Вукашин Влаховић

ПРЕСЈЕК РАЗВОЈА МУЗИЧКОГ СТВАРАЛАШТВА У ЦРНОЈ ГОРИ

Даља прошлост није оставила изворе за проучавање црногорске умјетничке музике на основу кој
стварало и како се музицирало — пјевало и свирало. Остаци материјалне и духовне културе (на с
примјер, приказане су сцене играња), затим писани извори (бројне црквене књиге. народно поет
се на подручју данашње Црне Горе његовала музика од давних времена, како световна тако и цр
присутна у народу и у богослужењу, употребљавана је за величање владареве моћи и уљепшавањ
служила као пратња разих поворки и за буђење борбеног духа и ратничког расположења неопход
насртаја других народа.

Падом Црне Горе под турску и млетачку власт, онемогућен је интензивнији развој умјетничке муз
до XIX вијека. Међутим, кроз дуги период борбе за слободу, у тешким животним условима, црного
изгради специфичан фолклорни израз (обичаје, ношњу, пјесме и игре) којим је, поред оружане б
традицију и у умјетности. У оквиру црногорског фолклорног стваралаштва развио се тзв. " јуначк
епској пјесми и народној игри. Он је одсликавао негодовање према насиљу, као и снажан отпор н
западноевропском фолклорном утицају. Разноврсно фолклорно стваралаштво из овог периода кас
повољнијих друштвених услова, послужити као темељ за развој модерног умјетничког музичког и

Већи замах црногорска умјетничка музика добила је у доба романтизма. Буђење националне свиј
ХIХ вијека захватило Црну Гору, због неповољних политичких, друштвено-економских, а посебно
оснажило идеје романтизма, нити им омогућило размах. Те идеје су доста споро продирале у црно
се, прије свега, односило на музику . Разлог томе био је што у црногорској музици до тог времена
развој извођачке и стваралачке праксе која би омогућила брже прихватање романтичарских идеј
стваралаштва. Била је потребна и снажна материјална основа која би помогла формирање извођа
почетком XIX вијека недостајало црногорској музичкој култури.

Ипак, у периоду романтизма, у црногорској музици гаји се култ фолклорне традиције, који постај
развоја националне културе. Фолклорно'стваралаштво будило је националну свијест Црногораца,
занос и јачало борбени дух, представљајући значајан чинилац на идеолошком плану и исходиште
музике. Најзначајнију улогу у његовању фолклорног стваралаштва имала су пјевачка друштва. Њ
половини ХIХ вијека била је везана за црногорско приморје, првенствено за Боку Которску.
Прво је почело с радом Српско пјевачко друштво "Јсдинство" (основаноу Котору 1839. год.)- Иниц
били су чланови Хора которских пјевача који су још 1830. године извели пригодан програм на Це
Петра I Петровића Његоша. Међутим, званичанрад друштва одобрен је тек 1839. године. Његов у
Чех Буреш, који је истовремено водио и Војну музику. Нешто касније (1865.), друштво је основал
Јероним Фиорели, оргуљаш и композитор црквене музике. Заједнички наступ хора и оркестра одр
"Славјанске читаонице". Осим музичке, друштво је развијало и позоришну активност, па је 27. јан
извело Стеријиног "Кир Јању". "Јединство" је извело и оперету "Ускрснуће", по либрету Риста Мил
написао композитор Антон Шулц. За дјелатност " Јединства " везана су имена пјесника, диригена
били Нико Чучак (аутор неколико тропора и ирмоса), Шпиро Јововић (компоновао "Тужну литурги
Љубомира Ненадовића), Антон Шулц, Нико Стефановић, Лазар Бербер, Ристо Милић, Јово Кадија

Међу њима је била посебно значајна дјелатност Шпира Огњеновића (1842 — 1914.), аутора композиција н
Јована Сундечића. Огњеновић је први написао музику која је инспирисана стиховима Његошевог Горског
за разне позоришне комаде, као и за драму " Балканска царица " црногорског књаза Николе Петровића Ње
посветио је црногорском двору и члановима породице Петровић.

Jelisaveta M.Popović

I ЈА LJUBIM
Име Јелисавете Поповић (1854.) неодвојивоје од дјелатности друштва "Јединство", коме је посвет
стваралаштво. То су били хорови и соло пјесме на стихове Риста Милића. Међу њима су иајпознат
ли".

За развој музике у Боки Которској током XIX вијека, од великог значаја је било оснивање Которск
коме је од аустријских власти био одређен "Правилник" подименом "Грађан- ска глазба града Кот
1844. године организовала велики број наступа са циљем да пропагира народно стваралаштво и
културу, што није одговарало ондашњим аустријским властима. Зато је њен оркестар, по наређењ
Оркестар народне страже ". Овакав третман Грађанске музике утицао је да она убрзо престане с
улогу је преузео новоосновани Војни оркестар. Међутим, идеја о поновном оснивању Которске гр
и 1866. год. Јероним Фиорели, оргуљаш у катедрали Светог Трипуна, основао је у Котору приватн
доприносећи стручном уздизању музичког кадра, који је омогућио обнављање старе платформе "
знатно допринио и оркестар Српског пјевачког друштва " Јединство" са честим наступима.
Kotorska građanska muzika 1888. godine

За рад Грађанске музике везано је име Италијана Дионизија Де Сарна Сан Ђорђа (1856 —1937). к
Дувачког оркестра которске општине. Као школовани музичар, Де Сарно је развио плодну педаго
композиторску активност, а проучавао је и музичку историју наших народа. Као диригент " Грађа
корачнице за оркестар, проширујући извођачки репертоар ансамбла народним музичким изразом
химну посвећену Српском пјевачком друштву " Јединство ", затим композиције за клавир (Солунс
опеpe (Балканска царица, Дана, Горде) и музику за балет. Истраживао је фолклор Боке Которске
је његова збирка пјесама под насловом "Успомене из Пераста". Овој збирци припада и једна буга
мјеста..), коју је Де Сарно забиљежио 1896. године. Исту бугарштицу записао је 1854. године Луи
композитор.

У позним годинама XIX вијека значајну улогу у развоју музичке културе града Котора имао је црк
Светог Трипуна. Његов најзначајнији диригент био је Јероним Фиорели, досељеник са острва Цре
композитор. Важно је истаћи да је крајем XIX вијека, у рибарском мјесту Мулу крај Котора, основ
циљем да развија музичку културу и његује народно стваралаштво.

У другој половини XIX вијека значајну улогу у развоју црногорске музичке културе одиграла је Це
чијем су угледу основане и радиле читаонице у другим црногорским градовима. При Цетињској чи
друштво (диригент Антон Шулц), са циљем да његује хорско пјевање које се темељило на народн
1885. године учествовало на прослави 400-годишњице Цетиња као црногорске престонице.

Оснивањем Дјевојачког института на Цетињу 1869. године, који је, заједно са класичном гимнази
учитељском школом (1887), представљао значајну средњошколску установу, створени су повољн
просвјетне дјелатности у Црној Гори. Улога ове установе била је тим већа јер је, школујући кадро
крајева, чвршће повезивала јужнословенске народе на разним подручјима. Контакти ове школе с
европских земаља, првенствено словенских, условили су брже прихватање идеја романтизма и на
наставног процеса, који је обухватио разне природне и друштвене науке, Институт је поклањао в
образовања и васпитања. Музика је била заступљена у свим разредима, у складу са педагошким
припремала посебне музичке кадрове који би убрзали развој музичког професионализма, али је с
организовања музичке наставе којом је, уз слободне музичке активности, било обухваћено хорск
виолина, клавир и у скромним оквирима балет. Наставници и професори музике били су странци
радом су се нарочито истакли: Антон Шулц, Ида Хофман и Роберт Толингер.

Učenice Djevojačkog instituta

Посебно je била значајна дјелатност Роберта Толингера који је у Црној Гори боравио крајем XIX в
доласку на Цетиње показао се као добар педагог, пијаниста, организатор, а по- себно као композ
на Цетињу истичу се вокалне композиције "Три патриотске пјесме " за мушки хор, а на подручју и
клавирски циклус " Са Ловћена ". Осим тога, Толингер је много учинио на упознавању црногорске
музичке публике, са достигнућима европског музичког стваралаштва у доба романтизма. Своје ко
прилагођавао могућностима тадашњих црногорских музичких ансамбала. Међу њима се налазе бу
временски период, а биле су инспирисане борбом и побједама Црногораца. Једна од њих је и "Цр

Међу извођачким музичким тијелима у Црној Гори, која су дјеловала у другој половини XIX вијека
припада Првој црногорској музици која је основана на Цетињу 1871. године. Припреме за њено о
иницијативу књаза Николе, који је, по угледу на остале европске земље, желио да створи модерн
осталог, књаз је настојао да формира и војни оркестар за потребе војске и двора и да допринесе
националне музике. Диригент Прве црногорске војне музике био је Антон Шулц који се истакао и
оперета "Ускрснуће", на либерто Риста Милића, није сачувана. Прва црногорска војна музика или
80-их година XIX вијека, изашла је на ратиште 1875. године, а онда је, у времену од 1876. до 187
фронту. Занимљиво је да су чланови оркестра имали и своје униформе, и то је било прво унифор
Музичари војног оркестра у цивилству су могли радити као занатлије и чиновници јер су, за врије
за те послове. Године 1879. Прва црногорска војна музика престала је са радом из непознатих ра
Knjaževa muzika pred Dvorom 1900. godine

У Подгорици је 1889. године основана Друга црногорска војна музика и ту је радила до 1891. год
Цетиње, гдје је свирала до 1916. године, до капитулације Црне Горе у првом свјетском рату. За в
је, поред обавеза које је имала према војсци и двору, у свој репертоар увршћивала и значајна му
вријеме балканских ратова, приликом освајања турске тврђаве Дечић (на фронту испред Скадра)
свирала Зајчев "У бој, у бој ". Војна музика је свирала и црногорску народну музику као вид наци
изражавања. За успјешан рад Друге црногорске војне музике посебно је био заслужан њен дириг
Чех — Франтишек (Фрањо) Вимер, који је за свој оркестар компоновао маршеве: "Парадни марш"
"Лајхтенбергмарш" идр. Вимер је био добар музички педагог — он је допринио да се извјестан бр
музичара школује у Прагу. Међу њима су се налазили Јован Милошевић и Алекса Ивановић који ћ
развоју црногорске музичке културе између два рата.
Jovan Ivanišević

У Прагу је боравио и стварао највећи цр ногорски композитор с краја XIX вијека — Јован Иваниш
умјетничку каријеру прекинула прерана смрт и угасила "све наде Црногораца" који су у њему, ка
видјели првог великог националног композитора. Свој стваралачки интерес Иванишевић је усмјер
вокалне музике. Његове
композиције имале су све карактеристике позног романтизма. То су били хорски радови, међу кој
вјеридби", "Лаку ноћ", "Пламен", "Дјевојчин и славујев сватовац" и "Опело". Од соло-пјесама најз
кажи", "Ала је леп" и "Сјећање", које је објавио под заједничким насловом: " Словенским сејама љ
подручју вокалног стваралаштва издвајају се и његови дуети: "Ковачу" и "Тежакова пјесма у прољ
композиција познато је "Радничко коло ", компоновано за клавир са израженом тежњом ка виртуо
композитор снажних стваралачких могућности који је за кратко вријеме написао знатан број дјел
музичким стваралаштвом југословенских композитора у доба романтизма. Посебну вриједност ње
фолклорни елементи које је, посредством обраде народне и умјетничке поезије познатих пјесника
индивидуалним музичким језиком, дајући им изразито национални карактер.

Mirko Petrović Njegoš

Током XIX вијека велику пажњу развоју извођачке и стваралачке музичке праксе у Црној Гори по
владари. Као велики поборници умјетности они су подржавали и умјетничку сарадњу Црне Горе с
са Русијом, Италијом и Србијом. Томе су допринијеле и родбинске и пријатељске везе династије П
круговима тих земаља. У знак пријатељства, многи композитори из ових земаља писали су музичк
и њеним владарима. Умјетничка сарадња довела је знатан број страних композитора у Црну Гору.
инспирисано мотивима из Црне Горе, била је опера "Црногорци" , која је изведена 1881. године, п
Народног позоришта у Прагу. Током XIX и почетком XX вијека и неки од црногорских владара бил
умјетничко стваралаштво бавећи се књижевним радом и компоновањем. Умјетничким стваралашт
Мирко Петровић Његош (1879 — 1918), син књаза Николе. Иако није био школован музичар, дао
црногорске музичке културе, дјелујући као композитор и организатор. За Мирка Петровића се мож
је био дворски композитор, јер је писао првенствено за потребе црногорског двора и Војне музик
компоновани по угледу на европске игре онога времена, и маршеви, међу којима je најпознатији
да је Црногорски двор тежио да се и у музичком погледу изједначи са европским дворовима онога
вокалног стваралаштва истичу се Петровићеве три пјесме за глас и клавир: "На Липару", "Изгубљ
инспирисане стиховима пјесника романтичара.

Itgubljena sreća

Крајем XIX вијека значајну улогу у развоју црногорске националне културе, а посебно у његовањ
су културно-умјетничка друштва. На Цетињу је дјеловало "Цетињско пјевачко друштво" , које је и
Цетињске читаонице. Од 1908. године, друштво је наступало под именом "Његош",са хоровођом Ф
било и дјеловање подгоричких културно-умјетничких друштава. Међу њима је с радом најприје п
Читаонице, које је основано 1880. године. Његови диригенти били су: Саво Чубрановић и Илија З
друштва престала је 1892. године, и његови чланови и диригенти укључили су се у рад Првог под
"Бранко". Ово друштво основано је 1892. године и имало је мјешовити хор, тамбурашки оркестар
његовом оквиру дјеловала је драмска секција, а касније — између два рата — основана је и музи
1890. године основано Забавно пјевачко друштво "Подгорица", које је имало хор и тамбурашки ор
је Ахмет-бег Османагић. Развоју музичког живота Подгорице допринио је "Занатлијски оркестар"
Програм оркестра заснивао се, првенствено, на извођењу народне музике, а често је помагао и ре
представа које су организовала поједина дилетантска друштва. Оркестром су руководили, тада у
диригенти: Карло Херинг, Франтишек (Фрањо) Вимер, а послије првог свјетског рата Алекса Иван
Године 1898. у Никшићу је основаио Пјевачко друштво "Захумље".
Prvo podgoričko pjevačko društvo "Branko" (1892 - 1941)

Иницијатор његовог оснивања била јс редакција листа " Невесиње ", уз подршку ондашњег Позор
рад "Захумља" заслужан је и бивши аустријски официр Нико Иванковић који је, као човјек напре
Аустроугарске у Црнy Гору . Крајем XIX и почетком XX вијека, готово у свим црногорским градови
дјеловала културно-умјетничка друштва, као што су: "Занатлијско пјевачко друштво" на Цетињу.
у Бару, "Братство" у Пљевљима, за које је везано име Војислава Ђенисијевића (1882 —1918), ком
Његове комиозиције уништене су за вријеме бомбардовања Пљеваља 1941. године. Сачувано је с
захваљујући добром музичком памћењу Пљевљака Милинка Милинковића. Коло је постало химна
Волођа ", које је основано у Пљевљима након завршетка другог свјетског рата, а наставило је тра

Цјелокупни политички, друштвено-економски и културни развој Црне Горе, који је донио романти
свјетски рат 1914. године. Четворогодишњи ратни вихор онемогућио је дјеловање црногорских ко
рад културно-умјетничких друштава. Једино је с радом наставила Црногорска војна музика која је
окршајима, све до 1916. године, када је Црна Гора капитулирала.

Музички живот обновљен је у периоду између два свјетска рата, када је оживјела дјелатност неки
друштава. Тако је, у старој црногорској престоници — Цетињу, активно дјеловало културно-умјет
је још 1908. године створено из Црквеног пјевачког друштва.

Kulturno - umjetničko društvo "Njegoš" (1921 - 1941)

Његова улога била је посебно значајна у његовању и ширењу црногорске народне музике и уопш
друштво настојало да развија револуционарни дух и националну свијест — првенствено код омла
репертоара, Друштво је његовало и често изводило дјела јужнословенских композитора као што с
"Хеј трубачу " Јосифа Маринковића и др. За његов успјешан рад био је заслужан Јован Милошеви
Цетиња, који је припадао генерацији југословенских композитора, који су између два рата музичк
Прашком конзерваторијуму (Милошевић је 1922. године у Прагу завршио студије композиције и д
повратку на Цетиње радио као наставник музике у цетињској гимназији и хоровођа Пјевачког дру
обављао је све до 1926. године, када постаје војни капелник, такође на Цетињу. Он је био иници
школе (1932), при пјевачком друштву "Његош" и њен први директор и наставник неколико знача
обављајући истовремено и дужност диригента у Црногорском народном позоришту. У оснивању М
наставе, Милошевићу су помогли музички педагози и композитори Бохуслав Шула из Чешке и Ми
Милошевић је предано радио и на сакупљању црногорских народних мелодија које је, зависно од
груписао у цјелине. Неке од ових мелодија Милошевић је хармонизовао и обрађивао за хорске са
првенствено извођачком репортоару Пјевачког друштва " Његош ". Његовим композицијама ове в
и "Са Ловћена". Позната је и његова хорска композиција " Црногорац Црногорки ", коју је написа
израженим романтично - поетским акцентом.

Између два рата значајан музички центар у Црној Гори била је Подгорица, која је све више почел
црногорског политичког, админисгративног, економског и културног средишта.

Omladinska bleh muzika 1936. godine

Томе је допринијело и дјеловање културно-умјетничких друштава којих је у овом периоду у Подго

њихов рад се заснивао првенствено на његовању музичког стваралаштва ослоњеног на народну у
завршетку првог свјетског рата, са радом активно наставило Прво подгоричко друштво "Бранко".
обрађене народне музике, ово друштво је изводило и дјела југословенских композитора, као што
Милојевић, Ђорђевић, Бинички, Зајц и други, захваљујући диригенту Алекси Ивановићу (1888 —
проширио извођачки репертоар друштва, Ивановић је побољшао и квалитет музицирања његовог
1930. године формирао је и Салонски оркестар који је био састављен од гудача. Тиме је Иванови
углед и популарност у подгоричкој средини, гостујући у разним црногорским градовима.

Оснивањем Музичке школе 1937. године, Друштво је оставило неизбрисив траг у музичкој култур
музичког живота Подгорице дала су и друга музичка и културно-умјетничка друштва. Међу њима
занатлијска блех музика (1907), муслиманска друштва " Напредак" (1919) и Тајрет" (1930), затим
друштво "Његош" (1921), Студентска задруга "Самопомоћ" (1936) и "Омладинска блех музика" (1
запажена дјелатност Радничког културно-умјетничког друштва " Абрашевић" (1924). У његовом са
Рецитаторска секција и хор од 60 чланова. Ово је друштво сарађивало са Радничким културноумј
Абрашевић" из Београда, од кога је редвно добијало нотни материјал за хор и гудачки оркестар.
подгоричких културно-умјетничких друштава били су: Алекса Ивановић, Милан Чејовић, Милан В
Крцуновић, Хуго Рушевљанин, Карло Херинг и други. Важно је напоменути да је између два рата
реалној гимназији, у скромним оквирима, дјеловао Балетски ансамбл који је водила Татјана Тврдо

И на црногорском приморју су између два рата осниване градске музике и културно-умјетничка д

значајно дјеловање Градске музике у Херцег-Новом која је с радом почела још 1886. године, и Гр
1925. године основао Ермино Багатела. Међутим, Котор и даље остаје најзначајнији музички цент
разумљиво, ако се погледа његова музичка традиција. У Котору је између два рата рад наставило
"Јединство", па је 1939. године прославило 100-годишњицу плодног рада и постојања. Значајно ј
"Бокељ" које је имало тамбурашки оркестар од 30 чланова. Под истим именом основано је у Котор
позоришно друштво у чијем се саставу налазио салонски оркестар који је био оспособљен за изво
музичких друштава у Котору између два рата треба поменути "Хрватску бокељску глазбу " и "Хрв
њихов успјешан рад посебно су били заслужни Трипо Томас и Светозар Милошевић. У овом перио
дјеловала " Грађанска музика " која је основана средином XIX вијека. За њен рад, од оснивања, д
рата, били су заслужни диригенти Антун Багатела, Ермино Багатела, Иван Багатела, Светозар Ми
Алфиревић, Антун Хомен и други. Диригенти Грађанске музике, који су се у њеном оквиру бавили
компоновали су и умјетничка дјела. То су углавном биле краће форме намијењене извођачком ре
као што су валцери, увертире и маршеви. Бококоторским композиторима између два рата припада
је већи дио живота провео у другим земљама, а највише у Аргентини. Његов опус је обиман и раз
дјела вокалне и инструменталне музике. То су хорске композиције за дјечије и мјешовите хорове
клавирску пратњу. Од дјела инструменталне музике писао је краће комаде за клавир и мањи орке
симфонијете и симфонијске поеме (пјесме). Компоновао је и дјела црквене музике.

Пресудну улогу у развоју црногорске музике између два рата имала су културно-умјетничка друш
брижљивошћу његовала народно стваралаштво. Њеном развоју допринијели су диригенти, дјелуј
праксе, и композитори који су своје стваралаштво претежно заснивали на народној умјетности, п
друштава и културним потребама црногорског народа.

О ГУСЛАМА

Посматрајући гусле као народну умјетничку рукотворину лако ћемо уочити да

стваралачка фантазија ни код једног народа није тако богато и тако разнолико
украсила један инструменат као што је то случај са нашим гуслама. Од симболичног
змаја, виторога и лава, па до историјско-легендарних јунака нашег епоса; од
покрајинских грбова па до велељепних немањићких храмова, све је то нашло
пластичног израза на гуслама гдје се упорно такмиче машта и резбарска вјештина.
Оне нам као такве много кажу прије неголи забрује, прије него што проговоре
својим мелодичним језиком.

Ма колико парадоксално изгледало, гусле изражавају више од других музичких

инструмената, јер су ближе човјеку, јер су тонски индивидуално везане за сваког
гуслара. Њихова је изузетна и највећа оригиналност у томе што се, за разлику од
осталих инструмената, акордирају према људском гласу, према боји гласа сваког
гуслара понаособ. Нарочито подвлачимо ову особеност наших гусала о чему се,
колико нам је познато, није писало.

Шта значи акордирање инструмента према људском гласу? — То је управо

хармонично сливање инструментално-вокалног звука, компенетрација живих
тонова колорисаних бојом и топлином људског гласа уз основну пратњу једног, на
први поглед, примитивног али народној пјесми и народном гуслару тако блиског
инструмента.

Покушајмо, дакле, да се мало више приближимо звуку гусала, да бисмо уочили још
неке карактеристике ове српске лире - овог старог словенског инструмента, који је
у нашем народу добио изузетан значај и дубоки смисао.

У гусларској интродукцији, и поред примитивности инструмента, наслућујемо

снажно уткане мелодичне арабеске и праву вриједност гуслара.

Почетком вокалне пјесме, у гусларском оглашавању, успон расте до високог

регистра са модулацијама широких мелодијских линија прије неголи се пређе на
основни мотив живљег наративног стила. Гусларев глас и звук гусала сливају се у
јединствен тон вокалне боје.

Гуслар се обраћа својим гуслама као надахунити пјесник својој музи; он у њима
налази инспирацију, cнагу и полет. Понајчешће се понавља живо ритмичко
скандирање, које код неких гуслара прелази у изразити речитатив. Убрзавање и
успоравање темпа зависи искључиво од гуслареве приповједачке обдарености и
експресивног тумачења појединих пјесничких, епских и лирских мотива.

Сваки отпјевани стих у десетерцу, уз кратак предах вокалне пјесме, праћен је

хармоничним рефреном гусала. Ова пауза није првобитно и искључиво музички
условљена, већ је диктована нужношћу да гуслар користи потребни интервал за
импровизацију даљих стихова, јер су стари гуслари били истовремено и пјесници.
Гусле су, према томе, вјерно сачувале свој архаички стил.

За разлику од других инструмената, гусле су складни витешки разговор једног борбеног

народа који је свој национални култ тако високо уздигао, и, за разлику од осталих
инструмената, гусле су по превасходству мушки инструменат. Оне најбоље одговарају
борбеном и витешком духу Црногораца.
ОД ЛЕЛЕКА ДО СИМФОНИЈЕ

Рад Удружења композитора Црне Горе био је праћен бројним тешкоћама, посебноисторијском усл
мисао стављала на маргине друштвених и културних збивања, пошто је црногорски народ, на сво
преча посла од бављења дјелатношћу за коју није био сазрио ни духовно ни стваралачки, а погот
Отуд сиромашно музичко насљеђе, хетерогено и без праваца и школа које посједују развијене ср
ствараоцима није давало (и још увијек не даје) гаранције за домете и висине које је давно освоји
загазио у воде техничке цивилизације која рађа нове звуковне системе и рјешења, мало познате
сиромашно музичко насљеђе условило је да су црногорски ствараоци, и уопште музички послениц
друштвених чинилаца, који ни послије педесет година од завршетка другог свјетског рата не пока
за ову духовну категорију. Треба узети у обзир и средину ненавиклу да тонски мисли и ocjeha, но
импулси као гаранција да he у догледној будућности на овим просторима изнићи аутентични музи
нијесу у довољној мјери), спремни да досегну значајне висине.

Уз ове историјске условљености, у којима су принцип чојства и јунаштва били врховни credo свак
посебно оних који су гајили култ војводе, сердара, пушконоше и главосјека, што је чинило основ
окружењу, треба узети у обзир начела базирана на погрешним претпоставкама да је бављење му
дјеловања. Но, најважнији чинилац биле су економске условљености и вјечита немаштина која је
црногорске просторе. А знамо још из античких времена да је материјална безбједностусловљавал
науком, филозофијом или умјетношћу.

Ваља истаћи податак да се у Црној Гори музичко стваралаштво најприје манифестовало кроз изли
виду погребних пјесама: женских тужбалица, лирски интонираних и с јаким емотивним набојем, у
мушког лелека, екстравагантног и драматичног јаука, пуног сценске љепоте и бола за преминули
огледао се кроз чобанску пјесму, једноставну, искрену и лијепу, а херојска осјећања кроз родољу
што чини почетак црногорске вокално-инструменталне музике. С таламбасима, бубњевима и разн
инструментална музика, а ови рани видови музицирања били су предуслов за умјетничку музику
дошла до изражаја кроз пјевачка друштва, лимене дувачке оркестре и наставу пјевања у гимнази
Дјевојачком институту на Цетињу, што је резултирало дјелима Шпира Огњеновића, Јелисавете По
Његоша, Јована Иванишевића (првог црногорског школованог музичара и најзначајнијег компози
овдашњим просторима) и других. Они су "утрли стазе" генерацији којој припадају Алекса Иванов
Копитовић, а касније Антун Хомен, Вида Матјан, Антон Погачар и, најзначајнији међу њима, Илиј
писац симфонијске музике. Генерације које су потом наступиле дале су композиторе профила Цвј
Таминџића и др., као и неке млађе ствараоце чије вријеме "тек долази". Уз њих дјелује и знатан б
музике, као и неколико музичких писаца, што свједочи о томе да црногорска музика, која је кроз
лелеком, ушла у наше културне просторе, полако осваја мјесто које јој припада.

Ово што данас имамо није много, али није за потијењивање и гаранција је и озбиљна залога за б
свједочи, поред броја чланова Удружења композитора Црне Горе који се с почетних једанаест поп
шест, и све већи број дјела која повремено бљесну на југословенској музичкој сцени а понекад су
студенте на музичким академијама.

На крају треба напоменути да историјске нужности диктирају културни (према томе и музички) ни
цивилизована Европа лудовала, плесала и свирала по балским дворанама, Црна Гора је крварила
давала одушка својим осјећањима, да би се средином овог вијека тонски винула до симфоније, ка
форме.
Tradicionalni muzički instrumenti
Bogatstvo vrsta i varijanata na malom podrucju kao sto je Srbija ,nije vezano iskljucivo za muzicku
darovitost naroda.Nacin privredjivanja i drustveno uredjenje znatno su uticali na muzicko
stvaralastvo naseg naroda.

Stocarstvo , kao jedno od osnovnih zanimanja,doprinelo je ocuvanju muzicke tradicije.Stocar je

svoje “dugo” vreme ispunjavao sviranjem i izradom

instrumenata od pruca ,pa je razumljivo sto je najstarija instrumentalna muzika solisticka.Ljudi iz
patrijahalne sredine vezivali su se za epske junacke pesme,,za gusle,za svirale. Silaskom sa brda u
plodne ravnice prerastaju u racionalne zemljoradnike,vreme postaje dragoceno a pastirska
dokolica,svirka i svirala daleki. Insrumenti koje su cobani izradjivali za sebe postepeno ustupaju
mesto zanatskim a kasnije i fabrickim instrumentima krajem 19-og i pocetkom 20-og veka.
(trube,harmonika,violine..).Od zavrsteka drugog svetskog rata ,u svim nasim krajevima ,izrada
muzickih instrumenata gotovo se potpuno ugasila.Od 1960,godine sa pojavom radija i
televizije,gramofonskih ploca sa novokomponovanom muzikom,jedino su se svirale,frule i dvojnice
uklopile u nove muzicke sastave.

Narodni muzicki insrtumenti doziveli su pravu renesansu zahvaljujuci

folklornim ansamblima na opstim narodnim
veseljima,svadbama,saborima.

Tradicionalni muzički instrumenti

1)Idiofoni instrumenti kod kojih se zvuk proizvodi:

-udaranjem (zvona i klepetala)

-trzanjem (drombulje)
-struganjem i prevlacenjem (guslice od kukuruzovine)
-treskanjem (zvecke,cegrtaljke)
 2)Membranofoni-udaracki instrumenti ,kod kojih
razapeta membrana koze ili papira treperi:

-udaranjem (darabuka i sve vrste bubnjeva ,daire)

-trenjem stapa utaknutog u membranu (cupa beges)

-treperenjem papira(membrane) na koji se duva kroz suplje cevi,stabljike kukute ili na cesalj.

3)Kordofoni-zicani instrumenti kod kojih razapeta koza nad rezonatorom daje zvuke u zavisnosti
od debljine zice.

Citre-imaju ravnu podlogu s horizontalno napetim zicama,na kojima se zvuk proizvodi:

trzanjem (citra)
udaranjem (cimbalo)
struganjem (klavirkord)

Lutnje-ovalnog trupa sa rezonatorom i izduzenim vratom na kojima se zvuk proizvodi:

trzanjem (tambura,gitara)
prevlacenjem gudalom (gusle,lijerica)
Harfe - trougaonog trupa ,sa vertikalno napetim zicama
Lire - oblika potkovice,s transverzalom i zicama.

4)Aerofoni –duvacki instrumenti kod kojih treperenjem vazduha,vazdusnog stuba u cevi

instrumenta ,nastaje zvuk:

Harmonika, supeljka, kaval,svirala, frula,dubuk, curlik, cevara, dvojnice, ocarina, diple, gajde
Мр. Вукашин Влаховић
МУЗИКА НА ТЛУ ЦРНЕ ГОРЕ

Извори за проучавање црногорске умјетничке музике у прошлости су врло

оскудни и недовољни да се сигурније и студиозније сагледају њене основне
карактеристике. Међутим, драгоцјени остаци материјалне и духовне културе говоре
да се на подручју данашње Црне Горе његовала музика од давних времена -како
свјетовна тако и црквена; и кроз све етапе њеног развитка ocjeћao се јак утицај
фолклорног стваралаштва које је, у одређеним временским раздобљима,
представљало готово једини начин музичког истраживања.

Као код већине јужнословенских народа и у Црној Гори је каснио развој

умјетничког музичког стваралаштва у односу на остале европске земље. Разлог
томе биле су несређене политичке, друштвено-економске и културне прилике, као
и ратови који су вођени са сусједним државама. Осим тога, развој феудализма, који
је у VI вијеку захватио западну Европу, био је у овим крајевима ометан грчевитим
отпором према покрштавању, што је спрјечавало и брже успостављање феудалних
друштвених односа, јер је народ у тим настојањима видио средства свог
поробљавања. Зато се феудални друштвени систем на подручју данашње Црне Горе
стабилизовао са великим закашњењем што је, у негативном смислу ријечи, имало
далекосежне посљедице у политичком друштвено-економском и културном животу
Црне Горе и што је успоравало развој црногорске умјетности, па према томе и
музике.

Међутим, стварањем државе на подручју данашње Црне Горе, која је у почетку

била родовско-војничког карактера, знатно је убрзан и развој умјетничке музичке
праксе. Додуше, она се у почетку заснивала првенснтвено на његовању музике која
је служила за величање владарове моћи и за стварање ратничког расположења,
неопходног за успјешно вођење ратова. У ту сврху коришћени су дувачки музички
инструменти, у првом реду трубе и разне врсте рогова, о чему нам говори и
необично значајан извор прошлости „Љетопис попа Дукљанина", (Барски родослов)
који садржи претежно легендарну историју Далмације и Дукље, од петог до
дванаестог вијека.

Поред осталог, Дукљанин је у свом „Љетопису" описао битку која се почетком

једанаестог вијека одиграла између грчког војсковође Курсилија и краља
Доброслава (Стефан Војислав). У свој ратни план краљ Доброслав је укључио и
употребу музичких инструмената као значајан чинилац за повољан исход оружаног
сукоба:
„... И кад будете чули глас труба и рогова, исто тако и ви са околних брда
затрубите и веома гласно вичите. Послије тога спуштајући се полако примичите се
њиховом табору, па кад будете дошли близу, немојте се уплашити већ будите
храбри и мушки се борите, а свемогући Бог ћe их предати у наше руке." Тако у
сумраку три краљева сина попеше се на брда и учинише све онако како им је краљ
наредио. Истовремено неки Баранин, краљев пријатељ, у намјери да престраши
Грке, приђе Курсилију и рече му: „Чувај се господару и брижљиво настој и гледај
како ћеш се извући са својом великом војском. Само знај да си са сваке стране
опкољен веома великим снагама". Ова опомена се разгласила по табору и све обузе
велики страх. На то Курсилије одмах нареди да сви буду под оружјем, па одреди да
се далеко од табора поставе посматрачи и страже. Међутим, краљ са својом
војском, ноћу помало наступајући, тихо се приближаваше њиховом табору. У поноћ,
пак, стиже тамо гдје се налажаху грчки осматрачи и стражари, па насрне на њих, те
неке побије, а остале нагна у бијег. Управо тада се огласи краљева труба, а они
који су били са краљем почеше дувати у рогове и веома гласно викати.. И синови
краљеви који бијаху по брдима исто тако почеше са разних страна трубити у трубе
и рогове и викати. Затим, лагано се спуштајући низ падине брда, приближаваху се
непријатељима, а исто тако је поступио и краљ.

Грци се заиста почеше јако страшити, па пошто су слушали како се они дуго
времена спуштају, а усљед ноћи нијесу могли да виде, мислили су да се ради о
веома великој војсци као што су били чули од Баранина. А кад су по проламању
труба, рогова и вике закључили да су они већ близу и да на њих наваљују, обузети
страхом даду се у бијег".

Поред тога што је служила за стварање ратничког расположења, музика је у

овом периоду употребљавана за пратњу разних поворки и парада, затим за
величање владареве моћи и ратних побједа и, коначно, за уљепшавање дворских
свечаности. Претпоставља се да су на двору старе Дукље повремено дјеловали
путујући музиканти и забављачи из разних јужнословенских крајева као и из
других земаља западне Европе.

Развојем феудалних друштвених односа, долази и до бржег развоја умјетничке

музике, и са сигурношћу се може тврдити да је музички живот у Зети био развијен у
знатној мјери. Томе је много допринијела и умјетничка сарадња која се,
посредством зетског двора, одвијала са свим већим културним центрима
средоземног подручја.

О музичком животу дукљанске и зетске државе говоре разни писани извори

који почињу са „Љетописом попа Дукљанина", преко „Мирослављевог јеванђеља" и
разноврсних црквених књига, до богатог народног стваралаштва које је сачувано у
изворном облику. Они говоре о свирачима, гусларима, пјевачима и артистима чије
је дјеловање у оно вријеме било карактеристично за Европу, па и за шире подручје
данашње Југославије. Њихова активност долазила је до изражаја нарочито за
вријеме народних свечаности на којима су забављали окупљену масу, игром,
пјесмом и разним артистичким вјештинама. Музичко дјеловање ових умјетника,
међу којима се налазио и знатан број непосредних представника из народа, било је
запажено и на двору феудалне Зете, гдје су гостовале путујуће умјетничке дружине
из Дубровника и из иностранства, најчешће из Италије и Француске.

Заузврат и зетски артисти и музичари су приређивали забаве у Дубровнику и

Италији. Забиљежено је да су, у септембру 1395. године, дубровачки музичари
свирали и пјевали на црквеној свечаности манастира Ратац крај Бара. Такође је
записано да је дубровачко Вијеће умољених 1444. године забранило својим
забављачима и музичарима одлазак у Зету. Познато је да су српски и зетски
владари - Стефан Лазаревић и Балша III, обостраним ангажовањем музичара и
разних забављача, активно сарађивали и на умјетничком пољу. О присутности
народне музике у овом периоду на подручју данашње Црне Горе, свједоче и
средњовјековни стећци на којима су, у облику кола, приказане сцене играња.
 Према томе, народна и свјетовна музика на подручју данашње Црне Горе
његована je током средњег вијека у народу и на двору зетских владара, посебно
Балшића који су, као велики поборници умјености, допринијели развоју музичког
професионализма. У том процесу значајну улогу имало је и фолклорно
стваралаштво, тим више што су извођачи музике били претежно људи из народа.
Међутим, и културни утицаји других народа узели су видно учешће у развоју
музичког живота Дукље и феудалне Зете.

Текст преузет из часописа "Музички гласник" - 1999.г.

Arhivski podaci о kotorskim orguljama iz 1488. i Oktoih, Psaltir i druge crkvene knjige,
štampane na Cetinju ili Obodu između 1494. i 1496. godine, najstariji su značajniji
tragovi muzičke kulture u Crnoj Gori. Sedam velikih liturgijskih inkunabula
venecijanskog izdavača L. A. Dunte (Giunta) s kraja XV i početka XVI vijeka, sačuvanih
u samostanu Sv. Klare u Kotoru kao i 15 orgulja građenih kasnije na Crnogorskom
primorju, ukazuju na kontinuiranu crkvenu muzičku praksu u našim krajevima.
Osnivanje franjevačke „škole pjevanja" u XIX vijeku u Kotoru, uslovilo je i prve
pokušaje stvaranja na području duhovne muzike. Godine 1893. u Rimu je štampan
Barski misal. No i pored njegovanja horske muzike i povremenog okupljanja grupa
tamburaša i duvača, svjetovna muzička praksa gotovo do polovine XIX vijeka najviše
živi u narodnoj pjesmi i igri, gdje veliki udio ima guslarska pjesma.

Najstarije pjevačko društvo, kotorsko ,,Jedinstvo" osnovano je 1839. godine. Dajući

podstrek idejama za nacionalno oslobođenje, ovaj amaterski ansambl razvio je tokom
svog stogodišnjeg postojanja bogatu muzičku djelatnost. Amaterskoj muzičkoj
djelatnosti znatan impuls davala je i Cetinjska čitaonica (1868), na čiju je inicijativu
1871. osnovano prvo Pjevačko društvo na Cetinju. Na njenom primjeru formirane su i
čitaonice u drugim crnogorskim mjestima. Godine 1870. na Cetinju su započele
pripreme око osnivanja Prve crnogorske vojne muzike. Sa regrutovanjem kadra išlo je
veoma teško, jer je u ovoj zemlji puška bila daleko više na cijeni nego duvački
instrument. Izlazeći na ratište 1876, članovi Prve crnogorske vojne muzike su u
trenutku žešćih okršaja odlagali instrumente i prihvatali se oružja.

Udvostručavanjem državne teritorije, poslije oslobodilačkih ratova koje su Crnogorci

vodili s Turcima od 1876. do 1878. godine i njenim međunarodnim priznanjem na
Berlinskom kongresu, stvoreni su bolji uslovi za kulturni razvitak Crne Gore. Druga
crnogorska vojna muzika osnovana je 1889. godine. Samostalno ili u saradnji sa
različitim pjevačkim društvima, ovaj ansambl, pored svojih obaveza prema vojsci i
Dvoru, priređivao je javne koncerte sa zapaženim uspjehom. Ondašnji cetinjski listovi,
posebno „Glas Crnogorca", s pažnjom i naklonošću prate uspjeh muzičke kulture u
nastajanju.

I pored oskudice u stručnom kadru, pred kraj vijeka osniva se niz pjevačkih društava i
duvačkih orkestara i u drugim mjestima. Privatne časove muzike održavali su horovođe,
kapelnici i obrazovaniji članovi orkestara, a nastava pjevanja imala je vidno mjesto u
programima cetinjske Bogoslovije (1869) i Cetinjske (od 1890/91) i Kotorske gimnazije
(od 1903/4). Muzičkom obrazovanju najviše pažnje poklanjano je u Đevojačkom
institutu na Cetinju (1869-1913), osnovanom pod pokroviteljstvom ruske carice Marije
Aleksandrovne. Povremena gostovanja muzičkih umjetnika i ansambala doprinosila su
raznovrsnosti muzičkog života.
A. Šulc (Schultz), De Sarno, F. Vimer (Wimmer) i R. Tolinger (Tollinger) najistaknutiji su
stranci u Crnoj Gori, koji su krajem prošlog vijeka, za potrebe horskih i instrumentalnih
ansambala koje su vodili, pisali različite kompozicije. Sa više ili manje pretenzija oni su
razvili znatnu stvaralačku djelatnost: od horova, preko marševa i rapsodija do baleta i
opera. Та njihova djelatnost nije ostala bez uticaja nа domaće stvaraoce-amatere. Među
njima Špiro Jovović (1826-1859), Špiro Ognjenović (1842-1914), Jelisaveta Popović
(1854-?), Mirko Petrović Njegoš (1879- 1918), oblikuju niz manjih i većih vokalnih i
instrumentalnih formi (tropare, irmose, liturgije, horove, solo pjesme, minijature za
klavir, za orkestar, scensku muziku i dr.) čija melodika otkriva vrijedan zamah
romantičarskog uzleta. Jelisaveta Popović je najstarija žena kompozitor u crnogorskoj
muzici. Od njenih djela poznata je samo zbirka od 11 solo pjesama. Ove vrijedne i
nadahnute pokušaje rodoljubivog rоmantičarskog iskazivanja, osamnaestogodišnja
autorica, koju je životni put odveo u Odesu, posvetila je kotorskom pjevačkom
društvu ,,Jedinstvo". Ovoj generaciji pripada i Jovan Ivanišević (1860-1889), prvi
crnogorski školovani muzičar. Ovaj pasionirani stvaralac, autor horova, minijatura za
klavir, za orkestar i solo-pjesama koje su se s uspjehom izvodile u Pragu tokom
njegovih studija na Orguljskoj školi, tragično je završio život prije svoje tridesete
godine. U XIX vijeku nastalo je, a zatim izvođeno sa više ili manje uspjeha, nekoliko
operskih djela prema libretima inspirisanim Crnom Gorom. Limnanderovu (A. M. G.
Limnander) komičnu operu „Crnogorci" («Les Montenegrins») izvela je prvi put 31. III
1849. pariska Opera соmique. Samo za prva tri mjeseca ovo djelo doživjelo je dvadeset
šest izvođenja. Pod istim nazivom („Černohorce") u Pragu je 1883. izvedena opera
Karela Bendla. Njegova opera „Militza", takođe iz crnogorskog života, izvedena je u
Milanu 1897. U ruskom zborniku „Himne iz cijelog svijeta", koji je P. Šurovski izdao pred
kraj XIX vijeka, štampana je i himna knjaževine Crne Gore. Biblioteka Državnog muzeja
na Cetinju sadrži znatan broj horskih i instrumentalnih kompozicija, štampanih i u
rukopisu, koje su strani ili naši autori posvećivali Crnoj Gori ili crnogorskom knjazu i
kralju Nikoli I Petroviću.

Drugoj generaciji naših muzičara školovanih u Pragu pripadaju Aleksa Ivanović (1888 -
1940) i Jovan Milošević (1895- 1959). Kao pedagozi i horovođe, oni su svoju
dugogodišnju plodnu djelatnost najviše vezali za Podgoricu (Titograd) i Cetinje. Prvi
crnogorski melograf, Milošević je komponovao pretežno horove i bio jedan od osnivača
prve muzičke škole u Crnoj Gori (Cetinje 1932). Poslije 1920. priključuje im se i Anton
Homen (1906) koji sve do naših dana, kao orguljaš, horovođa, pedagog i kompozitor,
predano unapređuje naš muzički život. Obnavljajući postojeće horske i instrumentalne
ansamble i formirajući nove, zajedno sa nizom drugih vrijednih muzičara u ostalim
mjestima, oni visoko uzdižu nivo horskog muziciranja i koncertne djelatnosti. Istaknuti
kompozitor Ivan Brkanović (1906, Škaljari kraj Kotora), autor simfonija, opera i niza
velikih vokalno-instrumentalnih formi, svoj rad vezao je za Zagreb i za Sarajevo.

Intenzivniji muzički život u Crnoj Gori nastaje tek poslije drugog svjetskog rata, prije
svega otvaranjem muzičkih škola u više crnogorskih gradova. Niža muzička škola na
Cetinju (1946/47) ubrzo prerasta u srednju (od 1958. godine - u Titogradu) iz koje je,
poslije završenih studija na muzičkim akademijama u zemlji i inostranstvu, izišao znatan
broj vrijednih muzičara. Pored onih koji se danas u Crnoj Gori bave pedagoškim radom,
koncertnom djelatnošću, uređivanjem muzičkih emisija na radiju i televiziji, mnogima je
ukazano povjerenje i u drugim nacionalnim sredinama, gdje se najzapaženiji potvrđuju
radom na muzičkim akademijama ili koncertnom djelatnošću. Svi oni (Darinka Matić-
Marović, Tripo Simonuti, Olga Milošević, Edi Pećarić, Miroslav Homen, Julio Marić, Vjera
Miranović) redovni su sudionici u svim značajnijim muzičkim programima u Crnoj Gori.
Višestruku plodnu muzičku djelatnost od svog dolaska u Kotor (1941. godine), ostvarila
je pedagog, kompozitor i melograf Vida Matjan (1896). Istraživanjem muzičke prošlosti
Kotora i Crnogorskog primorja uspješno se bavi dr Miloš Milošević. U poslijeratnim
godinama značajan činilac u razvoju crnogorske muzičke kulture predstavljao je Radio-
Titograd, u okviru kojeg tada djeluje više zapaženih vokalnih i instrumentalnih
ansambala, a čija se redakcija narodne muzike uspješno bavi sakupljanjem i
oživljavanjem narodnog melosa. Višegodišnji saradnik Radio-Titograda bio je Ilija
Lakešić (1908- 1973), autor jedne simfonije (1951) i više orkestarskih djela. U okviru
Radio-Titograda, 1959. je obnovljen Simfonijski orkestar sa kojim sarađuju, kao
dirigenti ili solisti, eminentni jugoslovenski i evropski umjetnici. Najznačajnija muzička
manifestacija „Dani muzike" Sv. Stefan - Budva, osnovana 1972, juna mjeseca svake
godine okuplja najuspješnije jugoslovenske reproterskih ansambala, najzapaženije
mjesto pripada KUD „Stanko Dragojević" (Titograd) i KUD „Njegoš" (Cetinje). Među
muzičkim udruženjima, najmlađe je Udruženje kompozitora (1969) čija je
najmarkantnija ličnost Borislav Tamindžić, autor više vokalno-instrumentalnih formi,
orkestarske, koncertantne, solističke, horske, scenske i filmske muzike, koji svoje
stvaralaštvo najvećim dijelom bazira na idiomu crnogorskog muzičkog folklora. No,
crnogorske narodne pjesme i igre u raznim stilizacijama i obradama ne nalazimo samo u
djelima crnogorskih kompozitora (Ivana Brkanovića, Ilije Lakešića, Đorđija Radovića,
Cvjetka Ivanovića, Branka Zenovića, Srećka Markovića, Nikole Čučića, Žarka Mirkovića i
dr.); od vremena srpskog kompozitora Stevana Mokranjca, pa sve do naših dana,
posebno u djelima Nikole Hercigonje, one čine bazu iz koje je potekao niz vrijednih
muzičkih djela u ostalim nacionalnim kulturama u Jugoslaviji.

Vizantijski istoričari savremenici su ostavili svedočanstva o postojanju muzičara, pevača i svirača

na trubama i žičanim instrumentima kod Južnih Slovena. Tragovi ove muzičke tradicije su
verovatno sačuvani u dodolskim pesmama i igrama. Kada su Ćirilo i Metodije uveli bogosluženje
na slovenskom jeziku, stvorili su se uslovi za nastanak slovenske crkvene muzike. Crkveni
tekstovi su recitovani na jedan, dva ili tri tona.

Srpska muzika se razvijala u okviru Vizantijske muzičke kulture, kako za vreme srpske
srednjevekovne države (12-15. vek), tako i za vreme pod Turcima. Pojanje je bilo jednoglasno, a
izvođeno je horski ili solistički. Dirigent (domestik) je pokretima ruku ukazivao na tok melodije.
Glavni pevač (protopsalt) je pevao na početku skraćenu melodijsku pripremu pesme, koja je bila
formula za celo muzičko delo. Nakon toga bi počinjao pesmu jednoglasno uz pratnju hora. Kod
melizmatičnih melodija, hor bi imao zadatak da samo drži svoj ton (ison). Pevač nije koristio
zabeleške, odnosno sve melodije je pevao napamet.

Uzor za komponovanje crkvenih melodija bile su melodije Osmoglasnika, zbirki crkvenih

pesama za nedeljnu službu posvećenih Hristovom vaskrsenju. One su se ponavljale svakih 8
nedelja u jednom od osam crkvenih glasova. Svaki glas je odgovarao posebnom modusu. Neke
pesme srpskih autora nose oznake pojedinih glasova, po čemu se zaključuje da su pisane za
pojanje.
Kraljica Jelena, žena kralja Uroša I, imala je svoj crkveni hor pevača pod upravom velikog
domestika Raula iz Zihne.

Neki srpski srednjevekovni zapisi sadrže neume (srednjevekovne note). Autori ovih kompozicija
bili su: Stefan Srbin (kompozicija „Ninja sili“), Nikola Srbin, Isaija Srbin i drugi. Stvarali su
kratke jednoglasne liturgijske pesme. U njima veći skokovi naglašavaju značajne reči, tako da je
melodija organski povezana sa tekstom.

Postoje oskudni dokazi da je u Srbiji, Bosni i Zeti postojala i svetovna muzika na dvoru i među
narodom. U državi Nemanjića, muzika je bila deo dvorskog ceremonijala. Izvođači muzike i
srodni zabavljači nazivani su: sviralnici, glumci i praskalnici. Tako je Stefan Prvovenčani
krunisan uz zvuke bubnjeva i gusala, dok je despot Stefan Lazarević dočekivan trubama. Car
Dušan je razmenjivao muzičare sa Dubrovčanima. Srpski svirač Dragan iz Prizrena je 1335. bio
gradski muzičar u Dubrovniku.

Stefan Lazarević je na svom dvoru imao muzičku kapelu. U biblioteci Đurađa Brankovića
nalazio se bogato ilustrovani psaltir, danas poznat kao Minhenski psaltir.

Instrumenti dvorskih muzičara bili su: svirale, laute, trube, doboši, gajde i drugi. Predstave u
likovnoj umetnosti su jedini izvor informacija o instrumentima tog doba (Miroslavljevo
jevanđelje, Minhenski psaltir, Hilandar, Dečani i drugi).

Za vreme turske vladavine nad Srbijom, najpopularniji instrumenti bili su gusle, tapani, zurle i
tambure.

[uredi] Savremena popularna muzika u Srbiji

Tokom devetnaestog i dvadesetog veka, na prostoru Srbije sve većeg uticaja ima
zapadnoevropska muzika. Najpoznatiji hibrid tradicionalne srpske muzike sa savremenom
popularnom, pre svega elektronskom muzikom predstavlja Turbo-folk, koji je formiran
poslednjih decenija dvadesetog veka, da bi svoj vrhunac doživeo tokom raspada SFRJ, a zatim
početkom dvadeset prvog veka počeo da polako gubi na popularnosti.

Osim žanrova koji se direktno oslanjaju na tradicionalno narodno srpsko muzičko nasleđe, u
Srbiji je tokom poslednjih decenija sve prisutniji postajali stilovi koja korene viku isključivm ili
prvenstveno iz savremene zapadnoevropske popularne muzike.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih nastao je u Srbiji veliki broj rok grupa među kojima su
najpopularnije bile Smak, Tajm, Ju-grupa, Korni grupa, Generacija 5, Riblja čorba, Bajaga i
Instruktori, i Van Gog.

Prvi znaci popularne muzike koja nije usmerena ka najširem sloju stanovništva kao svojoj publici
(tj. "alternativna" ili "indi" muzika) pojavili su se osamdesetih godina kada je u Srbiji
kratkoročno zaživeo pokret poznat kao novi talas. Njegovi začetnici bili su Idoli, Šarlo Akrobata i
Električni orgazam, a sledili su ih Disciplina kičme, EKV i Partibrejkersi koji su u narednim
godinama stekli brojniju publiku.

Tokom devedesetih godina u Srbiji se pojavljuju prve značajnije muzičke grupe koje se okreću
žanrovima kao što su hip-hop, rege i elektro ili iz njih crpe bar neke od svojih uticaja.

Što se tiče hip-hopa/repa značajni izvođači su: Sanšajn, Gru, Vudu Popaj, 187, Đus a nešto
kasnije veliku popularnost su zadobili Beogradski Sindikat, Škabo, Marčelo i andergraund rep
sastavi Bed Kopi, Prti Bee Gee, 43zla, Ajs Nigrutin itd.

Pop muzika u užem smislu (uz par izuzetaka među kojima je najznačajniji Đorđe Balašević) u
Srbiji je tek krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina počela da zadobija značajniju
publiku i to pre svega među mladima. Nakon što je turbo-folk počeo da gubi na značaju, a
tradicionalna rok scena nastavila da se vezuje za starije generacije, pojavili su se brojni novi pop
izvođači među kojima su najznačajniji Vlado Georgiev, Tap 011, Ana Stanić i Marija Šerifović.

Tokom druge polovine devedesetih godina, na alternativnoj/indi sceni manje ili više vezanoj za
otpor prema tadašnjoj srpskoj vlasti, i delom okupljenoj oko radija i izdavačke kuće B92 izdvojili
su se Darkvud Dab, Kanda, Kodža i Nebojša, Rambo Amadeus, Veliki Prezir, Jarboli, Eva Braun
itd. Takođe u ovo doba zaživljava i elektronska scena, te se organizuju prvi tehno, haus i elektro
nastupi i žurke u većim gradovima. Nakon promene vlasti koja je usledila 2000. godine, veći broj
ovih i sličnih grupa prestaje sa svojim političkim angažmanom i samim tim donekle gubi na
značaju.

Među značajnijim mladim alternativnim/indi grupama delom vezanim za takozvanu "Novu

Srpsku Scenu" (prvobitno rubrika koju je pokrenuo veb-magazin Popboks) danas su S. A. R. S.,
Petrol, Repetitor, Goribor, Lira Vega, Horkestar, Činč, Elektrolasta, Inje, Sleptrep, Tusilago,
Nežni Dalibor, Virvel, Ana Never, Endorfin, Piknik itd. Ovi sastavi su po muzičkom stilu
međusobno veoma različiti i povezani su pre svega činjenicama da su postali aktivni u prethodnih
nekoliko godina, da kao publiku imaju gotovo isključivo mladu i urbanu populaciju, da se
promovišu samostalno (pre svega putem interneta), da uglavnom nemaju zvaničnih izdanja (ili
samostalno izdaju albume), i da svi imaju zanemarljivu medijsku podršku u poređenju sa brojem
fanova.

[uredi] Tradicionalni instrumenti

Dvojnice Truba

Gusle Tambura
 Šargija
Harmonika Gajde Zurle

Drombulje
Goč (tapan) Def Šupeljka

nstrumenti i kultni predmeti

/okapine Crvena Stijena

u oruđem koje je praistorijski čovjek proizvodio od tesanog kamena, kremena i kosti, a zatim i od glačanog kamena
, arheomuzikologija prepoznaje i predmete čija je namjena bila da proizvode zvuk. Riječ je o „kultno-magijskom oru
o najstarijim muzičkim instrumentima, za koje se smatra da su mogli da služe u kultne svrhe. Iako Crna Gora arheol
jno ispitana, među nalazima sa njenog prostora iz vremena praistorije moguće je izdvojiti više primjeraka koji, prem
ji Hornbostel-Sachs sistema, pripadaju grupama idiofonih i aerofonih instrumenata. Mogući ostaci kordofonih instrum
erioda i sa ovog prostora, do danas nijesu pronađeni.

a tokovi praistorije na Istoku i na Zapadu vremenski nijesu podudarni, srodnost ili razlike arheoloških nalaza, na osn
repoznaju njene razvojne faze, na različitim evropskim i vanevropskim prostorima, istovremeno iskazuju i odgovara
kultne evolucije. Sudeći po do sad ispitanim nalazištima u Crnoj Gori, materijalna kultura najstarijih ljudskih zajedni
stora, kao i njena pretpostavljena kultna vjerovanja vezuju se za razvojne procese šireg područja Mediterana. Te rela
mjeri potvrđuje pećina/okapina Crvena Stijena, jedan od malobrojnih sistematski ispitanih lokaliteta u Crnoj Gori, ko
ad lijeve obale Trebišnjice, na visini od 800 metara, u blizini sela Petrovići kod Nikšića. Sa više od trideset do sada
h kulturnih slojeva, koji gotovo u kontinuitetu povezuju dugu epohu paleolita sa željeznim dobom, ovo nalazište ima
najvećih praistorijskih naseobina u Evropi. Iako fosilni ostaci neandertalca (homo neandertalensis), tvorca
leolitske kulture, nijesu pronađeni ni na ovom, ni na kojem drugom lokalitetu u Crnoj Gori, pračovjek (homo primige
noj Stijeni ostavio brojne tragove svoje materijalne kulture, koji se mogu pratiti sve do pojave rane kulture neolita, č
o homo sapiens. Tako su u ovom skloništu, pored raznog oruđa iz različitih faza starijeg kamenog doba, u znatnoj m
i alatke koje arheolozi prepoznaju kao strugalice i strugala. Kao i u drugim praistorijskim staništima, neke od ovih
a, u svojstvu idiofonih muzičkih instrumenata, kako to smatraju arheomuzikolozi, vjerovatno su imale i kultnu funkci
zvuk mogao dobijati prevlačenjem drvetom ili životinjskim rogom po nazupčanom dijelu kamena. 1 Na osnovu više na
sa nazupčanim rubovima (denticolato), istraživači Crvene Stijene definišu, na primjer, trinaesti stratum ove
apine kao „nazupčani musterijen", a među brojnim strugalicama iz dvanaestog stratuma uočavaju i dvije sa rubovim
im na način donekle neuobičajen za ovu vrstu alatke. U mlađim neolitskim slojevima, oni zapažaju i pojavu izduženih
,2 ali na moguću kultnu namjenu ovih artefakata iz različitih slojeva Crvene Stijene, koliko nam je poznato, do sada
 kada je riječ o ovom lokalitetu, pažnju u prvom redu privlači jedan koštani nalaz tipa aerofonog muzičkog instrumen
na moguću kultnu funkciju, ukazuje i na vjerovatno najstariji trag muzičke komunikacije na tlu današnje Crne Gore
mo da je među ostacima materijalne kulture posljednjih generacija neandertalske vrste u Crvenoj Stijeni, u njenom
om sloju, koji se veže za kasni musterijen (Mousterien), odnosno za posljednju fazu srednjeg paleolita, godine 1961.
edna svirala na kojoj još uvijek može da se proizvede zvuk.

eorija o radu i ritmu (Karl Bticher, Arbeit und Rhythmus, Leipzig, 1901), postavljena još krajem XIX vijeka, koja se i danas uvažava, polazi od principa da od ekono
ska, odnosno umjemička djelatnost, na isti način kao što su, kako on smatra, od prvobitnih oruđa kao radnih instrumenata postajali muzički instrumenti. Detaljnije
Poreklo umetnosti kao filosofski problem, Beograd, 1981, str. 44.
Stanji litički periodi u Crvenoj Stijeni, Crvena Stiiena, Zbornik radova, Nikšić, 1975, str. 35. i37.

najraniji poznati primjerak sa područja Balkana, čije trajanje ukazuje na starost dužu od 40.000 godina, ovaj prasta
dnostavni instrument, dužine oko 5 cm, napravljen je od probušene kosti divokoze (Rupicapra rupicapra). Sa otvoro
stog obima na objema bočnim stranama i sa uglačanim gornjim dijelom kosti, taj izvanredno sačuvani aerofon, kaka
ogao biti u upotrebi tokom cijelog paleolita, pripada žanru signalne svirale. U odnosu na alatke iz Crvene Stijene, dat
u isto vrijeme, lzradu ovog instrumenta (Phalanx I Rupicapra rupicapra) arheolozi cijene kao rijedak primjer savršen

edena svirala nije, kako se to smatra, jedini primjerak takve vrste porijeklom iz Crvene Stijene. Među rijetkim košta
iz njenog desetog sloja koji se uslovno vezuje za epohu orinjasijena (Aurignacien), odnosno za najmlađu fazu paleol
za vrijeme izmedu 35.000-10.000 godina prije nove ere, izdvajaju se još dva probušena falanksa, odnosno dvije sig
ibližno iste veličine kao i svirala iz dvanaestog stratuma. Iako mlađe od nje, one imaju samo po jedan bočni otvor i z
tavnije obrađene. Istom sloju pripadaju i dva takođe jednostavno obrađena ali fragmentarno - samo po dužini - saču
. Naročito na manjem fragmentu - pri samom njegovom vrhu -jasno se uočava bočna perforacija. 3

oblastima srednje i zapadne Evrope, posebno u Francuskoj, Ceškoj, Poljskoj i Mađarskoj, među arheološkim nalazim
g praistorijskog perioda sačuvan je znatan broj primjeraka ovakvog instrumenta, 4 često manje savršene izrade u od
z dvanaestog sloja Crvene Stijene. U nauci je poznato da najveći broj signalnih svirala, kao i primjerci iz desetog str
ne/okapine, pripada najmlađoj fazi paleolita.

no. Opisujući artefakte desetog stratuma Crvene Stijene, Đ. Basler navodi dva koštana primjerka - jedno šilo i jedan mali fragment kosti, uglačan na jednom mjest
a nije bio oblikovan kao alatka. Op. cit, str. 29.
Neue Funde steinzeitlicher Musikinstrumente in Osteuropa, Halle, 1960, str. 321-332.

na od rijetkih takvih svirala sa Balkana, nađena u Bukovčevoj špilji, pored Lokvi u Gorskom Kotaru u Hrvatskoj, koja
an otvor na bočnoj strani, prema arheologu Kristini Brade, potiče iz vremena orinjasijena, 5 dok jednu znatno mlađu
ađenu u Smilčiću kod Zadra, arheolog Sime Batović vezuje tek za srednji neolit. 6

uzičkoj terminologiji poznat i pod nazivom koštana svirala ili koštana zviždaljka, ovaj je instrument mogao da služi k
sporazumijevanja među lovcima, kao i da, u svojstvu zova, privuče divlju životinju. Neki arheolozi, međutim, nijesu
e takvu namjenu ovog aerofona, smatrajući da je probušeni falanks, u funkciji magijskog simbola, najvjerovatnije n
esak. Tako ni Anri Marten, istraživač paleolitskog nalazišta La Quina (Villebois-Lavalette, dep. Charente) u Francusko
nađeni najstariji koštani primjerci, ali samo sa jednim bočnim otvorom, približno datirani kao i nalaz Phalanx I Rupic
tijene - ne smatra da su ovakve izrađevine bile u funkciji muzičkog instrumenta. Čak i za jedini primjerak koštane sv
teta, koji, kao i nalaz iz Crvene Stijene, ima otvor na objema stranama kosti, ovaj naučnik pretpostavlja da je
atnije služio kao privjesak.7 Shodno njegovom mišljenju ni arheolog Đuro Basler nije siguran da li je probušena kost
tijene mogla da ima namjenu zviždaljke ili privjeska. 8 Stavljajući u prvi plan zvučna svojstva koštanog nalaza iz dvan
ene Stijene, arheolog Zvezdana Vušović-Lučić ne iskazuje dilemu u pogledu njegove namjene. 9

ući da je na različitim evropskim prostorima nađen znatan broj srodnih primjeraka probušene kosti, koje su u lovu m
za oponašanje životinjskih glasova, istraživači muzičke praistorije, za razliku od nekih arheologa, redovno napominj
ijsko-kultne, sasvim razumljiva i njihova praktična upotreba, isto kao što je izvjesna i njihova, ali kasnija magijsko-
 a vrijednost.10

Die mittelalterlichen Kernspaltflčten Mittel' und Nordeuropas, Neumunster, 1957. str. 15.
Jadranska гопа, Praistorija jugoslovenskih zemalja II, Neolitsko doba, Sarajevo, 1979, str. 538.
Recherches sur l'evolution du Mousterien dans le gisement de la Quma, Paris, 1907, str. 140-168.
Koštana zviždaljka iz Crvene Stijene, Glasnik društva za nauku i umjetnost Crne Gore, II, Titograd, 1975, str. 105-110.
ušena falanga (članak) koja duvanjem može da proizvodi zvuk te je mogla biti instrument pomoću koga su se pozivali lovci u lov, ili je služila u ritualne svrhe." Z.
a oruđa i oružja iz Crvene Stijene, Spone, I, Nikšić, 1985, str. 136.
ki, lnstrumenty muzyczne na ziemiach Polskich, Krakov, 1971, str. 15-16.

to da, analogno realizmu paleolitskog likovnog izraza i njegovom preobražaju tokom neolita u dekorativno-simboličk
treba razlikovati i funkciju koštane svirale u rukama paleolitskih lovaca i sakupljača plodova, od njene namjene u
m religioznom životu pastira u neolitu. Koštana svirala će tada ne samo poprimiti, već i za dugo sačuvati svoje znače
U svojstvu magijsko-simboličkog predmeta, tada je „zvučna" kost mogla biti nošena i kao privjesak. Valter Viora prim
eme koje će uslijediti i otkriti svirale sa dva, tri ili više otvora neće sasvim odbaciti simboliku „zvučne" kosti, podsjeća
a su i najstarije legende nekih naroda sačuvale trag o njenoj magičnoj moći. 11

natno mlađeg, četvrtog po redu stratuma koji pripada kultun mezolita, odnosno prelazu iz starijeg u mlađe kameno
je više aerofona sačinjenih od jelenjeg roga, ili od cjevanica većih sisara. 12 Dva najveća i najmasivnija, adaptirana o
oga, dužine 18-20 cm, dosta grube obrade i djelimično oštećena, kao i jedan nešto manji, pripadaju žanru blago sav
e svirale. Na očuvanoj prednjoj strani najmasivnijeg, otvor je koso zasječen nalik na usnik kasnijih drvenih duvačkih
nata, dok je najmanji na obje strane vjerovatno imao ovalne otvore približno iste veličine. Iz istog sloja potiče i jedna
zdužena svirala, neznatno oštećena, dužine oko 15 cm, koja je takođe adaptirana od jelenjeg roga. Uduvavanjem va
m instrumentima mogao se proizvesti samo jedan ton, čija je visina zavisila od dužine i širine cijevi. U stručnoj literat
navodi magijsko-ritualna namjena takvih aerofona iako je sasvim moguća i njihova signalna funkcija. Daleko finije i
tratumu nađena je i jedna manja cijelom dužinom probušena kost (dužine 10-12 cm i prečnika oko 1 cm) koja je fini
m poprimila gotovo idealnu cilindričnu formu ravne svirale. Njen oblik, kao i oblik aerofona od jelenjeg roga, blizak je
a br. 1, 121 i 421 Hornbostel-Sachs klasifikacije muzičkih instrumenata.

Les Quatre Ages dela Musique, Paris, 1963, str. 19-20.

tefaktima iz Crvene Stijene nije pisano u stručnoj literaturi. Zajedno sa matenjalom koji nije izložen u vitrinama, među kojim su i koštani nalazi iz desetog stratum
ljeni su nam na uvid ljubaznošću Z. Vušović-Lučić, višeg kustosa Zavičajnog muzeja u Nikšiću.

m žanru instrumenta pripada i jedan mlađi dekorativni fragment, takode od kosti, nađen u drugom stratumu. Riječ j
m cilindričnom obliku, prečnika oko 1,50 cm, koji je ukrašen dubokim koncentričnim urezima. 13 Dužine oko 4 cm, taj
ni predmet najvjerovatnije je ostatak ravne svirale duge 8-10 cm, koja je u nastavku mogla, ali nije i morala da ima
pa čak i u rimskom periodu, javljaju se šuplji cilindrični koštani primjerci bez rupica, kakav je jedan aerofon, neznat
bez dekoracije, dužine 6 cm i prečnika 1,20-1,50 cm, nađen u Lihnidu (Ohrid) koji je, kako se pretpostavlja, služio z
životinja.14 Sa tako minucioznom izradom, ova svirala iz Crvene Stijene najvjerovatnije je upotrebljavana u molitve
tualima.

ugom kulturnom sloju Crvene Stijene (srednji neolit) čije trajanje, prema Alojzu Bencu, teče lzmeđu dva posljednja
etvrtog i prvog stoljeća trećeg milenijuma prije nove ere, pored više fragmenata pehara i posuda za svakodnevnu
nađeni su i ostaci jednog ritona (rhyton) na četiri noge. Iako su od ove zoomorfne posude sačuvani samo djelovi ru
paža se da je rad na tom predmetu bio izveden u fino izglačanoj keramici. 15 Ritoni iz približno istog perioda sa više
mijetnim nagovještajima životinjskih oblika, kakvi su nađeni i na drugim južnoslovenskim lokalitetima, najvjerovatn
kod obreda libacije. Među iskopinama istočnih civilizacija već s početka drugog milemjuma stare ere, a na balkanski
a znatno kasnije, srijetaće se ritoni najčešće u funkciji posude za piće, pravljeni od različitog materijala, a na Istoku
brojniji primjerci javljaju se u obliku stilizovanog životinjskog roga - nesumljivo kao izraz prastarog vjerovanja da je
muzičkog instrumenta imao magičnu moć. I u ranijim i u kasnijim stratumima Crvene Stijene nađeni su brojni ostaci
ih ili zdrobljenih životinjskih rogova, naročito jelenjih, kao i onih koji pripadaju raznim vrstama bovida. Oni koji su re
najvećim dijelom pripadaju divljem, kao i kasnijem domesticiranom kratkorogom govečetu, ali na njima nijesu uočen
 agovi obrade kao na primjercima iz četvrtog stratuma. Pa ipak i u takvim okolnostima bilo bi moguće pretpostaviti fu
og roga kao kultnog instrumenta u obrednim radnjama stanovnika Crvene Stijene. Isto tako, obred libacije, žrtvenog
a životinjske krvi, potvrđen nalazom polomljenog ritona iz drugog stratuma, mogao bi da uputi na vjerovanje neolitsk
e Crvene Stijene u magičnu moć zvuka životinjskog roga.

ć-Lučić smatra da je taj fragment mogao da služi kao ukras-privjesak na ogrlici ili na narukvici. Op. cit, str. 144.
je nađena prilikom iskopavanja ostataka teatra u Lihnidu (Lychnidos), na prostoru današnjeg Starog Ohrida, smatra se da je riječ o svirali kojom se služio glumac
dgovarajuću scenu iz seoskog života. K. Galin, Archeological Findings of Musical Instruments in Yugoslavia, Narodna umjetnost, specijalno izdanje, 2, Zagreb, 1988
Mlađi praistorijski periodi u Crvenoj Stijeni, Crvena Stijena, Zbornik radova, Nikšić, 1975, str. 141-142.

m najranijih primitivnih oblika ovog instrumenta - adaptiranog životinjskog roga, ovnujskog ili nekog drugog - likovn
ja istočnih civilizacija već s početka trećeg milenijuma stare ere potvrđuju da su i ljušture velikih puževa i morskih š
ve slona i drugih životinja takođe bili u funkciji ovakvog instrumenta. Veoma bogati paleontološki materijal iz različit
rvene Stijene, osim kostiju i rogova, čine i pljosnate ljušture morskih školjki, 16 od kojih, prema M. Malezu, najstarije
devetog stratuma. Budući da dvije od njih na svojim vrhovima imaju probušene rupe, da su im rubovi i izbočine izgl
u obje primijetno izlizane, ovaj autor smatra da su te dvije školjke, iz reda glycimeris pilosa, donešene sa obala Jad
go vremena bile u upotrebi kao ukrasni privjesak.17 Mi bi smo tome dodali - ne samo kao ukras, ili kao amulet već i k
agijski zvučni predmet. Budući da su nađene u paru, da su uz to i perforirane na vrhu, kao i da su kroz tako dobijene
budu provlačeni lijan ili oplata, moguće je da je te ljušture - tada već homo sapiens iz Crvene Stijene - upotrebljavao
diofona tipa krotala. Brojne likovne predstave i na Istoku i na Zapadu pouzdano ukazuju da je krotal instrument vez
nate školjke nejednake veličine sa probušenim vrhom nađene su i u drugom stratumu Crvene Stijene. Isto tako, zvu
mogle su da imaju i ljušture kopnenih puževa, čiji su najstariji uzorci nađeni takođe u devetom stratumu. I veliki očn
otinja kao posebni, izolovani nalazi, nađeni su u gotovo svim slojevima ove pećine/okapine. Na jednom od njih iz čet
primijetni su tragovi namjernog širenja zubne šupljine te se može pretpostaviti da se kroz tako oblikovani otvor prov
a kanapa, odnosno da su takvi primjerci služili kao privjesak. 18 Nanizani u ogrlicu ili narukvicu, zubi divljih životinja
om tijela da proizvode zvuk pa na taj način i da budu u funkciji zvečećeg idiofonog instrumenta. U vidu nanizanih pe
aca od gline, bronze, staklste paste pa i od zlata, takvi idiofoni biće upotrebljavani i kasnije u ilirsko, llirsko-helenistič
oba, a efekat na taj način dobijenog zvuka sačuvaće folklorna tradicija mnogih naroda sve do danas. Uzme li se u ob
čnjaka divljih životinja kao i njihov oblik nalik na rog, moguće je da su takvi primjerci korišćeni i kao aerofon u služb

m mitu, velika morska školjka je instrument u koji svira Triton, bog mora. Moguće je tako da je jedna školjka u obliku roga, dužine oko 15 cm, koja je kao grobni p
oistočnoj nekropoli antičkog grada Dokleje kod Podgorice, bila u funkciji muzičkog instrumenta. O prilozima iz kamene urne u kojoj je ta školjka nađena (grob 113
Cermanović-Kuzmanović, O. Velimirović-Žižić, D. Srejović, Antička Duklja - nekropole, Cetinje, 1975, str. 84.
Kvartarna fauna Crvene Stijene, Crvena Stijena, Zbornik radova, Nikšić, 1975, str. 165.
ć-Lučić, op. cit, str. 142.

edenim paleontološkim nalazima, kao minijaturnim prauzorima, na osnovu čijih će se zvučnih svojstava, ali i njihove
savršavati različiti tipovi duvačkih instrumenata, mogla bi da se doda i jedna šuplja kost žutokljunog labuda (I Phalan
ygnus) duga 61 mm, koja je u Crvenoj Stijeni prepoznata jedino u njenom devetom sloju. 19 Budući da su fosilni osta
uda veoma rijetki i na ostalim južnoslovenskim prostorima, vrlo je vjerovatno da je maleni falanks ove ptice u
eolitskoj fazi Crvene Stijene bio visoko cijenjen kao kultni predmet. Treba napomenuti da su i alatke paleolitskih lova
koje su naseljavale Crvenu Stijenu, najvećim dijelom nevelikih dimenzija, odnosno da pripadaju, kako to arheolozi d
odimenzioniranog oruđa. Njihova veličina najvećim dijelom odgovara minijaturnim predmetima na kojima se mogao
i zvuk, posebno ljušturama školjki i puževa, očnjacima divljači, probušenim ili šupljim falanksima drugih sisara ili pt

o ostaci kvartarne faune u Crvenoj Stijeni svojim bogatstvom i raznovrsnošću čine ovo nalazište bez premca na čitav
jugoistočne Evrope, sasvim je izvjesno da je među obiljem zdrobljenih i polomljenih, ili izolovano sačuvanih fragmen
ogova bilo daleko više obrađenih primjeraka nego što smo to u mogućnosti da prepoznamo. Oni su svojim svojstvim
ču i čine „djelotvornim" kultne i magijske radnje, kojima je praistorijski čovjek Crvene Stijene prizivao uspješan lov,
jući se ili upućujući zahvalnost nepoznatim silama prirode.
 vojem kompleksnom značenju, još jedan nalaz iz drugog stratuma u znatnoj mjeri privlači našu pažnju. Osim što se
vojom izradom, jedna okrugla, sa obje strane izvanredno uglačana kamena ploča, za sad ima značaj najranije
vanog simbola sunčanog kulta na čitavom području današnje Crne Gore. Nalazima sličnih predmeta, sačinjenih od pe
božavanje Sunca potvrđeno je od starijeg neolita i na širem prostoru Balkana. 20

tog stratuma pažnju privlači i jedan kameni oblutak koso zasječen na dvijema suprotnim stranama. Otkrivene na ta
unutrašnje koncentrične naslage asociraju na mogući lik idola sa licem ptice grabljivice kojim dominiraju ogromne eli
dstave likova sa odlikama ptičijeg lica javljaju se i u drugim neolitskim nalazištima u Crnoj Gori. Jedna od karakteris
ratuma ili preciznije - prelazne faze izmedu drugog i prvog stratuma, jesu i sačuvane kljunaste drške keramičkih pos
edna od njih, uglačana do visokog sjaja i ukrašena gusto punktiranim paralelnim trakama, 22 najvjerovatnije je ostat
ne posude. Kameni solarni disk, idol sa ptičijim likom, kao i fragmenti polomljenog ritona od keramike, artefakti su iz
ulturnog horizonta Crvene Stijene, koji otkrivaju neke od najstarijih religijskih preokupacija njenih stanovnika. Taj oč
li nedovoljno poznati svijet vjerovanja, svakako, nije bez relacija sa zvučnim „magičnim" predmetima i uvjerenjem o
djejstvujućoj moći u praistorijskoj dinamici kulta.

op. cit, str. 161.

op. cit, str. 140.
eno.
ć-Lučić, Keramika Crvene Stijene, Spone, 2, Nikšić, 1981, str. 39.

susretu sa najstarijim slojevima Crvene Stijene, kako je to zabilježio Đ. Basler, još se osjećao miris vlažnog pepela.
u sloju dvadesetčetvrtom, primijećeno je da su ostaci čovjekovog prisustva bili konzervisani do zapanjujućih sitnica.
ma na dubini od jedanaest metara, ovaj naučnik zaključuje da su gozbe stanovnika dvadesetog sloja bile neobično b
vog centralnog ognjišta nađene su kosti konja, goveda, jelena, nosoroga, svinja i koza u količinama kakve nijesu otk
om drugom stratumu. Bila su tu i dva para jelenskih rogova, odsječena iznad „ružice" oštrim predmetom. 23 Iako djel
estvarno, ostaje činjenica da su u toj „kamenoj stihiji", kako su Crvenu Stijenu nazvali njeni istaživači, a koja je, kao
e, služila čovjeku tokom više desetina hiljada godina, sačuvani brojni tragovi njegovog života i njegovih vjerovanja. T
alik su na one koje su ostavile najstarije ljudske zajednice u drugim krajevima Evrope. Pošto je odoljela stoljećima i
mima, koštana svirala iz dvanaestog sloja jedan je od njih. Njen slabašni zvuk najstariji je „živi" trag muzičke aktivno
današnje Crne Gore.
lazima iz prvog stratuma Crvene Stijene, ovaj je kulturni sloj identifikovan kao prelaz iz bronzanog u željezno doba,
kao prelaz iz drugog u prvi milenijum stare ere. Pretpostavlja se da su u to vrijeme Protoiliri ili Prailiri već bili stalni i
ni stanovnici ove pećine/okapine.

Stariji litički periodi u Crvenoj Stijeni, str. 65. i 47.

apina Crvena Stijena
Koštana svirala (Phalanx I Rupicapra rupicapra)
iz XII stratuma pećine/okapine Crvena Stijena
kod Nikšića.

Približna starost 40.000 godina - srednji paleolit

(musterijen).

Zavičajni muzej, Nikšić.

Koštane svirale iz nalazišta sa područja

Moravske.

Mlađi paleolit.

Koštane svirale iz nalazišta sa prostora

Hrvatske:

Bukovčeva špilja pored Lokvi u Gorskom Kotaru

- mlađi paleolit (orinjasijen) i

Smilčić kod Zadra - srednji neolit.

Koštane svirale iz X stratuma Crvene Stijene.

Mladi paleolit (orinjasijen).

Zavičajni muzej, Nikšić.

Svirale od jelenjeg roga, IV stratum Crvene

Stijene.

Mezolit.

Zavičajni muzej, Nikšić.

Blago povijena izdužena svirala od jelenjeg
roga, IV stratum Crvene Stijene.

Mezolit.

Zavičajni muzej, Nikšić.

Ravna cilindrična svirala sa otvorima na obje

strane fino uglačane životinjske kosti, IV
stratum Crvene Stijene.

Mezolit.

Zavičajni muzej, Nikšić.

Morske školjke iz reda glycimeris pilosa u

svojstvu kultno-magijskog zvučnog predmeta,
IX stratum Crvene Stijene.

Zavičajni muzej, Nikšić.

Sunčani disk od fino uglačane keramike, II

stratum Crvene Stijene.

Srednji neolit.
Zavičajni muzej, Nikšić.

Idol sa ptičijim likom sačinjen zasijecanjem

kamenog oblutka, II stratum Crvene Stijene.

Srednji neolit.

Zavičajni muzej, Nikšić.

Fragment dekorativne svirale od kosti u funkciji

kultnog instrumenta, II stratum Crvene Stijene.

Srednji neolit.

Zavičajni muzej, Nikšić.

 Zlatni persijski riton.

Luvr, Pariz.

МУЗИКА У ЦРНОЈ ГОРИ НЕКАД И САД

Вриједне прилоге на откривању музичке прошлости Црне Горе и Боке дали су др
Перо Шоћ, Душан Сковран, Милош Милошевић и други.

Они су записали нешто из музичке прошлости и тако спасли од заборава оно што је
значајно и вриједно.

Најстарије податке из области музике у овим крајевима скупља Милош Милошевић

научни сарадник архива у Котору. Он налази и обрађује вриједни документ који се
односи на наруџбу оргуља за једну которску цркву. Beh 1488. годше започиње
документација музичког живота, и ове оргуље спадају у настарије инструменте о
којима се води евиденција код нас. Поред тога, из низа докумената који се односе
на ове оругље, њихову набавку, постављање и поправљање, сазнајемо и за имена
оргуљаша.

Богатији размах музичког живота на широј територији Црне Горе и Боке одвија се у
деветнаестом вијеку. Тада у читавој Европи почиње снажан покрет за националне
слободе, а уз то и за афирмацију свих оних етничких и умјетничких вриједности
које се уклапају у карактеризацију појма националности. Овај снажан покрет, који
је толико утицао на формирање умјетничких схватања у Европи, настао је као
резултат идеја француске грађанске револуције, романтизма и просвјетртељства.
Током деветнаестог вијека овај покрет обухватио је готово све наше народе,
развијајући се, наравно, у сваком крају према специфичним условима, с обзиром на
политичку ситуацију, географски положај и на одређене етничке особине појединих
народа.

Први замах, истовремено и почетак музичких активности у оквиру романтичарског

националног препорода у деветнаестом вијеку, јавља се у Котору. Котор је био под
аустријском окупацијом, па су баш у тим условима црногорски родољуби осјетили
потребу да дају маха својим родољубивим, слободарским осјећањима. Пјесма и
игра, а касније и позоришна умјетност на родном језику, значиле су за наше људе
под окупацијом ватру која се касније распламсала у борбу.

Године 1839. основано је у Котору " Српско пјевачко друштво " Јединство ". Било је
то само годину дана послије оснивања најстаријег пјевачког друштва у нашој
земљи — "Панчевачког српског црквеног пјевачког друштва" и четири године прије
оснивања "Београдског пјевачког друштва". Први диригент друштва "Јединство" био
је Чех Буреш, али већ послије четири године диригентску палицу узимају Которани
и држе је све до првог свјетскограта. Били су то надарени самоуци и аматери, људи
који су се бавили свим пословима које изискује одржавање једног пјевачког
друштва, организацијом рада, набављањем и преписивањем нота, спремањем
гласова, дириговањем и компоновањем. У низу диригената који су се оспособили и
водили пјевачко друштво "Јединство" најпознатији су били Нико Чучак, Шпиро
Јововић, Шпиро Огњеновић, Јово Гиљача, Јово Кадија, Богомил Јовановић — сви су
они компоновали, у првом реду духовне пјесме за хор, а затим и родољубиве и
јуначке, но и лирске пјесме за хор, или за глас и клавир.

Међу њима се истичу Шпиро Јововић, аутор низа духовних пјесама, једне " Плачне
литургије " и пјесама родољубивог карактера, и Шпиро Огњеновић који је писао
родољубиве пјесме и неколико инструменталних композиција за оркестар.
У оквиру пјевачког друштва "Јединство" 1866. године основан је и мали оркестар, у
коме су, поред неколико страних музичара, који су били на службиу Котору,
свирали музикални Которани, чланови " Јединства ".

У Котору је 1854. године рођена и Јелисавета М. Поповић, по данашњем познавању

наше музичке прошлости најстарија жена-композитор. Од ње је остало десетак
пјесама за глас и клавир, родољубивих и лирских, рађених без великих
умјетничких претензија, али са познавањем вокала и клавира.

Српско пјевачко друштво у Котору је у прошлом вијеку одржавало добре везе са

многим нашим сличним друштвима, као и са низом наших композитора, што се види
по веома богатој архиви овог друштва.

У другој половини деветнаестог вијека организује се музички живот и на Цетињу.

Године 1868. основана је читаоница, а у њеним оквирима нешто касније, 1871.
године, и пјевачко друштво, које је послије нарасло у пјевачко друштво " Његош ".
Послије успјешних ратова 1875-6. године, када је територија Црне Горе постала
знатно већа, и у другим мјестима оснивају се дилетанске дружине и у њима се
његују пјесма и игра. Но, најактивније је било друштво на Цетињу, које је од 1880.
године приређивало концерте у Зетском дому који је тих година подигнут. У
посљедњој деценији деветнаестог вијека гостују и позоришне трупе из Србије и
других наших крајева, а наступао је и један хор из Италије. За развој музичког
живота значајно је и оснивање Дјевојачког института на Цетињу, који је формиран
1869. године. На њему се учила теорија музике, хорско пјевање, виолина и клавир,
а наставници су били Антон Шулц, Роберт Толингер и Ида Хофман.

Први у иностранству школовани музичар Црне Горе био је Јован Иванишевић. Уз

помоћ српске владе он се школовао на конзервторијуму у Прагу у класи Здењека
Фибиха. Послије завршеног испита он је трагично завршио — године 1889. удавио
се у залеђеној Влтави. Јован Иванишевић је оставио низ композиција из којих се
виде и његова надареност, као и стручна спрема.

Занимљива је и личност књаза Мирка Петровића, који је учио клавир код Роберта
Толингера који је на двору на Цетињу учио музици сву дјецу краља Николе. Књаз
Мирко је оставио неколико композиција које су биле штампане у Риму и Лајпцигу.

На Цетињу је 1904. године основано и " Занатлијско пјевачко и тамбурачко

друштво" које је нешто касније претворено у "Радничко друштво".

Значајан догађај у музичкој историји Црне Горе је и обилазак овог краја од стране
чешког музичара Лидвига Кубе, који је до 1891. године овдје боравио у три
наврата. Збирка народних мелодија из Црне Горе значила је можда први излаз у
свијет једног блага које је од тада стално привлачило пажњу композитора.

И осмогодишњи боравак у Котору Дионизија де Сарно-Сан Ђорђа био је значајан.

До 1893. године, када је напустио Црну Гору, овај композитор је написао неколико
композиција инспирисаних садржајима и мелосом Црне Горе. То су музичка драма
Балканска царица, на текст Николе I , опера Горде, опера Дане и друга дјела.
Народним мелосом Црне Горе инспирисао се и низ композитора ван граница Црне
Горе. Тако је настао велики број композиција за хор, за глас, за инструменте, за
оркестар, а у овој области веома је значајан и сценски ораторијум Горски вијенац
Николе Херцигоње.

У времену између два рата у Црној Гори су дјеловали музичари који већ значе
прелаз на период стручно музички школованих људи. Међу њима се истичу Алекса
Ивановић, који дјелује у Цетињу, Никшићу и Подгорици, гдје је непосредно пред
други свјетски рат основао и музичку школу, и Јован Милошевић, који ради на
Цетињу као капелник и наставник музике. На Цетињу је 1932. године основана
музичка школа при друштву Његош. У времену између два рата ради у Котору
Антун Хомен као оргуљаш, хоровођа и наставник музике, као и Вида Матјан.