Saša Jelenković

ELPENOROVA PISMA

2
REDAK GOST U RODNOM DOMU

Ovo nije on, ovo jeste on:

osmeh pažljivog posmatrača,
tridesetak godina ili vekova
između muzike i zamuckivanja,
izvan reči što prikazuju i poriču –
lirski junak popodnevnih časova francuskog
za gospođice iz boljih kuća,
nostalgičan za miholjskom truleži,
ni mlad ni star, nikada dokon.

Ako se i raspada njegov spoljašnji glas,

unutrašnji se obnavlja kao dete kad zastane u igri.

3
pismo prvo

Nevidljiva stena o koju udaram kad zaronim:

granica između predela delfina i oblasti meduza.
Nema potpune tuge, postoje samo
buđenja iz stidnih snova. Ljubičasta sazvežđa
ogledaju se u crnim naborima okeana.
Tako zvezde čine mnogooku neman vode.
Ovde se naveliko, ali potajno, priča o putovanju u krajeve
gde ljudi ne znaju za more i jedu hranu bez soli.

Zar to nije velelepno?

Zar jedini da se tome ne radujem?

Ostali znaju da se ne isplati galamiti –

treba biti spokojan galeb.
A ja sam obazriv i kada silazim
pod zemlju, među vetrove, u javu.

Ne želim da znam o klizavoj palubi.

Dok uplovljavamo u vode nepoznatih krajeva,

prvi sam na osmatračnici. Ne vičem, palim baklje:
vreme koje su odredili sve manje mi pripada.

4
pismo drugo

Da sam mogao znati kako se odvija

nešto već opisano kao poslednje
i stidno, ne bih slavio obećano

nego očekivano i propušteno.

I ne bih se bez potrebe pomerao,
patetična, izbezumljena igračka

u potrazi za prirodom, tesnim

ogledalom. Često govorim o sebi,
a ne shvatam: nije važna srdžba,

niti odsutnost. Ono što je blisko,

postoji samo u snu. Nećemo bežati
u glasove radoznale, u glasove posustale.

5
pismo treće

Dolazi doba devičanske ruke, doba spokojstva

i poverenja, dolazi doba smirivanja, prisnih
pokreta, doba istomišljenika, doba najlepših
misli i pomirenja. (Pazi na sebe. Oni će motriti
na mene. O njoj će se starati ribar i njegov
sused.) Nikada više neću zaspati, posmatraću
živote ptica, egzotičnih buba, gusenica i ježeva.
Zima će trajati zauvek, pa ipak, smenjivaće se
prizori beline, sivila i zelenila. Mesečeve mene
rasturaće ono malo sklada sa tužnom i okrutnom
okolinom. Ako nešto poželim da saznam, odgovore
neću dobiti od prijatelja, jer oni su daleko.
Neću izabrati vodiča kroz Pakao, Čistilište i Raj:
poslednje stvari prihvatiću tek na kraju Knjige,
kada jeziku priznam da je od mene načinio krijumčara,
a ja od njega bernardinca. Zaljubljivaću se u devojku
kratke kose, krupnih očiju, kao da mi nije dosta ponavljanja,
kao da od Kjerkegora ništa nisam naučio.
Po usijanoj planeti hodaću korakom nespokojnog,
koji je živeo kratko, jer svaka mu godina beše vek.
Pamtiću ono što drugi zaboravljaju,
stid koji me obuzme biće moja uniforma,
moja ludačka košulja, moj uzaludni viteški oklop.
Istrajnost monaha upražnjavaću
samo u poslovima odmetničkim.
Lakrdijaši će gutati vatru i hodati po žici,
bacaću im novčiće s balkona, za hleb i sreću,
podsmehnućemo se kolektivnoj presudi, zatim ću
u kuhinji sklopiti savez sa povrćem i medom.
Veran ću biti Severu, vetrovima od kojih čvrsne
vosak na pečatima: neće biti truba, lomljave
i neobjašnjivih promena. Sasvim bez posla
ostaće proroci. I kakvim imenom nazvati ono
što imena nema, a bez prestanka grmi o dolasku
doba devičanske ruke?

6
pismo četvrto

I tada videh više nego što treba:

ne shvatajući da lažem nizao sam rečenice –
kako sam preturao po nužnostima života
kad mi je rečeno da dolazi smrt, verna pesma.
Toliko osećanja, a tako malo straha (herojskoj
smrti podražavajući ne bi li ga oživeli, ne bi li
obnovili vrtloge u njemu), da otkrih čudesnu
budalaštinu: podrhtavanje srca.

Nehajan prema obavezama civilizacije

propuštam priliku da pobesnim. Ko je bio on,
neumoran i nikada sasvim sam? Pred njim su
posrtanja i neugodna konačišta. Pred njim je
gubitak pamćenja, iskušenje sažetosti,
odbacivanje otmene ravnoteže metafizike
i prostakluka. Nema razlike između vreline
što ga je tukla i prostora koji se pritajio.

Trećeg dana meteža popustiše šavovi na ranama.

Koliko će trajati ova bolest?

Bezbroj ljudi jedni drugima dodiruju lica.
Između mene i njih ni jezika, ni čula.

Nataloženi u nama, pokreti i glasovi životinja

čekaju svoj čas. Sve dalji od obećanih imperija:
muče me vernost, doslednost i logika.

Zato i pišem ove hladne redove, da ućutkam

prekore i okončam skrivanje.

7
pismo peto

Pametna je strava, duboka, bujna,

očima me hvata dok se naginjem,
pogledom obujmljuje
i cedi glas po glas.

Jesam li zahvalio
kad me je rasutošću nagradila?

8
pismo šesto

Svako bi morao imati posmrtno ime:

nekog drveta, voćke, reke, da bi ga
razlikovali od neba, zemlje, vatre
čiji tumač nekada beše.

Greške ne bi smele da postoje,

ime je ravnoteža legende i dužnosti.
Svakome bi valjalo nadenuti neko ime.

Poneko bi stavio i novo lice,

isto ili drugačije od nekadašnjeg –
lice je haljina od snova
pod kojom se istrajnost obnavlja.

Ali ruke, one moraju ostati iste,

jer se u suprotnom neće ni živeti ni umirati.
Ruke su vode izlivene iz odsutnosti
u gluvo i nemo zatočeništvo.

A kada zavist obuzme otkrivene

i pokrivene, upisane i izostavljene,
toliko toga probudiće se spremno za stranputicu.

9
pismo sedmo

Za one koji me gledaju, a ne vide:

u danima poleta, pretvarajući se da rastem,
nemaran i lud kao tajfun,
sporazumevam se naročitom pobožnošću.

Svemu tražim vezu, cepidlačim, izmišljam

napore, da bih izrekao utehu:
radost umnožava zablude.
Osećam prisustvo zvezde koja se smeši.

Ako se o duši nešto zna,

onda je sigurno da spava, i u snu govori:
male moje definicije, srca su vam tako trezna.

10
pismo osmo

Za one koji me slušaju, a ne čuju:

osporena je uloga posmatrača,
ukinuta iznenađenja,
nemiri na ulicama pred odlazak na putovanja
postali su uobičajena pojava.

Granice su za onoga koji o granicama razmišlja.

11
pismo deveto

Gde su nestala jezera,

duga, ravna, rastegnuta, sjajna:
čista vrtoglavica vavilonskih jezika,
probuđena, neizvesna, mudra nesvestica.

Svetli kao čaša mleka,

usamljen i čist, prozračna zvezda,
stanovnik šatora, igla peskom
zavejana.

Teku lepi razgovori, otkopčava se

prostor, belim srcem broji
smrti, mudrost mu je
odlomak iz snova.

Ne priziva nikoga, bezglavo

napušta bolesne i gnevne,
očvrsnuo pazeći na
prošle i buduće zabune.

A hvalisanje, šta hvalisanje

može? Izvesni pokreti
postaju vidljivi nakon
iščezavanja svetlosti

Ako je i naivan, slučajno je to,

vratiće se da odgovori,
nepotkupljiv, svež,
i pomalo zao.

12
pismo deseto

Na ovom ćeš poslu umreti, saputniče,

nerazdvojini, slavoljubivi prevrtljivče.
Ni da ni ne da izgovoriš
neće ti biti dopušteno,
a mislićeš samo –
to ne bih učinio,
ništa patetično, uzvišeno, primamljivo,
ništa skrušeno, nežno,
čime bih sebi olakšao.

I dok budeš padao, reci:

u koji čas susrešću se s tobom?

13
pismo jedanaesto

Dobro došao u unutrašnji džep sveta,

među nevesela razmatranja, dobro došao
u snove i maštarije miševa i sova,
dobro došao, uvek dobro došao!

Skidam šešir pred sumnjivom i veleumnom

pojavom: neodređena, jedva čujna opomena,
treperi: vreme je da se probudiš.

Ako treba disaćemo zajedno, ujednačeno,

dok ne popuste čvorovi i ne zamiriše porušen zid.

14
pismo dvanaesto

Kada bih svodio račune, spasavao bih ljubav

izvesnog lukavstva skrivenog u rečima umor,
praznina, religija. Ovako, razglasio sam
tajnu na usputnim stanicama do zvezda, oblaka,
šišarki, kore drveća, trave, korenja, podzemnih
voda, do vrelog jezgra, gde bi se mogla pokazati
kao čudo, trenutak iza vremena, poslednja odbrana.

15
pismo trinaesto

U škrta vremena prispe putnik na neželjeno

tlo, pa videvši da opstanak je skopčan
s nužnim ustupcima, osvrnu se i nabasa
na smerne susetke. Za razbojem jedna

povest je tkala izmišljajući uvek novog

junaka, no prizor nikada ne dočeka svršetak –
povratak ili nestanak razmetnog sina.
Druga je vezla objašnjenje – belom čipkom –

uokrug priče – kao šećerni preliv vrh

šampite – zavodljivo toliko da skrene pažnju
s praznine što je krasila rukodelje tkalje.

Iako svoje razapinjahu mreže, ne beše načina

ni puta da bi vezilja uzdigla se do umetnosti,
a tkalja umakla banalnosti zanata.

16
pismo četrnaesto

Ako je neko i spavao, taj ne spava više!

Ako je nekome i pruženo utočište,
u njemu se nema čemu nadati!
Sam sa sobom da poravna račune,
pa da otpočine oka budnog na leđima!

A ja, međutim, nisam od takvih –

neprestano prezir prema usporenima,
nikada do kraja raspravljen,
iako je čovek, kaže dogma,
uvek spreman da raspravlja!

A kada raspravljaš,
možeš li se poistovetiti?

17
pismo petnaesto

Sedefnim lakom ukrasio nokte,

stavio masku na lice,
temeljno izbrijan po čitavom telu –
najmlađi u klubu,
spreman da sasluša neupotrebljive savete
pre nego što postanu kobni.

Jamačno neustrašiv,
mada na svoju ruku nasađen kavaljer,
kome, za opkladu, zaiskaše svinju,
svikao na opasnosti razmišljanja,
metodično hladan i nepotkupljiv,
lako je njemu zavesti neuku muzu
kad ni banalan stih o tome da speva
nije obavezan.

Nesporazumu izmičući ostvario je

šarmantnu protivrečnost karaktera:
iskorenitelj vrline i vrli pomazanik.

Ko svugde prebiva, Elpenore, u sebi prebiva!

18
pismo šesnaesto

Ona što zadržava, beše li opasnija

od one koja čeka? Dok su se množili
čvorovi u pletivu, dan je pružao dokaze
senilnosti sveta, a u noći iskrilo je
saučesništvo u poslu svođenja zapleta.

A neko je, ipak, ostao zaboravljen,

poneko pretvoren u nečistu životinju,
dok mnogi prazniše pehare ubeđeni
da luk i tetiva dokoni će biti, u uglu,
kraj mašica, nakovnja i starog panja
za komadanje mesa.

Delatne noći one što zadržava

tekle su u znaku nedoumica –
sapet strašću nametnutom, može li se
hitroplovke lađe okanuti lutalica?

I šta da izusti povratnik

onoj koja čeka, prvog jutra,
osim da je vino mlado ili staro
i da nema srednje starog vina.

19
pismo sedamnaesto

Ovo nebo je dosadno. Uvek poslužuju čaj,

suvo grožđe, i nikada se ne probudiš
tamo gde si zaspao. Vidik je ispunjen
osetljivim, tananim nitima. Ako ih nazoveš
uklapanjem, beleženjem, ucrtavanjem,
naći ćeš se u sred topografske iluzije.

Ni zabluda, ni budućnost, ni lepe misli,

ne olakšavaju povratak.
(Imao sam osrednje pouke o ratovanju,
slabu želju da se pokrenem.)

Samo strpljiv može biti nestrpljiv.

20
pismo osamnaesto

Dani odmora pretvoreni

u dane proslavljanja slučajnih otkrića.
Složeni manevri na skučenom prostoru.
(Eksperiment opsade, tajne operacije,
pripreme terena, slamanje volje za otporom.)
Ne govorim o ratu, nikada ne govorim
o borbama. Mogao sam imati čvršći oklop,
poetičnu bolest, više razloga za udaljavanje,
obazrivije prijatelje, busolu umesto srca.

21
pismo devetnaesto

Ne vidim kraj klupku što se odmotava

od srca, kroz vinograde, prema mestu
gde će se otkriti da je ugodno biti mrtav,
lud, zaboravljen. Sve osim nedovršen.

22
pismo dvadeseto

Elpenorov sindrom - Po pustolovini koja se dogodila

Odisejevom mornaru Elpenoru

Ovaj sindrom koji je opisao Lorg (Lorge) redak je klinički entitet

i spada u okvir poremećaja vigilnosti. Odlikuje ga nepotpuno buđenje sa
sumračnim stanjem, dezorijentacijom, neprepoznavanjem mesta,
poluautomatskim ponašanjem.
Do tog delimičnog buđenja po pravilu dolazi nekoliko sati posle preteranog
pijenja alkoholnih pića ili uzimanja prevelike količine barbiturata. Razlikuje se od
somnabulizma i, po pravilu, od epilepsije. Patološke defenestracije su dovođene u
vezu sa ovim sindromom. Njegovo razumevanje je i dalje nepotpuno uprkos
poligrafskom i fiziološkom poznavanju ritmova budno stanje/spavanje.

Iz Rečnika...

23
pismo dvadeset prvo

... onaj sam čije lutanje nije prokletstvo

lelujanje kroz senke samo je privid
nepogreben nisam sasvim tamo
iščekivanje sa kopna i palube priziva
konačni mir u koji bih mogao
da utonem kada bi prelomili
moje veslo uspravili ga u pesku na obali
zalivši mesto podsećanja medom i vinom
ali i tada bi moja neherojska smrt
stajala na putu spokojstva
ko sam inače ako nisam heroj ili kukavica
sramna je slučajna smrt jer nije posvedočena
mene ne čekaju ne zamišljaju me kako se zamišlja
najduže odsutni nekako su me zanemarili
još uvek sam tu negde zaturen niko me nije video
zaborav nije prava reč niti opazio strmoglavi pad
najgora je od svega raspršenost koja nije kazna
nego iskorenjenost lišena obrazloženja
nikada nikada nikada neću biti bolestan na smrt
u smrti nalazim lutanje
prokletstvo nesmirenosti
nedovoljno mrtav za mrtve
iz živih odsutan i rasut
ovo neprestano izlaženje iz sebe razvejanost
prisustvo u svemu ali nemogućnost usidrenja
u smrti makar u smrti ako se ne može zaustaviti
poigravanje sa uporištem duša gubi
bitku sa telom telo vibrira

…ja znam ko sam…ko zna ko sam ja…

24
pismo dvadeset drugo

Dobro jutro novi svete, ne sećam se

ničeg više! Među rasejane i zbunjene,
gde zver razum oduzima, u varvarsku
šumu ukrašenu zlatom i kostima,
ušao sam prvi put, razbijen, probuđen,
u ime glasova koji me, iznutra, dozivaju.
Ne umem više ni lice da umijem.

Gde su ruke, gde je moja voda?

25
pismo dvadeset treće

Rasut, razvejan, razbijen. Ovaj putnik

ne orijentiše se prema zvezdama, milion
malih bolova usmerava ga prema priviđenju.
Različiti su opisi njegovog lika, u jednom
se mit i literatura slažu: beskrajno lutanje,
neprestana glad, malodušnog pretvoriše
u ponosnog i zluradog. Nisu ga lovili iz potrebe,
po navici su digli hajku. Nije ih se klonio
u strahu, na njihov se gnev sažalio.

26
pismo dvadeset četvrto

Nejasno poreklo krasilo je utvarnu mu dušu,

umiljat beše tek u krajnjoj nuždi, kad obasjan
znanjem o vrlini potonu u šljam svetskog duha.

U gradu dostojnom svojih stanovnika –

svakog ponaosob i svih zajedno, zastade da oslušne
tople reči savetodavnog tona.

I da se primi zanata što tužnu bi platu

doneo sujeti lutalice. Šta je bio pre no rasprši se
u lik sa vilicom zlikovca i kurcem violiniste?

27
pismo dvadeset peto

U različitim okolnostima,
na različitim mestima,
mi,
različiti ljudi,
pitamo se:
otkuda ti,
svud oko nas,
Elpenore?

28
pismo dvadeset šesto

Sada sam tu, među vama, oni koji me ne vide

čuju pucketanje mojih prstiju, oni koji me ne čuju,
vide kako niz platno klizne cinober na zrno grožđa.
Treba brinuti šta smo propustili jureći u zanosu,
bez proračuna, samo s mrvicama hrabrosti,
neopterećeni izveštajima iz predela slabo osvetljenih.

29
pismo dvadeset sedmo

Zaronio u epu, izronio u pismima.

Nije se ni osvestio, a već proglašen
mrtvim i besmrtnim. A tek što je nestao.
Posmatrao narode koji se previše kreću
u raznim pravcima, rasterećeni prtljaga,
samo sa sećanjem na nepcima. Naučio obesne
i sumanute plesove, padao u sujetu
s lobanjom na štapu i žabom u čakširama.

Čestitajte mu na novim horizontima,

objasnite znake vremena zbunjenim domorocima,
udivljen, on će vas ignorisati zanet
marginalnim epistolarnim snatrenjima.

30
pismo dvadeset osmo

Ne dajte čoveku da spava, kad nije

pretvoren u krticu, ježa ili noja:
neka uživa ljuska od jajeta,
božanstveno bezvremen,
uokviren povešću o lutanju.

Svaka je povest o izgubljenom sumnjalu

koji nalazi sebe uskladivši
radoznalost sa stidom.

31
pismo dvadeset deveto

Smejem se u snu, pred buđenje osećam da

dnevni događaji unapred zaslužuju divljenje.
Kako je dirljivo biti nepristrasan! Naučio sam
da je naklonost manje od ljubavi, ali mnogo više
od prepuštanja. Ovo malo napora da se predaš,
ali uvek žednih čula. Zatim sledi sporazumevanje.

U probirljivosti je tajna: utoni u svoje lutanje,

rečenice se u tebi hlade kao žileti.

32
pismo trideseto

Vihor ili povetarac: sledio sam krivudave

staze, gravitaciji dodavao ludilo,
a ludilu oduzimao pouzdanost.

Da bih se obogatio pokretima,

da bih prostoru darovao slutnju.

33
pismo trideset prvo

Uz prasak, odvaja se deo po deo sna:

sve bi moglo krenuti nabolje da je moguće
biti budan, i u snu. Slučajnosti se raspoređuju,
brojevi preuzimaju odgovornost: bez mene,
strane sveta su toplije i ne smetaju im
uzrok i posledica, erupcija i erozija.

(Kada su su smišljali vrtove disao sam u ledu,

mutne linije izoštrile su se u sliku prašume.)

A sada sam mumija, bogat, ispunjen glasovima,

ne obazirem se na jesen, teskobu i domovinu.

34
pismo trideset drugo

Pokrenuo se ponor,
udaljio sam se od ozbiljnih razgovora,
krenuo da pred smrt prezalogajim.

A tamo ne dočekuju niti ispraćaju,

samo pljušte udarci,
kao koraci pri napuštanju granice
koja se nikada ne brani,
nego iznova zauzima.

35
pismo trideset treće

Prisluškivao sam tvoje pulsiranje

naslanjajući se, gladan, na zidove tame.
Hladna mašta, negde između strasnog

jezgra i obilja oblaka, čuva podivljalu,

obrnutu gravitaciju. Na nebu se otvaraju
prostori opsednutosti, treperi bezbroj

nerazumljivih jezika, na svakome srce postaje

suvišno: jagoda u snegu, izlomljeni tango,
ritam zvečarke. Dan je neopisiva, umivena,

iskrena tuga. I nemoguće je milošću nazvati

trzaj stvarnosti, očaravajuće prepuštanje.
A kada kažem: počinje preobražaj, razmeni se

kilogram zlata za miligram ultramarina.

36
pismo trideset četvrto

O avgustu ako upitan budeš, ne reci

da najblaženiji mesec je to: koristi i štete
od sebe nemaš – obmana tvoja doista je trajna.
Jer, ko bi prestupanje granice podneo
u prostor koji ne boli? Običaje stare
valja zaboravljati – svečana, usporena melodija
nek postane zvanični pev. U jarak kraj druma
varvarsko perje zbaci. O svemu što stari su
snevali, o pesmi ljuvenoj, o ratnom junaštvu,
o spomenu dičnom na državnike umne, ne izreci
drugo do blagonakloni sud. A uminule gospe
o budućim prebivalištima obazrivo upitaj:
koliko, kada, i čime plaćaju mrtvi,
na kojoj zvezdi, svoj čudesni govor?

37
pismo trideset peto

Kada bi me probudili, kada bi me iz hladnoće

iščupali, da li bi, o da li bi izmislili
svet za mene, ljude koje bih upoznavao,
novu prošlost, jer bez prošlosti snova
ne bi ni bilo, ni prijatelja starih,
a s ovima kojim jezikom da progovoriš?

Kada bih saznao ko sam, nakon pijanstva

smrti, kada bih poverovao da jesam, razvejan
daleko od svega što me pamti, da li bih,
o da li bih usudio se da razmenim
ono što slutim za ono što ću zaboraviti?

Godine nisam brojao dok bejah nehajan,

podložan strastima, bez brige za vrlinu,
dela ljubavi i časti. Flegmatično bdenje,
evidencija sutona i svanuća, odnegovan
osećaj posebnosti, pružiše li utehu srcu?

38
pismo trideset šesto

Onaj koji je smišljao zagonetke i parabole

da bi objasnio i obuhvatio nesreću i sakrio
njenu pravu prirodu i posledice, neman je što
guta vreme. A onaj drugi, što je zagonetkama
slamao kičmu, pretvarao ih u buncanje
samozadovoljnih gmizavaca, umesto saznanja
stekao je bolest, nesanicu, prazninu.

Kratak je i nežan naš život!

39
pismo trideset sedmo

I pre nego što obnovim dosadu okusiću malo

usijanog peska u živo blato pretvorenog potezom
prsta presuditelja, najmanjeg, što ga
odsecaju najčešće na tržnicama, skupa sa
kaiševima i pojasnim torbicama, usput,
kradimice, krivim nožem, secikese i nakrivo
nasađeni mazgari, u predahu između dva karavana.

Milost i nemilost o kojima deklamuje dvorski

pesnik razdražuju raznosače vesti od kojih
i na presto da uteknem i proglasim
zabranu podizanja hramova od zlata i uvoz
ruža iz Egipta, i da mi se poklone do zemlje
utvare i kovači, tamničari i druidi,
pa da se prepadnem koliko sam nevin i zbunjen.

A neće se promeniti ništa i da se začudiš

rani što na oko podseća, svevidećem žaru,
kad si se već, sumnjičav, ograničio na suzbijanje
nagona i podilaženje sujeti, i sipaš li sipaš
opise prirode da zakonodavcima izmamiš ushićenje
a pesnicima poricanje, kao da nisi do sinoć bio tigar,
a od jutros bernardinac, čemerni jeziče moj!

40
post scriptum

Ali koji ton,

čiji glas
uz lice Elpenora
pristaje sad?

Ni Mesec ga ne vide,
niti Mesec spazi on:

da izmisli samog sebe,

to je sve što ostaje mu sad!

41