XIX П брoj 4412/07

У ИМЕ НАРОДА

ДРУГИ ОПШТИНСКИ СУД У БЕОГРАДУ, и то судија Mиленија Петричевић судија појединац, у парници тужиоца ТЕПШИЋ
ДУШАНА из Чортановаца, Викенд насеље Грбавица бр. 722, кога заступа Дивнић Слободан адвокат из Инђије, улица Војводе Степе број
8, против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове из Београда,
улица Светозара Марковића број 21, ради накнаде нематеријалне штете, након одржане и закључене главне, усмене и јавне расправе, дана
02.03.2009. године, донео је следећу
ПРЕСУДУ
I ДЕЛИМИЧНО СЕ УСВАЈА тужбени захтев тужиоца Тепшић Душана из Чортановаца из ПА СЕ ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република
Србија - Министарство одбране, да му на име накнаде нематеријалне штете исплати, и то:
o на име умањења ОЖА износ од 900.000,00 дин,
o на име претрпљеног страха износ од 300.000,00 дин,
o на име претрпљених физичких болова износ од 400.000,00 дин,
o на име наружености износ од 250.000,00 дин,
све са законском затезном каматом од 02.03.2009.године, као дана пресуђења па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема
писменог отправка пресуде.
I ОДБИЈА СЕ део тужбеног захтева тужиоца и то за:
o на име умањења ОЖА за износ од 100.000,00 дин,
o на име претрпљеног страха за износ од 200.000,00 дин,
o на име претрпљених физичких болова за износ од 100.000,00 дин,
o на име наружености за износ од 250.000,00 дин,
са припадајућом каматом од дана пресуђења до исплате, КАО НЕОСНОВАН.
II ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 183.000,00 дин, у року од 15 дана од дана
пријема писменог отправка пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Тужилац је у тужби и током поступка, а преко пуномоћника навео да је као припадник ВП 9106 Војнић дана 4.11.2009. године рањен услед
чега је наступила инвалидност у висини 70%. Као последицу је претрпео је страх, бол, те душевни бол због наружености и умањења опште
животне активности. Прецизираним тужбеним захтевом од 12.12.2008. године, је тужилац тражио да суд обавеже тужену РС да на име
нематеријалне штете надокнади тужиоцу износ и то за претрпљени страх 500.000,00 дин, за претрпљени бол 500.000,00 дин, петрпљени
душевни бол због наружености 500.000,00 динара и за душевни бол због умањења опште животне активности 1.000.000,00 динара са
законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате. Трошкове је тражио и определио.
У одговору на тужбу и током поступка, законски заступник тужене је оспорио тужбу и тужбени захтев у целости, те је истакао приговор
недостатка пасивне легитимације, приговор застарелости потраживања, приговор литиспеденције, као и да оспорава веродостојност
исправа приложених уз тужбу, јер исте нису оригиналне, односно нису оверене фотокопије. Предложио је да суд одбије тужбени захтев
као неоснован. Навео је да је висина тужбеног захтева постављена превисоко. Трошкове је тражила и определила.
Суд је главну расправу одржао у смислу члана 296. ЗПП-а, у присуству тужиоца, пуномоћника тужиоца и у одсуству уредно позваног
заступника туженог.
Суд је по оцени навода странака и свих изведених доказа које је ценио у смислу члана 8. ЗПП-а, утврдио следеће чињенично стање:
Читањем Уверња о начину и околностима рањавања – погибије, Комитета за заштиту права и интереса расељених лица и повратак у
завичај, број 02-887-1/98. од 11.02.1998. године суд је утврдио да је у истој наведено да Тепшић Милоша Душан рођен 01.03.1947. године у
Горњем Сјеничњаку, општина Карловац са пребивалиштем у Топуско, општина Вргин мост, рањен 04.11.1991 године у рејону села Јелаши
као припадник ВП 9106 Војнић од 01.08.1991. год. До 04.08.1995. године у сукобу са оружаним снагама РХ. Приликом рањавања
именовани је задобио прострелну рану леве стране грудног коша, лева рука, оштећење плућа и срчане марамице.
Читањем Потврде Комитета за заштиту права и интереса расељених лица и повратак у завичај, број 02-4671-1/97. од 03.11.1997. године суд
је утврдио да је у истој наведено да се потврђује да је Тепшић Милоша Душан рођен 01.03.1947. године у Карловцу, општина Карловац
био учесник рата у Војсци Репубике Српске Крајине у времену од 01.08.1991. године до 04.08.1995. године. Именовани је припадник 11.
Бригаде 21. Корпуса ВП 9106 Војнић.
Читањем Решења Одељења за друштвене делатности Општинске управе Општине Инђије, број 580-55/97 од 10. 01. 1998. године суд је
утврдио да се Тепшић Душан из Карловца са статусом избеглице у Чортанвцима признаје за ратног војног инвалида пете групе са 70 %
инвалидитета по ком основу има право на личну инвалиднину у месечном износу од 28,83 % од износа личне инвалиднине војног инвалида
прве групе почев од 01. јула 1997. године па надаље. Истим Решењем је одбијен захтев именованог у делу у којем тражи признавање
својства ратног војног инвалида на основу болести, као неоснован.
Читањем Дописа ВП 1122-12 Београд бр. 1538-2 од 21.03.2002. године суд је утврдио да је у истом наведено да је ВП 9106 Војнић није била
у организационом саставу бивше ЈНА нити ВЈ; да је ВП 5512 Карловац била у организационом саставу бивше ЈНА до 19.05.1992. године
када је расформирана и да је ВП 4645 Вргин Мост била у организационом саставу бивше ЈНА до 21.01.1992. године када је расформирана.
Читањем Дописа Савезног Министарства за одбрану, Сектор за цивилну одбрану , комисија за размену заробљеника и тражење несталих
лица инт. Број 2-749 од 03.06.2002. године суд је утврдио да је у истој наведено да Тепшић Душана нема у евиденцији Комисије за
заробљенике, ухапшених, несталих, рањених, погинулих или убијених лица у оружаним сукобима на простору бивше Југославије.
Сведок Душан Пелеш саслушан на рочишту одржаном дана 14.03.2003. године је у свом исказу навео да тужиоца познаје још од 1972.
године обзиром да је ожењен његовом даљом рођаком, а познато му је да је био мобилисан и да је био у саставу ТО или ВП. Додао је да му
је познато када су тенкови напуштали касарну, логориште, јер је његова јединица ишла да деблокира касарну. Том приликом је код
Карлоца у месту Јелаши рањен у сукобу са тада паравојним хрватским јединицама. Сведок је навео да није био тада присутан, али зна да је
тужилац пренет у болницу на Петровој Гори. Све се ово дешавало почетком 11 месеца 1991. године, а тај датум му је познат јер су заједно
дошли у село Сјенића, где су добили позиве. Сведок је тужиоца чак посетио други, трећи дан после рањавања. Мисли да је рањен у
пределу груди и то леви грудни кош. Био је тешко рањен, тако да су мислили да ће умрети. Након тога је лечен у болници Петрињи, али
није могао да определи који временски период.
Сведок Стева Бунчић саслушан на рочишту одржаном дана 14.03.2003.године навео је у свом исказу да тужиоца познаје од 1985. године,
обзиром да се бавио ловом, а био је мобилисан у ТО Војнић, као и његов пок. отац и зато су му познати детаљи. Није био у саставу исте ТО
већ ТО Бељин. О рањавању тужиоца чуо је од свог пок. оца, а то је било крајем октобра, то јест почетком новембра 1991. године, приликом
деблокаде касарне у месту Логориште. Чуо је да је том приликом тужилац тешко рањен, да је било питање да ли ће преживети. Иначе га је
посетио након 15 дана код његове куће.
Тужилац је у свом исказу датом на рочишту 09.10.2008. године, у својству парничне странке, навео да је живео на територији Карловца, до
започињања ратних дејстава. Почетком рата са својом породица је пребегао у Горњи Сјенича. Ради се о месту које се налази близу
Карловца, према Вргин мосту, у којем је живела његова мајка, а одакле је 01.08.1991. године мобилисан од стране ВП Војнић. при
Санитетском одељењу. Објаснио је да је до започињања рата радио у ЗЦ ''Карловац'' као медицински техничар. Почетком 11 месеца 1991.
године рањен је приликом акције извлачења тенкова из Касарне ''Логориште'' – улазак у Карловац, место Јелаше. Сећа се да је један њихов
борац рањен, а он је том приликом притрчао да му помогне, када га је погодио метак у пределу левог грудног коша, и изгубио свест. Прва
помоћ му је пружена у Војној болници ''Петрова гора'', где је задржан два дана.Имао је прострелну рану левог грудног коша, а онда је
упућен на лечење у Болницу ''Бања Лука'' где је провео наредних месец дана, да би након тога био упућен на рехабилитацију, у трајању око
месец дана. Након рехабилитације вратио се у јединицу, односно на кућно лечење и тада више није ишао на терен него је био при теренској
војној амбуланти, све до краја рата. Навео је да не поседује Уверење о рањавању издато од надлежне ВП. Имао је ту документацију, али му
је остала у Топуском, у кући коју је добио на коришћење. Године 1995. морао је због прогона да напусти Топуско, када су му остале све
ствари, лична документа и документација и након месец дана све је спаљено. Као последицу рањавања има потпуну ограниченост
покретања леве руке, трпи болове у левом грудном кошу и левој руци, а и функција плућа му је потпуно ослабљена. Уживалац је личне
инвалиднине која износи око 40.000,00 дин, а коју прима у Србији. Оглашен је РВИ III са 90% инвалидитета.
Суд је у целости прихватио исказ тужиоца саслушаног у својству парничне странке, обзиром да је логичан и јасан, а посебно имајући у
виду да је у складу са осталим доказима изведеним у поступку.
Из налаза и мишљења судског вештака трауматолога оротпеда, Милована Петрушића оц 21.10.2001. године, суд је утврдио да су повреде
које је задобио тужилац приликом рањавања укупно, тешке телесне повреде и у моменту повређивања опасне по живот. Због тих повреда
се непрекидно лечио око 8 месеци, после тога повремено, а поводом ових повреда оглашен је РВИ 70% трајно. При доласку је деловао
збуњено, уплашено, жалио се на полиморфне психичке тегобе у смислу ПТСП, жали се на болове у левој руци и на слабост леве руке, на
отежано дисање, пробод у грудима са леве стране. Клинички при прегледу напет и лабилан, лева половина грудног коша, ограничено
покретна, при дисању присутна асиметрија. На зиду се виде ожиљци од рањавања и операција од величине 10 динара до дужине 10 cm. На
левом рамену се види ожиљак од рањавања и операције величине 3х4х5 cm, са знацима лезије надлактичног живчаног сплета, умереног
стпена. Због ових повреда, тужилац је трпео бол јаког интензитета укупно 7 дана. Болови су од момента повређивања и у току лечење које
је после операције на рамену и грудном кошу, код локалног третмана ратних рана, скоро свакодневно, а касније са размацима, зависно од
локалног налаза. Средњи интензитет бола трајао је око 2 месеце. Болови су били присутни у току лечења, после операције у току
физикалног третмана који је дуже трајао. Слабији интензитет трајао је до краја непрекидног лечења. Непрекидно лечење је трајало око 8
месеци. После тога се повремено лечио и имао болове од лаког до средњег интензитета. Има их и данас. Естетско оштећење средњег
степена са наружењем, а огледа се у деформацији грудног коша у смислу асиметрије, ожиљцима од рањавања и операција, те последицама
делимичне одузетости надлактичног живчаног сплета са ожљицима од операције и рањавања. ОЖА је умањена 45% трајно. Огледа се у
оштећењу плућне функције рестриктивнога типа средњега степена након рањавања, односно прострелне ране са хидро пнеумотораксом.
Огледа се у делимичној одузетости надлактичног жичаног спелата умереног степена леве руке са слабошћу леве руке и због тога
свакодневне животне потребе везане за теже физичке послове, дуже стајање и ход, бављење спортом и рекреацијом, припремање хране и
одржавање хигијене обавља се појачаним напором. Због тешких последица повреде дошло је до хроничне болести плућа и левог
надлактичног жичаног спелата, па се због тога лечење не може сматрати завршеним, већ је потребно и даље лечење физикалним
третманом, као једним од видова медицинског лечења.
Из налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра др Зорана Ђурића од 10.12.2008. године, суд је утврдио да је примарни страх
приликом рањавања тужиоца трајао око 1 час, и био високог интензитета. Тужилац је трпео болове тешко дисао, стпрепео за живот.
Секундарни страх, високог интензитета трајао је око 24 часа. Тужилац је оперисан, трпео је јаке болове, морао је да лежи. Секундарни
страх средњег интензитета, трајао је око 4 недеље. Тужилац се бојао инвалидитета, трпео је болове, био је исцрпљен. Секундарни страх,
ниског интензитета, трајао је око 12 месеци. Изазвале су га тегобе у кретању и отежано дисање.
Суд је у целости прихватио налаз и мишљење вештака, обзиром да je јасaн, објективaн, у свему у складу са правилима струке, а посебно
имајући у виду да на њих странке нису имале примедби.
На основу свега изнетног, суд је утврдио следеће чињенично стање:
Тужилац је рањен као припадник ВП 9106 Војнић, 04.11.1991. године, са чега је наступила инвалидност од 70%. Приликом тог рањавања
тужилац је трпео страх и бол, душевну бол због наружености и умањење ОЖА.
Из налаза и мишљења судског вештака др Милована Петрушића суд је утврдио да је тужилац приликом рањавања задобио тешку телесну
повреду од које се лечио 8 месеци, непрекидно после рањавања. Приликом тог рањавања трпео је бол јаког интензитета 7 дана, средњег
интензитета 2 месеца, слабог интензитета до краја непрекидног лечења, које је трајало 8 месеце. После тога се повремено лечио и имао
болове од лаког до средњег интензитета, а има их и данас. Естетско оштећење средњег степена са наружењем, огледа се у деформацији
грудног коша, у смислу асиметрије и у ожиљцима. Као последица свега, код тужиоца је наступило умањење ОЖА од 45% трајно због
тешких последица повреде, дошло је до хроничне болести плућа и левог надлактичног живчаног сплета, па се због тога лечење не може
сматрати завршеним, већ траје и даље, лечењем физикалним третманом.
Из налаза и мишљења судског вештака др Зорана Ђурића неуропсихијатра, суд је утврдио да је примарни страх трајао око 1 час,
секундарни страх 24 часа, секундарни страх високог интензитета, секундарни страх средњег интензитета 4 недеље, секундарни страх
ниског интензитета 12 месеци.
Полазећи од изнетог суд је примењујући одредбе члана 218. Закона о служби у оружаним снагама и члана 173. и 174. ЗОО, те имајући у
виду став Грађанског привредног одељења Савезног суда, утврдио да је тужена у обавези по основу објективне одговорности да надокнади
тужиоцу нематеријалну штету због претрпљеног бола, страха, наружености, те умањење ОЖС, јер је тужилац Тепшић Душан, у време свог
рањавања дана 04.11.1991. године био припадник ВП 9106 Војнић, услед чега је наступила инвалидност у износу од 70%.

Према члану 200. ЗОО, за претрпљене физичке болове, душевне болове због умањења ОЖА и наружености, као и за страх, суд ће ако нађе
да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдавају досудити правичну новчану накнаду независно
од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству, као и што ће сходно ставу 2. истог члана приликом одлучивања о Захтеву за
накнаду нематеријалне штете и висине накнаде водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да
се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
Висину накнаде штете за претрпљене физичке болове у износу од 400.000,00 дин, суд је одмерио сматрајући ово правичном накнадом за
болове које је тужилац трпео у време рањавања и током опоравка.
Висину накнаде штете за претрпљени страх у износу од 300.000,00 дин, суд је одмерио сматрајући ово правичном накнадом за страх који је
тужилац трпео у време рањавања и касније.
Висину накнаде штете за наруженост у износу од 250.000,00 дин, суд је одмерио сматрајући ово правичном накнадом, а имајући у виду
налаз и мишљење вештака, да је код тужиоца присутна наруженост средњег степена.
Висину накнаде штете за умањење ОЖС од 45%, суд је у време пресуђења, утврдио на износ од 900.000,00 дин, а имајући у виду налазе и
мишљења вештака медицинске струке, као и да је тужиоцу признато својство РВИ са 70% инвалидитета, те да чињеницу да тужилац по
овом основу остварује право на инвалиднину, те износ инвалиднине урачунао тужиоцу у накнаду штете по основу умањења ОЖС, имајући
у виду при том да је умањење ОЖС представља ширу категорију од самог телесног оштећења, али исти износ није капитализирао.
Суд је део тужбеног захтева преко досуђеног, а од траженог одбио, налазећи да би досуђење већег износа по свим видовима накнаде
нематеријалне штете погодовало тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, па је са тога одлучио као у ставу II
изреке пресуде.

Суд је извршио увид у оригинале свих доказа, обзиром да је тужена оспоравала веродостојност исправа приложених уз тужбу, извршила
сравњење свих фотокопија и установила да су фотокопије у свему верне оригиналу.
Одлучујући о приговору застарелости, суд сматра да је исти неоснован, обзиром да је штета код тужиоца настала извршењем кривичног
дела оружане побуне из члана 124. КЗЈ, за који је предвиђен рок застарелости кривичног гоњења од 15 година за који је чланом 377. став 1.
ЗОО је предвиђено да се има примењивати привилеговани рок застарелости за накнаду штете насталу извршењем овог кривичног дела, а
тужба у овој правној ствари поднета је 26.05.1998. године.
Суд је ценио приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог, те је нашао да је исти неоснован. Наиме, тужилац је у време
свог рањавања био припадник оружаних снага бивше ЈНА, јер су се све једницие оружаних снага на територији бивших република, бивше
СФРЈ, до 19.05.1992. године, налазиле под командом бивше ЈНА, и у том смислу су биле њен саставни део.
Одлучујући о приговору застарелости, суд сматра да је исти неоснован, обзиром да је штета код тужиоца настала извршењем кривичног
дела оружане побуне из члана 124. КЗЈ за који је предвиђен рок застарелости за кривичног гоњење 15 година, за који је члан 377. став 1.
ЗОО, предвиђено да се има примењивати привилеговани рок застарелости, за накнаду штете на основу извршења овог кривчног дела, а
тужба у овој правној ствари поднета је 26.05.1998. године.
Одлучујући о приговору литиспеденције, суд је нашао да исти није основан, имајући у виду одредбе члана 7. ЗПП-а, који предвиђа да су
странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и предлажу доказе којима се утврђују те чињенице. Терет
доказивања је имала тужена, па како у прилогу приговора литиспеденције није приложен нити један доказ, да између парничних странака
тече спор поводм истог правног питања, суд је исти одбио као неоснован.
На овако досуђене износе накнаде нематеријалне штете, суд је применом члана 277. ЗОО, досудио тужиоцу законску затезну камату од
дана пресуђења па до исплате.
Суд је ценио и остале наведе и доказе парничних странка, али је нашао да исти нису одлучујући на другачију одлуку у овој правној ствари,
те их посебно не образлаже.
Одлука о трошковима парничног поступка донета је применом члана 149., 150. и 159. ЗПП-а, а исти представљају трошкове тужиоца за
заступање од стране пуномоћника из реда адвоката и то за састав тужбе са паушалом у износу од 11.000,00 дин, за заступање на 9 одржана
рочиша по 12.000,00 дин, за заступање на 8 неодржана рочишта у износу од по 6.000,00 дин, те за трошкове вештачења у износу од
16.000,00 дин. Висина ових трошкова одмерена је применом важеће АТ.
судија
МИЛЕНИЈА ПЕТРИЧЕВИЋ

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против ове пресуде може се изјавити жалба
Окружном суду у Београду, у року од 15 дана
од дана пријема писменог отправка пресуде,
а преко овог суда.
ДН-а:
1. пуномоћнику тужиоца,
2. заступнику тужене.
судија,