Glasovne promene

U srpskom jeziku reči menjaju oblik promenom po padežima (deklinacijom),

promenom po licima (konjugacijom) ili poređenjem (komparacijom). Pojedine
reči ili njihovi delovi (gramatička osnova ili koren), sa sufiksima ili prefiksima,
učestvuju u građenju novih reči, izvedenih i složenih. Prilikom promene oblika
reči i prilikom građenja novih reči pojedini glasovi se mogu promeniti. Glasovne
promene se vrše prema glasovnim zakonima, s tim da kada se izvrši glasovni
proces, reč mora zadržati svoje značenje i biti laka za izgovor. Ako reč gubi
svoje značenje ili se nelagodno izgovara, ne vrši se glasovna promena, tj. dolazi
do odstupanja. Postoji više glasovnih promena:
1) jednačenje suglasnika po mestu tvorbe,
2) jednačenje suglasnika po zvučnosti,
3) gubljenje suglasnika,
4) palatalizacija,
5) sibilarizacija,
6) jotovanje,
7) promena l u o,
8) nepostojano a,
9) pokretni samoglasnici,
10) asimilacija i sažimanje samoglasnika,
11) disimilacija samoglasnika,
12) prevoj vokala.

Do glasovne promene dolazi kada se menja oblik reči (Šabac – Šapca, genitiv
jednine) ili prilikom nastanka nove reči (list – lišće).
Do odstupanje od glasovne promene dolazi kada reč gubi svoje značenje
(raz+jediniti – razjediniti, a ne ražediniti) ili kada se reč nelagodno izgovara
(devojčica – devojčicin, a ne devojčičin).
Srpski pravopis je fonološki (zvučni), što znači da se jednačenja (po mestu
tvorbe i po zvučnosti) vrše i u govoru i u pisanju. Većina slovenskih jezika
(bugarski, češki, poljski, ruski, slovački, slovenački itd.) upotrebljava morfološki
(tvorbeni) pravopis, gde se jednačenja vrše samo u govoru, dok se u pisanju ne
vrše.
Jednačenje suglasnika po mestu tvorbe
Ta glasovna promena vrši se u sledećim slučajevima:
1) kada se ispred prednjonepčanih suglasnika (č, ć, dž, đ, lj, nj, š, ž) nađu
zubni suglasnici s i z, oni tada prelaze u sebi najsrodnije prednjonepčane
suglasnike š i ž. To je jednosmerna alternacija (glasovna međuzamena), na
primer:
– daska – das-čica – daščica,
– list – lis-će – lišće,
– mast – mas-ću – mašću,
– misliti – mis-ljenje – mišljenje,
– čeznuti – čez-nja – čežnja,
– grozd – groz-đe – grožđe,
– paziti – paz-ljiv – pažljiv,
– voziti – voz-nja – vožnja;
2) kada se glas n nađe ispred usnenog suglasnika b ili p u izvedenim rečima,
odnosno ispred sufiksa, on tada prelazi u m, na primer:
– odbrana – odbran-beni – odbrambeni,
– prehrana – prehran-beni – prehrambeni,
– stan – stan-beni – stambeni,
– zelen – zelen-bać – zelembać;
U izvedenim rečima n uvek prelazi u m, dok u složenicama n ostaje
nepromenjeno i tada je reč o odstupanju.
3) kada se glasovi g i h nađu ispred prednjonepčanog suglasnika č, oni tada
prelaze u š, na primer:
– breg – breg-čić – breščić,
– orah – orah-čić – oraščić,
– trbuh – trbuh-čić – trbuščić,
– vrh – vrh-čić – vrščić.
Jednačenje suglasnika po mestu tvorbe često je udruženo sa prethodno
izvršenim jednačenjem suglasnika po zvučnosti ili jotovanjem, kao i sa
gubljenjem suglasnika, glasovnom promenom koja se vrši nakon jednačenja
suglasnika po mestu tvorbe.

Odstupanje od jednačenja suglasnika po mestu tvorbe

Jednačenja suglasnika po mestu tvorbe ne vrši se u sledećim slučajevima:
1) u složenim rečima kada se prvi deo složenice završava na s ili z, a drugi deo
počinje prednjonepčanim suglasnikom lj ili nj: sljubiti, sljuštiti, izljubiti,
razljuljati, razljutiti, iznjihati, mlaznjak itd.;
2) kada se suglasnik n nalazi na kraju prvog dela složenice, a drugi deo počinje
usnenim suglasnikom b ili p: maskenbal, vanbračni, vanbrodski, crvenperka,
jedanput, stranputica itd.
Jednačenje suglasnika po zvučnosti

Ta glasovna promena sastoji se u jednačenju dva suglasnika nejednaka po

zvučnosti kada se nađu jedan pored drugog. Jednačenje se vrši tako što se prvi
suglasnik iz para zamenjuje svojim parnjakom koji je po zvučnosti jednak
drugom suglasniku iz para. Jednačenje suglasnika po zvučnosti vrši se prilikom
promene oblika reči i prilikom građenja novih reči radi lakšeg izgovora.
Prema zvučnosti, suglasnici se dele na:
1) zvučne: b, d, dž, đ, g, z, ž;
2) bezvučne: c, č, ć, f, h, k, p, s, š, t.
Zvučni su i svi sonanti, ali oni ne učestvuju u toj glasovnoj promeni.
Prvi suglasnik menja se po zvučnosti u određeni suglasnik, a ne u bilo koji.
Naime, za svaki zvučni suglasnik postoji odgovarajući bezvučni suglasnik, oni
zajedno čine par, i to: b–p, d–t, dž–č, đ–ć, g–k, z–s, ž–š.
Promena zvučnog suglasnika u bezvučni naziva se obezvučavanje:
1) b prelazi u p:
– gibak – gipka,
– hleb – hlepčić,
– kobac – kopci,
– ljubak – ljupka,
– Šabac – Šapčanin,
– ždrebac – ždrepci;
2) d prelazi u t:
– gladak – glatka,
– od+kriti – otkriti,
– pod+pritisak – potpritisak,
– pred+čas – pretčas,
– predak – pretka,
– sladak – slatka;
3) dž prelazi u č:
– Kembridž – kembrički;
4) đ prelazi u ć:
– smeđ – smećkast,
– žeđ – žećca;
5) g prelazi u k:
– drugi – drukčiji,
– beg – bekstvo;
6) z prelazi u s:
– bez+konačan – beskonačan,
– blizak – bliska,
– drzak – drska,
– iz+pisati – ispisati,
– nizak – niska,
– raz+podeliti – raspodeliti;
7) ž prelazi u š:
– beležiti – beleška,
– držati – drška,
– težak – teška.
Promena bezvučnog suglasnika u zvučni naziva se ozvučavanje:
1) č prelazi u dž:
– poručiti – porudžbenica,
– svedočiti – svedodžba,
– vrač – vradžbina;
2) k prelazi u g:
– burek – buregdžija,
– svak+dašnji – svagdašnji;
3) p prelazi u b:
– ćevap – ćevabdžinica,
– top – tobdžija;
4) s prelazi u z:
– s+bogom – zbogom,
– s+družiti – združiti,
– s+gurati – zgurati;
5) š prelazi u ž:
– zaduš+bina – zadužbina;
6) t prelazi u d:
– kositi – kosidba,
– ploviti – plovidba,
– primetiti – primedba,
– svat – svadba.
Bezvučni suglasnici c, f i h nemaju svoje zvučne parnjake. Sticajem (tvorbenih)
okolnosti u strukturi reči srpskog jezika praktično nema pozicija u kojima bi
trebalo ti suglasnici da se jednače kao prvi u suglasničkoj grupi. Međutim, kada
se nalaze na drugom mestu, utiču na promenu zvučnih suglasnika ispred sebe:
– raz+cvetati – rascvetati,
– raz+formirati – rasformirati,
– raz+hladiti – rashladiti.

Odstupanje od jednačenja suglasnika po zvučnosti

U određenim slučajevima postoje odstupanja od tog jednačenja:
1) kada se zvučno d nađe ispred bezvučnog s ili š, na primer: brodski, gradski,
odstojanje, odstupanje, podsvest, predsoblje, odšetati, odškrinuti, odštampati,
podšiti, predškolski;
2) kada se zvučno đ nađe ispred bezvučnog s, na primer: Ljuboviđa –
ljuboviđski, vođa – vođstvo; taj suglasnik se vrlo retko nalazi u takvom
položaju, tako da se ne može govoriti o nekom sistemskom pravilu;
3) u složenim rečima, ukoliko bi se jednačenjem dobila dva ista suglasnika čijim
bi se daljim uprošćavanjem došlo do neprihvatljive okrnjenosti prvog formata,
na primer: podtačka (ne pottačka ili potačka), predtakmičenje
(ne prettakmičenje ili pretakmičenje), podtekst (ne pottekstili potekst),
subpolaran (ne suppolaran ili supolaran);
4) u novijim tuđicama vrlo često ne dolazi do jednačenja, na primer: dragstor,
gangster, jurisdikcija, nokdaun, pingpong;
5) u vlastitim imenicama stranog porekla, na primer: Mekdonald, Pitsburg,
Vašington.
Gubljenje suglasnika
Do gubljenja suglasnika (uprošćavanja suglasničkih grupa) dolazi kad se zubni
konsonanti c, d, s, t, z nađu jedan do drugog, ili kad se dva ista glasa u okviru
jedne reči nađu jedan do drugog. Tada je jedan od njih dovoljan za izgovor, pa
se vrši uprošćavanje suglasničke grupe radi lakšeg izgovora te reči. Toj
glasovnoj promeni najčešće prethode druge glasovne promene, kao što su
jednačenje suglasnika po zvučnosti, jednačenje suglasnika po mestu tvorbe,
sibilarizacija.
Do gubljenja suglasnika dolazi:
1) pri građenju složenih reči, na primer:
– bez+zakonje – bezzakonje – bezakonje,
– bez+zvučan – bezzvučan – bezvučan,
– od+dužiti – oddužiti – odužiti,
– pod+držati – poddržati – podržati;
2) pri građenju izvedenih reči, na primer:
– autobus+ski – autobusski – autobuski,
– Francuz+ski – francuzski – francusski – francuski,
– Kinez+ski – kinezski – kinesski – kineski;
– srez+ski – srezski – sresski – sreski;
U rečima francuski, kineski i sreski pre gubljenja suglasnika izvršeno je
jednačenje suglasnika po zvučnosti.
3) kada se suglasnik d ili t nađe ispred glasa c, na primer:
– poredak – poredki – poredci – poreci,
– predak – predki – predci – preci,
– dodatak – dodatki – dodatci – dodaci,
– ostatak – ostatki – ostatci – ostaci;
U navedenim rečima je pre gubljenja suglasnika izvršena sibilarizacija
(promena k u c ispred i).
4) kada se suglasnik t nađe u suglasničkim grupama teškim za izgovor
(stl, stlj, stn, štn), na primer:
– porasti – porastla – porasla,
– bolest – bolestljiv – bolesljiv – bolešljiv,
– čast – častna – časna,
– pozorište – pozorištna – pozorišna
U reči bolešljiv je nakon gubljenja suglasnika izvršeno jednačenje suglasnika po
mestu tvorbe.

Odstupanje od gubljenja suglasnika

U određenim slučajevima postoje odstupanja od te glasovne promene:
1) glas t ostaje u imenicama stranog porekla sa nastavkom -kinja, na primer:
akvarelistkinja, finalistkinja, pijanistkinja, sportistkinja;
2) glas t ostaje u pridevima od stranih osnova, na primer: aoristni, azbestni,
kontrastni, protestni;
3) glas t ostaje u složenim rečima iako se sadrži u složenom konsonantu, kako
zbog pauze koje se oseća, tako i zbog značenja reči, na primer: otcepiti,
potceniti, potčiniti, pretčas;
4) u složenicama (uglavnom novijim) kada reč gubi svoje značenje, na primer:
poddijalekat, preddržavni, protivvrednost, transsibirski, vannastavni;
5) u superlativu prideva koji počinju glasom j, na primer: najjači, najjasniji,
najjednostavniji, najjeftiniji, najjužniji.
Palatalizacija

Palatalizacija se sastoji u promeni zadnjonepčanih suglasnika k, g, h i, kod

nekih imenica, suglasnika c i z u prednjonepčane suglasnike č, ž, š kada se
nađu ispred vokala e, i ili nepostojanog a. Ta glasovna promena se u srpskoj
filologiji ranije nazivala prva palatalizacija.
Palatalizacija se vrši:
1) u vokativu jednine ispred vokala e kada je nastavak za oblik:
– momak – momče,
– vodnik – vodniče,
– drug – druže,
– vrag – vraže,
– duh – duše,
– siromah – siromaše;
2) u glagolskim oblicima:
– ispeći – ispekoh – ispeke – ispeče,
– moći – mogoh – mogete – možete,
– reći – rekoh – rekohe – rekoše;
3) u tvorbi reči:
– junak – junačina,
– vuk – vučica,
– beg – bežati,
– drug – družina,
– prah – prašina,
– strah – strašljiv;
4) ispred nepostojanog a:
– dah – dahak – dašak,
– zrak – zrakak – zračak;
5) promena glasova c i z u č i ž takođe spada u palatalizaciju, a vrši se:
a) u vokativu jednine imenica koje se završavaju konsonantom c ili z:
– jarac – jarče,
– lovac – lovče,
– Mesec – Meseče,
– knez – kneže,
– markiz – markiže,
– vitez – viteže;
b) u prisvojnim pridevima izvedenim od vlastitih ili zajedničkih imenica:
– carica – caričin,
– drugarica – drugaričin,
– Jovica – Jovičin,
– kraljica – kraljičin,
– lovac – lovčev,
– Ljubica – Ljubičin,
– Milica – Miličin,
– Sunce – Sunčev.

Odstupanje od palatalizacije
Ta glasovna promena se ne vrši kada reč gubi svoje značenje:
1) u oblicima imenica ispred nastavka -e: grade pruge (a ne grade pruže),
prate vojnike (a ne prate vojniče);
2) u tvorbi pojedinih prisvojnih prideva sa nastavkom -in: bakin (a ne bačin),
kolegin (a ne koležin), snahin (a ne snašin);
3) u tvorbi prisvojnih prideva od imenica koje se završavaju na -čica (da bi se
izbeglo udvajanje sloga či): devojčica – devojčicin (a ne devojčičin), pevačica –
pevačicin (a ne pevačičin), prodavačica – prodavačicin (a ne prodavačičin),
seljančica – seljančicin (a ne seljančičin);
4) kod prideva: dug – dugi, dugim, dugih, dugima; jak – jaki, jakim, jakih,
jakima;
5) ispred nastavka -ica: kocka – kockica, mačka – mačkica, tačka – tačkica.
Sibilarizacija

Sibilarizacija se sastoji u promeni zadnjonepčanih suglasnika k, g, h u zubne

suglasnike c, z, skada se nađu ispred vokala i, nastavka za oblik. Ta glasovna
promena se u srpskoj filologiji ranije nazivala druga palatalizacija.
Sibilarizacija se vrši:
1) u nominativu i vokativu množine imenica muškog roda:
– izvidnik – izvidnici,
– junak – junaci,
– nalog – nalozi,
– razlog – razlozi,
– greh – gresi,
– uspeh – uspesi;
2) u dativu, instrumentalu i lokativu množine imenica muškog roda:
– izvidnik – izvidnicima,
– oblak – oblacima,
– nalog – nalozima,
– kovčeg – kovčezima,
– greh – gresima,
– orah – orasima;
3) u dativu i lokativu jednine imenica ženskog roda:
– devojka – devojci,
– majka – majci,
– knjiga – knjizi,
– pruga – pruzi,
– svrha – svrsi;
4) u imperativu glagola:
– leći – lezi,
– pomagati – pomozi,
– reći – reci,
– seći – seci.
Odstupanje od sibilarizacije
Sibilarizacija se ne vrši kada dolazi do teškog izgovaranja grupe konsonanata ili
kada reč gubi svoje osnovno značenje:
1) u dativu i lokativu:
a) ličnih imena i prisvojnim pridevima izvedenim od njih:
– Branka – Branki – Brankin,
– Danka – Danki – Dankin,
– Luka – Luki – Lukin,
– Olga – Olgi – Olgin,
– Zaga – Zagi – Zagin;
b) imenica koje se završavaju na -ga i prisvojnim pridevima izvedenim od njih:
– aga – agi – agin,
– kolega – kolegi – kolegin,
– liga – ligi – ligin,
– vaga – vagi – vagin;
c) imenica koje sadrže suglasničke grupe ck, čk, ćk, tk, zg:
– kocka – kocki,
– igračka – igrački,
– mačka – mački,
– tačka – tački,
– praćka – praćki,
– voćka – voćki,
– motka – motki,
– patka – patki,
– mazga – mazgi,
– tezga – tezgi;
2) u rečima odmila (hipokoristicima) i prisvojnim pridevima izvedenim od njih:
– baka – baki – bakin,
– deka – deki – dekin,
– seka – seki – sekin,
– zeka – zeki – zekin.
Dubleti u sibilarizaciji
U nekim slučajevima je pravilna upotreba i onih reči u kojima nije izvršena
promena i onih reči u kojima jeste izvršena promena:
– arabeska – arabeski ili arabesci,
– bitka – bitki ili bici,
– epoha – epohi ili eposi,
– freska – freski ili fresci,
– humoreska – humoreski ili humoresci,
– kćerka – kćerki ili kćerci,
– maska – maski ili masci,
– pripovetka – pripovetki ili pripoveci,
– sluga – slugi ili sluzi.
Jotovanje

Ta glasovna promena vrši se prilikom promene oblika reči i prilikom građenja

izvedenih reči. Jotovanje nastaje dvojako:
1) kada se nenepčani suglasnik nađe ispred glasa j, tada se oba slivaju u nov
određeni prednjonepčani suglasnik, na primer:
– c + j = č (nicati – nic-je – niče),
– d + j = đ (mlad – mlad-ji – mlađi),
– g + j = ž (sneg – sneg-jni – snežni),
– h + j = š (mahati – mah-jem – mašem),
– k + j = č (jak – jak-ji – jači),
– l + j = lj (dalek – dal-ji – dalji),
– n + j = nj (grana – gran-je – granje),
– s + j = š (pisati – pis-jem – pišem),
– t + j = ć (prut – prut-je – pruće),
– z + j = ž (brz – brz-ji – brži);
2) kada se glas j nađe neposredno iza usnenih suglasnika (b, m, p, v), tada se
menja samo j u lj, dok suglasnici ostaju neizmenjeni. U skupovima
suglasnika bj, mj, pj i vj naknadno se dodaje glas l (ta promena naziva se
epentetsko ili umetnuto l) da bi se izvršilo jotovanje, na primer:
– b + j = blj (debeo – deb-l-ji – deblji),
– m + j = mlj (grm – grm-l-je – grmlje),
– p + j = plj (snop – snop-l-je – snoplje),
– v + j = vlj (suv – suv-l-ji – suvlji).
Jotovanje se javlja prilikom komparacije prideva, konjugacije, deklinacije i
tvorbe reči:
1) pri građenju komparativa prideva:
– brz – brži,
– crn – crnji,
– jak – jači,
– tih – tiši,
– tvrd – tvrđi;
2) u obliku prezenta:
– glodati – glođe,
– jahati – jaše,
– mahati – mašem,
– vezati – vežem,
– vikati – viču,
– pisati – pišu;
3) u obliku imperfekta:
– hraniti – hranjah,
– maziti – mažah,
– nositi – nošah,
– paziti – pažah,
– voleti – voljah;
4) u obliku trpnog glagolskog prideva:
– hraniti – hranjen,
– maziti – mažen,
– nositi – nošen,
– paziti – pažen,
– voleti – voljen;
5) u obliku instrumentala:
– glad – glađu,
– pamet – pameću,
– so – solju;
6) pri tvorbi reči (najčešće kod zbirnih imenica):
– cvet – cveće,
– grana – granje,
– kamen – kamenje,
– koren – korenje,
– ostrvo – ostrvlje,
– žbun – žbunje.
Odstupanje od jotovanja
Ta glasovna promena se ne vrši kada reč gubi svoje značenje, na primer:
izjaviti, katjon, klasje, nadjačati, razjediniti.
Promena l u o

Ta glasovna promena vrši se kada se sonant l nađe na kraju sloga ili na kraju
reči, i tada on prelazi u vokal o. Pojava se uočava poređenjem reči od iste
osnove ili poređenjem različitih padežnih oblika jedne reči. Ta glasovna
promena javila se u srpskom jeziku krajem XIV veka.
Promena l u o vrši se kod:
1) glagola – u obliku muškog roda jednine radnog glagolskog prideva
(glas l zadržava se u nastavcima za ženski i srednji rod):
– držati – držao (od držal), držala, držalo;
– hteti – hteo (od htel), htela, htelo;
– igrati – igrao (od igral), igrala, igralo;
– misliti – mislio (od mislil), mislila, mislilo;
– pozvati – pozvao (od pozval), pozvala, pozvalo;
2) imenica:
a) ukoliko se imenica muškog ili ženskog roda u nominativu jednine završavala
na -l, izvršena je promena u o:
– anđel – anđeo;
– kotal – kotao;
– misal – misao;
– posal – posao;
– ugal – ugao;
U imenicama koje su se završavale na -ol, posle promene l u o izvršeno je i
sažimanje vokala:
– bivol – bivoo – bivo;
– sokol – sokoo – soko;
– sol – soo – so;
– stol – stoo – sto;
– vol – voo – vo;
b) ukoliko imenica označava vršioca radnje, a nastala je dodavanjem nastavka -
lac na glagolsku osnovu, dolazi do promene l u o u svim padežnim oblicima
osim u nominativu jednine i genitivu množine:
– infinitiv: čitati, gledati, prevoditi, rukovoditi, stvarati;
– nominativ jednine: čitalac, gledalac, prevodilac, rukovodilac, stvaralac;
– genitiv množine: čitalaca, gledalaca, prevodilaca, rukovodilaca, stvaralaca;
– nominativ množine: čitaoci, gledaoci, prevodioci, rukovodioci, stvaraoci;
– genitiv jednine: čitaoca, gledaoca, prevodioca, rukovodioca, stvaraoca;
c) tvorbe reči, u pojedinim izvedenicama:
– deliti – delba – deoba;
– seliti – selba – seoba;
– selo – selce – seoce;
3) prideva – u nominativu jednine muškog roda (glas l se zadržava u ostalim
rodnim i padežnim oblicima):
– debeo (od debel), debela, debelo;
– ceo (od cel), cela, celo;
– kiseo (od kisel), kisela, kiselo;
– smeo (od smel), smela, smelo;
– veseo (od vesel), vesela, veselo.

Odstupanje od promene l u o
Ta glasovna promena ne vrši se u novijim pozajmljenicama i u pojedinim
domaćim rečima, na primer: admiral, bokal, fosil, fudbal, general, hotel, kanal,
kristal, maršal, metal, tunel.
Kod nekih reči postoje dubletni oblici, bez izvršene promene ili sa njom, na
primer:
– anđelski i anđeoski,
– arhanđel i arhanđeo,
– krilce i krioce,
– vrelce i vreoce.
Nepostojano a

To je glasovna promena kod koje se samoglasnik a javlja u nekim oblicima

jedne reči, dok se u pojedinim oblicima te reči gubi. Nepostojano a najčešće se
nalazi između dva suglasnika (ili između suglasnika i samoglasnika o koji je
nastao od sonanta l) na kraju osnove, a ne na kraju reči. Ta glasovna promena
prisutna je kod svih promenljivih reči i nekih predloga.
Nepostojano a javlja se:
1) kod imenica:
a) u nominativu jednine i genitivu množine imenica muškog roda:
– nominativ jednine: čamac, lovac, momak, ručak;
– genitiv množine: čamaca, lovaca, momak, ručaka;
b) u genitivu množine imenica ženskog roda:
– daska – dasaka;
– greška – grešaka;
– kruška – krušaka;
– sestra – sestara;
c) u genitivu množine imenica srednjeg roda:
– pismo – pisama;
– sedlo – sedala;
– staklo – stakala;
– svetlo – svetala;
2) kod zamenica – postoji u muškom rodu, a u ženskom i srednjem rodu ga
nema:
– kakav – kakva, kakvo;
– nekakav – nekakva, nekakvo;
– nikakav – nikakva, nikakvo;
– onakav – onakva, onakvo;
– svakakav – svakakva, svakakvo;
– takav – takva, takvo;
3) kod prideva – postoji u nominativu jednine muškog roda neodređenog vida
prideva, dok ga u ženskom i srednjem rodu nema:
– dobar – dobra, dobro;
– hladan – hladna, hladno;
– mračan – mračna, mračno;
– pametan – pametna, pametno;
– srećan – srećna, srećno;
– vredan – vredna, vredno;
Takođe, nema ga ni u komparativu i superlativu većine prideva: hladan –
hladniji – najhladniji; pametan – pametniji – najpametniji; vredan – vredniji –
najvredniji.
4) kod glagola – postoji u obliku muškog roda jednine radnog glagolskog
prideva:
– došao – došla, došlo;
– ispekao – ispekla, ispeklo;
– našao – našla, našlo;
– stigao – stigla, stiglo;
5) kod brojeva – postoji kod pojedinih osnovnih brojeva, a u rednim i zbirnim
brojevima ga nema:
– sedam – sedmi, sedmoro;
– osam – osmi, osmoro;
6) kod predloga:
– ka/k (ka zgradi, k meni);
– nada/nad (nada mnom, nad zgradom);
– preda/pred (preda mnom, pred Jelenom);
– sa/s (sa mnom, s njom);
– uza/uz (uza me, uz Jelenu).
Predlozi k, nad, pred, s i uz uvek se pišu bez apostrofa.

Odstupanje od glasovne promene nepostojano a

Ta glasovna promena ne vrši se u stranim rečima koje su prihvaćene u srpskom
jeziku (čardak – čardaci, manijak – manijaci), kao ni kod domaćih reči koje
imaju postakcenatsku dužinu (junak – junaka, pešak – pešaka).
Pokretni samoglasnici

Pokretni samoglasnici (fakultativne foneme) predstavljaju fonološku pojavu u

nekim rečima da se izgovaraju i pišu sa samoglasnikom, ali i bez tog
samoglasnika. Na završetku pojedinih reči može se neobavezno, bez promene u
značenju, javiti samoglasnik a ili, ređe, samoglasnik e ili u. U književnom jeziku
potpuno su ravnopravni dvojaki (ili čak trojaki) oblici pojedinih reči – njihovi
oblici završavaju se različito (sa vokalima a, e, u ili bez njih), ali to ne utiče ni
na značenje tih reči, niti na njihovu funkciju. Da li će se pokretni samoglasnici
upotrebiti ili ne, zavisi samo od govornikovog osećanja za eufoniju, tj. za
saglasnost glasova u akustičnom smislu.
Pokretni samoglasnici javljaju se kod sledećih reči:
1) prilozi za vreme:
– kad(a),
– nekad(a),
– nikad(a),
– sad(a),
– tad(a);
2) oblici genitiva ili akuzativa jednine od prideva:
– dobrog(a),
– domaćeg(a),
– hrabrog(a),
– mladog(a),
– velikog(a);
3) oblici genitiva ili akuzativa jednine od zamenica:
– kog(a),
– mog(a),
– našeg(a),
– svakog(a),
– tvog(a);
4) oblici genitiva ili akuzativa jednine od brojeva:
– devetog(a),
– drugog(a),
– jednog(a),
– osmog(a),
– sedmog(a);
5) oblici dativa ili lokativa jednine od prideva, kojima se može dodati e,
odnosno u ako padeški nastavak glasi -em:
– dobrom(e),
– hrabrom(e),
– domaćem(u),
– tuđem(u);
6) oblici dativa ili lokativa jednine od zamenica, kojima se može dodati e,
odnosno u ako padeški nastavak glasi -em:
– takvom(e),
– tvom(e),
– našem(u),
– vašem(u);
7) oblici dativa ili lokativa jednine od brojeva, kojima se može dodati e,
odnosno u ako padeški nastavak glasi -em:
– devetom(e),
– drugom(e),
– šestom(e),
– trećem(u);
8) neki jednosložni oblici instrumentala jednine od zamenica:
– kim(e) (od ko),
– mnom(e) (od ja),
– njim(e) (od on),
– tim(e) (od taj);
9) oblici dativa, instrumentala i lokativa množine prideva, zamenica i brojeva,
koji po pravilu dobijaju -a kada im ne sledi imenica, na primer:
– Družim se sa dobrim ljudima, a ne sa lošima.
– Ovo se preporučuje svima.
– U jednim slučajevima uspeva, u drugima ne.
Asimilacija i sažimanje samoglasnika
Asimilacija je glasovna promena pri kojoj se različiti samoglasnici izjednačavaju,
a sažimanje je glasovna promena kojom se dva ista samoglasnika spajaju u
jedan dugi samoglasnik. Jedna promena najčešće prethodi drugoj.
To se dešava pri nekim glasovnim promenama i pri građenju reči, na primer:
– sokol – sokoo – soko,
– sol – soo – so,
– vol – voo – vo.
U navedenim rečima je krajnje l u nominativu jednine prešlo u o, ono se
udvostručilo i saželo u jedno dugo ō.
Ili, na primer:
– kuvati – kuva-ah – kuvah,
– pričati – priča-ah – pričah,
– svirati – svira-ah – svirah.
U datim rečima su se vokal a iz infinitivne osnove i vokal a iz nastavka za oblik
imperfekta saželi u jedno dugo ā.
Tako je, na primer, pravilno reći i:
– kojeg(a) i kog(a),
– mojeg(a) i mog(a),
– svojeg(a) i svog(a).
Skupu oje u prvoj reči iz niza odgovara glas o u drugoj reči iz niza. Kraći oblici
dobijaju se tako što u rečima kojeg, mojeg, svojeg dolazi do gubljenja
sonanta j, pa se dobijaju oblici koeg, moeg, svoeg. Zatim vokal e prelazi u
vokal o (asimilacija e i o) i dobijaju se reči koog, moog, svoog. Na kraju, dva
samoglasnika o sažela su se u jedan dugi samoglasnik ō, nakon čega se
dobijaju reči kog, mog, svog:
– kojeg > koeg > koog > kog,
– mojeg > moeg > moog > mog,
– svojeg > svoeg > svoog > svog.
Odstupanje od asimilacije i sažimanja samoglasnika
Asimilacija se ne vrši u većini reči u kojima je došlo do promene l u o: anđeo,
beo, debeo, išao, kotao, misao, pisao, posao itd.
Sažimanje se ne vrši kad reč gubi svoje značenje: jednoobrazan, krupnook,
mikroorganizam, plavook, poodmaći, pooštriti, samoodbrana, vodootpornost,
zoologija itd.
Disimilacija samoglasnika

Disimilacija ili razjednačavanje glasova jeste zamena jednog, određenog glasa,

drugim sličnim glasom. Vrši se u rečima koje sadrže u dva uzastopna sloga iste
vokale – e ili o. Težnja je da dva ista vokala u jednoj reči ne ostanu isti, već da
se onaj dalji u reči promeni. Javlja se u obliku instrumentala jednine imenica
muškog roda sa dva nastavka, -em i -om, na primer:
– jež – ježom (a ne ježem),
– kej – kejom (a ne kejem),
– kelj – keljom (a ne keljem),
– konj – konjem (a ne konjom),
– kreč – krečom (a ne krečem),
– kroj – krojem (a ne krojom),
– mesec – mesecom (a ne mesecem),
– nos – nosem (a ne nosom),
– nož – nožem (a ne nožom),
– sprej – sprejom (a ne sprejem),
– zet – zetom (a ne zetem).
Disimilacija samoglasnika javlja se i u množini većine tih imenica:
– kej – kejovi (a ne kejevi),
– kelj – keljovi (a ne keljevi),
– kroj – krojevi (a ne krojovi),
– nos – nosevi (a ne nosovi),
– nož – noževi (a ne nožovi),
– sprej – sprejovi (a ne sprejevi),
– zet – zetovi (a ne zetevi),
ali:
– jež – ježevi (a ne ježovi).

Odstupanje od disimilacije samoglasnika

U određenim slučajevima dolazi do odstupanja od te glasovne promene:
1) u instrumentalu imenica koje se završavaju agentivnim sufiksom -telj:
– pokazatelj – pokazateljem,
– prijatelj – prijateljem,
– učitelj – učiteljem;
2) u instrumentalu i u množini pojedinih imenica:
– bor – borom, borovi,
– kos – kosom, kosovi,
– tvor – tvorom, tvorovi.
Prevoj vokala

Prevoj vokala ili samoglasnička apofonija jeste stara glasovna promena koja se
odnosi na promenu vokala u korenu jedne reči čime se stvara reč srodnog, ali
različitog značenja. Rezultat takvih alternacija su promene vokala između reči
sa istim korenom. Najčešće se javlja u srodnim osnovama glagola koji čine
parove po glagolskom vidu ili po glagolskom rodu. Samu fonetsku alternaciju
mogu činiti dva ili više vokala, na primer:
– bacati – baciti (promena a:i),
– dotaći – doticati (promena a:i),
– osloboditi – oslobađati (promena o:a),
– prati – perem (promena a:e),
– prokleti – proklinjati (promena e:i),
– roditi – rađati (promena o:a),
– uzeti – uzimati (promena e:i),
– zvati – zovem (promena a:o).
U pojedinim rečima prevoj vokala može biti kada se promeni samo dužina, na
primer:
– izmisliti – izmišljati,
– leći – legati.

LAZAR STAMENOVIC VI3