Архитектонски

факултет Универзитета у Београду

Докторске академске студије
в.проф. др. Владимир Миленковић
Никола Г. Јовановић
71011/2017










Методски практикум
Испитивање могуће екстензије апстрактног
потенција у симулираном стваралачком процесу
-едукативни контекст-




Апстракт

Говорити о методским алатима наравно подразумева барем једну врсту,
ако ничега другог, а оно појмовне конкретизације, и одређења начелне
концепције, па чак и онда ако је, као у овом раду, реч, и тежиште на
апстракцији и њеним потенцијалима. Она као таква, никада до краја јасна,
управо представља основне смернице које се суштински разумеју кроз њихово
одсуство. Како видети оно чега нема, и зашто ми тражимо одговоре на питања,
када наша афективна пажња све што је потребно већ држи у свој својој
несигурности; па, вероватно из добре намере која се како јој и само име каже
рефлектује у утилизацији. Истина, на овом месту ћемо скратити муке рођене у
естетској намери, и једноставно уз тенденције ка ”лаком” склизнути у неке
друге светове, које нећемо разоткривати, са надом да у њих, барем, можемо
веровати.

Кључне речи:

Афективна пажња, естетска намера, интуиција, имагинација, апстракција,
парадокс.

 Увод

Као што се код Канта сусрећемо са бесконачном спецификацијом појма.1
На исти начин наилазимо на тврдњу, како философска недовршеност треба
бити разумевана као концепт коначности који поседује бесконачне
потенцијалне вредности као и сопствене услове могућности.2 У том маниру
ова методска јединица може бити посматрана управо тако, као део, или пак,
читав један низ, који нас изводи и изнова уводи, самим собом у себе саму, уз
помоћ смене естетске намере у парадоксу формираног унутар амбиваленције
апстракције (која како јој само име каже, садржи потенцијални минимум за
остварење сличности, односно разлике), која је сама производ те исте естетске
намере, емотивно спроведене, када након афективне пажње фрагмента
реалности запчнемо процес, који на крају тај исти фрагмент искуствено мења.
Овде су критичко вредновање, утилизација као и крајња рационализација
производа искључени, јер се не тежи производу већ атмосфери која има своје
трајање.
Трајање тог спиралног кретања је налик једном кругу у првој пројекцији,
наравно. Даље, кроз метафору круга, она представља једну карику у
едукативном ланцу, и тако ближе одређује истраживачку симулацију
редукције, која је једна од основних карактеристика апстракције. Као таква, у
пројекцији би се примењивала попут полазишта за неко даље пројектовање у
настави Архитектуре. Јер је апстрактни потенцијал као циљ овог процеса оно
што „...са своје стране усмерава иновативно мишљење ка истраживању нових
изражајних могућности и посматрачевих чулних ограничења.“3 И не само то,
већ би у периоду едукативног развоја субјекта на мастер студијама
Архитектуре на којима се апстракција подразумева, послужила као увод у
поље пост дипломских студија, стваралачко, односно научно истраживачког
рада, у којем се апстракција са намером одржава.
Пратећи ту интуитивну Ариаднину нит на крилима ове методе, важно је
имати на уму неке од Декартових закључака, који се тичу саме његове
расправе о методу, јер како записује, врло је вероватно да се кретањем истом
путањом, чак спорије, а дуже, стиже даље, него када би журили а са пута
скретали.4 Сходно томе, могли би ово искористили у интуитивној а-приори
потврди ефикасности ових алата које овде покушавамо описати. У
едукативном контексту, наставку окренутом едукативној линији, коју

1 Friedman M., Kant and the Exact Science. Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, London,
England. England. 1992. str. 67.
2 Andersen M. A., Oxvig H., Paradoxes of Appearing : Essays on Art, Architecture and Philosophy. Lars Muller
Publishers. Baden, Switzerland. 2009. Str. 85.
3 Daley J., Design Creativity and the Understanding of Objects, paper read at Design Theory: and Practice.
London. Str. 10.
4 Descartes R., DISKURS O METODI. Preveo sa francuskog Janić D. FactUm izdavaštvo, Beograd. 2015. str.
3b.

2

предстаља симулацију, а по Бодријару је „...производња, помоћу модела, нечег
стварног без порекла и стварности: нечег надстварног.“5
”Све ове расправе укључују врсту интелектуалног обмањивања, у којем
прецизно дефинисани појам за који важи математички резултат (као што је
доказ, подложан рачуну или задовољавајући) јесте замењен за магловитији
појам (као што је расправа, прорачуната или чврста) који се искористи да
понесе философски терет.”6 И рекло би се, истински како је врло често, то
најважнија ствар, јер философски терет у себи увек носи једну врсту лакоће.
Који за вољне, и великодушне увек кроз добру намеру, а у овом контексту
мислимо на преношење знања, увек вишеструко узвраћа, јер „...ко обилно
напаја друге, сам ће бити обилно напојен.“7 Соломон 11:25

Апстракција у методолошком контексту

Афективна пажња је за свакога од нас одређена неким још тананијим
титрајем које ни само око, овде подразумевано, не може опазити. Али естетска
намера, која се јавља у некој врсти емоције или уметничког нагона, блиском
Архитектури, како Фосијон то спомиње, поседује читаву палету сензуалности,
од нежности до суптилности у фином флуидном прелазу, који се како пише,
разликује код сваког субјекта. 8 У том погледу, тих финих разлика
сензибилитета, и посебној врсти нијансирања, претапања, настају места на
којима искрсава имагинација, и својим нежним наручјем, преноси нас у
окружење неких, више или мање познатих вредности. Тај прелаз дефинише
Вајтхед, када говори о самој апстракцији, јер враћајући се на афективну пажњу
која је у релацији са фрагментом реалности, ми можемо трансцендентно
надићи одређене ситуације актуелног дешавања, али то не би значило да
више не би смо остваривали никакву везу са тим дешавањем.9
„Апстрахована вредност никада није стварна вредност увећана за
нешто....“, али „...и поред тога што се полази од редукције, смисао апстракције
морамо тражити не у ономе што је остало од објекта апстраховања након
апстрахованја, већ у ономе што том приликом настаје изван његове до тада

5 Bodrijar Ž., SIMULAKRUMI I SIMULACIJA. Prevod sa francuskog Filipović F. IP Svetovi. Novi Sad. 1991.
str. 5.
6 LaForte G., Hayes P. J., Ford K. M., Why Gödel's theorem cannot refute computationalism. Institute for
Humane Machine Cognition, University of West Florida, Pensacola, FL 32514, USA. Artificial Inteligence. 1998. str.
104., 265.-286.
7 Solomon. Priče Solomonove. Oko 717. p.n.e. SVETO PISMO ili Biblija, Starog i Novog Zaveta : novi
savremeni prevod. Prevod pripremio Institut za hebrejski jezik, Beograd. Valjevo. str. 509.
8 Fosijon A., Život Oblika – pohvala ruci. Kultura. Beograd. 1964. str. 76. – 90.
9 Whitehead A. N., Science and the Modern World. Pelican Mentor Book. New York. 1948. str. 159.

3

познате вредности.“ 10 “Свакако апстракција, предлаже се, не може бити
мишљена изван релације са потенцијалношћу.”11
”Међутим, додаће се да представа ишчезнућа јесте представа појаве која се
производи у простору или у најмању руку у времену, да, према томе, прикрива
изазивање неке слике, и да би се баш овде радило о том да се ослободимо
маште како бисмо се могли позвати на чист разум. Не говоримо дакле више,
рећи ће нам се, о ишчезавању и уништавању, то су физичке радње. Не
представљајмо више да је објект А уништен или одсутан. Рецимо само да га
мислимо као ”непостојећег”. Уништити га значи радити на њему у времену а
можебити и у простору; то значи, према томе, усвојити услове просторног и
временског постојања, усвојити узајамност веза које га везују са свима
осталим објектима и који га спречавају да ишчезне а да не буде у исти мах
замењен. Међутим, ми се можемо ослободити ових услова: довољно је да
једним напором апстракције изазовемо представу самог објекта А, да се
сагласимо у томе да га посматрамо као постојећег, и да затим, једним потезом
интелектуалног пера, прецртамо ову одредбу. Објекат ће тада бити, овом
нашом одлуком, непостојећи.”12
”Због тога је садржај појма бесконачан: поставши друго у ствари предикат
је попут објекта неког другог предиката у појму.”13

Методска јуктапозиција

Како, из апстракције која се рађа у естетској намери, а таква намера је
последица афективне пажње, формирати парадокс? Па, са обзиром на
чињеницу, како је „...апстраховање за пројектовање двосмерно као поступак, а
амбивалентно као резултат.“14 делује сасвим могуће, из те амбивалентности
дефинисати парадоксалну ситуацију, и на тај начин закорачити у следеће
поље овог процеса, сугерисаног методском јединицом коју овде покушавамо
дефинисати. Наиме, ако знамо да апстракција подразумева амбивалентност, а
понекад чак и саму поливалентност, што значи, и како се логички изводи, да
би се у њој увек проналазио довољан, односно, минималан број појмова који се
пројектују у парадоксалној позицији, или тачније кроз сам парадокс. ”На тај
начин принцип разлике, као разлике у појму, не супротставља се највећој
могућој игри у поимању сличности, већ је, напротив, допушта. С гледишта

10 Milenković V., Forma prati temu : petodelni metodološki esej. Beograd : Univerzitet, Arhitektonski fakultet :
Muzej primenjene umetnosti, Beograd : Alta Nova. 2015. str. 71.
11 Andersen M. A., Oxvig H., Paradoxes of Appearing : Essays on Art, Architecture and Philosophy. Lars
Muller Publishers. Baden, Switzerland. 2009. Str. 82.
12 Bergson A., Stvaralačka evolucija, Algoritam, Beograd, 2016. str. 236.
13 Delez Ž., Razlika i ponavljanje. S francuskog preveo Milenković I., Fedon, Beograd. 2009. str. 30.
14 Milenković V., Forma prati temu : petodelni metodološki esej. Beograd : Univerzitet, Arhitektonski fakultet :
Muzej primenjene umetnosti, Beograd : Alta Nova. 2015. str. 71.

4

загонетки, пак, питање ”у чему је разлика?” увек може да се преобрази у
питање: у чему је сличност?”15, или обратно.

Трновити укус парадокса и његово разрешење

Намера подразумева крај. Како би студенти у дискусији рекли, што се
наставља на однос у парадоксу који је према њиховим речима ригидан. Како
кажу „Бесконачно је ригидно, а ограничено стање је савршено.“16 Процес се
завршава онда када себи признамо да не можемо појмити Бесконачност.
„Парадоксална страст разумевања је, тада, континуално сударана са овим
непознатим, које свакако постоји али је такође непознато и до те мере не
постоји.“17 Да ли је намера довољна као посредни „уплив“ који има тенденцију
да нас ослободи трновитог укуса парадокса? Па да, јер управо она (намера)
покреће процес унутар методологије чије методске алате овде описујемо, и на
тај начин остварује континуитет, који као код Зенонове стреле, сасвим
случајно; и то кажемо само из разлога јер овакво што нисмо могли
претпоставити; изнова формира један читав нови парадоксални слој унутар
кога ми испитујемо екстензију претпостављеног апстрактног потенцијала.
Ево, рецимо, да „ствари“ које припадају Платоновом свету идеја јесу
непомичне у свом идеалу и савршености, што их као такве чини трајним,
односно вечним, и као такве, оне припадају скупу бесконачности. Но, у
разговору са студентима се испоставља: „како се савршено стање управо
постиже у коначности.“ Односно како један од њих каже „...у свим тим
„грешкама“ које то тело, лопту на пример, чине не савршеном.“ Али, у истом
моменту се образовало питање које претпоставља како је број могућности и
позиција за ту грешку, такође: бесконачан. Што нас по аутоматизму ставља на
место са којега градимо нови однос према ономе што је било садржано у
иницијативи за овакав дијалог, односно дискусију.
Са друге стране, студент је рекао како су: „бесконачна стања, у својој
истости ригидна, у односу на она ограничена која смо на почетку споменули
као савршена.“ Да ли је то сада, изнова успостављена нека релација двојног
парадокса или не, питање је које у овом тренутку, само, интуитивно
претпостављамо. Што се само надовезује на тему Зенонових теорија, која је
кроз вербализацију студената, (философског факултета) била препричана
кроз пример дељења наравно, и то хлеба као бесконачног, што ћемо укратко
реинтерпретирати. „Сечемо хлеб на кришке и долазимо до делова који су све
мањи и мањи. Све док не дођемо до честице, односно онога, што су Атомисти
називали атомом, или оним што се не може поделити. Наравно, шта се дешава
када две такве честице поставимо једну поред друге? Шта је то између? Да ли

15 Delez Ž., Razlika i ponavljanje. S francuskog preveo Milenković I., Fedon, Beograd. 2009. str. 30.
16 Njunjić I., Student Arhitekture Univerziteta u Beogradu. Privatni razgovori na temu paradoksa. Beograd.
2018.
17 Kierkegaard S., „The Apsolute Paradox“ in Philosophical Fragments. Princeton University press. Princeton.
1986. str. 44.

5

је то нешто или ништа? Па, када би смо у циљу избављења из овакве мисаоне
неприлике негирали ту „ствар“ која је између, спасли би смо се. Али Зенон
наставља даље, и каже како се и то нешто даље може делити. Тако да се
парадоксални низ само наставља и поново смо у апсурду.“18
„Са друге стране, јасно је да је све што је континуално дељиво на дељиве
које су бесконачно дељиве: јер ако би биле дељиве на недељиве, ми би смо
имали недељиве у контакту са недељивим, пошто су екстремитети ствари које
су континуалне једна са другом једно и у контакту.“19
Тако са ове стране, ми верујемо како истински Ахилеј никада не може
престићи корњачу, као и у чињеницу да се континуитет стреле у лету не
базира на њеном покрету, већ на њеној непомичности у небројаном низу
тренутака, односно тачака на путањи. Колико је тих тачака, и колико ће Ахил
пута морати да скочи, односно, шта је то што говори о бесконачној редукцији
овог описиваног метода у циљу испитивања екстензије апстрактног
потенцијала? Јер би сваки пут, парадокс унутар апстракције, уз помоћ естетске
намере стварао нови апстрактни потенцијал редукован за „нешто“.
Да ли је потребно саопштити, како у континуитету времена који
Аристотел описује у Физици и обара Зенонове закључке; наравно у контексту
физике која нам утолико тренутно није важна, како се бави само објектом а
изоставља субјект; јесте бесконачно дељива ствар, „Стога не може постојати
нити један примаран део времена: а разлог томе је тај јер су мировање и
покрет увек у периоду времена, а период времена нема примарни део више од
магнитуде или у ствари нечега континуалног: јер је све континуално могуће
поделити на бесконачан број делова.“ 20 ? Вероватно да, јер ми овде
претпостављамо да нашим истраживачким нагонима може доћи крај пре но
што нас потпуно исцрпе, ако је то уопште могуће, управо онда када из те
равни апсолутне неодређености у бесконачности, ми ове дефинисане односе у
датом тренутку „спуштамо“ у контекст нечега што га барем, и у овом случају
временски ограничава. Другим речима, наметање делезовске насилне
хијерархије у циљу окончања процеса; (јер како знамо, и сам семестар, односно
наставна јединица, мора имати свој крај); мора бити од користи. У вези са
Делезом, а у методолошком контексту кроз који дефинишемо ову позицију
парадокса, његово разрешење, и такорећи окончавање целог процеса, за нас
овде не би представљало опасност, како сам Делез тврди, већ би у представама
Лепе душе пронашли ”фармакон” 21 , јер ”...нема ничег осим помирљивих
разлика, далеко од крвавих борби. Лепа душа каже: ми смо различити, али не

18 N.N., Student Filosofije Univerziteta u Beogradu. Privatna diskusija o metodi. Beograd. 2018.
19 Aristotle. Physics. Prevedeno od strane Hardie R. P. i Gaye R. K. 350 p.n.e. str. 79.
20 Aristotle. Physics. Prevedeno od strane Hardie R. P. i Gaye R. K. 350 p.n.e. str. 90.
21 Referišući na Platona, preko njegovog farmakona (pharmakon) ya koji kako se ovde tvrdi ne možemo biti
sigurni je li, i do koje mere je otrov ili lek, odnosno otrov i lek. Royle N., Jacques Derrida., ROUTLEDGE Critical
THINKERS, essential guides for literary studies. Routledge, 2 Park Square, Milton Park, Abingdon, Oxon, OX14 4RN.
2003. str. 73.

6

супротстављени...”. 22 И тако...евентуално....када ствар почиње да
нестаје...концепт се појављује...23 (то би била једна секвенца).

Закључак

Шта би ову врсту методске јединице чинило употребљивом, ако она по
описаном систему не подразумева производ као конкретно материјални, или
конкретно мисаони? Она такође, по томе како се представља и разуме, врло
лако може протумачити као, плеоназам, окси-морон, или нека врста апсурда
који се образује над темом процеса ради процеса. Управо тај процес и његови
кораци по природи ствари, доводе субјект у релацију са објектом, па каква год
она била јер је за то остављена слобода, из које се на свачијем путу непосредне
нужности, или онога за шта је предодређен остварује, са сигурношћу једна
врста искуства. То искуство, управо даје смисао ономе како ми, након
стваралачко истраживачког рада поимамо реалност, њене аспекте, чиниоце и
везе које их одређују, са неминовношћу контекстуализације каква год она
била, а мислимо пре свега, на културо, социјално и историјско одређење. Но,
да не бисмо правили дигресију на самом крају, као што смо до сада то једино и
радили, зауставићемо се овде пре него што нам измакне. И, са идејом о
повратку на оно што покушавамо, такорећи закључити, а са позивом на
ауторитете; слободно можемо написати да ”...истраживање, користећи
апстрактно мишљење, поставља неколико важних услова будућег развоја
процеса. Прво, одвајањем мисаоног од функционалног и прагматичног оно
истиче стварни карактер интуитивне рефлексије на реални свет око нас.
Друго, обезбеђује услове за деловање интуиције као силе која мења и развија
постојећи доживљај опажајних вредности и искуство засновано на њему.”24
Такорећи, оно мења ”Нашу Реалност”. „Ове особине, ови покрети, ове мере
и ове метармофозе нису споредна обележја, него сама суштина.“25 Та промена
искуства директно утиче на оно како интуиција која се храни искуством
функционише, а њу је поред тога, сам Бергсон уздигао на ниво филозофског
метода26, која, хтели ми то или не, провејава кроз све описане кораке.
Могуће је оставити отворено питање које се односи на промену као
генерални принцип по коме све функционише, што вероватно и треба
урадити, јер се то чини сасвим у реду у методолошком контексту који не
подразумева знање, у овом случају ”...више засновано на могућностима
коришћења интуиције и искуства када се не зна који су следећи степени у
креативном процесу, него на његовој рационализацији и потпуној

22 Delez Ž., Razlika i ponavljanje. S francuskog preveo Milenković I., Fedon, Beograd. 2009. str. 9.
23 Baudrillard J., Why hasn’t everything already disappeared? Seagull Books. UK. 2009. str. 12.
24 Mako V., ESTETIKA - ARHITEKTURA, knjiga 1, Sedam tematskih rasprava. OrionArt, Beograd. 2009. str.
117.
25 Fosijon A., Život Oblika – pohvala ruci. Kultura. Beograd. 1964. str. 76.
26 Delez Ž., Bergsonizam. Narodna knjiga, Alfa. Beograd. 2001. str. 5. – 8.

7

дефинисаности.” 27 Јер, настављајући ову ауторитативну нит, везано за
методику коју смо описали, можемо на самом крају овај процес заокружити,
јер ”У ствари, то што нешто није очито а важно је, не умањује већ увећава
његову методолошку вредност, тако што је свест о његовој невидљивој
присутности важнија од њега самог, па макар она (у пројекцији) и била
најмања могућа вредност његовог квантовања.” 28 Има нечег лахорастог и
Лепог у помисли како ”...не може бити ничега тако удаљеног спознаји да она
то на крају не би досегла, нити тако скривеног да га не би открила.”29



Литература:

-Andersen M. A., Oxvig H., Paradoxes of Appearing : Essays on Art, Architecture and Philosophy. Lars Muller
Publishers. Baden, Switzerland. 2009.
-Aristotle. Physics. Prevedeno od strane Hardie R. P. i Gaye R. K. 350 p.n.e.
-Baudrillard J., Why hasn’t everything already disappeared? Seagull Books. UK. 2009.
-Bergson A., Stvaralačka evolucija, Algoritam, Beograd, 2016.
-Bodrijar Ž., SIMULAKRUMI I SIMULACIJA. Prevod sa francuskog Filipović F. IP Svetovi. Novi Sad. 1991.
-Delez Ž., Bergsonizam. Narodna knjiga, Alfa. Beograd. 2001.
-Delez Ž., Razlika i ponavljanje. S francuskog preveo Milenković I., Fedon, Beograd. 2009.
-Descartes R., DISKURS O METODI. Preveo sa francuskog Janić D. FactUm izdavaštvo, Beograd. 2015
-Fosijon A., Život Oblika – pohvala ruci. Kultura. Beograd. 1964
-Friedman M., Kant and the Exact Science. Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, London,
England. England. 1992
-LaForte G., Hayes P. J., Ford K. M., Why Gödel's theorem cannot refute computationalism. Institute for
Humane Machine Cognition, University of West Florida, Pensacola, FL 32514, USA. Artificial Inteligence. 1998.
-Mako V., ESTETIKA - ARHITEKTURA, knjiga 1, Sedam tematskih rasprava. OrionArt, Beograd. 2009.
-Milenković V., Forma prati temu : petodelni metodološki esej. Beograd : Univerzitet, Arhitektonski fakultet :
Muzej primenjene umetnosti, Beograd : Alta Nova. 2015.
- Royle N., Jacques Derrida., ROUTLEDGE Critical THINKERS, essential guides for literary studies. Routledge,
2 Park Square, Milton Park, Abingdon, Oxon, OX14 4RN. 2003.
-SVETO PISMO ili Biblija, Starog i Novog Zaveta : novi savremeni prevod. Prevod pripremio Institut za
hebrejski jezik, Beograd. Valjevo
-Whitehead A. N., Science and the Modern World. Pelican Mentor Book. New York. 1948.

27 Mako V., ESTETIKA - ARHITEKTURA, knjiga 1, Sedam tematskih rasprava. OrionArt, Beograd. 2009. str.
110.

28 Milenković V., Forma prati temu : petodelni metodološki esej. Beograd : Univerzitet, Arhitektonski fakultet :
Muzej primenjene umetnosti, Beograd : Alta Nova. 2015. str. 105.

29 Descartes R., DISKURS O METODI. Preveo sa francuskog Janić D. FactUm izdavaštvo, Beograd. 2015. str.
19b.

8