“Karanfil sa pjesnikova groba”

Proza protorealizma. Koje su osobine realističke, a koje romantičarske? Poruka koja se šalje
širim krugovima za buđenje nacionalne samosvesti. U obe novele postoji pripovedni okvir.
Pripovedni okvir je specifična, formalna odlika novela. To je pripovedna instanca
izmeštena prostorno i vremenski od priče koju pripoveda. Mogu biti:

Legitimišući (on je bliži realisitčkoj poetici) ili integrišući (Dekameron, 1001 noć; jedna
situacija koja je nadređena svim ostalim pričama) pripovedni okvir.

Legitimišući okvir – tlo bliže realizmu. Prividno se briše razlika između dela i stvarnosti.
Pripovedačka instanca i okvir su tako formirani da imaju funkciju stvaranja iluzije o
autentičnosti i činjeničnoj snazi onoga što se pripoveda. Slično tehnici skaza, prividno se
briše ta granica.

Pripovedač je uvek konstrukcija (to nije Šenoa). Priča počinje tako što narator lista knjižicu i
konstatuje da ta knjižica ima duha i da je svojevremeno bila Prešernova, kroz postupak
retrospekcije želi da realizuje vreme življenja (da je oživi ponovo). Apostrofiranje cveta iz
knjige, odnos realizma i romantizma komponuje od karakteristika junaka do stilskog – insistira
na spontanitetu. Iz rečenice u rečenicu se smenjuju romantičarski i realistički elementi.
Realistično pripovedanje: neposredni govor bez stilizacije – realizam, a u sledećoj rečenici
kaže: šta je da je od srca je – romantizam. Variraju poetičke reference, variranje senzibiliteta.

Metanarativni nivo – komentariše se sam način pripovedanja.

Homodijegetički pripovedač – ako učestvuje u radnji; Heterodijegetički pripovedač – ako

pripovedač ne učestvuje u radnji.

Ovo je đačka pripovetka koja se bavila procenom rasta i školovanja književnih junaka. Tokom
tih đačkih dana, pripovedač upoznaje Alberta. Albert je drugi glavni junak ovog dela; pri
upoznavanju uvodi se njegov nacionalni identitet.

Problem identiteta: Konstruktivne i esencijalne crte identiteta. Albert je Slovenac, koji je

odrastao u germanskoj atmosferi. Samo sa služavkom je govorio na maternjem jeziku. Albert je
gubio svest o važnosti nacionalnog identiteta, iako je Slovenac. Reflektuje se da je identitet je
vrlo često konstruktivne prirode - identitet je nešto što se formira podobno okolnostima u
kojima se formira; nešto što izrasta, što nas formira. 2. oblik je esencijalni identitet – ono što se
odupire svakom konstruktivnom okviru. Ono što se ne menja - čak iako promeniš veru, ostaješ u
duši Srbin. Nezavisno od konstruktivnog okvira postoje esencijalne crte identiteta.

Uticaj društveno-političkog, socijalnog momenta. Motivacija junaka u realizmu je dvojna:

psihološka (realizam) + društveno-socijalni momenat junaka (okvir).
Važan faktor u konstituisanju nacionalnog identiteta je literatura koju čitaju. Albert je
izložen nemačkoj literaturi (najuspelija dela nemačkog romantizma) – nema ironizacije tih
velikih nemačkih dela, nisu predmet kritike, već se kritikuje konstruktivni okvir kulturnih
modelusa koji su Hrvati prihvatili, i u koje se uključuju ta dela. Kritika snage
konstruktivnog okvira te literature. Gete i Šiler nisu predmet rugla, već njihov uticaj na ljude.
Kritikuju se romantičarski postupci i romantičarska opšta mesta, a ne romantizam uopšte.

Albert je sklon identifikacijia sa likovima dela koje čita. Kritika krhke i povodljive, ne previše
snažne prirode samog Alberta. Kritika podređivanja manje kulture većoj. Promenljivost
identiteta Alberta – groteskno, karikaturno prikazan. Niz scena u kojima je Albert
karikatouralno prikazan: kad krene sa patosom da recituje stihove pred devojkom iz naroda, to
izaziva smeh. Vid humora između groteske i naturalnosti – nešto je smešno kada su okolnosti
pogrešne (citiranje Šekspira pred seljankom). Kontekstualizovane okolnosti. Humor funkcioniše
u zavisnosti od okolnosti; humor zavisi od konteksta.

U procesu upoznavanja, narator kaže za sebe da je i on odrastao u germanskim okolnostima. Za

sebe kaže da je zagrebački sin (švapčić) - sinonimija za mladiće koji su rasli u nedostatku
nacionalnog identiteta (lišen nacionalne samosvesti). Nije umeo lepo da govori hrvatski.

Imagologija – sfera humanističkih nauka koja se bavi predstavama sebe, drugog svog, tuđeg
identiteta u književnosti i kulturi – bojene su stereotipima. Nacionalni identitet bojen
stereotipima.

Auto imaž – autorova predstava sopstvenog identiteta. Kad on kaže da je zagrebački sin –auto
maž.

Hetero imaž – predstava tuđeg identiteta.

U tom procesu samospoznavanja i odrastanja oni odluče da posete slovenačke planine, oblače se
kao romantičarski junaci – tu je vidljiva kritika romantizma.

Deskripcija kranjskih gora – povišena sentimentalizacija pri opisu ambijenta gde borave (vole
mesta) – romantizam – u pejzažnim deonicama (neću da vas zamaram sa opisom daljih naših
putovanja). Narator reflektuje nalonjenost tom predelu i nacionalnu samosvest.

Uvodi se nova junakinja iz tih krajeva, Neža, ona je devojka iz naroda – nije romantičarska
junakinja. Ona je posrednik narodnog duha kojim nisu ispunjeni ostali junaci. Postoji niz gde ih
uvodi u kontekst života u Kranjskim gorama, u kontekst Prešernove literature, o Prešernovom
životu.

Reflektuje se kriza identiteta. Promena okolnosti, druga kultura, drugi jezik. Melodija
slovenačkog jezika spušta se na njegovo srce i menja ga iz korena: “…mali narodi mogu
pristupiti u slovensko kolo…”. Dobijaju svest o panslavizmu – budućnost sveta je u slovenskim
narodima (Herder). Oni veruju da se ono što je u njima postojalo samo probudilo, veruju da su
došli do nečega što je već postojalo u njima - esencijalna nit ( a ne konstruktivne prirode, pa da
je oni menjaju).

“Nikada neću zaboraviti da me je poezija privela istini…” – Šilerova ideja. Herder – da um

može da stvara i menja ljudsku prirodu. Kaže: “Nisam siguran da li je Šiler adekvatan za ovo
podneblje…”. Niz primera pomoću kojih junaci dolaze do nacionalnog identiteta. Opis – rom.

2. deo – njih dvojca se zaljubljuju u Nežu.

Diskurs komentara autora – autor komentariše, unosi tendencioznost. Odklon od

romantičarskih stereotipa – kada Albert piše poeziju Neži – demistifikuju se opšta mesta
romantizma. Kad se pojavi neposredniji ton izraza – bliži realizmu – bliže tehnici skaza –
verodostojnosti.

Prepliću se romantičarski i realistički elementi. Ideja nacionalnog identiteta je romantičarska.

Albert uvek sa patosom govori, stalno ponavljanje tih pokreta. Patos – svedoči o presudnosti
preokreta njihovih života.

Element humora, koji nije toliko prožet satirom – stražar. Komične situacije – bez satirične
osnove.

Izvesna figura na padini – pojavljuje se Nemac. Kako je on predstavljen? – Hetero imaž – jedna
vrsta satiričnog otklona – potpuno groteskno prikazan. Primer gde se ironično pristupa
aktuelnom primeru nemačke kulture, ali se sami predstavnici nemačke kulture ne ironizuju –
Šiler bi se okretao u grobu.

Promenjena okolnosti, mesto, vodič. Mehaničko ponavljanje.

U završnici – romantičarske odlike na kraju, jer umire. Idealizovani okvir junakinje, jer su
zaljubljeni. Neža je posrednik stranog duha, da obnove duh koji je već u njima. Romantičarska
nacionalna samosvest.

Приповедач говори са извесне временско-просторне дистанце у ,,Каранфилу с пјесникова

гроба''. Говори о свом одрастању, школовању. Говори се са извесне просторне дистанце и
то се може назвати приповедним оквиром. У неким делима извесни јунаци излажу радњу
и ту томе су као дислезивни тематски, али та се ситуација њих не тиче. Такав приповедни
оквир се назива интегришући приповедни оквир. Друга ствар о којој говоримо овде јесте
легитимишући приповедни оквир – на делу је стварање илузије веродостојности онога
што се излаже. Стварање илузије непосредног приповедача. Када приповедач каже: ,,Ви
већ знате о чему се ради'' – та врста коментара подразумева илузију непосредног излагања
и илузију да је сведочанство веродостојно, аутентично, да се све одиграло онако како
приповедач износи, да се одиграло по неком миметичком начелу. Ту смо ближи поетици
реализма. Приповедач се ставља у улогу сведока. Приповедач каже: ,,Неће то бити умна
прича натанко предена и фино брушена; бит ће то шака ријечи онако бачена у свијет.''
Неће бити неке додатне стилизације, мистификације – како се одиграло, тако ће бити
представљено. Одмах након тога приповедач каже: ,,Шта је да је, од срца је. Па то није
зло.'' Из исказа у исказ се осцилије између тежњи ка поетици која је реалистичка и
поетици која је романтичарска. Будући да сте радили ,,Сонетни вијенац'' знате да је у срцу
центар имагинације, романтичарске поетике. (Лајонел Трилинга ,,Искреност и
аутентичност'') Приповедач говори о свом школовању и одрастању. Пратимо
карактеризацију и мотивацију јунака, приповедање, композицију, идејни и семантички
план, итд. Пратимо како јунак види себе, како види остале.
Прва ствар која је важна на плану приповедања – онај ко приповеда учествује у радњи или
је учествовао. У књижевности постоје наратори који су ,,измештени'' из радње и нису ни
на који начин повезани са њом, нпр. у ,,Ани Карењиној'' Лава Толстоја. Продукција
,,свезнајући приповедач'' није нетачна, али она је често апроксимација тога сужавања
стварног значења. Готово да не постоји такав приповедач, због тога што увек бира неку
позицију. У роману ,,На Дрини ћуприја'' чини се да говори свезнајући приповедач, а онда
вам се чини да фаворизује страну која је хришћанска, али ипак није део те радње. Такав
приповедач се назива хетеродијегетички приповедач. Хомодијегетички приповедач на
неки начин учествује у радњи. Дијегеза је приповедање. Како тај приповедач предочава
себе и остале јунаке? Један од првих јунака који се среће је директор школе. ,,Директор
није љубио Хрвате, али му се милило хрватско вино.''
Кант објашњава како хумор функционише, каже да се неко очњкивање срурвава у
баналност. Извесно очекивање ће бити садржаја који носи озбиљност, срурвава се у
ништа. У овом делу то није једини вид хумора. Када Алберт чита немачки романтизам и
Шекспира и онда у низу ситуација опонаша ликове из те литературе, млатара рукама,
театрално говори... Када нешто што је људско, што има извесну вољу, добије нека
репрезентативна, механичка својства, то постаје механизам хумора. Та врста понављања
понашања изазива хумор. Постоји још једна врста хумора. Када главни јунаци одлазе на
пут у крањске, словеначке горе, улазе у крчму обучени у романтичарско одело, понашају
се као јунаци из романтичарских романа, улазе у рурални амбијент. Тамо нико чак не зна
ни немачки. Контекст условљава да ли нешто има иронијски или хуморни квалитет или
нема. Да су они у контексту који прихвата њихово понашање и који га одобрава, не бисмо
имали хуморни ефекат. Контекст који је другачије постављен врши притисак на садржај.
Вуди Ален: ,,Комедија је трагедија после много времена''. Важност контекст који
условљава, механизација понашања и очекивање које се срурвава у тривијално су хуморни
механизми који се примењују.
Очигледно је да увођење јунака приповедач користи да нешто каже о њиховом
национално идентитету или о односу јунака према националном идентитету. Алберт за
себе каже да је загребачки син. То је синтагма која је ознака за генерације рођене у
Загребу за време Хабзбуршке монархије, одрасле у том друштвено-политичком и
културном контексту који ничим није једнородни. Они су упућени на немачки језик,
немачку културу, одвојени су од националног порекла. Алберт, који је Словенац, говори
својим језиком само са слушкињом. Ту већ ово дело добија неку врсту продужене
актуелности. Литература која можда није блиска, али је жива онда када се коси са
заједничким проблемима. Ма колико времена прошло, ово дело има један актуелни
проблем, а то је проблем идентитета. Да ли је идентитет нешто што је конструисано
унапред, нешто што детерминише нашу природу, нешто што нас условљава или је ствар
слободног избора? Главни јунаци су заправо одрасли у амбијенту који је од њих начинио
оно што они јесу – склони немачком језику и немачкој култури. Кризна ситуација показује
предрасуде којих увек има. Идентитет је добрим делом припремљен. У овом концепту
овде је конструисан идентитет јунака унапред. Немају много прилике да бирају. Слобода
је индивидуално искуство и индивидуални одабир.
Јунаци одлазе у крањске горе. Пре него што крену, приповедач каже да би путовање било
потпуно романтичарско, они морају да обуку романтичарска одела. Види се приповедачка
инстанца која је иронична према етосу романтизма, према маниру понашања који
произилази из литературе. Исти тај приповедач говори, кад су дошли у крањске горе,
описује те горе као рај који не може да се мери са било чим, та врста лепоте никада није
виђена, итд. Стилизација и дескрипција су заправо из романтичарског корпуса поступака.
То је својство протореализма, да постоји додир две поетике. С једне стране дезинтегрише,
иронизира романтизам, а с друге стране, то се ипак примењује на плану поступка када је
циљ да се изведе тенденциозност. Циљ је да се те крањске горе покажу другачијим од
осталих шума. То је једна врста имплицитне тенденциозности. Имплицитно буђење и
афирмисање националне самосвести, припадности. Управо у тим горама они срећу
Нежицу. Нежица је сељанка, не зна немачки, али чита и воли словеначку књижевност.
Чита Прешерна. Она их уводи у национални језик и књижевност. Она је посредник до
њиховог националног буђења. Нежица је добра и брза као веверица. У први мах није
превише идеализована. Типична девојка из руралног миљеа, што није случајно. Циљ је да
таква фигура њих води до националне самосвести. У наставку следи већ помињана
тенденциозност. Алберт постаје свестан словенске идеје, улоге Словена у општој
историји, што је хердеровска идеја. Све то је Нежина улога и инсистирања на
националном језику и, оно што је најбитније, тог амбијента који је лишен немачког језика
и немачке културе. То имплицира да је национални идентитет есенцијалистичке природе.
То значи да је он већ постојао у самим јунацима, али да је био заборављен околнстима у
којима су живели. Требало је да се промене околности да би они постали свесни оног што
они већ јесу. Постоји та представа идентитета да постоји нешто есенцијалистичко,
иманентно људској природи што се не мења, него само околности могу то да изнесу на
површину. Може се погледати и из другог угла. Ако смо у првом случају имали један
идентитет који је конструисан вишим околностима, ове друге околности су само
промениле, дакле, нека врста конструкције постоји. Шеноа, наравно, не жели да каже да је
овај други идентитет врста конструкције, него есенцијалног буђења националне
самосвести. Али су се околности ипак промениле. Јунаци под другим факторима
другачије гледају себе.
Јунаци имају врсту преобраћења, свест о националном пореклу. Одлазе на Прешернов
гроб. Обојица се заљубљују у Нежу. Од тог тренутка сам заплет постаје романтичарски.
Нежа, која је у почетку била рурална девојка из руралног миљеа, која је представљена без
идеализације, касније се ипак идеализује као романтичарска драга, јер се пореди са вилом.
Идеализовање драге се изводи у коресподенцији са усменом књижевношћу. Нежа на крају
умире. Заплет и идеализација драге су потпуно у моделу који је романтичарски. И у
оквиру тога постоји иронијски однос према романтизму. Када Алберт пише поезију Нежи,
a приповедач то овако сагледава: ,,Мој Алберт поче нешто придушеним гласом читати
одуље число китица, доста складних додуше, али пуних врло хиперболичних присподоба,
а све се је кретало око младе дјевојке. Та ви то знате.'' Директно обраћање. Иронизација
романтичарске љубавне поезије. Приповедач, који је пре тога прибегавао романтичарској
стилизацији и дескрипцији када је треба да пробуди национални идентитет, али када је
посреди љубавна поезија, он је иронизира. У оквиру једног стилског израза постоје две
различите ствари.
Аутоимаж је представа сопственог идентитета, углавном националног, али може бити
родног, полног, итд. Хетероимаж је представа туђег идентитета. Аутоимажем и
хетероимажем бави се хуманистичка дисциплина која се зове имагологија.
У овом делу, аутоимаж је да приповедач врло афирмативно говори о национално
идентитету и да је стожерни идентитет субјекта да субјект не може себе да разуме.
Хетероимаж је представа немачког народа. Постоји једна врста негативног вредновања
актуелних представника немачке културе. Карикатурална представа представника
актуелне немачке културе. Нема негативног иронијског отклона од раније немачке
литературе. Понашање Алберта је заправо имплицитни, критички приказ
конформистичког духа који не може да препозна идентитет који носи. Често је истина о
националним идентитетима амбивалентна.

Neža je mrtva. Njena smrt toliko i ne čudi jer je tako trebalo biti. Ona je predstavljala
ideologiju, bila simbol buđenja svijesti i duha, bila je u službi pokretanja radnje,
stvorila zaplet da bi glavni likovi doživjeli promjenu i jače tu
promjenuc i j e l i l i a k o o n a u m r e . Z a t o j u s m a t r a m a k t a n t o m . N j e n a p r o š l o s t n i
j e n a m p o z n a t a i predstavljena kao nešto važno, nema motivsku podlogu te stoga služi
samo da aktivira glavne junake. Ona je ideja, nije prava žena iako izgleda kao takva. Osobno mi
je veoma zanimljivakomplicirana povezanost između Prešerna (pjesnika sa čijeg je groba
ubran karanfil), nje i pripovjedača. Utjecaj Prešerna na Nežu se reflektira na pripovjedača koji
pak od nje dobivakaranfil, a on je ubran s njegova groba. Taj karanfil predstavlja i Prešerna i
Nežu. Naime, usamom naslovu nam je dana implikacija onoga što je važnost djela, ono što je
ideja i simbol.Taj cvijet nalazi se na njegovom grobu, a njega je posadila Neža. Isti
taj cvijet je Neža postavila unutar pripovjedačevog srca. Zvuči otrcano, ali metaforički
rečeno to je tako. Ona je preko cvijeća komunicirala s Prešernom, sad Šenoa priča s njom preko
istog tog cvijeta