Краљ Ујединитељ

Када је 1. децебмра 1918. године регент Алекандар Карађорђевић у кући Алексе

Крсмановића на Теразијама у Београду у присуству српске елите и представника Државног
вјећа Словенаца, Хрвата и Срба прогласио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
остварен је вишевековни циљ да већина Срба живи у истој држави. Оно што он није знао је
да ће после 100 година тај датум бити само податак у историјским књигама.
Ипак идеја о ослобођењу и уједињењу Срба који су вековима били под османском,
односно аустроугарском владавином је била много старија. Још од слома на Марици 1371.
године српске земље су због неслоге српских великаша падале једна за другом под
османску власт. Бежећи пред освајачем српски народ је кретао у некад веће, а некад манње
сеобе. Правц је био север, преко Саве и Дунава, у Угарску, а касније Хабзбуршко царство.
О тим првим сеобама и насељима Срба имамо мало података сем да су Срби 1594. године
подигли побуну против Османлија у Банату због чега су на Врачару спаљене мошти светог
Саве.
Нови освајач на територији Србије није имао милости и скоро целокупно
хришћанско становништво је претворено у статус раје. Од Мохачке битке 1526. године па
до опсаде Беча 1683. године простор тадашње јужне Угарске је практично био опустошен
због сталних ратова и кретања војске. Управо су на том простору Хабзбурзу створили тзв
Војну крајину, односно област насељену углавном Србима који нису били кметови већ су
бечком двору дуговали војну службу. Османска опсада Беча 1683. године ће бити
последњи покушај Османлија да заузму централну Европу. У контраофанзиви хабзбурга
који су стигли до Скопља Срби ће активно учествовати и формирати своје јединице.
Сматрало се да је слобода од исламског освајача коначно стигла. Међутим због
промењених околности и болести, а и доласка Татара као помоћ Османлијама , хабзбуршка
војска је разбијена а Срби са простора Старе Србије, Косова и Метохије ће кренути у
егзодус. Бежећи пред налетима Таара који су убијали или бацали у ропство све живо негде
око 100000 српских душа је под вођством патријарха Арсеија III Чарнојевића напустило
своје домобе и прешло Саву и Дунав уз одобрење цара Леополда и населило се на пусте
пределе некадашње јужне Угарске, на простор који ће Срби касније назвати Војводина.
Иако су Срби и раније живели на том простору ово је било прво масовно насељавање, али
истовремено се и демографска структура са простора који су напустили значајно
променила.
Све је ово потребно знате да би се разумела идеја уједињења, односно одакле су
Срби нашли на тако рашрканом простору и зашто су живели измешани са другим
народима.
Национално буђење Срба у пуном замаху десио се почетком 19. века. Иако нема
доказа да се то десило због сличних догађања у Француској ипак дух слободе и једнакости
се после Француске револуције а и током Наполеонових ратова проширо по Европи.
Први и Други српски устанак су само показатељ жеље једног народа да после
вишевековног живота под страном влашћу током које су били грађани другог реда због
своје религије постану једнаки и независни. Идеја да сви Срби живе у једној земљи је
почела још са Начертанијем Илије Гарашанина и иако се данас у неким круговима тај
документ узима као сведочанство великосрпских жеља, треба имати у виду да у тренутку
кад је настао то је било нормална идеја код свих народа, а да су земље западне демократије
успостављале најгори вид колонијализма на простору Афирке и Индокине.
 Прерана смрт кнеза Михаила Обренивића је спречила стварање јачег војног савеза
против Османлија и Срби ће независност чекати још двадесет година и тек на Берлинском
конгресу 1878 године када је Србија стекла независност.
После независности и проглашељња за краљевину 1882. године Србија је почела да
ствара своју спољну политику. Због тајне конвенције са Аустроугарском годину дана
раније Србија се одрекла претензија на Бих И области северно од Саве и Дунава, али јој је
био гарантован продор на југ. Променом династије 1903. године променили су се и спољни
савезници и Србија се поново окреће Русијеи.
Балкански ратови и ослобођење Старе Србије су доказ д абалканске земље
уједињене могу да поразе једну велику силу. Други светски рати Велики рат су доказ да
спирације околних држава према Србији су велике. Српски народ ће претрпети огромне
губитке и као птица феникс или као Наталина рамонда ће се уздићи 1918. године и
ослободити своју државу.
Српска војска ће наставити даље и ослободити и остале крајеве будуће земље, што
ће довести и да Велике силе одлуче да распарчају некадашњу Аустроугарску.
И да се вратимо на почетак приче. Нишким споразумом Пашић и Топтани су се
договорили о сарадњи Србије и АЛбаније. Нишком декларацијом из 1914. године
практично су прописани ратни циљеви Краљевине Србије а то је рат до практично
уништења Аустроугарске, односно уједињење свих Срба, али и Хрвата и Словенаца у
Јединствену државу. Спољњег партенра који је представљао интересе народа у А-у
Краљевина Србија је пронашла у Југословенском одбору, итлектуалним избеглицама из
Аустроугарске. Управоће влада и одбор потписати Крфску декларацију енеколико година
касније у којој ће се тачно дефинисати постојање нове државе и односи у њој.
Када је октобра месеца већ било очигледно да ће се А-У распасти на територији где
су Живели Срби, Хрвати и СЛовенци формирана је Држава СЛовенаца, Хрвата и Срба,
држава коју сем Србије није признала ниједна друга држава.
Крајем новембра на Великој скупштини у Подгорици одлучено је да Црна Гора уће
у састав Србије и у том тренутку није се питало о националној припадности тамошњег
живља, јер је још Његош то рекао. Исто тако али дан касније се десило и у Новом Саду.
Када је делегација Државе СХС стигла у Београ дкрајем новембра она није ни
имала практично овлашћења да преговара о уједињењу, али притиснута догађајима
прихватила је практично Крфск декларацију и настале је Краљевина СХС проглашена 1.
децембра 1918. године
Оно што не треба никако заборавити је да је Краљевина Србија у новонасталу
држав унела свој парламентаризам и већ изграђен однос међу грађанима који је почивао на
једнакости. У новоприсједињеним територијама, оно што данас знао као СЛовенија,
Хрватска, СЛавонија, Далмација и БиХ то није постојало. Најгоре стање је било у БиХ где
су османлије а затим и А-У наставили да подржавају феудалну углавном муслиманску
класу против већинске хришћанске било да су они били Срби или Хрвати.