Bela griva, Rene Gijo

Autor: Rene Gijo

„Bela griva“ prekrasan je roman o neraskidivom
prijateljstvu između jednog dečaka i divljeg konja. Ova
priča Renea Gijoa osvojila je mnoga dečja srca od 1959.,
vremena kad je napisana, pa sve do danas. Baš poput
većine dečjih romana ovog pisca i ova govori o
prijateljstvu i suživotu između čoveka i životinje.

Životinja je u romanu prikazana kao biće sa vlastitom

voljom i zakonima po kojima živi, što bi mi ljudi trebali da
poštujemo. Pisac naglašava upravo tu razliku između
čoveka i životinje, u ovom slučaju konja, koja treba da
bude poštivana. Ni čovek ni konj ovde nisu prikazani kao
superiorni, već jednaki, a oni koji se pokušavaju nametnuti
kao vladari, bivaju poraženi. Ljudi koji žele da zarobe
konja, negativci su romana. Glavni junak romana, dečak
Folko, ni u jednom trenutku ne želi da vlada konjem. On
želi da u njemu stekne prijatelja i upravo tako ga tretira.
Zato se konj jedino s njime i zbližava. Jedino
dečaku dopušta da ga mazi, kasnije jaše i k njemu dolazi
kada mu je potrebna pomoć.

Ovaj roman jako je dirljiv i pronalazi put do srca svakog

čitatelja, bez obzira na dob. Suosećamo ne samo s
dečakom, već i sa samim konjem. Ne možemo ne navijati
da upravo Bela griva pobedi u prevlasti za vlast nad
krdom, niti da umakne lovokradicama i gardijanima. Sam
kraj svakom čitaocu bar malo slomi srce, ujedno tugujući
zbog tragičnog završetka, ali i osećajući mir jer znamo da
će odsad konj i dečak zuvek biti skupa.

Vrlo je lako uživeti se u ovu priču, jer roman obiluje

živopisni opisima. Svaki događaj detaljno je opisan, a
mesta dočarana tako da ih možemo videti kao da su pred
nama. Glavna ideja romana definitivno je to da čovek i
životinja mogu da žive u miru, kao prijatelji, ali samo ako
čovek poštuje životinju, njene nagone i slobodu.

Sloboda je motiv koji se provlači kroz celi roman. Iako je

dečaku teško pustiti konja da živi daleko od njega, on to
ipak čini, jer to je dokaz prave ljubavi. Konj celo vreme
mora da se bori za svoju slobodu, jer je mnogo onih koji
pokušavaju da ga ukrote. Na kraju slobodu, zajedno s
dečakom, plaća životom. Tema ovog romana je ljubav i
prijateljstvo između konja i dečaka, a celi roman posvećen
je osvešćavanju čoveka da mora da bude dobar prema
bićima s kojima deli ovu planetu.

Kratak sadržaj

Dvanaestogodišnji Folko oduvek je hteo da postane

krotitelj divljih konja tj. gardija. To se činilo kao neostvariv
san, budući da je dolazio iz porodice ribara. Njegov deda
je očekivao da će mu unuk nastaviti porodičnu tradiciju i
jednog dana krenuti njegovim stopama. Folko je imao
jedan stari, crvljiv čamac kojim je plovio močvarom blizu
koje je živeo kad bi bio kod deda u vikendici. Jednog
dana, u svojoj plovidbi zadržao se mnogo duže nego što je
običavao. Doplovio je do kopna gde je često mogao da
vidi krda divljih konja. Obožavao je promatrati te prekrasne
životinje, ali sada ni jednog nije bilo tamo.

Tek predvečer, kada je počeo da pada mrak, Folko je iza

žbunja ugledao prekrasno ždrebe. Sreli su im se pogledi i
dečak ga je dozvao, vrlo umiljatim i toplim glasom. Pošto
je konj ima prekrasnu belu grivu, dečak ga je tako i
nazvao. Dečak je Beloj grivi tiho pričao, a ždrebe kao da je
razumelo da mu dečak neće učiniti ništa nažao. Nije ga se
prestrašio, niti otrčao, sve dok nije čuo zov svoje majke,
bele kobile. Ždrebe je tek tada otrčalo majci.

U isto vreme, nedaleko od Folka, nalazile su se

konjokradice. Primetili su konje i hteli da ih se dočepaju,
ali su čekali da dečak ode kako ih ne bi otkrio. Kada je sve
bilo čisto, dvojica čergara krenuli su na konje. Borili su se
dugo s majkom kobilom, jer je pružala neverovatan otpor.
Na kraju je su i ona i ždrebe bili svladani, ali kako je ona
bila vrednija, odnesli su nju, a ždrebe ostavili u žbunju.
Ždrebe u žbunju pronašao je Folko. Hteo je da mu
pomogne, ali ždrebe više nije verovalo čoveku. Bilo je
prestrašeno što mu pristupa ljudsko biće, jer je mislio da
će mu nauditi baš kao i konjokradice. Nekako se samo
oslobodilo iz žbunja i otrčalo prema mirisu koje je
ostavila njegova majka.

Sve ovo što se dogodilo, Folko je ispričao svom malom

bratu te starom krotitelju konja Antoniju, koji je bio
dečakov veliki prijatelj, iako je bio starac. Kao mlad,
Antonio je bio čuveni krotitelj konja, a sad je toliko
onemoćao da bez dečakove pomoći nije mogao ni da se
uspenje, niti da siđe s konja. Kada je Antonio čuo
dečakovu priču i brigu za malo ždrebe, odlučio je da mu
pomogne da ga pronađe. Ujutro su pošli u močvaru da
traže ždrebe. U šumarku su pronašli Belu grivu, koji se
pojavio kada je čuo da Antonijev konj rže. Odazvao se na
tako poznati zvuk. Antonio je odmah prepoznao kako je
prekrasan taj konj i rekao kako će jednog dana da bude
vođa svog krda. Obojica su se divili lepoti ždrebeta i
odlučili da ga spase.

Vreme je prolazilo, a Folko je odlučio da će pomagati dedi

u ribolovu za vreme sezone, kako bi ga udobrovoljio i
možda naterao da se predomisli u vezi odluke da mu unuk
postane gardijan. Ali dečak nije mogao da savlada svoju
ljubav prema konjima, pa je svaki slobodan trenutak pričao
o njima i nastojao da sazna što više informacija o konjima.
Tako je saznao da su neki konji i suviše svojeglavi, pa čak
i napuštaju krdo kako i živeli samostalno.

Folko se vratio u dedovu kolibu pokraj močvare čim je

sezona ribolova počela da se približava kraju. Odmah je
otišao u močvaru da potraži Belu grivu, ali nije znao da je
tamo Antonio s nekoliko mladih gardijana, koji su
pokušavali da ulove konja. Skoro su u tome i uspeli, ali
konj je poslednim zrncima snage, nakon dugotrajne borbe,
uspeo da pobegne. Sutradan je Folko takođe morao da
ide u ribolov. Hteo je da sve što prije odradi kako bi stigao
da ode da potraži Belu grivu. Uspeo je da ode u močvaru
taj dan i čim je stigao, pred njim se pojavila Bela griva.
Nije s bojala, ali su se tada pojavili gardjani i nasrnuli na
konja.
Ovoga puta konji nije bio uplašen. Nije bežao nego je
krenuo na gazdinu kobilu, pa ih oboje oborio. Gazda
imanja beše mnogo ljut, pa kaže da će tu prokletu životinju
prepustiti kome god da je želi. Na to je prišao Folko i
stidljivo ga upitao da li će ga čak i njemu dati ako ga želi.
Gazda j promotrio malo bosonogo dete, a gardijani su se
smejali. U čudu je pitao tko li je taj mali, ali je na kraju
pristao da mu da konja, ali samo ako ga sam uhvati. Tako
je gazda pokušao da se naruga Folku, ali je ipak pred
svima obećao da će mu dati konja, ako uspije da ga ulovi.
Folko se nije dao smesti i odmah je uzeo konop i krenuo
za konjem.

Kada ga je pronašao, počeo je da ga zaziva imenom, na

što je konj odmah počeo da striže ušima. Prepoznao je
svoje ime – Bela griva. Folko se pripremio i oprezno bacio
laso. Ulovio je konja, ali je ovaj bio jači. Potrčao je i počeo
za sobom vući dečaka. Dečak nije bio dovoljno jak da
zaustavi konja, ali nije hteo ni da pusti laso. Konj je vukao
dečaka kroz blatnjavu močvari u naposletku se zaustavio.
Pogledao je prema dečaku i nije vidio neprijatelja, samo
malo blatnjavo biće koje ga gleda pogledom prijatelja.
Folko polagano ustane i krene prema konju. Kada mu je
došao skroz blizu, počeo je da ga najpre miluje, a onda ga
zagrli i provuče ruku kroz grivu. Priljubio je dečak svoje
lice uz lice konja, jedno blatnjavo, drugo belo i tako je Bela
griva prvi put dopustila dečaku da ga miluje. Folko je
pozvao konja i njih dvoje su hodali močvarom, jedno pored
drugoga. Nije trebalo da veže konja, jer je Bela griva
poslušno pratio Folka.
Kada je Folko doveo Belu grivu doma, dečakov mlađi brat
se obradovao. Bio je presrećan, ali je njihov deda bio
sumnjičav. Nije bio siguran da li će moći da posve ukrote
divljeg konja. Donekle je bio i u pravu, jer čim je Bela griva
čuo zov svog divljeg krda, ostavio je dečake i pojurio u
divljinu za svojima. Dečacima je odlazak Bele grive teško
pao, pa su dugo tugovali za njima.

U divljine je došlo proleće, što je bilo vreme kada se konji

bore za vođu krda. Bela griva je takođe pokušavao da
izbori svoje mesto na vrhu. Lako je savladao sve starije
konje, ali mu je jedan mladi pastuv zadavao problem.
Imao je cnu grivu i bio jak, pa je Bela Griva jedva uspeo
da ga pobedi. Iako je Bela griva bio pobednik i tako postao
vođa krda, nakon borbe bio je teško ozleđen. Došao je
takav pred Fokovu kolibu i zarzao. Dečak se iznenadio
kad ga je video, bio je presrećan, ali onda je primetio
Grivine ranjene noge. Odveo ga je u kolibu za konje, a
Bela griva je sam ušao, bez da se opirao. Dečak zato nije
ni zatvorio vrata, već je pustio konja da ostane koliko želi.

S bratom se Folko pobrinuo da izleči konja. Prao mu je

rane, hranio ga, brinuo se i milovao ga, sve samo da ga
potakne da brže ozdravi. Želeo je da njegovom ljubimcu
bude bolje što pre, jer je sanjao da ga jednom i uzjaše.
Nakon nekoliko nedelja, kad se Bela griva oporavio, Folko
je pokušao da ga zajaše. Prvi puta je to pokušao u
ograđenom prostoru. Prebacio mu je konop preko njuške,
što je konj mirno primio, ali kada ga je zajahao, probudio
se u konju onaj nagon iz divljine i samo je zbacio dečaka s
leđa i pojurio u močvaru.
Dečak je bio tužan što je opet ostao bez svog ljubimca.
Nikako nije uspevao da ga posve pripitomi. Nedugo nakon
toga, video je krdo Bele grive, ali na njihovom čelu nije bio
njegov ljubimac nego onaj crni pastuv. Dečak se
prestrašio što se dogodilo s njegovim konjem. Već ga
nedeljama nije vidio i bojao se da mu se nešto desilo.

Nakon par dana, Folko i Antonio otišli su na svečanost u

grad Arl. Kod prijatelja Đuzepea, gde su boravili, saznali
su da je on oduzeo kobilu Ritu, majku Bele grive, jednom
čergaru. Jedne večeri svečanosti, svi su otišli u cirkus.
Tamo se izvodila predstava gde su pred očima publike
krotili konje. Izveli su jednog pastuva i Folko je primetio da
mnogo liči na Belu grivu. Pomislio je da je to on, ali na
kraju se ustanovilo da ipak nije. Belu grivu je gazda imanja
planirao uhvatiti, jer je odlučio da ga proda cirkusu, pošto
je bio neukrotiv pa će da bude velika senzacija. Antonio je
to čuo, pa je podsjetio gazdu da konj ne pripada njemu jer
ga je dao malom Folki. Gazda se na to samo nasmijao.
Antonio je krenuo da potraži dečaka kako bi ga upozorio
na gazdin plan. Ali dečak je veća bio otišao da potraži
svog konja.

Folko je tražio Belu grivu, ali su za konjem krenuli i gazdini

gardijani. Zapalili su šikaru u koju se konj sakrio, pa kad je
zaduvao vetar požar se rasplamsao. Konj je bio zarobljen
u sredini vatrene stihije, pa je dečak hrabro skočio kroz
vatru kako bi ga spasio. Folko je uspeo da zajaše
uplašenog konja, jer mu je životinja verovala. Zajedno su
preskočili plamene vatre i odjahali. Krenuli su prema obali
reke, jer je konj mislio da je ta ravna površina pašnjak.
Gardijani su bili presrećni jer su znali da je to prilika da ih
ulove.

Konj i dečak nisu imali gde pa su skočili u reku i počeli da

plivaju, ali ih je struja preuzela i počela da nosi. Gardijani,
s gazdom na čelu, počeli su da ih dozivaju. Gazdi beše
žao što je sve to učinio i hteo je da se konj i dečak nekako
spase. Ali reka je bila previše moćna. Ljudi nikako nisu
mogli da dođu do utopljenika. Samo su videli kako je
dečakovo lice priljubljeno uz lice konja, sve dok ih nije
uhvatio vrtlog. Obojica su nestali u vodi, jednan uz drugog.
Folko je osetio kako ga voda preplavljuje, ali je osećao
samo obamrlost i prijatni osećaj topline. Bio je uz svog
dragog konja, s kojim će da odjaše u večnost i tako
dvojicu prijatelja više nikad nitko neće moći da rastavi.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: sredina 20. veka

Mesto radnje: Francuska

Likovi: Folko, Bela griva, Antonio, gazda imanja, gardijani,

lovokradice, Folkin brat, deda, Đuzepe…

Analiza likova

Folko – dečak kojemu je najveća želja bila da postane

krotitelj konja kad poraste. Ta želja nije izvirala iz potrebe
da manipuliše konjima, da njima vlada i da ih sebi
podređuje, već je želio da im bude prijatelj i da se brine o
njima. Prvi konj i jedini kojeg je imao priliku da pripitomi
bilo je Bela griva, ždrebe kojeg je pronašao i tako ga
prozvao. Zavoleo je tog konja, pa mu nikada nije bilo teško
pomoći mu u nevolji.

Folko je vrlo je požrtvovan i dobar dečak, koji je marljivo

radio i napravio sve samo da mu ostane vremena da radi
ono što voli i sledi svoje snove. Znatiželjan je i rado uči o
svemu što ga zanima, iako su to najčešće samo konji. San
mu je bio da jednom zajaše Belu grivu, pa je bio jako
tužan kada mu konj to nije dopuštao ili kada bi pobegao sa
svojim krdom. Bela griva mu je uvek bio na prvom mestu i
učinio je sve moguće da ga izbavi iz raznih opasnih
situacija. Na kraju ga je prijateljstvo s konjem koštalo život.
Ostao je zauvek dete koje je suosećalo s konjima i
nastojalo da i oni zadobiju svoju pravdu, pravo na slobodu
i srećan život.

Bela griva – konj kojeg je Folko susreo još dok je bio

ždrebe. Rano je ostao bez majke, ali to ga nije sprečilo da
odraste u snažnog i hrabrog konja. Kao odrastao, borio se
ostalim pastucima da postane vođa svog krda, a jednom
je u borbi i pobedio, svladavši crnog pastuva.

Bela griva je neobuzdiv i neukrotiv konj. Iako pronalazi

prijatelja u dečaku i u par slučajeva pokušava da bude
pripitomljen, on je uvek ostao divlji konj koji nije mogao da
odoli zovu svoje vrste i sopstvenog instinkta koji ga je
terao na slobodan život u divljini. Celi život morao je da se
bori za svoju slobodu, protiv zlih ljudi koji su hteli da ga
ulove i ukrote, a jednom čak i pošalju u cirkus. Ipak, bio je
dovoljno jak i spretan da sve to izbegne, uz nesumljivu
pomoć dečaka.

U tom dečaku vidio je prijatelja i jedinu osobu od

poverenja, pa je jedino njemu dopuštao da ga miluje i
jaše. Jednom mu je došao i kad je bio teško ranjen, jer je
jedino njemu verovao da će ga izlečiti i spasiti. Na kraju je
i izgubio život pored tog dečaka, bežeći od vatre i
lovokradice, u slobodu. Sada će, zajedno s dečakom, biti
slobodan u večnosti.

Beleška o autoru

Rene Gijo poznati je francuski književnik koji se proslavio

svojim romanima za mlade, među kojima je i roman „Bela
griva“.

Rođen je 1900. godine u Kurkuri u Indiji, ali je većinu svog

života proveo u francuskim kolonijama u zapadnoj Africi,
gde je proveo više od dvadeset godina svog života. Tamo
je napisao većinu svojih književnih djela, koje najčešće
govore upravo životinjama i njihovom životu, uticaju
čoveka na njihovo življenje, te odnosu koji se pritom
stvara.

Studirao je znanstvene nauke i nakon studija preselio u

Senegal gde je radio kao učitelj. Napisao je romane „Kralj
mačaka“, „Sirga, kraljica džungle“, „Grška i medved“,
„Jahači vetra“, „Mali izgubljeni pas“, „Putovanja balonom“ i
druge. Po njegovim romanima „Lavić“ i „Gospodar
slonova“, 1993. i 1995. godine snimljeni su filmovi.
1964. godine Gijo je dobio nagradu Hans Kristijan
Andersen, najprestižniju književnu nagradu za dečju i
omladinsku književnost. 1958. nominiran je za nagradu
Luis Karol za roman „397. beli slon“.

Umro je u Parizu 1969. godine.