Васпитно-образовни рад у сеоским, „малим“ школама и издвојеним

одељењима
У раду „малих“ сеоских школа се могу уочити бројни проблеми. На те проблеме је указао
Одбор за образовање САНУ:
 „Образовање сеоског становништва у Србији је занемарено,
 Низак ниво образовања сеоског становништва,
 Разуђена али застарела мрежа школа у сеоским подручјима,
 Квалитет образовања сеоског становништва је нижи од републичких стандарда,
 Не постоје елементи специфичне образовне политике образовања сеоског
становништва,
 Нису дефинисане улоге образовања у сеоским подручјима у општем развоју
сеоских заједница
 Проблеми финансирања образовања сеоског становништва...“(Ивић, И., 2009:
152).
Питањима рада „малих“ школа бавио се већи број истакнутих педагога. Та
истраживања су, такође, указала на низ проблема у овом делу Образовног система
Републике Србије. Тако, на пример, извршено је обимно истраживање „малих“ школа
(Трнавац, Н. 1992), којим је:
• Обухваћено 750 малих школа (до 15 ученика),
• Испитано тестовима знања 7017 ученика,
• Просечан број ученика у тим школама био је 9.3,
• Испитивани су и услови рада у тим школама и утврђено је да су лошији од стандардних
већих и градских школа,
• Основни показатељ истраживања је да ученици из тих школа постижу тек окополовину
републичког просека на тестовима знања.
Упоредно проучавање резултата постигнутих у „малим“ сеоским школама, у
односу на републички просек, је вршено, а показатељи су веома јасни и указују на
алармантно стање ниског успеха у „малим“ сеоским школама (Види: Трнавац, Н., 1992.).
Један од фактора који негативно делују на организацију рада „малих школа“ је њихова
материјална основа. Мали број ученика у њима је често фактор према коме се процењује
рентабилност улагања у изградњу, адаптацију, одржавање, опремање школске зграде,
набавку наставних средстава, литературе итд. Тако многе од њих добијају само
најнужнија средства за огрев и струју. Непосредни увиди у стање објеката на почетку
школске године су показали да је више од половине школских објеката „малих школа“ у
веома лошем стању. Најлошије стање је у Рашком округу, али и широм источне Србије.
Међутим, и у Златиборском округу је слично стање, постоје запуштене, готово руиниране
школе које све мање личе на просветне установе. Једна од основних предности које „мале
школе“ имају у односу на градске и приградске школе су школске зграде и школска
дворишта. Скоро све школске зграде су наменски грађене за основну школу, а више од
половине њих има две (па и више) учионица. У већини њих учитељ користи само једну
учионицу. У погледу учионичког простора постоје одличне шансе да се врше потребне
адаптације и комбинације за рад са ученицима у одвојеним групама или посебним
активностима. Чињеница је да су просторије, односно учионице које су некада биле у
функцији углавном запуштене и неискоришћене, али њихово уређивање, ипак, не би
изискивало огромне финансијске трошкове. Неке школске зграде у свом саставу имају
стан за наставника. Међутим, у већини случајева су то адаптирани или неодговарајући
станови (без воде итд.).
За рад „малих школа“ је веома важно и повољна је околност што су сачувана
релативно пространа школска дворишта. Око 2/3 њих има двориште веће од 5 ари.
Међутим, недостатак средстава утиче и на изглед ових простора. Тако уместо уредних,
хуманизованих простора често затичемо пусте ливаде, запуштене травњаке без цвећа,
порушене ограде, осушена стабла. Неке школе имају школску башту, мада је тешко
утврдити њихову намену и искоришћеност. И поред пространих дворишта само неке
школе имају уређен терен за физичко васпитање.
Текућу воду, чесму у згради, односно у школском дворишту има већи број „малих
школа“. Још увек их, међутим, има са нерегулисаним питањем воде. Са тим је повезано,
али још неповољније, стање санитарних просторија и уређаја. У савременом стандарду
школа, одређено место заузима и начин грејања школских просторија. Учионице се
углавном греју на класичан начин ( пећи на дрва и угаљ), што уз недостатак текуће воде у
школској згради, санитарног чвора, захтева још веће напоре у одржавању хигијене. Неке
школе нису укључене ни у телефонску мрежу. Класичне учионице којима располаже
већина школских зграда нису погодне за организацију образовно-васпитног рада „малих
школа“ и комбинованих одељења уопште.
Сам ток наставног процеса, са сменом директног и индиректног (самосталног) рада
захтева обликовање и подешавање постојећих просторија према потребама, поделу
учионица на мање просторне јединице, што се опет постиже техничко-дидактичком
физиономијом која је усмерена на рационалнији рад. Ово подразумева већ поменуту
организацију наставног процеса, са применом што разноврснијих облика рада, другачији
распоред школских клупа и табли, обједињавање свих расположивих извора знања
(наставних средстава). Школске клупе у „малим школама“ су старе колико и школе. Оне
су у 80% случајева класичне, донете из матичних школа када је у њима промењен
школски намештај. Школске клупе управо у „малим школама“ и малим наставним
групама, морају бити покретљиве и прилагођене разноврсним узрастима и облицима рада.
Класичне клупе су неповољне за то. Зато се у савременим школама користе индивидуални
радни столови или радни столови за по два ученика са посебним столицама који
омогућавају распоред седења у облику слова П, полукружни или поглед појединих
разреда у различитим правцима.
Директно повезано са претходним су врста и број табли које користе учитељи у
„малим школама“. Углавном се ради о једној стандардној табли која је фиксирана на зид.
У условима комбинованих одељења када учитељ упоредо ради са ученицима четири
различита разреда и реализује четири различите наставне јединице, школске табле
представљају централни елемент опреме. Зато, посебно треба проучити одговарајуће
дидактичке аспекте школских табли (број, врсте, функционисање, постављање,
коришћење) које ћемо препоручити за коришћење у „малим школама“. Практично је да се
у учионици постави више школских табли на различитим зидовима, тако да ученици
појединих разреда седе са погледима у различитим правцима, али могу међусобно
комуницирати и сарађивати, у оквиру истог и између различитих разреда. Наравно да
сваки учитељ прилагођава „уређење“ учионице броју ученика, величини простора и
потребама наставе на конкретном часу. Проценат опремљености наставним средствима
„малих школа“ увек је био неуједначен. Различит је и степен опремљености између
појединих школа, тако да је општу оцену опремљености тешко дати. Имамо у виду
чињеницу да оценуопремљености формира, у ствари, свака школа, односно предметни
наставници, а методологија је, ипак, различита. Осим тога, у процени опремљености се
користи већзастарели Норматив простора, опреме и наставних средстава у основном
васпитању иобразовању из 1990. године.
Евидентно је да су „мале школе“ врло слабо снабдевене савременим наставним
средствима, да је добар део наставних средстава већ застарео (а да није расходован) и да у
свакој школи постоје и наставна средства која треба поправити и довести у функцију, што
се доста споро чини ( уочљив је и недостатак одређених сервиса за поправку учила). Није
непознато да вредни учитељи и сами припремају одређени дидактички материјал за
потребе наставе и активно га користе, а има и случајева да се ни постојећа наставна
средства не користе. Опремљеност школа је основни елеменат и услов за савременију
унутрашњу организацију школе и наставе. Без основних наставних средстава и техничких
помагала наставник у „малој школи“ не може да реализује наставу ни на
најелементарнијем нивоу. Значајно је истаћи и то да су значајније методе и начини
њиховог коришћења, разноврсни облици рада на часу, подстицање самосталног рада и
стваралаштва ученика итд.
Ретки су примери, које срећом имамо, атрактивних, функционалних, савремено
опремљених и добро одржаваних школа и у најзабаченијим селима. Очигледно да на овом
плану нису одлучујући само објективни разлози, већ добра воља учитеља који у њима
раде, директора школа и средине у којој се школe налазе.
Овакво стање у „малим“ школама проузрокује њихово гашење, односно нестајање.
„Последњих година у Србији „нестало“ је 1.500 одељења, а од јесени биће „угашено“
више од 2.000 истурених, углавном сеоских одељења. Прошлог септембра у Србији било
је 3.533 уписаних осмака, а тек 2.995 првака, а многе основне школе уписаће ове године
мање одељења првака, јер у генерацији има бар хиљаду мање него претходних година.
Број разреда биће наредних година још мањи, јер пројектом рационализације мреже школа
треба да се на минимум сведе број истурених одељења која имају мање од десет ђака.
Тренутно од 3.467 школа, 1.140 је матичних и чак 2.327 су подручних, углавном сеоска
одељења“ .