobro. Eulalio je u pravu: ili će smesta napustiti
Edesu, ili će podeliti sudbinu svih njenih stanovnika. Jeza mu prođe
niz kičmu jer oseti da bi ta sudbina mogla podrazumevati smrt.
Nije znao koliko već dugo luta gradom, ali kada se vratio u
Eulaliovu kuću oseti da ga je žeđ pratila tokom celog dana i da mu
creva krče od gladi. Zatekao je Eulalija sa Efrenom i Kalmanom, u
razgovoru s dvojicom opreznih plemića koje su poslali s dvora.
– Uđi, Jovane. Hanan i Maruta nam donose tužne vesti – reče. –
Sprema nam se opsada, Edesa se neće predati Persijancima. Danas su
stigli do gradskih kapija s dve bojne kočije. U njima su se nalazile
glave grupe vojnika koji su otišli da odmere snagu sa Hozrojevim
trupama. U ratu smo.
Dvojica plemića, Hanan i Maruta, gledali su u Aleksandrinca
prilično ravnodušno i, nakon što od biskupa zatražiše dozvolu,
nastaviše da ga detaljno informišu o situaciji.
Jovan ih je slušao satrven. Postao je svestan da sada, čak i kada bi
hteo, ne bi mogao lako da ode iz grada. Situacija je bila gora nego što
je Eulalio očekivao: više nijedan karavan neće izaći iz Edese. Niko nije
hteo da se izloži sigurnom riziku da izgubi život čim krene na put.
Naredni dani za Jovana su bili pravi košmar. Sa edeskih zidina
jasno su se videli persijski vojnici okupljeni oko vatri. Napadi su
ponekad trajali po čitav dan.
Muškarci su u kućama štitili svoje porodice, dok su vojnici
uzvraćali na neprekidne napade. Još nije bilo nestašice hrane i vode
jer je kralj obezbedio zalihe pšenice i životinje kako njegovi vojnici ni
u čemu ne bi oskudevali.

– Spavaš li, Jovane?
– Ne, Kalmane, danima već ne spavam. Fijukanje strela i udari o
zidine probijaju mi glavu, pa ne mogu da zaspim.
– Grad će se svakog časa predati. Ne možemo još dugo da
izdržimo.
– Znam, Kalmane, znam. Ne stižem da izlečim vojnicima rane i
odnegujem žene i decu koji mi umiru na rukama izmučeni grčevima ili
kugom. Ruke sam nažuljio iskopavajući rupe u zemlji kako bih
sahranio leševe. A znam da Hozrojevi vojnici nikoga neće ostaviti u
životu. Kako je Eulalio? Nisam mogao da se pozabavim njime... žao mi
je.
– On želi da pomogneš onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Oslabio je od dugog posta i bol mu razara kosti. Trbuh mu se naduo,
ali on se ne žali.
Jovan uzdahnu. Danima već gotovo da nije oka sklopio, jureći s
kraja na kraj grada, pružajući pomoć smrtno ranjenim vojnicima
kojima više nije mogao da ublaži bol jer je nestalo trava za spravljanje
njegovih napitaka.
Očajne žene su mu dolazile na vrata moleći ga da spase njihovu
decu, a njemu su niz lice tekle suze nemoći jer ništa nije mogao da
učini za tu decu što su umirala od gladi i bede koju rat donosi sa
sobom.
Koliko mu se samo promenio život od kada je, sad će biti dve
godine, otišao iz Aleksandrije! Kad bi ga svladao lak san, sanjao bi
onaj predivni miris mora, nežne ruke Mirijam, tople obroke koje mu
je pripremala njegova stara dadilja, svoju kuću okruženu narandžama.
U prvim mesecima opsade proklinjao je sudbinu i prebacivao sebi što
je krenuo u Edesu slédeći svoj san, ali to više nije činio. Više nije imao
snage za to.
– Otići ću da posetim Eulalija.
– To će ga obradovati.
Zajedno s Kalmanom pođe u prostoriju gde je biskup ležao moleći
se.
– Eulalio...
 – Dobro mi došao, Jovane. Sedi kraj mene.
Lekar se začudi starčevom izgledu: smanjio se, a kosti mu se
naziraše ispod prozirne kože, čija je boja nagoveštavala smrt.
Pogled na umirućeg starca potrese Jovana. On koji je, onako
odlučan, došao u Edesu da hrišćanima pokaže lik Gospoda, nije se
odvažio da ispuni svoj zadatak. Tokom meseci opsade nije ni pomislio
na Sveto platno; sada, kada je video kako smrt kruži oko Eulaliove
postelje, shvati da će uskoro sustići i njega.
– Kalmane, ostavi me nasamo sa Eulaliom.
Biskup dade znak svešteniku da izvrši ono što mu Jovan reče.
Kalman izađe zabrinut, svestan da se nijednom od njih dvojice ne piše
dobro. Na Jovanu se jasno videlo da mu je bol ophrvao dušu, dok se
Eulaliov život polako gasio.
Jovan se zagleda u biskupa i, uhvativši ga za ruku, sede kraj njega.
– Oprosti mi, Eulalio, sve sam loše uradio otkako sam došao, a
najgori moj greh je što ti nisam verovao. Počinio sam greh oholosti ne
poverivši ti tajno mesto gde se nalazi pokrov. Reći ću ti sada, a ti ćeš
odlučiti šta da činimo. Neka mi Bog oprosti ako ono što ću reći
izražava sumnju, ali ako na platnu zaista postoji lik Sina Njegovog,
onda će nas On spasti, kao što je spasao Avgara od sigurne smrti.
Eulalio začuđeno sasluša ono što mu Jovan reče. Znači, više od tri
stotine godina Isusov pokrov je zakopan ispod cigala u udubljenju
iskopanom u zidinama, kod zapadne gradske kapije, jedinog mesta
koje je odolelo napadima persijske vojske.
Starac se teškom mukom uspravi i plačući zagrli Aleksandrinca.
– Slava Gospodu! U srcu osećam neizmernu radost. Moraš da odeš
do zidina i uzmeš pokrov. Efren i Kalman će ti pomoći, ali moraš otići
što pre, osećam da Isus još može da se smiluje na nas i učini čudo.
– Ne, ne mogu da se pojavim pred vojnicima koji životima brane
zapadne gradske dveri i da im kažem da sam došao da tražim tajno
udubljenje u zidinama. Pomisliće da sam lud ili da krijem neko blago...
Ne, ne mogu da idem tamo.
– Otići ćeš, Jovane.
Eulaliov glas se najednom uozbilji, toliko da Jovan spusti glavu,
znajući da će ga ovoga puta poslušati.
– Dozvoli mi, Eulalio, da kažem da si me ti poslao.
– Ja te i šaljem. Pre nego što si ušao kod mene s Kalmanom, u snu
sam čuo glas majke Isusove, koja mi je rekla da će Edesa biti spasena.
Tako će i biti, ako Bog bude hteo.
Do odaje su dopirali jauci vojnika pomešani s plačem malobrojne
preživele dece. Eulalio reče da pozovu Kalmana i Efrena.
– Sanjao sam jedan san. Otići ćete s Jovanom do zapadne kapije i...
– Ali, Eulalio! – uzviknu Efren. – Vojnici nas neće pustiti da
prođemo...
– Ići ćete i slušaćete šta vam Jovan govori. Edesa može biti
spasena.

Kapetan, razjaren, naredi dvojici sveštenika da se povuku odatle.
– Zapadnu kapiju samo što nisu osvojili, a vi hoćete da tražimo
nekakvo skriveno udubljenje... Znate li šta govorite? Ne zanima me što
vas je poslao biskup. Odlazite!
Jovan istupi i otresitim glasom reče kapetanu da će, uz njegovu
pomoć ili bez nje, kopati u zidinama, iznad zapadne kapije.
Strele su fijukale oko njih, ali su njih trojica neumorno kopala na
zaprepašćenje vojnika koji su, poslednjim snagama, pokušavali da
odbrane taj deo zidina.
– Ovde ima nečega! – povika Kalman.
Koji minut kasnije, Jovan je u rukama držao korpu potamnelu od
stajanja i peska. Otvori je i lagano pređe rukom preko presavijenog
platna.
Ne čekajući Efrena ni Kalmana, otrča prema Eulaliovoj kući.
Otac mu je rekao istinu: njegova porodica je čuvala platno u koje
je Josif iz Arimateje uvio Isusovo mrtvo telo.
Biskup uzdrhta od osećanja videvši Jovana kako ulazi, sav
uzbuđen. Ovaj izvadi platno i raširi ga pred starcem koji, ustajući iz
postelje, pade sa ushićenjem na kolena, ugledavši lice muškarca
savršeno ocrtano na platnu.
 24

– Mora da je to što čitaš veoma zanimljivo čim nisi ni primetila da

sam ušao.
– Uh! Izvini, Marko – odgovori Sofija. – U pravu si, nisam primetila,
ali ni ti nisi bio baš bučan.
– Šta to čitaš?
– Istoriju Svetog pokrova.
– Ali već je znaš napamet. U suštini je svi mi Italijani znamo.
– Da, ali možda postoji nešto što će nam ukazati na neki trag.
– Nešto što ima veze sa istorijom pokrova?
– To je samo nagađanje, da nam nešto ne bi promaklo.
Marko je začuđeno pogleda. Ili polako stari pa više ne vidi dalje od
svog nosa, ili je Sofija u pravu, pa treba ispitati neki događaj iz
prošlosti koji ima veze sa Svetim pokrovom.
– I, jesi li nešto pronašla?
– Ne, samo čitam, nadajući se da će mi se u jednom trenutku upaliti
lampica – odgovori Sofija dodirujući čelo.
– Gde si stala?
– Tek sam počela, tako da sam sad u 4. veku, kad je jedan edeski
biskup po imenu Eulalio sanjao san u kojem mu je jedna žena otkrila
gde se pokrov nalazi. Znaš da je tokom celog tog perioda pokrov bio
izgubljen, niko nije znao gde se on nalazi, u stvari se nije znalo ni da li
on postoji, ali je Evagrije...
– Koji Evagrije? – upita Minerva koja u tom trenutku uđe.
– Vidi, kako priča Evagrije u svojoj Istoriji crkve, Edesa je 544.
porazila trupe Hozroja I koje su opsedale grad, a sve zahvaljujući
Mandilionu8 kojeg su nosili u procesiji duž gradskih bedema...
– Ali ko je Evagrije i šta je Mandilion? – navaljivala je Minerva.
– Da si me slušala, shvatila bi.
– Izvini, u pravu si. Razgovarali ste, a ja sam vas prekinula –
odvrati Minerva napravivši grimasu.
Marko pogleda Minervu šeretski. Primetio je njenu nestrpljivost i
neraspoloženje.
– Sofija – stade Marko da objašnjava – proučava istoriju pokrova i
pričali smo o njegovom pojavljivanju u Edesi 544. godine, kad je taj
grad bio pod opsadom Persijanaca. Stanovnici Edese su bili očajni, na
ivici poraza. Ma koliko vatrenih strela ispaljivali protiv persijskih
ratnih mašina, nisu uspevali da ih zapale.
– I šta je onda bilo? – upita Minerva.
– Pa, kako pripoveda Evagrije – nastavi Sofija – Eulalio, edeski
biskup, sanjao je san u kojem mu je jedna žena ispričala gde je
sakriven Sveti pokrov. Potražili su ga i pronašli na zapadnoj kapiji, u
udubljenju iskopanom u zidinama. To otkriće im je povratilo veru i
nosili su pokrov u procesiji duž celog utvrđenja, odakle su nastavili da
ispaljuju vatrene strele prema persijskim ratnim mašinama koje su se
na kraju ipak zapalile, te su se Persijanci konačno povukli i razbežali.
– Lepa priča, ali da li je istinita? – upita Minerva.
– Istoričari dopuštaju mogućnost da se istorija i legenda prepliću.
Najbolji primeri za to su Troja, Mikena, Knosos – gradovi za koje se
vekovima verovalo da pripadaju svetu mitova, ali su se Šliman, Evans i
drugi arheolozi potrudili da dokažu da su oni zaista i postojali, i u
tome uspeli – odvrati Sofija.
– Taj biskup je sigurno znao gde se pokrov nalazi jer, ma koliko
verovali u celu tu priču, ipak je nemoguće poverovati u ono sa snom,
zar ne?
– To je priča koja je stigla do nas – odgovori Marko Minervi – i ti si
verovatno u pravu. Eulalio je sigurno znao gde se nalazi pokrov, ili je,
u najmanju ruku, on naredio da ga tamo sakriju, da bi se u pogodnom
trenutku pojavio i rekao da se desilo čudo. Ko može da zna šta se
tačno dogodilo pre više od hiljadu petsto godina! A što se tiče tvog
pitanja, mandilion je grčka reč za crkvenu odoru.
Pjetro, Ðuzepe i Antonino dođoše zajedno, vodeći žučne rasprave
o fudbalu.
Marko je okupio članove svoje ekipe kako bi ih obavestio da će za
dva meseca mutavac iz Torina biti na slobodi, zbog čega su morali da
počnu s pripremama i formiranjem odreda za praćenje.
Pjetro pogleda Sofiju krajičkom oka. Njih dvoje su izbegavali
jedno drugo i, mada su se trudili da održe profesionalni i prijateljski
odnos, bilo je očigledno da su napeti kad su zajedno, toliko da su tu
napetost često prenosili i na ostatak ekipe.
Marko je, kao i svi ostali, izbegavao da ih ostavlja nasamo ili da ih
stavlja na isti zadatak. Bilo je očito da je Pjetro i dalje zaljubljen u
Sofiju, a da ona prema njemu počinje da oseća odbojnost.
– Dobro – objasni Marko. – Nadzorna komisija će za nekoliko dana
ponovo obići torinski zatvor. Kad se budu pojavili u ćeliji mutavca,
upitaće upravnika, socijalnog radnika i zatvorskog psihologa šta misle
o mutavcu. Njih troje će se složiti da je mutavac običan lopov i da ne
predstavlja nikakvu opasnost po društvo.
– Isuviše lako – bez razmišljanja odbrusi Pjetro.
– Ne, neće to proći tako lako jer će socijalni radnik predložiti da ga
premeste u neku specijalnu ustanovu, u psihijatrijski centar, gde će
lekari odrediti do koje je mere mutavac sposoban da živi samostalnim
životom. Cilj je da vidimo da li će se unervoziti kad budu pomenuli
mogućnost da ga premeste u psihijatrijsku bolnicu ili će i dalje biti
ravnodušan. Sledeći korak će biti ćutanje. Čuvari pred njim neće
pominjati njegovo eventualno puštanje na slobodu, bar ne prvih
nekoliko dana, i pratiće njegove reakcije. Posle mesec dana će
Komisija ponovo posetiti zatvor, a dve nedelje nakon toga mutavac će
izaći na slobodu. Sofija, hoću da ti i Ðuzepe odete u Torino i oformite
odred za praćenje. Recite mi šta mislite da će nam biti potrebno.
Kad se sastanak završio, svi su se vratili na svoje zadatke. Marko ih
podseti da su te večeri svi pozvani kod njega na večeru: bio mu je
rođendan.

* * *
– Dakle, pustićeš mutavca na slobodu. Prilično smeo potez.
– Da, ali ne postoji drugi način. Ili će mutavac razmotati klupko ili
ovaj slučaj nećemo rešiti do kraja naših života.
Marko i Santijago Himenez su živo razgovarali pijuckajući kampari
koji im Paola upravo beše spustila u ruke.
Paola je pažljivo organizovala Markov rođendan i pozvala je
njegove najbliže prijatelje i saradnike. Pošto nisu imali dovoljno veliki
sto za koji bi mogli da sednu svi gosti, pripremila je zakusku trudeći
se, uz pomoć njihovih ćerki, da čaše i tanjiri budu puni i da lepo ugosti
dvadesetak gostiju.
– Sofija i Ðuzepe iduće nedelje odlaze u Torino sa zadatkom da
oforme odred za praćenje.
– I moja sestra Ana putuje u Torino. Opsednuta je pokrovom od
one noći kad smo bili kod tebe na večeri. Poslala mi je dokument u
kojem potkrepljuje stav da ključ događaja u vezi s pokrovom treba
tražiti u prošlosti. To o Ani ti pričam zato što je, iako neće objaviti ni
redak o svemu što je tada čula, odlučila da istražuje za svoj račun, a
pošto sam joj rekao da kod mene u Rimu nije dobrodošla, odlučila je
da ode u Torino. Ona nije loša devojka, inteligentna je, otresita i
nametljiva, kao i svi novinari. Ali ima smisla i intuiciju. Nadam se da
nam sve to njeno istraživanje neće napraviti probleme, ali ako čuješ
da neka novinarka zabada nos gde mu nije mesto i ako budeš imao
problema, javi mi. Žao mi je, tako je to kad imaš posla s novinarima,
makar oni bili i rod rođeni.
– Možeš li mi dati taj dokument?
– Anin?
– Da. Zanimljivo, ali i Sofija je pre neki dan počela da proučava
istoriju pokrova i rekla mi je da bi možda najbolje bilo da potražimo
neki putokaz u prošlosti.
– Ozbiljno? Dobro, poslaću ti ga, ali sadržaj tog dokumenta je
prilično spekulativan, sumnjam da će ti biti od velike pomoći.
– Daću ga Sofiji, mada nije mudro uključivati novinare u bilo koju
istragu. Na kraju krajeva, oni mnogo lažu i u stanju su da zbog jedne
reportaže...
– Ne, ne, Marko, zaista, kao što sam ti rekao ono, sada ti kažem i
ovo: Ana je poštena osoba, mnogo me voli i nikad ne bi uradila nešto
što bi meni moglo da naškodi. Zna da ja, kao španski predstavnik
Evropola u Rimu, ne smem da se zameram italijanskim vlastima, a
pogotovo zato što neko meni blizak zna neke zvanične podatke koje
ni u kom slučaju ne bi smeo da zna. Kažem ti, neće učiniti ništa čime bi
mene oštetila.
– Ali sam si mi rekao da je prilično nametljiva i da odlazi u Torino
da istražuje za svoj račun.
– Da, ali neće objaviti ni redak, a ako nešto otkrije, reći će meni.
Svesna je da bih ja nastradao ako ona objavi bilo šta u vezi sa istragom
koju vodi Odsek za umetnički kriminal.
– Reći će ti kad nešto otkrije, ako otkrije?
– Da, i hoće nešto da ti predloži: da ona tebi prenosi sve što je
sigurna da će otkriti, a da ti njoj, zauzvrat, pričaš sve što saznaš.
Naravno, rekao sam joj da joj ne padne na pamet da pravi bilo kakve
dogovore ni sa tobom niti s bilo kim ko ima veze sa mnom, ali ja nju
poznajem odlično i znam da će, ako nešto otkrije, poželeti da to
proveri, a onda će me pozvati i zamoliti me da ti to prenesem.
– Znači, sad nam se nametnuo dobrovoljni pomagač... U redu, ne
brini. Reći ću Ðuzepeu i Sofiji da pripaze kad odu u Torino.

– Na šta treba da pripazimo, i zašto?
– Ah, Sofija, Santijago mi priča o svojoj sestri Ani, ne znam da li si
je upoznala.
– Mislim da jesam, pre nekoliko godina. Zar nije došla s tobom na
onu proslavu povodom Turciovog penzionisanja?
– Da, jeste. Ana je tada bila u Rimu, pa sam je poveo. Često mi
dolazi u posetu, ja sam njen jedini brat, i to stariji. Kad nam je otac
umro, ona je bila mala, i to nas je zbližilo na neki poseban način.
– Sećam je se jer smo malo pričale o odnosu novinara i policajaca,
rekla mi je da su oni često u nekoj vrsti braka iz interesa koji se na
kraju neminovno završi razvodom. Čini mi se da je veoma simpatična i
inteligentna.
– Drago mi je što ti se dopala jer ćeš u Torinu ionako naleteti na
nju kako vodi sopstvenu istragu o pokrovu – pojasni joj Marko.
Sofija se primetno začudi i Santijago joj brže-bolje objasni zašto se
Ana zainteresovala za Sveti pokrov i kako joj je on postao opsesija.
– Znaš li šta mi je Santijago upravo ispričao? Da Ana misli da ključ
događaja u vezi s pokrovom leži u prošlosti...
– Da, i ja sam to pomislila, znaš da sam ti rekla...
– Rekao sam to Santijagu. Proslediće nam mejl koji mu je poslala
njegova sestra. Pogledaćemo ga; možda će nam novinarka baciti uže
za spasavanje.
– A zašto ne porazgovaramo s njom? – upita Sofija.
– Zasad će ostati na ovome – odgovori zamišljeno Marko.
– Znaš i sam da ne bi bio prvi put da policija napravi dogovor s
nekim novinarom tokom istrage.
– Znam, ali više bih voleo da ova priča, bar zasad, ostane u
okvirima našeg Odseka. Ako Ana sazna nešto što nam može biti od
koristi, onda ćemo već porazmisliti.
Liza i Džon Beri uđoše u salon u društvu Paole. Marko se srdačno
zagrli sa Džonom.
– Drago mi je što si uspeo da dođeš.
 – Tek što sam doputovao iz Vašingtona. Znaš već kakvi su šefovi, a
ni oni iz državnog sekretarijata nisu ništa drugačiji. Cele nedelje sam
išao po glupim sastancima koji verovatno služe samo nekolicini da
opravdaju svoje plate.
– Znate da su mu predložili premeštaj u London – reče Liza.
– I, jesi li pristao? – upita Paola.
– Ne, rekao sam im da neću, više volim da ostanem u Rimu.
Državni sekretarijat smatra da premeštaj u London znači
unapređenje; u suštini i jeste, ali ja više volim da ostanem u Rimu, vi
me smatrate Jenkijem, ali se ja osećam kao Rimljanin.
 25

Guner završi sa četkanjem Adajovog odela koje potom okači u

širok garderobni ormar. Po povratku u spavaću sobu, složi papire
koje je Adajo ostavio rasturene na stolu i smesti nekoliko knjiga na
policu.
Adajo je radio do kasno. Slatkast miris turskog duvana ispunjavao
je skromnu prostoriju, te Guner širom otvori prozor i nekoliko
sekundi se zagleda u vrt. Nije čuo tihe Adajove korake, niti je primetio
da ga ovaj zabrinuto gleda.
– O čemu razmišljaš, Guneru?
Okrete se trudeći se da ne otkrije nikakva osećanja.
– Ni o čemu posebno, lep je dan pa čovek poželi da izađe.
– Možeš da izađeš čim odem. Mogao bi čak i da iskoristiš priliku i
provedeš nekoliko dana sa svojom porodicom.
– Ti odlaziš?
– Da. Idem u Nemačku i Italiju, hoću da posetim naše ljude, moram
da saznam gde smo pogrešili, i odakle potiče izdaja.
– Opasno je, ne bi smeo da ideš.
– Ne mogu im svima reći da dođu ovamo, tek bi to bilo opasno.
– Zakaži im sastanak u Istanbulu. Grad je prepun turista tokom
cele godine, tamo ih niko neće primetiti.
– Ne bi svi mogli da dođu. Mnogo je lakše da ja odem tamo nego da
kažem njima da dođu ovamo. To je rešeno. Sutra odlazim.
– Šta ćeš reći?
– Reći ću da sam umoran i da idem na mali odmor. Idem u
Nemačku i Italiju, gde imam dobre prijatelje.
– Koliko ćeš biti odsutan?
– Nedelju dana, možda i deset, ne duže, tako da to vreme možeš
iskoristiti da se odmoriš. Prijaće ti da me nekoliko dana ne vidiš.
Primetio sam da si u poslednje vreme napet, ljut na mene. Zašto?
– Reći ću ti istinu: žao mi je te dece koju žrtvuješ. Svet se
promenio, a ti pokušavaš da sve bude po starom. Ne možeš i dalje slati
mladiće u smrt odsečenih jezika iz straha da ne progovore i...
– Ako bi progovorili, uništili bi nas. Opstali smo dvadeset vekova
zahvaljujući žrtvi i ćutanju naših predaka. Da, zahtevam velike žrtve, i
sâm sam žrtvovao svoj život, život koji mi nikad nije pripadao, kao što
ni tebi ne pripada tvoj. Umreti za našu stvar je čast, žrtvovati jezik
takođe. Ja im ne odsecam jezike, oni dobrovoljno nude tu žrtvu jer
znaju da je to neophodno. Na taj način štite sve nas i štite sebe.
– Zašto se ne otkrijemo?
– Sišao si s uma! Zar zaista misliš da bismo preživeli ako bismo
rekli ko smo? Šta je to s tobom, kakve ti se to misli vrzmaju po glavi?
– Katkad pomislim da je u tebi sam đavo. Postao si grub i okrutan.
Nemaš samilosti ni prema kome i ni prema čemu. Mislim da se svojom
grubošću svetiš zbog toga što si postao ono što nisi želeo.
Zaćutali su gledajući netremice jedan u drugog. Guner pomisli da
je rekao više nego što je nameravao, a Adajo se iznenadio što je
ponovo, bez i jedne reči, prihvatio Gunerove zamerke. Njihovi životi
su neminovno bili isprepleteni i nijedan od njih dvojice zbog toga nije
bio srećan.
Da li bi Guner bio u stanju da ga izda? Odbaci takvu pomisao. Ne,
ne bi on to učinio. Verovao je Guneru, poverio mu je svoj život.
– Spremi mi prtljag za sutra.
Guner ništa ne odgovori, okrete se i stade da zatvara prozore, oseti
kako mu vilica podrhtava od napetosti. Duboko uzdahnu kad ču Adaja
kako tiho zatvara vrata za sobom.
Na podu, pored Adajovog kreveta, primeti neki papir. Savi se da ga
dohvati. Beše to neko pismo na turskom jeziku, i nije mogao da se
uzdrži da ga ne pročita.
Adajo mu je povremeno dopuštao da čita pisma i dokumenta kako
bi čuo njegovo mišljenje. Znao je da nije dobro što ovo čini, ali oseti
veliku potrebu da sazna sadržaj tog pisma koje je pronašao na podu.
Pismo je bilo bez potpisa. Onaj ko je pismo napisao obaveštavao je
Adaja da Nadzorna komisija torinskog zatvora razmatra mogućnost
da Mendiba pusti na slobodu i tražio je instrukcije o tome šta treba
preduzeti kada on izađe.
Pitao se zašto Adajo nije sklonio jedno tako važno pismo, možda je
želeo da ga on pronađe? Možda misli da je on izdajnik?
S pismom u ruci, Guner se uputi u Adajov kabinet. Pokuca tiho na
vrata i sačeka da ga pastor pozove da uđe.
– Adajo, ovo pismo sam našao na podu pored tvog kreveta.
Pastor ga pogleda bezizražajno i ispruži ruku da uzme pismo.
 – Pročitao sam ga; pretpostavljam da si ga namerno ostavio tamo
da bih ga pronašao i pročitao – postavio si mi zamku da vidiš da li sam
ja izdajnik. Ne, nisam ja izdajnik. Hiljadu puta sam sâm sebi rekao da
bi trebalo da odem, hiljadu puta mi je došlo da kažem svetu ko smo i
šta radimo. Ali, zbog sećanja na svoju majku, zarad toga da moja
porodica i dalje živi uzdignute glave, a moji rođaci boljim životom
nego što je bio moj – nisam to uradio niti ću uraditi. Ne činim to zbog
njih, niti zato što ne znam šta će biti sa mnom. Ja sam samo čovek,
siroti čovek, previše star da bih otpočeo novi život. Ja sam kukavica,
kao i ti, obojica smo postali kukavice prihvativši ovakvu sudbinu.
Adajo ga je gledao bez reči, pokušavajući da na Gunerovom licu
otkrije neki izraz, neko osećanje, nagoveštaj nečega što bi mu
pokazalo da i dalje može da računa na njegovu naklonost.
– Sada znam zašto odlaziš sutra. Zabrinut si, bojiš se šta bi moglo
da se desi Mendibu. Jesi li rekao njegovom ocu?
– Kad si već tako siguran da me nećeš izdati, reći ću ti da me brine
to što će Mendiba pustiti na slobodu. Ako si pročitao pismo, onda znaš
da je naš čovek u zatvoru video šefa Odseka za umetnički kriminal
prilikom jedne posete Mendibu. Takođe kaže da sumnja da upravnik
nešto sprema. Ne smemo da se izlažemo riziku.
– Šta ćeš učiniti?
– Sve što je potrebno da naša zajednica opstane.
– Makar naredio da ubiju Mendiba?
– Jesam li do takvog zaključka došao ja, ili ti?
– Dobro te poznajem i znam na šta si sve spreman.
– Ti si jedini prijatelj koga imam, nikada ništa od tebe nisam krio,
znaš sve tajne našeg bratstva, ali mi je jasno da ne osećaš ni trunku
ljubavi prema meni i da je nikad nisi ni osećao.
– Varaš se, Adajo, varaš se. Uvek si prema meni bio dobar, od
prvog dana kad sam došao kod tebe kao desetogodišnjak. Znao si
koliko patim što sam odvojen od svojih roditelja i davao si sve od sebe
da bih što češće mogao da ih viđam. Nikad neću zaboraviti kako si me
odvodio kući i puštao me da tamo provedem poslepodne dok si šetao
ubijajući vreme kako nas ne bi ometao svojim prisustvom. Nemam
zamerki na tvoje ponašanje prema meni, ali imam na tvoje ponašanje
prema svima drugima, prema našem bratstvu, zbog ogromnog bola
koji nanosiš. Ako hoćeš da znaš da li te volim, odgovor je – da, ali ti
priznajem da ponekad osećam veliku odbojnost prema tebi i žalim što
je moja sudbina skopčana s tvojom. Ali neću te izdati, ako te to brine.
– Da, brine me što među nama postoji izdajnik i moja je dužnost da
ništa ne uzimam zdravo za gotovo.
– Dozvoli mi da primetim da je to sa zaboravljenim pismom bilo
prilično očigledno.
– Možda sam hteo da ga nađeš i da te upozorim, ako si izdajnik. Ti
si mi jedini prijatelj, jedina osoba koju ne želim da izgubim.
– Izlažeš se opasnosti odlaskom u Italiju.
– Izlažemo se svi ako ništa ne preduzmem.
– U Torinu imamo ljude koji će učiniti sve što kažeš. Ako policija
nešto sprema, ne smeš da se eksponiraš.
– Zašto misliš da policija nešto sprema?
– To stoji u pismu, zar me opet provociraš?
– Prvo ću otići u Berlin, a onda u Milano i Torino. Poštujem
Mendibovu porodicu, znaš to, ali neću dozvoliti da on postane
problem.
– Možeš da ga izvučeš iz Torina čim ga puste na slobodu.
– A šta ako je to neka zamka? Ako ga puste na slobodu da bi ga
pratili? To bih ja uradio da sam na njihovom mestu. Ne smem dozvoliti
da dovede bratstvo u opasnost, znaš to veoma dobro. Ja sam
odgovoran za mnoge porodice, kao i za tvoju. Zar želiš da nas unište i
oduzmu nam ono što imamo? Zar želiš da izdamo sećanje koje su nam
naši preci ostavili u nasleđe? Mi smo ono što moramo biti, ne ono što
bismo želeli da budemo.
– Izlažeš se opasnosti odlaskom u Torino. To je nepromišljeno.
– Nisam nepromišljen, znaš to odlično, ali u ovom pismu nam
nagoveštavaju da se možda sprema zamka i moram da učinim sve
kako ne bismo upali u nju.
– Mendibovi dani su odbrojani.
– Svima nama su dani odbrojani onog trenutka kad se rodimo. A
sada me pusti da radim i javi mi kad dođe Talat.
Guner izađe iz kabineta i uputi se prema kapeli. Tamo, na
kolenima, pusti da mu niz lice teku suze i posegnu za krstom
položenim na oltaru kako bi potražio lek za svoj bol.
 26

– Postaješ paranoičan.
– Slušaj, Ðuzepe, siguran sam da mutavci ulaze i izlaze negde gde
ne postoje vrata, a torinsko podzemlje je kao grijer sir. Pun je tunela,
znaš to dobro.
Sofija ih je slušala ćuteći, ali je smatrala da je Marko u pravu.
Mutavci se pojavljuju i nestaju bez traga. Mutavci ili njihovi saučesnici,
jer su bili ubeđeni da su operacije u vezi sa Svetim pokrovom delo
neke organizacije koja bira mutavce da izvrše krađe, ako im je
namera da iz katedrale ukradu pokrov, kako tvrdi Marko.
Njihov šef je u poslednjem trenutku odlučio da i on krene s njima u
Torino. Ministar za kulturu im je obezbedio dozvolu Ministarstva
odbrane da pretraže podzemne tunele koji su zatvoreni za širu
javnost. U planovima torinskog podzemlja kojima je raspolagala
vojska nije bilo nijednog tunela koji vodi do katedrale. Ali Marko je
imao osećaj da je u pitanju previd, te je uz pomoć komandanta
inženjera i četiri kopača iz jedinice Pjetra Mika počeo da obilazi
zatvorene tunele. Potpisao je dokument da prihvata odgovornost za
rizik kojem se izlažu, a ministar mu je ukazao da ne sme dovoditi u
opasnost život komandanta i vojnika koji će krenuti s njim u obilazak.
– Proučili smo planove, nema nijednog tunela koji vodi do
katedrale, to dobro znaš.
– Ðuzepe – prekide ga Sofija – ne znamo čega sve ima u torinskom
podzemlju. Kad bismo kopali, ko zna šta bismo pronašli. Neki prolazi
koji presecaju gradsko podzemlje nisu ispitani, drugi, opet, kao da
nikuda ne vode. Zaista je moguće da neki prolaz vodi do katedrale. To
bi bilo logično. Pa seti se da je grad više puta bio pod opsadom i da se
u katedrali nalaze jedinstveni primerci koje su Torinjani želeli da
spasu u slučaju da ih neprijatelj napadne ili osvoji grad. Nije
isključeno da neki od onih prolaza za koje se čini da ne vode nikuda, u
stvari vode u katedralu ili negde blizu nje.
Ðuzepe ućuta. Poštovao je Marka i Sofiju kao velike stručnjake, jer
su bili istoričari i ponekad videli ono što niko drugi nije. Osim toga,
Marko je bio opsednut ovim slučajem. Ili će ga rešiti ili će odbaciti
svoju karijeru jer se već nekoliko meseci bavio isključivo najnovijim
požarom u katedrali.
Smestili su se u hotelu „Aleksandra“, nedaleko od istorijskog
centra Torina, i već sledećeg dana prionuli na posao. Marko je
obilazio gradske prolaze, Sofija je zatražila sastanak s kardinalom, a
Ðuzepe je trebalo da se sastane s karabinijerima kako bi obrazovali
jedinice za praćenje mutavca. Ali Marko ih je te večeri pozvao na ribu
u „Al Gibelin fuđasko“, klasičan i prijatan restoran.
Nastavili su da vode žive razgovore kad se, na njihovo
zaprepašćenje, pojavi otac Iv.
Sveštenik prijateljski priđe njihovom stolu i toplo stisnu ruku
svakom od njih kao da se raduje što ih vidi.
– Nisam znao da ćete i vi doći u Torino, gospodine Valoni. Kardinal
mi je rekao da će nas posetiti doktorka Galoni, mislim da sutra imate
sastanak s Njegovom eminencijom.
– Da, tako je – odgovori Sofija.
– Kako napreduje istraga? Radovi u katedrali su završeni i pokrov
je ponovo izložen za vernike. Pojačane su bezbednosne mere, a
„Koksa“ je postavila najmoderniji sistem za otkrivanje požara. Mislim
da nam se nezgode više neće dešavati.
– Nadajmo se da ste u pravu, oče – reče Marko.
– Dobro, ostaviću vas da uživate u večeri.
Ispratiše ga pogledom do stola za kojim je sedela jedna crnokosa
devojka. Marko se nasmeja.
– Znate li ko je s našim ocem Ivom?
– Jedna prilično zgodna crnka, ni popovi nisu blesavi! – reče
iznenađeni Ðuzepe.
– To je Ana Himenez, Santijagova sestra.
– U pravu si, Marko, to je Santijagova sestra.
– Sada ću ja otići do stola oca Iva da je pozdravim.
– Zašto ih ne pozovemo na piće?
– To će im oboma biti znak da su pobudili naše interesovanje, a to
nam baš i ne ide u prilog, zar ne?
Marko prođe kroz restoran i priđe stolu oca Iva. Ana Himenez mu
se široko osmehnu i umilno ga zamoli da joj posveti nekoliko minuta
kad bude imao vremena. U Torinu je već četiri dana.
Marko joj ništa ne obeća, odgovori samo da će mu biti
zadovoljstvo da je pozove na kafu ako nađe vremena, budući da neće
još dugo ostati u Torinu. Kad ju je upitao gde da je potraži, Ana
Himenez mu odgovori – u hotelu „Aleksandra“.
– Kakva slučajnost, i mi smo odseli u hotelu „Aleksandra“.
– Preporučio mi ga je moj brat i odličan je da se u njemu provede
nekoliko dana.
– E pa, budući da je tako, sigurno ćemo naći vremena da se vidimo.
Marko se pozdravi s njima i vrati se kod Sofije i Ðuzepea.
– Naša dama je odsela u hotelu „Aleksandra“.
– Kakva slučajnost!
– Ne, nije to nikakva slučajnost, Santijago joj je preporučio hotel,
to je bilo za očekivati. Na kraju krajeva, da bi nam bila dovoljno blizu
kako bismo mogli da je izbegnemo.
– Ja nisam baš siguran da bih želeo da izbegnem jednu takvu
crnku! – uzviknu Ðuzepe smejući se.
– Bogami, moraćeš, i to iz dva razloga: prvo zato što je novinarka i
što je došla ovamo da istraži šta se krije iza nesrećnih događaja u vezi
s pokrovom, a drugo zato što je Santijagova sestra i neću probleme,
razumeš?
– Razumem, to je bila samo šala.
– Ana Himenez je uporna i inteligentna žena, s njom se nije šaliti.
– Dokument koji je poslala svom bratu pun je zanimljivih teza. Ne
bih imao ništa protiv da popričam s njom.
– Ne kažem ti da ne bi trebalo, Sofija, ali moramo pažljivo s njom.
– Šta li radi sa ocem Ivom? – zapita se naglas Sofija.
– Ona je izuzetno sposobna devojka kad je uspela da je
kardinalova desna ruka pozove na večeru – odgovori Marko.
– Kopka me otac Iv.
– Zašto, Sofija?
– Ne znam, ali tako je korektan, tako zgodan, tako ljubazan, i uvek
se drži svoje svešteničke uloge. Ne koketira. Gledam ga, priča s njom,
usredsređen je na razgovor, ali ni govora o koketiranju, i pored toga
što je, kao što kaže Ðuzepe, Ana izuzetno zgodna devojka.
– Da je hteo da joj se udvara, ne bi je doveo u ovaj restoran gde ga
verovatno mnogi poznaju – naglasi Marko. – To niko od nas ne bi
učinio.

* * *
 Starac spusti slušalicu i nekoliko sekundi se zagleda kroz prozor.
Engleska trava je, kao zeleni smaragd, blistala na blagom suncu.
Sedmorica muškaraca su ćutala i čekala da starac progovori.
– Izaći će za mesec dana. Nadzorna komisija će iduće nedelje
zvanično proučiti predlog za njegovo puštanje.
– Zato je Adajo otputovao u Nemačku i, kako kaže naš čovek, preći
će italijansku granicu. Mendib je postao njegov najveći problem,
opasnost po bratstvo.
– Hoće li ga ubiti? – upita gospodin s francuskim akcentom.
– Ne sme dopustiti da prate Mendiba. Adajo je shvatio igru i dolazi
da je spreči – odgovori gospodin vojničkog držanja.
– Gde će ga ubiti? – upita Francuz.
– Verovatno u zatvoru – reče italijanski gospodin. – To bi bilo
najsigurnije. To će izazvati mali skandal, ali ništa više. Mendib na
slobodi i nehotice može da otkrije Adajove ljude.
– Šta predlažete? – umeša se starac.
– Ako Adajo reši problem, to će biti najbolje za sve.
– Jesmo li predvideli zaštitu za Mendiba u slučaju da uspe da izađe
živ iz zatvora? – upita ponovo starac.
– Jesmo – odgovori italijanski gospodin. – Naša braća će pokušati
da spreče policiju da prati Mendiba.
– Nije dovoljno da naša braća to pokušaju, ne smeju da zabrljaju.
Starčev glas odjeknu snažno poput grmljavine.
– Tako će i biti – odgovori Italijan. – Očekujem da ću u sledećih
nekoliko sati saznati sve detalje plana operacije karabinijera, koju oni
nazivaju „Trojanski konj“.
– U redu, došli smo do same suštine, a rasplet ne sme biti drugačiji
nego da spasemo Mendiba od karabinijera, ili u protivnom...
Starac ne dovrši rečenicu. Svi se složiše: znali su da se, što se
Mendiba tiče, njihovi interesi poklapaju sa Adajovim, i da ne smeju da
dozvole da se on pretvori u trojanskog konja.
Prigušeno kucanje na vratima koje najavi ulazak kućepazitelja u
livreji, označi kraj večernjeg sastanka.
– Gospodine, gosti se polako bude za lov.
– Dobro.
Muškarci, u odelima za jahanje, počeše polako da izlaze iz
kabineta da bi prešli u zagrejanu trpezariju, gde ih je čekao doručak.
Nekoliko minuta kasnije, jedna stara aristokratkinja, u društvu svog
supruga, uđe u trpezariju.
– Gle, mislila sam da smo mi jedini ranoranioci. Vidi, Čarls, naši
prijatelji su nas pretekli.
– Sigurno koriste priliku da razgovaraju o poslu.
Francuski gospodin stade da ih uverava da su jedva čekali da
osvane dan za lov. U trpezariju počeše da pristižu ostali gosti. Ukupno
njih trideset. Jedni su živo razgovarali, dok su drugi razočarano
komentarisali namere opštine da zabrani lov na lisice.
Starac ih pogleda ravnodušno. Prezirao je lov, kao i sedmorica
muškaraca s kojima je nekoliko minuta pre toga razgovarao. Ali nisu
mogli da izbegnu tu tipično englesku zabavu. Članovi kraljevske
porodice su obožavali lov i zamolili su ih, kao i u mnogim drugim
prilikama, da organizuju lov na njihovom prelepom imanju. I eto ih
sada tu.

* * *
Sofija je dobar deo jutra provela s kardinalom. Nije videla oca Iva,
već ju je drugi sveštenik uveo u kabinet Njegove eminencije.
Kardinal je bio zadovoljan obavljenim radovima. Na tome je
mogao da zahvali Umbertu D’Alakvi, koji se lično založio da se radovi
obave u roku kraćem od predviđenog, povećavajući broj radnika u
ekipi bez dodatnih troškova.
Pod nadzorom doktora Bolarda, pokrov je vraćen u kapelu
Gvarini, u njegov srebrni kovčežić. Kardinal se diskretno požalio što
ga ni Marko ni ona nisu pozvali da mu kažu dokle se stiglo sa
istragom. Sofija se izvinila i pokušala da se opravda ispričavši mu
najvažnije pojedinosti.
– Dakle, vi verujete da neka organizacija ili pojedinac želi da se
dočepa pokrova, pa izaziva požare kako bi se stvorila zbrka a oni
mogli da ga ukradu. Uh! To mi se čini tako komplikovanim. A zbog
čega vi mislite da neko hoće da se dočepa Svetog pokrova?
– Ne znamo. Možda je u pitanju neki kolekcionar, neki ekscentrik,
ili neka mafijaška organizacija koja bi kasnije tražila veliku otkupninu
za njega.
– Blagi bože!
– Eminencijo, jedino smo sigurni u to da su svi požari koji su se
dogodili u katedrali na neki način povezani s pokrovom.
– I velite da vaš šef traži podzemni prolaz koji vodi do katedrale?
Ali to je besmisleno. Tražili ste od oca Iva da pregleda našu arhivu,
mislim da vam je poslao detaljnu dokumentaciju o istoriji katedrale, i
nigde se ne pominje da postoji nekakav prolaz.
– Što ne znači da ne postoji.
– Ali ni da postoji. Ne verujte u sve one fantastične priče o
katedralama.
– Eminencijo, ja sam istoričar.
– Znam, znam, doktorko. Cenim i poštujem rad svih vas iz Odseka
za umetnički kriminal, nije mi bila namera da vas uvredim, verujte mi.
– Znam, eminencijo, ali verujte i vi meni da priča nije do kraja
napisana i da mi ne znamo šta se sve dogodilo u prošlosti, a
ponajmanje namere ljudi koji su nekad živeli.

Vrativši se u hotel, Sofija u predvorju nabasa na Anu Himenez i
shvati da ju je ova čekala.
– Doktorko...
– Kako ste?
– Dobro. Je l’ me se sećate?
– Da, vi ste sestra Santijaga Himeneza, dobrog prijatelja svih nas.
– Znate li zašto sam u Torinu?
– Istražujete požare u katedrali.
– Znam da se to vašem šefu nimalo ne dopada.
– To je očekivano, pa ni vi ne biste voleli da se policija meša u vaš
posao.
– Ne, ne bih volela i pokušala bih da ih se otarasim. Znam da će
vam se ovo što ću vam reći učiniti naivnim, ali mogu da vam
pomognem i možete mi verovati. Ja mnogo volim svog brata i ne bih
uradila ništa što bi njemu stvorilo probleme. Istina je da bih volela da
napišem reportažu, ali neću to učiniti, obećavam da neću napisati ni
redak dok vi ne zaključite istragu i dok se sve ne razjasni.
– Morate shvatiti da Odsek za umetnički kriminal ne može da vas
uključi jer ima svoj tim za istragu.
– Ali možemo raditi paralelno, ja ću vam pričati šta ja znam, a vi
ćete sa mnom igrati pošteno.
– Ana, ovo je zvanična istraga.
 – Znam, znam.
Sofiju iznenadi zabrinut izraz na devojčinom licu.
– Zašto vam je to toliko važno?
– Ne bih to umela da vam objasnim. U suštini me pokrov nikada
nije zanimao niti sam obraćala pažnju na požare i pokušaje pljačkanja
katedrale. U stvari, zarazila sam se u kući vašeg šefa, Marka Valonija.
Moj brat me je poveo kod njega na večeru misleći da će to biti
prijateljski skup, ali je gospodin Valoni zatražio mišljenje o požaru od
Santijaga i još jednog prijatelja, mislim da se zove Džon Beri.
Razgovarali su cele večeri, iznosili pretpostavke, i ja sam se
zainteresovala za priču.
– Šta ste saznali?
– Da odemo na kafu?
– U redu.
Ana Himenez uzdahnu sa olakšanjem, ali se Sofija pokaja što je
prihvatila novinarkin poziv. Nije imala ništa protiv, mislila je da se njoj
može verovati, ali Marko je bio u pravu: zašto bi to radili? I čemu to
sve?
– U redu, ispričajte mi – zamoli je Sofija.
– Pročitala sam nekoliko verzija istorije pokrova – fascinantna je.
– Jeste, zaista.
– Po mom mišljenju, neko želi pokrov. Požari su mamac da bi se
policija povela za pogrešnim tragom. Cilj je da se pokrov odnese.
Sofiju iznenadi što je devojka došla do istog zaključka kao oni, te
nastavi da je sluša pažljivo.
– Ali trebalo bi da tragamo u prošlosti. Neko želi da ga vrati – bila
je uporna Ana.
– Neko iz prošlosti?
– Neko ko ima veze s prošlošću pokrova.
– A kako ste došli do tog zaključka?
– Ne znam, imam takav predosećaj. Imam na hiljade teorija, ne zna
se koja je luđa od koje, ali...
– Da, pročitala sam vaš dokument.
– I, šta mislite?
– Da imate bujnu maštu, nesumnjivo i talenat, a možda ste čak i u
pravu.
– Čini mi se da otac Iv zna mnogo više nego što hoće da kaže, što se
tiče pokrova.
– Zašto to kažete?
– Jer je tako savršen, tako korektan, tako prostodušan, tako
otvoren da me to navodi na pomisao da nešto krije. I zgodan, izuzetno
zgodan, zar ne?
– Da, zaista je izuzetno privlačan. Kako ste ga upoznali?
– Zvala sam biskupiju, rekla sam im da sam novinarka i da bih
želela da napišem priču o pokrovu. Imaju tamo jednu stariju gospođu,
novinarku, koja je zadužena za odnose sa javnošću. Dva sata mi je
pričala o svemu što se o Svetom pokrovu može pročitati u turističkim
prospektima, osim što mi je održala lekciju o istoriji savojske
dinastije. Otišla sam ugnjavljena. Dobra gospođa nije bila prava osoba
za pronalaženje neke smernice. Ponovo sam telefonom pozvala
biskupiju i zamolila da me spoje s kardinalom; pitali su me ko sam i
šta želim. Rekla sam im da sam novinarka i da istražujem požare i
nesreće koje su se zbile u katedrali. Ponovo su me uputili na ljubaznu
novinarku, koja me je ovoga puta dočekala neljubazno. Izvršila sam
pritisak da mi zakaže sastanak s kardinalom. Na kraju sam igrala
samo na jednu kartu: rekla sam joj da nešto kriju i da ću objaviti svoje
sumnje, kao i neke podatke do kojih sam došla. Prekjuče me je pozvao
otac Iv. Rekao mi je da je on kardinalov sekretar, da kardinal ne može
da me primi, ali da je njega zadužio da mi izađe u susret. Videli smo se
i razgovarali prilično dugo. Delovao je iskreno izlažući mi šta se sve
događalo tokom poslednjeg požara, krenuo sa mnom u obilazak
katedrale, a potom smo otišli na kafu. Dogovorili smo se da ćemo
nastaviti razgovor. Kad sam ga juče pozvala da ugovorim sastanak,
rekao mi je da je celog dana zauzet i pitao me da li sam raspoložena
da odem s njim na večeru. To je sve.
– Čudan neki sveštenik – reče Sofija kao da naglas razmišlja.
– Mora da je katedrala dupke puna kad on čita misu – odgovori
Ana.
– Sviđa vam se?
– Da nije sveštenik, nabacivala bih mu se.
Sofiju iznenadi otvorenost Ane Himenez. Ona nikad ne bi izjavila
nešto slično pred nekom neznankom. Ali takve su mlade devojke. Ana
nema više od dvadeset pet godina, pripada generaciji koja je navikla
da uzima od života sve što može, bez pretvaranja ili prenemaganja,
iako ju je činjenica da je otac Iv sveštenik izgleda ipak malo obuzdala,
barem zasada.
– Znate, i mene je zaintrigirao otac Iv, ali malo smo se raspitali i
nismo pronašli ništa neobično, ništa što bi ukazalo na to da postoji
bilo šta što se na prvi pogled ne vidi. Znate, ima takvih ljudi, poštenih i
otvorenih. Dobro, i šta dalje nameravate?
– Ako biste mi vi na nešto ukazali, mogle bismo da razmenimo
informacije...
– Ne, to ne mogu, niti smem.
– Niko neće saznati.
– Ana, izbijte sebi to iz glave, ja ništa ne radim iza bilo čijih leđa, a
ponajmanje iza leđa osoba kojima verujem i s kojima radim. Vi mi se
dopadate, ali ja imam svoj posao, a vi vaš. Ako Marko u nekom
trenutku odluči da možemo da računamo na vas, biće mi drago, a ako
se to ne dogodi, opet će mi biti drago.
– Ako neko hoće da ukrade ili uništi pokrov, javnost ima pravo da
o tome bude obaveštena.
– Nesumnjivo. Samo imajte na umu da ste vi ta koja tvrdi da neko
hoće da ukrade ili uništi pokrov. Mi istražujemo uzroke požara; kad
zaključimo slučaj, obavestićemo naše nadređene, a oni javno mnjenje,
ukoliko budu smatrali da je to od značaja.
– Nisam vam tražila da izdate svog šefa.
– Ana, razumela sam šta tražite od mene, i odgovor je ne. Žao mi
je.
Ana se ugrize za usnu zlovoljno i ustade od stola ne popivši svoj
kapučino.
– Dobro, šta da se radi. U svakom slučaju, ako nešto otkrijem, neće
vam smetati da vas pozovem telefonom?
– Ne, samo izvolite.
Devojka se osmehnu i brzim korakom izađe iz kafeterije hotela.
Sofija se zapita kuda je krenula tako odlučno. Njen mobilni zazvoni i
dođe joj da prasne u smeh kad začu glas oca Iva.
– Baš sam pre nekoliko minuta pričala o vama.
– S kim?
– Sa Anom Himenez.
– Ah, da, sa onom novinarkom! Izuzetno prijatna i veoma
inteligentna osoba. Istražuje požare u katedrali. Znam da je vaš šef,
Marko, prijatelj njenog brata, španskog predstavnika Evropola u
Italiji.
– Tako je. Santijago Himenez je Markov prijatelj, kao i svih nas u
timu. Dobar je čovek i izuzetan profesionalac.
– Jeste, da, čini se da jeste. Čujte, zovem vas u kardinalovo ime. Želi
da pozove vas i gospodina Valonija na prijem.
– Na prijem?
– Kardinal prima tim naučnika koji povremeno dolaze u Torino da
proučavaju pokrov; oni su zaduženi za njegovo očuvanje i kontrolišu
u kakvom je stanju. Doktor Bolard je predsednik tog naučnog tima.
Kad god oni dolaze, kardinal organizuje prijem; ne poziva mnogo
ljudi, najviše trideset ili četrdeset osoba, i želi da sada dođete i vi.
Gospodin Valoni mu je jednom prilikom rekao da bi voleo da upozna
te naučnike, i sad se za to ukazala prilika.
– Pozvana sam i ja?
– Naravno, doktorko, tako mi je rekla Njegova eminencija.
– U redu, recite mi gde i u koliko sati.
– Prekosutra, u rezidenciji Njegove eminencije, u sedam uveče.
Osim članova tima, doći će i neki preduzetnici koji sarađuju s nama u
održavanju katedrale; gradonačelnik, predstavnici regionalne vlasti, a
možda će doći i monsinjor Obri, pomoćnik zamenika državnog
sekretara, i Njegova eminencija, kardinal Vizijer.
– U redu, hvala vam mnogo na pozivu.
– Očekujemo vas.

* * *
Marko je bio neraspoložen. Dobar deo dana je proveo u torinskim
podzemnim prolazima. Neki su poticali iz 16. veka, drugi iz 18, a čak
je i Musolini u svojim pohodima bio naredio da se tuneli iskoriste i
prošire. Bazati po podzemnim prolazima beše prilično mučan posao.
Ispod zemlje je postojao jedan drugi Torino, ili, bolje rečeno, nekoliko
njih. Staru teritoriju Torina kolonizovali su Rimljani, zaposedao
Hanibal, napadali Lombardi, sve dok grad nije postao deo dinastije
Savoja. Torino je bio grad u kojem su se istorija i fantazija mešale na
svakom koraku.
Arheološka istraživanja su dokazala da neki od podzemnih tunela
potiču iz vremena pre 16. veka, iz prvih vekova naše ere.
 Komandant Kolombarija se pokazao kao strpljiv i ljubazan čovek,
ali i prilično neumoljiv kad bi Marko zatražio da krenu nekim trošnim
prolazom ili kad bi predložio da provale neki zid kako bi videli da li
iza njega možda postoji prolaz koji nekuda vodi.
– Dobio sam naređenje da vas provedem kroz prolaze i nemam
nameru da nepotrebno izlažem opasnosti ni vaš život ni naše živote,
uvlačeći se u tunele koji nisu sigurni i koji bi mogli da se sruše. I nisam
ovlašćen da pravim nekakve rupe u zidovima. Žao mi je.
Ali Marko je bio taj koji je uistinu žalio, jer je posle, tokom čitavog
popodneva, imao utisak da je uzalud prepešačio celo torinsko
podzemlje.
– Hajde, ne nerviraj se, komandant Kolombarija je u pravu: on je
samo vršio svoju dužnost, bila bi to prava ludost da ste se dali u
rušenje.
Ðuzepe je pokušavao da oraspoloži svog šefa, ali bez naročitog
uspeha. Ni Sofija nije bila bolje sreće.
– Marko, ono što bi ti hteo, moguće je samo u slučaju da ti
Ministarstvo kulture, uz saglasnost Torinskog umetničkog saveta,
stavi na raspolaganje ekipu arheologa i tehničara za iskopavanje
novih prolaza. Ovako, priznaj i sam, ne možeš očekivati da ti dozvole
da kopaš gde se tebi učini da bi trebalo. Nema logike.
– Ako ne pokušamo da prođemo kroz zatvorene prolaze, nikad
nećemo saznati da li ono što tražimo postoji, ili ne postoji.
– Onda razgovaraj s ministrom i...
– Ministar će me jednoga dana poslati do đavola. Malo mu je preko
glave cela ta priča u vezi s pokrovom.
Sofija i Ðuzepe se zgledaše zabrinuto zbog Markove izjave, ali ne
rekoše ništa.
– Dobro, da ti kažem novosti. Kardinal nas je pozvao da
prekosutra dođemo kod njega na prijem.
– Na prijem? Nas?
– Da. Telefonirao mi je otac Iv. Naučni tim zadužen za očuvanje
Svetog pokrova stigao je u Torino, a kardinal u njihovu čast obično
priređuje prijem, na koji poziva sve gradske zvaničnike. Izgleda da si
mu jednom prilikom nagovestio da bi voleo da upoznaš te naučnike,
pa zato poziva i nas.
– Nisam baš raspoložen za zabave, radije bih da negde drugde
porazgovaram s njima, šta ja znam, u katedrali, dok proučavaju
pokrov... Ali šta je tu je – ići ćemo. Moram da odnesem odelo na
peglanje. A ti, Ðuzepe, imaš li ti nekih novosti?
– Ovdašnji šef nema dovoljno ljudi da oformi jedinicu kakva je
nama potrebna. Moraćemo da tražimo pojačanje iz Rima. Već sam
razgovarao sa Evropolom, kao što si mi rekao, za slučaj da mutavac
pokuša da pobegne. S nama bi na terenu mogla da sarađuju tri čoveka.
Tako da ćeš morati da razgovaraš s Rimom da nam pošalju pojačanje.
– Ne bih voleo da nam pošalju policajce iz Rima. Bolje da se
oslonim na našu ekipu. Ko bi mogao da dođe?
– U Odseku se satiru od posla. Niko ne sedi skrštenih ruku – reče
Ðuzepe. – Jedino da neko ostavi svoj posao, ako je ikako moguće, pa
da tog premestiš ovamo kad dođe vreme.
– Da, tako je najbolje. Sigurnije mi je da radim s našim ljudima.
Biće nam dovoljna pomoć koju nam ovde mogu pružiti karabinijeri.
Iako to znači da ćemo svi morati da izigravamo policajce.
– Mislio sam da mi to i jesmo – reče Ðuzepe ironično.
– Dobro, ti i ja jesmo. Sofija nije, kao ni Antonino ili Minerva.
– Nisi razmišljao o tome da njih zadužiš za praćenje mutavca?
– Svi ćemo raditi sve, jasno?
– Jasno, šefe, potpuno jasno. Dobro, ako nemaš ništa protiv, idem
na večeru s jednim prijateljem karabinijerom. Nije loš čovek i
spreman je da sarađuje s nama. Pozvao sam ga na večeru. Doći će za
pola sata. Voleo bih da popijete s nama jedno piće pre nego što
odemo.
– Što se mene tiče, važi – reče Sofija.
– U redu – odgovori Marko – istuširaću se i silazim. Šta ćeš ti da
radiš, doktorko?
– Ništa, ako hoćeš, možemo tu negde da večeramo.
– Vodim te na večeru, možda će mi to popraviti raspoloženje.
– Ne, ja vodim tebe.
– Važi.

* * *
Sofija je kupila sebi crni svileni kostim. Nije bila ponela ništa
prikladno za odlazak na prijem, pa je u blizini Rimske ulice potražila
Armanijevu prodavnicu i, osim kostima, Marku kupila jednu kravatu.
 Volela je armani odeću zbog njene jednostavnosti, zbog one
neformalnosti kojom su odisali njegovi modeli.
– Bićeš najlepša tamo – reče Ðuzepe.
– Naravno – složi se Marko.
– Oformiću klub obožavalaca s vas dvojicom – odgovori Sofija
smejući se.
Otac Iv ih dočeka na vratima. Nije bio u svešteničkom odelu, nije
nosio čak ni okovratnik, već je obukao tamnoplavo, gotovo crno
odelo, sa armani kravatom, identičnom onoj koju je Sofija poklonila
Marku.
– Doktorko... gospodine Valoni... Izvolite, Njegovoj eminenciji će
biti izuzetno drago da vas vidi.
Marko krajičkom oka pogleda kravatu oca Iva, koji se osmehnu.
– Imate ukusa za kravate, gospodine Valoni.
– Ukusa ima doktorka, ona mi ju je poklonila.
– Znao sam! – uzviknu kroz smeh otac Iv.
Priđoše kardinalu, a ovaj ih predstavi monsinjoru Obriju, visokom
i suvonjavom Francuzu, elegantnom i dobroćudnom. Bilo mu je oko
pedeset godina i delovao je kao iskusan diplomata, što je i bio. Odmah
je pokazao interesovanje za tok istrage u vezi s pokrovom.
Razgovarali su nekoliko minuta s njim kad primetiše da se svi
pogledi okreću u pravcu ulaznih vrata.
Njegova eminencija kardinal Vizijer i Umberto D’Alakva su upravo
ulazili. Torinski kardinal i monsinjor Obri se izviniše Sofiji i Marku i
krenuše da ih pozdrave.
Sofija oseti kako joj srce ubrzano lupa. Nije ni pomišljala da će
ponovo videti D’Alakvu, pogotovo ne na prijemu. Hoće li je ignorisati
svojom hladnom ljubaznošću?
– Doktorko, zarumenela si se.
– Ja? Dobro, malo sam iznenađena.
– Bilo je očekivano da će D’Alakva doći.
– To mi nije palo na pamet.
– On je jedan od donatora Crkve, njihov čovek od poverenja. Deo
finansija Vatikana diskretno prolazi kroz njegove ruke. A podsetiću te
da, prema Minervinom izveštaju, on plaća taj naučni tim.
– Da, u pravu si, ali nisam ni sanjala da ćemo ga sresti.
– Smiri se, divno izgledaš; ako D’Alakva uopšte mari za žene, onda
tebi sigurno neće moći da odoli.
– Znaš i sam da se ne zna ni za jednu ženu u njegovom životu.
Prilično neobično.
– Možda je čekao da upozna tebe.
Prekinuše razgovor jer im priđe otac Iv u društvu gradonačelnika i
dva postarija gospodina.
– Želim da vam predstavim doktorku Galoni i doktora Valonija,
šefa Odseka za umetnički kriminal. Gradonačelnik, doktor Bolard i
doktor Kastilja...
Zapodenuše živ razgovor o pokrovu, u koji se Sofija nerado
uključi.
Prenula se kad se D’Alakva stvori pred njom, u društvu kardinala
Vizijera.
Nakon formalnih pozdrava, D’Alakva je uhvati pod ruku i izdvoji je
iz grupe, na iznenađenje svih.
– Kako ide vaša istraga?
– Ne mogu reći da smo mnogo napredovali. Potrebno je vreme.
– Nisam se nadao da ću vas ovde sresti.
– Pozvao nas je kardinal; znao je da želimo da upoznamo članove
naučnog tima, i nadam se da ćemo uspeti da im se približimo pre nego
što odu.
– Znači, došli ste u Torino da biste prisustvovali ovom prijemu...
– Ne, nije baš tako.
– U svakom slučaju, drago mi je što vas vidim. Koliko ostajete?
– Nekoliko dana, četiri-pet, a možda i duže.
– Sofija!
Kreštav muški glas prekide trenutak bliskosti s D’Alakvom. Sofija
se osmehnu shvativši da je doziva njen stari profesor sa univerziteta.
Profesor srednjovekovne umetnosti, čuveni predavač s mnogo
objavljenih knjiga, zvezda evropskog akademskog sveta.
– Moja najbolja učenica! Koliko mi je drago što vas vidim! Šta je s
vama?
– Profesore Bonomi! Toliko se radujem!
– Umberto, nisam znao da poznaješ Sofiju. Iako me i ne čudi, ona je
u Italiji jedan od najvećih stručnjaka za umetnost. Šteta što se nije
posvetila akademskom radu. Nudio sam joj da mi bude asistent, ali se
ona oglušila o moje molbe.
 – Nemojte tako, profesore!
– Da, da, nikad nisam imao tako pametnog i sposobnog učenika
kakav ste bili vi, Sofija.
– Da – umeša se D’Alakva – znam da je doktorka Galoni izuzetan
stručnjak.
– Briljantan stručnjak, Umberto, i izuzetno pronicljiv. Izvinite što
pitam, ali otkud vi ovde, Sofija?
Sofiji bi neprijatno. Nije želela da svom starom profesoru daje bilo
kakva objašnjenja, iako je bila svesna da joj nema druge.
– Radim u Odseku za umetnički kriminal, a u Torinu sam u
prolazu.
– Ah! Odsek za umetnički kriminal. Ne bi mi palo na pamet da biste
vi mogli da radite kao istražitelj.
– Moj posao je više naučni, ne radim strogo istražiteljski posao.
– Dođite, Sofija, predstaviću vas nekim svojim kolegama, biće vam
drago da ih upoznate.
D’Alakva je stisnu za ruku sprečavajući profesora Bonomija da je
odvede.
– Izvini, Gvido, ali baš sam se spremao da predstavim Sofiju
Njegovoj eminenciji.
– E pa, kad je tako... Umberto, dolaziš li sutra na Pavarotijev
koncert i na večeru koju priređujem u čast kardinala Vizijera?
– Da, naravno.
– Zašto ne povedeš i Sofiju? Voleo bih da dođete, drago moje dete,
ako već nemate nešto ugovoreno.
– Dobro, ja...
– Biće mi veliko zadovoljstvo da dođem s doktorkom ako već, kao
što kažete, nema u planu nešto drugo. A sada nas izvini, čeka nas
kardinal... Vidimo se kasnije.
D’Alakva sa Sofijom priđe grupi u kojoj se nalazio kardinal Vizijer.
Ovaj je znatiželjno pogleda, kao da je proučava; bio je ljubazan ali
hladan kao led. Činilo se da je s D’Alakvom u veoma bliskim
odnosima, ponašali su se jedan prema drugom familijarno, kao da su
nečim izuzetno vezani.
Razgovarali su neko vreme o umetnosti, potom o politici, i na
kraju o pokrovu.
Marko je posmatrao kako se Sofija sasvim prirodno uklopila u
grupu odabranih. Čak se i uštogljeni kardinal osmehivao na njene
komentare i pokazivao zanimanje za Sofijine opaske.
Pomisli kako je Sofija, osim što je inteligentna, i veoma zgodna i
kako niko nije imun na lepotu, pa čak ni izveštačeni kardinal.
Bilo je prošlo devet kad gosti počeše da se razilaze. D’Alakva je sa
Obrijem i dvojicom kardinala prošao pored doktora Bolarda i dvojice
naučnika. Pre odlaska potraži Sofiju, koja je u tom trenutku bila s
Markom i svojim nekadašnjim profesorom, Gvidom Bonomijem.
– Laku noć, doktorko. Gvido, gospodine Valoni...
– Gde večeraš, Umberto? – upita ga Gvido Bonomi.
– U kući Njegove eminencije, kardinala torinskog.
– Dobro, očekujem te sutra, zajedno s doktorkom.
Sofija klimnu glavom pocrvenevši.
– Naravno. Javiću vam se, doktorko Galoni. Do sutra.
Sofija i Marko se pozdraviše s kardinalom i ocem Ivom.
– Jeste li se lepo proveli? – upita kardinal.
– Jesmo, hvala vam mnogo, eminencijo – odvrati Marko.
– Jeste li ugovorili neki sastanak s našim naučnim timom? – upita
otac Iv.
– Da, sutra će nas primiti profesor Bolard – odgovori Marko.
– Oče, zašto ne pozovete gospodina Valonija i doktorku na večeru?
– S velikim zadovoljstvom. Ako me sačekate minut, rezervisaću u
„Vekija lanterni“. Kako vam se čini?
– Nemojte se mučiti, oče...
– Ne mučim se nimalo, gospodine Valoni, osim ako ne želite da
večerate sa mnom zbog kravate...

* * *
Već beše prošla ponoć kad ih otac Iv ostavi pred ulazom u hotel.
Proveli su prijatno veče. Smejali su se, pričali o svemu pomalo, a
večera je bila izvrsna, što je bilo i očekivano, budući da je „Vekija
lanterna“ jedan od najotmenijih i najskupljih restorana u Torinu.
– Iscrpljuje me društveni život! – uzviknu Marko na putu prema
baru u koji se Sofija i on uputiše kako bi porazgovarali o svim
događajima te večeri.
– Ali lepo smo se proveli.
– Ti si princeza i bila si u svom ambijentu, ja sam policajac i tamo
sam bio poslom.
– Marko, ti nisi samo policajac. Samo da te podsetim da si završio
istoriju i da si sve nas naučio o umetnosti više nego što smo naučili na
fakultetu.
– Ne preteruj. Naravno, stari Bonomi te obožava.
– On je bio izuzetan profesor, osim što je maestro u svetu
umetnosti; uvek je prema meni bio ljubazan.
– Ja mislim da je potajno bio zaljubljen u tebe.
– Ne pričaj gluposti! Moraš da shvatiš da sam ja bila izuzetno
vredan student i imala sam najbolje ocene iz skoro svih predmeta.
Kako i ne bih kad sam bila prava bubalica.
– Dobro, šta imaš da mi kažeš u vezi s D’Alakvom?
– Uh! Ne znam šta da ti kažem. Otac Iv pomalo podseća na njega:
obojica su inteligentni, korektni, ljubazni, zgodni i nepristupačni.
– Ne bih rekao da je D’Alakva za tebe bio nepristupačan; osim
toga, on nije sveštenik.
– Ne, znam da nije, ali postoji u njemu nešto zbog čega deluje kao
da nije sa ovoga sveta, kao da lebdi nad svima nama... Ne znam, to je
neki čudan osećaj, ne mogu to da ti objasnim.
– Činilo se da uživa u društvu s tobom.
– Da, ali ne više nego sa ostalima. Volela bih da mogu da ti kažem
suprotno, da se taj čovek zanima za mene, ali nije tako, Marko, neću
da se zavaravam. Ja sam odrasla osoba i znam kada se sviđam nekom
muškarcu.
– Šta ti je rekao?
– Ono kratko vreme koje smo proveli nasamo pitao me je za
istragu. Nisam htela da mu kažem zašto smo došli, rekla sam samo da
si poželeo da upoznaš naučni tim koji se bavi pokrovom.
– Kako ti se čini profesor Bolard?
– Zanimljiv je, ali je isti tip čoveka kao D’Alakva i otac Iv. Sada
znamo da se poznaju, dobro, u suštini je to bilo i predvidivo.
– Znaš šta? I meni se čini da su prilično neobični, ne znam da ti
kažem tačno zbog čega, ni po čemu sam to zaključio, ali zaista jesu. U
njima ima nečeg impozantnog, možda njihov fizički izgled, njihova
elegancija, samouverenost kojom odišu. Navikli su da zapovedaju i da
ih slušaju. Naš brbljivac doktor Bonomi mi je ispričao da Bolarda ne
interesuje ništa osim nauke i da zato ne odstupa od svog statusa
neženje.
– Čudi me njegova privrženost pokrovu kad zna, kao što zna, da je
ugljenikov izotop C14 pokazao da pokrov potiče iz srednjeg veka.
– Da, i mene. Videćemo šta će nam doneti moj sutrašnji sastanak s
njim. Želim da pođeš i ti. Ah! Objasni mi ono u vezi s večerom kod
Bonomija.
– Navalio je na D’Alakvu da me povede u operu a potom kod njega
kući, na večeru koju priređuje u čast kardinala Vizijera. D’Alakvi nije
bilo druge nego da kaže da će me povesti. Ali ne znam da li da idem.
– Da, treba da odeš i načuljiš uši. Ideš sa službenim zadatkom; svi ti
tako cenjeni i moćni ljudi drže leševe u ormanima, a neko od njih
verovatno ima i neke podatke u vezi s događajem u katedrali.
– Marko, pobogu! Ne misliš valjda da neko od njih ima bilo kakve
veze s požarima, s mutavcima...
– Nije isključeno. Sada iz mene progovara policajac. Ne verujem
krupnim ribama; da bi postali ono što jesu, morali su žestoko da grizu
i da gaze preko mrtvih. Seti se da se, kad god smo raskrinkali neku
organizaciju kradljivaca umetničkih dela, ispostavilo da je krađa
izvedena po narudžbini nekog ekscentričnog milionera koji je poželeo
da u svojoj privatnoj galeriji ima nešto što je baština celog
čovečanstva, budući da se čuva u muzeju. Ti si prava dobra princeza iz
bajke, ali oni su ajkule koje proždiru sve što im se nađe na putu. Imaj
to na umu kad sutra odeš u operu i na večeru kod Bonomija. Njihovo
otmeno držanje, njihovi visokoumni razgovori, luksuz kojim su
okruženi, sve to nije ništa drugo nego fasada, samo fasada. Njima
verujem manje nego džeparošima iz Trasteverea, veruj mi.
– Moraću da kupim još jedan kostim...
– Kad se vratimo, predložiću da ti izmire sve neplanirane troškove
ove istrage. Ali, princezo, pokušaj da zaobiđeš Armanija ili ćeš na
kraju potrošiti celu mesečnu platu.
– Pokušaću, ali ne mogu da ti obećam.
 27

Mlada je, sva uzbuđena, primala čestitke od mnogobrojnih rođaka.

Salon pun puncijat; savršena kamuflaža, pomisli Adajo.
Svadba Bakalbasijeve rođake omogućila mu je da se sastane s
većinom članova bratstva u Berlinu.
Putovao je zajedno s Bakalbasijem, jednim od osmorice tajnih
biskupa bratstva, zvanično uspešnim trgovcem iz Urfe.
Sa sedmoricom šefova bratstva u Nemačkoj i sedmoricom iz Italije
krenuo je ka skrovitom uglu salona, gde su zapalili dugačke cigare.
Jedan od Bakalbasijevih rođaka je motrio unaokolo kako im niko ne bi
prišao da ih uznemirava.
Strpljivo je saslušao izlaganja muškaraca, pojedinosti oko
postojanja bratstva u tim varvarskim zemljama.
– Idućeg meseca Mendib izlazi na slobodu. Upravnik zatvora je
nekoliko puta razgovarao telefonom sa šefom Odseka za umetnički
kriminal. Pre neki dan se socijalni radnik žalio upravniku, rekavši mu
da je nečasno praviti predstavu pred jednim zatvorenikom, kao i da
ona već duže vreme predlaže da Mendiba pošalju u specijalnu
ustanovu, da je sigurna da ih on ne razume i da je, po njenom
mišljenju, za osudu ta zamisao da pred njim predloži puštanje na
slobodu kako bi videli da li ih on razume. Jasno mu je stavila do znanja
da više nikada neće uraditi ništa slično.
– Ko je tvoj čovek u zatvoru? – upita Adajo muškarca koji je
završio izlaganje.
– Moja rođaka. Ona je čistačica. Godinama već čisti kancelarije
službenika i još neke delove zatvora. Kaže da su se navikli na njeno
prisustvo i da ne obraćaju pažnju na nju, da joj upravnik svakog jutra,
kad stigne dok ona čisti, uvek rukom pokaže da nastavi, iako on
obavlja važne telefonske razgovore ili priča s nekim službenikom.
Imaju poverenja u nju. Pri tom je ona već postarija žena, tako da niko
ne sumnja u sedokosu ženu koja se muva naokolo s kofom i krpom.
– Možemo li da saznamo datum kad će ga pustiti na slobodu?
– Da, da, možemo – odgovori muškarac.
– Kako? – upita Adajo.
– Tako što nalozi za oslobađanje upravniku stižu faksom i on ih
čita ujutru, kad stigne. Moja rođaka stiže pre njega, i već zna da mora
da gleda faksove kako bi proverila da li je stigao nalog o Mendibovom
provizornom oslobađanju i odmah mi to javila. Kupio sam joj mobilni
telefon samo da bi mogla da obavi taj jedan poziv.
– Koga još imamo u zatvoru?
– Dva brata osuđena za ubistvo. Jedan od njih je bio vozač nekog
glavešine iz pokrajinske vlade u Torinu, drugi je držao piljaru. Jedne
noći, u nekoj diskoteci, posvađali su se s nekim tipovima koji su
saletali njihove devojke. Oni su bili brži i jedan od tih tipova je umro
od uboda nožem. Dobri su ljudi, i odani.
– Neka im Bog oprosti! Jesu li članovi našeg bratstva?
– Ne, nisu, ali jedan njihov rođak jeste. Pričao je s njima i pitao ih
da li bi mogli... ovaj, da li bi mogli...
Čovek oseti nelagodnost jer ga je Adajo gledao netremice.
– I šta su rekli?
– Zavisi od novca. Ako njihovoj porodici damo milion evra,
pristaju.
– Kako će dobiti znak?
– Posetiće ih jedan član porodice i reći će im da li smo predali
novac, i kada treba da... mislim... da izvrše tvoje naređenje.
– Sutra ćeš dobiti novac. Ali moramo biti pripremljeni ako Mendib
na kraju izađe živ iz zatvora.
Jedan mlađi čovek gustih brkova i otmenog držanja uze reč.
– Pastore, ako bude tako, pokušaće da stupi u vezu s nama
uobičajenim kanalima.
– Reci mi kojim.
– Doći će u park Karara u devet sati ujutru i proći sa strane parka
prema šetalištu Apio Klaudio. Tuda svakoga dana u to vreme moj
rođak Arslan vodi svoje ćerke u školu. Već godinama članovi bratstva
koji su u nekoj nevolji dolaze na to mesto ako su sigurni da ih niko ne
prati, i kad vide Arslana kako prolazi, bacaju papir na zemlju na
kojem piše gde mogu da se nađu nekoliko sati kasnije. Kad ekipe koje
šalješ stignu u Torino, dajemo im iste instrukcije.
Arslan stupa u vezu sa mnom, kaže mi mesto sastanka i formiramo
jedinicu kako bismo utvrdili da li neko prati naše ljude; ako je tako, ne
prilazimo mu, ali se trudimo da ga pratimo i stupimo s njim u kontakt,
ukoliko je moguće.
 Ako kontakt nije moguć, brat zna da se nešto dešava i pokušava da
zakaže drugi susret. Ovoga puta mora da ide u jednu prodavnicu voća
u ulici Akademije Alabertina i da kupi jabuke; prilikom plaćanja
predaje papir s mestom sledećeg sastanka. Voćar je član našeg
bratstva i stupa u vezu s nama.
Treći sastanak...
– Nadam se da treći neće biti potreban. Ako izađe živ iz zatvora, ne
sme da preživi prvi sastanak. Je l’ jasno? Izlažemo se velikoj opasnosti.
Mendiba će pratiti karabinijeri, iskusni ljudi. Treba pronaći ekipu koja
će biti sposobna da učini ono što treba da učini i da nestane pre nego
što ih uhvate. Neće biti lako, ali ne smemo da mu pružimo mogućnost
da stupi u vezu s bilo kim od nas, jeste li razumeli?
Muškarci zabrinuto klimnuše glavama. Jedan od njih, najstariji, uze
reč:
– Ja sam stric Mendibovog oca.
– Žao mi je.
– Znam da to radiš da bi nas spasao, ali zar ne postoji nikakva
mogućnost da ga izvučemo iz Torina?
– Kako? Oformiće jedinicu koja će ga pratiti kuda god da krene,
fotografisaće i snimaće sve one kojima se približi, a potom će ih
ispitivati. Naša organizacija može da se sruši kao kula od karata. I
mene to boli kao i tebe, ali ne smem dozvoliti da dođu do nas. Izdržali
smo dve hiljade godina, mnogi naši preci su dali svoje živote, svoje
jezike, svoja imanja, svoje porodice. Ne smemo izneveriti ni njih, ni
same sebe. Žao mi je.
– Shvatam. Hoćeš li dozvoliti meni da učinim to ako izađe živ iz
zatvora?
– Tebi? Ti si uvaženi starac našeg bratstva, zar bi mogao to da
učiniš budući da si mu deda?
– Sâm sam. Žena i dve ćerke su mi pre tri godine poginule u
automobilskoj nesreći. Nemam nikoga ovde. Mislio sam da se vratim u
Urfu i tamo provedem poslednje dane svog života, zajedno sa onima
koji su mi ostali od porodice. Uskoro ću napuniti osamdeset godina,
proživeo sam sve što je Bog hteo da proživim, i oprostiće mi ako ja
budem taj koji će Mendibu oduzeti život, a potom ću ga oduzeti i sebi.
Tako je najbolje.
– Oduzećeš sebi život?
 – Da, pastore moj, učiniću to. Kad Mendib dođe u park Karara, ja
ću ga čekati. Prići ću mu, neće ništa posumnjati, ja sam mu rod,
zagrliću ga, i u tom zagrljaju ću mu nožem oduzeti život. Potom ću
sebi probosti srce istim tim nožem.
Zaćutaše, pod snažnim utiskom.
– Ne znam da li je to dobra ideja – odgovori Adajo. – Radiće ti
autopsiju i otkriće ko si.
– Ne, neće moći. Izvadićete mi sve zube i spalićete mi jagodice na
prstima. Biću čovek bez identiteta za policiju.
– Hoćeš li moći to da učiniš?
– Umoran sam od života. Dozvoli da mi to bude poslednji zadatak,
najbolniji, da bi bratstvo opstalo. Hoće li mi Bog oprostiti?
– Bog zna zašto ovo činimo.
– Dakle, ako Mendib izađe iz zatvora, pošalji po mene i pripremi
me za smrt.
– Učinićemo tako, ali ako nas izdaš, ostatak tvoje porodice u Urfi
će patiti.
– Nemoj kaljati moju čast i moje ime pretnjama. Ne zaboravi ko
sam, i ko su bili moji preci.
Adajo pognu glavu u znak odobravanja, a potom upita za Turguta.
Odgovorio mu je drugi muškarac, onizak, koščat, nalik mučitelju,
iako je po profesiji bio čuvar Egipatskog muzeja.
– Frančesko Turgut je isprepadan. Oni iz Odseka za umetnički
kriminal su ga ispitivali u nekoliko navrata, i misli da ga neki otac Iv,
kardinalov sekretar, gleda sumnjičavo.
– Šta znamo o tom svešteniku?
– Francuz je, ima uticaja u Vatikanu i uskoro će biti imenovan za
zamenika torinskog biskupa.
– Može li biti jedan od njih?
– Da, moguće je. Ima sve karakteristike. On nije običan sveštenik.
Pripada aristokratskoj porodici, govori nekoliko jezika, ima odlično
akademsko obrazovanje, sportista je... i živi u celibatu, u potpunosti.
Znaš da oni nikad ne krše to pravilo. On je štićenik kardinala Vizijera i
monsinjora Obrija.
– Tako da smo sigurni da su njihovi.
– Da, nema nikakve sumnje. Pametno su postupili što su se uvukli
u Vatikan i uspeli da zauzmu najviše položaje u Kuriji. Ne bi me
iznenadilo da jednoga dana jedan od njih bude izabran za papu. To bi
stvarno bila šala sudbine.
– Turgut ima rođaka u Urfi, Ismeta, dobar mladić, reći ću mu da
ode da živi sa svojim stricem.
– Kardinal je dobrodušan; pretpostavljam da će dozvoliti
Frančesku da primi svog rođaka.
– Ismet je pametan, njegov otac me je zamolio da se pobrinem za
njega. Poveriću mu zadatak da živi s Turgutom i da se priprema da ga
zameni kad za to dođe vreme. Zato bi trebalo da se oženi nekom
Italijankom, tako će moći da ostane kao portir, kao zamena svom
stricu. Osim toga, nadziraće tog oca Iva i otkriće da li je jedan od
njihovih.
– Jeste, uopšte ne sumnjam da jeste.
– Ismet će nam to potvrditi. Da li je naš tunel i dalje u upotrebi?
– Jeste. Pre dva dana je šef Odseka za umetnički kriminal obišao
podzemne prolaze zajedno s nekim vojnicima. Kad je izašao, sve je
bilo jasno po izrazu njegovog lica. Ne, nisu otkrili prolaz.
Muškarci su nastavili razgovor ispijajući raki9 do duboko u noć,
kad su se mladenci pozdravili sa svojim porodicama. Adajo,
trezvenjak, piće nije ni okusio. U društvu Bakalbasija i još trojice
muškaraca izađe iz lokala i pođe u sigurnu kuću koja je pripadala
jednom od članova bratstva.
Sutradan je, po planu, trebalo da otputuje u Torino. Tako je njima
rekao, ali će se verovatno vratiti u Urfu. Svi su znali šta treba da rade,
dao im je precizne instrukcije. Mendib mora da umre kako bi bratstvo
bilo spaseno.
Ostatak noći je proveo moleći se, tražeći Boga u uzastopnim
molitvama, ali je znao da ga Bog ne čuje, nikad mu se nije približio,
niti mu dao znak, a on je, siromah, svoj život i život tolikih ljudi uništio
u Njegovo ime. A ako Bog ne postoji? I ako je sve laž? Ponekad bi
pustio da ga đavo iskušava i pomislio da se njegovo bratstvo održava
na jednom mitu, legendi, i da ništa od svega onoga što su im pričali
kad su bili deca nije istina.
Ali nije se moglo nazad. Njegov život beše unapred određen, i
njegova jedina svrha bila je da im oduzme Isusov pokrov. Znao je da
će oni ponovo pokušati da ih u tome spreče, već vekovima to čine, od
kada su ukrali Sveto platno, ali vratiće ga jednoga dana, i to će uraditi
on, Adajo.
 28

Sofija nije mogla da sakrije iznenađenje ušavši u D’Alakvinu ložu.

Poslao je po nju automobil da je iz hotela odveze u operu, gde ju je na
ulazu sačekao pomoćnik upravnika pozorišta kako bi je ispratio do
D’Alakvine lože.
U loži je zatekla kardinala Vizijera, doktora Bolarda i još trojicu
muškaraca koje je odmah prepoznala, člana porodice Anjeli sa
suprugom, dvojicu bankara i gradonačelnika Torijanija sa suprugom.
D’Alakva ustade i srdačno je pozdravi stiskom ruke. Kardinal
Vizijer je pozdravi uz lak osmeh.
D’Alakva je smestio Sofiju pored gradonačelnika i njegove supruge
i doktora Bolarda, a on je seo pored kardinala.
Osetila je kako je muškarci posmatraju kradomice, svi osim
kardinala, Bolarda i D’Alakve, a znala je da te večeri izgleda zaista
izuzetno, jer se pažljivo doterala.
Tog popodneva je otišla kod frizera i ponovo posetila Armanijevu
prodavnicu, ovoga puta da bi kupila elegantan komplet, blejzer i
pantalone crvene boje, koju dizajner nije tako često koristio. Bila je
privlačna i prelepa, rekli su joj Marko i Ðuzepe.
Blejzer je imao upadljiv dekolte i gradonačelnik je teškom mukom
skretao pogled s dotičnog mesta.
Marka je iznenadilo što D’Alakva nije došao po nju lično nego je
poslao automobil. Sofiji je bilo jasno šta je D’Alakva takvim gestom
hteo da joj kaže: da nije lično zainteresovan za nju i da će biti samo
jedna od gostiju.
Taj čovek je stavljao nesavladive prepreke između njih i, mada je
to činio na prefinjen način, nije joj ostavljao mesta za sumnju.
Na pauzi su izašli u privatni D’Alakvin salon, gde su ih poslužili
šampanjcem i kanapeima, koje Sofija nije ni okusila da joj se ruž na
usnama ne bi skinuo.
– Sviđa li vam se opera, doktorko?
Kardinal Vizijer ju je proučavao postavljajući joj to pitanje.
– Da, eminencijo. Pavaroti je večeras sjajan.
– Zaista jeste, mada Boemi nisu njegova najbolja opera.
Gvido Bonomi uđe u salon i pozdravi srdačno D’Alakvine goste.
 – Sofija, prelepo izgledate! Uvek me iznenadi vaša lepota, iako sam
vas prekjuče video. Prošlo mi je kroz glavu ono vreme kad ste bili
moja učenica na univerzitetu, a prolazi mi i sada. Imam spisak
prijatelja koji su nestrpljivi da vas upoznaju, i nekoliko ljubomornih
supruga jer su oči njihovih muževa više bile okrenute prema vama
nego prema Pavarotiju. Vi ste jedna od onih žena zbog koje drugi
postaju nervozni.
Sofija pocrvene. Činilo joj se da Bonomijevi komplimenti nisu na
mestu. Prema njoj se ophodio s nipodaštavanjem, i to joj zasmeta.
Pogleda ga ozbiljno i besno, i Bonomi shvati poruku Sofijinih zelenih
očiju.
– Dobro, očekujem vas na večeri. Eminencijo, doktorko,
gradonačelniče...
D’Alakva primeti da je Sofiji nelagodno i priđe joj.
– Gvido je takav, oduvek je bio takav. Sjajan čovek, istaknuti
medijevalista, ali je, da tako kažemo, prilično neumerena ličnost. Ne
ljutite se.
– Nisam ljuta na njega, već na sebe. Pitam se šta radim ovde, nije
mi tu mesto. Ako nemate ništa protiv, vratiću se u hotel kad se
predstava završi.
– Ne, nemojte ići. Ostanite, i oprostite svom starom profesoru što
nije našao drugi način da vam pokaže svoje divljenje.
– Žao mi je, ali radije bih otišla. U suštini nema smisla da idem na
večeru kod Bonomija; bila sam njegova učenica, i to je sve. Nije
trebalo da prihvatim ni Bonomijev poziv da dođem u operu, da
zauzimam mesto u vašoj loži, među vašim gostima, vašim prijateljima,
sve u svemu da se namećem svojim prisustvom. Nije mi ovde mesto,
žao mi je ako sam vam stvorila neke neprijatnosti.
– Niste mi stvorili nikakvu neprijatnost, uveravam vas.
Zvono je oglasilo početak drugog dela i njih dvoje uđoše u ložu.
Sofija primeti da je D’Alakva krišom gleda. Poželela je da izjuri
napolje, ali nije to učinila, nije htela da od sebe pravi budalu i da se
ponaša kao neka klinka. Izdržaće do kraja, pozdraviće se i nikad više
se neće naći na D’Alakvinom putu. Taj čovek nema nikakve veze s
pokrovom i, ma koliko Marko sumnjao u te moćne ljude, ona zna da
oni ne stoje iza požara ili pokušaja pljačke katedrale, to je smešno, što
će i reći svom šefu.
 Kad se predstava završila, svi u pozorištu ustadoše, gromko
aplaudirajući Pavarotiju. Sofija iskoristi trenutak da se pozdravi s
gradonačelnikom, njegovom suprugom, s bračnim parom Anjeli i s
bankarima. Na kraju priđe kardinalu Vizijeru.
– Laku noć, eminencijo.
– Odlazite?
– Da.
Vizijer, iznenađen, pogledom potraži D’Alakvu. Ovaj je živo
razgovarao s Bolardom o rasponu sopranovog glasa i Pavarotijevom
savršenom izvođenju arija.
– Doktorko, bilo bi mi veliko zadovoljstvo da pođete s nama na
večeru – reče kardinal Sofiji.
– Eminencijo, vi bolje od bilo koga drugog možete da shvatite da
mi je nelagodno. Radije bih da odem. Ne želim da stvaram neprilike.
– U redu, ako ne mogu da vas privolim... nadam se da ću vas
ponovo videti. Vaše teze o savremenim arheološkim metodama za
mene su bile nešto sasvim novo. Ja sam studirao arheologiju pre nego
što sam odlučio da se posvetim Crkvi.
Prekide ih D’Alakva.
– Kola nas čekaju.
– Doktorka neće s nama – reče Vizijer.
– Žao mi je, voleo bih da krene s nama, ali, ako je odlučila da ide,
odvešće je u hotel istim automobilom kojim su je dovezli.
– Hvala vam, ali radije bih malo prošetala, hotel nije daleko
odavde.
– Izvinite me, doktorko, ali mislim da nije pametno da idete sami.
Torino je komplikovan grad, bio bih smireniji ako biste prihvatili da
vas odvezu.
Sofija odluči da prihvati da je ne bi smatrali svojeglavom ili
naprasitom ako nastavi da insistira na tome da ode sama.
– U redu, zahvaljujem vam.
– Nemojte mi se zahvaljivati, vi ste jedna pristojna osoba, imate
mnogo vrlina i nemojte dozvoliti da vas slome. Mada pretpostavljam
da vam je vaša lepota nanela više štete nego koristi, upravo zato što
niste naučili da je preokrenete u svoju korist.
Kardinalove reči malo umiriše Sofiju. D’Alakva je isprati do
automobila.
 – Doktorko, drago mi je što ste došli.
– Hvala vam.
– Ostajete li neko vreme u Torinu?
– Da, najverovatnije ću ostati u Torinu još petnaestak dana.
– Pozvaću vas telefonom. Voleo bih da jednom odemo na ručak,
ako budete imali vremena.
Sofija nije znala šta da odgovori i jedva čujnim glasom promrmlja
„da“ dok je D’Alakva zatvarao vrata automobila govoreći vozaču da je
odveze u hotel.
Ono što Sofija nije znala jeste to da će kardinal Vizijer strogo
ukoriti Gvida Bonomija.
– Profesore Bonomi, prema doktorki Galoni se niste ophodili s
poštovanjem i svima ste nam uskratili njeno društvo. Vaš doprinos
Crkvi je nesporan i svi smo vam zahvalni na svemu što činite kao
glavni stručnjak za svetu srednjovekovnu umetnost, ali to vam ne daje
za pravo da se ponašate kao neki neotesanko.
D’Alakva se iznenadi slušajući kardinalovo prekorevanje.
– Pole, nisam znao da je doktorka ostavila toliki utisak na tebe.
– Bonomijevo ponašanje smatram nečasnim, poneo se kao neki
stari pokvarenjak, i bez ikakvog razloga je uvredio doktorku. Katkad
se pitam kako Bonomijev talenat za umetnost ne prati i druge aspekte
njegovog života. Za Galonijevu mislim da je čestita osoba, inteligentna,
obrazovana, žena u koju bih se zaljubio da nisam kardinal, da nije... da
nismo ono što jesmo.
– Zatečen sam tvojom iskrenošću.
– Mani to, Umberto, znaš isto koliko i ja da celibat nije laka odluka,
već je teška koliko i neizbežna. Ja sam je ispoštovao, Bog zna da
poštujem pravilo, ali to ne znači da, kad vidim inteligentnu i lepu ženu,
ne znam to da cenim. Bio bih licemer kada bih tvrdio suprotno. Imamo
oči, vidimo i, kao što se divimo nekoj Berninijevoj statui, kao što nas
ganu Fidijine mermerne skulpture ili nas očarava tvrdoća kamena
neke etrurske grobnice, znamo da prepoznamo kvalitete neke osobe.
Nemojmo vređati svoju inteligenciju pretvarajući se da ne
primećujemo lepotu i kvalitete doktorke Galoni. Pretpostavljam da
ćeš nešto preduzeti da ispraviš načinjenu štetu.
– Da, pozvaću je da izađe sa mnom na ručak. To je sve što mogu da
učinim.
 – Znam. To je sve što možemo.

– Sofija...
Ana Himenez je ulazila u hotel dok je Sofija izlazila iz automobila.
– Isuse! Divno izgledate. Dolazite s neke zabave?
– Dolazim iz košmara, a vi, kako ste vi?
– Onako, ovo je teže nego što sam zamišljala, ali ne predajem se.
– Tako i treba.
– Jeste li večerali?
– Nisam, ali pozvaću Marka da vidim da li je u sobi i reći ću mu da
siđe u hotelski restoran ako nije večerao.
– Hoće li vam smetati ako vam se pridružim?
– Meni neće, a da li će mom šefu – ne znam, sačekajte minut pa ću
vam reći.
Sofija se vrati s recepcije s porukom u ruci.
– Otišao je sa Ðuzepeom na večeru kod komandanta torinskih
karabinijera.
– Onda možemo večerati nas dve, ja častim.
– Ne, častim ja.
Naručili su večeru i flašu barola10, pa počeše da odmeravaju jedna
drugu.
– Sofija, postoji jedna zbunjujuća epizoda u istoriji pokrova.
– Zar samo jedna? Ja bih rekla da su sve zbunjujuće. Njegovo
pojavljivanje u Edesi, njegov nestanak u Konstantinopolju...
– Pročitala sam da je u Edesi postojala toliko čvrsta i uticajna
hrišćanska zajednica da je edeski emir morao da se suprotstavi
vizantijskim trupama jer nisu hteli da predaju pokrov.
– Da, tako je. Godine 944. Vizantinci su prisvojili Mandilion u
borbama protiv muslimana, u ono vreme vladarima Edese. Vizantijski
car, Roman Lakapen, hteo je Mandilion, tako su ga nazivali Grci, jer je
verovao da će mu, ako ga se dočepa, Bog pomoći: da će ga štititi i
učiniti nepobedivim. Poslao je vojsku pod komandom svog najboljeg
generala i predložio sporazum edeskom emiru: ako mu preda pokrov,
vojska će se povući bez nanošenja gubitaka, platiće velikodušno za
Mandilion i pride osloboditi dve stotine muslimanskih zarobljenika.
Ali edeska hrišćanska zajednica je odbila da preda Mandilion emiru,
koji je, premda je bio musliman, plašeći se da je to platno čudesno,
odlučio da se bori. U toj borbi pobedili su Vizantinci i odneli Mandilion
u Vizantiju 16. avgusta 944, a taj dan se od tada pominje na
vizantijskoj liturgiji. U vatikanskim arhivama se nalazi tekst propovedi
arhiđakona Grigorija kad je stiglo platno. Car je naložio da ga čuvaju u
Bogorodičinoj crkvi u Vlaherni11, gde su mu se vernici klanjali svakog
petka. Odatle je nestao, dok se u 14. veku nije pojavio u Francuskoj.
– Jesu li ga odneli templari? Neki pisci tvrde da su oni bili ti koji su
prisvojili pokrov.
– Teško je to utvrditi. Templarima se pripisuje svašta, zamišljaju ih
kao superljude sposobne za sve. Možda su prisvojili Mandilion, a
možda i nisu. Krstaši su sejali smrt i zbrku kud god bi prošli. Možda ga
je Balduin II12, koji je postao car Konstantinopolja, dao u zalog i od
tada mu se gubi svaki trag.
– Dao ga u zalog?
– To je jedna od mnogobrojnih teorija. Nije imao novca da održi
svoje carstvo, prosjačio je od kraljeva i evropskih plemića i na kraju
prodao mnoge relikvije koje su krstaši doneli iz Svete zemlje, između
ostalih i svom stricu, francuskom kralju svetom Luju. Možda su
templari, bankari tog vremena, koji su se takođe bavili otkupom
svetih relikvija, platili Balduinu za Sveti pokrov. Ali ne postoji nijedan
dokument koji bi to potvrdio.
– E pa, ja mislim da su ga odneli templari.
– Zašto?
– Ne znam, ali ni sami niste isključili tu mogućnost. Odneli su ga u
Francusku, gde se ponovo pojavio.
Dve žene nastaviše razgovor još izvesno vreme: Ana je fantazirala
o templarima, Sofija se držala strogih činjenica.
Marko i Ðuzepe nabasaše na njih na putu prema liftu.
– Šta ti radiš ovde? – upita Ðuzepe.
– Večerala sam sa Anom, i divno smo se provele.
Marko nije ništa prokomentarisao, pozdravio je Anu s
poštovanjem i zamolio Sofiju i Ðuzepea da popiju s njim još jedno piće
u hotelskom baru.
– Šta se desilo?
– Bonomi je uprskao stvar. Da bi mi rekao da lepo izgledam,
takoreći me je izvređao; bilo mi je vrlo neprijatno, i čim se opera
završila, vratila sam se u hotel. Vidi, Marko, ne želim da idem negde
gde mi nije mesto, tamo sam bila niko i ništa, osetila sam se krajnje
poniženom.
– A D’Alakva?
– Poneo se kao pravi gospodin, a za divno čudo i kardinal Vizijer.
Trebalo bi da ih ostavimo na miru.
– Videćemo to još. Ne želim da previdim nijedan detalj u istrazi, ma
koliko se činio nevažnim. Ovoga puta to neću dozvoliti.
I Sofija je znala da neće.

* * *
Sedeći na ivici kreveta jer joj ostatak kreveta beše pretrpan
papirima, beleškama i knjigama, Ana Himenez je razmišljala o
razgovoru koji je vodila sa Sofijom.
Kakav li je bio Roman Lakapen, car koji je ukrao Sveti pokrov
stanovnicima Edese? Zamišljala ga je svirepim, praznovernim, bolesno
željnim moći.
Zaista, pokrov u svojoj istoriji nije prošao put zastrt ružama:
ratovi, požari, krađe... i sve to da bi ga se dočepali, zbog onog
uvreženog verovanja u srcima ljudi da postoje čudotvorni predmeti.
Ona nije bila katolikinja, bar ne u pravom smislu te reči; bila je
krštena kao gotovo svi u Španiji, ali se ne seća da je ijednom bila na
misi od svog prvog pričešća.
Sklonila je papire jer joj se beše prispavalo. Kao i uvek pred
spavanje, uze Kavafijevu knjigu pesama i odsutno potraži jednu od
svojih omiljenih:

Voljeni sanjani glasovi
Onih koji su umrli, ili onih izgubljenih kao da su uistinu umrli.
Katkad nam pričaju u snovima;
Katkad ih mašta čuje;
A s njihovim se vraćaju i drugi odjeci
Prve poezije u našem životu
Poput noćne muzike izgubljene u vremenu.

Zaspala je razmišljajući o bici koju je vizantijska vojska vojevala
protiv edeskog emira. Čula je glasove vojnika, pucketanje spaljenog
drveta, plač dece koja su, držeći svoje majke za ruke, izbezumljeno
tražila sklonište kako bi spasla svoje živote. Videla je jednog čestitog
starca, okruženog drugim starcima i ozbiljnim ljudima, na kolenima,
kako prizivaju čudo koje se nije dogodilo.
Starac je potom prišao jednoj urni, izvukao pažljivo presavijeno
platno i pružio ga jednom izuzetno snažnom muslimanskom vojniku
koji je teškom mukom obuzdavao emocije što te ljude lišava njihove
obožavane relikvije.
Zverski su se borili za hrišćanski Mandilion jer je Isus bio veliki
prorok, neka ga čuva dobri Alah.
General vizantijske vojske preuzeo je Mandilion iz ruku jednog
edeskog plemića i trijumfalno odjurio prema Konstantinopolju.
Od dima su potamneli zidovi kuća, a vizantijski vojnici koji su
pohrlili u pljačkanje tovarili su plen u kola koja su vukli magarci.
Stari edeski biskup je imao osećaj da ga je napustio Bog. Kasnije, u
kamenoj crkvi koja je ostala netaknuta, pored krsta, okružen
sveštenicima i najvećim hrišćanskim vernicima, zakleli su se da će
povratiti Mandilion, makar im u tome prošao čitav život.
Oni, potomci Ticija pisara, grmalja Obodasa, Isasa rođaka
Josarevog, Jovana iz Aleksandrije i tolikih drugih hrišćana koji su dali
život za Mandilion, oni će ga vratiti, a ako tako ne bude, njihovi
potomci se neće smiriti dok ne ispune zadatak. Zakleli su se to pred
Bogom, pred veličanstvenim drvenim krstom koji je dominirao
oltarom, pred portretom majke Isusove, pred Svetim spisima.

Ana se probudila uz vrisak. Osećala je kako je obuzima teskoba,
košmar beše do te mere stvaran.
Otišla je da uzme vodu iz frižidera i otvorila prozor u sobi kako bi
u sobu ušao svež jutarnji vazduh.
Kavafijeva pesma kao da se obistinila i glasovi mrtvih navalili su
joj u san. Osetila je da se ono što je videla i čula u snovima zaista
dogodilo. Bila je sigurna da se dogodilo.
Nakon tuširanja se oseti mnogo bolje, nije bila gladna, pa je u
svojoj sobi izvesno vreme u kupljenim knjigama tražila podatke o
Balduinu II, kralju prosjaku. Nije pronašla mnogo, te se konektovala
na internet, mada se nije mnogo uzdala u informacije s mreže. Potom
potraži podatke o templarima i, na svoje iznenađenje, pronađe veb
stranicu templarskog reda, a templari ne postoje, tako da pozva šefa
informatičara svoje novinske kuće i reče mu šta traži.
Pola sata kasnije, telefonom ju je nazvao informatičar. Adresa veb
stranice templara nalazi se u Londonu, registrovana po propisu i
savršeno legalna.
 29

Adajo uđe u svoju kuću trudeći se da ne pravi buku. Bio je umoran

od puta. Odlučio je da dođe pravo u Urfu, umesto da prenoći u
Istanbulu.
Guner će se iznenaditi kad ga ujutru zatekne. Nije ga obavestio da
se vraća, kao ni ostale članove bratstva.
Bakalbasi je ostao u Berlinu, odakle će otputovati u Cirih kako bi
nabavio potreban novac kojim će platiti dva muškarca iz zatvora
spremna da ubiju Mendiba.
Osećao je da Mendib mora da umre; bio je dobar mladić, prijatan,
pametan, ali pratiće ga i ući bratstvu u trag.
Uspeli su da prežive Persijance, krstaše, Vizantince, Turke.
Vekovima već žive u ilegali, izvršavajući zadatak koji im je poveren.
Bog bi trebalo da ih nagradi jer su pravi hrišćani, ali On to nije
činio, stavljao ih je na strašna iskušenja, i sada Mendib mora da umre.
Popeo se polako stepenicama i ušao u svoju sobu. Krevet je bio
namešten. Guner je uvek to radio, čak i kad bi, kao sada, on otišao na
put. Njegov prijatelj mu je oduvek verno služio, trudeći se da mu život
učini što lakšim, pogađajući njegove želje i pre nego što bi mu ih on
saopštio.
Bio je jedina osoba s kojom je mogao iskreno da razgovara, jedino
on se usuđivao da ga kritikuje, čak mu se ponekad činilo da ga Guner
svojim rečima u izvesnom smislu izaziva. Ali ne, Guner ga ne bi izdao,
bilo je glupo što je nešto tako pomislio. Da njemu nije verovao, ne bi
mogao da podnese teret koji je nosio otkako je postao takoreći čovek.
Začu lako kucanje na vratima i požuri da ih otvori.
– Jesam li te probudio, Guneru?
– Već danima ne spavam. Hoće li Mendib umreti?
– Ustao si iz kreveta da bi me pitao za Mendiba?
– Postoji li išta važnije od ljudskog života, pastore?
– Odlučio si da me mučiš?
– Ne, Bog ne želi to, samo prizivam tvoju savest da jednom
zasvagda prekineš ovo ludilo.
– Idi, Guneru, moram da se odmorim.
Guner se okrenu i izađe iz sobe, dok je Adajo stiskao pesnice
susprežući bes koji ga obuze.
 30

– Imali ste lošu noć? – upita Ðuzepe Anu, koja je odsutno jela
kroasan.
– Ah, to ste vi! Dobro jutro. Da, zaista sam provela lošu noć. A gde
je doktorka Galoni?
– U svojoj sobi, sići će svakog časa. Jeste li videli mog šefa?
– Ne, nisam ga videla. Tek sam stigla.
Svi stolovi u hotelskom kafe-baru bili su zauzeti, tako da Ðuzepe
nije oklevao već odmah sede za Anin sto.
– Imate li nešto protiv da ovde naručim kafu?
– Ne, naprotiv. Kako napredujete sa istragom?
– Taj posao sporo napreduje. A kako napredujete vi?
– Proučavam istoriju. Pročitala sam nekoliko knjiga, potražila
informacije na internetu, ali, iskreno da vam kažem, sinoć sam naučila
više slušajući Sofiju nego iščitavajući sve te knjige poslednjih nekoliko
dana.
– Da, Sofija sve objašnjava izuzetno slikovito. I sa mnom je isti
slučaj. Recite mi, imate li neku teoriju?
– Nijednu čvrstu, a danas mi je glava sluđena; imala sam košmare.
– E to znači da vam savest nije čista.
– Molim?
– To je meni govorila mama kad sam bio dete i kad bih se
probudio vičući. Pitala bi me: „Ðuzepe, šta si danas uradio što nije
trebalo da uradiš?“ Moja majka je govorila da su noćne more
pokazatelj nečiste savesti.
– Pa, ne sećam se da sam juče radila nešto posebno, niti bilo šta što
je moglo da optereti moju savest. Jeste li vi samo policajac ili ste i vi
istoričar?
– Samo policajac, i to je sasvim dovoljno. Ali imam sreću da radim
u Odseku za umetnički kriminal, mnogo toga sam naučio uz Marka
svih ovih godina.
– Vidim da svi obožavate svog šefa.
– Da, vaš brat vam je sigurno pričao o njemu.
– Santijago ga izuzetno ceni, jednom me je poveo kod njega na
večeru i videla sam ga još nekoliko puta.
 Sofija uđe u kafe-bar i odmah ih primeti.
– Šta ti je, Ana?
– Sad ću početi da se brinem, zar je toliko očigledno da sam imala
tešku noć?
– Izgledaš kao da si vojevala bitku.
– U suštini i jesam bila usred bitke, sanjala sam raskomadanu decu,
njihove silovane majke, čak sam osetila i miris crnog dima od požara.
Provela sam groznu noć.
– Vidi se.
– Sofija, znam da sam ti možda dosadna, ali ako bi danas našla koji
slobodan trenutak i ako ti ne smeta, volela bih da još malo
porazgovaramo.
– Dobro, ne znam tačno kada će to biti, ali u principu možemo da
se vidimo.
Marko priđe stolu čitajući neku poruku.
– Dobro jutro svima. Sofija, ovde imam poruku od oca Šarnija.
Bolard nas očekuje za deset minuta u katedrali.
– Ko je otac Šarni? – upita Ana.
– Otac Iv de Šarni – odgovori Sofija.
– Ne budi radoznala, Ana – dodade Marko.
– Moram da budem.
– Dobro, ako ste završili s doručkom, svako na svoj posao. Ðuzepe,
ti...
– Da, krećem; pozvaću te kasnije.
– Hajdemo, Sofija. Ako požurimo, stići ćemo na vreme na sastanak
s Bolardom. Ana, lepo provedite dan.
– Trudiću se.

* * *
Na putu prema katedrali, Marko upita Sofiju za Anu Himenez.
– Šta zna?
– Ne znam, pita, ali ništa ne govori. Deluje bespomoćno, ali osećam
da ima više izvora nego što izgleda, i inteligentna je. Ona pita, pita, ali
se ne odaje. Reklo bi se da nema ništa, ali ja nisam u to baš sigurna.
– Vrlo je mlada.
– Ali je pametna.
– Tim bolje po nju. Razgovarao sam sa Evropolom, pružiće nam
potrebnu pomoć. Pokrivaće granice, aerodrom, carinu, železničke
stanice... Kad završimo s Bolardom, otići ćemo u stanicu karabinijera;
hoću da vidiš jedinicu koju je oformio Ðuzepe; nemamo na
raspolaganju mnogo ljudi, ali mislim da će biti dovoljno. Ne bi trebalo
da nam predstavlja veliki problem da pratimo jednog mutavca.
– Kako misliš da će stupiti u vezu kad izađe?
– Ne znam, ali ako pripada nekoj organizaciji, imaće neku kontakt
adresu, mora nekud otići. Trojanski konj će nas voditi, ne brini. Ti ćeš
ostati u stanici karabinijera da koordiniraš operacijom.
– Ja? Ne, neću, ja bih da idem s vama.
– Ne znamo na koga ćemo nabasati, a ti nisi policajac, ne mogu da
te zamislim kako jurcaš Torinom za jednim mutavcem.
– On me ne poznaje, mogu da učestvujem u pratnji.
– Neko mora da ostane u stanici, a ti si prava osoba za to. Svi ćemo
biti u kontaktu s tobom preko radio-stanica; bićeš obaveštena. Džon
Beri je ubedio svoje kolege iz CIA da nam nezvanično priskoče u
pomoć pozajmljujući nam male kamere kako bismo snimili mutavca
kud god se kretao. Imaćeš signal u stanici, biće kao da si na ulici.
Ðuzepe se dogovorio sa upravnikom zatvora da nam dozvoli da
bacimo pogled na cipele mutavca.
– Stavićeš mu odašiljač?
– Da. To nam je zamisao. Problem je u tome što on nema cipele
nego sportske patike, a tamo ga je teže staviti, ali momci iz CIA će nam
pomoći da rešimo tu nezgodu. U Sjedinjenim Državama su više navikli
na sportsku obuću nego mi u Evropi, ovde se više koriste cipele.
– Čoveče, toga se nikad ne bih setila... Jesmo li dobili sudsku
dozvolu za operaciju?
– Mislim da će se taj problem rešiti najkasnije do sutra.
Stigli su u katedralu. Otac Iv ih je čekao da ih otprati do prostorije
u kojoj su doktor Bolard i naučni tim proučavali pokrov. Ostavio ih je s
njima. Izvinio se rekavši da ima mnogo posla.
 31

– Gospodine, upravo je stigao glasnik vašeg strica.

Balduin skoči iz kreveta i, trljajući oči, naredi svom dvorjaninu da
uvede glasnika.
– Trebalo bi da se obučete, gospodaru moj, vi ste car, a glasnik je
plemić sa dvora francuskog kralja.
– Paskale, da me ti na to ne podsetiš, i sam bih zaboravio da sam
car. Pomozi mi, onda. Da li mi je ostao neki krzneni plašt koji nisam
založio ili prodao?
Paskal de Molesme, francuski plemić i vazal francuskog kralja,
koga je ovaj smestio pored svog nesrećnog rođaka, ne odgovori na
carevo pitanje.
Uistinu mu nije ostalo gotovo ništa. Ne tako davno bio je naredio
da poskidaju olovo sa svodova njegove palate kako bi ga založio
Venecijancima koji su pravili velike poslove na račun Balduinovog
ekonomskog škripca.
Kad je car seo na presto u kraljevskom salonu, njegovi plemići
stadoše da se nervozno došaptavaju u iščekivanju vesti od francuskog
kralja.
Robert de Dižon kleknu na pod i pognu glavu pred carem. Ovaj mu
rukom dade znak da ustane.
– Dobro, kakve mi vesti donosiš od strica?
– Njegovo veličanstvo kralj se zverski bori u Svetoj zemlji kako bi
oslobodio grob našeg Gospoda. Donosim vam dobru vest da je
Damijeta osvojena. Kralj napreduje i osvojiće zemlje oko Nila na putu
prema Jerusalimu. Sada ne može da vam pomogne onako kako bi
želeo, budući da troškovi ekspedicije uveliko premašuju godišnje
prihode kraljevine. Savetuje vam da se strpite i da imate vere u
Gospoda. Uskoro će vas pozvati da dođete kod njega kao njegov odani
i najdraži rođak, a onda će vam pomoći da rešite probleme s kojima se
sada suočavate.
Balduin iskrivi lice u grimasu i umalo što mu ne krenuše suze, ali
oštar pogled Paskala de Molesmea podseti ga na to ko je.
– Doneo sam vam i jedno pismo od Njegovog veličanstva.
Vitez izvadi zapečaćen dokument i predade ga caru. Ovaj ga
prihvati bezvoljno i, ne pogledavši ga, pruži ga Paskalu de Molesmeu.
Pruži ruku Robertu de Dižonu, i plemić spusti simboličan poljubac
na carev prsten.
– Da sačekam vaš odgovor na kraljevo pismo?
– Ponovo odlazite u Svetu zemlju?
– Pre toga moram da otputujem na dvor dona Blanke de Kastilja,
nosim joj pismo od njenog sina, mog dobrog kralja don Luja. Jedan od
vitezova koji su došli sa mnom žudi da se vrati tamo i ponovo se bori
zajedno s kraljem, on će odneti poruku koju Vaše veličanstvo želi da
pošalje kralju, vašem stricu.
Balduin potvrdi glavom i ustade. Izađe iz prestone dvorane ne
okrećući se, potišten zbog vesti da njegov stric, kralj Francuske, ne
može da mu pomogne.
– Šta sada da radim, Paskale?
– Ono što ste radili i do sada u sličnim okolnostima, gospodaru
moj.
– Da ponovo obilazim dvorove mojih rođaka, koji ne mogu da
shvate koliko je važno da hrišćani sačuvaju Konstantinopolj? Ne
pomažu oni meni, Konstantinopolj je poslednje uporište protiv
muslimana, to je hrišćanska zemlja, ali su Venecijanci pohlepni i
potpisuju primirja sa Otomanima meni iza leđa, Ðenovljane zanima
samo profit od trgovine, a moji rođaci iz Flandrije se žale da nemaju
dovoljno sredstava da mi pomognu. Kakva laž! Zar da se ponovo
ponižavam pred prinčevima preklinjući ih da mi pomognu da sačuvam
carstvo? Misliš li da će mi Bog oprostiti što sam trnov venac njegovog
raspetog Sina dao u zalog? Nemam čime da platim vojnike, ni ljude s
dvora, niti moje plemiće. Nemam ništa, ništa. Postao sam kralj u
dvadeset prvoj, tada sam želeo da kraljevstvu vratim sav njegov sjaj,
da pokušam da povratim izgubljene zemlje, a šta sam uradio? Ništa.
Od kada su krstaši podelili carstvo i opljačkali Konstantinopolj,
carstvo sam održavao teškom mukom, a ni dobri papa Inoćentije se ne
osvrće na moje molbe.
– Smirite se, gospodaru. Vaš stric vas neće napustiti.
– Ali, zar nisi čuo poruku?
– Jesam, poručio vam je da će vas pozvati kod sebe čim pobedi
Saracena.
Sedeći na izdignutoj stolici s koje odavno već beše naredio da
skinu zlatne poluge kojima je bila prekrivena, car je čupkao bradu
pomerajući levu nogu nekontrolisanim pokretima, odavajući time
svoju zabrinutost.
– Gospodaru, trebalo bi da pročitate pismo francuskog kralja.
Paskal de Molesme mu pruži zapečaćeno pismo na koje Balduin,
onako utučen zbog neizvesnosti, već beše zaboravio.
– Ah! Da, stric mi je napisao pismo, pretpostavljam da me u njemu
moli da budem dobar hrišćanin i da ne gubim nadu i veru u našeg
Gospoda Boga.
Otpečaćujući pismo, car prikova pogled za njega, a zaprepašćenje
se ocrta na njegovom licu.
– Bože! Moj stric nije svestan šta traži.
– Kralj nešto traži od vas, gospodaru?
– Luj me uverava da je, uprkos teškoćama kroz koje prolazi s
obzirom na troškove pohoda, spreman da mi unapred dâ izvesnu
količinu u zlatu ako mu predam Mandilion. Sanja o tome da ga pokaže
svojoj majci, velikoj hrišćanki dona Blanki. Luj me moli da mu prodam
relikviju ili mu je iznajmim na nekoliko godina. Kaže da je upoznao
jednog čoveka koji mu tvrdi da Mandilion poseduje čudesnu moć, da
je već izlečio jednog edeskog kralja od lepre, i da za onoga koji ga ima
nema patnje. Kaže da će, u slučaju da pristanem na njegovu molbu,
utanačiti detalje s grofom od Dižona.
– I šta ćete učiniti?
– Kakvo je to pitanje? Znaš i sam da Mandilion nije u mom
vlasništvu i da, sve i da hoću, ne mogu da ga dam mom stricu, dobrom
kralju Francuske.
– Možete pokušati da ubedite biskupa da vam ga dâ.
– Neizvodljivo! Morao bih mesecima da ga ubeđujem, i opet ne bih
uspeo. Ne mogu da čekam, reci mi, šta bih još mogao da založim, da
nam nije možda ostala još neka važna relikvija koja bi zadovoljila mog
rođaka?
– Jeste.
– Jeste? Koja?
– Ako ubedite biskupa da vam dâ Mandilion...
– On to nikada neće učiniti.
– Da li ste mu možda tražili?
– Ljubomorno ga čuva. Relikvija je na čudesan način preživela
pljačke krstaša. Dao mu ga je njegov prethodnik i zakleo se da će je
braniti svojim životom.
– Vi ste car.
– A on biskup.
– On je vaš podanik, ako ne pristane, zapretite mu da ćete mu
odseći uši i nos.
– Kakva strahota!
– Izgubićete carstvo. To platno je sveto, onaj koji ga poseduje ne
mora ničega da se plaši. Pokušajte.
– Dobro, razgovarajte s biskupom. Recite mu da dolazite u moje
ime.
– Učiniću to, ali on neće hteti da razgovara sa mnom, moraćete vi
to od njega da tražite.
Car je skrušeno kršio ruke, pribojavao se susreta s biskupom. Šta
da mu kaže da bi ga nagovorio i šta da uradi da bi mu ovaj dao
Mandilion?
Otpi gutljaj vina boje šipka i rukom pokaza Paskalu de Molesmeu
da želi da ostane sam. Morao je da razmisli.

* * *
Vitez je šetao plažom posmatrajući kako talasi zapljuskuju oblutke
na obali. Njegov konj ga je strpljivo čekao, nevezan, kao verni prijatelj
kakav je bio u tolikim bitkama.
Jutarnja svetlost obasjavala je Bosfor i Bartolome dos Kapelos u
lepoti trenutka oseti božji dah.
Njegov konj naćuli uši, on se okrete i nazre nekog čoveka na konju
koji je dolazio prašnjavim putem.
Spusti ruku na mač, više nagonski nego u odbrani, i sačeka da vidi
da li je čovek koji pristiže onaj koga je čekao.
Pridošlica sjaha s konja i žustrim korakom pođe prema obali, gde
ga je, ne pomerajući se, čekao Portugalac.
– Stižete sa zakašnjenjem – reče mu Bartolome.
– Služio sam caru dok nije večerao. Tek tada sam uspeo da se
iskobeljam sa dvora.
– Dobro, šta imate da mi kažete, i zašto ovde?
Krupan muškarac onižeg rasta, tamnoput i mišjih očiju, odmeri
viteza templara. S njim valja ići oprezno.
 – Gospodine, znam da će car zamoliti biskupa da mu preda
Mandilion.
Bartolomeu dos Kapelosu se ne pomače nijedan mišić, kao da ga
informacija koju beše dobio uopšte ne zanima.
– A kako ti to znaš?
– Čuo sam cara kako razgovara s gospodinom De Molesmeom.
– Šta car hoće da uradi s Mandilionom?
– To je poslednja vredna relikvija koja mu je ostala, daće je u
zalog. Vi znate da je carstvo pred bankrotom. Prodaće je svom stricu,
kralju Francuske.
– Uzmi, odlazi.
Templar dade nekoliko novčića čoveku koji, uzjahavši svog konja,
odjezdi zahvalan što je imao sreće. Vitez mu je dobro platio za
informaciju.
Za templare je već godinama špijunirao na dvoru; znao je da
vitezovi crvenog krsta imaju još uhoda, ali nije znao ko su oni.
Templari su bili jedini koji su u osiromašenom carstvu imali novca
u gotovini i mnogi su im, uključujući i plemiće, nudili svoje usluge.
Portugalac se nimalo nije zbunio kada je čuo da car misli da
pozajmi Mandilion. Može biti, pomisli čovek, da su templari za to već
saznali od nekog svog drugog špijuna. Dobro, pomisli, to nije moj
problem, sa ovim novcem sam dobro namiren.
Bartolome dos Kapelos je jahao do kuće koju su templari imali u
Konstantinopolju. Ozidano zdanje, nedaleko od mora, u kojem je
živelo više od pedeset vitezova, zajedno s njihovim slugama i
konjušarima.
Dos Kapelos požuri u glavnu kapelu, gde su se u to vreme njegova
braća molila. Andre de Sen Remi, njegov starešina, pokaza mu rukom
da se priključi molitvi. Nije prošlo ni sat vremena od Kapelasovog
dolaska kad Sen Remi posla da ga dovedu u njegovu radnu sobu.
– Sedite, brate. Ispričajte mi šta vam je rekao carev peharnik.
– Potvrdio je informaciju komandanta kraljeve garde: car hoće da
založi Mandilion.
– Hristov pokrov...
– Već je založio trnov venac.
– Ima mnogo lažnih relikvija... Ali Mandilion to nije. Na tom platnu
se nalazi Hristova krv, njegov istinski lik. Očekujem dozvolu našeg
velikog majstora, Gijoma de Sonaka, da ga otkupim. Pre nekoliko
nedelja sam mu poslao poruku u kojoj sam mu objasnio da je
Mandilion trenutno poslednja prava relikvija koja je ostala u
Konstantinopolju, i najvrednija. Moramo je uzeti kako bismo je čuvali.
– A ako nam odgovor Gijoma de Sonaka ne stigne blagovremeno?
– U tom slučaju ću ja doneti odluku, i nadam se da će je veliki
majstor blagosloviti.
– A biskup?
– Ne želi da je dâ caru. Znamo da je Paskal de Molesme išao kod
njega i da ga je molio za nju. Nije pristao, i sada će car lično otići kod
njega i zamoliti ga da mu je dâ.
– Kada će to biti?
– Za sedam dana. Tražićemo sastanak s biskupom i ja ću posetiti
cara. Sutra ću vam dati uputstva, idite da se odmorite.

Još ne beše svanulo kad vitezovi završiše svoju prvu jutarnju
molitvu.
Andre de Sen Remi je zamišljen sastavljao pismo, u kojem je molio
da ga car primi.
Istočno rimsko carstvo bilo je na zalasku. Balduin je bio car
Konstantinopolja i okolnih zemalja, ali ne zadugo, i templari su teško
mogli da izađu na kraj s njim, jer je isuviše često od njih tražio
pozajmice.
Sen Remi još nije ni sklonio pribor za pisanje kad u njegovu sobu
žurno uđe brat Gi de Bože.
– Gospodine, jedan musliman traži da razgovara s vama. Dolazi u
pratnji još trojice...
Starešina templara u Konstantinopolju ne pokaza nikakvu
reakciju. Nastavi da sklanja ispisana dokumenta.
– Da li ga poznajemo?
– Ne znam, lice mu je prekriveno, a vitezovi koji stražare na ulazu
nisu hteli da ga primoravaju da se razotkrije. Predao im je ovu strelu
načinjenu od grane drveta, i kaže da ćete ga vi po ovim usecima
prepoznati.
Gi de Bože pruži strelu Sen Remiju i primeti kako jedan oblak
prekriva pogled njegovog starešine dok je ovaj, držeći je na dlanu
ruke, posmatrao grubo istesanu granu nalik streli s pet useka.
 – Dovedite ga.
Nekoliko minuta kasnije, visok i snažan muškarac, u jednostavnoj
odeći koja je ipak nedvosmisleno ukazivala na to da je plemić, stupi u
prostoriju gde ga je čekao Sen Remi.
Ovaj pokaza rukom dvojici vitezova templara, koji su došli s
muslimanom, da ih ostave nasamo, što oni učiniše bez pogovora.

Kad ostadoše nasamo, dvojica muškaraca se pogledaše u oči i
istovremeno prasnuše uglas u smeh.
– Pobogu, Roberte, šta ti bi da se prerušiš?
– Da li bi me prepoznao da ti nisu pokazali strelu?
– Naravno da bih, zar misliš da ne bih mogao da prepoznam
rođenog brata?
– To ne bi bio dobar znak jer bi značilo da moja maska nije dobra i
da ne izgledam kao Saracen.
– Braća te nisu prepoznala.
– Može biti. U svakom slučaju, jašem već nedeljama i uspeo sam da
stignem čak ovamo prolazeći kroz neprijateljske zemlje a da niko nije
posumnjao u nas. Drago mi je što se sećaš kako smo, kao mali, voleli
da pravimo strele od grana koje smo čupali sa drveća, ja sam uvek
pravio pet useka, a ti tri.
– Jesi li imao nekih neprijatnosti?
– Nijednu koju nisam uspeo da rešim uz pomoć mladog brata
Fransoa de Šarnea.
– S koliko ljudi ste putovali?
– S dvojicom muslimana. Tako je lakše proći neopaženo.
– Reci mi, kakve mi vesti donosiš od velikog majstora?
– Gijom de Sonak je umro.
– Molim? Kako se to dogodilo?
– Templarski red se borio zajedno s francuskim kraljem i pomoć
koju smo mu pružili bila je efikasna, kao što sigurno znaš po
uspešnom osvajanju Damijete. Ali kralj je izgarao od želje da napadne
Al-Mansuru, iako mu je Gijom de Sonak govorio da bude mudar i ne
dozvoli da mu um pomrači slatki ukus pobede. Ali kralj je tvrdoglav,
zakleo se da će vratiti Svetu zemlju i izgarao je od želje da uđe u
Jerusalim.
– Osećam da donosiš loše vesti.
 – Bojim se da je tako. Kralj je želeo da osvoji Al-Mansuru;
strategija mu se sastojala od toga da opkoli Saracene i napadne ih s
leđa. Ali Robert de Artoa, Lujov brat, napravio je grešku sravnjujući sa
zemljom mali tabor. Na taj način je upozorio Ejubide. Bitka je bila
krvava.

Robert de Sen Remi protrlja oči nadlanicom ruke, kao da tako
može da izbriše sećanje na mrtve koji su mu dolazili u svest. Ponovo je
video zemlju grimizne boje, natopljenu saracenskom krvlju i krvlju
krstaša, i svoje drugove kako se ogorčeno bore, bez predaha, s
mačevima poput produženih ruku koji se zarivaju u utrobu Saracena.
Još uvek je osećao umor u kostima i užas u duši.
– Poginula su mnoga naša braća. Veliki majstor je bio ranjen, ali
smo uspeli da ga spasemo.
Andre de Sen Remi je ćutao videvši na licu svog mlađeg brata
odraz eksplozije osećanja, živih sećanja na smrt, na patnju.
– Vitez Iv de Pajen, Beltran od Aragona i ja zajedno smo odneli
Gijoma de Sonaka s bojnog polja, ranjenog podmuklom strelom, i
udaljili se što smo dalje mogli. Ali napor nam beše uzaludan; umro je
prilikom povlačenja zahvaćen groznicom.
– A kralj?
– Dobili smo bitku. Imali smo velike gubitke, na hiljade muškaraca
ležalo je mrtvo ili ranjeno, ali je Luj govorio da je Bog s njim i da ćemo
pobediti. Na taj način je hrabrio vojnike i bio je u pravu – pobedili
smo, ali nikad nijedna pobeda nije bila tako krhka. Hrišćanske trupe
su se uputile prema Damijeti, ali se kralj razboleo od dizenterije, a
vojnici su bili gladni i iscrpljeni. Ne znam kako se dogodilo sve to,
samo znam da je vojska kapitulirala i da je Luj zarobljen.

* * *
Grobna tišina ispuni prostoriju, a dva brata, svaki udubljen u svoje
misli, jedva da su se pomakla s mesta. Prošlo je nekoliko dugih minuta
a da nijedan od njih nije progovorio ni reči.
Kroz prozor je dopirao odjek glasova vitezova templara koji su se
uvežbavali na poljani ispred utvrđenja, kao i škripa kočija i bubnjanje
kovačevog nakovnja.
Naposletku Andre de Sen Remi prekide tišinu.
 – Reci mi, ko je izabran za velikog majstora?
– Naš veliki majstor je Reno de Višije, prior iz Francuske, starešina
reda. Ti ga poznaješ.
– Tako je. Reno de Višije je mudar i pobožan čovek.
– Otišao je da pregovara sa Saracenima kako bi izdejstvovao
Lujovo oslobađanje. Kraljevi plemići su takođe poslali izaslanike sa
ciljem da im Saraceni odrede cenu za kraljevu slobodu. Kad sam
krenuo ovamo, pregovori nisu napredovali, ali veliki majstor veruje
da će uspeti da oslobodi kralja.
– Kolika će biti cena?
– Luju je mnogo teško, iako se prema njemu dobro ophode i paze
ga saracenski lekari. Ovi traže da krstaška vojska vrati Damijetu.
– Lujovi plemići su spremni da povuku trupe iz Damijete?
– Uradiće onako kako kaže kralj, samo on može da se preda. Reno
de Višije je poslao poruku kralju da prihvata. Naši špijuni tvrde da će
to i ništa drugo biti cena.
– Kakve mi vesti donosiš od velikog majstora?
– Donosim ti zapečaćen dokument, i ostale poruke koje ću ti
preneti usmeno.
– Reci mi ih, onda.
– Moramo da se dočepamo Mandiliona. Veliki majstor tvrdi da je
to jedina relikvija za koju se pouzdano zna da je autentična. Kad je
uzmeš, moram je odneti u naše utvrđenje u Akri. Niko ne sme da zna
da je u našem posedu. Moraš da je kupiš i učiniš sve što možeš, ali da
se ne sazna da je za red. Za Mandilion bi hrišćanski kraljevi bili
spremni da ubiju. Papa će ga tražiti za sebe. Poklonili smo mu mnoge
relikvije koje si svih ovih godina otkupljivao od Balduina, mnoge
druge su u vlasništvu Luja od Francuske, koje mu je njegov rođak
poklonio ili prodao. Znamo da Luj hoće Mandilion. Posle pobede kod
Damijete poslao je delegaciju s porukom za cara. Delegacija je odnela
i dokumente s njegovim naredbama u Francusku.
– Da, znam, pre neki dan je došao grof od Dižona i predao caru
jedno pismo. Luj od svog rođaka traži Mandilion, a da mu, zauzvrat,
pruži svoju pomoć.
Robert de Sen Remi svom bratu predade nekoliko urolanih i
zapečaćenih dokumenata, koje ovaj spusti na sto.
– Reci mi, Andre, znaš li nešto o našim roditeljima?
 Usne Andrea de Sen Remija se stegnuše, on obori pogled prema
zemlji i, suspregnuvši uzdah koji mu je pritiskao dušu, odgovori
svome bratu.

* * *
– Naša majka je umrla. I naša sestra Kasilda, takođe. Smrt ju je
dočekala tokom njenog petog porođaja. Otac, premda star, prošle
zime je još bio živ. Satima sedi u velikom salonu; jedva može da se
pomeri zbog otečenosti nogu koju mu je izazvala kap. Naš stariji brat
Umberto upravlja imanjem, grofovija je uspešna i Bog mu je podario
četvoro zdrave dece. Mnogo je vremena prošlo otkako smo napustili
Sen Remi...
– Ali ja se živo sećam aleje topola kojom se stizalo do zamka, i
mirisa pečenog hleba, i naše majke kako peva.
– Roberte, mi smo izabrali da budemo templari, i ne možemo niti
smemo da se prepuštamo nostalgiji.
– Eh, brate, uvek si bio preterano strog prema sebi.
– A ti, reci mi, otkud to da ti je štitonoša Saracen?
– Upoznao sam ih i naučio da ih poštujem. Ima mudrih ljudi među
njima, ima i viteštva i časti. Oni su dostojni neprijatelji koje poštujem.
Moram ti priznati da imam i nekoliko prijatelja iz njihovih redova.
Nemoguće je ne steći prijatelje kad delimo istu teritoriju i potajno
moramo da dolazimo u kontakt s njima. Veliki majstor je želeo da svi
naučimo njihov jezik i da neki od nas naučimo njihove običaje kako
bismo mogli da se uvučemo u njihovu teritoriju, u njihove gradove, da
špijuniramo, posmatramo, ili izvršavamo zadatke za veću slavu reda i
hrišćanstva. Moja tamna put postala je još tamnija od sunca Istoka, a
crna boja konja takođe mi pomaže da prikrijem svoj izgled. Što se tiče
njihovog jezika, moram ti priznati da mi nije bilo mnogo teško da ga
razumem i pišem. Imao sam dobrog učitelja, mog pratioca. Seti se,
brate, da sam kao veoma mlad ušao u red i da je sâm Gijom de Sonak
naredio da mi, najmlađi, učimo od Saracena dok ne budemo mogli da
se izmešamo s njima. Ali pitao si me za Alija, mog štitonošu. Nije on
jedini musliman koji je u vezi s redom. Krstaši su njegov gradić
sravnili sa zemljom. On i još dva dečaka su uspeli da se spasu. Gijom
de Sonak ih je pronašao nakon što su nekoliko dana jahali iz Akre. Ali,
najmlađi, bio je sasvim iscrpljen, i goreo je u groznici. Veliki majstor ih
je odveo u naše utvrđenje, gde su se oporavili, a onda i ostali.
– I jesu li vam bili odani?
– Gijom de Sonak im je dozvoljavao da se mole Alahu i koristio ih
je kao posrednike. Nikad nas nisu izdali.
– A Reno de Višije?
– Ne znam, ali nije imao primedaba što putujemo sami u društvu
Alija i Saida.
– Dobro, odmori se i pošalji mi Fransoa de Šarnea, brata s kojim si
putovao.
– Učiniću tako.
Kad Andre de Sen Remi ostade sam, odvi dokumente koje mu je
dao njegov brat i stade da čita ispisane naredbe Renoa de Višijea,
velikog majstora templarskog reda.

* * *
Prostorija ukrašena reljefom purpurne boje podsećala je na mali
prestoni salon. Mekane stolice, sto od plemenitog drveta, raspeće od
čistog zlata i drugi predmeti od izrezbarenog srebra pokazivali su
izobilje u kojem je živeo njihov vlasnik.
Na jednom stočiću sa strane nalazilo se nekoliko boca od brušenog
kristala s vrhunskim vinima, a u jednoj ogromnoj činiji bili su
aranžirani raznobojni slatkiši iz kuhinje obližnjeg manastira.
Biskup je s primetnom ravnodušnošću slušao Paskala de
Molesmea. Već sat vremena je francuski plemić raspredao argumente
pokušavajući da ga ubedi da caru preda Mandilion. Balduin je i njemu
bio drag; znao je da je dobar u duši, iako je njegovo carstvo bilo
obeleženo nizom neuspeha.
Paskal de Molesme prekide svoje izlaganje primetivši da ga biskup
više ne sluša i da je utonuo u razmišljanje. Tišina prenu biskupa.
– Saslušao sam vas i shvatam vaše razloge, ali francuski kralj ne
može da utiče na sudbinu Konstantinopolja, posedovao ili ne
posedovao Mandilion.
– Kralj je kao veliki hrišćanin obećao pomoć caru; ako ne bude
mogao da poseduje Mandilion, hteo bi makar da ga dobije na izvesno
vreme. Luj žarko želi da njegova majka, velika hrišćanka dona Blanka
de Kastilja, dobije priliku da posmatra istinski lik Gospoda našeg Isusa
Hrista. Crkva neće izgubiti vlasništvo nad Mandilionom a i mogla bi da
zaradi, osim što će pridoneti spasavanju Konstantinopolja od nevolja
koje su ga zadesile. Verujte mi, vaši interesi i interesi cara se
podudaraju.
– Ne, ne podudaraju se. Caru je potrebno zlato kako bi spasao ono
što je od carstva još ostalo.
– Konstantinopolj je na svom izmaku, carstvo je više uobrazilja
nego stvarnost, jednog dana će hrišćani oplakivati njegov gubitak.
– Gospodine De Molesme, smatram vas dovoljno inteligentnim da
biste pokušali da me ubedite kako samo Mandilion može da spase
Konstantinopolj. Koliko je kralj Luj ponudio da ga pozajmi, a koliko da
ga kupi? Biće potrebne velike količine zlata da bi se spaslo ovo
carstvo, francuski kralj jeste bogat, ali neće uništiti svoje kraljevstvo
ma koliko voleo svog rođaka ili želeo Mandilion.
– Ako količina zlata bude pozamašna, da li bi Vaša milost pristala
da ga proda ili pozajmi?
– Ne. Recite caru da mu ga neću dati. Papa Inoćentije bi me
ekskomunicirao. Već duže vreme on želi da dobije Mandilion, a ja
stalno odugovlačim pravdajući se opasnostima na putu kako bi
pokrov ostao ovde. Bila bi mi potrebna dozvola pape, a vi znate da bi
vam odredio cenu koja bi, iako bi dobri kralj Luj mogao da je plati,
pripala Crkvi, a ne njegovom rođaku, caru.
Paskal de Molesme odluči da zaigra na poslednju kartu.
– Podsećam vas, prečasni, da Mandilion ne pripada vama. U
Konstantinopolj su ga donele trupe cara Romana Lakapena, i carstvo
se nikada nije odreklo vlasništva nad njim. Crkva je samo puki čuvar
Mandiliona. Balduin vam traži da mu ga predate dragovoljno, a on će
znati da bude velikodušan prema vama i prema Crkvi.
De Molesmeove reči ozlovoljiše biskupa.
– Da li vi to meni pretite, gospodine De Molesme? Car preti Crkvi?
– Balduin je, kao što i sami odlično znate, veliki poštovalac Crkve,
koju bi branio sopstvenim životom ukoliko bi bilo potrebno.
Mandilion pripada carstvu i car ga traži. Ispunite svoju dužnost.
– Moja dužnost je da branim Hristov lik i da ga sačuvam za
hrišćanstvo.
– Niste se protivili tome da trnov venac koji se čuvao u manastiru
Pantokrator bude prodat kralju Francuske.
– Znam da ste inteligentan čovek, gospodine De Molesme. Zar
zaista verujete da je to bio Isusov trnov venac?
– Vi ne verujete?
Bes sevnu u biskupovim plavim očima. Napetost između njih
dvojice dostigla je vrhunac i obojica su to znali.
– Gospodine De Molesme, niste me ubedili svojim razlozima, i
prenesite to caru.
Paskal de Molesme klimnu glavom. Nadmudrivanje je zasad bilo
završeno, ali su obojica znali da još nema pobednika i poraženog.
Plemić izađe iz sobe suvog grla, ni ne pomirisavši vino s Rodosa
koje mu biskup beše ponudio. I zažalio je, jer je to bilo jedno od
njegovih omiljenih vina.
Na izlazu iz palate u kojoj je živeo biskup čekale su ga njegove
sluge, zajedno s njegovim konjem, riđanom tamnim kao noć, koji je
bio njegov najverniji prijatelj i pratilac u nemirnom Konstantinopolju.
Da li da savetuje Balduinu da se sa svojim vojnicima pojavi u
biskupovoj palati i natera ga da mu preda Mandilion? Nema im druge.
Inoćentije neće smeti da izopšti Balduina, pogotovo kad sazna da je
Mandilion za kralja koji je veliki hrišćanin. Pozajmiće ga Luju i
odrediće visoku cenu, tako da će carstvo bar delimično moći da se
povrati.
Duvao je blagi večernji povetarac, te Paskal de Molesme odluči da
jaše obalom Bosfora pre nego što se vrati u palatu. Voleo je da s
vremena na vreme pobegne iz zlokobnih zidova palate, gde intrige,
izdaja i smrt vrebaju na svakom koraku, gde je teško znati ko ti je
prijatelj a ko ti želi zlo, s obzirom na prefinjeno umeće pretvaranja
kojom su se razmetali dvorski vitezovi i dame. Verovao je još samo
Balduinu, prema kome je tokom godina počeo da oseća iskrenu
ljubav, kao što je svojevremeno osećao prema dobrom kralju Luju.
Prošlo je već mnogo zima otkako ga je kralj Francuske poslao na
Balduinov dvor kako bi osigurao zlato kojim je svom rođaku platio za
nekoliko vrednih relikvija koje mu je ovaj prodao, osim svoje
grofovije u Namuru. Luj mu je naložio da ostane na dvoru i
obaveštava ga o svemu što se događa u Konstantinopolju. U pismu
koje je De Molesme lično odneo kralju, francuski kralj Luj je
savetovao rođaku da veruje dobrom Paskalu de Molesmeu, odanom
čoveku i velikom hrišćaninu koji će – kako je pisalo u pismu – budno
motriti samo zarad njegovog dobra.
 Balduin i on su osetili veliku obostranu simpatiju već prilikom
prvog susreta, a sada je, eto, posle petnaest godina, postao carev
savetnik i njegov veliki prijatelj. Jer De Molesme je cenio Balduinove
napore da sačuva dostojanstvo carstva, da odbrani Konstantinopolj
opirući se pritisku Bugara, s jedne strane, i osmatranju Saracena iz
neposredne blizine, s druge.
Da kralju Luju i Balduinu nije dugovao odanost, odavno bi već
tražio da ga prime u templarski red kako bi se borio u Svetoj zemlji.
Ali sudbina ga je smestila u sámo srce dvora u Konstantinopolju, gde
je morao da se čuva mnogih opasnosti, kao da je usred bojnog polja.
Sunce poče da se krije kad primeti da je stigao blizu kuće
templara. Poštovao je Andrea de Sen Remija, starešinu imanja,
povučenog i čestitog čoveka koji je krst i mač izabrao kao svoju
sudbinu. Obojica su bili Francuzi i plemići, i obojica su pronašli svoju
sudbinu u Konstantinopolju.
De Molesme oseti želju da priča sa svojim zemljakom, ali su noćne
senke već postale prisutne i vitezovi se sigurno mole, tako da bi ih
njegova poseta uznemirila. Bolje će biti da sačeka sutrašnji dan da Sen
Remiju pošalje poruku i ugovori sastanak, pomisli u sebi.

* * *
Balduin II lupi šakom u zid. Srećom, ćilim ublaži udarac.
Paskal de Molesme mu detaljno ispriča o čemu je razgovarao s
biskupom i kako je on odbio da mu preda Mandilion.
Car je znao da mogućnosti da biskup drage volje pristane na
njegovu molbu nisu baš velike, ali je u svojim molitvama usrdno molio
Gospoda Boga da učini to čudo, u nadi da će spasti carstvo.
Francuz, ozlovoljen zbog careve eksplozije besa, pogleda ga ne
skrivajući prekor na licu .
– Ne gledaj me tako! Ja sam najnesrećniji čovek na svetu!
– Gospodine, smirite se, biskupu nema druge nego da vam preda
Mandilion.
– Molim? Hoćeš da odem i oduzmem mu ga na silu? To bi bio
skandal. Moji podanici mi ne bi oprostili da im otmem pokrov kojem
pripisuju čudesne moći, papa Inoćentije bi me izopštio, i ti mi pored
svega toga kažeš da se smirim kao da postoji rešenje, a odlično znaš
da ono ne postoji.
 – Kraljevi moraju da donose neprijatne odluke da bi spasli svoja
kraljevstva. Vi ste sada u jednoj takvoj situaciji. Nemojte više da
jadikujete, već preduzmite nešto.
Car sede u svoju ogromnu fotelju ne trudeći se da sakrije umor
koji mu se oslikavao na licu. Kao kralj je iskusio čemer i jad, a sada mu
je kao poslednji ispit njegove vladavine bila nametnuta neophodnost
da uđe u sukob sa Crkvom.
– Smisli neko drugo rešenje.
– Zar vi vidite drugi izlaz?
– Ti si moj savetnik, misli, misli!
– Gospodine, Mandilion vam pripada, zahtevajte ono što je vaše, za
dobrobit kraljevstva. To je moj savet.
– Odlazi.
De Molesme izađe iz salona i krenu prema pisarnici. Tamo je, na
svoje iznenađenje, zatekao Bartolomea dos Kapelosa.
Obradova se templaru i upita ga za njegovog starešinu i za ostalu
braću koju je poznavao. Nakon nekoliko minuta srdačnog razgovora,
upita ga šta ga dovodi u zamak.
– Moj starešina, Andre de Sen Remi, traži prijem kod cara.
Ozbiljan glas portugalskog templara privuče De Molesmeovu
pažnju.
– Šta se događa, dobri moj prijatelju? Neka loša vest?
Portugalac je dobio naređenje da ne kaže nijednu suvišnu reč i,
shodno tome, da ne daje nikakve informacije o delikatnoj situaciji
Luja od Francuske, o kojoj u zamku očigledno nisu znali ništa, budući
da je, kad je grof od Dižona izašao iz Damijete, grad i dalje bio u
rukama Francuza, a vojska je pobednički napredovala.
Bartolome dos Kapelos odgovori prečuvši pitanje:
– Andre de Sen Remi se dugo već nije sastao sa carem, a ovih
meseci se dogodilo mnogo toga. Susret će im biti od obostranog
interesa.
De Molesme shvati da mu Portugalac neće reći više ništa, ali oseti
važnost traženog prijema kod cara.
– Zabeležiću vašu molbu. Čim car odredi dan i sat, lično ću doći
kod vas da vas o tome obavestim, i nadam se da ću imati zadovoljstvo
da malo porazgovaram s vašim starešinom.
– Zamolio bih vas da prijem zakažete što je pre moguće.
 – Hoću, znate da sam prijatelj reda. Neka vas Bog prati.
– Neka vas Bog čuva.
Paskal de Molesme se zamisli. Ozbiljan izraz Portugalčevog lica
ukazivao je na to da red zna nešto što je od izuzetnog značaja i što želi
da prenese isključivo caru, u zamenu za ko zna šta.
Templari su bili jedini koji su raspolagali novcem i informacijama
u tim nesigurnim vremenima u kojima im je zapalo da žive. A obe
prednosti, novac i informacije, davale su im posebnu moć, veću od
moći bilo kog kralja, pa čak i samog pape.
Balduin je prodao nekoliko relikvija templarskom redu, za koje je
dobio pozamašne svote novca. Odnos Balduina i Sen Remija bio je pun
obostranog uvažavanja. Starešina templarske enkomijende delio je
Balduinove muke zbog situacije u kojoj se našlo carstvo koje se sve
više smanjivalo. Templarski red im je u nekoliko navrata pozajmljivao
novac koji nisu mogli da vrate, davajući, zauzvrat, u zalog relikvije
koje su na kraju postale vlasništvo templara, kao i druge vredne
predmete koji se neće vratiti u carsku palatu dok car ne isplati
dugove, što je bila prilično nerealna mogućnost.
On odagna te misli i stade da priprema Balduinovu posetu biskupu.
Moraće da ide u pratnji naoružanih i dobro pripremljenih vojnika.
Dovoljan broj da se okruži biskupova palata i Bogorodičina crkva u
Vlaherni, gde se nalazi Mandilion.
Niko ne sme da sazna šta nameravaju kako se narod ne bi
uznemirio, pa ni biskup, koji je Balduina smatrao dobrim hrišćaninom
koji se ne bi pobunio protiv volje Crkve.
Znao je da car razmatra tu mogućnost i da će u svom očajanju
shvatiti da je jedino rešenje to da Mandilion dâ kralju Luju.
Naložio je da pozovu grofa od Dižona kako bi s njim razmotrio
detalje oko predaje Svetog pokrova. Francuski kralj mu je dao
precizne instrukcije o tome šta da uradi kad mu njegov rođak preda
Sveti pokrov i kako da ugovori plaćanje.
Robert de Dižon je u to vreme imao oko trideset godina. Srednje
visine, snažan, orlovskog nosa, plavih očiju, francuski plemić je
privlačio pažnju dama s Balduinovog dvora. Slugi kojeg je Paskal de
Molesme poslao da ga dovede, nije bilo lako da ga nađe. Morao je da
podmićuje ostale dvorske sluge da bi ga pronašao u odajama dona
Marije, careve rođake, odnedavno udovice.
 Kad se grof od Dižona pojavio u pisarnici, još je mirisao na mošus
koji je u prolazu za sobom ostavljala uvažena dama.
– Kažite mi, gospodine De Molesme, čemu tolika žurba?
– Grofe, moram da znam koje vam je instrukcije dao dobri kralj
Luj, kako bih pokušao da mu udovoljim.
– Poznato vam je da kralj želi da mu car preda Mandilion.
– Oprostite što neću da okolišam: koliko je kralj Luj spreman da
plati za Sveti pokrov?
– Da li car pristaje na molbu njegovog strica?
– Grofe, dozvolite da ja budem taj koji postavlja pitanja.
– Pre nego što odgovorim na njih, moram da znam da li je Balduin
već doneo odluku.
De Molesme se za tren oka stvori ispred francuskog plemića i
zagleda mu se u oči, pokušavajući da odgonetne kakav to čovek stoji
pred njim. Francuz ne ustuknu i izdrža netremičan pogled
Balduinovog savetnika.
– Car razmatra ponudu njegovog strica. Ali mora da zna koliko je
francuski kralj spreman da mu ponudi za Mandilion, gde će relikvija
biti premeštena i ko će garantovati za njenu bezbednost. Ako ne sazna
te i druge pojedinosti, car će teško moći da donese bilo kakvu odluku.
– Dobio sam naređenje da sačekam odgovor cara i, ako Balduin
prihvati da Luju preda pokrov, lično ću ga ja odneti u Francusku i
položiti ga u ruke njegove majke, dona Blanke, koja će ga čuvati dok
se kralj ne vrati iz krstaškog pohoda. Ako car želi da proda Mandilion,
Luj će svom rođaku dati dve vreće zlata težine dva čoveka i vratiće mu
grofoviju Namur, a takođe će mu pokloniti i neke zemlje u Francuskoj,
od kojih će moći da ubire dobar godišnji prihod. Ako car, naprotiv,
bude želeo samo da založi pokrov na izvesno vreme, kralj će mu
takođe dati dve vreće zlata, koje će Balduin u svoje vreme morati da
vrati kako bi ponovo dobio Mandilion; ali, ako u roku koji su obe
strane ugovorile zlato ne bude vraćeno, relikvija će postati vlasništvo
kralja Francuske.
– Luj uvek dobija – reče zlovoljno De Molesme.
– To je pravična pogodba.
– Ne, nije. Poznato vam je, baš kao i meni, da je Mandilion jedina
autentična relikvija koju ima hrišćanstvo.
– Kraljeva ponuda je velikodušna. Uz pomoć dve vreće zlata
Balduin će moći da izađe na kraj sa svojim nebrojenim dugovima.
– To nije dovoljno.
– Vi znate, baš kao i ja, da će dve vreće zlata, svaka težine jednog
čoveka, rešiti mnoge probleme carstva. Ponuda je više nego
velikodušna ukoliko car zauvek ustupi Mandilion, budući da će u tom
slučaju raspolagati prihodom do kraja života; ako pak samo pozajmi
relikviju... na kraju krajeva, ne znam da li će biti moguće da vrati dve
vreće zlata svom stricu.
– Da, znam da znate. Ali znate koliko i ja da će teško moći da vrati
Mandilion. Dobro, kažite mi, jeste li doputovali s dve vreće zlata?
– Donosim dokument koji je Luj potpisao obavezujući se na
isplatu. Doneo sam i izvesnu količinu novca kao avans.
– Kakve nam garancije možete dati da će relikvija stići u
Francusku?
– Kao što dobro znate, putujem s mnogobrojnom pratnjom, i
spreman sam da prihvatim koliko god hoćete ljudi da krene s nama u
sigurnu luku. Zalažem i svoj život i svoju čast da Mandilion bezbedno
stigne u Francusku. Ako car pristane, poslaćemo poruku kralju.
– Koliko zlata imate kod sebe?
– Dvadeset libri13.
– Pozvaću vas kad car donese odluku.
– Čekaću; uveravam vas da mi nije teško da se još nekoliko dana
odmorim u Konstantinopolju.
Dvojica muškaraca se pozdraviše naklonivši se jedan drugome.

* * *
Fransoa de Šarne je uvežbavao napinjanje luka zajedno sa ostalim
vitezovima templarima. Andre de Sen Remi ga je posmatrao kroz
prozor glavne molitvene sale. Svojim izgledom, mladi De Šarne je, baš
kao i njegov brat Robert, podsećao na muslimana. Obojica su
insistirali na neophodnosti takvog izgleda kako bi neometano mogli
da prolaze kroz neprijateljske teritorije. Imali su poverenja u svoje
pratioce Saracene, prema kojima su se odnosili drugarski.
Nakon toliko godina koje su proveli na Istoku, red hramovnika se
polako menjao. Naučili su da poštuju vrline svojih neprijatelja i nije im
bilo dovoljno samo da se bore protiv njih već su se trudili i da ih
upoznaju, i to je bio razlog uzajamnog uvažavanja vitezova templara i
Saracena.
Gijom de Sonak je bio mudar vitez, i poseban čovek. Znao je da
Roberta i Fransoa podstakne i probudi njihove kvalitete kako bi
postali špijuni, jer su to i bili.
Obojica su tečno govorili arapski i kad su putovali sa svojim
pratiocima, ponašali su se kao i oni. Kože opaljene suncem i u odeći
saracenskih plemića, teško je bilo u njima prepoznati hrišćanske
vitezove kakvi su bili.
Pričali su im o svojim mnogobrojnim dogodovštinama u Svetoj
zemlji, o čarima pustinje u kojoj su se naučili veštini preživljavanja, o
obnovljenom interesu prema antičkim grčkim filozofima zahvaljujući
saracenskim mudracima, o umeću lečenja koje su naučili od njih.
Mladići nisu mogli da sakriju svoje divljenje prema neprijateljima
protiv kojih su se borili, što bi Andre de Sen Remija zabrinulo da se
svojim rođenim očima nije uverio u posvećenost obojice i njihovo
časno služenje Hramu.
Ostaće u Konstantinopolju dok im starešina te enkomijende ne
preda Mandilion da ga odnesu u Akru. Andre de Sen Remi im je
izrazio svoje sumnje u to da ih pusti same s tako dragocenom
relikvijom, ali su ga oni uverili da će samo tako stići neoštećena do
svog odredišta, u templarsku tvrđavu u Akri, gde se čuvao najveći deo
templarskog blaga. Razume se da će Sen Remi pre toga morati da
pribavi Hristov pokrov, a za to je bilo potrebno nastupati strpljivo i
diplomatski, ali i domišljato, što su sve bile osobine koje je imao
starešina enkomijende u Konstantinopolju.

* * *
Balduin je obukao svoje najlepše odelo. De Molesme mu je
savetovao da ne obaveštava nikoga o njihovoj predstojećoj poseti
biskupu.
Paskal de Molesme je lično sačinio grupu vojnika koja je trebalo
da ih prati, kao i one koji će opkoliti Bogorodičinu crkvu u Vlaherni.
Plan beše jednostavan. Kada padne noć, car će se pojaviti u
biskupovoj palati. Ljubazno će ga zamoliti da mu preda Mandilion;
ako biskup ne pristane drage volje, onda će vojnici ući u Bogorodičinu
crkvu u Vlaherni i uzeti pokrov, makar morali da upotrebe i silu.
De Molesme je ubedio Balduina da ne uzmiče pred biskupom i da
mu zapreti ako bude potrebno, zato će s njim krenuti i grmalj Vlad,
čovek iz severnih zemalja koji ne razmišlja svojom glavom i koji će
bez pogovora poslušati sve što mu Balduin naredi.
Noć je prekrila grad i samo su upaljene sveće ukazivale na to da su
kuće i palate nastanjene.
Začuše se tupi udarci na vratima biskupove palate, koji je u tom
trenutku pio kiparsko vino i čitao poverljivo pismo od pape Inoćentija.
Jedan sluga pođe da otvori veliku kapiju palate i silno se prepade
ugledavši pred sobom cara.
Čovek vrisnu i biskupova straža pohita prema vratima. Gospodin
De Molesme im naredi da kleknu na kolena pred carem.
Uđoše u palatu čvrstim koracima. Na Balduinu se videlo da ga je
obuzeo paničan strah, ali ga je odlučnost njegovog savetnika
sprečavala da izjuri napolje, da odstupi.
Biskup otvori vrata svoje sobe uznemiren bukom koja je dopirala
sa stepeništa i zaneme kad se nađe licem u lice s Balduinom, Paskalom
de Molesmeom i grupom vojnika iz njihove pratnje.
– Šta je ovo? Šta radite ovde? – uzviknu biskup.
– Zar se tako prima car? – prekide ga Francuz.
– Smirite se, prečasni – reče mu Balduin. – Došao sam vam u
posetu, žalim što o tome nisam uspeo da vas obavestim na vreme, ali
su me državni poslovi u tome sprečili.
Balduinov osmeh nije uspeo da smiri biskupa koji, stojeći onako
usred prostorije, nije znao kako da postupi.
– Dopuštate li nam da sednemo? – upita car.
– Izvolite, izvolite, vaša neočekivana poseta me je dočekala
nespremnog. Pozvaću svoje sluge da vas posluže, kako i dolikuje.
Naložiću da upale još sveća i...
– Ne – prekide ga De Molesme. – Ne treba ništa da radite. Car vas
je počastvovao svojim prisustvom, i saslušajte ga.
Biskup, i dalje na nogama, dvoumio se da li da sledi uputstva
Francuza, dok su sluge stidljivo provirivale kroz vrata uznemirene
bukom i čekajući naređenja prečasnog.
Paskal de Molesme priđe vratima i reče im da se vrate u svoje
odaje, da je ovo prijateljska poseta cara biskupu Konstantinopolja i
da, s obzirom na vreme, njihovo prisustvo nije neophodno, budući da
će za posluženje vinom moći sami da se pobrinu.
 Car sede na jednu udobnu fotelju i duboko uzdahnu. Paskal de
Molesme ga je ubedio da nema drugog izbora nego da se dočepa
Mandiliona kako bi spasao Konstantinopolj.
Povrativši se od iznenađenja i početnog straha, biskup se obrati
caru neprijatnim glasom:
– Šta je toliko važno da se naruši mir ove kuće u ovo doba? Da li
vaša duša ište neki savet ili vas brine neki događaj sa dvora?
– Dobri moj pastore, došao sam kao sin Crkve da vas uključim u
probleme carstva. Vi ste čuvar duša, ali ko ima dušu ima i telo, a ja o
ovozemaljskim problemima želim da vam pričam, jer ako je carstvo
na mukama, na mukama su i ljudi.
Balduin uzdahnu tražeći pogledom podršku Paskala de Molesmea,
koji mu gotovo neprimetnim pokretom pokaza da nastavi.
– Poznato vam je, isto koliko i meni, šta je Konstantinopolju
potrebno. Javna je tajna da su sefovi ispražnjeni i da su nas napadi
naših suseda sasvim oslabili. Vojnici već mesecima ne primaju platu,
kao ni dvorski službenici, niti moji poslanici primaju svoje nadoknade.
Mnogo žalim što ne mogu da dajem doprinose Crkvi, čiji sam, kao što
znate, odan i veran sin.
Tu Balduin ućuta, uplašivši se da bi biskup svakog časa mogao da
odreaguje naprasito. Ali ovaj ga je slušao napeto, smišljajući šta da mu
odgovori.
– Premda nisam u ispovedaonici – nastavi Balduin – uputiću vas u
svoje nevolje, dužnost mi je da spasem carstvo, a jedina mogućnost da
u tome uspem jeste da Mandilion prodam mom rođaku u Francuskoj,
neka ga čuva dobri Bog. Luj je spreman da nam dâ dovoljno zlata da
isplatimo dugove koji nas more. Ako mu dam Mandilion,
Konstantinopolj će biti spasen. I zato vas, prečasni, kao vaš car molim
da mi date Sveti pokrov. On će ostati u hrišćanskim rukama, kakve su i
naše.
Biskup mu se zagleda u oči, nakašlja se i reče:
– Gospodine, vi dolazite kao car da mi tražite svetu crkvenu
relikviju. Kažete da ćete tako spasti Konstantinopolj, ali za koliko
vremena? Ja vam ne mogu dati ono što ne pripada meni; Mandilion
pripada Crkvi, pa dakle i svim hrišćanima. Bilo bi svetogrđe da vam ga
dam da biste ga vi prodali. Vernici iz Konstantinopolja to ne bi
dozvolili, odani kakvi jesu čudesnom Hristovom liku. Ne mešajte
ovozemaljske stvari s božjim, svoje interese sa interesima hrišćanstva.
Shvatite da vam ne mogu dati Sveti pokrov, kojem se s tolikim
obožavanjem svakog petka klanjaju svi hrišćani. Vernici nikad ne bi
dopustili da prodate relikviju, da je pošaljete u Francusku, ma koliko
je dobro čuvao dobri kralj Luj.
– Nije mi namera da se svađam, prečasni, ali ja vas ne molim da mi
date Mandilion, ja vam to naređujem.
Balduin oseti zadovoljstvo što je ovu poslednju rečenicu izgovorio
tako otresito, i ponovo potraži podršku u očima De Molesmea.
– Ja sam dužan da vas poštujem kao cara, a vi ste dužni da mene
slušate kao svog pastora – odgovori biskup.
– Prečasni, neću dozvoliti da se protraći ono što je od carstva još
ostalo zato što vi hoćete da zadržite dragocenu relikviju. Kao
hrišćanin osećam dužnost da se okanem Mandiliona, ali mi je sada
dužnost da se ponašam kao car. Molim vas da mi date relikviju...
dobrovoljno.
Uznemiren, biskup ustade sa svoje stolice i uzviknu:
– Usuđujete se da mi pretite? Znajte da će vas, ako se drznete da se
suprotstavite Crkvi, Inoćentije izopštiti!
– Hoće li izopštiti i kralja Francuske ako kupi Mandilion? – odvrati
car.
– Neću vam dati Sveti pokrov. On pripada Crkvi i jedino papa može
raspolagati najsvetijom od svih relikvija...
– Ne, ona ne pripada Crkvi, vi to odlično znate. Car Roman
Lakapen ju je uzeo iz kraljevine Edese i doneo u Konstantinopolj.
Pripada carstvu, pripada caru. Crkva je bila samo verni čuvar, a sada
će se carstvo pobrinuti za njeno čuvanje.
– Prihvatite odluku pape, pisaćemo mu, vi ćete izneti svoje razloge,
a ja ću se prikloniti njegovoj odluci.
Balduin stade da okleva. Znao je da biskup hoće da dobije na
vremenu, ali kako da odbije predlog koji se činio pravednim?
Paskal de Molesme se nacrta pred biskupom i besno ga pogleda:
– Mislim, prečasni, da niste shvatili šta vam je car rekao.
– Gospodine De Molesme, molim vas da se ne mešate! – zaurla
biskup.
– Branite mi da govorim? S kojim pravom? Ja sam, kao i vi,
podanik cara Balduina, i dužnost mi je da štitim interese carstva.
Vratite Mandilion koji vam ne pripada i ovaj razgovor ćemo okončati
mirno.
– Kako se usuđujete da mi se tako obraćate? Gospodine, naredite
vašem kancelaru da ućuti!
– Smirite se obojica – umeša se Balduin, odagnavši već početne
sumnje. – Prečasni, gospodin De Molesme je dobro rekao, došli smo
da tražimo da nam vratite ono što mi pripada, ne otežite ni minut više
ili ću narediti da vam Mandilion oduzmu na silu.
Biskup žurnim koracima stiže do vrata prostorije i gromko zatraži
pomoć od svoje straže. Začuvši povike, njegovi vojnici smesta
dojuriše. Osokoljen njihovim prisustvom, biskup pokuša da se otarasi
nepoželjnih gostiju.
– Ako se usudite samo da pipnete Sveti pokrov, pisaću papi i
tražiću da vas izopšti. Odlazite! – zagrme.
Iznenađen takvom neočekivanom reakcijom, Balduin se i ne
pomače s mesta, ali zato Paskal de Molesme, potpuno razgnevljen,
priđe vratima ispred kojih je biskup i dalje stajao.
– Vojnici! – povika.
Za samo nekoliko sekundi careva vojska se pope uza stepenice i
uđe u sobu, na zaprepašćenje prelatove straže.
– Zar ćete izazivati cara? Ako je tako, narediću da vas osude za
izdaju, a znate da se za to dobija smrtna kazna – uzviknu De Molesme.
Biskup uzdrhta celim telom, dok je očajan gledao svoje vojnike u
iščekivanju da nešto preduzmu. Ali oni su stajali kao ukopani.
Paskal de Molesme se obrati preneraženom Balduinu:
– Gospodine, molim vas da izdate naređenje da me prečasni
odvede u Bogorodičinu crkvu u Vlaherni i da mi preda Mandilion koji
ću vam odneti na dvor.
Balduin ustade i, prikupljajući svoje carsko dostojanstvo, krenu
prema biskupu.
– Gospodin De Molesme je moj predstavnik. Poći ćete s njim i
predaćete mu Mandilion. Ako ne izvršite naređenje, moj verni sluga
Vlad lično će vas odvesti u podzemne tamnice palate, odakle nikad
nećete izaći. Ja bih više voleo da vas vidim kako služite misu sledeće
nedelje...
Balduin ne reče više ništa, već iz istih stopa, ne gledajući biskupa i
odlučnim korakom, napusti prostoriju okružen svojim vojnicima,
siguran da je nastupio kao pravi car.

* * *
Gorostas Vlad stade pred biskupa spreman da izvrši carevo
naređenje. Prečasni shvati da mu ništa neće vredeti da se opire pa
vadeći iz pepela ostatke svog povređenog ponosa, okrete se kancelaru
i reče:
– Predaću vam Mandilion i obavestiću papu.
Okruženi vojnicima i pod budnim Vladovim okom krenuše prema
Bogorodičinoj crkvi u Vlaherni. Tamo, u jednoj srebrnoj urni, nalazila
se sveta relikvija.
Biskup otvori urnu ključem koji je nosio oko vrata i, ne uspevajući
da zadrži suze, izvadi pokrov i predade ga De Molesmeu.
– Činite svetogrđe zbog kojeg će vas Bog kazniti!
– Kažite mi, kakvu ćete kaznu vi dobiti što ste prodali tolike
relikvije bez papinog pristanka i zarad vaše lične koristi?
– Kako se usuđujete da me optužujete za nešto takvo?
– Vi ste biskup Konstantinopolja i morate da znate da ništa od
svega što se događa ne ostaje skriveno od očiju dvora.
Kancelar pažljivo uze pokrov iz ruku biskupa, koji pade ničice
neutešno plačući.
– Savetujem vam, prečasni, da se smirite i upotrebite svoju veliku
inteligenciju. Izbegnite konflikt između carstva i Rima, sukob koji
nikome neće doneti dobro. Nećete se zameriti samo Balduinu,
zamerićete se i francuskom kralju. Dobro razmislite pre nego što bilo
šta preduzmete.

* * *
Car je čekao De Molesmea hodajući nervozno s jednog na drugi
kraj prostorije. Bio je zbunjen, ne znajući da li da žali što se
suprotstavio biskupu ili da bude zadovoljan što je nametnuo svoj
carski autoritet.
Crveno kiparsko vino pomagalo mu je da čekanje učini prijatnijim.
Bio je izbacio svoju suprugu i svoje sluge i izdao pismena naređenja
svojoj straži da samo kancelaru dozvoli da pređe prag njegovih odaja.
Malo kasnije, odjednom začu užurbane korake pred vratima koja
sam otvori nadajući se da to dolazi De Molesme.
I zaista to beše on. U pratnji Vlada a držeći preko ruke Mandilion,
kancelar uđe u careve odaje primetno zadovoljan.
– Jesi li morao da upotrebiš silu? – upita prestrašen Balduin.
– Ne, gospodine. Nije bilo potrebno. Prečasni se prizvao pameti i
dobrovoljno mi predao relikviju.
– Dobrovoljno? Ne verujem ti. Pisaće papi, i Inoćentije će me
možda izopštiti.
– Neće to dozvoliti vaš stric, kralj Francuske. Mislite da će se
Inoćentije zameriti Luju? Neće smeti da mu prigovara zbog
Mandiliona. Ne zaboravite da je Sveti pokrov njemu namenjen, a ne
zaboravite ni to da pripada vama, nikad nije pripadao Crkvi. Savest
vam može biti čista.
De Molesme predade pokrov Balduinu koji ga prilično bojažljivo
spusti na bogato ukrašen kovčeg pored svog kreveta. Potom,
obraćajući se Vladu, naredi mu da se ne pomera od kovčega i da ga,
ako bude potrebno, brani svojim životom.

* * *
Ceo dvor je došao u Aja Sofiju. Nije bilo nijednog plemića koji nije
čuo za sukob cara i biskupa, a čak su i do običnog naroda stigle
glasine o njihovom sporenju.
U petak su vernici bili pohrlili u Bogorodičinu crkvu u Vlaherni da
se mole pred Mandilionom i tamo su zatekli praznu urnu.
Ogorčenost zavlada među vernicima, ali, onako iscrpljeni od
neizvesnosti u carstvu, niko se od njih ne usudi da se usprotivi
imperatoru. Osim toga, svi su oni cenili svoje oči i uši, i ma koliko da
su oplakivali nestanak Svetog pokrova, nisu zaboravljali koliko bi tek
oplakivali odsustvo tako važnih vitalnih organa.
U Konstantinopolju su opklade činile sastavni deo same istorije
grada. Za njegove stanovnike sve je predstavljalo povod za klađenje,
pa čak i sukob cara i biskupa. Svađa oko Mandiliona beše
opštepoznata i opklade su dostigle vrtoglave sume. Jedni su proricali
da će biskup doći da služi svetu misu, drugi da se neće pojaviti, a takvo
nipodaštavanje cara predstavljalo bi objavu rata između papinstva i
Balduina.
Pun iščekivanja, venecijanski izaslanik je gladio bradu, a đenovski
nije odvajao pogled od vrata. Obojici bi im zbog interesa njihovih
država dobrodošlo da papa izopšti cara, ali da li će se Inoćentije
usuditi da prenebregne volju kralja Francuske?
Balduin uđe u baziliku okružen gizdavom pratnjom svojstvenom
jednom caru. U grimiznoj odeći, u pratnji svoje supruge, svojih
najodanijih plemića i zaštićen svojim kancelarom Paskalom de
Molesmeom, sede na presto ukrašen zlatnim i srebrnim pločicama,
koji se nalazio u središnjem delu bazilike. Potom pogledom pređe
preko svojih podanika, i niko od njih ne primeti na njegovom licu znak
zabrinutosti.
Sekunde se odužiše kao sati, ali se već posle nekoliko minuta
pojavi prečasni biskup Konstantinopolja. Preobučen u biskupsku
odoru, svečanim korakom se uputi prema oltaru. Žamor prostruja
bazilikom, dok je car i dalje ravnodušno sedeo na tronu.
De Molesme je uredio da biskupa sačekaju nekoliko minuta, ali da,
ako se ovaj ne pojavi, misu služi jedan sveštenik koga je velikodušno
platio. Misa je protekla bez sukoba, a biskup je u svojoj propovedi
pozivao na slogu među ljudima i na oproštaj. Car je primio pričešće iz
biskupovih ruku, kao i carica i njihova deca, a i sam kancelar je
takođe prišao da primi pričešće. Dvor je shvatio poruku: Crkva se
neće suprotstaviti kralju Francuske. Na kraju ceremonije car je
priredio svečanu gozbu s najraznovrsnijom hranom i vinima
donesenim iz Atinskog vojvodstva. Beše to jako vino, gusto, sa oporim
ukusom borove smole. Balduin je bio odlično raspoložen.
Grof od Dižona priđe kancelaru.
– Dakle, gospodine De Molesme, da li je moguće da je car već
doneo odluku?
– Dragi moj grofe, car će vam ubrzo dati odgovor.
– Kažite mi, šta treba da očekujem?
– Moramo još da se pozabavimo nekim pojedinostima koje brinu
cara.
– Kakvim pojedinostima?
– Ne budite nestrpljivi. Uživajte u zabavi, a sutra dođite kod mene
oko deset sati.
– Hoćete li moći da uredite da me car primi?
– Pre nego što vas primi car, vi i ja moramo da porazgovaramo;
uveren sam da ćemo postići dogovor koji će odgovarati i vašem kralju
i mom caru.
– Podsećam vas da ste Francuz i da, kao i ja, imate obaveze prema
Luju.
– Ah, moj dobri kralj Luj! Kad me je poslao u Konstantinopolj,
striktno mi je naredio da služim njegovom rođaku kao njemu samom.
Po takvom odgovoru grof od Dižona shvati da je De Molesme
prvenstveno odan Balduinu.
– U deset sati ću doći kod vas.
– Čekaću vas.
Naklonom glave grof od Dižona se udalji od kancelara tražeći
pogledom Mariju, Balduinovu rođaku, koja je činila sve što je u njenoj
moći kako bi njegov boravak u Konstantinopolju bio što prijatniji.

* * *
Andre de Sen Remi izađe iz kapele u pratnji grupe vitezova.
Pređoše u trpezariju, gde od celog posluženja uzeše hleb i vino.
Starešina enkomijende beše strog i ozbiljan čovek koji je ostao
neukaljan pred lažnim sjajem posrnulog Konstantinopolja
sprečavajući da se u tvrđavu uvuče bilo kakva vrsta pohote ili
lagodnosti. Još se ne beše probilo prvo jutarnje sunce, i pre nego što
su se vratili svojim obavezama, vitezovi su doručkovali pogaču od
hleba umočenog u vino. Kad su pojeli svoje skromne obroke, braća
templari Bartolome dos Kapelos, Gi de Bože i Rodžer Parker uputiše
se u radnu sobu Sen Remija.
Iako je stigao tek nekih dva minuta pre njih, njihov starešina ih je
nestrpljivo čekao.
– Kancelar mi još nije poslao poruku da će me car primiti.
Pretpostavljam da je bio prezauzet najnovijim događajima. Balduin
čuva Mandilion u kovčegu pored svog kreveta i De Molesme će već
danas početi pregovore oko cene s grofom od Dižona. Dvor ne zna
ništa o tome kakva je sudbina zadesila kralja Francuske, mada
možemo pretpostaviti da će uskoro stići neki izaslanik iz Damijete da
javi loše vesti. Ne treba više da čekamo na poziv kancelara; odmah
ćemo otići na dvor i zatražiti audijenciju kod cara da bismo ga
obavestili da su njegovog preslavnog strica zarobili Saraceni. Poći ćete
sa mnom, i nikome nećete pričati o onome što ću preneti caru.
Trojica vitezova klimnuše glavama i, prateći svog starešinu žurnim
koracima, stigoše na proplanak ispred tvrđave, gde su im momci
zaduženi za konje pripremili opremu za jahanje. Trojica slugu s
konjima i tri magarca natovarena teškim vrećama pridružiše se
templarima.
Sunce je već bilo zašlo kad stigoše u palatu Vlaherna. Sluge iz
palate se iznenadiše kad pred sobom ugledaše starešinu
konstantinopoljske enkomijende i zaključiše da se sigurno dogodilo
nešto veoma značajno čim je tako važna ličnost došla u palatu u to
doba.
Kancelar je čitao kad jedan sluga užurbano uđe u salu kako bi ga
obavestio o dolasku Sen Remija i njegovih vitezova i o njihovom
zahtevu da ih car odmah primi.
Zabrinutost se pojavi na licu Paskala de Molesmea. Andre de Sen
Remi se nikad ne bi pojavio na dvoru bez zakazane audijencije kod
cara da se nešto zaista ozbiljno nije dogodilo.
Žurnim koracima mu pođe u susret.
– Dobri moj prijatelju, nisam vas očekivao...
– Moram hitno da vidim cara – odgovori Sen Remi osorno.
– Kažite mi, šta se desilo?
Templar odvaga odgovor.
– Donosim važne vesti caru. Moramo ga videti nasamo.
De Molesme shvati da ništa više neće izvući od uvaženog templara.
Mogao je da pokuša da izmami informacije tvrdeći da Balduin ne
može odmah da ga primi osim ukoliko on, njegov kancelar, ne
razmotri opravdanost hitne audijencije koju zahteva. Ali shvati da ta
taktika neće proći kod Sen Remija i da će, ako bude morao da čeka,
ovaj otići i ništa im neće reći.
– Sačekajte ovde. Obavestiću cara da želite da vas hitno primi.
Četvorica templara ostadoše da stoje u prostoriji ćuteći. Znali su da
ih posmatraju nevidljive oči koje s njihovih usana mogu da pročitaju
svaku reč, čim je izuste. I dalje su čekali kad grof od Dižona stiže na
sastanak s kancelarom.
– Gospodo...
Pozdraviše se naklonom glava. Templari se jedva i osvrnuše na
njegovo prisustvo, dok je grof od Dižona bio iznenađen što vidi tako
važne predstavnike templarskog reda.
Prošlo je tek nekih pola sata kad kancelar užurbano uđe u salu
pored pisarnice, gde su oni čekali.
Smrknu se kad ugleda grofa od Dižona, uprkos važnosti koju je
pridavao susretu s predstavnikom francuskog kralja.
– Car će vas sada primiti u svojim privatnim odajama. A vi, grofe
od Dižona, morate da me sačekate, jer ja takođe moram biti prisutan u
slučaju da zatrebam caru.
Balduin ih je čekao u salonu pored prestone sale. U očima mu se
primećivala zabrinutost zbog jedne tako neočekivane posete.
Predosećao je da mu templari donose loše vesti.
– Recite mi, gospodo, šta je toliko hitno što ne može da sačeka da
vas primim po protokolu?
Andre de Sen Remi odmah pređe na stvar:
– Gospodine, moram da vas obavestim da su vašeg strica Luja,
kralja Francuske, zarobili u Al-Mansuri. Trenutno se vode pregovori o
uslovima za njegovo oslobađanje. Situacija je izuzetno ozbiljna.
Smatrao sam da o tome morate biti obavešteni.
Car preblede kao da mu u licu nije ostala ni kap krvi. Nekoliko
sekundi nije mogao da izusti ni reči. Oseti kako mu srce snažno lupa a
donja usna podrhtava, baš kao kad je bio dete i kad je morao da
zadržava suze da ga otac ne bi kaznio zbog pokazivanja slabosti.
Templar shvati koliko se car uznemirio i zabrinuo, te nastavi da
priča kako bi mu dao vremena da se povrati od šoka.
– Znam da mnogo volite vašeg strica. Uveravam vas da smo
preduzeli sve što je potrebno kako bi se vaš stric što pre našao na
slobodi.
Balduin je jedva uspeo da promrmlja nekoliko reči od silne zbrke
koja mu se stvorila u glavi i srcu.
– Kada ste saznali za to? Ko vam je rekao?
Sen Remi ne odgovori na Balduinova pitanja, već mu uzvrati
konstatacijom:
– Gospodine, znam kakvi sve problemi muče carstvo, tako da sam
došao da vam ponudim našu pomoć.
– Pomoć? Govorite...
– Spremili ste se da kralju Luju prodate Mandilion. Kralj vam je
poslao grofa od Dižona da pregovara oko cene za iznajmljivanje ili
prodaju. Znam da je Sveti pokrov već u vašem posedu i da će ga, čim
se ugovor sklopi, grof prebaciti u Francusku kako bi završio u rukama
dona Blanke. Ðenovski bankari vrše pritisak na nas, a ambasador
Venecije je pisao sinjoriji14 da će vrlo brzo moći da kupe ono što je još
ostalo od carstva po veoma niskoj ceni. Ako Venecijancima i
Ðenovljanima ne vratite deo duga, pretvorićete se u cara ničega. Vaša
imperija se polako pretvara u puku fikciju.
Sen Remijev oštar pogled pogodi Balduina pravo u srce. Od
očajanja je kršio ruke skrivajući ih ispod širokih rukava svog
grimiznog plašta. Nikad se nije osetio do te mere usamljen kao tada.
Uzalud potraži pogledom svog kancelara, ali su templari rekli da cara
radije hoće da vide nasamo.
– Šta predlažete da uradim, gospodo? – upita Balduin.
– Red je spreman da od vas otkupi Mandilion. Već danas ćete
dobiti dovoljno zlata da vratite najneodložnije dugove. Ðenova i
Venecija će vas ostaviti na miru... osim ako se ponovo ne zadužite. Naš
zahtev je da ćutite. Morate se zakleti svojom čašću da nikome,
nikome, čak ni vašem dobrom kancelaru nećete reći da ste Mandilion
prodali redu hramovnika. To nikada niko ne sme da sazna.
– Zašto zahtevate da ćutim?
– Znate da volimo da delujemo u tajnosti. Ako niko ne bude znao
gde je Mandilion, neće biti trvenja niti sukoba među hrišćanima.
Ćutanje je cena. Imamo poverenja u vas, u vašu reč kao gospodina i
cara, ali će u prodajnom ugovoru stajati da ćete biti dužnik reda
ukoliko otkrijete uslove naše pogodbe. Takođe bismo zahtevali
neodložnu isplatu svih dugova koje imate prema redu.
Car je jedva disao od dubokog bola koji mu je pritiskao grudi.
– Kako mogu da znam da je Luj zaista uhapšen?
– Dobro znate da smo mi časni ljudi koji se ne služe prevarama.
– Kada ću dobiti zlato?
– Odmah.
Sen Remi je znao da je Balduina stavio na veliko iskušenje. S
jednim „da“ okončaće se veliki deo njegovih najgorih muka, tog istog
jutra će moći da pozove venecijanskog i đenovskog ambasadora i da s
njima poravna račune.
– Niko na dvoru neće pomisliti da je novac pao s neba.
– Kažite im istinu, recite da vam je novac dao red, ali nemojte reći
zašto. Neka misle da je pozajmica.
– A ako ne pristanem?
 – To je vaše pravo, gospodine.
Zaćutaše. Balduin je pokušavao da razmisli da li je doneo ispravnu
odluku. Sen Remi je bio potpuno smiren, jer je znao da će car
prihvatiti njegov predlog, toliko je dobro poznavao ljudsku dušu. Car
prikova pogled za templara i jedva čujnim glasom izusti jednu jedinu
reč:
– Prihvatam.
Bartolome dos Kapelos predade dokument svom starešini, koji ga,
opet, primače caru.
– Ovo je tekst ugovora. Pročitajte ga, tu su iznesene stavke o
kojima sam vam govorio. Potpišite ga i naše sluge će zlato koje smo
doneli sa sobom odneti gde vi kažete.
– Zar ste bili toliko sigurni da ću prihvatiti? – vajkao se Balduin.
Sen Remi je ćutao ne odvajajući pogled od cara. Ovaj uze guščje
pero, utisnu svoj potpis na dokument i overi ga carskim pečatom.
– Sačekajte ovde, doneću vam Mandilion.
Car izađe kroz jedna tajna vrata zamaskirana zidnom zastirkom.
Nekoliko minuta kasnije uđe i predade im pažljivo presavijeno platno.
Templari ga raširiše onoliko koliko je potrebno da bi utvrdili da se
radi o autentičnom Mandilionu. Potom ga ponovo presaviše.
Na jedan znak Sen Remija, Rodžer Parker, vitez škotskog porekla,
i Portugalac Dos Kapelos izađoše iz carskog salona i brzim koracima
se uputiše prema ulazu u palatu gde su ih čekale njihove sluge.
Paskal de Molesme, koji je čekao u predvorju, posmatrao je
templare i njihove sluge natovarene teškim vrećama kako odlaze i
dolaze. Znao je da je izlišno da pita šta to nose i nije mogao čudom da
se načudi što ga car nije pozvao. Pomisli da uđe u salon, što bi
Balduina moglo da razbesni, te odluči da je ipak pametnije da sačeka.
Dva sata kasnije, kada su vreće zlata već bile položene u tajnom
pregratku u zidu iza zastirke, Balduin se pozdravi s templarima.
Ispuniće svoje obećanje da ćuti, ne samo zato što je dao svoju reč
kao car već i zato što se plašio Andrea de Sen Remija. Starešina
templarske enkomijende bio je milostiv čovek, ali se u njegovom
pogledu videlo kakav je čovek duboko u duši: čovek koji ne preza ni
od čega kad treba da brani ono u šta veruje, ili ono na šta se obavezao.
Kad Paskal de Molesme uđe u carske odaje, tamo zateče Balduina
utonulog u misli, ali ipak smirenog, kao da je težak teret skinuo sa
sebe.
Car mu ispriča kakva je strašna sudbina zadesila njegovog strica,
francuskog kralja, i kako je, s obzirom na novonastale okolnosti,
prihvatio novu pozajmicu od templara. Vratiće dugove Veneciji i
Ðenovi, u nadi da će dobri kralj Luj biti oslobođen.
Kancelar ga je slušao zabrinuto, sluteći da Balduin nešto taji, ali ne
reče ništa.
– Dakle, šta ćete učiniti s Mandilionom?
– Ništa. Čuvaću ga na skrivenom mestu i čekaću da oslobode Luja.
Onda ću odlučiti šta dalje, možda će nas naš Gospod upozoriti da ne
zgrešimo prodajući njegov sveti lik. Pozovite ambasadore i obavestite
ih da ćemo im dati zlato koje dugujemo njihovim gradovima. I
pozovite grofa od Dižona, moram da ga obavestim šta je zadesilo
kralja Francuske.

* * *
Andre de Sen Remi pažljivo raširi pokrov i vide kako se preko
celog platna pojavi Hristovo telo sa raspeća. Vitezovi padoše ničice i,
sledeći svog starešinu, počeše da se mole.
Nikada do tada nisu videli ceo pokrov. U urni u kojoj se u
Bogorodičinoj crkvi Vlaherni čuvao Mandilion mogao se videti samo
Hristov lik, poput nekog oslikanog portreta. Sada se pred njima
pojavilo Hristovo telo sa svim znacima mučenja kojem je bio
podvrgnut. Izgubili su osećaj o vremenu i satima koji su im prošli u
molitvi, ali se već spuštalo veče kada je Sen Remi ustao i, presavijajući
pažljivo pokrov, krenuo s njim u svoju sobu. Nekoliko minuta kasnije
tražio je da pozovu njegovog brata Roberta i mladog viteza Fransoa
de Šarnea.
– Spremite se da krenete što je pre moguće.
– Ako nam dopustite, mogli bismo da krenemo za nekoliko sati,
pod okriljem noći – predloži Robert.
– Zar ne mislite da je to opasno? – upita starešina.
– Ne, bolje je da napustimo enkomijendu kad niko ne može da nas
vidi, i kad oči raznih uhoda bude svladao san. Nikome nećemo reći da
odlazimo – dodade De Šarne.
– Zapakovaću Mandilion tako da ne pretrpi nikakvu štetu tokom
putovanja. Dođite da ga uzmete pre polaska, nije važno u koliko sati, a
ponećete i jedno moje pismo i još neka dokumenta velikom majstoru
Renou de Višijeu. Ni zbog čega ne smete skretati s puta za Akru.
Predlažem vam da povedete još neku braću, možda Gi de Božea,
Bartolomea dos Kapelosa...
– Brate – prekide ga Robert – molim vas da nam dopustite da
idemo sami. Tako je sigurnije. Mi možemo da se utopimo u okolinu, a
računamo i na pomoć naših štitonoša. Ako budemo išli sami, nećemo
biti sumnjivi, ali ako krenemo u društvu braće, onda će uhode znati da
nešto nosimo sa sobom.
– Nosite najvrednije blago hrišćanstva...
– ...koje ćemo braniti svojim životima – dodade De Šarne.
– Neka bude kako kažete. A sada me ostavite, moram da sastavim
pismo. I molite se, molite se Bogu da vas odvede do odredišta. Samo
nam On može pomoći da misija uspe.

Spustila se noć. Ni jedna jedina zvezda nije obasjavala nebeski
svod. Robert de Sen Remi i Fransoa de Šarne izađoše krišom iz svojih
soba i uputiše se ka odaji Andrea de Sen Remija. Noć je bila tiha, a u
tvrđavi su vitezovi spavali. Na bedemima je nekoliko vitezova
templara čuvalo stražu, zajedno s vojnicima iz službe.
Robert de Sen Remi polako gurnu vrata ćelije svog brata i
starešine. Zatekoše ga kako se moli na kolenima u jednom uglu sobe,
gde se nalazilo raspeće.
Osetivši prisustvo dvojice vitezova on ustade, i bez ijedne reči
predade Robertu jednu vreću srednje veličine.
– Unutra, u drvenom kovčežiću, nalazi se Mandilion. Ovde su vam
dokumenta koja ćete predati velikom majstoru, kao i zlato za put.
Neka vas Bog prati.
Dva brata se stisnuše u zagrljaj. Nisu znali da li će se ponovo videti.
Mladi De Šarne i Robert de Sen Remi obukli su svoju saracensku
odeću i, obavijeni noćnom tamom, uputiše se prema stajama, gde su ih
čekali njihovi pratioci smirujući nestrpljive konje. Vojnicima koji su
stražarili na ulazu rekoše lozinku i, napuštajući sigurnost
enkomijende, krenuše na put, prema Akri.
 32

Mendib je šetao uzanim zatvorskim dvorištem, uživajući u

bleštavim ali blagim jutarnjim zracima sunca.
Načuo je dovoljno da shvati da mora biti na oprezu. Po nervozi
psihologa i socijalne radnice zaključio je da se nešto sprema i da je on
lovina.
Prošao je obavezan lekarski pregled, još jednom ga je ispitivao
psiholog, pa je čak i upravnik prisustvovao jednoj od tih zamornih
seansi na kojima je doktorka pokušavala da kod njega izazove
reakciju na glupe stimulanse koje mu je nametala kao mamce.
Naposletku je zatvorska komisija potpisala saglasnost da bude pušten
na slobodu, pa je trebalo sačekati još samo potvrdu sudije – najviše za
sedam dana, i biće slobodan.
Znao je šta treba da čini. Lutaće gradom dok se ne uveri da ga niko
ne prati, potom će otići do parka Karara, ići će tamo nekoliko dana
zaredom, gledaće izdaleka Arslana i neće ispustiti ceduljicu u znak
raspoznavanja sve dok ne bude sasvim siguran da mu niko nije
pripremio zasedu.
Plašio se za svoj život. Onaj policajac koji ga je posetio više nije bio
onako jak na rečima; nekad mu je pretio da će učiniti sve što je u
njegovoj moći da on nikad ne izađe iz zatvora, a odjednom sa svih
strana dobija nekakve pogodnosti i olakšice da izađe na slobodu.
Policajac nešto smera, pomisli. Možda misle da ću ih, ako izađem na
slobodu, odvesti pravo do mojih kontakata. To je to, to oni hoće, ja
sam samo mamac. Moram biti oprezan.
Mutavac je šetao s jedne na drugu stranu dvorišta ne primećujući
da ga kradomice posmatraju dvojica mladića: visoki, snažne građa i
grubih lica okorelih od zatvorskih iskustava; dvojica braće Baherai su
tiho razmatrala pojedinosti ubistva koje su se spremali da izvrše.
Istovremeno, Marko Valoni je u kancelariji upravnika zatvora
razgovarao s njim i sa šefom zatvorskih čuvara.
– Ne verujem da bilo šta može krenuti po zlu, ali ništa ne smemo
prepustiti slučaju. Zato mutavcu treba obezbediti najveću moguću
sigurnost ovih nekoliko dana koliko će još ostati ovde – ubeđivao je
Marko svoje sagovornike.
 – Ali, gospodine, za mutavca se niko ne interesuje, kao da i ne
postoji, ne priča, nema nijednog prijatelja, ne razgovara ni s jednim
zatvorenikom. Neće mu ništa biti, uveravam vas – odgovori šef
zatvorskih čuvara.
– Ne smemo da rizikujemo, shvatite. Ne znamo s kim imamo posla.
Možda je on samo neki sirotan, a možda i nije. Nismo pravili mnogo
buke oko toga, ali dovoljno da je neko samo načuo da on izlazi iz
zatvora. Neko mora da mi garantuje za njegovu bezbednost ovde, u
samom zatvoru.
– Ali, Marko – usprotivi mu se upravnik – u ovom zatvoru nikad
nije bilo nikakvih obračuna, ni ubistava, niti bilo čega sličnog, i zato mi
nije jasno zašto si toliko zabrinut.
– E pa, zabrinut sam. A vi, gospodine Ðenari, kao šef zatvorskih
čuvara, siguran sam da znate ko su glavne vođe u zatvoru. Hoću da
razgovaram s njima.
Ðenari napravi nemoćan izraz lica. Nije bilo načina da tog
policajca ubedi da ne zabada nos u zatvorske tajne. Hoće ništa manje
nego da mu on, Ðenari, kaže ko zapoveda tamo unutra, kao da sme da
se igra svojom glavom i to mu otkrije.
Marko oseti da se Ðenari premišlja, te pokuša da svoju molbu
preformuliše.
– Da vidimo, Ðenari, ovde u zatvoru sigurno postoji neko koga
ostali zatvorenici poštuju. Dovedite mi ga ovamo.
Upravnik zatvora se promeškolji na stolici, dok se Ðenari držao
upornog ćutanja. Upravnik se najzad umeša da bi pomogao Marku:
– Ðenari, vi bolje od ikoga poznajete ovaj zatvor, mora da postoji
neko sa ovim karakteristikama o kojima govori gospodin Valoni.
Dovedite ga.
Ðenari ustade. Znao je da ne sme mnogo da se premišlja a da ne
probudi sumnje kod svog pretpostavljenog i tog nametljivog policajca
iz Rima. Njegov zatvor je funkcionisao bez greške, bilo je nekih
nepisanih pravila koja su svi poštovali, a sada je Valoni hteo da sazna
ko povlači konce.
Poslao je jednog čuvara da dovede vođu osuđenika, Fraskela. On
sad sigurno razgovara mobilnim telefonom dajući instrukcije svojim
sinovima kako da organizuju posao oko krijumčarenja droge, zbog
čega je i dospeo u zatvor nakon što ga je neko potkazao.
 Fraskelo uđe u malu kancelariju šefa zatvorskih čuvara
namrgođenog lica.
– Šta hoćete? Zašto me uznemiravate?
– Zato što jedan policajac hoće da razgovara s vama.
– Ja s policajcima ne razgovaram.
– E pa sa ovim ćete morati da razgovarate, jer će u suprotnom
prevrnuti ceo zatvor naglavačke.
– Nemam šta da dobijem ako razgovaram s tim policajcem. Ako
imate neki problem, rešite ga sami, a mene ostavite na miru.
– Ne, neću da vas ostavim na miru! – uzviknu Ðenari. – Poći ćete sa
mnom kod tog policajca i razgovaraćete s njim. Što pre bude obavio
svoj posao, pre će i otići i ostaviti nas na miru.
– Šta hoće taj pajkan? Zašto hoće da razgovara sa mnom? Ja ne
poznajem nijednog pajkana niti želim da ga upoznam. Ostavite me na
miru.
Vođa osuđenika krenu kao da će da izađe iz kancelarije, ali pre
nego što je stigao da otvori vrata, Ðenari se ustremi na njega, zavrnu
mu ruku i zapreči mu prolaz.
– Pustite me! Jeste li vi ludi? Pokojni ste!
U tom trenutku otvoriše se vrata kancelarije. Marko Valoni se
zapilji u njih dvojicu primetivši bes koji je kuljao iz obojice.
– Pustite ga! – naredi Ðenariju.
Pomenuti pusti ruku Fraskelu, koji ostade da stoji nepomično, kao
da odmerava pridošlicu.
– Odlučio sam da je bolje da dođem ja nego da vi dolazite u
kancelariju upravnika. Izgleda da sam stigao u pravi čas, jer vidim da
ste pronašli našeg čoveka. Sedite – naredi Fraskelu.
Vođa se ne pomeri s mesta. Ðenari ga nervozno pogleda. Iz očiju
mu je sevala mržnja.
– Sedite! – ponovi Valoni ljutito.
– Ne znam ko ste vi, ali zato znam svoja prava, i nisam u obavezi
da razgovaram s policijom. Zvaću svog advokata.
– Nećete vi nikoga zvati nego ćete me saslušati i radićete ono što
vam kažem, jer će vas, u protivnom, prebaciti iz zatvora na jedno
mesto gde neće biti vašeg dobrog prijatelja Ðenarija da vam progleda
kroz prste.
– Ne smete da mi pretite.
 – I ne pretim vam.
– Dosta! Šta hoćete?
– Budući da ste se urazumili, reći ću vam jasno i glasno: hoću da se
jednom čoveku koji se nalazi u ovom zatvoru ništa ne desi.
– Kažite to Ðenariju, on je šef. Ja sam zatvorenik.
– Kažem vama, jer ćete vi biti zaduženi za to da se tom čoveku
ništa ne desi.
– A, je l’? A kako ću to da izvedem?
– Ne znam, niti me zanima.
– Ako prihvatim, šta dobijam?
– Neke olakšice ovde u zatvoru.
– Ha, ha, ha... Za to se već pobrinuo moj prijatelj Ðenari. S kim
mislite da imate posla?
– Dobro, pregledaću vaš dosije i videću da li postoji neka
mogućnost da vam se smanji kazna zbog saradnje s policijom.
– Nije dovoljno da pregledate moj dosije, morate to da mi
garantujete.
– Ne. Ništa ne mogu da vam garantujem. Razgovaraću sa
upravnikom zatvora i predložiću da zatvorska komisija proceni vaše
ponašanje, vaše psihičko stanje, i koliko ste u sposobni da se uključite
u društvo. Ništa više.
– Ne pristajem.
– Ako ne pristanete, onda više nećete imati neke od tih privilegija
na koje vas je Ðenari navikao. Ispreturaće vam celu ćeliju i ubuduće
ćete morati da se pridržavate pravila. Ðenari će biti premešten u drugi
zatvor.
– Kažite mi ko je u pitanju.
– Uradićete kako sam vam rekao?
– Kažite mi ko je u pitanju.
– Jedan mutavac, mladić koji...
Fraskelov smeh prekide Marka.
– Hoćete da zaštitim tog nesrećnika? Niko se na njega i ne osvrće,
nikome ne smeta. A znate li zašto? Jer je on niko i ništa, on je samo
jedan običan jadnik.
– Hoću da mu se ništa ne desi sledećih sedam dana.
– Ko bi mogao da mu naudi?
– Ne znam. Ali vi ćete to sprečiti.
 – Zašto vam je mutavac toliko važan?
– To se vas ne tiče. Uradite ono što vam tražim i nastavićete da
uživate u ovim praznicima na račun države.
– U redu. Biću dadilja mutavcu.
Marko izađe iz kancelarije odahnuvši. Vođa je bio inteligentan
čovek. Uradiće ono što mu je rekao.
Sada je na redu bio drugi deo: dočepati se patika koje nosi
mutavac, jedinih koje ima, i staviti odašiljač. Upravnik mu je obećao
da će te iste noći, kad se mutavac vrati u svoju ćeliju, poslati jednog
čuvara da uzme patike, još nije znao koji će razlog smisliti, ali mu je
obećao da će to učiniti.
Džon je poslao u Torino Larija Smita, stručnjaka za prislušne
uređaje; on, kako mu je rekao, odašiljač može da ubaci pod nokat.
Dobro, videćemo da li je dobar onoliko koliko tvrdi da jeste.
 33

Grof od Valanta je tražio prijem kod kancelara. Stigao je u

ugovoreno vreme s jednim mladim, raskošno odevenim trgovcem.
– Recite mi, grofe – upita kancelar – šta je toliko važno pa želite da
vidite cara?
– Gospodine kancelaru, molim vas da saslušate ovog gospodina
koji mi ukazuje čast svojim prijateljstvom. On je uvaženi trgovac iz
Edese.
Paskal de Molesme nevoljno, ali iz obzira prema grofu, sasluša
mladog trgovca, koji mu bez uvijanja izloži razlog svog putovanja.
– Znam kakve sve novčane teškoće muče carstvo, pa sam došao da
caru dam jednu ponudu.
– Hoćete da date ponudu caru? – uzviknu kancelar
poluiznervirano, polušaljivo. – A kakva je to ponuda?
– Ja dolazim u ime jedne grupe edeskih trgovaca visokog roda. Kao
što znate, pre mnogo godina jedan vizantijski car je silom mom gradu
oteo njegovu najdragoceniju relikviju – Mandilion. Mi smo miroljubiv
narod, živimo časno, ali bismo voleli da našem bratstvu vratimo ono
što mu pripada i što mu je oduzeto na silu. Nisam došao da molim da
nam vratite ono što sada pripada caru, jer je opštepoznato da je
primorao biskupa da mu ga preda i da se kralj Francuske zaklinje da
mu ga njegov rođak nije prodao. Ako je Mandilion kod Balduina,
želimo da ga kupimo. Za cenu ne pitamo.
– O kojem bratstvu govorite? Pa zar Edesa nije u rukama
muslimana?
– Mi smo hrišćani, ali održavamo dobre odnose sa sadašnjim
vlastodršcima. Plaćamo ogromne dažbine i u miru razvijamo naš
posao. Nemamo na šta da se požalimo. Ali Mandilion pripada nama i
mora da se vrati u naš grad.
Paskal de Molesme je zainteresovano slušao mladog drznika koji
se bez ikakvog ustezanja usudio da iznosi planove oko kupovine
Mandiliona.
– I koliko ste spremni da platite?
– Deset vreća zlata težine jednog čoveka.
Kancelaru ne zadrhta nijedan mišić uprkos tome što ga je suma
zbilja impresionirala. Carstvo je ponovo bilo u dugovima i Balduin je
očajnički tražio pozajmice, i pored toga što mu njegov stric, dobri
kralj Luj, nije okrenuo leđa.
– Preneću caru vašu ponudu i pozvaću vas kada budem imao
odgovor.

Balduin, potpuno utučen, sasluša svog kancelara. Zakleo se da
nikada neće otkriti da je Mandilion prodao templarima. Znao je da za
to odgovara svojim životom.
– Morate reći tom trgovcu da odbijam njegovu ponudu.
– Ali, gospodine, bar je razmotrite!
– Ne, ne mogu. Nemojte mi više tražiti da prodam Mandilion.
Nikada više!
Paskal de Molesme izađe pokunjeno iz prestone sale. Beše mu
sumnjiva Balduinova isključivost kad mu je pomenuo Mandilion. Sveti
pokrov je već puna dva meseca bio u rukama cara, iako ga nikome
nije pokazao, pa čak ni njemu, svom kancelaru.
Kružile su glasine da je ono zlato koje je templarski starešina iz
Konstantinopolja Andre de Sen Remi onako velikodušno dao, u stvari
bilo isplata za Mandilion. Međutim, Balduin je uporno negirao sve te
glasine, zaklinjući se da se Sveti pokrov nalazi na sigurnom mestu.
Kad se kralj Luj, nakon što je oslobođen, vratio u Francusku,
ponovo je poslao grofa od Dižona s još velikodušnijom ponudom za
Mandilion, ali je car, na iznenađenje dvora u Konstantinopolju, bio
neumoljiv tvrdeći pred svima da svom stricu neće prodati relikviju.
Sada, evo, ponovo odbija izdašnu ponudu, tako da su se Paskalu de
Molesmeu konačno raspršile sumnje koje su ga mučile: Balduin nema
Mandilion, prodao ga je templarima.
Te večeri je poslao po grofa od Valanta i njegovog mladog
štićenika kako bi im preneo negativan odgovor cara. De Molesme se
iznenadio kad mu je trgovac iz Edese rekao da je spreman da plati
dvostruko. Ali kancelar nije želeo da mu uliva lažne nade.
– Znači, istina je ono što se priča na dvoru? – upita grof od Valanta.
– A šta se to priča na dvoru, dobri moj prijatelju?
– Da Mandilion nije kod cara, da ga je dao u zalog templarima za
zlato koje su mu ovi dali kako bi isplatio dug Veneciji i Ðenovi. Samo
se tako može razumeti to što odbija tako velikodušnu ponudu
trgovaca iz Edese.
– Ja ne slušam glasine niti obraćam pažnju na dvorske spletke, a i
vama savetujem da ne verujete svemu što se priča. Preneo sam vam
odgovor cara, i nemamo više o čemu da razgovaramo.
Paskal de Molesme isprati svoje goste gajeći iste sumnje kao i oni:
Mandilion je u rukama templara.

* * *
Tvrđava vitezova templara nalazila se na jednoj litici iznad same
obale. Zlatna boja kamena mešala se s peskom iz obližnje pustinje.
Tvrđava se ponosito uzdizala na jednom povećem zemljištu, jednom
od poslednjih hrišćanskih uporišta u Svetoj zemlji.
Robert de Sen Remi protrlja oči, kao da je templarska tvrđava koju
je ugledao bila puko priviđenje. Izračunao je da će ih svakoga časa
okružiti vitezovi koji su ih već nekoliko sati posmatrali. I on i Fransoa
de Šarne izgledali su kao pravi Saraceni. Čak i njihovi čistokrvni
arapski konji pomagali su im da sakriju svoj identitet.
Njegov štitonoša Ali ponovo se pokazao kao pravi vođa i odan
prijatelj. Dugovao mu je život, spasao ga je kad ih je napala grupa
Ejubida. Zverski se borio zajedno s njim i nije dozvolio da strela
namenjena njegovom srcu stigne do svog odredišta, isprečivši se
između da bi ubojito oružje primio u svoje telo. Nijedan Ejubid nije
preživeo napad, ali je Ali nekoliko dana bio na umoru, a Robert de Sen
Remi se nijednog trenutka nije odvajao od njega.
Povratio se u život zahvaljujući lekovitim napicima De Šarneovog
štitonoše Saida, mladića koji je naučio veštinu lečenja od lekara iz
templarskog reda, kao i od nekih muslimanskih lekara s kojima je
dolazio u kontakt tokom svojih putešestvija. Said je bio taj koji je
izvadio strelu iz Alijevih grudi i pažljivo mu očistio ranu, stavivši mu
oblogu sačinjenu od raznih trava koje je uvek nosio sa sobom, a dao
mu je i neki napitak neprijatnog mirisa, nakon čega je ovaj utonuo u
okrepljujući san.
Kada bi vitez De Šarne upitao Saida da li će Ali preživeti, uvek bi,
na razočaranje dvojice templara, odgovarao jednim „To samo Alah
zna“. Nakon sedam dana, Ali se vratio među žive, budeći se iz dubokog
sna koji je umnogome podsećao na smrt. Bolovi su mu razdirali
plućno krilo i disanje mu je predstavljalo pravi napor, ali je zato Said
tek tada rekao da će preživeti, i svima je laknulo.
Još sedam dana Ali nije mogao da se uspravi, a još sedam da uzjaše
svog poslušnog konja kojeg su vezali u slučaju da ga, ako izgubi
pamćenje, ne zbaci sa sebe. Ali je ozdravio i bio je tu, zajedno s njima,
na samom ulazu u tvrđavu, kad se zatekoše obavijeni oblakom prašine
koji su napravila kopita desetine konja. Vitezovi templari su se pojavili
i komandant čete im je naredio da se zaustave.
Čim su rekli ko su, ispratiše ih do tvrđave i odmah odvedoše kod
velikog majstora.
Reno de Višije, veliki majstor templarskog reda, srdačno ih
dočeka. Uprkos umoru, čitav sat su De Višijeu prepričavali pojedinosti
s putovanja i predali mu poslanicu i dokumente koje im beše dao
Andre de Sen Remi, kao i vreću s Mandilionom.
Veliki majstor im reče da odu da se odmore i naredi da Alija
oslobode svih dužnosti i obaveza dok se u potpunosti ne oporavi.
Zatim, kad je ostao sasvim sam, Reno de Višije iz vreće izvadi
kovčežić u kojem se čuvao Mandilion. Oseti kako ga preplavljuju
osećanja, svestan da će se pred njim pojaviti lik Gospoda našeg Isusa
Hrista.
On raširi platno i pomoli se na kolenima, zahvaljujući Bogu što mu
je dopustio da posmatra njegov istinski lik.
Polako se smrkavalo drugog dana od dolaska Roberta de Sen
Remija i Fransoa de Šarnea kad veliki majstor pozva u glavnu
molitvenu salu vitezove templarskog reda. Tamo, na jednom
dugačkom stolu, beše rasprostrt Mandilion. Jedan po jedan prilazili su
Isusovom pokrovu, i neki od tih robusnih vitezova jedva su uspevali
da zadrže suze. Posle molitve, Reno de Višije objasni vitezovima
templarima da će Hristov Sveti pokrov biti vraćen u urnu, sakriven od
radoznalih očiju. To je najveće blago templarskog reda i oni će ga
braniti svojim životima. Potom se svečano zakleše: nikome neće reći
gde se nalazi Mandilion. To će biti jedna od najvećih tajni reda
vitezova templara.
 34

Minerva, Pjetro i Antonino su stigli prvim jutarnjim avionom i

Marko ih je pozvao na ručak.
Pjetro se ponašao hladno, rezervisano, gotovo odbojno prema
Sofiji, toliko da je njoj postalo neprijatno. Ali znala je da joj nema
druge: dokle god bude radila u Odseku za umetnički kriminal, moraće
da sarađuje s Pjetrom, što je samo jačalo njenu odlučnost da ode čim
reše slučaj oko pokrova.
Završavali su ručak kad Sofiji zazvoni mobilni telefon.
– Da?
Prepoznavši glas svog sagovornika, ona pocrvene; isto tako,
samim tim što je ustala od stola i izašla iz sale za ručavanje, i nehotice
je privukla pažnju svojih kolega. Kada se vratila, niko je ništa ne upita,
ali beše očigledno da se Pjetro unervozio.
– Marko, to je bio D’Alakva, pozvao me je sutra na ručak s
doktorom Bolardom i ostalim članovima naučnog tima za pokrov; to
je neka vrsta oproštajnog ručka.
– Prihvatila si, je l’ tako? – upita je Marko.
– Nisam – odgovori ona prilično zbunjeno.
– E pa, pogrešila si, rekao sam ti da hoću da se uvučeš među njih.
– Da, ali, ako me sećanje ne vara, sutra imamo generalnu probu s
timom koji si sastavio, a ja bi trebalo da budem koordinator cele
operacije.
– U pravu si, ali to bi bila dobra prilika da se ponovo vidiš s tim
naučnicima, naročito s Bolardom.
– Svakako ću ručati s D’Alakvom prekosutra.
Pogledaše je iznenađeno. Sam Marko nije mogao da zadrži osmeh.
– A, je l’? Otkud to?
– Jednostavno mi je rekao da poziv važi i za sutra, samo bez
članova naučnog tima.
Minerva je posmatrala kako se Pjetro vršcima prstiju upire o sto. I
Antoninu je bilo nelagodno zbog Sofijinog i Markovog razgovora, zbog
napetosti koja je rasla u Pjetru, tako da su, ne okolišajući, rekli Marku
da zatraži račun i skrenuli temu na pojedinosti oko sutrašnje
operacije.
 * * *
U jakni i farmerkama, bez trunke šminke i kose skupljene u rep,
Sofija se pokaja što se nije malo više doterala za ručak s D’Alakvom.
Nije loše izgledala jer nije bila ružna, a jaknu i farmerke je kupila
kod Versačea, ali je htela da pokaže D’Alakvi da radi i da je taj
sastanak samo deo posla, i ništa više.
Automobil izađe iz Torina i posle nekoliko kilometara skrenu na
jedan mali put koji ih odvede do jedne velelepne palate u
renesansnom stilu, okružene šumom.
Železna ograda se otvori iako D’Alakvin vozač nije koristio
nikakav daljinski upravljač i niko nije došao da vidi ko su oni.
Pretpostavila je da su skrivene sigurnosne kamere postavljene na
svakom ćošku.
Na ulazu je dočeka Umberto D’Alakva u elegantnom, tamnosivom
odelu od sirove svile.
Kada su ušli u palatu, Sofija nije mogla da sakrije svoje
iznenađenje. Bio je to pravi muzej pretvoren u kuću za stanovanje.
– Zamolio sam vas da dođete kod mene jer sam znao da biste voleli
da vidite neke od slika koje imam.
Više od sat vremena šetali su po raznim prostorijama ukrašenim
impresivnim umetničkim delima raspoređenim s veoma mnogo ukusa
i odmerenosti.
Vodili su izuzetno zanimljive razgovore o umetnosti, politici,
književnosti. Sofiji je vreme proteklo takvom brzinom da se iznenadila
kad joj se D’Alakva izvinio rekavši da mora da ide na aerodrom jer u
sedam sati ima let za Pariz.
– Izvinite, zadržala sam vas.
– Nipošto. Sada je šest sati i da večeras ne moram da budem u
Parizu, s velikim zadovoljstvom bih vas pozvao da ostanete na večeri.
Vraćam se za deset dana. Ako i tada budete u Torinu, bilo bi mi
izuzetno drago da se ponovo vidimo.
– Ne znam. Tada ćemo verovatno već završiti, ili ćemo makar biti
pri kraju.
– Završiti?
– Istragu o požaru u katedrali.
– Jasno. I, kako vam ide?
 – Dobro. U završnom smo delu.
– Možete li biti malo određeniji?
– Pa...
– Ne brinite, shvatam. Kad završite sa istragom i sve se razjasni,
ispričaćete mi, ima vremena.
Sofiji laknu zbog D’Alakvine reakcije. Marko joj je zabranio da mu
bilo šta priča i, premda ona nije delila njegovu sumnjičavost u vezi s
D’Alakvom, ne bi mogla da ga ne posluša.
Dva automobila su ih čekala na ulazu. Jedan će odvesti Sofiju do
hotela „Aleksandra“, a drugi D’Alakvu na aerodrom, gde ga je čekao
njegov privatni avion. Pozdraviše se stiskom ruke.

* * *
– Zašto hoće da ga ubiju?
– Ne znam. Danima to planiraju. Hoće da potplate čuvara da ostavi
otključana vrata od ćelije mutavca. Plan je da sutra tokom noći uđu i
prerežu mu grkljan, a onda se vrate u svoju ćeliju. Niko neće primetiti,
mutavci ne ispuštaju glasa.
– A čuvar će pristati?
– Verovatno. Priča se da imaju mnogo novca, mislim da će mu
ponuditi pedeset hiljada evra.
– Ko još zna za to?
– Još dvojica, veruju nam jer smo Turci, kao i oni.
– Odlazi.
– Hoćeš li mi platiti za informaciju?
– Platiću ti.
Vođa Fraskelo se zamisli. Zašto bi braća Baherai hteli da ubiju
mutavca? Sigurno je u pitanju naručeno ubistvo, ali ko li je
nalogodavac?
On pozva svoje zamenike, dvojicu muškaraca na doživotnoj robiji
zbog ubistava. S njima je razgovarao pola sata. Zatim jednom čuvaru
reče da pozove Ðenarija.
Šef zatvorskih čuvara pojavi se u Fraskelovoj ćeliji posle ponoći.
Ovaj je gledao televiziju i nije se ni pomakao videvši ga da ulazi.
– Nemoj da praviš buku i sedi. Kaži tvom prijatelju pajkanu da je
bio u pravu. Hoće da ubiju mutavca.
– Ko?
 – Braća Baherai.
– A zašto? – upita Ðenari iznenađeno.
– Otkud ja znam?! A i ne zanima me. Ispuniću svoj deo pogodbe, a
on neka ispuni svoj.
– Hoćeš li uspeti da sprečiš?
– Gubi se.
Ðenari izađe iz ćelije i užurbanim koracima ode u svoju
kancelariju. Pozva Marka Valonija na mobilni.
Marko je čitao. Bio je umoran. Ponovo su isprobavali tim koji je
trebalo da stupi u akciju kad mutavac izađe iza zatvora. Osim toga,
opet je silazio u podzemne prolaze i puna dva sata proveo tamo
lupkajući po zidovima u nadi da će čuti karakterističan zvuk šupljeg
zida. Komandant Kolombarija je krajnje strpljivo krenuo s Markom u
novi obilazak, pokušavajući da ga ubedi da tamo dole nema ničega
osim onoga što se može videti golim okom.
– Gospodine Valoni, ja sam, Ðenari.
Marko pogleda na sat, beše prošla ponoć.
– Bili ste u pravu, spremaju se da ubiju mutavca.
– Ispričajte mi sve.
– Fraskelo je saznao da braća Baherai, Turci, hoće da srede
mutavca. Po svemu sudeći, dobili su novac za to. Ubiće ga sutra.
Morate skloniti mutavca iz ovog zatvora što je pre moguće.
– Ne, ne možemo to da učinimo. Posumnjao bi da se nešto događa i
upropastio celu operaciju. Hoće li Fraskelo obaviti svoj zadatak?
– Već ga obavlja, a on me je podsetio da i vi morate ispuniti svoj
deo pogodbe.
– I hoću. Jeste li vi sada u zatvoru?
– Jesam.
– Dobro, probudiću upravnika i za sat vremena ću doći tamo, hoću
da mi pribavite sve informacije o toj braći.
– Oni su Turci, dobri momci, ubili su nekog čoveka u tuči, ali nisu
ubice, mislim profesionalne.
– Za sat ćete mi sve ispričati.

Marko probudi upravnika zatvora i zamoli ga da se nađu u
njegovoj kancelariji u zatvoru. Potom je telefonirao Minervi.
– Jesam li te probudio?
 – Nisi, čitam nešto. Šta se dešava?
– Obuci se, za petnaest minuta te čekam u holu. Hoću da odeš u
stanicu karabinijera, da uđeš u njihov računar i potražiš informacije o
nekim ptičicama. Ja odoh u zatvor i odande te zovem da ti prenesem
sve informacije do kojih tamo dođem.
– Reci mi šta se dešava.
– Još mogu da se oslonim na svoju intuiciju. Neka dvojica hoće da
ubiju mutavca.
– O, bože!
– Vidimo se za petnaest minuta dole u holu. Nemoj da kasniš.
Kad je Marko stigao u zatvor, upravnik ga je već čekao u svojoj
kancelariji. Dobri čovek je zevao ne uspevajući da prikrije umor.
– Hoću kompletan izveštaj o braći Baherai.
– Braći Baherai? Ali, šta su učinili? Zar vi verujete u ono što priča
taj Fraskelo? Vidite, Ðenari, kad se sve ovo završi, moraćete da mi
razjasnite svoj odnos sa Fraskelom.
Upravnik zatraži da mu donesu izveštaj o pomenutoj braći i
predade ga Marku, koji jedva dočeka da sedne u fotelju i udubi se u
čitanje. Kad završi, pozva Minervu telefonom.
– Spavam.
– E pa, probudi se i počni da tražiš sve što se odnosi na tu braću
Turke, koji su, premda su rođeni ovde, sinovi nekih doseljenika. Hoću
da saznam sve o njima i o njihovim rođacima. Pitaj Interpol,
razgovaraj s turskom policijom, ukratko, za tri sata želim kompletan
izveštaj.
– Za tri sata? Možeš samo da maštaš o tome. Daj mi vremena do
sutra.
– U sedam.
– Važi, pet sati, i to je nešto.

* * *
Hotelski restoran u kojem su služili doručak otvarao se u sedam.
Minerva, očiju crvenih od umora i tolikih sati koje je provela za
računarom, uđe u salu sigurna da će tu zateći Marka.
Njen šef je čitao novine i pio kafu. I njemu se na licu videlo da nije
spavao i da je probdeo noć.
Minerva spusti dve fascikle na sto i sruči se na stolicu.
 – Uh, crkla sam!
– Mogu da zamislim. Jesi li pronašla nešto zanimljivo?
– Zavisi šta ti smatraš zanimljivim.
– Pokušaj da saznaš.
– Braća Baherai su deca turskih doseljenika. Roditelji su im se prvo
odselili u Nemačku, a potom se prebacili u Torino. U Frankfurtu su
našli posao, ali majka nije mogla da se privikne na nemački mentalitet,
pa su, pošto su im ovde živeli neki rođaci, odlučili da isprobaju sreću.
Deca su im Italijani, Torinjani. Otac je radio u Fijatu, a majka kao
kućna pomoćnica. Oni su pohađali školu i nisu bili ni bolji ni gori od
ostalih. Stariji je bio samostalniji i pametniji. Ima dobar akademski
dosije. Kad su završili srednju školu, stariji je našao posao u Fijatu,
kao i njihov otac, a mlađi se zaposlio kao šofer nekog Ređa,
funkcionera u pokrajinskoj vladi, koji ga je uzeo u službu jer je
mladićeva majka radila kod njega kao kućna pomoćnica. Stariji nije
dugo izdržao u Fijatu, nije bio rođen za taj posao, tako da je iznajmio
tezgu na pijaci i postao prodavac voća i povrća. Dobro im je išlo, nikad
nisu imali problema s policijom, niti s Ministarstvom finansija. Ništa.
Otac im je u penziji, majka takođe, žive od državne penzije i od novca
koji su štedeli čitavog života. Nemaju ništa osim kuće koju su na
jedvite jade kupili pre petnaest godina. Pre nekoliko godina, jedne
subotnje noći, braća Baherai su bili u nekoj diskoteci sa svojim
devojkama. Neki pijani tipovi su počeli da im se nabacuju, i izgleda da
je jedan od njih uhvatio za zadnjicu devojku starijeg brata. U
policijskom izveštaju piše da su braća izvadila skakavce i da su
nasrnula na pijance. Ubili su jednog od njih, a drugog ranili tako da mu
je jedna ruka ostala oduzeta. Osudili su ih na dvadest godina, bolje
reći doživotno. Njihove devojke ih nisu čekale. Udale su se.
– Šta si saznala o njihovoj porodici u Turskoj?
– Sasvim pristojni ljudi. Poreklom iz Urfe, nedaleko od granice sa
Irakom. Turska policija nam je preko Interpola poslala mejl sa svim
podacima koje oni imaju o braći Baherai, malo toga, i ništa zanimljivo.
Njihov otac ima mlađeg brata u Urfi, iako i on već treba da se
penzioniše; radi na naftnim poljima. Ah, da, imaju i jednu sestru, koja
je udata za učitelja s kojim ima osmoro dece. Fini ljudi, nikad nisu
imali problema sa zakonom, i Turci su se čudili što se raspitujemo za
njih. Možda smo te sirote ljude uvalili u probleme, znaš već kako tamo
razmišljaju i kako se ophode.
– Je l’ to sve?
– Da, ovde u Torinu živi jedan rođak njihove majke, neki Amin, po
svemu sudeći primeran građanin. Knjigovođa je, dugo radi u nekom
izdavačkom preduzeću. Oženjen je Italijankom, prodavačicom u
jednoj modnoj kući. Imaju dve kćerke, starija studira, a mlađa uskoro
treba da završi srednju školu, i svake nedelje idu na misu.
– Misu?
– Da, na misu, valjda te ne čudi što ljudi idu na misu, ovo je Italija.
– Da, ali zar taj rođak nije musliman?
– E pa ne znam, valjda jeste, ali oženio se Italijankom, u crkvi,
valjda se preobratio, mada u njegovom dosijeu nema ni pomena o
tome.
– Istraži to. Raspitaj se i da li braća Baherai odlaze u džamiju.
– U džamiju?
– U pravu si, ovo je Italija. U svakom slučaju, neko mora da sazna
da li su bili dobri muslimani. Jesi li uspela da uđeš u njihove tekuće
račune?
– Jesam, i nema ničeg neobičnog. Taj rođak pristojno zarađuje, kao
i njegova žena. Mogu lepo da žive od plate, mada otplaćuju kredit za
stan. Nisu imali nikakvih većih priliva novca. Složna su porodica i
redovno posećuju braću u zatvoru, nose im hranu, slatkiše, duvan,
knjige, odeću: sve u svemu, trude se da im što više olakšaju boravak
tamo.
– Da, znam. Imam ovde kopiju spiska poseta. Taj Amin ih je ovog
meseca posetio dva puta, a uobičajeno je da posete budu jednom
mesečno.
– Dobro, ali nije ni toliko sumnjivo što ih je posetio još jedanput.
– Moramo sve da izanaliziramo, čak i naizgled beznačajne stvari.
– Slažem se, slažem se. Ali, Marko, ne smemo ni da se udaljavamo
od cilja.
– Znaš šta mi je čudno? To što ide na misu i što se oženio u crkvi.
Muslimani se ne odriču svoje vere tek tako.
– Zar ćeš posumnjati u sve Italijane koji nikad nisu kročili u crkvu?
Vidi, imam jednu prijateljicu koja je prešla u judaizam jer se jednog
leta zaljubila u Izraelca koji je bio u kibucu. Mladićeva majka je bila
ortodoksna Jevrejka koja nikad ne bi dozvolila da se njen sinčić oženi
bezbožnicom, tako da se moja prijateljica preobratila i svake subote
ide u sinagogu. Ne veruje ni u šta, ali ipak ide.
– Lepo je sve to, ali to je priča o tvojoj prijateljici, a mi ovde
pričamo o dva Turčina koji hoće da ubiju mutavca.
– Da, ali njega hoće da ubiju oni, a ne njihov rođak, i nemoj da
sumnjaš u njega samo zato što ide na misu.
Pjetro uđe u restoran i odmah ih primeti. Minut kasnije, Antonino i
Ðuzepe im se priključiše za doručkom. Sofija je stigla poslednja.
Minerva im ispriča šta su radili poslednjih nekoliko sati i, po
Markovom savetu, svako od njih pročita kopiju izveštaja koji je
njihova koleginica pripremila.
– Dakle? – upita Marko kad su svi završili sa čitanjem.
– Oni nisu ubice, a ako su ih unajmili za taj posao, to je zato što
imaju neke veze s mutavcem, ili neko ko poznaje mutavca ima mnogo
poverenja u njih – obrazloži Pjetro.
– U zatvoru ima ljudi koji bi ga zaklali dok trepneš, ali taj koji je
naručio ubistvo ili ne zna kako da dođe do njih, što znači da ne
pripada podzemlju, ili naručilac, kao što kaže Pjetro, iz nama
nepoznatih razloga ima veliko poverenje u ta dva brata, koja se,
sudeći po izveštaju, ni po čemu ne ističu. Nikad nisu bili povezani s
prljavim novcem, nisu čak ni komšiji ukrali motocikl; jesu ubili jednog
momka, ali u kafanskoj tuči.
– Dobro, Ðuzepe, ali reci mi još nešto što ne znamo – navaljivao je
Marko.
– E pa, ja mislim da su i Ðuzepe i Pjetro dovoljno rekli – umeša se
Antonino. – Negde postoji neka veza koju moramo da iščačkamo,
neko želi da mutavac umre jer zna da može da nas odvede do njega. A
to znači da je informacija procurila, da neko zna za operaciju
„Trojanski konj“: da nije tako, oni bi ga se odavno rešili, ali stalo im je
da ga ubiju baš sada.
Nekoliko sekundi niko ništa ne reče. Antonino svojim izlaganjem
kao da pogodi pravo u srž stvari.
– Ali ko zna za operaciju? – upita Sofija.
– Previše ljudi – odgovori Marko. – Antonino je u pravu: hoće da
ga ubiju sada kako bi sprečili da nas odvede do njih. I zato znaju
unapred svaki naš korak. Minerva, Antonino, hoću da pronađete još
informacija o porodici Baherai, oni su jedna od karika u lancu.
Sigurno su u kontaktu s nekim ko hoće našeg čoveka mrtvog. Ispitajte
sve ponovo, tražite i istražite sve do poslednje sitnice. Ja idem opet u
zatvor.
– Zašto ne porazgovaramo s roditeljima i rođakom braće Baherai?
– upita Pjetro.
– Jer bismo tako probudili lava. Ne, ne smemo još više da se
otkrivamo. Ne smemo ni mutavca da puštamo iz zatvora jer bi on prvi
posumnjao i ne bi nas odveo do svoje organizacije. Treba nam živ,
daleko od braće Baherai – odgovori mu Marko.
– A ko će se pobrinuti za to? – upita Sofija.
– Jedan narkobos, neki Fraskelo. Dogovorio sam se s njim da
Nadzorna komisija revidira njegov dosije. A sada, na posao!

* * *
Pri izlasku, nabasaše na Anu Himenez u holu. Vukla je torbu prema
izlazu.
– Sigurno imate keca u rukavu, svi ste tako nekako... – našali se
novinarka.
– Odlazite? – upita je Sofija.
– Da, idem u London, a potom u Francusku.
– Poslom? – interesovala se Sofija.
– Poslom. U svakom slučaju ću vas zvati, doktorko, verovatno će
mi biti potreban vaš savet.
Portir obavesti Anu da je taksi čeka ispred ulaza, te se pozdravi s
njima uz smešak.
– Ova devojka mi stvara nervozu – priznade Marko.
– Znam, nikad ti se nije sviđala – potvrdi Sofija.
– Ne, nije to, nije da mi se ne sviđa ona nego mi se ne sviđa što nam
se petlja u posao. Zbog čega ide u London? A rekla je da će posle i u
Francusku. Ne znam da li zna nešto što mi ne znamo ili pokušava da
potkrepi neku od svojih ludih teorija.
– Vrlo je inteligentna – odvrati Sofija – a možda njene teorije i nisu
tako lude. Šlimana su smatrali ludakom, a ipak je pronašao Troju.
– Toj devojci još samo nedostaje jedan takav drveni advokat kao
što si ti. Dakle, nervira me što ide u London jer ne znam kog đavola
može da traži tamo, ali je očigledno da sve to ima veze sa Svetim
pokrovom. Zvaću Santijaga.
 * * *
Zatvorski čuvar je primio novac – značajnu svotu – samo da bi
ostavio otključana vrata dve ćelije: ćelije mutavca i braće Baherai. U
tome nema ničeg lošeg, odnosno, bar on neće učiniti ništa, samo će
zaboraviti da ih zaključa.
U zatvoru je vladala tišina. Prošlo je već dva sata otkako su
zatvorenike zaključali u njihove ćelije. Hodnici jedva da su bili
osvetljeni, a dežurni čuvari su dremali.
Braća Baherai gurnuše vrata svoje ćelije uverivši se da su
otključana. Tip je ispoštovao dogovor. Pripijajući se uza zid, ali
takoreći puzeći po podu, krenuše prema drugom kraju hodnika, gde
se nalazila ćelija mutavca. Ako sve bude teklo po planu, za manje od
deset minuta oni će već biti opet u svojoj ćeliji i niko ništa neće
primetiti.
Stigli su do polovine hodnika kad mlađi brat, koji je išao iza
starijeg, oseti kako ga nečija ruka steže za vrat. Nije stigao da pusti ni
glasa, jer odmah zatim dobi jak udarac u glavu i izgubi svest. Stariji
brat se okrenu, ali prekasno, jer i on oseti snažan udarac pesnicom u
nos, koji poče da mu krvari; ni on nije uspeo da jaukne, čelična ruka
ga stegnu za vrat toliko jako da nije mogao da diše, i oseti kako mu
život ističe.
Dva brata dođoše sebi u svojoj ćeliji, ležeći na podu, dok je jedan
usplahiren stražar pozivao na uzbunu. Obradovaše se što su živi dok
su ih prevozili u bolnicu, ali neko ih je odao. Čekali su ih.
Doktor je naredio da ostanu u bolnici zbog pregleda. Zadobili su
teške povrede glave, lica su im bila oblivena krvlju, a oči gotovo
zatvorene od podliva. Žalili su se na bolove i, po preporuci lekara,
bolničarka im je dala injekciju za smirenje, od koje su ponovo utonuli
u san.
Kad je Marko stigao u kancelariju upravnika, ovaj mu zabrinuto
ispriča šta se dogodilo prethodne noći. Morao je da obavesti sudske
organe, kao i karabinijere.
Marko ga umiri i zatraži da vidi Fraskela.
– Ispunio sam svoj deo – ispali ovaj kao iz topa čim je ušao u
upravnikovu kancelariju.
– Jesi, i ja ću ispuniti svoj. Šta se dogodilo?
 – Ne postavljajte pitanja, sve je bilo onako kako ste želeli. Mutavac
je živ, kao i Turci, šta još hoćete? Niko nije povređen. Dobro, morao
sam nekako da zaustavim ta dva brata, ali nije im se desilo ništa
ozbiljno.
– Hoću da nastaviš nadzor. Mogu ponovo da pokušaju.
– Ko, ona dvojica? Čisto sumnjam.
– Oni ili neko drugi, ne znam. Obratite pažnju.
– Kada ćete razgovarati s Nadzornom komisijom?
– Čim se ovo završi.
– A kad će to biti?
– Nadam se za tri ili četiri dana, ne više.
– U redu. Nemojte da omanete, pajkane, ili ćete mi platiti.
– Ne budite glupi, nemojte mi pretiti.
– Držite se dogovora.
Fraskelo izađe iz kancelarije zalupivši vrata na upravnikov
zabezeknuti pogled.
– Ali, Marko, zar vi zaista verujete da će Nadzorna komisija
reagovati na vašu preporuku u vezi s Fraskelom?
– Sarađivao je. Moraju da imaju to u vidu, to je sve što ću im tražiti.
Kažite mi, kad možemo dobiti patike mutavca? Moj čovek ne može
večno ostati u Torinu, moramo da stavimo taj odašiljač.
– Nisam smislio nikakav izgovor, ja...
– E pa, ako je tako, onda naredite da mu ih oduzmu kako bi ih
oprali jer on izlazi, kažite mu da je takav običaj i da zatvorenici koji
izlaze na slobodu moraju da izgledaju što je urednije moguće. Ako ne
bude razumeo, nije ni važno; ako razume, to je najprihvatljivije
objašnjenje kojeg mogu da se setim. Nema drugog. Tako da ćete mi
večeras, kad ga zatvore u njegovu ćeliju, doneti ovde njegove patike,
neka ih operu – moraju da mu ih vrate čiste – a potom ćemo ih mi
preuzeti.
 35

Adajo je radio u svom kabinetu kad ga prenu zvono mobilnog

telefona. Javio se odmah. Lice mu se grčilo dok je slušao svog
sagovornika. Prekinu vezu kipteći od besa.
– Guneru! Guneru! – urlao je hodnicima, što mu nije bilo
svojstveno.
Njegov sluga se brže-bolje pojavi.
– Šta se desilo, pastore?
– Nađite mi odmah Bakalbasija. Ne zanima me gde se nalazi,
moram da ga vidim. Hoću da se svi pastori za pola sata nacrtaju ovde.
Pobrini se za to.
– Hoću, ali reci mi, šta se desilo?
– Katastrofa. Sada idi i uradi ono što sam ti rekao.
Kad ostade sam, pritisnu slepoočnice obema rukama. Bolela ga je
glava. Već nekoliko dana trpeo je nesnosne bolove, loše je spavao i
nije imao apetita. Osećao je da gubi volju za životom. Bio je umoran od
života i od uloge koju mu je on nametnuo – da bude Adajo.
Vesti nisu mogle biti gore. Braća Baherai su otkrivena. Neko iz
zatvora je saznao za njihove planove i pomrsio im konce. Možda su se
braća Baherai izbrbljala, ili neko jednostavno štiti mutavca. Možda su
to oni, opet oni, ili onaj pajkan što svuda zabada nos. Izgleda da u
poslednje vreme ne izbija iz upravnikove kancelarije. Nešto je
naumio, ali šta? Rekli su mu da se Marko Valoni više puta sastao s
jednim narkodilerom, nekim Fraskelom. Da, da, sve se poklapa,
sigurno je taj Valoni zadužio mafijaša da čuva Mendiba, mladić im je
jedina šansa da dođu do njih, morali su da ga čuvaju. To je to, tako je.
Da, da, tako nešto mu je i nagovestio njegov sagovornik. Ili mu je
rekao nešto drugo? Mozak je hteo da mu eksplodira od bolova.
Potraži ključ i otvori jednu fioku, izvadi neke tablete, uze dve, a potom
sede sklopivši oči i sačeka da bol mine; uz malo sreće, kad pastori
budu stigli, već će mu biti lakše.

* * *
Guner tiho pokuca na vrata kabineta. Pastori su čekali Adaja u
velikoj sali. Ušavši u prostoriju, Adaja zateče s glavom na stolu i
sklopljenih očiju. Priđe bojažljivo i odahnu: živ je. Prodrma ga blago
dok ga ne probudi.
– Zaspao si.
– Da... Bolela me je glava.
– Moraš opet kod lekara, ti bolovi te ubijaju, moraš na pregled
skenerom.
– Ne brini, dobro mi je.
– Ne, nije. Pastori te čekaju, uredi se malo pre nego što siđeš.
– Hoću. Ti ih za to vreme posluži čajem.
– Već jesam.
Nekoliko minuta kasnije, Adajo se priključi Savetu bratstva.
Sedmorica pastora su u crnim odeždama sedeli oko masivnog stola od
mahagonija i samim svojim izgledom činili su veličanstvenu grupu.
Adajo ih obavesti o događajima u torinskom zatvoru i lica
sedmorice muškaraca preplavi zabrinutost.
– Hoću da ti, dragi moj Bakalbasi, odeš u Torino. Mendib će izaći
za dva-tri dana i pokušaće da stupi u kontakt s nama. Moramo to da
sprečimo, naši ljudi više ne smeju da prave greške. Zato je važno da
budeš tamo, da rukovodiš operacijom, i da budeš u stalnom kontaktu
sa mnom. Imam osećaj da smo na rubu propasti.
– Imam vesti od Turguta.
Sve oči se okrenuše prema pastoru koji to reče – jednom starcu
živahnih plavih očiju.
– Bolestan je, u dubokoj je depresiji. Ima maniju gonjenja. Tvrdi da
ga prate, da u biskupiji sumnjaju u njega i da su policajci iz Rima i
dalje u Torinu da bi ga uhapsili. Trebalo bi da ga izvučemo odande.
– Ne, sada ne možemo, to bi bila prava ludost – odgovori
Bakalbasi.
– Da li je Ismet spreman? – upita Adajo. – Naložio sam da pripremi
svoje stvari i krene sa svojim stricem, tako je najbolje.
– Njegovi roditelji su pristali, ali mladić se koleba, ima devojku
ovde – objasni Talat.
– Devojku?! I zato što ima devojku dovodi celo bratstvo u
opasnost? Zovite njegove roditelje, još danas će krenuti u Torino, ići
će s našim bratom Bakalbasijem. Neka Ismetovi roditelji zovu Turguta
i neka ga obaveste da mu šalju svog sina da se pobrine za njega dok se
ne snađe u Italiji. Učinite to odmah.
Adajov odlučan glas nije ostavljao prostora ni za kakve rasprave.
Sat kasnije muškarci napustiše Adajovo prebivalište s preciznim
instrukcijama šta treba da urade.
 36

Ana Himenez pritisnu zvonce. Otmena kuća viktorijanskog stila

smeštena u najelitnijem delu Londona podsećala je na kuću nekog
bogatog lorda. Postariji kućepazitelj otvori vrata.
– Dobar dan. Šta želite?
– Htela bih da razgovaram s direktorom ove institucije.
– Imate li zakazan sastanak?
– Da. Ja sam novinarka, zovem se Ana Himenez, a sastanak mi je
ugovorio kolega iz Tajmsa, Džeri Donalds.
– Uđite i sačekajte trenutak, molim vas.
Predvorje kuće beše prostrano, drveni pod prekriven mekim
persijskim tepisima, a na zidovima su visile slike s religioznim
motivima.
Ana se zanela gledajući slike dok je čekala da se vrati kućepazitelj
i nije ni primetila da je jedan stariji gospodin posmatra s praga.
– Dobar dan, gospođice Himenez.
– Ah! Dobar dan, izvinite, nisam primetila da...
– Izvolite u moju kancelariju. Znači, vi ste prijateljica Džerija
Donaldsa.
Ana se samo osmehnu ne odgovorivši na pitanje, jer u stvari
uopšte nije poznavala tog Donaldsa koji je, po svemu sudeći, imao
pristup u najzatvorenije kuće u Londonu.
Taj Džeri Donalds je bio prijatelj jednog Aninog prijatelja
diplomate s nameštenjem u Londonu, koji je sada bio u Briselu, na
sastanku u Evropskoj uniji. Nije ga lako ubedila da joj pomogne, ali je
na kraju ipak uspela i stupila u kontakt sa Džerijem Donaldsom, koji
ju je ljubazno saslušao i, nakon što ju je zamolio da mu dâ nekoliko
sati, pozvao je u Torino rekavši joj da će je uvaženi profesor Entoni
Makgilis primiti.
Profesor je seo u kožnu fotelju, a njoj ponudio mesto na kauču.
Tek što su se smestili, uđe stari kućepazitelj s poslužavnikom i
servisom za čaj.
Nekoliko minuta Ana je odgovarala na pitanja Makgilisa, koji se
zanimao za njen novinarski posao, kao i za političke prilike u Španiji.
Naposletku profesor odluči da pređe na stvar.
 – Dakle, vas zanimaju templari.
– Da, iznenadila sam se kad sam saznala da oni postoje i dan-danas
i da čak imaju i svoju veb stranu, ovu.
– Ovo je Centar za studije, ništa više. A sada mi recite, šta biste
želeli da saznate?
– Dakle, ako templari postoje i dan-danas, htela bih da saznam šta
rade, čime se bave i... ako je moguće, volela bih da ih upitam za neke
istorijske događaje u kojima su učestvovali.
– Vidite, gospođice, templari kakve vi zamišljate, onakvi kakvi su
nekad bili, više ne postoje.
– Znači, informacija koju sam pronašla na internetu je netačna?
– Nije, a dokaz za to jeste što ste ovde i što razgovarate sa mnom.
Samo hoću da vam kažem da ne puštate previše mašti na volju
zamišljajući vitezove s mačevima u rukama. Ovo je 21. vek.
– Da, to znam.
– Tako da smo mi organizacija koja se bavi studijama. Danas je naš
zadatak prevashodno intelektualni i društveni.
– Ali, vi ste istinski naslednici templarskog reda?
– Kada je papa Kliment V ukinuo red, templari su postali članovih
drugih viteških redova. U Aragonu su se priključili redu Montesa; u
Portugalu je kralj Dionis stvorio novi red, red Hrista; u Nemačkoj su
se priključili tevtonskom redu, a u Škotskoj red nikad nije ni bio
ukinut. Kontinuirano postojanje škotskog reda objašnjava zašto je
templarski duh opstao do naših dana. Od 15. veka postali su deo
Škotske garde u Francuskoj, zadužene za zaštitu kralja, a podržavali
su i dinastiju jakobita u Škotskoj. Od 1705. godine red se više ne
skriva. Te godine su prihvaćeni novi statuti i za majstora je izabran Luj
Filip Orleanski. Bilo je templara koji su učestvovali u Francuskoj
revoluciji, u Napoleonovom carstvu, u grčkom ratu za nezavisnost, a
bili su i članovi francuskog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu...
– Ali, kako? Preko koje organizacije? Kako su se zvali?
– Templari su tokom čitavog tog perioda živeli povučeno,
posvećeni razmišljanju i učenju, a u tim događajima su učestvovali
samostalno, mada nikad nisu zaboravljali svoju braću. Postoje razne
organizacije, klubovi, ako vam je tako lakše da ih nazovete, u kojima
se okupljaju grupe vitezova. Ti klubovi su legalni, ima ih u raznim
zemljama, u zavisnosti od državnog zakonodavstva svake zemlje
ponaosob. Morate promeniti vaše poimanje templarskog reda;
ponavljam vam da u 21. veku nećete naći organizaciju poput one iz
10. ili 13. veka, jer takva više ne postoji. Naša institucija se bavi
istorijom i pojedinačnim i kolektivnim iskustvima templarskog reda,
od njegovog osnivanja do naših dana. Pregledamo arhivu, kao
istoričari proučavamo neke nedovoljno razjašnjene događaje,
tragamo za drevnim dokumentima. Nazirem razočaranje na vašem
licu...
– Ne, samo...
– Vi ste očekivali da ćete zateći viteza u punoj ratnoj opremi? Žao
mi je što sam vas razočarao. Ja sam samo jedan penzionisani profesor
Univerziteta u Kembridžu koji, pored toga što je vernik, s drugim
vitezovima deli iste principe: ljubav prema istini i pravdi.
Ana je osećala da iza reči Entonija Makgilisa postoji još nešto, da
ne može sve biti toliko očigledno, toliko jednostavno, tako da odluči
da nastavi sa iskušavanjem sreće.
– Kad ste već toliko ljubazni, a ne bih da zloupotrebim vaše
strpljenje, možete li mi pomoći da shvatim jedan događaj u kojem
mislim da su bili umešani templari?
– Vrlo rado. Ako ne budem znao odgovor na vaše pitanje,
potražićemo informaciju u našoj arhivi. Kažite, koji je događaj u
pitanju?
– Zanima me da li su templari odneli Sveti pokrov iz
Konstantinopolja u vreme Balduina II, kada je nestao, i da li je bio kod
njih sve dok se nije pojavio u Francuskoj.
– Ah, Sveti pokrov! Koliko polemika i legendi... Kao istoričar
smatram da templarski red nema nikakve veze s njegovim nestankom.
– Da li bih mogla da proverim to u vašim arhivama?
– Naravno, profesor Makfaden će vam pomoći.
– Profesor Makfaden?
– Ostavljam vas u dobrim rukama, ja moram na jedan sastanak.
Uveravam vas da će vam profesor izaći u susret za sve što vam bude
potrebno, budući da ste došli po preporuci našeg dragog prijatelja
Džerija Donaldsa.
Profesor Makgilis polako protrese malo srebrno zvonce.
Kućepazitelj smesta uđe.
– Ričarde, odvedi gospođu Himenez u biblioteku. Profesor
Makfaden će se tamo sastati s njom.
– Hvala vam na pomoći, profesore Makgilis.
– Nadam se da ćemo vam biti od koristi. Do viđenja.
 37

Gijom de Bože, veliki majstor templarskog reda, pažljivo sakri

dokument u tajnu fioku stola za kojim je radio. Njegovo suvonjavo lice
odisalo je zabrinutošću. U poslanici koju je dobio od braće iz
Francuske, upozoravali su ga da dvor kralja Filipa više ne može da
računa na onoliko prijatelja kao u vreme dobrog kralja Luja; Bog će
mu se smilovati jer nije bilo većeg gospodina ni hrabrijeg viteza i
kralja u celom hrišćanskom svetu.
Filip IV im je dugovao zlato, mnogo zlata, i što im je više dugovao,
postajao je sve kivniji. U Rimu, neki verski redovi takođe nisu skrivali
svoju zavist zbog sve veće moći templarskog reda.
Ali tog proleća 1291, Gijom de Bože ima mnogo prečih problema
od intriga s francuskog i rimskog dvora. Fransoa de Šarne i Said su se
vratili sa svog uhođenja mameluka s lošim vestima.
Mesec dana su živeli u njihovom logoru, slušali su vojnike i delili s
njima hleb, vodu i molili se svemilostivom Alahu. Predstavili su se kao
egipatski trgovci koji hoće da prodaju namirnice vojsci.
Mameluci su vladali Egiptom i Sirijom, a zauzeli su i Nazaret, grad
u kojem je rastao Gospod naš Isus Hrist, i njihova zastava se vijori na
ulazu u grad Jafu, na nekoliko milja od Akre.
Vitez De Šarne više liči na muslimana nego na hrišćanina, i uklapa
se u njih kao da je rođen u toj zemlji, a ne u dalekoj Francuskoj. De
Šarne je bio izričit: za nekoliko dana, najviše petnaest, napašće Akru.
Tako kažu vojnici, tako su mu tvrdili oficiri s kojima se bratimio u
kampu. Mamelučki komandanti su ga uveravali da će uskoro postati
bogati, kad prisvoje blago koje se čuva u tvrđavi u Akri, za koju su se
kleli da će pasti, kao što su u njihove ruke pale i tolike druge enklave.
Blagi martovski povetarac nagoveštavao je velike vrućine
predstojećih meseci u toj Svetoj zemlji natopljenoj hrišćanskom
krvlju. Već dva dana je jedna odabrana grupa templara punila
kovčege zlatom i blagom koje je red čuvao u tvrđavi. Veliki majstor im
je naredio da se ukrcaju čim budu spremni, da krenu put Kipra, a
odatle u Francusku. Nijedan nije hteo da krene i molili su Gijoma de
Božea da im dozvoli da ostanu i da se bore. Ali veliki majstor je bio
neumoljiv: opstanak reda umnogome zavisi od njih, budući da će im
dužnost biti da spasu templarsko blago.
Najtužniji od svih bio je vitez Fransoa de Šarne. Jedva je uspevao
da zadrži suze kad mu je De Bože rekao da mora da obavi jedan
zadatak daleko od Akre. Francuz je preklinjao svog starešinu da mu
dozvoli da se bori za časni krst, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Odluka je
doneta.
Veliki majstor je sišao niza stepenice do najhladnijih podruma
tvrđave, gde je, u jednoj prostoriji koju su čuvali vitezovi, pregledao
kovčege pripremljene za put u Francusku.
– Kovčege ćemo rasporediti u tri galije. Budite spremni da se
ukrcate u svakom trenutku. Blago utovareno u tri galije ima veće
izglede da stigne do odredišta nego ako ga smestimo samo u jednu. Vi
već znate ko od vas ide kojom lađom...
– Ja još ne znam kuda idem – reče mu Fransoa de Šarne.
– Vi ćete, viteže, poći sa mnom u glavnu kapelu, gde ćemo
porazgovarati i reći ću vam koje je vaše odredište.
Gijom de Bože prikova pogled za De Šarnea, čoveka od preko
šezdeset godina – premda još snažnog – preplanulog lica, čoveka koji
je bio jedan od najstarijih vitezova ratnika. S njim se kao špijunom
niko nije mogao meriti, a preživeo je na hiljade iskušenja, kao i njegov
pokojni prijatelj Robert de Sen Remi, koji je poginuo prilikom
odbrane Tripolija, kada mu je jedna saracenska strela probola srce.
Veliki majstor u De Šarneovom pogledu pročita tugu zbog
napuštanja te zemlje koju je nazivao svojom, tog života provedenog
pod vedrim nebom prekrivenim zvezdama, kada je jahao u
karavanima tragajući za nekom informacijom i nestajao u
saracenskim poljima, odakle se uvek vraćao.
Za Fransoa de Šarnea povratak u Francusku predstavljao je
tragediju.
– Vi, De Šarne, znate da samo vama mogu da poverim ovaj
zadatak. Pre mnogo godina, kad ste bili momčić tek stupio u red,
zajedno s vitezom De Sen Remijem doneli ste iz Konstantinopolja
jedinu autentičnu Isusovu relikviju, platno koje mu je bilo pokrov i na
kojem su ocrtani njegov lik i telo njegovo. Zahvaljujući tom Svetom
pokrovu znamo kako izgleda Isusov lik, i njemu se molimo. Znam da
ste u dubokoj starosti, ali ne brinite, poznata mi je vaša snaga i vaša
hrabrost, i zato ću vama poveriti da spasete pokrov Gospoda našeg
Isusa Hrista. Od sveg blaga koje posedujemo, ovo je najdragocenije,
jer su na njemu lik i krv našeg Gospoda. Vi ćete ga sačuvati. Ali pre
toga želim da se vratite u mamelučki kamp. Moramo da saznamo da li
oni mogu sprečiti da naše lađe stignu do svog odredišta, i da li su nam
na moru spremili neku zasedu. Kad obavite zadatak, otići ćete na
Kipar s ljudima koje smatrate prikladnim. Možete izabrati put, i da li
ćete ići lađom ili na konju. Uzdam se u vašu razboritost da ćete Sveti
pokrov odneti u Francusku. Niko ne sme da zna šta nosite, a vi sami
odlučite kako ćete preneti relikviju. A sada se spremite da krenete na
svoj zadatak.

* * *
Vitez De Šarne, zajedno sa starim Saidom, svojim vernim
pratiocem, ponovo se uvukao u redove mameluka. Vojnici su odisali
napetošću koja prethodi svim bitkama i, okupljeni oko vatre, prisećali
su se svojih porodica, čeznuvši za sada već odraslim sinovima čiji su
im se likovi razlivali u sećanju.
Puna tri dana templar je slušao nasumične komentare vojnika i
oficira i mnogobrojnih slugu saracenskih vođa. Uznemiren, odluči da
se vrati u tvrđavu kad mu Said reče da mu je jedan stari poznanik
ispričao da će napad uslediti za dva dana.
Te noći su se išunjali iz kampa. Ulazili su u grad Akru kad su prvi
jutarnji zraci polako počeli da osvetljavaju zlatnožuti kamen
veličanstvene templarske tvrđave.
Gijom de Bože je naredio vitezovima templarima da se pripreme
za odbranu od napada. Panika je zavladala među mnogobrojnim
hrišćanima koji nisu našli prevoz da napuste tvrđavu čija je sudbina
bila više nego neizvesna.
De Šarne je pomogao svojoj sabraći da pripreme odbranu,
uvežbanu hiljadu puta, i da spreče borbe između pojedinih hrišćana
koji su bili u stanju da ubiju bližnjega samo da bi uspeli da pobegnu.
Više nije bilo mesta na lađama za odlazak, i ljude je obuzelo očajanje.
Ponovo se spuštalo veče kad ga je pozvao veliki majstor.
– Viteže, morate da odete. Prevario sam se što sam vas poslao u
saracenski kamp, sada više za vas nema mesta ni na jednoj lađi.
Fransoa de Šarne savlada osećanja i duboho uzdahnu pre nego što
reče:
 – Znam, i moram da vas zamolim za jednu uslugu. Hteo bih da na
put povedem samo Saida.
– Tako je mnogo opasnije.
– Ali niko u nas neće posumnjati, u dva mameluka.
– Učinite kako smatrate da treba.
Dvojica muškaraca se zagrliše. Beše to poslednji put da su se videli
na ovom svetu; obojici su se okončale sudbine. Obojica su znala da će
veliki majstor umreti na braniku grada Akre.

* * *
De Šarne potraži platno koje je bilo iste veličine kao i Sveti pokrov.
Nije hteo da ga izlaže neizvesnostima putovanja, te ovog puta pomisli
da nije mudro da ga drži u kovčegu. Trebaće mu mnogo da stigne do
Konstantinopolja, gde je nameravao da se ukrca za Francusku, i što
manje prtljaga bude imao, tim bolje.
Kao i Said, i on beše navikao da spava pod vedrim nebom, hraneći
se onim što bi pronašli usput – bilo u šumi, bilo u pustinji. Bila su im
potrebna samo dva dobra konja.
De Šarne oseti kako ga obuzima griža savesti što odlazi znajući da
će njegovi drugovi neizostavno umreti. Znao je da tu zemlju napušta
zauvek, da se više nikada neće vratiti, i da će se u slatkoj Francuskoj
sećati vrelog i suvog pustinjskog vetra, i radosti saracenskih kampova
u kojima je stekao toliko prijatelja, jer su, na kraju krajeva, svi ljudi
isti, bez obzira kom se bogu mole. A on je u neprijateljskim redovima
video čast, pravdu, radost, mudrost i bedu isto koliko i u svojima: oni
se nisu mnogo razlikovali, samo su se borili pod drugim zastavama.
Tražiće od Saida da ga prati jedan deo puta, a potom će nastaviti
sam. Ne bi mogao da traži od svog prijatelja da ostavi svoju zemlju, ne,
ne bi se on navikao na život u Francuskoj, ma koliko da mu je sa
oduševljenjem pričao o svom rodnom mestu nedaleko od Troa, u
Lireu. Tamo je naučio da jaše na zelenim poljima pored porodične
kuće i da rukuje malim mačevima koje je njegov otac naručivao da se
izrade u kovačnici kako bi njegovi sinovi postali vitezovi.
Said je ostario kao i on, i sada je prekasno da iznova uči da živi
drugačijim životom.
Pažljivo umota pokrov u novo platno i ubaci ga u kožnu torbu koju
je uvek nosio sa sobom. Ode da potraži Saida i objasni mu kakva je
naređenja dobio. Upita ga da li hoće da ga prati jedan deo puta pre
nego što im se sudbine zauvek razdvoje. Said pristade. Znao je da, kad
se bude vratio, u Akri neće zateći nijednog hrišćanina. Vratiće se
svojima, da proživi ono što mu je od života još ostalo.

* * *
Vatra je pljuštala. Zapaljene strele fijukale su iznad zidina koseći
sve pred sobom. Šestog aprila tog leta gospodnjeg 1291, mameluci su
započeli opsadu grada Akre. Nekoliko dana su mučili tvrđavu koju su
vitezovi templari branili lavovski.
Gijom de Bože je naredio da se ispovede i pričeste već prvog dana
opsade. Znao je da će samo njih nekolicina uspeti da preživi, tako da
im je rekao da svoje duše pripreme za Boga.
Znao je da Fransoa de Šarne jaše svog konja opraštajući se od
predela koji su mu postali dom. Verovao je da će uspeti da sačuva
Hristov pokrov i da će ga odneti u Francusku. Srce mu je nalagalo da
De Šarneu poveri Sveto platno. Mladić koji ga je pre četrdeset godina
doneo iz Konstantinopolja sada je ponovo zadužen da ga spase noseći
ga put Zapada. Inšalah!15
Koliko li je vitezova ostalo? Jedva pedesetak njih branilo je
utvrđenje koje nisu hteli da predaju, dok su hrišćani civili
izbezumljeno trčali, vrišteći. Najgore osobine ljudskog roda izbijale su
na površinu u tim trenucima, kada je trebalo spasti samo goli život.
Smenjivali su se prizori panike i histerije. Jedan brod se prevrnuo
na nekoliko metara od obale zbog pretrpanosti tovarom i ljudima koji
su pokušavali da pobegnu od sigurne smrti.
U Akri, velikom templarskom utvrđenju, u gradu opasanom
zidinama, počele su borbe čovek na čoveka. Templari su branili svaki
pedalj teritorije svojim životima, i tek kad bi im ona bila oduzeta,
neprijatelj je mogao da napreduje.
Gijom de Bože, sa isukanim mačem, borio se već satima, ne znajući
koliko je ljudi ubio niti koliko je njih oko njega pokošeno. Molio je
svoje vitezove da se povuku pre nego što Akra padne. Uzaludna
molba, jer su se svi borili znajući da će uskoro Bogu otići na sud.
Veliki majstor se borio protiv dvojice krvožednih Saracena,
braneći se od njihovih udaraca svojim štitom. Ali, avaj! Šta je uradio?
Najednom oseti oštar bol u grudima, ništa ne vidi, i pade noć. Inšalah!
 Žan de Perigod odvuče telo Gijoma de Božea i prisloni ga uza zid.
Proneo se glas da je veliki majstor poginuo. Akra će se svakog časa
predati, ali Bog je hteo da to ne bude te iste noći.
Mameluci se vraćaju u svoj kamp, odakle dopire predivan miris
jagnjetine i zvuk pesama koje slave pobedu. Vitezovi se okupljaju,
iscrpljeni, u glavnoj molitvenoj sali. Moraju da izaberu novog velikog
majstora, tu i sada, ne smeju da čekaju. Umorni su i onemoćali, ne
mare mnogo za to ko će im postati šef kad znaju da će sutra umreti,
možda i prekosutra, ali kome je to sada važno? Ipak se mole i
razmišljaju, i preklinju Boga da ih prosvetli. Tibo Goden je naslednik
hrabrog Gijoma de Božea.
Dvadeset osmog maja 1291. u Akri je vrućina i miris smrti se oseća
u vazduhu. Pre nego što se pomolilo sunce, Tibo Goden naloži da
prisustvuju svetoj misi. Mačevi se neumorno ukrštaju, a strele naslepo
traže svoje žrtve. Pre nego što je zašlo sunce, u Akri se zavijorila
neprijateljska zastava. Inšalah!
Tvrđava podseća na groblje. Nije preživeo bezmalo nijedan vitez.
 38

Probudi se iz sna uz vrisak, kao da je bila usred bitke. Ali evo je tu,
u srcu Londona, u sobi hotela „Dorčester“. Ana Himenez oseti kako joj
se znoj sliva niz leđa. U glavi joj je bubnjalo, a srce joj je tuklo kao
ludo.
Usplahirena, ustade iz kreveta i ode u kupatilo. Kosa joj se slepila
uz lice, a spavaćica joj beše potpuno mokra od znoja. Skide je i stade
pod tuš. Bio je to drugi put kako sanja košmarne snove o nekakvoj
bici. Da veruje u seobu duša, zaklela bi se da je bila tamo, u gradu
Akri, i gledala kako umiru poslednji templari. Mogla je da opiše lice i
držanje Gijoma de Božea, i boju očiju Tiboa Godena. Bila je tamo,
osećala je to. Poznavala je te ljude, mogla je da se zakune.
Izađe iz kupatila kao preporođena i obuče majicu pre nego što se
vratila u krevet. Nije imala drugu spavaćicu. Krevet je bio mokar od
znoja, tako da ipak odluči da uključi računar i malo pretražuje po
internetu.
Objašnjenja profesora Makfadena, kao i dokumentacija koju joj je
pribavio o istoriji templara, ostavili su snažan utisak na nju. Taj
Makfaden ju je ožalostio pričajući joj pojedinosti o padu grada Akre,
po njegovom mišljenju, u jednom od najgorih i najtužnijih dana u
istoriji templarskog reda.
Možda je zato i sanjala pad grada Akre, kao što joj se dogodilo i
kad joj je Sofija Galoni ispričala kako su vizantijske trupe izvršile
opsadu Edese.
Sutra će ponovo videti profesora Makfadena i pokušaće da iz njega
izmami još nešto osim tih živopisnih priča o templarima, koje su je
toliko potresale da su joj izazivale najstrašnije noćne more.
 39

Miris mora mu osokoli duh. Nije želeo da gleda iza sebe. Nije
mogao da suspregne suze dok se ukrcavao na brod, znajući da
napušta Kipar, poslednju istočnu luku. Braća su se udubila u svoje
obaveze da ga ne bi gledala kako plače. Ostario je, čim plače bez stida.
Plakao je opraštajući se od Saida. Za sve ove godine to je bio prvi put
da su jedan drugom pali u zagrljaj, i obojica su neutešno plakala
znajući da se rastaju, a bili su kao dva prsta jedne ruke.
Za Saida je došlo vreme da se ponovo sastane sa svojima, dok je
on, Fransoa de Šarne, trebalo da se vrati u svoju zemlju, u zemlju o
kojoj nije znao gotovo ništa, koju više nije doživljavao kao svoju.
Njegova otadžbina je bio templarski red a dom Istok, a u Francusku se
vraćala samo ljuštura čoveka koji je svoju dušu ostavio podno zidina
grada Akre.
Putovanje je prošlo mirno, mada je Mediteransko more
nepredvidivo, kao što je dobro znao Odisej. Ali more je bilo pitomo i
plovidba je prošla bez većih iznenađenja. Naređenja Gijoma de Božea
bila su jasna: Sveti pokrov mora da skloni u templarsku tvrđavu u
Marselju i tamo sačeka nova naređenja, mada mu je tražio da se
zakune da se neće odvajati od relikvije i da će je braniti sopstvenim
životom.
Uprkos bolu koji mu je stezao srce, društvo nekih vitezova
templara koji su se, kao i on, vraćali u Francusku, umnogome mu je
olakšalo putovanje. Luka Marselj mu se učini predivnom, s
desetinama brodova i nebrojeno mnogo ljudi koji su se vrzmali
unaokolo, dovikujući se i pričajući bez prestanka.
Kad su sišli s broda, dočekaše ih vitezovi koji će ih odvesti do kuće
templarskog reda. Niko nije znao ništa o relikviji koju je nosio De
Šarne. Bože mu je dao pismo za templarskog priora u Marselju i za
starešinu enkomijende. „Oni će“, rekao mu je, „odlučiti kako je
najbolje.“
Starešina enkomijende, plemić osornog ponašanja za koga će se
De Šarne ubrzo uveriti da je dobrodušan čovek, sasluša njegovu priču
ne rekavši ni reči, pa potom od De Šarnea zatraži da mu preda
relikviju.
 Već nekoliko godina templari su poznavali istinski Hristov lik jer je
Reno de Višije naložio da se naprave kopije lika sa Svetog pokrova, i
nije bilo templarske kuće ni enkomijende koja nije imala reprodukciju
te slike. Pa ipak, Višije je savetovao diskreciju, tako da slika nikad nije
bila izložena radoznalim pogledima, već su je čuvali u tajnim
kapelama u koje su odlazili da se mole.
Tako se čuvala tajna da templarski red poseduje jedinu istinsku
Isusovu relikviju.
Fransoa de Šarne otvori svoju torbu i izvadi platno u koje beše
uvio pokrov. Odvi ga i dvojica muškaraca padoše ničice i počeše da se
mole, takvo beše čudo koje se dogodilo.
Žak Vezle, starešina enkomijende, i Fransoa de Šarne zahvališe
Bogu na čudu koje posmatrahu njihove oči.
 40

Čuvar uđe u ćeliju i stade da pregleda ormar, sakupljajući ono

malo odeće koju je tamo pronašao. Mendib ga je posmatrao ćuteći.
– Izgleda da ćeš uskoro napolje pa, kao i uvek, hoće da svako ko
odavde izađe izgleda što pristojnije. Servis za ekspres čišćenje i
pranje. Ne znam da li me razumeš, ali svejedno, odneću sve ovo. Ah,
da, i tvoje smrdljive patike, mora da bazde kao govno nakon što ih dve
godine ne skidaš.
Priđe krevetu i pokupi patike. Mendib krenu da se ispravlja, kao
da se uznemirio, ali mu stražar stavi prst na grudi kao znak
upozorenja.
– Samo mirno. Ja izvršavam naređenja, i ovo ide u perionicu. Sutra
ti ih vraćamo.
Kad ostade sam, Mendib sklopi oči. Nije želeo da preko kamera za
nadzor primete da je uznemiren. Činilo mu se veoma neobičnim to što
njegovu odeću odnose na pranje, pogotovo patike. Zašto li to rade?

* * *
Marko se pozdravi sa upravnikom zatvora. Proveo je tamo gotovo
ceo dan, ispitujući braću Baherai, uprkos protivljenju lekara.
Bezuspešno. Nisu hteli da mu kažu kuda su krenuli kad su pretučeni,
niti na koga sumnjaju da ih je izmlatio. Iako je Marko znao da su to bili
Fraskelovi ljudi, hteo je da sazna da li su ih braća prepoznala.
Ćutali su kao zaliveni i jaukali su žaleći se na bolove u glavi i da ih
taj policajac mrcvari svojim pitanjima. Nisu nikuda krenuli, videli su
da su vrata ćelije otvorena, izašli su i neko ih je napao. Nijedna reč
više, nijedna manje. To je bila njihova verzija i niko i ništa ih neće
naterati da promene iskaz.
Upravnik je predložio Marku da im kaže da zna da su hteli da ubiju
mutavca, ali je Marko odbacio tu ideju. Nije hteo da uzbunjuje one
napolju, ma ko da je potplatio braću Baherai. U svakom zatvoru ima
na stotine očiju koje motre. Ko zna ko je bio veza sa ulicom.
– Laku noć, upravniče.
– Laku noć, do sutra.
 Žena izađe iz kancelarije ne osvrćući se. Ušla je u upravnikov
privatni toalet da promeni peškire. Bila je deo zatvorskog inventara,
svuda se muvala i na nju niko nije obraćao pažnju.
Kad Marko stiže u hotel, Antonino, Pjetro i Ðuzepe su ga čekali u
baru. Sofija je otišla da spava, a Minerva je obećala da će sići čim
završi razgovor sa svojim ukućanima.
– Dobro, još tri dana i mutavac izlazi na slobodu. Šta ima novo?
– Ništa posebno – odgovori Antonino – osim što u Torinu, po
svemu sudeći, ima mnogo imigranata iz Urfe.
Marko nabra obrve.
– Budi malo jasniji.
– Minerva i ja smo bili vredni kao mravi. Hteo si informacije o
porodici braće Baherai, pa smo se bacili na istraživanje, ubacili
podatke u računar i pronašli, na primer, da je stari Turgut – portir u
katedrali – iz Urfe, dobro, ne on, već njegov otac. Njegova životna
priča je veoma slična priči braće Baherai. Njegov otac je došao da
traži posao, našao ga u Fijatu, oženio se Italijankom i Turgut se rodio
ovde. Nisu ni u kakvom srodstvu s porodicom Baherai, osim što su iz
istog mesta. Sećate li se Tarika?
– Ko je Tarik? – upita Marko.
– Jedan od radnika koji su radili u katedrali kad je izbio požar. I on
je iz Urfe – odgovori Ðuzepe.
– Po svemu sudeći, ljudi iz tog mesta baš vole Torino – dodade
Marko.
Minerva uđe u bar. Bila je umorna, i to se primećivalo. Marko oseti
grižu savesti; poslednja dva dana ju je preopteretio poslom, ali je
nesumnjivo najbolja za rad na računaru, a Antonino razmišlja hladno i
analitično. Bio je siguran da su njih dvoje dobro obavili posao.
– Dobro, Marko, nemoj posle da kažeš da nismo zaradili svoju
platu! – uzviknu Minerva.
– Da, sada mi upravo pričaju koliko ljudi iz Urfe živi u Torinu. Šta
ste još otkrili?
– Da nisu muslimani praktikanti, možda čak nisu ni muslimani. Svi
odlaze na misu – pojasni Minerva.
– U suštini ne bi trebalo zaboraviti da je Kemal Ataturk pretvorio
Tursku u sekularnu državu, tako da sama činjenica da nisu muslimani
praktikanti i nije toliko neobična. Neobično je to što odlaze na misu i
što su tako posvećeni: to znači da su hrišćani – naglasi Antonino.
– Ima li hrišćana u Urfi? – upita Marko.
– Koliko je nama poznato – nema, a to nije poznato ni turskim
vlastima – odgovori Minerva.
Antonino pročisti grlo kao i uvek kada bi se spremao da uzme
učešća u nekoj istorijskoj temi.
– Ali u antičko vreme postojao je jedan hrišćanski grad, i to ništa
manje nego Edesa. Vizantinci su izvršili opsadu Edese 944. kako bi se
domogli Svetog pokrova, koji je bio u vlasništvu jedne male
hrišćanske zajednice, iako su u to vreme u Edesi muslimani bili na
vlasti.
– Probudite Sofiju – reče Marko.
– Zašto? – upita Pjetro.
– Jer mi je nešto sad sinulo. Sofija mi je nedavno rekla da ključ
možda treba tražiti u prošlosti. Ana Himenez je bila istog mišljenja.
– Ma daj, molim te, ne zanosi se.
Pjetrove reči razljutiše Marka.
– Šta te navodi na pomisao da se zanosim?
– Vidim da se primaš. Sofija i ta Ana su pustile mašti na volju pa
misle da požari u katedrali imaju veze s prošlošću. Izvini, ali ja mislim
da žene naginju misteriji, iracionalnim objašnjenjima, ezoteriji, šta ti
ja znam...
– Ma šta ti zamišljaš? – planu Minerva. – Ti si šovinista i kreten!
– Smirite se, smirite se... – zamoli ih Marko. – Bilo bi smešno da se
sad svi posvađamo međusobno. Reci mi šta si hteo da kažeš, Pjetro.
– Antonino kaže da je Urfa antička Edesa. U redu, pa šta? Koliko je
gradova ustalo protiv drugih gradova? Ovde, u Italiji, ispod svakog
kamena leži istorija, i nemojmo bulazniti tražeći u prošlosti razlog za
svako ubistvo ili požar. Znam da je za tebe, Marko, ovaj slučaj nešto
posebno i, ako mi dozvoliš, reći ću ti da si postao opsednut i da
preteruješ pridavajući mu toliku važnost. Ispostavilo se da ima dosta
osoba turskog porekla koje potiču iz grada zvanog Urfa. Pa šta?
Koliko je Italijana iz istog mesta u teškim vremenima otišlo da radi po
fabrikama u Frankfurtu? Nećeš mi reći da nemačka policija sumnja u
Julija Cezara i njegove legije kad god neki Italijan počini zločin. Hoću
da kažem da ne smemo da talasamo. Ima mnogo jeftine literature sa
ezoteričnim pričama o Svetom pokrovu, nemojmo dozvoliti da nas to
ponese.
Marko odvaga Pjetrovo vatreno izlaganje. Ima logike u tome što
priča, dosta logike, toliko da pomisli da je Pjetro verovatno u pravu.
Ali on je stari lisac, čitavog života je njuškao i instinktivno zna da ne
sme da odbaci jednu takvu ideju, ma koliko glupa bila.
– Imaću to u vidu; verovatno si u pravu, ali nećemo ništa izgubiti
ako svaku mogućnost uzmemo u obzir. Minerva, molim te zovi Sofiju,
verujem da se već probudila. Šta još znamo o Urfi?
Antonino mu dade kompletan izveštaj o Urfi ili Edesi. Predvideo je
da će mu šef to tražiti.
– Opšte je poznato da je pokrov bio u Edesi – opet će Pjetro. – Čak
sam i ja to znao, čuo sam vas kako razglabate o istorijatu pokrova.
– Da, istina je, ali ovde pričamo o novini da postoje stanovnici koji
potiču iz Urfe i koji su na neki način povezani s pokrovom – bio je
uporan Marko.
– A, je li? Objasni mi kako – odvrati mu Pjetro.
– Isuviše si dobar policajac da bih morao da ti objašnjavam, ali kad
si već navalio... Turgut je iz Urfe, on je portir u katedrali, bio je tamo
onog dana kad je izbio požar, a bio je tamo i kad god su se dešavale
nezgode u katedrali. Začudo, nikad ništa nije primetio. Imamo jednog
mutavca za koga znamo da je pokušao da opljačka katedralu.
Začuđuje je to što on nije jedini mutavac na koga smo naleteli; pre
nekoliko meseci, drugi mutavac je izgoreo u požaru, a u istoriji
pokrova znamo da je bilo još požara i još mutavaca. Potom se
ispostavilo da su dva brata, za divno čudo takođe iz Urfe, pokušala da
ubiju našeg mutavca. Zašto? Hoću da ti i Ðuzepe sutra odete tamo i
porazgovarate s portirom. Kažite mu da je istraga i dalje u toku i da
hoćete da popričate s njim ukoliko se još nečega setio.
– Izbezumiće se. Samo što se nije rasplakao kad smo ga prvi put
ispitivali – priseti se Ðuzepe.
– Upravo mi se iz tog razloga čini najslabijom karikom. Ah, da!
Tražićemo sudsku dozvolu da prisluškujemo telefone svih tih naših
simpatičnih prijatelja iz Urfe.
Minerva se vrati sa Sofijom. Dve žene prostreliše pogledom Pjetra
i sedoše. Kad su zatvarali bar oko tri sata ujutru, Marko i njegova
ekipa su i dalje živo razgovarali. Sofija se složila s njim da moraju da
prate taj neočekivani trag koji ih vodi do Urfe. Antonino i Minerva
takođe. Ðuzepe je bio skeptičan, ali se nije protivio mišljenju svojih
kolega, dok je Pjetro jedva uspevao da sakrije svoje neraspoloženje.
Otišli su na spavanje uvereni da su nadomak rešenja.

* * *
Starac se probudi. Zvonjava mobilnog telefona prenula ga je iz
dubokog sna. Jedva da je prošlo dva sata otkako je legao. Vojvoda je
bio odlično raspoložen i nije im dozvolio da odu do posle ponoći.
Večera je bila sjajna a razgovor zabavan, kako i dolikuje gospodi
njihovih godina i položaja kad se nađu u muškom društvu, bez
prisustva dama.
Nije odgovorio na poziv videvši po broju koji se pojavio na ekranu
da ga zovu iz Njujorka. Znao je šta treba da uradi, te ustade i,
navukavši kućnu haljinu od mekog kašmira, pođe u svoju kancelariju.
Kada je ušao, zaključa vrata, sede za sto i pritisnu skriveno dugme.
Nekoliko minuta kasnije, razgovarao je telefonom preko
sofisticiranog sistema nečujnog za radoznale uši.
Informacija koju je dobio onespokojila ga je: Odsek za umetnički
kriminal se isuviše približio bratstvu, Adaju, premda još ne znaju za
postojanje pastora.
Adajov plan da ukloni Mendiba se izjalovio i sada je ovaj postao
pravi trojanski konj.
Ali to nije sve. Sada se u Valonijevom timu rasplamsala mašta, a
doktorka Galoni razvija tezu koja se dotiče istine, mada toga ni sama
nije svesna. Što se španske novinarke tiče, ona pametno razmišlja i
ima bujnu maštu, što u ovom slučaju predstavlja opasno oružje.
Opasno po njih.
Svitalo je kad je izašao iz svog kabineta. Vratio se u sobu i nastavio
da se sprema. Čeka ga još jedan dug dan. Za četiri sata treba da
prisustvuje jednom važnom sastanku u Parizu. Doći će svi, mada ga je
brinula improvizacija i to što bi mogli da privuku pažnju iskusnih
očiju.
 41

Veče se polako pretvaralo u noć dok je Žak de Mole, veliki majstor

templarskog reda, uz svetlost sveća čitao izveštaj s koncila koji mu je
iz Beča poslao vitez Pjer Berar obaveštavajući ga o svim
pojedinostima.
Plemenito lice velikog majstora beše izbrazdano borama. Duge
neprospavane noći ostavile su traga na njegovom umornom pogledu i
crvenim očima.
Nastupila su loša vremena za templarski red.
Nasuprot Vilnev di templa, ogromnog templarskog utvrđenja,
izdizala se veličanstvena kraljevska palata, u kojoj se francuski kralj
Filip spremao da zada poslednji udarac redu vitezova templara.
Celokupno kraljevsko blago beše potrošeno i svi sefovi
ispražnjeni, a Filip je bio jedan od najvećih dužnika templarskog reda,
od kojeg je pozajmio toliko zlata da se govorkalo da bi morao da živi
još deset života da bi ga vratio.
Ali Filip IV nije nameravao da vraća svoje dugove. On je isplanirao
nešto sasvim drugo: želeo je da postane naslednik imovine templara,
premda bi deo blaga morao da podeli sa Crkvom.
Obećavajući im brda i doline, uspeo je da privoli vitezove
hospitalce da mu pomognu u njegovoj prljavoj kampanji protiv
templara. I oko pape Klimenta bilo je uticajnih klerika kojima je
plaćao da zajedno s papom kuju spletke protiv templarskog reda.
Otkako je kupio lažno svedočenje Eskvijea de Florjana, Filip je sve
neumoljivije stezao templarima omču oko vrata i svakoga dana bivao
sve bliži svom cilju – da ih konačno uništi.
Kralj je bio impresioniran Žakom de Moleom, kome se potajno
divio zbog njegove hrabrosti i samosvojnosti, zbog plemenitosti i
vrlina koje on sam nije posedovao, i bilo mu je nepodnošljivo da se
ogleda u jasnom pogledu plemenitih očiju velikog majstora. Neće se
smiriti dok ga ne vidi kako gori na lomači.
Tog popodneva, kao i tolikih drugih, Žak de Mole se molio u kapeli
za duše vitezova pogubljenih po naređenju kralja Filipa.
Od kada se sastao s Klimentom u Poatjeu, ima tome već dosta
vremena, francuski kralj Filip ima nadzor nad templarskim dobrima.
Sada veliki majstor s nestrpljenjem čeka odluku koncila u Beču. Filip
je lično otišao tamo da izvrši pritisak na Klimenta i crkveni sud. Nije
mu dovoljno da upravlja nečim što nije njegovo: on hoće sve za sebe, a
koncil u Beču mu se čini jedinstvenom prilikom da zauvek raskrsti s
templarskim redom.
Kad završi čitanje izveštaja, Žak de Mole protrlja oči crvene od
umora i potraži list pergamenta. Skoro ceo sat pusti da mu šiljato pero
klizi po papiru. Čim je završio, pozva dvojicu najodanijih vitezova
templara, Beltrana de Santiljanu i Žofroa de Šarnea.
Beltran de Santiljana, rođen u osunčanoj kući na Kantabrijskim
planinama, visok je i snažan, voli tišinu i meditaciju. Pristupio je redu
tek što je napunio osamnaest godina i pre nego što je bio zavetovan,
već se borio u Svetoj zemlji. Tamo su se upoznali i tamo je spasao
život De Moleu, pokrivši ga svojim telom kad mu je mač jednog
Saracena umalo prerezao grkljan. Od tog podviga Santiljani je ostao
dugi ožiljak na telu, pokraj srca.
Žofroa de Šarne, prior reda u Normandiji, strog i ozbiljan templar
iz čije su porodice ponikli još neki templari, poput njegovog strica
Fransoa de Šarnea, neka ga čuva dobri Bog, jer je još poodavno umro
od tuge prilikom posete staroj porodičnoj kući.
Žak de Mole je Žofrou de Šarneu verovao kao samome sebi. Borili
su se zajedno u Egiptu i pred zidinama Tortose, i baš kao za Beltrana
de Santiljanu, i za njega je znao koliko je hrabar i milosrdan, te je
stoga odlučio da njima poveri najdelikatniji zadatak.
Vitez templar Pjer Berar ga je u svojoj poslanici obaveštavao da je
Kliment na ivici da popusti svim Filipovim zahtevima. Templarskom
redu su dani odbrojani, iz Beča će stići kazna u vidu ukidanja reda.
Samo je pitanje dana kada će se to dogoditi, zbog čega mora, što je pre
moguće, da se pobrine da spase ono što je redu još ostalo.
Žofroa de Šarne i Beltran de Santiljana uđoše u radnu sobu velikog
majstora. Noćnu tišinu prekidaše zvukovi i vreva koja je dopirala iz
Pariza.
Žak de Mole stoji i odlučnim i ozbiljnim glasom ih poziva da sednu.
Razgovor će potrajati, jer ima mnogo toga o čemu treba da se
dogovore.
– Beltrane, vi morate što pre da krenete u Portugal. Naš brat Pjer
Berar me je obavestio da je pitanje dana kada će nas papa osuditi. Još
je prerano da nagađamo kakva će sudbina zadesiti red u drugim
zemljama, ali mi znamo da je naša sudbina u Francuskoj zapečaćena.
Razmišljao sam da vas pošaljem u Škotsku, budući da je kralj Robert
Brus ekskomuniciran, te ne mora da izvršava papina naređenja. Ali
uzdam se u dobrog portugalskog kralja Dionisa, od koga sam dobio
garancije da će štititi red. Kralj Filip nam je mnogo toga oduzeo. Ali ne
brinu mene ni zlato ni zemlja, već naše ogromno blago, jedino istinsko
blago templarskog reda: Hristov pokrov. Hrišćanski kraljevi već
godinama sumnjaju da je on u našem posedu i hoće da nam ga
oduzmu jer veruju da relikvija svojim čudotvornim moćima onoga ko
je poseduje čini neuništivim. Pa ipak, mislim da su usrdne molbe
svetog kralja Luja da mu dozvolimo da se moli pred istinskim
Hristovim likom bile iskrene. Oduvek smo čuvali tajnu, i tako treba i
da ostane. Filip se nosi mišlju da pretrese svaki naš kutak. Poverio je
svojim savetnicima da će, ukoliko pronađe Sveti pokrov, udvostručiti
svoju moć i kao hrišćanski kralj postati neprikosnoven. Zaslepljen je
ambicijom, a dobro nam je poznato koliko zla nosi u svojoj duši.
Moramo da spasemo naše blago, kao što je jednom davno učinio vaš
dobri stric De Šarne. Vi ćete, Beltrane, otputovati u našu enkomijendu
u Kastro Marimu, preko Gvadijane, i predaćete pokrov starešini,
našem bratu Žozeu sa Beiru. Odnećete mu poslanicu sa instrukcijama
kako dalje da postupi da bi ga zaštitio. Samo ćemo vi, Sa Beiro, De
Šarne i ja znati gde se nalazi Sveti pokrov, i tek će Sa Beiro u času
smrti moći da prenese tajnu svom nasledniku. Ostaćete u Portugalu da
čuvate relikviju. Ako bude nekih promena, poslaću vam nove
instrukcije. Tokom vašeg putovanja u Španiju, proći ćete kroz mnoga
templarska namesništva i enkomijende; svakom starešini i prioru ćete
odneti dokument s mojim uputstvima kako da postupaju ukoliko se
nesreća obruši na naš red.
– Kada treba da krenem?
– Čim budete spremni.

Žofroa de Šarne nije mogao da sakrije svoje razočaranje upitavši
velikog majstora:
– Kažite mi, koji je moj zadatak?
– Otići ćete u Lire i tamo ćete čuvati platno u koje je vaš stric uvio
Sveti pokrov. Mislim da je najbolje da ostane u Francuskoj, ali na
sigurnom mestu. Svih ovih godina sam se pitao o čudu koje se
dogodilo na tom platnu, jer to nije ništa drugo nego čudo. Vaš stric je
plakao od ganuća prisećajući se trenutka kad je odvio platno kako bi
marseljskom majstoru predao pokrov. Oba platna su sveta, bez obzira
što je u ono prvo bilo uvijeno telo Gospoda.
Uzdam se u plemenitost porodice De Šarne, u vašu porodicu, i
znam da će vaš brat, i vaš stari otac štititi i čuvati ovo platno dok
templarski red ne zatraži da mu ga vrate.
Fransoa de Šarne je dva puta prelazio pustinju kroz neprijateljske
teritorije kako bi Sveti pokrov odneo templarima. Našem redu je
ponovo potrebna usluga vaše hrišćanske i hrabre porodice.
Trojica muškaraca načas zaćutaše, boreći se sa emocijama koje im
izazva taj odsutni trenutak. Te iste noći, različitim putevima, dva
viteza templara otputovaće s dragocenim relikvijama. Jer je Žak de
Mole bio u pravu: Bog je učinio čudo na platnu koje je nosio Fransoa
de Šarne. Beše to meko platno, iste teksture i boje kao platno kojim je
Josif iz Arimateje jednom davno uvio telo Isusovo.

* * *
Jahali su već nekoliko dana kad najzad ugledaše Bidasou. Beltran
de Santiljana, četvorica vitezova i njihove štitonoše podbodoše svoje
konje. Hteli su da stignu što pre u Španiju, daleko od očiju kralja
Filipa.
Znajući da su im kraljeve ubice možda za petama, jahali su bez
prekida. Filipove oči su bile svuda, i ne bi bilo začuđujuće da je neko
pohrlio da prenese svojim uhodama da je grupa muškaraca napustila
tvrđavu u Vilnev di templu.
Žak de Mole ih je zamolio da ne nose ni templarski plašt ni žičanu
košulju, da ih ne bi prepoznali. Bar dok ne budu dovoljno daleko od
Pariza.
Nisu menjali odeću niti će to učiniti sve dok ne budu nekoliko milja
iza granice. Potom će se ponovo obući kako dolikuje templarima, jer
nema veće časti nego pripadati templarskom redu i izvršavati sveti
zadatak spasavanja njihovog najdragocenijeg blaga.
Beltran de Santiljana je napajao oči pejzažima svoje izgubljene
domovine, i voleo je da priča španski s ratarima i braćom koji su ga
dočekivali u namesništvima i enkomijendama kojih je bilo u svim
oblastima kroz koje su prolazili.
Nakon trideset dana jahanja, stigoše nadomak varošice Herez, u
Estremaduri, poznate i kao „viteški Herez“, jer je bila sedište jedne
templarske enkomijende. Beltran de Santiljana saopšti svojim
saputnicima da će se tu odmoriti nekoliko dana pre nego što krenu na
poslednju etapu putovanja.
Sad kad se našao u Kastilji, oseti nostalgiju za prošlošću, za
vremenom kad još nije znao šta mu sudbina sprema nego je samo
sanjao da postane ratnik koji će osloboditi Sveti pokrov kako bi ga
vratio hrišćanstvu.
Otac ga je nagovorio da pristupi templarskom redu i da postane
božji ratnik.
Bilo mu je teško prvih nekoliko godina jer, ma koliko da je voleo
da barata mačem i lukom, njegova neobuzdana narav nije bila
spremna za toliku čistotu i neporočnost. Bile su to teške godine
iskušeništva i žrtvovanja dok nije naučio da ukroti svoje telo, da ga
prilagodi duši, i zasluži čast da se zavetuje kao vitez templar.
Beše navršio već pedeset godina i starost mu se polako prikradala,
ali je osećao kako ga podmlađuje ovo putovanje, zbog kojeg je obišao
celu Kastilju, od severa do juga.
U daljini, presecajući horizont, izdizala se velelepna tvrđava
vitezova templara. Plodna dolina jemčila je enkomijendi da će imati
čime da se prehrane, a izdašna voda iz potočića da će imati čime da
utole žeđ.
Neki ratari ih videše kako dolaze i mahnuše im – templari su bili
rado viđeni – a jedan štitonoša se pobrinu za njihove konje i pokaza
im kako da uđu u zamak.
Beltran de Santiljana objasni starešini enkomijende situaciju u
Francuskoj i predade mu zapečaćen dokument Žaka de Molea.
Tih nekoliko dana De Santiljana je uživao u razgovorima s jednim
templarom takođe rodom iz Kantabrijskih planina, samo iz susednog
sela. Prisećali su se imena nekih zajedničkih prijatelja, slugu iz palate
u kojoj su rođeni, čak i imena nekih krava koje su ponosito pasle u
polju ne obraćajući pažnju na dečju vrisku i graju.
Rastali su se mnogo bodrijih duša. Beltran de Santiljana ništa nije
ispričao o zadatku koji je trebalo da obavi. Ništa ga nije pitao
starešina, niti braća templari, jer ništa nisu znali.
 * * *
Bele kuće okupane suncem pripadale su poslednjem naselju kroz
koje su prošli pre nego što su prešli reku idući u pravcu Portugala.
Platili su dobro splavaru koji je svakodnevno prelazio s jedne obale
reke na drugu, prevozeći ljude i njihovu imovinu.
Templari nisu pitali za cenu. Odveo ih je na drugu obalu Gvadijane
pokazujući im kojim putem da jašu kako bi stigli u Kastro Marim, čija
se stamena tvrđava mogla videti još sa španske strane.

Žoze sa Beiro, majstor u Kastro Marimu, bio je erudita i mudar
čovek koji je studirao medicinu, astronomiju, matematiku i čitao
klasike zahvaljujući svom poznavanju arapskog jezika, budući da su
upravo ovi pročitali, preveli i sačuvali učenje Aristotela, Talesa iz
Mileta, Arhimeda i mnogih drugih filozofa.
Borio se u Svetoj zemlji, upoznao njena suva i neplodna polja, i još
uvek čeznuo za noćima prepunim zvezda za koje se tamo na Istoku
činilo da se mogu uhvatiti rukom.
Sa zidina templarskog utvrđenja, u daljini se naziralo more. Ali
tvrđava je bila zaštićena od napada neprijatelja, sakrivena u zavijutku
Gvadijane, i s njenih bedema pogled se gubio prema horizontu.
Starešina ih srdačno dočeka i ponudi im da se odmore i okrepe od
puta. Nije hteo da započinje razgovor s njima dok ne utole glad i žeđ, i
ne smeste se u skromnim sobičcima koje su im pripremili.
Beltran de Santiljana se sastao s majstorom Sa Beirom u njegovoj
radnoj sobi, gde je kroz jedan veliki prozor dopirao povetarac s reke.
Kad je vitez De Santiljana završio svoju priču, starešina mu zatraži
da vidi relikviju. Španac je raširi i njih dvojica se zadiviše jasnoći
obrisa Hristove figure. Videli su se tragovi patnje i pretrpljenih muka.
Žoze sa Beiro nežno pogladi platno, svestan koliko je povlašćen što
to može da učini. Tu je bio autentični Hristov lik, dobro poznat
templarima od kada je veliki majstor Višije svim templarskim
enkomijendama poslao slike, uveravajući svoju braću da je čovek na
slici niko drugi do Isus Hrist.
Majstor zatim pročita pismo Žaka de Molea, pa reče Beltranu de
Santiljani:
– Viteže, branićemo relikviju svojim životima. Veliki majstor mi
preporučuje da zasad nikome ne govorimo šta se nalazi u našoj
enkomijendi. Prvo moramo da saznamo šta se događa u Francuskoj i
kakve će posledice Bečki koncil imati na templarski red. Žak de Mole
mi je naložio da odmah pošaljem jednog viteza kao špijuna u Pariz;
mora da ode prerušen, ne sme da se približava redu niti da pokušava
da se sastane s bilo kojim templarom, već samo da gleda i sluša, a kad
sazna kakva je sudbina zadesila red, da se smesta vrati ovamo. Tada
će, u zavisnosti od njegovih naređenja i saveta, doći trenutak odluke
da li će pokrov ostati u Kastro Marimu ili će biti odnesen na neko
drugo sigurno mesto. Tako ćemo učiniti. Potražiću viteza pogodnog da
ispuni zadatak koji nam je zadao veliki majstor.

* * *
Iza njega ostade gradić Troa. Trebalo je da pređe još samo
nekoliko milja pa da stigne u porodičnu kuću u Lireu.
Žofroa de Šarne je putovao sam, u pratnji svog štitonoše, i sve
vreme je imao osećaj da ga prate, nesumnjivo Filipove uhode.
Platno je nosio u kožnoj torbi, baš kao onomad njegov stric,
Fransoa de Šarne.
Ratari su skupljali svoja oruđa primetivši da svetlost postaje sve
slabija. Templara ganu pogled na polja njegovog detinjstva za kojima
je toliko čeznuo i goreo je od želje da zagrli svog starijeg brata.
Susret s porodicom beše pun emocija. Njegov brat Pol ga je
dočekao srdačno i s velikim poštovanjem, tvrdeći mu da je to njegov
dom. Njegov otac, više mrtav nego živ, bio je veliki poštovalac
templara i sarađivao je s redom kad god je to bilo potrebno.
Porodica je bila ponosna što su dvojica njihovih, Fransoa i Žofroa,
templari i što su položili zakletvu odanosti redu.
Žofroa je nekoliko dana ponovo pronašao mir među svojima. Igrao
se sa svojim malim rođakom, koji je nosio njegovo ime i koji će
jednoga dana naslediti porodičnu kuću. Bio je hrabar i radoznao
dečak, i stalno je išao za svojim stricem, tražeći mu da ga nauči da se
bori.
– Kad porastem, biću templar – govorio mu je.
A De Šarneu bi se steglo grlo, jer je znao da se redu zatvaraju vrata
budućnosti.
Na dan polaska, Žofroa je ispratio svog strica očiju punih suza.
Molio ga je da ga povede sa sobom da se bori u Svetoj zemlji. Bio je
neutešan. Nedužni dečak nije znao da njegov stric odlazi u najgoru od
svih bitaka protiv neprijatelja koji ne zna za plemenitost u borbi, niti
drži do časti. Njegov neprijatelj ne beše Saracen, već Filip, kralj
Francuske.

* * *
Veliki majstor se molio u svojoj sobi kad mu jedan sluga saopšti da
se vitez De Šarne vratio. Odmah ode da ga vidi.
Žak de Mole ispriča svom prijatelju poslednje novosti. Kralj
optužuje templare za paganizam i sodomiju, za nekoliko dana će ih
sve pohapsiti, treba da budu spremni na najgore: klevetaće ih i mučiće
ih do smrti.
Optužuju ih da obožavaju satanu i da se klanjaju idolu koga
nazivaju Bafomet.
Postoji druga figura kojoj se templari mole po vascelom svetu, u
svakoj kući i enkomijendi, čija je tajna procurila; možda je negde neki
neverni sluga bio potplaćen da ispriča tajne o životu templarskog
reda, i rekao da vitezovi običavaju da se zatvore i mole u kapeli u koju
niko ne sme da uđe, i da tamo na zidu stoji slika s nekim likom; drugi
idol – govore neprijatelji templara.
Utvrđenje u Vilnev di templu više nije sveto i neprikosnoveno
mesto. Kraljeva vojska je zaplenila sve što je tamo zatekla i Filip je
besan što nema ni traga od golemog templarskog blaga. Ne zna da je
Žak de Mole još pre nekoliko meseci rasporedio zlato po raznim
enkomijendama i da se najveći deo blaga nalazi u Škotskoj, gde je
naredio da se premeste i najvažnija dokumenta reda. U Vilnevu nije
ostalo gotovo ništa, što je kralja još više razjarilo.
Kraljev poslanik dolazi u tvrđavu i traži da vidi velikog majstora.
Žak de Mole ga prima mirno i samouvereno.
– Dolazim u ime kralja.
– Pretpostavljam, zato sam i smatrao obavezom da vas primim.
Veliki majstor stoji i grofu od Šampanje ne nudi da sedne. Ovaj ga,
uznemiren, gleda besno. Dostojanstvenost velikog majstora ga
zastrašuje i čini da se oseća neprijatno.
– Njegovo veličanstvo želi da vam ponudi nagodbu: vaš život u
zamenu za Sveti pokrov u koji je bilo uvijeno telo Hristovo. Kralj zna
da je relikvija u vlasništvu templara, to je mislio i sveti kralj Luj. U
kraljevim arhivama postoje dokumenta koja to dokazuju, izveštaji
našeg ambasadora u Konstantinopolju, poverljivi spisi kralja Balduina
njegovom stricu, francuskom kralju, kao i spisi sa izveštajima naših
špijuna na carevom dvoru. Znamo da je Hristov pokrov u posedu
templara. Vi ga krijete.
Žak de Mole mirno sluša izlaganje grofa od Šampanje, u sebi se
zahvaljujući Bogu što je predvideo da treba da spase relikviju, koja je
sada, pomisli, već na sigurnom, u Kastro Marimu, pod zaštitom dobrog
Žozea sa Beira. Kad grof završi svoje izlaganje, veliki majstor suvo
odgovori:
– Gospodine grofe, uveravam vas da ne posedujem relikviju o
kojoj pričate, ali budite sigurni da je, i kad bih je imao, ne bih menjao
za svoj život. Kralj ne bi trebalo da poistovećuje sve ljude sa sobom.
Grof od Šampanje se zacrvene slušajući Žaka de Molea kako drsko
govori o osobinama Filipa Lepog.
– Gospodine De Mole, kralj vam pokazuje svoju velikodušnost
poklanjajući vam život, budući da posedujete nešto što pripada kruni,
što pripada Francuskoj i celom hrišćanstvu.
– Pripada? Objasnite mi po čemu to pripada kralju Filipu.
Grof od Šampanje je teškom mukom savladavao bes.
– Znate koliko i ja da je sveti kralj Luj poslao znatnu količinu zlata
svom rođaku, caru Balduinu, i da mu je ovaj prodao druge relikvije.
Poznato vam je, kao i meni, da je grof od Dižona bio na Balduinovom
dvoru da se dogovara oko prodaje Mandiliona, kako je tamo nazivan
Sveti pokrov, i da je car pristao.
– Ne tiče me se trgovina između kraljeva. Moj život pripada Bogu,
kralj mi ga može oduzeti, ali on pripada Bogu. Idite i recite Filipu da
nemam relikviju, ali mu recite i da nju, kad bih je imao, nikad ne bih
menjao za svoj život. Nisam nečastan čovek.

* * *
Nekoliko sati kasnije, Žak de Mole, Žofroa de Šarne i ostali
templari koji su ostali u Vilnev di templu, behu zarobljeni i odvedeni u
podzemne tamnice palate.
Filip Francuski, poznat kao Filip Lepi, naredio je krvnicima da
nemilosrdno muče vitezove templare, pogotovo velikog majstora, od
koga su morali da izmame priznanje gde je sakrio svetu relikviju sa
Hristovim likom.
Krici mučenih odbijaju se o debele zidove podzemne tamnice.
Koliko li je dana prošlo otkako su ih uhapsili? Templari su izgubili
svest o vremenu, pojedini priznaju zlodela koja nisu počinili u nadi da
će krvnik prestati da im čereči telo, da ih peče po tabanima usijanim
železom, i da im guli kožu s tela koje potom zasipa sirćetom. Ali ništa
im ne vrede priznanja, jer krvnici nastavljaju da ih kažnjavaju bez
imalo milosti.
Pojedinih dana neki maskirani muškarac dolazi u tamnicu i iz
prikrajka posmatra patnju vitezova templara koji su nekada svojim
mačevima i dušama branili časni krst. To je kralj Filip: on, bolesno
okrutan i pohlepan, uživa posmatrajući kako muče vitezove templare.
Pokazuje krvniku da nastavi, da ne prekida mučenje.
Jedne večeri taj čovek traži da mu dovedu Žaka de Molea. Veliki
majstor jedva da išta vidi, ali naslućuje ko se krije iza maske. Ostaje
čvrst, a na usnama mu se pojavljuje smešak dok ga kralj nagovara da
prizna gde se nalazi sveta Isusova relikvija.
Filip uviđa da nema koristi od daljeg mučenja. Ovaj čovek će pre
umreti nego bilo šta priznati. Preostaje mu samo da kaznu izrekne
javno, da ceo svet sazna da je templarski red zauvek ukinut.
Osamnaestog marta leta gospodnjeg 1314. izrečena je smrtna
kazna velikom majstoru templarskog reda i vitezovima koji su
preživeli beskonačna mučenja koja je naredio kralj.
Devetnaestog marta, u Parizu je praznična atmosfera jer je kralj
naredio da se podigne lomača na kojoj će goreti ponosni Žak de Mole.
Plemići i narod će doći da gledaju predstavu, a i kralj je obećao da će
prisustvovati.
S prvim jutarnjim zracima trg se puni radoznalom svetinom koja
se bori da zauzne što bolje mesto, odakle će moći da posmatra
poslednje mučenje nekada ponosnih vitezova. Svetina uvek uživa u
predstavama i voli da posmatra kako se unizuju nekada moćni ljudi,
kakvi su templari uistinu bili, iako je od njih poteklo mnogo više dobra
nego zla.
Žak de Mole i Žofroa de Šarne odvezeni su istim kolima. Znaju da
će za samo nekoliko minuta goreti na lomači, i njihov bol će zauvek
nestati.
 Dvorjani oblače svoja najlepša odela, kralj se šali s damama; on,
Filip, i niko drugi, uništio je templarski red. Njegov podvig će ostati
zabeležen kao jedno od najgnusnijih dela u istoriji čovečanstva.

Vatra polako poče da spaljuje izranjavljena tela vitezova templara.
Žak de Mole se netremice zagleda u kralja i narod Pariza koji je, kao i
Filip, slušao kako veliki majstor izjavljuje da nije kriv i poziva na božji
sud kralja Francuske i papu Klimenta.
Jeza prođe niz leđa Filipu zvanom Lepi. On uzdrhta od straha i
morade da podseti sebe da je kralj i da mu se ništa ne može dogoditi
jer je dobio dozvolu od pape i najvećih crkvenih autoriteta da učini
ono što je učinio.
Ne, Bog ne može biti na strani templara, tih jeretika koji su
obožavali idola zvanog Bafomet, koji su počinili greh sodomije i za
koje se zna da su šurovali sa Saracenima. On, Filip, samo je izvršavao
naređenja Crkve, i odlazio u crkvu o praznicima.
Da, on, Filip, kralj Francuske, nije se ogrešio o Crkvu, ali da li se
ogrešio o zakone božje?

* * *
– Jeste li završili?
– Uh, ala ste me prepali! Čitala sam o pogubljenju Žaka de Molea.
Da se čoveku naježi koža na glavi. Htela sam da vas pitam šta je to
božji sud.
Profesor Makfaden je pogleda mrzovoljno. Ana Himenez je već
dva dana njuškala po arhivama i često mu postavljala prilično
besmislena pitanja.
Bila je pametna ali dosta neobaveštena, i morao je da joj drži
osnovne lekcije iz istorije. Devojka nije znala mnogo o krstaškim
ratovima i o nemirnom svetu 12, 13. ili 14 veka. Ali nije se dala
prevariti, jer je akademske propuste novinarka uspešno
nadoknađivala svojom intuicijom. Tražila je i tražila, a znala je gde
treba da traži. Jedna rečenica, jedna reč, jedan događaj služili su joj
kao putokazi u njenom anarhičnom istraživanju.
Bio je obazriv i trudio se da joj skrene pažnju sa onih događaja za
koje je znao da bi mogli predstavljati opasan materijal u rukama
novinarke.
 Profesor namesti naočare i stade da joj objašnjava značenje božjeg
suda. Ana Himenez je zapanjeno posmatrala profesora stresajući se
dok joj je dramatičnim tonom deklamovao reči Žaka de Molea.
– Papa Kliment je umro posle četrdeset dana, a Filip Lepi za osam
meseci. Umrli su strašnom smrću, kako sam vam i ispričao. Bog je
izvršio pravdu.
– Drago mi je zbog Žaka de Molea.
– Molim?
– Sviđa mi se veliki majstor. Mislim da je bio dobar i pravičan
čovek, a Filip Lepi pravi zlotvor. Tako da mi je drago što je u ovom
slučaju Bog odlučio da izvrši pravdu; šteta što nije uvek tako. E sad, da
ne stoje možda templari iza tih tako neobičnih smrti?
– Ne, ne stoje.
– A otkud vi to znate?
– Ima toliko dokumenata koji govore o tome pod kakvim su
okolnostima umrli kralj i papa, i uveravam vas da nijedan izvor ne
navodi, niti uopšte razmatra takvu mogućnost, da je u pitanju osveta
templara. Osim toga, to nije svojstveno templarima, oni ne deluju na
takav način. Toliko ste toga pročitali da biste to morali znati.
– Dobro, ja bih to učinila.
– Šta to?
– Pa organizovala bih grupu vitezova da zadaju smrtni udarac papi
i Filipu Lepom.
– Očito nije bilo tako; vitezovi templari nešto tako nikada ne bi
učinili.
– Kažite mi, kakvo je to blago koje je kralj tražio? Prema vašim
arhivama, već im je bio oduzeo gotovo sve. A ipak je Filip insistirao da
mu Žak de Mole preda nekakvo blago. Na koje je blago mislio? Mora
da je to bilo nešto konkretno, nešto što mnogo vredi, zar ne?
– Filip Lepi je verovao da templarski red čuva mnogo više blaga
nego što je on uspeo da im zapleni. Bio je opsednut njima, mislio je da
ga Žak de Mole laže i da negde krije još zlata.
– Ne, ne, ja mislim da nije tražio zlato.
– A, je l’? Zanimljivo. A šta mislite da je tražio?
– Kažem vam, nešto konkretno, nešto od neprocenjive vrednosti
za templare i kralja Francuske, a nesumnjivo i za hrišćane.
– U redu, recite mi šta je to, jer vas uveravam da prvi put čujem
jednu takvu... takvu...
– Da niste toliko načitani i obrazovani, rekli biste „takvu glupost“.
Dobro, možda ste u pravu, vi ste profesor a ja novinarka, vi se držite
činjenica, a ja spekulišem.
– Istorija se, gospođice, ne piše spekulacijama, već suvim
činjenicama i istinitim događajima, proverenim sa više strana.
– Prema vašim arhivama, nekoliko meseci pre nego što će ga kralj
uhapsiti, veliki majstor je slao pisma raznim enkomijendama, mnogi
vitezovi su otišli i više se nisu vratili. Imate li neku kopiju tih pisama
koje je pisao Žak de Mole?
– Imamo neke kopije za koje smo uspeli da ustanovimo da su
autentične. Ostale su zauvek izgubljene.
– Da li bih mogla da vidim te koje imate?
– Potrudiću se da vam izađem u susret.
– Volela bih ako bih mogla da ih vidim sutra. Uveče odlazim.
– Ah, odlazite!
– Da, i vidim da vas to raduje.
– Gospođice, molim vas!
– Da, znam da vas gnjavim i da vas remetim u radu.
– Pokušaću da vam sutra dostavim dokumente. Vraćate se u
Španiju?
– Ne, idem u Pariz.
– U redu, dođite sutra čim se probudite.
 42

Ana Himenez izađe iz velikog zdanja. Volela bi da može ponovo da

popriča sa Entonijem Makgilisom, ali on kao da je u zemlju propao.
Bila je umorna. Ceo dan je čitala o poslednjim mesecima
templarskog reda. Suvoparni podaci, datumi, anonimne priče, gotovo
su joj pomutili razum.
Ali ona je imala neobuzdanu maštu, njen brat joj je stalno to
prebacivao, tako da je, kad god bi pročitala „Veliki majstor Žak de
Mole je poslao pismo enkomijendi u Majnc po vitezu De Larneu, koji
je krenuo 15. jula u pratnji dvojice štitonoša“, pokušavala da zamisli
lice tog nekog De Larnea, da li je jahao crnog ili belog konja, da li je
bilo vruće, ili da li su štitonoše bile zlovoljne. Ali je znala da svojom
maštom ne može da zamisli život tih ljudi, a pogotovo da sazna šta je
to mogao da piše Žak de Mole u svojim pismima templarskim
majstorima.
Postojala je jedna detaljna priča o svim vitezovima koji su putovali
s pismima, a za neke se govorilo da su se vratili, kao taj Žofroa de
Šarne, prior u Normandiji. Nekima se trag zauvek izgubio, bar što se
tiče postojećih arhiva.
Sutra će otputovati u Pariz. Imala je zakazan sastanak s jednom
profesorkom istorije na Sorboni. Opet je morala da potegne svoje veze
kako bi uspela da sazna ko je najveći autoritet u akademskom svetu
kad je reč o 14. veku. Izgleda da je to bila profesorka Elijan Marše,
šezdesetogodišnjakinja, uvažena profesorka katedre, autorka
mnogobrojnih knjiga, od onih koje čitaju samo erudite, kakva je bila i
sama Marše.
Otišla je pravo u hotel; koštao ju je više nego što je to smela da
dozvoli, ali je htela da priušti sebi luksuz da spava u „Dorčesteru“ kao
neka princeza. Osim toga, mislila je da će u dobrom hotelu biti mnogo
sigurnija, jer je imala osećaj da je prate. Rekla je samoj sebi da su to
gluposti, da nema ko da je prati. Pomisli da su to možda oni iz Odseka
za umetnički kriminal, da bi videli koliko zna, i to je donekle umiri; u
svakom slučaju, u luksuznom hotelu se osećala sigurnije.
Zatražila je da joj u sobu donesu sendvič i salatu. Želela je da legne
u krevet što pre.
 Ovi iz Odseka za umetnički kriminal mogu da misle šta god hoće,
ali ona je sigurna da su templari kupili Sveti pokrov od sirotog
Balduina. Ne uklapa se samo to što se Sveti pokrov kasnije pojavio u
jednom francuskom gradu, u Lireu. Kako je mogao da završi tamo?
Došla je u Pariz da bi joj profesorka Marše objasnila ono što dobri
profesor Makfaden izgleda nije želeo. Jer bi se, kad god bi ga ona
upitala da li su templari posedovali Sveti pokrov, profesor najednom
uzjogunio i pozivao je da se drži činjenica. Uporno je tvrdio da nije
postojao nijedan dokument, nijedan izvor koji bi potvrdio jednu takvu
ludu teoriju, insistirajući na tome da su templarima pripisivane
svakakve misterije, što je njega kao istoričara srdilo.
Dakle, profesor Makfaden i ta institucija, posvećena navodno
proučavanju templarskog reda, odbacuju čak i samu mogućnost da je
Sveti pokrov ikada bio u posedu templara. Štaviše, profesor joj je
tvrdio da ne mari mnogo za tu relikviju, za koju se, kako su naučnici
dokazali, ispostavilo da ne potiče iz prvog veka, već iz trinaestog ili
četrnaestog; da mu je razumljivo praznoverje običnih ljudi, ali da
njega ono ne zanima niti ga dotiče. Činjenice, hteo je da priča samo o
činjenicama.
Ana odluči da pozove Sofiju; volela je da razgovara s njom, a i
možda će joj dati neku ideju kako da pristupi razgovoru s doktorkom
Marše. Ali Sofija nije odgovarala na pozive, te se udubi u pregledanje
agende. I najednom primeti: evo ga tu. Kako je to moglo da joj
promakne? Možda je u pitanju obično ludilo, ali šta ako je u pravu, i
ako su svi događaji na neki način povezani s ljudima iz prošlosti?
Loše je spavala. Postalo je već uobičajeno da je saleću košmari.
Kao da ju je neka čudna snaga vukla u svirepe prizore iz prošlosti,
primoravajući je da posmatra strahote bola. Videla je Žaka de Molea i
Žofroa de Šarnea, zajedno s drugim templarima, kako gore na lomači.
Ona je bila tamo i iz prvog reda posmatrala taj prizor, kad oseti kako
joj veliki majstor svojim neumoljivim pogledom govori da ode.
Odlazi i ne istražuj više, ili će te stići božji sud. Ponovo se probudila
sva u znoju, prestravljena. Veliki majstor ne želi da ona nastavi da
istražuje. Umreće ako ne prestane, bila je sigurna u to.
Cele noći više nije mogla da zaspi. Znala je da je bila tamo, tog 19.
marta 1314, na parvisu16 pred katedralom Notrdam, ispred lomače na
kojoj je goreo Žak de Mole i da joj je on tražio, bolje reći zahtevao od
nje, da ne nastavlja dalje, da ne traga za pokrovom.
Sudbina joj je, pomisli, zacrtana, neće se zaustaviti ma koliko se
plašila Žaka de Molea, i čak shvatala da on ne želi da ona sazna istinu,
ali više nije mogla nazad.

* * *
Pastor Bakalbasi je putovao sa Ismetom, rođakom Frančeska
Turguta, portira u katedrali. Iz Istanbula su imali direktan let za
Torino. Ostali iz bratstva stići će iz različitih pravaca, iz Nemačke, iz
drugih mesta u Italiji, ali i iz same Urfe.
Bakalbasi je znao da će isto učiniti i Adajo. Niko nije znao gde se
on nalazi, gde se krije, ali sigurno motri na njih, kontroliše njihovo
kretanje, upravlja operacijom putem mobilnih telefona. Svako od njih
imao ih je po nekoliko. Adajo im je savetovao da ih ne koriste
prekomerno, i da radije upotrebljavaju javne govornice.
Mendib je morao da umre a Turgut da se smiri, ili će umreti i on –
druge im nema.
Policija je pohodila njihove kuće u Urfi, što je znak da Odsek za
umetnički kriminal zna više nego što su oni to hteli sebi da priznaju.
Znao je to jer je imao rođaka koji radi u upravi policije u Urfi:
dobar član bratstva koji im je preneo da se Interpol najednom
neobično zanima za sve Turke koji su iz Urfe emigrirali u Italiju. Nisu
im rekli šta traže, ali su zahtevali od njih da im dostave kompletne
izveštaje o raznim porodicama, od kojih sve pripadaju bratstvu.
Pojačano je stanje pripravnosti, i Adajo je odredio svog zamenika
u slučaju da se njemu nešto dogodi. Unutar samog bratstva postojala
je još jedna tajna zajednica koja je dejstvovala u još većoj ilegali. Oni
će biti zaduženi da nastave borbu ukoliko ovi padnu, a pašće –
Bakalbasi je to osećao u dnu duše.
Odmah je odveo Ismeta u Turgutovu kuću. Kad im portir otvori
vrata, vrisnu prestrašeno.
– Smiri se, čoveče! Hoćeš da uznemiriš celu biskupiju?
Ušli su u kuću i Turgut im, već primiren, ispriča najnovije
događaje. Znao je da motre na njega, zna to još od onoga dana kad je
izbio požar. A taj otac Iv ga gleda tako nekako... Da, ljubazan je prema
njemu, ali ima nešto u njegovom pogledu, kao da mu govori da
pripazi, ili će umreti, da, da, takav neki osećaj ima.
 Popiše kafu i pastor stade da izdaje uputstva: Ismetu reče da se ne
odvaja od svog strica, koji će ga predstaviti u biskupiji i saopštiti da će
njegov rođak od sada živeti s njim; Turgutu je rekao da Ismetu pokaže
skrovište kojim se stiže u podzemne prolaze, jer će možda neki ljudi iz
Urfe morati tamo da se kriju, tako da bi im trebalo obezbediti hranu i
vodu.
Potom ih pastor ostavi, jer je na raznim mestima trebalo da se
sastane sa ostalim članovima bratstva.
 43

– Šta da radimo? – upita Pjetro. – Možda bi trebalo da ga pratimo.

– Ne znamo ko je – odgovori Ðuzepe.
– Turčin je, vidi se.
– Ako hoćeš, pratićemo ga.
– Ne znam šta da ti kažem. Dobro, hajde da odemo kod portira, i
krajnje opušteno ga upitamo ko je taj koji je izašao iz njegove kuće.
Ismet otvori vrata misleći da se to pastor Bakalbasi vraća jer je
nešto zaboravio. Nabra čelo kad ugleda dvojicu muškaraca koji su
izgledali kao policajci. Za policajce se, pomisli, uvek vidi da su
policajci.
– Dobar dan, hteli bismo da razgovaramo s Frančeskom Turgutom.
Mladić pokaza da ih jedva razume i pozva svog strica na turskom.
Ovaj izađe na vrata ne mogavši da savlada podrhtavanje usana.
– Čujte, nastavljamo istragu o požaru u katedrali; voleli bismo kad
biste pokušali da se setite još neke pojedinosti, nečega što vam je
možda privuklo pažnju.
Turgut jedva da i ču Ðuzepeov zahtev, jer se teškom mukom
suzdržavao da ne zaplače.
Ismet priđe svom stricu, i stavljajući mu zaštitnički ruku na rame,
odgovori umesto njega na italijanskom sa engleskim akcentom:
– Moj stric je star, i mnogo je propatio od kada se dogodio požar.
Boji se da će ga, s obzirom na njegove godine, smatrati nesposobnijim
nego ranije, i da će ga odbaciti upravo zato što mu je pažnja popustila.
Zar ne možete da ga ostavite na miru? Već vam je ispričao sve čega se
seća.
– A ko ste vi? – upita Pjetro.
– Zovem se Ismet Turgut, ja sam njegov rođak. Stigao sam danas i
nadam se da ću moći da ostanem u Torinu i nađem zaposlenje.
– Odakle dolazite?
– Iz Urfe.
– A tamo nema posla? – ubaci Ðuzepe.
– Ima na naftnim poljima, ali ja hoću ovde da izučim neki dobar
zanat, da uštedim novac, vratim se u Urfu i započnem posao. Imam
verenicu.
 Čini se da ovaj mladić nije loš čovek, pomisli Pjetro, čak izgleda i
krajnje neiskvareno. Možda i jeste.
– U redu, ali voleli bismo da nam vaš stric kaže da li je u kontaktu s
drugim emigrantima iz Urfe – reče Ðuzepe.
Frančesko Turgut se strese. Sada se konačno uverio da policija sve
zna. Ismet se ponovo pobrinu za novonastalu situaciju, te brže-bolje
odgovori:
– To se podrazumeva, a i ja se nadam da ću moći da stupim u
kontakt s ljudima iz mog sela. Istina je da je moj stric polu-Italijan, ali
mi Turci nikad ne zaboravljamo svoje korene, jesam li u pravu, striče?
Pjetro nije odustajao. Mladiću je izgleda bilo mnogo stalo do toga
da Frančesku Turgutu ne dozvoli da govori.
– Gospodine Turgut, poznajete li porodicu Baherai?
– Baherai! – uzviknu Ismet kao da se obradovao. – Jedan Baherai je
moj školski drug, mislim da ovde ima neke dalje rođake, tako
nekako...
– Voleo bih da odgovori vaš stric – beše uporan Pjetro.
Frančesko Turgut proguta pljuvačku pripremajući se da kaže ono
što je stotinu puta uvežbavao.
– Da, naravno da ih poznajem, to je jedna časna porodica koja je
doživela veliku nesreću, njihovi sinovi... mislim, sinovi su im zgrešili i
sada ispaštaju za to, ali vam tvrdim da su njihovi roditelji dobri ljudi,
možete bilo koga pitati za njih i svi će vam reći isto.
– Jeste li nedavno posetili braću Baherai?
– Ne, u poslednje vreme se ne osećam dobro i retko kada izlazim.
– Oprostite – prekide ih Ismet neupućenog izraza lica – šta su
uradila braća Baherai?
– A otkud vam to da su nešto uradili? – upita Ðuzepe.
– Zato što, čim vi policajci dolazite ovamo i pitate za braću
Baherai, to znači da su nešto sigurno uradili, inače se ne biste
raspitivali za njih.
Mladić se zadovoljno osmehnu dvojici muškaraca koji su ga gledali
ne znajući da li je cinik ili je zaista tako neiskvaren kakvim se
predstavljao.
– Dobro, da se vratimo sada na dan požara – nije odustajao
Ðuzepe.
– Ispričao sam vam sve čega se sećam. Da sam se setio još nečega,
javio bih vam – reče starac plačnim glasom.
– Samo što sam došao – nastavi Ismet. – Još nisam stigao ni da
pitam svog strica gde ću da spavam, zar ne možete da navratite neki
drugi put?
Pjetro dade rukom znak Ðuzepeu. Pozdraviše se i izađoše na ulicu.
– Kako ti se čini rođak? – upita Pjetro svog kolegu.
– Ne znam, ali ne bih rekao da je loš momak.
– Nije isključeno da su ga poslali da pripazi na svog strica.
– Ma daj, nemojmo zastranjivati, ja se slažem s tobom da Sofija i
Marko prave film od ovog slučaja, mada, kad se Marko na nešto
namerači... A pokrovom je opsednut.
– Juče me nisi podržao kad sam mu to rekao.
– Šta vredi raspravljati se? Mi radimo ono što nam narede. Ako su
u pravu, odlično, imamo slučaj; ako nisu, opet dobro, bar smo
pokušali da odgonetnemo sve te proklete požare. Ništa ne možemo da
izgubimo ako istražujemo, ali bez nerviranja, samo mirno.
– Obožavam tvoju hladnokrvnost, ti kao da si Englez, a ne Italijan.
– To je zato što ti od svega praviš dramu, a u poslednje vreme bi se
samo svađao.
– Imam utisak da se ekipa raspada, da ništa nije kao nekada.
– Pa naravno da se ekipa raspada, ali to će se srediti. Sofija i ti ste
glavni krivci za lošu atmosferu, ponašate se nenormalno kad ste
zajedno i mnogo ste napeti, i kao da uživate da kontrirate jedno
drugom. Ako ona kaže „crno“, ti kažeš „belo“, a da i ne pominjem da se
gledate kao da ćete se svakog časa uhvatiti za gušu. Slušaj, Marko je u
pravu kada kaže da nema gore stvari nego mešati posao i krevet. Da
budem iskren, zbog vas nam je svima neprijatno.
– Pa i nisi morao da budeš baš toliko iskren.
– Znam, ali imao sam želju da ti to kažem, i rekao sam ti.
– U redu, krivi smo Sofija i ja. Kako to da ispravimo?
– Ne znam. Valjda će vas proći, a ona ionako odlazi. Čim rešimo
slučaj, ona ide, sve ovo joj je postalo pretesno. Devojka previše vredi
da bi se posvetila jurenju kojekakvih lopova.
– Ona je izuzetna žena.
– Čudi me da se petljala s tobom.
– Čoveče, baš ti hvala!
– Šta ćeš. Treba sebe sagledati u pravom svetlu i prihvatiti neke
istine, kao što je ta da smo ti i ja samo dva obična pajkana. Nismo njen
nivo, niti imamo njeno obrazovanje. Ne možemo da se merimo s njom,
kao ni s Markom: šef je završio fakultet i to se odmah vidi. Naravno da
sam ja zadovoljan onim što jesam i što sam postigao. Raditi u Odseku
za umetnički kriminal nije mačji kašalj, to je pitanje ugleda.
– Tvoja iskrenost me ubija.
– Ućutaću onda, momče, ali mislio sam da mi možemo da
razgovaramo na taj način, ne izbegavajući istinu.
– Dosta mi je istina, rekao si mi već dosta, a sad me ostavi malo na
miru. Idemo u centralu i tražićemo od Interpola da nam Turci pošalju
informacije o tom rođaku koji se doselio kod Turguta. Ali pre toga
bismo mogli da odemo kod oca Iva i malo porazgovaramo s njim.
– Zašto? Taj nije iz Urfe.
– Vrlo duhovito. Ali taj sveštenik...
– Šta te je sad spopalo s tim sveštenikom?
– Mani se glupiranja. Idemo da ga posetimo.

Otac Iv ih je odmah primio. Pripremao je govor koji je kardinal
trebalo da održi na sutrašnjem sastanku s nastojnicama klaustarnih
redovničkih zajednica. Rutinska stvar, reče im.
Upita ih kako napreduje istraga, ali više iz uviđavnosti nego iz
znatiželje, i reče im da će nakon ugrađivanja najsavremenijih sistema
protivpožarne zaštite teško moći da se desi neki novi požar u
katedrali.
Razgovarali su petnaestak minuta, ali budući da nisu imali ništa
novo da kažu, pozdraviše se do sledećeg puta.
 44

Vitez templar podbode svog konja. Ugledao je reku Gvadijanu i

okolne predele utvrđenja u Kastro Marimu. Putovao je bez prekida od
Pariza, gde je bespomoćno posmatrao pogubljenje velikog majstora.
U ušima mu je odzvanjao duboki glas Žaka de Molea kojim je
prokleo Filipa Lepog i papu Klimenta da će ih stići božji sud. Nijednog
trenutka nije sumnjao da će Bog izvršiti pravdu i da će kazniti kralja
Francuske, koji je počinio zločin uz pomoć pape.
Žaku de Moleu su oduzeli život ali ne i čast, jer nije bilo čoveka
koji je s više dostojanstva i hrabrosti prihvatio svoj samrtni čas.
Sa splavarom je ugovorio cenu prelaska preko reke i, našavši se na
portugalskoj obali, žurno se uputi prema enkomijendi koja mu beše
dom poslednje tri godine, nakon što se borio u Egiptu i učestvovao u
bitkama za odbranu Kipra.
Majstor Žoze sa Beiro odmah primi De Tomara i pozva ga da
sedne, posluživši ga svežom vodom koja ga okrepi od zamornog
putovanja. Starešina enkomijende sede nasuprot njega i spremi se da
sasluša novosti od viteza koga je poslao kao uhodu u Pariz.
Puna dva sata mu je Žoao de Tomar živo prepričavao poslednje
dane templarskog reda, s posebnim osvrtom na onaj crni dan, 19.
mart, kada su Žak de Mole i poslednji templari goreli na lomači,
naočigled krvožedne svetine i celog pariskog dvora. Potresen pričom,
majstor je morao da prikupi svu snagu i dostojanstvo svog poziva
kako ne bi dozvolio da ga osećanja preplave.
Filip Lepi je izrekao smrtnu presudu templarskom redu i tih dana
se po celoj Evropi vršilo ukidanje reda, po naredbi koju je potpisao
papa. Vitezovima će se suditi u svim hrišćanskim kraljevinama. U
nekim kraljevinama će biti oslobođeni, u drugim će se, po naređenju
pape, uključiti u druge verske redove.
Žoze sa Beiro je znao da mogu da računaju na pomoć kralja
Dionisa, ali da li će kralj Portugala smeti da se ogluši o papina
naređenja? Trebalo bi to da sazna, i zato će poslati jednog viteza kako
bi u njegovo ime razgovarao s kraljem, koji će im razjasniti svoje
stavove i namere.
– Znam da ste umorni, ali moram da vas zamolim da obavite još
jedan zadatak. Otići ćete u Lisabon i odnećete pismo kralju.
Ispričaćete mu sve što ste videli, ne prećutkujući nijednu pojedinost. I
sačekaćete odgovor. Idem da napišem pismo kralju; vi se u
međuvremenu malo odmorite. Krenućete ujutru, ako bog da.

Žoao de Tomar jedva da je imao vremena da se odmori od dugog
puta. Još ne beše ni svanulo kad ga pozvaše da ode kod majstora.
– Uzmite pismo, otidite u Lisabon i neka vas Bog čuva.

* * *
Lisabon se pokaza u svom punom sjaju pri prvim jutarnjim
zracima. Još pre nekoliko dana je krenuo na put, ali je morao da se
zaustavi i duže odmori jer njegov konj beše povredio nogu.
Nije hteo da ga ostavi u postaji već mu je sam stavio zavoj i
sačekao dva dana da se oporavi. Konj mu je bio najbolji prijatelj,
spasao mu je život u nekoliko navrata tokom raznih bitaka. Ni za šta
na svetu ga ne bi ostavio i uzeo drugo kljuse, nego je, čak i po cenu da
mu majstor zameri što kasni sa zadatkom, Žoao de Tomar sačekao da
njegov konj bude u stanju da ponovo hoda, pa ga čak ni tada nije
opteretio svojom težinom, već je jahao na drugom konju kojeg su mu
dali u konjušnici za jedan zlatan novčić.
S kraljem Dionisom, Portugal je doživeo procvat. On je zemlji dao
univerzitet i započeo korenitu agrarnu reformu, tako da su po prvi put
imali na pretek pšenice i maslinovog ulja, kao i dobrog vina za izvoz.
Kralj je već posle dva dana primio De Tomara, te portugalski
templar, nakon što je kralju predao pismo Žozea sa Beira, ponovo
ispriča šta je doživeo i video u Parizu.
Uskoro će mu odgovoriti, reče mu kralj, jer mu je već stigla vest o
odluci pape da ukine red.
Žoao de Tomar je znao da je kralj Dionis u dobrim odnosima sa
sveštenstvom, s kojim je još pre nekoliko godina potpisao konkordat.
Hoće li smeti da se suprotstavi papi?
Templar sačeka još tri dana dok ga kralj ponovo nije pozvao. Kralj
je doneo koliko mudru, toliko i solomonsku odluku: neće se
suprotstaviti papi, ali isto tako neće progoniti templare. Dionis, kralj
Portugala, odlučio je da se osnuje novi red, red Hrista, u koji će biti
uključeni svi templari, zadržavajući svoja pravila, s tim što će taj novi
red biti pod protektoratom kralja, a ne pape.
Na taj način je taj mudri kralj osigurao da blago templara ostane u
Portugalu i da ne pređe u vlasništvo Crkve ili drugih verskih redova.
Računaće na zahvalnost templara i na njihovu pomoć, naročito na
njihovo zlato, za svoje planove, planove kraljevine.
Kraljeva odluka beše nedvosmislena i kao takvu će je saopštiti
starešinama svih priorata i enkomijenda. Od sada pa nadalje,
portugalski templari biće pod jurisdikcijom kralja.
Kad je majstor Žoze sa Beiro saznao za kraljevu odluku, postade
mu jasno da će, premda templari neće biti proganjani niti će goreti na
lomačama kao u Francuskoj, od tog trenutka pa ubuduće kralj
raspolagati njihovom celokupnom imovinom. Dakle, mora i sam
doneti odluku, s obzirom na to da će iz Lisabona verovatno tražiti da
im pošalje popis imovine iz svake podružnice.
Kastro Marim, prema tome, više nije bio sigurno mesto za čuvanje
jedinog pravog templarskog blaga i morao je da se pobrine da ga
pošalje negde gde će biti daleko od domašaja kraljeva i pape.
Beltran de Santiljana pažljivo presavi Sveti pokrov i sakri ga u
kožnu torbu od koje se neće odvajati ni na tren.
Sačeka da nadođe plima pa da podigne sidro i isplovi brodom koji
će ga odvesti u Škotsku. Od svih zemalja hrišćanskog sveta, to beše
jedina u koju nikad nije stigla, niti će ikada stići bilo kakva vest o
odluci da se red ukine.
Kralj Robert Brus je bio ekskomuniciran, i niti je on mario za
događanja u Crkvi, niti Crkva za događanja u Škotskoj.
Vitezovi templari, dakle, nisu imali zbog čega da se plaše Roberta
Brusa, tako da će Škotska postati jedino uporište gde će templari
zadržati svu svoju moć.
Žoze sa Beiro je znao da će samo u Škotskoj templarsko blago
zauvek biti na sigurnom i, držeći se uputstava poslednjeg velikog
majstora, pogubljenog Žaka de Molea, odluči da pošalje viteza
Beltrana de Santiljanu, zajedno sa De Tomarom, Vilfredom de
Pajenom i ostalim vitezovima da sklone svetu relikviju u templarsku
enkomijendu u Arbroatu.
A majstor u Škotskoj je morao da odluči gde će se sakriti Sveti
pokrov. Prihvatiće se odgovornosti da relikvija nikada ne pređe u
ruke nekoga ko ne pripada redu vitezova templara.
 Majstor u Kastro Marimu predade Beltranu de Santiljani pismo za
majstora u Škotskoj, pored izvorne poslanice koju njemu beše poslao
Žak de Mole, u kojoj mu je obrazložio zbog čega moraju da čuvaju
tajnu o posedovanju Hristovog pokrova.
Čamac je skrenuo na zavijutku reke Gvadijane prema njenom ušću
u more, gde ih je čekao brod kojim će templarsko blago biti
prevezeno u Škotsku. Vitezovi se nisu okretali. Nisu želeli da ih
preplave osećanja zbog činjenice da Portugal napuštaju zauvek.

Brod vitezova templara umalo da doživi brodolom, toliko je jaka
bila oluja koja ih je zadesila na njihovom putovanju u Škotsku. Vetar i
kiša su potresali brod kao orahovu ljusku, ali je on ipak izdržao.
Strme litice škotskih obala nagovestiše da je njihovom putovanju
kraj. Braća templari iz Škotske znali su za užase koje su papa i kralj
Francuske počinili protiv templara, ali su se oni osećali na sigurnom
zahvaljujući dobrim odnosima s kraljem Robertom Brusom, s kojim su
se borili i izborili protiv svojih neprijatelja.
Majstor ih pozva u glavnu molitvenu salu. Tamo on raširi Sveto
platno, pred zadivljenim pogledima vitezova. Platno je imalo sličnosti
sa slikom onog Hrista koga su obožavali u skrovitosti privatne kapele,
jer je svim majstorima bilo poznato da poseduju istinski Hristov lik
čije su kopije izradili kako bi templari pred sobom uvek imali lik
Gospoda.
Već je svitalo nad morskom pučinom kad vitezovi izađoše iz
kapele u kojoj su se poslednjih nekoliko sati molili pred istinskim
likom Isusa Hrista.
Beltran de Santiljana ostade nasamo s templarskim majstorom
Škotske. Dvojica muškaraca porazgovaraše nakratko, a zatim, pažljivo
presavivši Sveto platno, pristupiše sklanjanju najdragocenijeg
templarskog blaga. Blaga u kojem će, u nastupajućim vekovima i
shodno odluci poslednjeg velikog majstora, samo nekolicina
odabranih moći da uživa. Žak de Mole je konačno mogao da počiva u
miru.
 45

Elijan Marše je bila sitna, elegantna i prilično atraktivna žena.

Primila je Anu Himenez sa osećanjem rezignacije i znatiželje.
Nije volela novinare, skraćivali su razgovore po svom nahođenju
da bi im na kraju u potpunosti iskrivili smisao. Zato je retko pristajala
da daje intervjue, i kada bi je upitali za mišljenje o bilo čemu, uvek bi
usledio isti odgovor: „Pročitajte moje knjige, tamo sve piše, i nemojte
mi tražiti da u tri reči kažem nešto za šta mi je bilo potrebno trista
stranica da to objasnim.“
Ali ovaj devojčurak je poseban slučaj, ona je došla po preporuci.
Ambasador Španije pri Unesku pozvao ju je telefonom i zamolio za
uslugu, pored dva rektora prestižnih španskih univerziteta i troje
njenih kolega sa Sorbone. Ili je devojka neka izuzetno važna osoba, ili
je samo uporna i spremna na sve kako bi isterala svoje, što u ovom
slučaju znači da od nje iskamči nekoliko minuta vremena, jer je to bilo
najviše na šta je mogla da pristane.
Ana Himenez je zaključila da sa ženom kakva je Elijan Marše nema
vrdanja, te odluči da nastupi iskreno, pa nek ona sama izabere: ili će je
izbaciti naglavačke, ili će odlučiti da joj ipak izađe u susret.
Trebalo joj je nekoliko minuta da profesorki objasni da želi da
napiše priču o pokrovu i da je zanima njeno stručno mišljenje kako bi
razgraničila šta je od svega u istoriji pokrova istina, a šta pripada
svetu mašte.
– A zašto vas zanima Sveti pokrov? Jeste li vi katolikinja?
– Nisam... Ovaj, mislim... valjda jesam, na neki način: krštena sam,
mada nisam vernik.
– Niste mi odgovorili na pitanje. Zašto vas zanima Sveti pokrov?
– Zato što se o njemu mnogo polemiše, osim što, po svemu sudeći,
izaziva nasilje, požare, krađe u katedrali...

Profesorka Marše izvi obrvu i s primetnim prezirom stade
razgovor da privodi kraju.
– Gospođice Himenez, bojim se da neću moći da vam pomognem.
Ja nisam stručnjak za pitanja ezoterije, tako da ćete morati da se
obratite adekvatnijoj osobi koja će s vama razvijati tu tako zanimljivu
tezu da pokrov privlači nesreće.
Elijan Marše ustade. Nije joj bilo jasno zašto se uopšte upuštala u
razgovor s jednom tako budalastom novinarkom. Šta li ona zamišlja
da je kad se usuđuje da njoj oduzima vreme s takvim besmislicama?
Ana se ne pomače s mesta. Zagleda se u profesorku i pokuša da
ponovo oproba sreću trudeći se da ovoga puta ne zabrlja.
– Mislim da se nisam dobro izrazila, profesorko Marše. Mene ne
zanima ezoterija i, ako ste stekli takav utisak, oprostite. Ja samo
pokušavam da napišem priču zasnovanu na činjenicama, lišenu
upravo svake magijske, ezoterične – ili kako je god zovete –
interpretacije. Potrebne su mi činjenice, činjenice i samo činjenice, a
ne spekulacije. Zbog toga sam i došla kod vas, kako bih mogla da
razdvojim istinu od tumačenja nekih manje-više priznatih autora.
Vama je poznato šta se dogodilo u Francuskoj u 13. i 14. veku kao da
je to bilo danas, a to je znanje koje meni nedostaje.
Profesorka Marše, koja je i dalje stajala, beše u dilemi da li da
isprati devojku ili da uvaži njenu molbu. Objašnjenje koje joj je upravo
dala bilo je barem ozbiljno.
– Nemam mnogo vremena, tako da je najbolje da mi kažete šta
biste tačno želeli da znate.
Ana odahnu. Znala je da više ne sme da napravi nijednu grešku, ili
će biti izbačena naglavačke.
– Volela bih da mi tačno objasnite sve u vezi s pojavljivanjem
Svetog pokrova u Francuskoj.
Pomalo bezvoljno, profesorka ispriča Ani sve pojedinosti u vezi s
„pojavljivanjem“ pokrova u Lireu.
– Najpriznatije hronike tog doba tvrde da je Žofroa de Šarni, prior
u Lireu, 1349. obelodanio da poseduje pokrov sa oslikanom figurom
Isusa Hrista, kome se njegova porodica uvek odano molila. Taj plemić
je poslao pisma papi i francuskom kralju tražeći od njih dozvolu da
izgradi kanoničku crkvu u kojoj bi izložio pokrov da mu se vernici
klanjaju. Ni papa ni kralj nisu odgovorili na njegove molbe, zbog čega
kanonička crkva nije mogla biti sagrađena, ali je pokrov postao kultni
predmet uz svesrdnu pomoć kanonika iz Lirea, koji su u tome videli
mogućnost da povećaju svoj uticaj i moć.
– Ali, gde je pronašao pokrov?
– U pismu koje je napisao francuskom kralju i koje se čuva u
kraljevskim arhivama, De Šarni je tvrdio da je držao u tajnosti da
poseduje pokrov kako ne bi zavađao hrišćane, jer su se već bili
pojavili drugi pokrovi na najrazličitijim mestima, kao što su Ahen,
Haen, Tolosa, Majnc i Rim. Upravo je u Rimu, u Vatikanskoj bazilici, od
1350. bio izložen jedan pokrov, za koji se, naravno, verovalo da je
autentičan. Žofroa de Šarni se kleo kralju i papi čašću svoje porodice
da je pokrov koji on poseduje autentičan, ali zato nikad nije priznao,
jednom ni drugom, kako je pokrov dospeo u njegove ruke.
Porodičnim nasleđem, ili ga je kupio? On to nikad nije otkrio, i zato
sada ne znamo ni mi.
Morao je godinama da čeka na dozvolu za izgradnju kanoničke
crkve, premda nije ni doživeo da pokrov vidi izložen, budući da je
poginuo u Poatjeu spasavajući francuskog kralja, koga je u bici
zaštitio svojim telom. Njegova udovica je pokrov poklonila crkvi u
Lireu, što je doprinelo bogaćenju tamošnjih kanonika, istovremeno
izazivajući zavist među crkvenim dostojanstvenicima drugih mesta i
gradova, iz čega se izrodio pravi konflikt.
Biskup iz Troa je naložio da se sprovede opsežna istraga; čak je
uspeo da pronađe i jednog važnog svedoka kako bi osporio
autentičnost pokrova. Jedan slikar je potvrdio da je naslikao sliku po
narudžbini priora iz Lirea, tako da je biskup ostvario svoju nameru da
izlaganje pokrova bude zabranjeno.
Tek će drugi Žofroa, Žofroa II de Šarni, mnogo godina kasnije,
tačnije 1389, uspeti da dobije dozvolu od pape Klimenta VII da izloži
pokrov. Ponovo se umešao biskup iz Troa, nakon što je saznao da
hodočasnici pristižu sa svih strana da se klanjaju pokrovu. Uspelo mu
je da izdejstvuje da se pokrov nekoliko meseci ne izlaže već da bude
vraćen u kovčeg, ali je Žofroa de Šarni za to vreme već postigao
dogovor s papom: moći će da izloži platno, pod uslovom da kanonici iz
Lirea objasne vernicima da je to samo slika sačinjena po ugledu na
Hristov pokrov.
Profesorka Marše nastavi da pročešljava istoriju jednoličnim
glasom, objašnjavajući kako je kćerka Žofroa II, Margerit de Šarni,
odlučila da platno skloni u zamak svog drugog muža, grofa De la Roša.
– Zašto? – upita Ana.
– Zato što su 1415, tokom Stogodišnjeg rata, pljačke bile
uobičajena pojava. Zato je smatrala da će biti sigurnije da relikviju
skloni u zamak svog muža, u Sent Ipolit na Dubu. Ona je bila izuzetno
dovitljiva žena i uspela je da, postavši po drugi put udovica, poveća
skromne prihode koje joj je ostavio muž ubirajući milostinju od svih
onih koji su želeli da izbliza vide Hristov pokrov i pred njim se mole.
Upravo ju je bankrotstvo navelo da proda relikviju dinastiji Savoja.
Predaja je izvršena 22. marta 1453. Kanonici iz Lirea su se pobunili jer
su smatrali da su oni vlasnici platna, budući da im ga je udovica onog
Žofroa I de Šarnija ustupila. Ali Margerit se nije obazirala na to i
uživala je u zamku Varambom i u prihodima koje je ubirala od
kantona Miribel, koji joj je dala dinastija Savoja. Postoji čak i ugovor o
tome, koji je potpisao Luj I, vojvoda od Savoja. Od tada je istorija
pokrova svima poznata.
– Recite mi, da li je moguće da je pokrov dospeo u Francusku
zahvaljujući templarima?
– Ah, templari! Koliko legendi i koliko koječega im je pripisano iz
neznanja! Sve su to izmišljotine, ta pseudoliteratura koja se bavi
templarima. A znate li zašto? Zato što mnoge masonske organizacije
tvrde za sebe da su naslednice templarskog reda. Neke od tih
organizacija su bile, jednostavno rečeno, na pravoj strani, na primer
tokom Francuske revolucije, dok druge...
– Ali templarski red je opstao?
– Naravno, postoje organizacije koje, kao što rekoh, tvrde da su
njegove naslednice. Ne zaboravite da u Škotskoj templarski red nikad
nije ni bio ukinut. Ali za mene je templarski red umro 19. marta 1314,
na lomači na kojoj je spaljen veliki majstor Žak de Mole i drugi
templari, po naredbi Filipa Lepog.
– Bila sam u Londonu i tamo pronašla Centar za templarske
studije.
– Već sam vam rekla da postoje klubovi i organizacije koje za sebe
tvrde da su naslednici reda vitezova templara. Oni me uopšte ne
zanimaju.
– Zašto?
– Gospođice Himenez, ja sam istoričar.
– Da, znam, ali...
– Nema tu nikakvih „ali“. Još nešto?
– Da, htela bih da znam da li je porodica De Šarni opstala do naših
dana, da li i danas ima njihovih potomaka...
 – Velike porodice nasleđuju same sebe, najbolje da se raspitate
kod nekog stručnjaka iz te oblasti, kod nekog proučavaoca rodoslova.
– Oprostite što vas još zadržavam, ali odakle mislite da je Žofroa
de Šarni mogao da izvuče pokrov?
– Ne znam. Objasnila sam vam da on to nikad nije rekao, kao ni
njegova udovica, niti potomci koji su posedovali pokrov dok nije
prešao u vlasništvo dinastije Savoja. Možda je relikviju kupio, ili mu je
poklonjena, ko bi to mogao znati. Tokom tih vekova Evropa je bila
prepuna relikvija koje su doneli krstaši. Većina njih je bila lažna, i
otuda toliko „svetih gralova“, pokrova, moštiju svetaca...
– Može li se nekako saznati da li je porodica Žofroa de Šarnija
imala neke veze s krstaškim ratovima?
– Kažem vam, trebalo bi da se posavetujete s nekim proučavaocem
rodoslova. Razume se da...
Profesorka Marše se udubi u misli, lupkajući olovkom po stolu.
Ana je ćutala u iščekivanju da profesorka završi rečenicu.
– Nije isključeno da Žofroa de Šarni ima neke veze s onim Žofroa
de Šarneom, templarskim priorom u Normandiji, koji je umro zajedno
sa Žakom de Moleom na lomači, i koji se takođe borio u Svetoj zemlji.
To je pitanje grafije i...
– Da, da, tako je! Sigurno potiču iz iste porodice!
– Gospođice, nemojte se povoditi za svojim željama. Ja sam samo
rekla da je moguće da njihova prezimena potiču od istog korena, tako
da Žofroa de Šarni, koji je imao pokrov...
– Imao ga je zato što ga je mnogo godina ranije drugi Žofroa doneo
iz Svete zemlje i čuvao u porodičnoj kući. To nije neosnovana
pretpostavka.
– Jeste, kako da nije, jer je prior u Normandiji bio templar; da je
imao relikviju, ona bi pripadala templarskom redu, nikad je ne bi krio
u porodičnoj kući. O tom Žofroi imamo bogatu dokumentaciju, jer je
ostao odan De Moleu i templarskom redu... Ne smemo se toliko
prepuštati mašti.
– Ali možda je postojao razlog zbog kojeg pokrov nije prepustio
templarskom redu.
– Sumnjam. Što se Žofroa de Šarnea tiče, tu nema mesta
spekulacijama. Žao mi je što sam vas možda dovela u nedoumicu; po
mom mišljenju, to nije pitanje grafije, već dvojica Žofroa, jednostavno,
pripadaju različitim porodicama.
– Otići ću u Lire.
– Odlično. Imate li još pitanja?
– Mnogo vam hvala, vi to možda ne znate, ali rastumačili ste deo
zagonetke.
Elijan Marše se pozdravi sa Anom Himenez potvrđujući još jednom
svoje mišljenje o novinarima: prilično površni, prilično neotesani i
uvek spremni na razna zamešateljstva. Nije ni čudo što se u novinama
pojavljuju svakojake gluposti.

* * *
Ana je stigla u grad Troa dan nakon intervjua s profesorkom
Marše. Iznajmila je automobil da bi se odvezla u Lire i iznenadila se
otkrivši da je u pitanju samo seoce u kojem ne živi više od pedesetak
ljudi.
Prošetala se među ruševinama drevnog zamka dodirujući staro
kamenje i nadajući se da će je taj dodir navesti na neki trag ili
probuditi neki predosećaj. U poslednje vreme se uglavnom oslanjala
na intuiciju, ne planirajući ništa unapred.
Priđe jednoj starici koja je šetala svog psa pokraj puta koji je vodio
prema nekadašnjoj tvrđavi plemića Žofroa.
– Dobar dan.
Starica je odmeri od glave do pete, znatiželjno.
– Dobar dan.
– Ovo je predivno mesto.
– Naravno da jeste, ali mladi ne misle tako, nego hrle u grad.
– To je zato što u gradu ima više mogućnosti da se nađe posao.
– Posao se svuda može naći, ako čovek hoće da ga nađe, a ovde, u
Lireu, ima mnogo plodne zemlje. Odakle ste vi?
– Ja sam Španjolka.
– Ah! Reklo bi se po akcentu, mada vi odlično govorite francuski.
– Hvala vam.
– I šta vas dovodi ovamo? Jeste li zalutali?
– Ne, nikako. Došla sam da vidim ovo mesto. Ja sam novinarka i
pišem članak o Svetom pokrovu, a pošto se pojavio ovde, u Lireu...
– Uh! Od tada su prošli vekovi! Sada tvrde da pokrov nije
autentičan, već da su ga naslikali ovde.
 – A šta vi mislite?
– Meni je svejedno, ja sam ateista, mislim, u stvari agnostik, i nikad
me nisu zanimale priče o svecima i relikvijama.
– Da, isti je slučaj i sa mnom, ali naručili su mi da napišem članak, a
posao je posao.
– Samo što ovde nećete pronaći ništa, osim one tamo tvrđave.
– Postoje li neka dokumenta ili arhiva o porodici De Šarni?
– Možda u gradiću Troa, premda potomci te porodice žive u
Parizu.
– Žive?
– Pa sad, ima mnogo ogranaka te porodice, znate i sami da su
plemići pravili mnogo dece.
– Kako bih mogla da ih nađem?
– Ne znam, ne mare oni mnogo za ovo selo, premda nas ponekad
neko od njih i poseti. Pre tri ili četiri godine, ne sećam se tačno, došao
nam je jedan od braće, valjda najmlađi, iz jedne od ogranaka porodice
Šarni. Kakav zgodan mladić! Svi smo izašli da ga vidimo.
– Ali kako bih mogla da ih nađem?
– Pitajte u onoj kući na kraju doline. Tamo živi gospodin Didije, on
je zadužen za zemlju Šarnijeovih.
Ana se brzo pozdravi sa staricom i krenu žurno prema kući koju
joj ova beše pokazala. Nije mogla da poveruje da joj se sreća
osmehnula. Bila je na korak od pronalaženja potomaka Žofroa de
Šarnija.
Gospodin Didije je imao šezdesetak godina. Visok i snažan, sede
kose i samotnjačkog izraza lica, gledao je Anu nepoverljivo.
– Gospodine Didije, ja sam novinarka, pišem članak o Svetom
pokrovu, i došla sam da upoznam Lire, imajući u vidu da se pokrov
ovde pojavio. Znam da je ova zemlja nekad pripadala porodici De
Šarni, a rekli su mi da vi radite za njih.
Didije je pogleda zlovoljno. Beše zadremao u svojoj omiljenoj
fotelji. Njegova supruga se nalazila u stražnjem delu kuće, u kuhinji, i
nije čula kad je ona pozvonila na vrata, tako da je on otvorio i pred
ulazom zatekao neku nametljivicu.
– Šta hoćete?
– Volela bih da mi ispričate nešto o ovom mestu, o porodici Šarni.
– A zašto?
 – Rekoh vam, ja sam novinarka i pišem članak.
– Šta se mene tiče šta vi radite? Zar mislite da ću vam pričati o
Šarnijeovima samo zato što ste neka tamo novinarka?
– Mislim da od vas ne tražim ništa loše. Znam da su meštani ovog
sela sigurno veoma ponosni što se ovde pojavio Sveti pokrov i...
– Do toga nam je stalo ko do lanjskog snega, niko za to ne mari. A
ako ste želeli da saznate nešto o toj porodici, trebalo je da ih potražite
u Parizu, a ne da dolazite ovamo da tražite informacije, nismo mi neki
ogovaratelji.
– Gospodine Didije, niste me dobro razumeli, ne tražim ja da ih vi
ogovarate, samo pišem članak za koji su mi potrebni neki podaci o
ovom mestu i porodici Šarni. Oni su imali Sveti pokrov, ovde je bio
izložen, i dobro, logično je da pomislim da vas to čini ponosnim.
– Neke i čini.
Ana i gospodin Didije se okrenuše prema ženi koja upravo beše
ušla u sobu. Visoka i krupna, možda malo mlađa od gospodina Didijea,
ali, za razliku od njega, ljubazna i lepo raspoložena.
– Mislim da ste mog muža probudili, zato je tako zlovoljan. Uđite,
izvolite, jeste li za čaj, možda kafu?
Ana uđe u kuću kao zapeta puška.
– Mnogo vam hvala, ako vam nije teško, popila bih jednu kafu.
– Začas ću je ja doneti. Izvolite, sedite.
Gospodin i gospođa Didije se odmeriše pogledima. Bilo je
očigledno da su njih dvoje različitih naravi i da se često sporečkaju.
Ana odluči da se drži uobičajenih tema dok se gospođa Didije ne vrati.
Kad se ova pojavi, Ana joj saopšti razlog svoje posete.
– Šarnijeovi su vlasnici ove zemlje odvajkada; trebalo bi da odete u
kanoničku crkvu i tamo se raspitate o njima, a naravno i u istorijskim
arhivama u Trou.
Gospođa Didije se raspriča o životu u Lireu, žaleći se što sve više
mladih odlazi. Njihova dva sina žive u gradiću Troa, jedan je lekar,
drugi radi u banci. Dobra žena joj do u tančine ispriča sve o svojoj
porodici, i Ana je strpljivo sasluša. Htela je da ispoštuje taj banalni
razgovor pre nego što pređe na stvar, što na kraju i učini.
– A kakvi su ti Šarnijeovi? Mora da za njih svaki dolazak u Lire
predstavlja krajnje dirljiv događaj.
– Postoje mnogi ogranci te porodice. Potomci jedne od njih, koje
mi poznajemo, retko dolaze, ali mi obrađujemo njihovu zemlju i
održavamo njihovo imanje. Malo su nadmeni, kao i sve aristokrate.
Pre nekoliko godina ovde je došao jedan njihov dalji rođak – kakav
zgodan i simpatičan mladić, vrlo simpatičan. Pojavio se sa starešinom
kanoničke crkve. On ih češće viđa. Mi održavamo kontakt s jednim
administratorom iz Troa. Daću vam njegovu adresu pa mu se možete
javiti, gospodin Kapel je izuzetno ljubazan čovek.
Nakon dva sata, Ana izađe iz kuće bračnog para Didije s malo više
informacija nego što ih je imala kad je došla. Bilo je kasno jer u
Francuskoj u sedam sati po podne svi već večeraju, te odluči da se
vrati u gradić Troa i sutradan malo pronjuška po arhivi i poseti
kanoničku crkvu kako bi porazgovarala sa starešinom, ukoliko uopšte
bude hteo da je primi.

* * *
Službenik zadužen za arhivu opštine grada Troa beše mladić sa
alkama u nosu i sa po tri minđuše u svakom uvetu, i taj mladić joj
priznade da se smrtno dosađuje na tom poslu, ali da je, na kraju
krajeva, ipak imao sreće što je pronašao taj posao, budući da je po
zanimanju bibliotekar.
Ana mu ispriča šta traži, i mladić po imenu Žan se ponudi da joj
pomogne u istrazi.
– Dakle, vi mislite da je prior templarskog reda u Normandiji bio
predak našeg Žofroa de Šarnija. Ali prezimena im se razlikuju.
– To je istina, ali možda je samo grafija u pitanju, ne bi bio prvi put
da se nekom prezimenu jedno slovo dodalo ili oduzelo.
– Svakako, svakako. U redu, ovo neće biti lako, tako da mi morate
pomoći, pa da vidimo šta ćemo pronaći.
Prvo su pročešljali računarske datoteke, a potom pregledali stare
spise, van informacionog sistema. Ana se divila Žanovoj inteligenciji.
Osim što je bio bibliotekar, završio je i francuski jezik, tako da
starofrancuski za njega nije predstavljao nikakav problem.
– Pronašao sam vezu između svih koji su kršteni u kanoničkoj
crkvi u Lireu. To je dokument iz 19. veka, kojim je neki lokalni
zaluđenik odlučio da spase od zaborava svoje mesto pa se setio da
iskopira crkvenu arhivu. Videćemo da li ćemo tu nešto pronaći.

 Radili su puna četiri dana i takoreći uspeli da naprave rodoslov
Šarnijeovih, ali su oboje znali da tu mnogo štošta nedostaje jer, iako su
uspeli da pronađu neke podatke o njihovom rođenju, ništa nisu
saznali o aktuelnom životu tih osoba koje su vrlo često sklapale
brakove da bi ojačale veze s drugim plemićkim porodicama, zbog
čega je bilo gotovo nemoguće pratiti njihove tragove ili tragove
njihove dece.
– Mislim da bi trebalo da se posavetuješ s nekim istoričarem,
nekim ko se razume u rodoslove porodica.
– Da, to su mi već rekli. Ali s kim? Poznaješ li ti nekog takvog?
– Imam jednog prijatelja koji je odavde, iz Troa. Studirali smo
zajedno, a onda je on otišao u Pariz i doktorirao istoriju na Sorboni,
čak je bio i asistent na katedri. Ali zaljubio se u neku Škotlanđanku,
novinarku, pa je i on za manje od tri godine završio žurnalistiku. Žive
u Parizu i izdaju časopis Enigme. Ja lično nemam neko naročito
mišljenje o takvoj vrsti časopisa; bave se istorijskim temama,
nerazjašnjenim događajima. U njihovom timu ima stručnjaka za
rodoslove, istoričara, naučnika. On može da nas uputi na nekoga.
Godinama se nismo videli, takoreći od kada se oženio tom
Škotlanđankom, ona je doživela neku nesreću i više nisu dolazili
ovamo. Ali on mi je dobar prijatelj i sigurno će ti izaći u susret. Mada
pre toga moraš da odeš u crkvu, starešina takođe ima arhivu, ili će
znati da ti kaže nešto o toj, po svemu sudeći vrlo zanimljivoj porodici.

* * *
Ispostavilo se da je starešina kanoničke crkve jedan ljubazan
sedamdesetogodišnjak, koji ju je primio samo sat nakon što ga je
pozvala telefonom.
– Šarnijeovi su oduvek bili vezani za ovo mesto, zadržali su
vlasništvo nad zemljom, ali već vekovima ne žive ovde.
– Vi poznajete potomke Šarnijeovih?
– Da, neke od njih. Ima nekoliko ogranaka porodice Šarni, tako da
možete zamisliti koliko ih je. Jedna od tih porodica, koja je najviše
vezana za Lire, vrlo je moćna, njeni potomci žive u Parizu.
– Dolaze li često?
– Ne, ne dolaze. Godinama nisu bili.
– Jedna gospođa iz Lirea, gospođa Didije, rekla mi je da je pre tri ili
četiri godine ovde došao jedan izuzetno simpatičan mladić iz te
porodice.
– Ah, da, sveštenik!
– Sveštenik?
– Da. Čudite se da neko može biti sveštenik? – reče starešina
smejući se.
– Ne, ne čudi me. Začudila sam se zato što su mi u Lireu rekli da je
pre nekoliko godina dolazio jedan vrlo zgodan mladić, ali mi nisu rekli
da je sveštenik.
– Verovatno i ne znaju, nemaju razloga ni da znaju. Kada je došao,
nije nosio naprsnik, i bio je odeven kao svaki drugi mladić njegovih
godina. Nije izgledao kao sveštenik, iako on to jeste, i čak mislim da je
veoma uspešan u svom poslu. Hoću reći, nije izgledao kao neki mesni
paroh. Ali on se ne preziva Šarni, mada su njegovi preci izgleda imali
neke veze sa ovom zemljom, nije mi mnogo objašnjavao. Zvali su me
iz Pariza i zamolili da ga primim i da mu pomognem u onome što traži.
Anin mobilni telefon prekide razgovor. Ona se javi i začu Žanov
usplahiren glas.
– Ana, mislim da sam pronašao!
– Šta to?
– Zamoli oca Salvena da ti pokaže krštenice iz 12. i 13. veka,
izgleda da si u pravu i da su se neki Šarnijeovi ranije prezivali Šarne.
– Otkud znaš?
– Pregledao sam kopije tih dokumenata, ali ne znam da li je u
pitanju greška ili smo pogodili pravo u metu. Zatvaram i eto me tamo.
Sačekaj me, trebaće mi najviše pola sata.
Ani nije bilo lako da ubedi oca Salvena da joj dozvoli da pregleda
krštenice koje su se nalazile u arhivi kanoničke crkve i koje su čuvane
u biblioteci kao pravi dragulji.
Stari sveštenik pozva brata arhivara, koji se razgalami saznavši šta
traži novinarka.
– Da ste bar neka učena glava ili istoričar, nego ste novinarka koja
ni sama ne zna šta traži – reče arhivar zlovoljno.
– Želim da napišem što potpuniju priču o pokrovu.
– A zašto vas toliko zanima grafija prezimena Šarni? – bio je
uporan arhivar kanoničke crkve.
– Pa zato što hoću da saznam da li je prior templarskog reda u
Normandiji Žofroa de Šarne, koji je umro na lomači zajedno sa Žakom
de Moleom, vlasnik pokrova koji ga je, po svemu sudeći, sakrio ovde,
u porodičnoj kući, tako da se Žofroa de Šarni pojavljuje kao njegov
vlasnik četrdeset godina kasnije.
– Drugim rečima, hoćete da dokažete da je pokrov pripadao
templarima – više izjavi nego što upita otac Salven.
– A i da nije tako, izmislili biste – naglasi arhivar.
– Ne, ja ništa ne izmišljam, ako nije istina – nije istina. Samo
pokušavam da objasnim zašto se pokrov pojavio ovde, i čini mi se
logičnim da ga je neko doneo ovamo iz Svete zemlje, neki krstaški
ratnik ili vitez templar. A ko drugi? Ako je Žofroa de Šarni tvrdio da je
autentičan, mora da je imao razloga.
– On to nikad nije dokazao – reče stari starešina.
– Možda nije mogao da dokaže.
– Ah, kakve gluposti! – umeša se arhivar.
– Dozvolite mi da vas upitam, da li vi mislite da je Sveti pokrov
autentičan?
Dvojica sveštenika načas ućutaše. Posvetili su svoj život Bogu jer
su imali veru. Samo je vera mogla čoveka da navede da se odrekne
porodice, ljubavi. A njihova vera, njihova i tolikih njima sličnih, katkad
je posustajala, bacala ih u očajanje jer, onako inteligentni kakvi su bili,
nisu mogli da se ogluše o glas razuma.
Prvi se oglasi arhivar.
– Crkva već vekovima dopušta mogućnost da je pokrov kultni
predmet.
– Ali ja sam vas pitala za vaše mišljenje i za mišljenje oca Salvena,
crkvena doktrina mi je već dobro poznata.
– Draga moja devojko – reče Salven – pokrov je relikvija koju
poštuju milioni vernika. Njegovu autentičnost su naučnici dovodili u
pitanje, pa ipak... moram priznati da su me preplavila osećanja kad
sam ga video u Torinskoj katedrali. U platnu ima nečeg natprirodnog,
ma šta dokazivao ugljenikov izotop C14.
Kada je Žan stigao, ona je i dalje pokušavala da ubedi dvojicu
sveštenika da joj dozvole da vidi arhiv kanoničke crkve.
Starešina i arhivar pogledaše Žana s primetnim gnušanjem, ali se
on ne dade zbuniti i za samo deset minuta uspe da ih ubedi da im
dozvole da bace pogled na spise iz biblioteke. Pri tome je još zatražio
od arhivara da im pomogne.
Trebalo im je nekoliko sati, ali na kraju ipak nađoše ono što su
tražili: osim porodice Šarni, u Lireu je postojala i porodica Šarne, a te
dve porodice su u izvesnoj meri bile u srodstvu.
U povratku u grad Troa, Ana pozva Žana na večeru.
– Uspeli smo.
– Dobro, bila si u pravu, ta dvojica Žofroa su rođaci.
– To, u stvari, i nisam ja otkrila. Profesorka Marše je izrekla
komentar koji me je naveo na tu pomisao. I tako je. Sada sam skoro
sigurna da je Žofroa de Šarne bio vlasnik pokrova. Sigurno je naručio
da ga naslikaju ili ga je kupio u Svetoj zemlji.
– Da je bio autentičan, bio bi u rukama templara; ne zaboravi, Ana,
da su se vitezovi zavetovali na siromaštvo i da ništa nisu posedovali.
Tako da ne prestaje da čudi to što je jedan templar posedovao pokrov.
Verovatno su dvojica Žofroa bili u srodstvu, ali prvog optužujemo za
posedovanje pokrova bez ikakvog osnova, bez dokaza.
– Samo što je bio u Svetoj zemlji – bila je uporna Ana.
– Da, kao i skoro svi templari.
– Tačno, ali ovaj se zvao Žofroa de Šarne.
– Ana, tvoja teorija je zanimljiva ali je isforsirana, i ti to znaš. Zato
ja nikad ne verujem novinarskim pričama, jer vi, novinari, imate
običaj da predstavljate kao istinu nešto što je samo moguće.
– Opet neko ko ima loše mišljenje o novinarima!
– Nije to loše mišljenje, samo izvesno nepoverenje, to da.
– Mi ne lažemo, znaš?
– Ne kažem ja da vi lažete, čak priznajem da u svemu što pišete
ima pomalo i istine, što ne znači da je posredi istina. Samo hoću da ti
kažem sledeće: kad budeš pisala o ovome, trudi se da budeš precizna,
inače ljudi mogu pomisliti da je u pitanju fantazija, kao i u tolikim
drugim ezoteričnim pričama o pokrovu, kojih i sama znaš da ima
sijaset.

* * *
Rešila je da veruje Žanu. Poznavali su se tek nedelju dana, a ipak je
imala utisak da ga poznaje oduvek. Žan je bio osećajan, inteligentan i
razuman. Iza njegovog nemarnog izgleda krio se stabilan čovek.
Ispričala mu je sve što zna, ne pominjući Odsek za umetnički
kriminal niti svog brata Santijaga, a zatim sačekala da čuje njegovo
mišljenje.
– Za jednu ezoteričnu knjigu, nije loše. Ali, istinu govoreći, Ana,
pričaš mi samo o predosećajima i pretpostavkama. To što pričaš
može, lepo uvijeno, da ispadne zanimljivo štivo za neki magazin, ali
ništa od svega što si mi ispričala nije potkrepljeno dokazima, ama baš
ništa. Žao mi je što ću te razočarati, ali kada bih ja u nekim novinama
pronašao jednu takvu priču, ni u šta od svega toga ne bih poverovao,
mislio bih da je to naklapanje jednog od onih pseudoknjiževnika koji
pišu o svemirskim brodovima i vide misterije na svakom koraku.
Ana nije mogla da sakrije svoje razočaranje, iako je morala sebi da
prizna da je Žan u pravu i da njene teorije nemaju nikakvu osnovu niti
argument kojim bi mogla ozbiljno da ih potkrepi.
– Neću se predati, Žane, razumeš? Ako zaista ne budem uspela da
pronađem neki čvrst dokaz, neću objaviti ni redak, to sam se upravo
samoj sebi zaklela. Tako neću razočarati sve vas koji ste mi pomogli.
Ali nastaviću da istražujem. Sada mi ostaje da proverim da li jedan
Šarni koga poznajem ima neke veze sa ovim Šarnijeovima.
– Ko je taj Šarni koga ti poznaješ?
– Jedan vrlo zgodan i zanimljiv čovek, pomalo nedokučiv. Otići ću
u Pariz; odande će mi biti lakše da stupim u kontakt s njegovom
porodicom, ako je to uopšte njegova porodica.
– Voleo bih da idem s tobom.
– Pa, onda hajde.
– Ne mogu, morao bih da tražim godišnji odmor, a ne bi mi ga
odobrili danas za sutra. Šta još nameravaš da uradiš?
– Pre nego što krenem, otići ću do kancelarije gospodina Kapela,
administratora Šarnijeovih, a volela bih i da me najaviš tvom prijatelju
koji izdaje onaj časopis, Enigme, je l’ tako? Posle Pariza ću otići u
Torino, ali sve zavisi od toga šta ću saznati u Parizu. Zvaću te i sve ću ti
pričati. Znaš, ti si jedina osoba s kojom sam mogla iskreno da
razgovaram o ovoj temi, a pošto zdravorazumski razmišljaš, sigurno
ćeš znati da zauzdaš moje fantaziranje.

* * *
Gospodin Kapel je bio ozbiljan i ćutljiv čovek koji joj je, doduše
uljudno, jasno stavio do znanja da ne namerava da joj daje bilo kakve
informacije o svojim klijentima. Samo joj je potvrdio da u Francuskoj
ima na desetine potomaka Šarnijeovih i da su njegovi klijenti jedna od
tih porodica.
Ana razočarana napusti kancelariju gospodina Kapela.
Kad je stigla u Pariz, uputila se pravo u redakciju časopisa Enigme,
smeštenu na prvom spratu zgrade iz devetnaestog veka. Pol Bizol je
bio sušta suprotnost Žanu.
Savršeno obučen, izgledao je više kao izvršni direktor neke
multinacionalne kompanije nego kao novinar. Žan ga je pozvao
telefonom i zamolio ga da joj pomogne.
Pol Bizol strpljivo sasluša Aninu priču. Nijednom je nije prekinuo,
što ju je iznenadilo.
– Znate li u šta se upuštate?
– Kako to mislite?
– Gospođice Himenez...
– Molim vas, zovite me Ana.
– U redu, Ana, znajte da templari postoje. Ali to nisu samo oni
elegantni istoričari za koje kažete da ste ih upoznali u Londonu, ili
drugi ljubazni vitezovi iz manje--više tajnih klubova koji za sebe tvrde
da su naslednici templarskog duha. Žak de Mole se pre smrti pobrinuo
za opstanak reda, mnogi vitezovi su nestali bez traga i prešli u ilegalu.
Ali svi oni su održavali kontakt s novim glavnim sedištem u Škotskoj,
gde je Žak de Mole odlučio da se red trajno nastani, i to s punim
legitimitetom. Templari su naučili da žive u tajnosti, infiltrirali su se u
evropske dvorove, u samu papsku kuriju, i tako opstali do današnjih
dana. Nisu nestali.
Ana oseti nelagodnost. Učini joj se da Pol govori kao neki iluminat,
a ne kao istoričar. Do tog trenutka je nailazila isključivo na osobe koje
su pobijale njene lude teorije, na ljude koji su joj savetovali da se ne
prepušta fantazijama, a sada se najednom zatekla pred čovekom koji
deli njeno mišljenje, i to joj se nije dopalo.
Bizol podiže slušalicu i reče nešto svojoj sekretarici. Minut kasnije
pozva Anu da krene s njim i odvede je u jednu od susednih
kancelarija. Kucnu ovlaš na vrata i sačeka da mu ženski glas kaže da
može da uđe.
Mlada žena, od nekih trideset godina, kestenjaste kose i krupnih
zelenih očiju sedela je za stolom unoseći nešto u računar. Osmehnu im
se kad su ušli, ali se nije pomerila.
– Sedite. Znači, vi ste Žanova prijateljica?
– Da, upoznali smo se nedavno, ali smo se divno slagali i mnogo mi
je pomogao.
– Takav je Žan – složi se Pol. – Ima dušu musketara, premda toga
ni sam nije svestan. Dobro, Ana, voleo bih da ispričate Elizabeti sve što
ste ispričali meni.
Anu poče da nervira cela ta situacija. Pol Bizol je bio ljubazan i
predusretljiv mladić, ali je u njemu bilo nečega što joj se definitivno
nije dopadalo; Elizabeta joj je takođe bila odbojna, mada nije mogla
da utvrdi razlog. Silno je želela da pobegne odatle, ali se uzdržala i
počela iznova da priča o svojim nedoumicama u vezi sa Svetim
pokrovom.
Elizabeta je sasluša ćuteći: ni ona je nije prekidala s pitanjima. Kad
je Ana završila svoju priču, Pol i Elizabeta se pogledaše. Ana je bila
svesna da razgovaraju pogledima, pitajući se kako da postupe. Najzad
Elizabeta prekide napetu tišinu koja beše zavladala:
– Znaš, Ana, mislim da si u pravu. Nikad nam ta tvoja teorija nije
pala na pamet, da je Žofroa de Šarne imao neke veze sa De Šarnijem,
ali to zaista može biti samo pitanje grafije, a ako tvrdiš da si u arhivi u
Lireu pronašla članove obe porodice... Znači, jasno je da su ta dvojica
Žofroa bili u nekakvoj vezi. Što znači da je pokrov, u suštini, pripadao
templarima. A zašto je bio u rukama Žofroa de Šarnea? Prvo što mi
sada pada na pamet jeste to da ga je veliki majstor zadužio da ga
skloni na sigurno mesto, budući da je Filip Lepi hteo da se dočepa
templarskog blaga. Da, sigurno je bilo tako: Žak de Mole je naložio De
Šarneu da sakrije pokrov na svom posedu, pa se nekoliko godina
kasnije pojavio u rukama njegovog rođaka, drugog Žofroe. Da,
sigurno je bilo tako.
Ana odluči da se usprotivi njenom izlaganju, što je u suštini značilo
da protivreči samoj sebi.
– Ali nema nikakvih dokaza koji bi potkrepili ono što sam
ispričala, to su samo nagađanja.
– Da, ali tako je bilo – reče Elizabeta ne oklevajući. – Stalno se
priča o tajanstvenom templarskom blagu; možda je pokrov to blago,
oni su ga, na kraju krajeva, smatrali autentičnim.
– Ali nije – odvrati Ana – oni su znali da nije autentičan. Sveti
pokrov je iz 13. ili 14. veka, tako da...
– Da, u pravu si, ali možda su ga templari kao takvog dobili u
Svetoj zemlji. Na kraju krajeva, u ono vreme je bilo teško utvrditi da li
je neka relikvija prava ili lažna. Ono što je nesumnjivo jeste da su je
oni smatrali autentičnom, čim su je sklonili na sigurno. Tvoje teorije
su tačne, Ana, sigurna sam u to. Ali moraš biti oprezna, niko ko
templarima priđe isuviše blizu ne prođe bez posledica. Mi imamo
jednog odličnog stručnjaka za rodoslov, on će ti pomoći. Što se tiče tog
tvog poznanika Šarnija, daj mi malo vremena, pa ću ti reći nešto o
njemu.
Izađoše iz Elizabetine kancelarije. Ana se pozdravi s Polom
Bizolom rekavši mu da će po podne ponovo navratiti u redakciju kako
bi se sastala s rodoslovcem i čula informacije koje Elizabeta bude
uspela da prikupi o Šarniju, Ivu de Šarniju, sekretaru torinskog
kardinala.

* * *
Lutala je besciljno ulicama Pariza. Bilo joj je potrebno da malo
porazmisli o svemu, a najviše joj je prijalo da to čini šetajući. U podne
je sela u jedan bistro i doručkovala čitajući španske novine koje je bila
uspela da kupi. Već danima nije imala pojma šta se dešava u Španiji.
Nije zvala čak ni svoju novinsku kuću, kao ni Santijaga. Osećala je da
se istraga bliži kraju. Bila je ubeđena da templari imaju neke veze s
pokrovom i da su ga oni doneli iz Konstantinopolja. Seti se one noći
kada je, pregledajući svoj notes u „Dorčesteru“, pomislila da ne može
biti puka slučajnost to što se zgodan francuski sveštenik, sekretar
torinskog kardinala, preziva Šarni. Do sada nije uspela da otkrije
nijedan valjani trag; samo to da je otac Iv izgleda pre nekoliko godina
posetio Lire jer je, u to je bila sigurna, to bio on, jedan tako zgodan
sveštenik ne sreće se baš svaki dan.
Možda otac Iv i ima neke veze s templarima, ali da li sa onima iz
prošlosti ili sa ovim današnjim? Sve i da je tako, šta bi time dokazala?
Ništa, pomisli, apsolutno ništa. Zamislila je kako joj prelepi
sveštenik, smeškajući se naivno, priča kako su njegovi preci zbilja
učestvovali u krstaškim ratovima, i kako njegova porodica zaista
potiče iz Troa. Pa šta? Šta bi se time dokazalo? Ništa, ne bi se dokazalo
ništa. Ali instinkt joj je govorio da sigurno postoji veza. Neka nit koja
vodi od Žofroe de Šarnea do Žofroe de Šarnija, preko brda i dolina, i
završava se kod oca Iva.
Ali otac Iv nije imao nikakve veze s požarima u katedrali, u to je
bila sigurna. Gde je, onda, ključ?
Jedva da je nešto prezalogajila. Pozva Žana telefonom i oseti se
preporođenom kad začu njegov glas s druge strane žice, ponavljajući
mu da je Pol Bizol, premda pomalo čudan, dobar čovek i da se može
uzdati u njega.
U tri sata po podne, ponovo se uputi prema redakciji časopisa
Enigme. Kad je stigla, Pol ju je već čekao u Elizabetinoj kancelariji.
– Dakle, imamo za tebe nekih novosti – reče Elizabet. – Tvoj
sveštenik pripada porodici koja se odlično uklopila u društvo, njegov
stariji brat je bio poslanik u skupštini, a sada radi u Državnom savetu,
dok je njegova sestra sudija Vrhovnog suda. Potiču iz redova sitnog
plemstva, premda od Francuske revolucije Šarnijeovi žive kao pravi
buržuji. Taj sveštenik ima moćne zaštitnike u Vatikanu, prijatelj
njegovog starijeg brata je niko drugo nego kardinal Vizijer. Ali glavna
vest je da Eduar, naš stručnjak za rodoslov koji već puna tri sata crta
stablo njegove porodice, misli da je taj Iv de Šarni zaista potomak onih
potomaka porodice Šarne koji su učestvovali u krstaškim ratovima i,
što je još važnije, Žofroe de Šarnea, priora templarskog reda u
Normandiji, koji je umro na lomači zajedno sa Žakom de Moleom.
– Jeste li sigurni u to? – upita Ana ne mogavši da poveruje u ono
što čuje.
– Jesmo – odgovori Elizabet ne oklevajući.
Pol Bizol primeti senku neverice u očima novinarke, te odluči da
se umeša u razgovor:
– Ana, Eduar je profesor i priznat istoričar. Znam da se Žanu
nimalo ne dopada naš časopis, ali ti tvrdim da mi nikad nismo objavili
ništa što nismo mogli da dokažemo. Naš časopis se bavi zagonetkama
istorije koje pokušavamo da odgonetnemo. To je uglavnom posao
istoričara, kojima povremeno u pomoć priskače istražiteljski tim
sastavljen od novinara. Nikad nismo morali da preinačujemo neku
informaciju. Kao što nikad ne tvrdimo ništa u šta nismo stopostotno
sigurni. Ako se neko pojavi s nekom hipotezom, mi mu to i kažemo, to
je samo hipoteza, ali je ne objavljujemo kao istinu. Ti tvrdiš da neki
požari u Torinskoj katedrali imaju veze s prošlošću. Ne znam, nama to
nikad nije palo na pamet i zato to nismo ni proučavali. Misliš da su
templari bili vlasnici pokrova, i tu možeš biti u pravu, kao što si
izgleda u pravu kad kažeš da taj otac Iv potiče iz veoma stare porodice
aristokrata i templara. Pitaš se da li templari imaju neke veze s
nesrećama koje se dešavaju u katedrali. Ne mogu ti dati odgovor na to
pitanje, ne znam, ali mislim da nemaju. Iskreno, ne verujem da
templari imaju bilo kakav interes da nanesu štetu pokrovu, ali ti isto
tako tvrdim da bi ga, da ga žele za sebe, i imali. Oni su moćna
organizacija, moćnija nego što možeš i da zamisliš, i sposobni su za
sve.
Pol pogleda Elizabetu, koja potvrdi glavom. Ana zaneme kad vide
da je Elizabeta krenula prema njoj u invalidskim kolicima. Nije to bila
primetila, delovalo je kao da sedi u kancelarijskoj fotelji, a u stvari su
kolica tako i izgledala, samo što su mogla da posluže i kao vozilo
nekome ko ne može da hoda.
Elizabet zaustavi kolica ispred Ane i skloni čaršav koji joj je
prekrivao noge, što Ana nije znala jer ju je dotad viđala samo iza
kancelarijskog stola.
– Ja sam Škotlanđanka, ne znam da li ti je Žan to već rekao. Moj
otac je lord Makeni. Moj otac je poznavao Makola. Sigurno nikad nisi
čula za njega. On je jedan od najbogatijih ljudi na svetu, ali se nikad ne
pojavljuje po novinama niti u televizijskim informativnim emisijama.
On ne pripada ovom svetu, on pripada svetu u kojem postoje samo
moćnici. Ima fenomenalan zamak, drevnu templarsku tvrđavu koja se
nalazi nedaleko od Malih ostrva. Ali nikoga tamo ne poziva. Mi Škoti
smo skloni legendama, tako da se i o lordu Makolu pričaju svakakve.
Neki seljani koji žive nedaleko od njegovog zamka zovu ga Templar i
tvrde da povremeno helikopterima tamo dolaze neki ljudi da ga
posete, između ostalih i neki članovi engleske kraljevske porodice.
Jednom sam pričala Polu o lordu Makolu i palo nam je na pamet da
napravimo reportažu o templarskim posedima i tvrđavama rasutim po
celoj Evropi. Nešto nalik inventaru: da se vidi koje još stoje uspravno,
da li imaju vlasnike, a koje je uništilo vreme. Pomislili smo da ne bi
bilo loše kada bi nam lord Makol dozvolio da posetimo njegov zamak.
Bacili smo se na posao i u početku nismo imali mnogo problema.
Postoji na stotine templarskih tvrđava, ali većina njih je u ruševinama.
Zamolila sam oca da razgovara s Makolom i pita ga da li smem da
posetim njegov zamak i napravim neke snimke. Odbio je, izmislivši
hiljadu razloga. Ja nisam odustajala, tako da sam rešila da stvar
uzmem u svoje ruke i posetim zamak. Pozvala sam lorda telefonom,
ali se nije javio on, nego mi je neki ljubazan sekretar rekao da je lord
Makol odsutan, da je otputovao u Sjedinjene Države, te da, stoga, nije
u mogućnosti da me primi, a on, razume se, nema ovlašćenja da mi
dopusti da fotografišem zamak. Uporno sam ga molila da mi dozvoli
da dođem do zamka, ali je sekretar ostao pri svome: ni govora, bez
dopuštenja lorda Makola niko ne ulazi na taj drevni posed.
Nisam se predala već sam odlučila da se samo pojavim tamo, jer
sam bila sigurna da, kad vide da sam došla, neće moći da me odbiju i
da će mi dozvoliti da makar bacim pogled.
Pre nego što sam se uputila prema tvrđavi, razgovarala sam malo s
meštanima. Svi ga beskrajno poštuju i kažu da je dobar čovek koji se
brine da njima ništa ne nedostaje. Moglo bi se reći da ga, osim što ga
poštuju, čak i obožavaju; niko ni prstom ne bi mrdnuo da mu naudi.
Jedan seljanin mi je ispričao da je njegov sin živ zahvaljujući tome što
mu je Makol platio basnoslovno skupu operaciju srca u Hjustonu, u
Sjedinjenim Državama.
Kad sam stigla do ulazne kapije, shvatila sam da ne postoji način
da se tamo uđe. Počeh da obilazim zidove zamka pokušavajući da
pronađem mesto gde bih mogla da preskočim. Iza zida ugledah, usred
šume, kamenu kapelu obraslu bršljenom. Da bi ti bilo jasnije šta se
dogodilo, moram ti reći da sam oduvek mnogo volela da se pentram i
preskačem zidove, što sam činila još kao desetogodišnjakinja, i bila
sam u stanju da preskočim zidove od po nekoliko metara visine. Zato
mi se činilo da ću taj zid preskočiti bez problema, uprkos tome što
nisam imala nikakvih pomagala.
Ne pitaj me kako, ali uspela sam da se popnem na zid i uskočim na
imanje. To je poslednje čega se sećam. Čula sam neku buku, a zatim
osetila stravičan bol u nogama i pala. Plakala sam previjajući se od
bolova. Neki muškarac s puškom nišanio je u mene. Nazvao je voki-
tokijem, pojavio se džip, ubacili su me u njega i odvezli u bolnicu.
Ostala sam paralizovana. Nisu hteli da me ubiju, ali su pucali dovoljno
precizno da me ostave ovakvu.
Naravno, svi su opravdali čuvare lorda Makola. Ja sam bila uljez
koji je preskočio zid što okružuje zamak.
 – Žao mi je.
– Da, ostala sam paralizovana do kraja života i sve to zbog jedne
obične gluposti. Ali, vidi, ubeđena sam da se iza sve te dobrote lorda
Makola krije još nešto. Zamolila sam oca da mi napravi detaljan spisak
svih ljudi za koje zna da imaju veze sa Makolom. Prvo nije hteo ni da
čuje, ali sam ga na kraju ipak ubedila. Moj otac je mnogo propatio
zbog moje nesreće. Nikad mu se nije dopadalo to što sam novinarka, a
pogotovo što se petljam u takve stvari. Lord Makol je vrlo neobičan
čovek. Nikad se nije ženio, ljubitelj je sakralne umetnosti i izuzetno je
bogat. Svakih sto dana, u njegov zamak dolaze neka gospoda
automobilima ili helikopterima, i zadržavaju se dva-tri dana. Niko ne
zna ko su oni, samo se pretpostavlja da su važni koliko i sam Makol.
Uspela sam, premda samo donekle, da uđem u trag njegovim
mnogobrojnim poslovima. Njegova preduzeća imaju akcije u drugim
preduzećima, i reći ću ti da ne postoji nijedan značajniji ekonomski
događaj na svetu koji nije u nekakvoj vezi s njim ili s njegovim
prijateljima.
– Šta hoćeš da kažeš?
– Dakle, hoću da kažem da postoji grupa ljudi koja povlači sve
konce i da su ekonomski toliko moćni da su možda moćniji i od samih
vlada, na koje, shodno tome, vrše veliki uticaj.
– I kakve to veze ima s templarima?
– Već pet godina proučavam sve što je ikad napisano o
templarima. Imam vremena na pretek, ne mogu nikud iz ovih kolica.
Izvukla sam neke zaključke: pored drugih organizacija koje za sebe
tvrde da su naslednice templarskog reda, postoji i jedna tajna
organizacija, sačinjena od vrlo važnih ljudi koji deluju iz senke i koji
su se uvukli u sve pore onog najboljeg u društvu. Ne znam ni koliko ih
je niti ko su ti ljudi, ili bar nisam sigurna da su to svi oni u koje
sumnjam. Ali mislim da su u njoj pravi templari, naslednici Žaka de
Molea, i da je Makol jedan od njih. Saznala sam sve o njegovom zamku
i začuđuje to što vekovima menja vlasnike, ali je uvek u pitanju
neoženjena i bogata gospoda s dobrim vezama, a svi – bez izuzetka –
opsednuti su samo jednim: da neznancima ne dozvole pristup. Mislim
da postoji templarska vojska, tiha, dobro organizovana, čiji pripadnici
zauzimaju istaknute položaje u svim zemljama.
– Ti izgleda pričaš o masonskoj organizaciji.
 – Dobro, i sama znaš da neke masonske organizacije sebe smatraju
naslednicama templarskog reda. Ali ova o kojoj ti ja pričam je
autentična, i o njoj se ništa ne zna. Već pet godina sedim u ovim
kolicima. Sa spiskom koji mi je dao otac i uz pomoć jednog odličnog
novinara istražitelja uspela sam da napravim organigram onoga što ja
mislim da jeste prava templarska organizacija. Ali moram ti reći da
nije bilo nimalo lako. Mišel, novinar koga sam ti pomenula, mrtav je:
pre tri godine je doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Mislim da su ga
ubili oni. Ako neko priđe isuviše blizu, stavlja život na kocku. Znam to,
bila sam živi svedok kako su prošli mnogi radoznalci poput nas.
– Imaš konspirativno viđenje stvarnosti.
– Ana, mislim da postoje dva sveta – onaj koji vidimo i u kojem živi
ogromna većina nas, i drugi, podzemni, o kojem ništa ne znamo,
odakle vuku konce razne organizacije, ekonomske, masonske, ko će
ga znati. A tom podzemnom svetu pripada i novi templarski red.
– Sve i da si u pravu, to mi ne pomaže da shvatim kakve veze
današnji templari imaju s pokrovom.
– Ni sama ne znam. Žao mi je. Ispričala sam ti sve ovo jer može biti
da je tvoj otac Iv...
– Reci.
– Verovatno je jedan od njih.
– Templar iz te tajne organizacije za koju ti veruješ da postoji?
– Misliš da ti pričam glupe priče, ali ja sam novinarka kao i ti, Ana,
i odlično znam da razlikujem stvarnost od fikcije. Rekla sam ti šta ja
mislim. Sada ti izvuci svoje zaključke. Ako je pokrov pripadao
templarima, a otac Iv potiče iz porodice Žofroa de Šarnea...
– Ali to platno nije Isusov pokrov, C14 je sve razjasnio. Ne znam
zašto su ga krili Šarnijeovi, niti zašto se pojavilo; u suštini, ne znam
ništa.

* * *
Osećala se obeshrabrenom. Slušajući Elizabetu, shvatila je da je
Škotlanđanka u njoj izazvala isti efekat koji je ona nesumnjivo
izazivala u drugima kad im je izlagala svoje teorije o Svetom pokrovu.
U tom trenutku oseti da se ne dopada samoj sebi i da je izgubila
glavu zabadajući nos u neku besmislenu priču, pokušavajući da
dokaže da je promućurnija od onih iz Odseka za umetnički kriminal.
Gotovo je, pomisli, smesta odlazim u Barselonu. Pozvaću Santijaga.
Kako li će se samo obradovati kad čuje da je odlučila da se okane
pokrova!
Elizabeta i Pol je prepustiše njenim mislima. Primetili su da je
zbunjena i videli su nevericu na njenom licu. U suštini je postojao
veoma mali broj ljudi kojima su ispričali za novi templarski red i za
svoja istraživanja jer su se plašili za živote svih tih ljudi i za živote svih
onih koji su im pomogli.
– Elizabeta, hoćeš li joj dati?
Polove reči prenuše Anu iz razmišljanja.
– Da, daću joj.
– Šta ćeš mi dati?
– Uzmi ove papire; to je sažetak mog rada u poslednjih pet godina.
Mog i Mišelovog. Tu ćeš naći imena i biografije onih za koje verujemo
da su novi majstori templarskog reda. Po mom mišljenju, lord Makol
je veliki majstor. Ali pročitaj ih. Hoću da te zamolim za jednu uslugu.
Imamo poverenja u tebe jer verujemo da si nadomak jednog velikog i
važnog otkrića, ne znamo tačno kojeg niti kuda će te ono odvesti, ali
svakako se tiče njih. Ako se ovih papira dočepa neko ko ne bi smeo,
svi smo gotovi, budi sigurna u to. I zato te molim da ne veruješ
nikome, apsolutno nikome. Oni imaju uši na sve strane: u sudstvu, u
policiji, u parlamentima, na berzama... svuda. Već znaju da si bila s
nama, samo ne znaju šta smo ti pričali. Mnogo smo uložili u
bezbednost i imamo aparate za otkrivanje prisluškivača. Pa i pored
toga, nije isključeno da ih ima, oni su vrlo moćni.
– Izvinite, ali zar ne mislite da ste postali malo paranoični?
– Misli šta god hoćeš, Ana. Sama si htela da istražuješ da li templari
postoje jer si mislila da si otkrila njihovo prisustvo. Hoćeš li učiniti ono
što ti tražimo?
– Ne brini, neću nikome reći za ova dokumenta. Hoćeš li da ti ih
vratim kad ih pročitam?
– Uništi ih. To je samo rezime, ali tvrdim ti da će ti koristiti, mnogo,
pogotovo ako odlučiš da nastaviš.
– Otkud ti ideja da ću nastaviti?
Elizabeta uzdahnu, pa reče:
– Mnogo si predvidljivija nego što misliš.
 46

Crkva je mirisala na tamjan. Nije prošlo mnogo otkako se misa

završila. Adajo se žurnim korakom uputi prema ispovedaonici
najudaljenijoj od oltara, smeštenoj u kutku koji ju je štitio od
radoznalih pogleda.
Nosio je periku i imao naprsnik. U rukama je držao molitvenik.
Zakazao je čoveku u sedam. Ostalo je još pola sata, ali nije želeo da
zakasni. U stvari je već duže od pola sata šetao naokolo, pokušavajući
da ustanovi da li ga prate.
Dok je sedeo u ispovedaonici, pomisli na Gunera. Primećivao je da
je nervozan, i da mu je neugodno s njim i sa samim sobom. A u suštini
je znao da mu je svega dosta, baš kao i njemu.
Niko nije znao da je u Milanu, čak ni Guner. Pastor Bakalbasi je
dobio jasne instrukcije oko organizovanja operacije koja je za cilj
imala smaknuće Mendiba, ali će se on sa svoje strane pobrinuti za
jednu drugu, u koju niko od njegovih nije bio upućen. Čovek koga je
čekao bio je ubica. Profesionalac koji radi sam i koji nikad nije
promašio, ili bar do sada nije.
Saznao je za njega preko jednog čoveka iz Urfe, člana bratstva,
koji je pre nekoliko godina došao kod njega i tražio mu da ga razreši
grehova. Čovek je emigrirao u Nemačku, a potom u Sjedinjene Države,
nije imao sreće, rekao mu je, krenuo je stranputicom i postao uspešan
narkodiler koji je heroinom snabdevao pola Evrope. Grešio je, ali
nikad nije izdao bratstvo. Razlog njegovog povratka u Urfu je teška
bolest. Umreće, dijagnoza je jasna, ima tumor koji mu nagriza utrobu i
operacije više ne vrede. Stoga je odlučio da se vrati kući, svom
detinjstvu, i zatraži oproštaj od pastora, pored toga će pokloniti
značajnu svotu novca bratstvu kako bi potpomogao i osigurao njegov
opstanak. Bogati ljudi uvek misle da mogu da plate za svoje spasenje
na onom svetu.
Ponudio se da pomogne u svetoj misiji bratstva, ali je Adajo odbio
njegovu pomoć. Nikad nečastan čovek, pa makar bio i član bratstva,
ne može da učestvuje u svetoj misiji, iako je njegova dužnost da mu
pruži utehu u poslednjim danima njegovog života.
Tokom jedne od onih priča koje služe kao ispovest, čovek mu
predade papir s brojem poštanskog faha u Roterdamu, rekavši mu da,
ako mu ikad zatreba neko za neki težak ili čak nemoguć zadatak,
može da piše na taj poštanski fah. To je i uradio. Poslao je prazan
papir i broj mobilnog telefona koji je kupio čim je stigao u Frankfurt.
Dva dana kasnije, pozvao ga je neki neznanac. On je već bio smislio
gde će se sastati, pa mu to i reče. I sada je bio tu i čekao da se ubica
pojavi.
– Sveta Marijo, moli za nas.
Muški glas ga trgnu. Nije primetio da je neko ušao i kleknuo u
ispovedaonici.
– Device časna i milosti puna.
– Trebalo bi da budete oprezniji, niste me ni primetili.
– Hoću da ubijete jednog čoveka.
– To mi je posao. Imate li neki dosije o njemu?
– Ne, nema dosijea niti fotografija. Moraćete sami da ga nađete.
– To će povećati cenu.
Adaju je trebalo petnaest minuta da ubici objasni šta treba da
uradi. Zatim ovaj ustade i iščeznu u tami crkve.
Adajo izađe iz ispovedaonice i pođe prema jednoj klupi ispred
oltara. Tamo pokri lice rukama i zaplaka.

* * *
Bakalbasi sede na ivicu fotelje. Kuća u Berlinu je bila sigurna.
Bratstvo je nikad ranije nije koristilo. Ahmed mu je rekao da je
vlasnica kuće jedna prijateljica njegovog sina koja je na odmoru na
Karibima i koja mu je ostavila ključ kako bi povremeno svratio i
nahranio njenu mačku.
Angorska mačka ga dočeka mjaučući. Nije voleo mačke, izazivale
su mu alergiju, te odmah poče da kašlje i da se češe po celom telu. Ali
obuzda se. Ljudi samo što nisu stigli.
Te ljude je poznavao od detinjstva. Trojica su bila iz Urfe, iz
bratstva, i radila su u Nemačkoj. Ostala dvojica su stigla iz Urfe iz
različitih pravaca. Svi su bili verni članovi bratstva, spremni da za
njega daju život ako je potrebno, što su im u amanet ostavila njihova
braća i daleki rođaci.
Bolelo ih je što moraju da se suoče s jednim tako teškim zadatkom:
da ubiju jednog od svojih, ali im je pastor Bakalbasi jasno stavio do
znanja da će u suprotnom bratstvo biti otkriveno i da drugog rešenja
nema.
Pastor Bakalbasi im objasni da se stric Mendibovog oca obavezao
da će mutavcu zadati smrtni udarac. Pružiće mu tu priliku, ali oni
moraju da se uvere da će tako i biti. Treba napraviti tim koji će pratiti
Mendiba od trenutka kad bude izašao na slobodu, i utvrditi da li ga
koriste kako bi ih odveo do bratstva.
Moći će da računaju i na pomoć članova bratstva u Torinu, ali ne
smeju da rizikuju niti da se mnogo izlažu da ih ne bi pohapsili; njihov
zadatak je da mladića ne gube iz vida, ništa više. Osim ukoliko se
nekom od njih ne ukaže prilika da ga ubije, jer to onda mora da učini
bez oklevanja, premda je tu čast, naglasi Bakalbasi, namenio
njegovom rođaku.
Svako mora da ode u Torino sopstvenim prevozom, najbolje
automobilom. Zahvaljujući otvorenim granicama Evropske unije, moći
će da putuju iz zemlje u zemlju bez otkrivanja identiteta. Potom treba
da odu na torinsko gradsko groblje i pronađu parcelu broj 117.
Pomoću ključića skrivenog u stalku za cveće, pored samog ulaza, moći
će da uđu u mauzolej.
Kad uđu, aktiviraće skriveni mehanizam koji otvara tajne
stepenice smeštene ispod sarkofaga i povezane s podzemnim
prolazom koji vodi do katedrale, pravo do Turgutovog prebivališta.
Podzemlje će im biti smeštaj dok budu u Torinu. Ne smeju da se
prijavljuju u hotele, niti da budu primećeni. Na groblju nema mnogo
posetilaca, premda neki turisti vole da odu tamo i gledaju barokne
grobnice. Čuvar groblja je član bratstva. Starčić kome je otac
emigrirao iz Urfe i oženio se Italijankom, dobar je hrišćanin kao i oni, i
njihov najbolji saveznik.
Stari Turgut je pripremio podzemnu salu uz Ismetovu pomoć.
Tamo ih niko neće pronaći jer niko ne zna za postojanje tog tunela
koji od jedne grobnice vodi do same katedrale. Ni u jednom planu nije
ucrtan taj tajni lavirint. Tu će skloniti Mendibov leš. Mutavac će u
Torinu pronaći svoj večni mir.
 47

– Je l’ vam svima sve jasno?

– Jeste, Marko – ponoviše gotovo uglas Minerva, Sofija i Ðuzepe.
Antonino i Pjetro klimnuše glavama.
Bilo je sadam sati ujutru i na licima su im se videli tragovi sna. U
devet sati će mutavac biti na slobodi.
Marko je pažljivo oformio ekipu za praćenje Mendiba. Pomoći će
im i grupa karabinijera, kao i Interpol, ali je šef Odseka za umetnički
kriminal najviše računao na svoje ljude, na jezgro ekipe.
Čekali su da im donesu doručak. Hotelski kafe-bar se tek beše
otvorio, i oni su bili prvi gosti.
Sofija je, ko zna zašto, bila nervozna, a učini mu se da ni Minerva
nije baš naročito smirena. Mogao je da primeti napetost čak i kod
Antonina, po načinu na koji je stiskao usne. Ali zato su Marko, Pjetro i
Ðuzepe bili smireni. Po tome se videlo da su njih trojica policajci i da
je za njih praćenje obična rutinska operacija.
– Marko, pokušavala sam da pronađem odgovor na pitanje zašto bi
toliki ljudi iz Urfe na ovaj ili onaj način mogli biti povezani s
pokrovom. Sinoć sam prelistavala apokrifna jevanđelja i neke knjige o
istoriji Edese koje sam nedavno kupila. Možda će ti zvučati glupo, ali...
– Slušam te, Sofija; u stvari, slušamo te svi. Reci nam do kakvih si
zaključaka došla – reče joj šef.
– Ne znam da li će se Antonino složiti sa mnom, ali ako uzmemo u
obzir da je Urfa Edesa i da je za prve edeske hrišćane pokrov bio
izuzetno važan, toliko da je kralja Avgara izlečio od lepre, da su ga
vekovima čuvali kao relikviju sve dok ga vizantijski car Roman
Lakapen nije ukrao... možda nije isključeno da su odlučili da ga uzmu
natrag.
Sofija ućuta. Pokušavala je da nađe prave reči da opiše svoj
predosećaj.
– Šta hoćeš da kažeš? – upita je Marko.
– Dakle, sigurno postoji razlog, ti si u pravu: ne može biti
slučajnost da su toliki ljudi iz Urfe povezani s pokrovom. Štaviše,
mislim da je naš mutavac verovatno iz istog grada, i da je došao po
pokrov, baš kao i ostali mutavci. Ne znam, možda su požari samo
paravan kako bi pokušali da ukradu pokrov i odnesu ga.
– Kakva glupost! – uzviknu Pjetro. – Sofija, nemoj nas od ranog
jutra smarati sa iracionalnim objašnjenjima i kojekakvim bajkama.
– Slušaj, Pjetro, odrasla sam žena i bajke me više ne zanimaju. Ovo
je prilično smelo tumačenje i ja sam toga svesna, i čak ne tvrdim da ta
moja pomisao ima neke veze sa stvarnošću, ali mislim da sebi mnogo
daješ za pravo odbacujući svako mišljenje koje se ne poklapa s tvojim.
– Deco, smirite se! – prekide ih Marko. – To što si ti ispričala,
Sofija, nije potpuna besmislica, možda si i u pravu, ali sve mi to liči na
scenario nekog krimi-filma... ne znam... to bi značilo...
– Značilo bi – upade Minerva – da u Urfi ima hrišćana; zato svi na
koje nailazimo u Torinu odlaze u crkvu, venčavaju se i ponašaju kao
pošteni katolici.
– Biti hrišćanin nije isto što i biti katolik – dodade Antonino.
– Znam – odvrati Minerva – ali kad su već ovde, najbolje je da se
utope u masu, a kad se već mole Hristu, svejedno je da li to čine u
Torinskoj katedrali ili negde drugde.
– Izvini, Sofija – oglasi se Marko – ali u tome ne vidim nikakav
smisao.
– U pravu si, šta mi sve neće pasti na pamet. Izvini, Marko – pokuša
da se opravda Sofija.
– Nemoj se izvinjavati. Ne smemo da odbacimo nijednu
mogućnost, niti da prenebregavamo intuiciju, kao što ne smemo da
odbacimo nijednu teoriju, ma koliko nam se činila besmislena i glupa.
Ja ne mogu da se složim s tvojim mišljenjem, ali hajde da čujemo šta
misle ostali.
Osim Minerve, svi ostali iz ekipe rekoše da su saglasni s Markom,
tako da Sofija odustade od daljeg objašnjavanja.
– Ja mislim – reče Pjetro – da imamo posla s kriminalnom
organizacijom, s bandom lopova, možda bandom koju povezuje to što
su poreklom iz Urfe, ali bez ikakve istorijske pozadine.

* * *
Daleko odatle, u Njujorku, bila je noć i padala je kiša. Meri Stjuart
priđe Umbertu D’Alakvi.
– Uh, kako sam umorna! Ali predsednik je tako lepo raspoložen da
bi sada bilo nepristojno otići. Šta ti misliš, Leri?
 – Inteligentan čovek i sjajan domaćin.
– Džejms misli isto to, ali meni se kod Vinstonovih nešto ne
dopada. Ova večera... ne znam, čini mi se isuviše pretencioznom.
– Meri, ti si Engleskinja, ali i sama znaš kakvi su Amerikanci kad
slave pobedu. Leri Vinston je krupna riba, on je kralj mora, a njegova
kompanija je najvažnija na svetu.
– Znam, znam. Ali mene ne može da fascinira. Pri tom, u ovoj kući
nema nijedne knjige, jesi li primetio? Obožavam kuće bez knjiga,
mnogo govore o svojim vlasnicima.
– Pa dobro, bar nije licemer koji ima savršeno sređenu biblioteku s
knjigama koje nikad ne čita.
Jedan par im priđe i zapodenuše razgovor. Živa atmosfera je
ukazivala na to da će prijem potrajati.
Posle ponoći, sedmorica muškaraca se najzad okupiše na istom
mestu, svaki sa čašom šampanjca u ruci. Pušili su kubanske cigare i
delovali kao da vode poslovne razgovore. Najstariji saopšti ostalima:
– Mendib izlazi iz zatvora. Sve je spremno.
– Brine me ova situacija. Pastor Bakalbasi raspolaže samo sa
sedmoricom ljudi, Adajo je unajmio profesionalnog ubicu, a Marko
Valoni će postaviti svu silu ljudi i opreme. Zar se nećemo previše
eksponirati? Zar ne bi bilo bolje da oni to reše? – upita francuski
gospodin.
– Ali mi imamo jednu prednost, a to je što su nam Valonijevi i
Bakalbasijevi planovi poznati, tako da možemo da pratimo njihove
operacije potpuno neprimetno. Što se Adajovog ubice tiče, tu nema
problema. I on je pod kontrolom – odgovori starac.
– I ja mislim da je previše ljudi u igri – dodade jedan gospodin
neodređenog akcenta.
– Mendib Adaju predstavlja problem kao i nama jer je Marko
Valoni opsednut ovim slučajem – bio je uporan starac – ali mene
mnogo više brinu ona novinarka, sestra predstavnika Evropola u
Rimu, i doktorka Galoni. Svojim zaključcima one nam se opasno
približavaju. Ana Himenez je bila sa Elizabetom Makeni koja joj je
dala dosije, ceo rezime. Znate već koji. Žao mi je što to moram da
kažem, ali sada nam i ledi Elizabeta, i novinarka, i doktorka Galoni
predstavljaju problem. Sve tri su inteligentne i vredne mlade devojke,
i zato su toliko opasne.
 Mučna tišina zavlada među sedmoricom muškaraca koji su
potajno merkali jedan drugog.
– Šta misliš da uradiš?
Direktno pitanje, pomalo izazivačko, postavio je muškarac s
blagim italijanskim akcentom.
– Ono što moram. Žao mi je.
– Ne smemo da brzamo.
– Nismo brzali i zato su sa svojim spekulacijama stigle dalje nego
što smo smeli da dozvolimo. Sada to treba prekinuti. Hoću vaš savet,
pored vašeg pristanka.
– Možemo li još malo da sačekamo? – upita muškarac vojničkog
izgleda.
– Ne, ne možemo, ukoliko ne mislimo da sve dovedemo u
opasnost. Bila bi prava ludost da i dalje rizikujemo. Žao mi je, iskreno
mi je žao. Ova odluka mi je neprijatna koliko i vama, ali ja drugo
rešenje ne vidim. Ako mislite da ono postoji, molim vas da mi ga
saopštite.
Muškarci su ćutali. Svi su duboko u sebi znali da je starac u pravu.
U korak su pratili te tri žene i znali su sve o njima. Već godinama znaju
za svaki redak koji je napisala ledi Elizabeta. Njen računar su držali
pod prismotrom, kao i telefone u prostorijama časopisa Enigme, a
prisluškivače su postavili u redakciji časopisa i u njenoj kući, pa čak i
u invalidskim kolicima.
Ništa nije vredelo Polu Bizolu što je uložio ogroman novac u
sistem bezbednosti. Znali su sve o njima. Kao što od pre nekoliko
meseci znaju sve o Sofiji Galoni i o Ani Himenez. Od parfema koji
koriste do toga šta čitaju pred spavanje, s kim su razgovarale, njihov
ljubavni život... sve, apsolutno sve. Znali su šta rade svakog minuta,
čak i koliko sati spavaju.
Baš kao što su od pre nekoliko meseci znali sve o članovima
Odseka za umetnički kriminal, prisluškivali su sve njihove telefone,
fiksne i mobilne; svako od njih je bio pod kompletnom prismotrom.
– Dakle? – upita starac.
– Protivim se...
– Shvatam – prekide starac muškarca sa italijanskim akcentom –
shvatam. Ne moraš ništa da kažeš. Nemoj učestvovati u odluci.
– Misliš da će to umiriti moju savest?
 – Ne, znam da neće. Ali može da ti pomogne. Mislim da ti je
potrebna pomoć, duhovna pomoć da se središ. Svi smo mi prolazili
kroz slične situacije u životu. Nije bilo lako, ali mi nismo ni hteli da
nam bude lako, hteli smo nemoguće. Upravo se u ovakvim
okolnostima vidi da li smo na visini zadatka.
– Nakon što sam ceo život posvetio... zar misliš da i dalje moram
da dokazujem da sam na visini našeg zajedničkog zadatka? – upita
muškarac sa italijanskim akcentom.
– Ne, ne mislim da bilo šta treba da dokazuješ – odgovori starac. –
Vidim da patiš. Moraš da nađeš utehu, moraš da pričaš o svojim
osećanjima. Ali ne ovde, i ne sa svima nama. Shvatam da si uznemiren,
ali, molim te, veruj našem sudu i pusti nas da delamo.
– Ne, ne slažem se s vama.
– Mogu privremeno da te suspendujem dok se ne budeš osećao
bolje.
– Možeš. I šta ćeš još uraditi?
Ostali muškarci počeše da pokazuju znake nelagodnosti. Napetost
je rasla sve više i postojala je mogućnost da i nehotice privuku
radoznale poglede ostalih zvanica. Muškarac vojničkog izgleda ih
prekide.
– Gledaju nas. Kako se ovo ponašamo? Zar smo svi poludeli?
Ostavimo ovaj razgovor za neki drugi put.
– Nema vremena – odgovori starac. – Tražim vašu saglasnost.
– Imaš je – rekoše svi osim jednog, koji se okrete zgrčenih usana.

* * *
Sofija i Minerva su se nalazile u sedištu karabinijera u Torinu. Bilo
je dva minuta do devet i Marko ih je upravo obavestio da se zatvorska
kapija otvara. Vide mutavca kako izlazi. Hoda polako i gleda ispred
sebe. Kapija se zatvara iza njega, ali on se ne osvrće. Korača nekih
dvesta metara do autobuske stanice i čeka. Neobično je smiren,
govorio im je Marko preko mikrofona sakrivenog u unutrašnjem
džepu sakoa. Ništa, čak ne izgleda ni naročito srećan što je na slobodi.
Mendib pomisli kako ga sigurno posmatraju. On njih ne vidi, ali
zna da su tu negde i da motre na njega. Moraće da zavara trag, ali
kako? Pokušaće da ostvari plan koji je smislio u zatvoru. Otići će u
centar, lutaće gradom i prespavaće na klupi u nekom parku. Nije imao
mnogo novca; možda samo da plati prenoćište u nekom pansionu tri
ili četiri dana i da kupi nešto da prezalogaji. Osim toga, mora da se reši
odeće i patika; iako ih je pregledao i nije pronašao ništa, instinkt mu je
govorio da je krajnje neobično to što su mu oduzeli odeću da bi mu je
vratili, čistu i ispeglanu, zajedno sa opranim patikama.
Torino dobro poznaje. Adajo ih je tu poslao godinu dana pre nego
što su pokušali da ukradu pokrov baš zato da bi se srodili s gradom.
Sledili su njegove instrukcije: hodaj i hodaj i hodaj, prepešači grad
uzduž i popreko. To je najbolji način da se upozna grad, kao i gradske
autobuske linije.
Približavao se centru Torina. Došao je trenutak istine, trenutak da
pobegne od onih za koje je znao da ga prate.
– Izgleda da imamo društvo. Dve ptičice.
Markov glas preko radio-veze stiže u kancelariju koja je služila
kao glavni operativni štab.
– Ko su oni? – upita Minerva preko mikrofona povezanog s
Markovim radio-uređajem.
– Nemam pojma, ali izgleda da su Turci.
– Turci ili Italijani – začuše u pozadini Ðuzepea – isti su kao mi,
crna kosa i taman ten.
– Koliko ih je? – upita Sofija.
– Zasad dvojica – reče Marko – ali ih možda ima i više. Mladi su.
Mutavac kao da ništa ne primećuje. Luta besciljno, gleda izloge i
zamišljen je kao i uvek.
Čuli su kako Marko daje instrukcije karabinijerima da ne ispuštaju
iz vida dve ptičice.
Ni Marko Valoni ni ostali policajci nisu obratili pažnju na šepavog
starca koji je prodavao loto srećke. Ni visok ni nizak, ni debeo ni
mršav, u bezličnoj odeći, starac se utapao u okolinu četvrti Kročeta.
Ali je zato starac video njih. Ubica koga je unajmio Adajo imao je
orlovske oči, i do tog trenutka je uočio deset policajaca, osim
četvorice muškaraca pastora Bakalbasija.
Bio je iznerviran; čovek koji ga je unajmio nije mu rekao da će sve
vrveti od policije, niti da će mutavca pratiti i druge ubice. Morao je da
bude oprezan, a razume se da će tražiti još novca. Našao se u
neočekivanoj opasnosti. Osim toga, svi ti ljudi su ga sprečavali da
obavi posao kako je planirao.
 Još jedan muškarac mu se učini sumnjivim, ali potom uvide da nije
policajac, a nije izgledao ni kao Turčin, sigurno nema veze sa ovim
slučajem, premda način na koji se kreće... Odjednom nestade i ubica
se primiri. Čovek zaista nije bio niko.
Celog dana je Mendib lutao gradom. Odbacio je ideju da spava na
klupi; bila bi to velika greška. Ako neko hoće da ga ubije, još bi mu to i
olakšao spavajući na nekoj klupi usred parka. I zato krenu prema
prihvatilištu milosrdnih sestara koje je tog jutra video bazajući
Torinom. U prihvatilište su dolazile skitnice i prosjaci u potrazi za
hranom i prenoćištem. Tu će biti sigurniji.
Marko je bio slomljen od umora. Ostavio je Pjetra da komanduje
operacijom kad su već ustanovili da je mutavac pojeo bljutavu supu
časnih sestara i uzeo strunjaču za noć. Nju je postavio nedaleko od
mesta s kojeg je jedna časna sestra nadzirala salu da ne bi došlo do
tuče.
Bio je siguran da se mutavac te noći neće pomeriti, pa je odlučio da
ode u hotel i malo se odmori, naredivši da isto učine i njegovi ljudi,
osim Pjetra i jedne tek pristigle ekipe karabinijera koju su sačinjavala
trojica ljudi. Sasvim dovoljno da prate mutavca ukoliko ovaj odluči da
izađe na ulicu.
Sofija i Minerva su ga obasipale pitanjima u hotelskom restoranu.
Htele su sve da saznaju, iako su svakog minuta bile u toku svih
dešavanja. Obe su ga molile da im dozvoli da učestvuju u uličnom
nadzoru, ali on nije hteo ni da čuje.
– Potrebne ste mi za koordinisanje operacije. Osim toga, obe ste
prilično upadljive.

* * *
Ana Himenez je čekala na pariskom aerodromu noćni let za Rim.
Iz Rima će otići u Torino. Bila je nervozna. Počela je da prelistava
Elizabetin dosije i nije mogla da poveruje u ono što čita. Ako je istina
samo četvrtina svega što tu piše, to je u najmanju ruku strašno. Ali
razlog zbog kojeg je odlučila da se vrati u Torino bio je taj što je u
Elizabetinom dosijeu pronašla ime koje se pojavilo i u jednom
drugom, onom koji je Marko Valoni dao njenom bratu, i, ako je istina
ono što je Elizabeta napisala, taj čovek je jedan od majstora novog
templarskog reda i u direktnoj je vezi s pokrovom.
 Donela je dve odluke: da razgovara sa Sofijom i da ode u biskupiju
i pokuša da iznenadi oca Iva. Ono prvo joj nije pošlo za rukom,
provela je gotovo pola dana pokušavajući da stupi u kontakt sa
Sofijom, ali su joj u hotelu „Aleksandra“ stalno govorili da je izašla
veoma rano. Ostavila joj je nekoliko poruka, ali od nje ni traga ni
glasa. Nije bilo načina da je pronađe. Što se oca Iva tiče, njega je
odlučila da poseti sutradan.
Elizabeta je bila u pravu; bila je sve bliže nečemu, a ni sama nije
znala šta je to.

Bakalbasijevi ljudi su uspeli da se izmigolje nadzoru karabinijera.
Jedan je ostao da kontroliše ulaz u prihvatilište milosrdnih sestara, a
ostali su se raštrkali. Kad su stigli na groblje, već beše pao mrak, a
čuvar ih je, uznemiren, čekao.
– Požurite, moram da krenem. Daću vam ključ od kapije ako
nekad zakasnite, a ja već budem otišao.
Ispratio ih je do mauzoleja čiji je ulaz čuvao jedan anđeo s mačem
u ruci. Četvorica ljudi uđoše osvetljavajući put baterijskom lampom i
nestadoše duboko u zemlji.
Ismet ih je čekao u podzemnom prolazu. Doneo im je vode da se
operu i nešto da prezalogaje. Bili su gladni i iscrpljeni i jedva su čekali
da spavaju.
– Gde je Mehmet?
– Ostao je da motri na prihvatilište u kojem spava Mendib, za
slučaj da mu noćas padne na pamet da ponovo izađe. Adajo je u pravu,
oni hoće da ih Mendib odvede do nas. Oformili su impresivan tim za
praćenje – reče jedan od njih, koji je u Urfi radio kao policajac, uz još
jednog od njegovih kolega.
– Jesu li vas otkrili? – upita Ismet zabrinuto.
– Ne, ne verujem – odgovori drugi muškarac – ali ne odbacujem tu
mogućnost, mnogo ih je.
– Moramo biti oprezni i ako mislite da vas prate, ne smete dolaziti
ovamo – naglasio je Ismet.
– Znamo, znamo, budi bez brige, dovde nas sigurno nisu pratili.

* * *
U šest ujutru, Marko već beše zauzeo položaj ispred prihvatilišta
milosrdnih sestara. Naredio je da se pojača ekipa karabinijera i da
prate ptičice, onu dvojicu muškaraca za koje je otkrio da uhode
mutavca.
– Potrudite se da vas ne primete jer hoću da ih ulovite žive. Ako
prate mutavca, to je zato što su iz neke organizacije, odnosno iz
organizacije za kojom mi tragamo, tako da moramo pokušati da ih
zaustavimo, ali im treba još malo olabaviti uzde.
Njegovi ljudi klimnuše glavama. Pjetro je insistirao da nastavi da
radi, iako cele prethodne noći nije oka sklopio.
– Mogu da izdržim, kad ti kažem! Ako me stigne umor, reći ću ti, i
otići da odremam.
Sofija je preslušala sve Anine poruke koje joj je ova utučenim
glasom ostavila na mobilnom telefonu. U hotelu su joj rekli da ju je
zvala pet puta. Oseti grižu savesti što je nije pozvala, ali sad nije bio
trenutak da se bakće sa zaključcima novinarke. Pozvaće je već kad
slučaj bude rešen; do tada će svu svoju snagu usredsrediti na
izvršavanje Markovih naređenja. Upravo kad je izlazila iz hotela
spremajući se da ode u stanicu karabinijera, do nje dotrča noćni
portir.
– Doktorko Galoni, doktorko!
– Da, izvolite?
– Javite se na telefon, imate hitan poziv!
– Sada ne mogu, kažite na recepciji da prime poruku i...
– Na recepciji su mi rekli da gospodin D’Alakva kaže da je hitno.
– D’Alakva?
– Da, gospodin kaže da se tako zove.
Okrete se praćena Mirandinim zabezeknutim pogledom i krenu
prema jednom od telefona na recepciji.
– Ja sam doktorka Galoni, mislim da imam poziv.
– Ah, vi ste doktorka, hvala dragom bogu! Gospodin D’Alakva je
insistirao da vas pronađemo. Sačekajte trenutak.
Iako karakterističan, glas Umberta D’Alakve zvučao je sasvim
drugačije, kao da je u njemu bilo neke uzdržane napetosti, što Sofiju
iznenadi.
– Sofija...
– Da, ja sam. Kako ste?
– Želeo bih da vas vidim.
 – S velikim zadovoljstvom, ali...
– Nema „ali“, moj automobil će doći po vas za deset minuta.
– Žao mi je, ali moram na posao. Danas nikako ne bih mogla. Da li
se nešto dogodilo?
– Da, hteo bih nešto da vam predložim. Vi znate da je arheologija
moja velika strast, i eto, sada odlazim u Siriju. Dobio sam dozvolu od
vlasti da istražim jedno nalazište na kome su pronašli neke iskopine, a
voleo bih da ih vi procenite. A usput bih voleo da porazgovaram s
vama, hoću da vam ponudim jedan posao.
– Hvala vam, ali u ovom trenutku ne bih mogla, žao mi je.
– Sofija, ima prilika u životu koje nam se pružaju samo jednom i
koje ne smemo da propustimo.
– Znam, ali čovek je i odgovorno biće, a ja u ovom trenutku ne
mogu da napustim svoj posao, jedino ako biste mogli da sačekate dva-
tri dana, možda...
– Ne, ne verujem da mogu da sačekam tri dana.
– Zar je toliko hitno da već danas morate da otputujete u Siriju?
– Jeste.
– Žao mi je, možda bih mogla da pođem za koji dan...
– Ne, bojim se da je ta mogućnost isključena. Molim vas da
pristanete i krenete danas sa mnom.
Sofija se nađe u nedoumici. Predlog Umberta D’Alakve zbunio ju je
isto koliko i odlučnost u njegovom glasu.
– Da li se nešto dogodilo? Kažite mi...
– Govorim vam.
– Žao mi je, zaista mi je žao što u ovom trenutku ne mogu da
pođem s vama. Moram da krenem, ne smem da dopustim da me
ovoliko čekaju.
– Nek vam je sa srećom.
– Da, naravno, hvala vam.
Zašto li joj je poželeo sreću? Misli su joj bile zbrkane, nije joj bilo
jasno zašto ju je Umberto D’Alakva uopšte pozvao. I njegov utučen
glas kad joj je poželeo sreću. Sreću u čemu? Da nije saznao za
operaciju „Trojanski konj“?
Kad se okonča slučaj s mutavcem, pozvaće ga. Htela je da sazna
razlog ovog njegovog poziva, jer je bila sigurna da se iza predloga da s
njim otputuje u Siriju krilo nešto drugo, a to drugo, znala je, svakako
nije ljubavna ponuda.

* * *
– Šta je hteo D’Alakva? – upita je Minerva na putu prema stanici.
– Da pođem s njim u Siriju.
– U Siriju? Zašto u Siriju?
– Jer tamo ima koncesiju na jedno arheološko nalazište.
– Hoćeš reći da ti nije ponudio romantično bekstvo.
– Mislim da mi jeste ponudio bekstvo, ali ne romantično. Zvučao je
prilično zabrinuto.

* * *
Kad su stigle u stanicu karabinijera, Marko ju je već zvao dva puta.
Bio je neraspoložen. Odašiljač koji su prikačili mutavcu nije radio.
Čulo se samo nekakvo pištanje, ali nije slao nikakve signale po kojima
bi mogli da zaključe u kom pravcu se mutavac kreće, te su došli do
zaključa da ga je ili pronašao, ili da se odašiljač jednostavno pokvario.
Ubrzo su shvatili da je mutavac promenio patike. Sada je nosio još
starije i izanđalije. Promenio je i odeću: sada je na sebi imao štrokave
i isflekane farmerke i vetrovku. Neko je u toj razmeni profitirao.
Mutavac je izašao i krenuo prema parku Karara. Videli su ga kako
prolazi parkom, ali nisu mogli da zaključe gde su nestale dve ptičice
od prethodnog dana, jer nisu uspeli da ih lociraju, bar do tog trenutka.
Mutavac je u ruci nosio parče hleba i pravio od njega mrvice koje
je bacao pticama. Susreo se sa čovekom koji je za ruku vodio dve
devojčice. Marku se učinilo da je čovek na trenutak prikovao pogled
za mutavca, a potom ubrzao korak.
Ubica je zaključio isto što i Marko: to mu je sigurno veza. I dalje
nije mogao da ga ubije. Jednostavno nije bilo načina da to učini, jer je
okolo njih bilo najmanje dvanaestak karabinijera. Da puca u njega,
bilo bi ravno samoubistvu. Pratiće ga još dva dana i, ako se ništa ne
promeni, raskinuće ugovor, neće da se igra sa životom. Njegova
najbolja osobina, osim što je profesionalac, jeste razboritost – nikad
nije napravio nijedan pogrešan korak.
Ni Marko ni njegovi ljudi, kao ni ptičice, ali ovoga puta ni
profesionalni ubica, nisu primetili da i njih prate neki drugi ljudi.
 Arslan pozva svog rođaka. Da, video je Mendiba, susreo se s njim u
parku Karara. Ne izgleda loše. Ali nije bacio nikakav papirić niti mu je
dao bilo kakav znak, ništa; kao da je samo hteo da znaju da je na
slobodi.

Ana Himenez reče taksisti da je odveze do Torinske katedrale. Uđe
na vrata koja vode prema kancelarijama biskupije i upita za oca Iva.
– Trenutno je odsutan – reče joj sekretarica. – Otišao je s
kardinalom u pastoralnu posetu, ali vi i nemate zakazano, zar ne?
– Nemam, u pravu ste, ali znam da bi se otac Iv obradovao da me
vidi – natuknu Ana svesna da se prilično drznula. Ali nije mogla da
podnese sekretaričin nadmeni stav.
Nije imala sreće. Ponovo je pozvala Sofiju, ali nije pronašla ni nju.
Odluči da malo prošeta oko katedrale i prekrati vreme dok se otac Iv
de Šarni ne vrati.

Bakalbasi sasluša izveštaj jednog od svojih ljudi. Mendib i dalje
luta gradom, izgleda da ga je nemoguće ubiti. Karabinijera ima na sve
strane i, ako nastave da ga prate, na kraju će ih otkriti.
Pastor nije znao kakva naređenja dalje da izdaje. Ako operacija
propadne, Mendib će otkriti bratstvo. Trebalo bi ubrzati ulazak
Mendibovog dede, strica njegovog oca. Još pre neki dan su mu izvadili
sve zube, kao i jezik, i spržili jagodice na prstima. Jedan lekar je starcu
dao anesteziju kako ne bi trpeo bolove. To je bila njegova žrtva, poput
one koju je učinio Markio, Avgarov arhitekta.
Mendib je osećao da ga prate. Učini mu se da je video jedno
poznato lice, lice čoveka iz Urfe, ali da li je on tu da mu pomogne ili da
ga ubije? Poznaje Adaja i zna da on nikad ne bi dozvolio da njegovom
krivicom bratstvo bude otkriveno. Čim padne noć otići će u
prihvatilište i, ako ikako bude moguće, išunjaće se do groblja.
Preskočiće ogradu i potražiti grob. Sećao ga se odlično, kao i mesta
gde je sakriven ključ. Podzemnim prolazom će otići do Turgutove
kuće i zamoliće ga da ga spase. Ako uspe da stigne tamo a da ga ne
primete, Adajo će moći da mu organizuje bekstvo. Ne mari ako bude
morao da provede pod zemljom dva ili tri meseca, čekaće dok se
karabinijeri ne umore i odustanu od potrage za njim. Samo je želeo da
spase sebi život.
 Uputio se prema Porta palacu, pijaci na otvorenom, da kupi nešto
za jelo i pokuša da zametne trag među tezgama. Ovima što ga prate
biće teže da se kriju na pijaci, a ako uspe da im vidi lica, lakše će ih
izbeći kad pokuša da umakne.

Otišli su po njega kući. Bakalbasi mu dade nož. Starac ga prihvati
ne oklevajući. Ubiće sina svog rođaka i bolje da to uradi on nego da ga
oskrnave drugi. Pištanje pastorovog mobilnog telefona označi da im je
stigla poruka: krenuo je prema Trgu Republike, prema Porta palacu.
Bakalbasi naredi vozaču da krene prema Porta palacu i zaustavi se
nedaleko od mesta gde su mu rekli da se nalazi Mendib. Zagrli starca i
oprosti se s njim. Molio se da uspešno obavi svoj zadatak.
Mendib ugleda očevog strica. Kretao se prema njemu kao robot.
Uznemiri ga njegov utučeni pogled. Nije to pogled onog čestitog
starca, već pogled jednog očajnog čoveka. Zašto?
Pogledi im se ukrstiše. Mendib nije znao šta da čini, da li da
pobegne ili da mu nehajno priđe, da vidi hoće li mu starac dati neki
papir ili mu šapnuti neku poruku. Odlučio je da veruje svom rođaku.
Sigurno je tuga u njegovom pogledu bila posledica straha koji ga je
obuzeo, ništa više. Straha od Adaja, straha od karabinijera.
Okrznuše se telima i Mendib oseti prodoran bol sa strane. Udario
se, pomisli, potom vide starca kako mu pada pred noge, s nožem
zabijenim u leđa. Narod oko njega poče da beži i da vrišti te i on učini
isto, potrča potpuno uspaničen. Neko je ubio strica njegovog oca, ali
ko?
Ubica je trčao zajedno sa ostalim ljudima isprepadan kao i oni.
Promašio je. Umesto da ubije mutavca, zario je nož u nekog starca.
Starca koji je i sam držao nož u ruci. Dosta mi je svega, pomisli, neću
više pokušavati. Čovek koji ga je unajmio nije mu ispričao celu istinu,
a bez istine on ne može da radi jer ne zna s kim ima posla. Što se njega
tiče, ugovor je raskinut. Neće vratiti avans, jer ga je ovaj slučaj ionako
već dovoljno namučio.
Marko je stigao do mesta gde je ležao starac. Njegovi ljudi
dotrčaše za njim. Mendib ih je posmatrao iz daljine, kao i ptičice.
Karabinijeri su se otkrili, sada će lakše bežati od njih.
– Da li je mrtav? – upita Pjetro.
Marko je uzalud pokušavao da čoveku napipa puls. Čovek otvori
oči, pogleda ga kao da nešto hoće da mu kaže i izdahnu.
Sofija i Minerva su ceo događaj pratile preko radio-veze i čule su
Markove užurbane korake, naređenja koja izdaje svojim ljudima,
Pjetrovo pitanje.
– Marko! Marko! Šta se dogodilo? – vikala je Minerva usplahireno.
– Zaboga, reci nam nešto!
– Neko je pokušao da ubije mutavca, ne znamo ko, nismo ga videli,
ali je ubio nekog starca koji je u tom trenutku naišao. Nema
dokumenata, ne znamo ko je. Dolaze kola hitne pomoći. Kakvo sranje!
– Smiri se. Hoćeš li da dođemo tamo? – reče Sofija.
– Ne, nema potrebe, mi ćemo doći u stanicu. Ali, šta je s
mutavcem? Kud se on sad denuo? – zaurla Marko.
– Izgubili smo ga – reče neki glas preko voki-tokija. – Izgubili smo
ga – ponovi glas. – Nestao je u gužvi.
– Šta, do đavola?! Kako je uspeo da vam pobegne?
– Smiri se, Marko, smiri se... – govorio je Ðuzepe.
Minerva i Sofija su zabrinuto pratile razvoj situacije na Porta
palacu. Posle tolikih meseci pripremanja operacije „Trojanski konj“,
konj im je pobegao u punom galopu.
– Tražite ga! Tražite ga svi!
Mendib je teško disao. Imao je probodnu ranu na boku. Prvo je
osetio kako mu telo gori, ali mu se sada bol učini nepodnošljivim.
Najgore je to što za sobom ostavlja krvav trag. Zaustavi se da potraži
neki mračan prolaz kako bi malo došao sebi. Valjda je svojim
progoniteljima uspeo da zavara trag, ali nije siguran. Jedini spas mu je
da se dočepa groblja, ali ono je daleko, a i mora da sačeka da padne
mrak. Ali gde to da učini? Gde?

* * *
Ana ugleda grupu ljudi kako trči prema terasi Porta palatine na
kojoj je ona sedela. Vrištali su govoreći da je ubica tu negde, među
njima. Primeti nekog mladića koji je takođe trčao, izgleda da je bio
ranjen, ali se on potom uvuče u neki prolaz i nestade. Uputi se prema
mestu odakle je nadirao sav taj narod, u nameri da otkrije šta se
događa. Ali osim što su stalno pominjali ubicu, niko nije umeo da joj
dâ bilo kakvo razumno objašnjenje.
Bakalbasi je video Mendiba kako beži dok starac pada smrtno
ranjen. Ko li ga je ubio? Karabinijeri nisu, možda su oni? Ali zašto bi
ubili starca? Pozvao je Adaja da mu ispriča šta se dogodilo. Pastor ga
sasluša i izdade mu naređenje. Bakalbasi se saglasi.
Ana ugleda dvojicu mladića, sličnih onome koji upravo beše
zamakao u prolaz, kako kreću u istom pravcu. Pomisli kako je sve vrlo
neobično, i ne oklevajući krenu za njima. Dvojica muškaraca iz Urfe
pomisliše da je žena koja je krenula prema njima pripadnica jedinice
karabinijera i počeše da se povlače. Posmatrali su iz daljine Mendiba i
posmatrali su tu ženu. Ako bude potrebno, ubiće i nju.
Mutavac pronađe neka vrata koja su vodila do jedne male
prostorije za odlaganje zajedničkog smeća. Sede na pod iza jedne
kante, trudeći se da ne padne u nesvest. Gubio je mnogo krvi i morao
je da uvije ranu. Skide vetrovku sa sebe i, kako je znao i umeo, iscepa
postavu da bi od nje napravio zavoj kojim je umotao ranu, stežući je
čvrsto u pokušaju da spreči dalji odliv krvi. Bio je na ivici snage, nije
znao koliko će dugo moći tu da se krije, možda do večeri, kad će se
već neko pojaviti da iznese đubre. Oseti kako mu se muti u glavi i
izgubi svest.

* * *
Iv de Šarni je već neko vreme bio u svojoj kancelariji. Senka
zabrinutosti prelazila mu je preko lica.
Njegova sekretarica uđe u kancelariju.
– Oče, ovde su dvojica sveštenika vaših prijatelja, otac Jozef i otac
David. Rekla sam im da ste tek stigli i da ne znam da li možete da ih
primite.
– Da, da, neka uđu. Njegovoj eminenciji danas više neću biti
potreban, odlazi u Rim, a ovde nemamo nekog velikog posla. Ako
želite, uzmite slobodno popodne.
– Jeste li čuli da se ovde pored, na Porta palacu, dogodilo ubistvo?
– Jesam, pričaju na radiju. Bože blagi, koliko nasilja!
– Lepo kažete, oče. Dobro, ako nemate ništa protiv da odem, meni
će to dobro doći, mogu da odem kod frizera; sutra idem kod ćerke na
večeru.
– Idite, idite, slobodno.
Otac Jozef i otac David uđoše u kancelariju oca Iva. Trojica
muškaraca se pogledaše čekajući da po zvuku vrata čuju da je
sekretarica izašla.
– Čuo si šta se dogodilo? – upita ga otac David.
– Jesam. Gde je on?
– Sklonio se u neki prolaz tu blizu. Ne brini, naši će se pozabaviti
njime, ali ne bi bilo pametno da sada ulazimo tamo. Novinarka je
ispred.
– Otkud ona tu?
– Zatekla se slučajno, pila je piće na terasi na trgu da prekrati
vreme dok se ti ne vratiš.
– Ako dođe, moraćemo to da učinimo – odgovori otac Jozef.
– Mislim da nije pametno da to radimo ovde.
– Nema nikoga – beše uporan otac Jozef.
– Nema, ali nikad se ne zna. A doktorka?
– Svakog časa, čim izađe iz stanice karabinijera. Sve je već
spremno – reče mu otac David.
– Ponekad...
– Ponekad se dvoumiš kao i mi, ali mi smo vojnici i izvršavano
naređenja – reče otac Jozef.
– Ali ja smatram da ovo nije neophodno.
– Naređenje je naređenje.
– Da, ali to ne znači da ne smemo da imamo svoj stav, pa čak i da
pokažemo svoje neslaganje, pa makar kasnije poslušali. Učili su nas da
treba da razmišljamo svojom glavom.

* * *
Marku se sreća najzad osmehnula. Ðuzepe preko radio-veze
upravo beše saopštio da je video jednu ptičicu nedaleko od katedrale.
Potrča mahnito u pravcu na koji mu je ukazao kolega. Stigavši na trg,
uskladi korak sa ostalim pešacima koji su, u grupicama, i dalje
prepričavali događaje koji su se odigrali gotovo sat vremena ranije.
– Gde su? – upita prilazeći Ðuzepeu.
– Eno ih, seli su na terasu, to su ista ona dvojica.
– Pažnja svim jedinicama, zauzmite položaje. Pjetro, ti dođi
ovamo, ostali opkolite trg, ali sa izvesne udaljenosti. Ove ptičice su
izuzetno vešte i već su nam pokazale da znaju da odlete.
Pola sata kasnije, ptičice su odletele. Primetile su da im je policija
ponovo za petama. Njih su videli, njihove drugove nisu. I tako je prvo
ustao jedan i nehajno prešao preko trga, ušavši u autobus koji je u tom
trenutku naišao. Drugi je krenuo u suprotnom pravcu i potrčao. Nije
bilo načina da ga prate a da ih ne primeti.
– Kako je moguće da smo ih opet izgubili? – urliknu Marko na
nevidljivog sagovornika.
– Ne viči – reče mu Ðuzepe preko radio-veze s drugog kraja trga. –
Svi te gledaju, misliće da si lud jer pričaš sam sa sobom.
– Ne vičem! – ponovo zaurla Marko. – Sve je ovo jedno veliko
sranje, kao da smo prokleti amateri. Pobegao nam je mutavac i
pobegle su nam one ptičice, njegovi rođaci. Kad nam se ponovo nađu
u vidokrugu, sve ćemo ih pohapsiti, ne smemo dozvoliti da ih ponovo
izgubimo, oni su deo organizacije za kojom tragamo, a ako sam dobro
video, a jesam, nisu mutavi, tako da će propevati, ne zvao se ja Marko.
Dvojica muškaraca iz Urfe i dalje su dreždali na svojim mestima
čekajući da Mendib izađe. Znali su da je trg pun karabinijera, ali
morali su da rizikuju. Njihovi prijatelji su otišli shvativši da su ih
otkrili, a ostala trojica koja su im čuvala leđa pratila su ih iz
neposredne blizine. Oni su već imali tačnu predstavu o tome koliko u
tom trenutku ima policajaca na trgu. Ali nisu znali, kao ni Marko i
njegovi ljudi, da i njih i dalje uhode ljudi koji su veoma obučeni, toliko
da su bili neprimetni čak i za iskusne oči karabinijera.

Spuštalo se veče i Ana Himenez odluči da ponovo okuša sreću sa
ocem Ivom. Pozvoni na ulazu u biskupske kancelarije, ali niko ne
odgovori. Gurnu vrata i uđe. Svi su otišli, a portir još nije zaključao
katedralu. Krenu prema kancelariji oca Iva i upravo se spremala da
uđe kad začu neke glasove.
Nije joj bio poznat glas čoveka koji je pričao, ali je ono što je
govorio natera da se primiri kako ne bi otkrila svoje prisustvo.
– Znači, dolaze podzemnim prolazom. Šmugnuli su im. A ostali?
Dobro, krenimo tamo. Sigurno će pokušati da se skloni ovde, ovde je
najbezbednije.
Otac Jozef zatvori mobilni telefon.
– Dakle, karabinijeri su kao muve bez glave. Izgubili su dvojicu
Adajovih ljudi, a Mendib se i dalje krije u prolazu. Još uvek ima mnogo
ljudi. Pretpostavljam da će svakog časa izaći; sklonište koje je
pronašao nije mnogo bezbedno.
 – Gde je Marko Valoni? – upita otac David.
– Kažu da je pobesneo jer mu operacija izmiče kontroli – odgovori
otac Jozef.
– Mnogo je bliže istini nego što je toga i sam svestan – upade otac
Iv.
– Ne, nije – reče otresito sveštenik koga su zvali David. – Ne zna
ništa, samo je došao na dobru zamisao: da Mendiba iskoristi kao
mamac jer misli da pripada nekoj organizaciji. Ali on ne zna ništa o
bratstvu, a još manje o nama.
– Ne zavaravaj se – nije odustajao otac Iv. – Opasno se približio
bratstvu. Nedavno su shvatili da je previše ljudi iz Urfe povezano s
pokrovom. Doktorka Galoni je pogodila usred srede; juče je ekipi iz
Odseka za umetnički kriminal rekla da je došla do zaključka da
događaji koji su se u Urfi dogodili u prošlosti imaju veze s događajima
u katedrali. Nisu je slušali, osim informatičarke, ali Valoni je
inteligentan čovek i svakog časa će mu sinuti da je doktorka u pravu.
Prava je šteta što jedna takva žena...
– Dobro – prekide ih otac Jozef. – Čekaju nas u tunelu. Sačekaćemo
da Turgut i njegov rođak uđu unutra. Naši su na groblju.
– Naši su svuda, po običaju – natuknu otac Iv.
Trojica muškaraca krenuše prema vratima. Ana se sakri iza jednog
ormara. Plašila se. Sada je shvatila da otac Iv nije običan sveštenik, ali
da li je templar ili pripada nekoj drugoj organizaciji? A ljudi koji su s
njim? Po glasovima bi rekla da su mladi.
Zadrža dah kad vide da izlaze. Izgleda da nisu primetili njeno
prisustvo čim su onako žurno prošli hodnikom. Sačeka malo, ne
dišući, a potom, pripijajući se uza zidove, kao što je videla na
filmovima, stade da ih prati.
Njih trojica uđoše na jedna mala vrata i uputiše se prema odajama
portira katedrale. Otac Iv pokuca na vrata pa kad ne dobi nikakav
odgovor, jedan mlađi muškarac koji je bio s njima, izvadi pajser i
otvori vrata.
Ana je ceo prizor posmatrala u čudu, užasnuta. Pripijajući se
ponovo uza zid, krenu prema ulazu u portirev stan. Nije čula nikakav
zvuk, te odluči da uđe. Molila se Bogu da je ona trojica ne primete i
poče da smišlja opravdanja ukoliko se to ipak dogodi.
 48

Mendib začu neki zvuk i trgnu se. Pre nekoliko minuta beše došao
sebi. Rana ga je bolela, a krv se skorila na prljavoj košulji. Nije znao
da li će moći da stoji na nogama, ali je morao da pokuša.
Pomisli na neobičnu smrt očevog strica. Da nije Adajo naredio da
pogube njegovog rođaka znajući da je odlučio da mu pomogne?
Nije verovao nikome, a ponajmanje Adaju. Pastor je svetac, ali je
isuviše strog i u stanju je da uradi sve kako bi spasao bratstvo, a on,
Mendib, mogao je i nehotice da ih otkrije. Hteo je to da izbegne, trudio
se da ne dođe do toga otkako je izašao na slobodu, ali Adajo zna
mnogo toga što on ne zna, tako da nije odbacivao mogućnost da je
pokušao da ga ubije.
Vrata od male prostorije za smeće se otvoriše. Neka žena srednjih
godina, koja je u ruci nosila kesu smeća, ugleda ga i vrisnu. Mendib
nadljudskim naporima ustade i začepi joj usta.
Nije mogao ništa da joj kaže, nije imao jezik, te je morao da učini
nešto kako bi se smirila; možda će morati da je udari i onesvesti.
Nikada nije udario ženu, Bog to ne bi dozvolio, ali sada su u pitanju
bili život ili smrt.
Prvi put otkako su mu odsekli jezik oseti beskrajnu žalost što ne
može da govori. Gurnu ženu uza zid. Oseti kako sva drhti i uplaši se da
će ponovo početi da vrišti ako skloni ruku s njenih usta. Odluči da je
udari u potiljak i onesvesti.
Žena je, ležeći na podu, disala teškom mukom. On otvori njenu
tašnu i pronađe ono što je tražio: hemijsku olovku i notes iz kojeg
iscepa list hartije. Napisa tekst na brzinu.
Kad žena poče da dolazi sebi, Mendib joj zatvori usta i predade joj
papir.
„Krenite sa mnom, izvršite ono što vam naredim i neće vam se
ništa dogoditi, ali ako pokušate da pobegnete ili ako budete vrištali,
gotovi ste. Imate li automobil?“
Žena pročita neobičan tekst i klimnu glavom. Mendib polako
skloni ruku s njenih usta, ali ju je čvrsto držao kako mu ne bi pobegla.

* * *
 – Marko, čuješ li me?
– Reci, Sofija.
– Gde si?
– Blizu katedrale.
– Dobro, imam vesti od sudskog veštaka. Starac koji je ubijen nije
imao jezik, ni otiske prstiju. Misli da mu je jezik izvađen pre nekoliko
nedelja, a jagodice spržene negde u isto vreme. Nema nikakvih ličnih
isprava, ništa kod sebe. Ah, da, nema ni zube ni kutnjake, usta su mu
prazna kao pećina.
– Jebem mu...!
– Veštak još nije završio autopsiju, ali je prekinuo da bi nas
obavestio da imamo još jednog nemog čoveka.
– Jebem mu...!
– Daj, Marko, reci još nešto osim „jebem mu...!“.
– Izvini, Sofija, izvini. Znam da je mutavac, naš mutavac, ovde
negde. Neko hoće da ga ubije, možda da ga nekuda odvede, ili da ga
zaštiti, ne znam. Dve ptičice koje smo taman lokalizovali odletele su,
ali sigurno ih ima još; loša vest je da smo se otkrili na pijaci kad su
ubili starca. Ako ima još ptičica, one znaju ko smo mi, a mi ne znamo
ko su one. A našeg mutavca nema.
– Pusti nas da dođemo tamo, Minervu i mene ne znaju, možemo da
ih otkrijemo.
– Ne, ne, isuviše je opasno. Ne bih sebi nikad oprostio da vam se
nešto dogodi. Ostanite tu gde ste.
Jedan glas prekide njihov razgovor. Beše to Pjetro.
– Pažnja, Marko! Eno mutavca na ćošku. Ide s nekom ženom.
Zagrlio ju je. Da ga uhapsimo?
– Zašto? Čemu to? Besmisleno je da ga hapsimo. Šta bi s njim? Ne
gubi ga iz vida, eto mene tamo. Ako ga vidimo mi, vide ga i oni iz
njegove organizacije. Ali neću promašaje; ako nam opet pobegne,
zavrnuću vam šiju.

* * *
Žena odvede Mendiba do svog malog kamioneta i, nakon što otvori
vrata, oseti kako je čovek gura sedajući za volan.
Mendib jedva da je mogao da diše, ali je uspeo da upali kamionet i
uključi se u haotični poslepodnevni saobraćaj.
 Markovi ljudi su ga pratili na izvesnom odstojanju. Kao i ljudi iz
bratstva. A sve njih, opet, pratila je tiha vojska koju nijedna od te dve
grupe nije uspela da primeti.
Mutavac stade da kruži gradskim ulicama. Morao je da se reši te
žene, ali je znao da će ona, čim je pusti, obavestiti karabinijere. Ipak je
morao da rizikuje, nije smeo da je odvede do groblja. Naravno da će
ga karabinijeri, ako vozilo ostavi blizu groblja, pronaći. Ali nije mogao
da hoda. Osećao je veliku slabost i nemoć, jer je izgubio mnogo krvi.
Moliće se da je čuvar groblja u svojoj kućici; predaće mu kamionet i
reći će mu da ga se reši. Taj dobri čovek je bio član bratstva, i pomoći
će mu. Da, pomoći će mu, osim ukoliko Adajo nije naredio da ga ubiju.
Doneo je odluku: krenuće prema groblju. Kada je stigao dovoljno
blizu, ali ne toliko da bi žena mogla da vidi gde će se skloniti – on
zaustavi vozilo.
Uze tašnu od žene, koja ga je ponovo gledala prestravljeno. Izvadi
olovku, iscepa list papira i napisa:
„Sada ću vas pustiti. Ne zovite policiju; ako to uradite, platićete.
Nije važno što vas sada štite, doći će dan kada vas više neće štititi, a
onda ću doći ja. Odlazite i nikome nemojte pričati šta se dogodilo. Ne
zaboravite da ću se, u protivnom, vratiti po vas.“
Žena pročita poruku i oči joj se još više ispuniše strahom.
– Kunem se da neću reći ništa, samo me pustite, molim vas... –
preklinjala ga je.
Mendib uze papir, iscepa ga na komadiće i izbaci kroz prozor.
Potom izađe iz vozila i na jedvite jade se ispravi. Uplaši se da će se
ponovo onesvestiti pre nego što stigne do groblja. Priđe zidu i krete,
slušajući zvuk kamioneta što se udaljavao.
Hodao je prilično dugo, sedajući kad bi bol postao nepodnošljiv i
preklinjući Boga da mu pomogne da se spase. Želeo je da živi, nije
hteo da svoj život daje bratstvu niti bilo kome drugom. Već im je dao
svoj jezik i dve godine života čameći u zatvoru.
Marko uoči teturajuću figuru mutavca. Beše očigledno da je
ranjen, teško se kretao. Naredi svojim ljudima da ga ne gube iz vida,
ali da drže odstojanje. Ponovo ugledaše druge dve ptičice kako prate
mutavca, diskretno, iz daljine: ostale behu odletele.
– Budite na oprezu, moramo ih sve pohapsiti. U slučaju da ptičice
odluče da više ne slede mutavca, znate šta treba da radite, podelićemo
se, jedni će krenuti za ptičicama, a drugi za mutavcem.

Bakalbasijevi ljudi su tiho razgovarali prateći Mendiba s razumne
udaljenosti.
– Kreće se u pravcu groblja. Siguran sam da hoće da stigne do
podzemlja, čim se ljudima izgubimo iz vidika, pucaću u njega – reče
jedan od njih.
– Smiri se, imam osećaj da nas prate. Karabinijeri nisu glupi.
Možda bi najbolje bilo da pustimo Mendiba da uđe u grobnicu, a mi za
njim. Ako se otkrijemo pucnjem, sve će nas pohapsiti – odvrati drugi.
Sunce se polako spuštalo prema horizontu. Mendib ubrza korak,
hteo je da uđe na groblje pre nego što čuvar zatvori kapiju, jer bi u
tom slučaju morao da preskoči zid, a nije bio u stanju da to učini.
Korak je ubrzao što je više mogao, ali je morao da stane. Ponovo je
počeo da krvari. Stegnu maramicu koju je uzeo od žene da zavije
ranu. Barem je bila čista.
Čuvareva figura se nazirala kraj čempresa na ulazu u groblje. Bio
je napet, kao da nešto, ili nekoga čeka.
Mogao je da oseti njegovu zabrinutost, pa čak i strah. Kad ga čuvar
ugleda, on poče da zatvara kapiju, ali Mendib nadljudskom snagom
stiže do ulaza i uspe da se provuče između dva krila kapije.
Odgurnuvši čuvara i pogledavši ga besno, krenu prema grobnici broj
117.

* * *
Svi karabinijeri koji su učestvovali u operaciji začuše Markov glas.
– Ušao je na groblje, čuvar kao da nije hteo da ga pusti, ali ga je
mutavac gurnuo. Hoću vas sve tamo. A šta je s ptičicama?
Začu se jedan glas preko radio-talasa.
– Samo što ti nisu ušli u vidokrug. I oni su se uputili prema groblju.
Na iznenađenje Marka i njegovih ljudi, ptičice su imale ključ od
kapije, te je otvoriše i uđoše, i na kraju pažljivo zaključaše.
– Sveca mu, ovi imaju ključ! – začu se glas jednog karabinijera.
– Šta da radimo mi? – upita Pjetro.
– Pokušaćemo da obijemo bravu, a ako ne uspemo, preskočićemo
kapiju – začuše Marka.
Kad stigoše do kapije, jedan karabinijer pokuša da obije bravu
pajserom. Pred nestrpljivim pogledom šefa Odseka za umetnički
kriminal, obijanje potraja nekoliko minuta.
– Ðuzepe, potraži čuvara. Nismo ga videli da je izašao, mora da je
tu negde, ili se sakrio ili... Ne znam, samo ga nađi.
– U redu, šefe, a šta onda da radim?
– Prvo ćeš mi reći šta ti je rekao, pa ćemo onda odlučiti. Neka s
tobom krene jedan karabinijer, ukoliko ti zatreba zaštita.
– Važi.
– Ti, Pjetro, ideš sa mnom. Gde li su se denuli? – upita Marko
karabinijere radio-vezom.
– Mislim da vidim ptičice kako kreću prema grobnici na čijem se
ulazu nalazi mermerni anđeo – reče neki glas.
– Odlično, reci nam gde je to, pa idemo tamo.

* * *
Ana Himenez uđe u Turgutovu kuću i tamo ne pronađe nikoga.
Otac Iv i njegovi prijatelji kao da su nestali ko zna gde u kući portira
katedrale. Primiri se pokušavajući da čuje neki zvuk, ali je u tom
skromnom stanu vladala grobna tišina.
Poče da traži i ne primeti ništa neobično. Gurnu bojažljivo vrata od
sobe. Ni tamo nije bilo nikoga, premda se začudi jer krevet kao da
beše pomeren s mesta. Priđe polako i pomeri ga još malo. Ne pronađe
ništa neobično, te se vrati u dnevnu sobu; potom pogleda u kuhinji, pa
čak uđe i u kupatilo. Ništa. Nije bilo nikoga, ali je Ana znala da moraju
biti tu negde, jer na ulazna vrata nisu bili izašli.
Ponovo pregleda stan. U kuhinji primeti vrata od ugradnog
ormara. Otvori ih i kucnu u zid, ali joj se učini čvrst; potom pogleda
pod, drveni, kleknu i poče da traži neko udubljenje, jer tada već beše
došla do zaključka da sigurno postoje neka tajna vrata koja nekuda
vode.
Pod je šuplje odzvanjao, te ona u kuhinji potraži nešto čime bi
mogla da ga podigne. Nožem i čekićem uspe da podigne daske i, pošto
ih teškom mukom izvuče jednu po jednu, ugleda neko stepenište koje
je vodilo u samu utrobu zemlje. Bilo je mračno i nije se čuo ni jedan
jedini zvuk.
Ako su izašli iz kuće, to su sigurno učinili ovuda, te odluči da
potraži baterijsku lampu i šibice. Jedva je uspela da pronađe jednu
malu baterijsku lampu koja nije dobro osvetljavala, ali to beše sve što
je imala. U tašnu stavi i veliku kutiju šibica. Pogledom potraži šta bi joj
još moglo zatrebati u onom podzemlju, pa uze dve čiste kuhinjske
krpe, jednu sveću i, pomolivši se svetoj Gemi, zaštitnici svega
nemogućeg, uz čiju je pomoć, u to je bila sigurna, uspela da dogura
dokle je dogurala, poče da silazi niz usko stepenište koje će je odvesti
bogzna kuda.

* * *
Mendib se naslepo probijao tunelima ispod zemlje. Sećao se
svakog pedlja tog vlažnog i lepljivog terena. Čuvar je pokušao da ga
spreči da stigne do grobnice, ali je odustao od svoje namere videvši ga
kako grabi motku spreman da ga njome udari. Starac je pobegao i on
je uspeo da stigne do mauzoleja. Tamo je pronašao ključ, sakriven
ispod jedne saksije sa cvećem. Ubacio ga je u bravu, ušao i iza
sarkofaga pronašao oprugu koja je otvarala stepenište što je vodilo u
unutrašnjost zemlje sve do katedrale.
Teško je disao. Od nedostatka vazduha i neprijatnog mirisa
podzemlja oseti mučninu, ali je znao da mu je jedina šansa da spase
svoj život odlazak u Turgutovu kuću, te nastavi da grabi napred boreći
se s velikim bolovima i slabošću.
Svetlost džepnog upaljača ne beše dovoljna da osvetli taj prolaz,
ali ništa drugo nije imao pri ruci. Najviše se plašio da će se zateći u
mrklom mraku i izgubiti orijentaciju.
Bakalbasijevi ljudi su ušli nekoliko minuta kasnije. Laganim
korakom se uputiše prema mauzoleju sa anđelom. I oni su imali ključ.
Za nekoliko sekundi se nađoše u utrobi groblja, prateći Mendiba.

– Ušli su ovde – reče jedan karabinijer.
Marko pogleda statuu anđela koji kao da im je sprečavao prolaz,
sevajući mačem.
– Šta da radimo? – upita Pjetro.
– A šta bismo drugo nego da uđemo i da ih tražimo.
Ponovo su morali da zatraže pomoć od karabinijera stručnjaka za
obijanje brava, kome ova zadade još više muke, jer je imala savremeni
sistem za zaključavanje vrata. Dok se on petljao oko brave, Marko i
njegovi ljudi su čekali i pušili, ne primećujući da ih posmatraju.
Nevidljivi ljudi su motrili na njih s najskrovitijih i najneprimetnijih
mesta.

* * *
Turgut i Ismet su se nervozno šetali po tajnoj prostoriji pod
zemljom. Trojica muškaraca koji su stigli iz Urfe čekali su zajedno s
njima. Njih trojica su uspeli da umaknu karabinijerima, i već satima su
čekali u toj skrivenoj sobi. Ostali Bakalbasijevi ljudi trebalo je da
stignu svakoga časa. Pastor im je rekao da će verovatno tamo doći i
Mendib i da moraju da ga smire i sačekaju da stignu ostala braća. A
posle toga već znaju šta treba da čine.
Začuše užurbane korake i Turgut sav uzdrhta. Rođak ga lupnu po
leđima ne bi li ga smirio.
– Smiri se, nije to ništa, imamo naređenja i znamo šta treba da
činimo.
– Osećam da će se dogoditi nešto strašno.
– Ne prizivaj nesreću! Sve će ispasti onako kako je planirano.
– Ne, znam da će se nešto dogoditi.
– Ućuti, molim te!
Ni Turgut ni Ismet nisu čuli pritajene korake trojice sveštenika koji
su ih, skriveni među tananim senkama, već duže vreme posmatrali.
Otac Iv, otac David i otac Jozef izgledali su više kao komandosi nego
kao trojica crkvenih otaca.
Mendib utrča u prostoriju, uspevši da vidi samo Turguta, potom
mu se pomrači vid i izgubi svest. Ismet kleknu kraj njega da mu opipa
puls.
– Bože blagi! Krvari, ima ranu blizu pluća, ne verujem da su mu
okrznuta jer bi do sada već bio mrtav. Dodajte mi vode i nešto čime
mogu da mu očistim ranu.
Stari Turgut priđe izbezumljenog pogleda kako bi svom rođaku
dao flašu vode i peškir. Ismet pocepa prljavu košulju na Mendibovom
telu i pažljivo očisti ranu.
– Da nemate možda kutiju za prvu pomoć?
Turgut klimnu glavom nemajući snage da govori. Potraži kutiju za
prvu pomoć i dade je svom rođaku.
Ismet ponovo očisti ranu hidrogenom i vatom natopljenom
dezinfekcionim sredstvom; beše to sve što je mogao da učini za
Mendiba.
Bakalbasijevi ljudi su ga pustili da radi sve to, iako su mislili kako
se uzalud muči kad Mendib ionako mora da umre. Tako je hteo Adajo.
– Džabe ga lečiš.
Iz senki izađe drugi Bakalbasijev čovek, jedan od policajaca iz Urfe
koga je on dobro poznavao jer je bio član bratstva. Ubrzo zatim
pojaviše se još dvojica. Načas se zaustaviše prepričavajući
dogodovštine u vezi s jurnjavom. Zbog razgovora, nisu čuli da se neko
približava podzemnim prolazom.
Marko, Pjetro i dvanaestak karabinijera upadoše u prostoriju s
pištoljima uperenim prema njima.
– Stoj! Da se niko nije pomerio! Svi ste uhapšeni! – povika Marko.
Nije bilo vremena da nastavi da govori; metak koji je došao iz
senke skoro ga okrznu. Sledeći pucnji pogodiše dvojicu njegovih ljudi.
Bakalbasijevi ljudi iskoristiše gužvu, te i oni počeše da pucaju.
Marko i njegovi ljudi se skloniše koliko su mogli, kao i
Bakalbasijevi ljudi, svesni da prvi pucnji nisu poticali od njih.
Marko stade da se povlači kako bi promenio položaj i pokušao da
opkoli Bakalbasijeve ljude. Ali nije mogao, jer ponovo zapucaše na
njega s nekog skrivenog mesta, i gotovo u isto vreme začu ženski
vrisak:
– Pazi, Marko! Ovde su, gore! Pazi!
Ana se otkrila. Već neko vreme, ne pomerajući se, skrivala se od
trojice sveštenika koje je pronašla idući prolazom koji je vodio do te
podzemne prostorije. Otac Iv se okrenu, zaprepašćen.
– Ana!
Devojka pokuša da pobegne, ali je otac Jozef bio brži i snažno je
ščepa. Poslednje što vide beše neka ruka koja se kretala u pravcu
njene glave. Sveštenik ju je udario tako jako da je izgubila svest.
– Daj, šta to radiš? – upita Iv de Šarni.
Odgovora nije bilo. Nije ga moglo ni biti. Meci su zviždali sa svih
strana, tako da su oni morali da odgovaraju na pucnjeve karabinijera i
muškaraca iz Urfe.
Posle samo nekoliko minuta neki drugi ljudi stupiše na scenu,
behu to nevidljivi ljudi koji, pucajući u sve njih, za tren oka ubiše
Turguta, njegovog rođaka Ismeta i dvojicu Bakalbasijevih ljudi.
Od snažne pucnjave, s plafona podzemne prostorije poče da se
odvaljuje kamenje i da pada pesak. Ali muškarci nastaviše da pucaju,
pokušavajući da ubiju jedni druge.
Ana dođe sebi. Glava ju je strahovito bolela. Uspravi se teškom
mukom i pred sobom ugleda trojicu sveštenika kako pucaju. Nije
znala ništa o tek pristiglim nevidljivim ljudima. Odluči da pomogne
Marku, te ustade i, dograbivši jedan kamen, uputi se prema mestu na
kojem su se nalazili sveštenici. Snažno njime udari oca Davida. Nije
stigla da učini ništa više; otac Jozef uperi pištolj u njenom pravcu, ali
ni on ne stiže da puca jer sa plafona pod zemljom poče da pada kiša
kamenja, od kojih jedan oca Jozefa pogodi u rame.
Iv de Šarni takođe beše pogođen. Gledao ju je besno, s
nesavladivom mržnjom. Ana poče da beži i od sveštenika i od kamenja
koje nastavi da se obrušava svom silinom. Od te tutnjave pucnjeva i
obrušavanja kamenja nije mogla da pronađe put kojim je došla. Bila je
izgubljena, čula je oca Iva kako juri za njom vičući iz sveg glasa, ali
nije uspevala da razazna šta govori.
Začuvši zaglušujuću buku podzemlja koje se urušava, dobi napad
panike. Osim Iva de Šarnija, ču kako i Marko dovikuje njeno ime.
Saplete se i pade. Bilo je mračno i ona vrisnu osetivši da ju je neka
ruka ščepala.
– Ana?
– O, bože!
Nije znala gde se nalazi jer je vladao potpuni mrak. Glava ju je
bolela i bila je sva izubijana. Obuze je užas. Znala je da je ruka koja je
drži ruka oca Iva de Šarnija, te pokuša da se izvuče, i on ne pruži
otpor. Više nije čula Markov glas, kao ni pucnjeve. Šta li se događa?
Gde li se to ona nalazi? Vrisnu jako i iz grudi joj se ote jecaj.
– Izgubljeni smo, Ana... Nećemo odavde izaći živi...
Po isprekidanom glasu Iva de Šarnija shvati da je ranjen.
– Izgubio sam baterijsku lampu jureći za vama – reče sveštenik –
tako da ćemo umreti u ovom mraku.
– Ućutite! Ućutite!
– Žao mi je, Ana, žao mi je, vi ne zaslužujete da umrete, nema
razloga da umrete.
– Vi me ubijate! Ubijate nas sve!
Sveštenik ućuta. Ana potraži u svojoj tašni sveću i šibice. Oseti
ogromnu radost kada ih pronađe i rukom nabasa na mobilni telefon.
Upali sveću i ugleda anđeosko lice oca Iva iskrivljeno od bola. Bio je
teško ranjen.
Ana ustade i prošeta jazbinom u kojoj behu zarobljeni. Nije bila
velika i nije imala nikakav otvor. Pomisli da odande neće izaći živa.
Sede pored sveštenika i, shvatajući da se miri sa sudbinom, odluči
da kao prava novinarka zaigra na svoju poslednju kartu. Otac Iv ne
beše primetio da je iz tašne izvadila mobilni telefon. Poslednji broj
koji je okrenula bio je poziv upućen Sofiji, na koji se nije javila. Kamo
sreće da se sada javi! Kamo sreće da moćni odašiljač njenog telefona
uspe da pošalje njihove glasove izvan tih mrtvačkih zidina ispod
zemlje. Trebalo je samo da pritisne dugme i broj Sofijinog telefona će
se automatski ponovo okrenuti.
Kuhinjskom krpom koju je dograbila u Turgutovoj kući pritisnu
ranu ocu Ivu, koji je pogleda staklastim očima.
– Žao mi je, Ana.
– Znam, to ste mi već rekli. A sada mi objasnite zašto, čemu ovo
ludilo?
– Šta želite da vam objasnim? Šta dobijamo time kad ćemo ionako
umreti?
– Hoću bar da znam zašto ću umreti. Vi ste templar, kao i ovi vaši
prijatelji.
– Da, mi smo templari.
– A ko su oni drugi ljudi, oni što liče na Turke, što su bili s portirom
katedrale?
– Adajovi ljudi.
– A ko je Adajo?
– Pastor, pastor bratstva Svetog pokrova. Oni ga hoće...
– Hoće pokrov?
– Da.
– Hoće da ga ukradu?
– Njihov je, Isus im ga je poslao.
Ana pomisli da čovek bunca, približi sveću njegovom licu i ugleda
kako se na sveštenikovim usnama pojavljuje smešak.
– Ne, nisam lud. Znate, u 1. veku je u Edesi postojao jedan kralj,
Avgar; imao je lepru i izlečio se zahvaljujući Isusovom pokrovu. Tako
kaže legenda. U to veruju potomci prve hrišćanske zajednice koja je
stvorena u Edesi. Veruju da je neko odneo pokrov u Edesu i da se
Avgar izlečio kad se umotao njime.
– Ali ko ga je odneo?
– Predanje kaže da je to bio jedan od Isusovih učenika.
– Ali s pokrovom se u međuvremenu svašta dogodilo, toliko
vekova više nije u Edesi...
– Da, ali otkako su edeskim hrišćanima trupe vizantijskog cara...
– Romana Lakapena...
– Da, Romana Lakapena, ukrale pokrov, oni su se zakleli da se
neće smiriti dok ga ne vrate. Edeska hrišćanska zajednica je jedna od
najstarijih na svetu, i nije prošao nijedan dan a da oni nisu pokušali da
vrate svoju relikviju, niti mi da ih u tome sprečavamo. Pokrov više ne
pripada njima.
– Jesu li nemi mladići članovi tog bratstva?
– Da, oni su Adajovi vojnici, mladići koji smatraju čašću da žrtvuju
jezike kako bi vratili pokrov. Odsecaju ih kako ne bi progovorili ako ih
uhvati policija.
– Kakva strahota!
– Kažu da je to učinio Markio, Avgarov arhitekta. Mi pokušavamo
da ih sprečimo da se dočepaju pokrova, kao i da nas ne otkriju u
slučaju da njih uhvate. Marko Valoni je u pravu: svi požari koji su
izbijali u katedrali su podmetnuti, podmetali su ih članovi bratstva
kako bi iskoristili pometnju i odneli pokrov, ali mi smo uvek bili blizu,
vekovima već, uvek su templari bili ti koji su sprečavali krađe.
Ivu de Šarniju se ote uzdah bola. Vrtelo mu se u glavi i jedva da je
video Anino lice među senkama. Ona je blizu njega držala mobilni
telefon. Nije znala da li se Sofija javila na poziv i da li sluša njihov
razgovor. Nije znala ništa, ali htela je da pokuša, htela je da istina ne
umre zajedno sa njom.
– A kakve veze templari imaju s pokrovom i tim bratstvom o
kojem mi pričate?
– Pokrov smo kupili od cara Balduina, naš je.
– Ali lažan je! Znate da je C14 jasno dokazao da platno potiče iz 13.
ili 14. veka.
– Naučnici su u pravu, platno potiče s kraja 13. veka, ali, kao što
vam je dobro poznato, nemaju objašnjenje za to što se određene
polenske čestice koje se mogu naći na platnu podudaraju sa česticama
pronađenim u sedimentima starim dve hiljade godina u oblasti jezera
Genezaret. I krv je autentična i odgovara venskoj i arterijskoj krvi. Ah!
A platno, platno je sa Istoka, i pronađeni su tragovi serumskog
albumina oko mesta gde je Isus bio bičevan.
– I kako vi to objašnjavate?
– I sami to znate ili ste bili nadomak tom otkriću. Bili ste u
Francuskoj, u Lireu.
– Otkud znate?
– Sve mi znamo, apsolutno sve. Ne postoji ništa što ste rekli ili
uradili a da mi ne znamo. Intuicija vas nije prevarila, ja sam zaista
potomak Žofroa de Šarnija, poslednjeg templarskog priora u
Normandiji. Moja porodica je dala mnoge svoje sinove redu.
Ana je bila fascinirana pričom. Znala je da uz pomoć Iva de Šarnija
upravo dolazi do senzacionalnog otkrića koje će umreti zajedno s
njima u ovoj kamenoj grobnici. Nikad neće moći da objavi priču, ali u
tom dramatičnom trenutku oseti se ponosnom znajući da je uspela da
pronikne u tajnu.
– Nastavite.
– Ne, neću nastaviti.
– De Šarni, vi odlazite Bogu na sud, učinite to čiste savesti,
ispovedite svoje grehe, priznajte razloge ludila u kojem ste živeli i
koje je tolike ljude koštalo života.
– Da ispovedim grehe? Kome?
– Meni. To će vam pomoći da olakšate svoju savest i date smisla
mojoj smrti. Ako verujete u Boga, znate da će vas on čuti.
– Bog ne mora da sluša da bi znao šta se nalazi u srcima ljudi. Vi
verujete u Boga?
– Ne znam. Kamo sreće da postoji.
Otac Iv ućuta. Potom, s bolnom grimasom, obrisa čelo orošeno
znojem i uhvati Anu za ruku, dok je ona i dalje blizu njega, u senci,
držala mobilni telefon.
– Fransoa de Šarne je bio vitez templar koji je na Istoku živeo
odmalena. Neću vam pričati o bezbrojnim dogodovštinama tog mog
pretka, samo ću vam reći da mu je veliki templarski majstor nekoliko
dana pred pad grada Akre poverio zadatak da spase pokrov koji se
čuvao u tvrđavi zajedno sa ostalim templarskim blagom.
Moj predak je uvio pokrov u komad veoma sličnog platna i vratio
se u Francusku, kako mu beše i naloženo. Na ogromno iznenađenje
njega i marseljskog majstora, odmotavši platno primetiše da se
Isusova figura oslikala na platnu u koje beše uvio pokrov. Da li to
objasnili nekim, da tako kažemo hemijskim razlogom ili verovali da se
dogodilo čudo, činjenica je da su od tog trenutka postojala dva Sveta
pokrova sa istinskim Hristovim likom.
– Bože dragi! To objašnjava...
– To objašnjava da su naučnici u pravu kada, oslanjajući se na
dokaze C14, tvrde da platno pokrova potiče iz 13. ili 14. veka, a to
daje za pravo i onima koji veruju da je na pokrovu Hristov lik, i ne
mogu da objasne pojavu tih polenskih čestica ili tragova krvi. Pokrov
je svetinja, na njemu su tragovi Isusovog stradanja i njegov lik; takav
je bio Hrist, Ana, takav je bio Hrist. To je čudo kojim je Bog ukazao
čast porodici Šarne, premda je kasnije drugi ogranak porodice,
ogranak Šarni, prisvojio našu relikviju – priča vam je već poznata – i
prodao ju je savojskoj dinastiji. Vi već znate tajnu Svetog pokrova,
samo nekolicina odabranih na celom svetu zna istinu. To je
objašnjenje neobjašnjivog, objašnjenje čuda, Ana, jer to nije ništa
drugo nego čudo.
– Ali vi rekoste da su postojala dva pokrova, autentičan, koji ste
kupili od cara Balduina, i drugi, dobro, onaj koji se nalazi u katedrali,
koji je kao negativ fotografije autentičnog. Gde ga držite? Recite mi.
– Gde držimo šta?
– Autentičan pokrov, onaj u katedrali je kopija.
– Ne. Nije kopija, i on je autentičan.
– Ali gde je drugi? – uzviknu Ana.
– To ni ja ne znam. Žak de Mole je naredio da ga sklone. To je tajna
koju zna samo mali broj njih. Samo veliki majstor i sedmorica
majstora znaju gde se nalazi.
– Da nije u Makolovom zamku u Škotskoj?
– Ne znam. Kunem vam se.
– Ali zato znate da je Makol veliki majstor, i da su Umberto
D’Alakva, Pol Bolard, Armando de Kiroz, Žofri Monbaten, kardinal
Vizijer...
– Ćutite, molim vas! Mnogo me bole rane, ubrzo ću umreti.
– Oni su majstori templarskog reda. Zato su svi neoženjeni i daleko
od frivolnosti svojstvenih ljudima koji imaju toliko novca i moći kao
oni. Drže se podalje od centra zbivanja, od svakog publiciteta.
Elizabeta je bila u pravu.
– Ledi Makeni je izuzetno pametna žena, kao i vi, kao i doktorka
Galoni.
– Vi ste sekta!
– Ne, Ana, nismo, smirite se. Dozvolite da vam kažem nešto u našu
odbranu. Templarski red je preživeo jer su optužbe protiv nas bile
lažne. Filip Francuski i papa Kliment su to znali, samo su želeli naše
blago. Kralj je, osim zlata, hteo da se dočepa i pokrova, jer je mislio da
će, ako ga se domogne, postati najmoćniji vladar u Evropi. Kunem
vam se, Ana, da smo mi, templari, vekovima bili na dobroj strani,
barem pravi templari. Znam da postoji mnogo sekti i masonskih
organizacija koje za sebe tvrde da su naslednice templarskog reda.
One to nisu, mi jesmo; naša organizacija je tajna i nju je osnovao sam
Žak de Mole kako bi red preživeo. Učestvovali smo u svim najvažnijim
istorijskim događajima, u Francuskoj revoluciji, u Napoleonovom
carstvu, u grčkom ratu za nezavisnost, a učestvovali smo i u
francuskom pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata. Doprineli
smo razvoju demokratije u celom svetu i nikad se nismo uplitali ni u
šta čega bismo mogli da se stidimo.
– Templarski red živi u senci, a u senkama nema demokratije; vaši
šefovi su strahovito bogati ljudi, a takvo bogatstvo se ne stiče tek
onako.
– Jesu, ali njihovo bogatstvo ne pripada njima, već redu. Oni samo
upravljaju njime, premda je istina da su se zahvaljujući svojoj
inteligenciji i lično obogatili, ali kad umru, sve što oni poseduju
nasleđuje red.
– Fondacija koja...
– Da, ta fondacija je srž finansija templarskog reda i pomoću nje
smo mi prisutni svuda. Da, nas ima svuda, zato sve predupređujemo,
zato smo uvek znali šta rade i šta pričaju u Odseku za umetnički
kriminal. Nas ima svuda – ponovi otac Iv utanjivši glasom.
– Čak i u Vatikanu.
– Neka mi Bog oprosti.
Bile su to poslednje reči Iva de Šarnija. Ana vrisnu preplašeno
shvativši da je umro, sa očima odlutalim na onaj svet. Zatvori mu ih
dlanom ruke i poče da jeca pitajući se za koliko će vremena umreti
ona. Možda za nekoliko dana, a najgore od svega ne beše smrt, već
pomisao na to da je živa sahranjena. Prinese telefon usnama.
– Sofija? Sofija, pomozi mi!
Telefon je bio nem. Nikog nije bilo na drugoj strani linije.
Sofija Galoni je izbezumljeno vikala.
– Ana, Ana, izvući ćemo te odatle!
Veza se bila prekinula nekoliko sekundi ranije. Sigurno se baterija
u Aninom telefonu istrošila. Sofija je preko voki-tokija čula pucnjavu
pod zemljom i povike Marka i karabinijera kako se plaše da će ostati
zakopani. Ni trenutka nije oklevala već smesta istrča na ulicu. Još ne
beše stigla do vrata kad začu da joj se oglasi mobilni telefon; pomisli
da je Marko. Zaledi se kad začu glas Ane Himenez i oca Iva. Držeći
telefon čvrsto na uvetu kako joj ne bi promakla nijedna reč, Sofija se
ukopa u mestu, ne primećujući ljude koji su trčeći promicali pored nje
kako bi izvukli ljude zarobljene u odronu pod zemljom.
Minerva zateče Sofiju kako neutešno plače, s mobilnim telefonom
u ruci. Protrese je da bi je povratila iz stanja histerije i šoka.
– Sofija, molim te! Sofija, šta se dešava? Smiri se!
Sofija jedva ispriča Minervi sve što je čula. Informatičarka ju je
gledala zaprepašćeno.
– Hajdemo na groblje, ovde ništa ne možemo učiniti.
Dve žene izađoše na ulicu. Nije bilo nijednog automobila, te
pozvaše taksi. Sofija nije prestajala da plače. Osećala se krivom što
nije mogla da pomogne Ani Himenez.
Automobil se zaustavi na jednom semaforu. Kad se ponovo
pokrenu, taksista viknu. Neki kamion je išao pravo na njih. Jak prasak
od sudara ponovo naruši noćnu tišinu.
 49

Adajo je tiho plakao. Zatvorio se u svom kabinetu i čak ni Guneru

nije dozvoljavao da uđe. Proveo je tako više od deset sati, sedeći,
pogleda izgubljenog u praznini, prepušten protivrečnim osećanjima.
Nije uspeo, i mnogi su umrli zbog njegove tvrdoglavosti i
samovolje. Novine jedva da su pominjale najnoviji događaj, samo to
da je došlo do odrona u torinskom podzemlju i da je poginulo
nekoliko operativaca, kao i neki Turci.
Mendib, Turgut, Itzar i još neka braća ostali su zauvek zakopani
pod ruševinama i njihova tela nikad neće biti pronađena. Izdržao je
teške poglede Mendibove i Itzarove majke. Neće mu oprostiti, nikad
mu neće oprostiti, kao što mu nisu oprostile ni majke mladića od kojih
je zahtevao da žrtvuju jezike na oltaru jednog neostvarljivog sna.
Bog nije bio na njegovoj strani. Bratstvo je trebalo da se pomiri s
tim da nije uspelo da povrati pokrov, jer Bog tako nije hteo. Nije
mogao da poveruje da su toliki porazi samo iskušenja pred koja ih je
stavljao Bog kako bi se uverio u njihovu čvrstinu.
Završi s pisanjem svoje oporuke. U njoj je izdao detaljna uputstva
o tome ko će biti njegov naslednik: jedan dobar čovek, čistog srca, bez
ambicija, koji iznad svega voli život onako kako on nikad nije mogao
da ga voli. Guner će postati pastor. Zatvori pismo i zapečati ga. Bilo je
adresirano na sedmoricu pastora bratstva: oni će biti ti koji će izvršiti
njegovu poslednju volju. Nisu mogli da odbiju: svaki pastor je birao
svog naslednika, tako je već vekovima, i tako će zauvek i biti.
Izvadi pilule koje je držao u fioci i ispi celu kutiju. Potom sede u
fotelju s naslonima za ruke i prepusti se snu. Čekala ga je večnost.
 50

Prošlo je skoro sedam meseci otkako je doživela saobraćajnu

nezgodu. Hramala je. Operisali su je četiri puta i jedna noga joj je
ostala kraća od druge. Lice joj više nije bilo belo i blistavo kao nekada,
već izbrazdano borama i ožiljcima. Pre četiri dana je izašla iz bolnice,
rane na telu je više nisu bolele, ali je bol koji joj je stezao grudi bio
mnogo jači nego svih protekih meseci.
Sofija Galoni je izlazila iz kabineta ministra unutrašnjih poslova.
Pre toga je bila na groblju da bi odnela cveće na grob Minerve i Pjetra.
Marko i ona su bili bolje sreće: preživeli su. Samo što Marko više
nikad neće moći da radi, ostao je nepokretan, u invalidskim kolicima i
bio je u depresiji. Proklinjao je sudbinu što je ostao živ kad su toliki
njegovi ljudi poginuli u ruševinama pod zemljom, u onom podzemlju
za koje je intuitivno znao da postoji i da vodi do katedrale, iako nisu
uspeli da ga nađu.
Ministar unutrašnjih poslova ju je primio sa svojim kolegom,
ministrom kulture, a oba njihova resora bila su odgovorna za Odsek
za umetnički kriminal. Obojica su od nje zatražila da postane šef
Odseka, što je ona ljubazno odbila. Znala je da je zametnula klicu
nemira kod te dvojice političara i da bi njen život ponovo mogao da se
nađe u opasnosti, ali nije marila za to.
Poslala im je izveštaj o slučaju povodom Svetog pokrova, a u
njemu je do tančina iznela sve pojedinosti do kojih je došla,
uključujući i razgovor između Ane Himenez i oca Iva. Slučaj je bio
rešen, samo što nije mogao da se obelodani. To je bila državna tajna, a
Ana je ležala mrtva u torinskom tunelu, zajedno s poslednjim
templarom kuće Šarni.
Ministri su joj ljubazno rekli da cela priča zvuči neverovatno, da
nema svedoka, ničega, nijednog dokumenta koji bi potkrepio ono što
je napisano u izveštaju. Naravno da joj veruju, ali možda se i vara? Ne
mogu da za protivzakonito udruživanje optuže ljude poput Makola,
Umberta D’Alakve, doktora Bolarda... Ljude koji su stubovi
međunarodnih finansija i bez čijeg se bogatstva ne može obezbediti
napredak njihovih nacija. Ne može se banuti u Vatikan i reći papi da je
kardinal Vizijer templar. Ne mogu da ih optuže ni za šta jer ništa nisu
učinili, sve i da je Sofijina priča istinita. Ti ljudi ne kuju zavere protiv
države, ni protiv jedne države, nisu hteli da sruše demokratski
poredak, nisu povezani s mafijom, nisu radili nezakonite radnje, a to
da su templari... Dobro, to i nije zločin, čak i da jesu.
Pokušali su da je nagovore da dođe na mesto Marka Valonija. Ako
neće, tu funkciju će obavljati Antonino ili Ðuzepe. Šta ona misli o
tome?
Ali ona nije mislila ništa, znala je da je jedan od njih dvojice
izdajnik, ili policajac ili istoričar, jedan od njih dvojice je davao
informacije templarima o svemu što se dešava u Odseku za umetnički
kriminal. Otac Iv je to i rekao: znaju sve jer svuda imaju svoje
doušnike.
Nije znala šta će dalje u životu, ali je znala da mora da se suoči s
jednim čovekom u koga je, uprkos svemu, bila zaljubljena. Više ne
može da se zavarava. Bila je opsednuta Umbertom D’Alakvom.
Zabole je noga kad pritisnu gas. Već nekoliko meseci nije vozila
automobil, od kada je doživela nesreću. Znala je da se nesreća nije
dogodila slučajno i da su hteli da je ubiju. D’Alakva je sigurno hteo da
je spase kad ju je pozvao i rekao joj da krene s njim u Siriju. Templari
ne ubijaju, tako je rekao otac Iv, dodavši da to čine samo ukoliko je
neophodno.
Stiže do kapije koja je sprečavala ulaz na imanje, i sačeka.
Nekoliko sekundi kasnije, kapija se otvori. Vozila je do ulaznih vrata i
izašla iz automobila.
Umberto D’Alakva ju je čekao na pragu kuće.
– Sofija...
– Žao mi je što se nisam najavila, ali...
– Uđite, molim vas.
Odvede je do svoje radne sobe. On sede za pisaći sto da bi se
distancirao ili možda zaštitio od te žene koja je hramala i čiji je pogled
zelenih očiju na licu izbrazdanom ožiljcima ogrubeo. I pored toga, i
dalje je bila lepa, samo što ta lepota sada beše nekako tragična.
– Pretpostavljam da znate da sam vladi poslala izveštaj o slučaju
Svetog pokrova. U tom izveštaju sam navela da postoji tajna
organizacija sastavljena od moćnih ljudi koji smatraju da su iznad
drugih – iznad vlada i čitavog društva – i u njemu sam zatražila da se
članovi te organizacije otkriju i ispitaju. Ali vi već znate da od toga
neće biti ništa, da ih niko neće ispitati i da će nastaviti da vuku sve
konce iz senke.
D’Alakva nije ništa odgovorio, premda joj se učini da je njenu
izjavu potvrdio klimnuvši glavom jedva primetno.
– Znam da ste vi templarski majstor, da ste se zavetovali na
neporočnost i čistotu, i siromaštvo. Ne, očigledno je da na siromaštvo
niste. Što se tiče božjih zapovesti, znam da poštujete one koje vam
odgovaraju, dok ostale... Vrlo zanimljivo, oduvek sam se čudila tome
što neki crkveni ljudi – a i vi na neki način spadate u tu grupu – misle
da mogu da lažu, kradu, ubijaju, ali da su svi ti gresi sitnica u odnosu
na glavni smrtni greh, odnosno kurvanje? Da li sam u pravu?
– Žao mi je zbog svega što se dogodilo, zbog gubitka vaše
prijateljice Minerve, zbog onoga što se desilo vašem šefu, gospodinu
Valoniju, zbog vašeg... zbog Pjetra...
– A zbog smrti Ane Himenez koja je živa pokopana? Je li vam zbog
toga žao? Nadam se da svi ti mrtvi neće dati mira vašoj savesti i da ni
na trenutak nećete imati mira! Znam da ne mogu da učinim ništa ni
protiv vas ni protiv vaše organizacije. To su mi upravo i rekli, i hteli su
da me kupe nudeći mi da upravljam Odsekom za umetnički kriminal.
Kako se malo razumeju u ljudsku dušu!
– Šta želite da učinim? Recite mi...
– Šta biste mogli da učinite? Ništa, ne možete da učinite ništa jer
mrtve ne možete da vratite u život. Dobro, možda biste mogli da mi
kažete da li sam i dalje na listi optuženih, da li ću ponovo doživeti
saobraćajnu nesreću, ili će mi pasti krov na glavu. Volela bih to da
znam kako bih sprečila da neko u tom trenutku bude sa mnom i izgubi
život kao Minerva.
– Neće vam se desiti ništa, dajem vam svoju reč.
– A vi? Nastavićete dalje kao da je sve što se dogodilo bilo puka
slučajnost, nešto što se nije moglo izbeći?
– Kad već pitate, povlačim se. Prebacujem nadležnost upravljanja
mojim udruženjima na druge, sređujem poslove kako bi preduzeća
nastavila da posluju bez mene.
Sofija oseti kako je spopada jeza, tog čoveka je i volela i mrzela u
isto vreme.
– Da li to znači da napuštate templarski red? Nemoguće, vi ste
majstor, jedan od sedmorice ljudi koji upravljaju redom, previše znate
i ljudi poput vas ne mogu pobeći.
– Ja i ne mislim da bežim. Nemam zbog čega ni od koga da bežim.
Samo sam odgovorio na vaše pitanje. Odlučio sam da se povučem, da
se posvetim studijama, da pomognem društvu na potpuno drugačiji
način.
– A vaš celibat?
D’Alakva ponovo ućuta. Video je da je duboko povređena, a on nije
imao šta da joj ponudi, nije znao da li je u stanju da uradi još nešto
osim onoga što je već uradio, da pogazi ono što je predstavljalo
suštinu njegovog života.
– Sofija, i ja nosim mnogo rana. Vi ih ne vidite, ali one su tu, i bole.
Kunem vam se da mi je žao zbog svega što se dogodilo, zbog tolike
patnje, zbog smrti vaših prijatelja, i svih tih nesreća posejanih oko vas.
Da je u mojoj moći bilo da išta sprečim, sigurno bih to uradio, ali ja ne
mogu da utičem na okolnosti: mi smo ljudska bića i svi imamo
slobodnu volju i slobodu izbora da u životu činimo ono što smatramo
da treba činiti, svi, čak i Ana.
– Ne, to nije istina, ona nije odlučila da umre, nije želela da umre,
kao ni Minerva, ni Pjetro, ni karabinijeri, ni ljudi iz bratstva, pa čak ni
vaši ljudi, oni prijatelji oca Iva, ili oni drugi o kojima ništa nije rečeno
ali koji su takođe umrli u pucnjavi, iako su ostali pobegli. Ko su vaši
vojnici? Tajna vojska templarskog reda? Ne, znam da mi nećete
odgovoriti, ne možete, bolje reći ne želite da mi odgovorite. Vi ćete
dok god budete živi biti templar, bez obzira što kažete da se povlačite.
– A šta ćete vi ubuduće?
– Zanima vas?
– Da, znate da me zanima, znate da želim da znam šta ćete raditi,
gde ćete biti, gde ću moći da vas nađem.
– Znam da ste me posetili u bolnici i da ste nekoliko noći bdeli
nada mnom...
– Odgovorite mi. Šta ćete raditi?
– Liza, sestra Meri Stjuart, ponudila mi je da radim na univerzitetu.
Od septembra počinjem da predajem.
– Drago mi je zbog vas.
– Zašto?
– Jer znam da ćete biti uspešni.
Dugo su se gledali bez ijedne reči. Nije bilo više šta da se kaže.
Sofija ustade. Umberto D’Alakva je isprati do ulaza. Pozdraviše se
stiskom ruke. Sofija oseti kako D’Alakva nakratko zadrža njenu ruku
u svojoj. Ona siđe niza stepenice ne okrećući se, ali je osećala
D’Alakvin pogled na sebi, znala je da na prošlost niko ne može da
utiče, da se ništa ne može promeniti i da je sadašnjost odraz onoga što
smo nekad bili – samo to – a da budućnost postoji samo ako se ni na
tren ne osvrćemo za sobom.
 Reči zahvalnosti

Fernandu Eskribanu, koji mi je otkrio torinske tunele i koji je uvek

tu kad je potreban svojim prijateljima.
Ðanmariji Nikastru takođe dugujem zahvalnost jer me je vodio
kroz tajne Torina, njegovog grada; njegovim očima sam gledala taj
grad, osim što me je velikodušno i vešto snabdevao svim
informacijama koje su mi bile neophodne.
Karmen Fernandez de Blas i David Trijas polagali su mnogo nade u
ovaj roman. Hvala im.
A hvala i Olgi, prijateljskom glasu izdavačke kuće „Random haus
Mondadori“.
1 Citat iz apokrifnih jevanđelja.
2 Kod nas bi naziv glasio: Odsek za suzbijanje ilegalne trgovine
umetničkim predmetima. (Prim. prev.)
3 Dolce far niente – slatka dokolica. (Prim. prev.)
4 Citat iz apokrifnih jevanđelja.
5 Peccata minuta – prava sitnica, mačji kašalj. (Prim. prev.)
6 U religiji naroda Mesopotamije, Sin je bio bog meseca. (Prim. prev.)
7 off the record (engl.) – nezvanično.
8 Mandilion ili Sveti lik – u pitanju je isti pokrov, s tim što je presavijen

tako da se vidi samo lice. (Prim. pisca)

9 Raki – tursko piće. (Prim. prev.)
10 Barolo – čuveno italijansko vino. (Prim. prev.)
11 Vlaherna – jedna od četvrti starog Carigrada, poznata po istoimenoj
carskoj palati, čudotvornom izvoru oko kojeg je podignut manastir,
gde se do četvrtog krstaškog rata čuvao Isusov pokrov. (Prim. prev.)
12 Balduin II – poslednji vladar latinske uprave nad Vizantijom u XIII

veku. (Prim. prev.)

13 Libra – mera za težinu koja iznosi 12,5 kg.
14 Mletačka vrhovna vlast. (Prim. prev.)
15 Inš’Allah (arap.) – Ako bog da!
16 Parvis – trg. (Prim. prev.)