Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi

Strukovni vaspitač za decu jaslenog uzrasta

Praktična aktivnost

Tema : Načelo aktivnosti i životnosti

Predmet: Metodika vaspitno – obrazovnog rada

Mentor: Student:

dr. Milanka Maljković Dragana Lejić/6089

Kikinda, decembar, 2018. godina

SADRŽAJ:

Uvod……………………………………………………………………………………..1
Načelo aktivnosti i životnosti……………………………………………………………2
Aktivnosti………………………………………………………………………………..2
Zaključak………………………………………………………………………………...6
Literatura…………………………………….…………………………………………..7
 UVOD
Obrazovanje se smatra delom vaspitnog procesa, kojim se podstiču i usmeravaju sve
vrste dečjih saznajnih aktivnosti kojima se stiče, usavršava, uobličava i proširuje iskustvo dece i
prenose im se odabrana saznanja koja je čovečanstvo tokom svoga razvoja prikupilo i
struktuiralo u oblastima nauke, tehnike, rada, proizvodnje, umetnosti i društvenih odnosa. Njime
se zadovoljava osnovna dečja potreba za interakciju i uspešno uključivanje u svoju okolinu, što
je uslovljeno izgrađivanjem, uvežbavanjem i unapređivanjem odgovarajućih veština i fizičkih,
saznajnih, afektivnih i socijalnih sposobnosti potrebnih za snalaženje i delovanje u njoj (Opšte
osnove predškolskog programa).
Bez obzira u kojem će se pravcu kretati dečji razvoj i učenje, i koliko će saznanja koja će
dete sticati postajati opšta i apstraktna, polazna tačka treba da bude porodični život dece i
iskustva koja su stečena u neposrednoj okolini, odnosno, proces vaspitanja i obrazovanja treba da
ima koren u životnom iskustvu deteta. Vaspitno - obrazovni proces se ne sme zatvoriti u zidove
ustanove, niti ograničiti zadacima i sadržajima koje predviđa program, već treba da niče iz
konkretnog dečjeg iskustva, ne odvajajući rad od igre, čin od misli i znanje od njegove konkretne
primene u svakodnevnim životnim situacijama.
Prilikom programiranja i planiranja vaspitno - obrazovnog rada i čitave delatnosti
ustanove ne uzimaju u obzir samo potrebe i interesi društva, ustanove, porodice, pa ni samog
deteta, već i čitav kontekst u kome se ono razvija i uči, kao i svi ostali faktori razvoja, koji nisu
manje uticajni i važni. Proces koji se odvija u predškolskim ustanovama se razmatra i kao
sastavni deo šireg procesa vaspitanja i obrazovanja namenjenog svim uzrastima i u okviru svih
mera koje se preduzimaju za poboljšanje života i rada u porodici, lokalnoj društvenoj sredini i
čitavoj društvenoj zajednici (Opšte osnove predškolskog programa).
Postupak vaspitača ne treba da se usmeri samo prema detetu već da teži najširem
povezivanju predškolske ustanove sa porodicom i društvenom sredinom u kojoj ono odrasta,
kako bi se obezbedio kontinuitet, koji treba sagledavati prvenstveno iz ugla deteta, koje se
razvija uspostavljajući postepeno odnose sa članovima svoje porodice i društvene sredine i
proširujući svoja znanja o socijalnoj i prirodnoj sredini koja ga okružuje. Uspostavljanje dobre
saradnje između predškolske ustanove i porodice, prema navedenim preporukama, od najvećeg
je značaja za ostvarivanje ciljeva predškolskog vaspitanja i obrazovanja na društvenom nivou.
 NAČELO AKTIVNOSTI I ŽIVOTNOSTI
Efektivnost ovog načela je u direktnoj srazmeri sa kvantitetom i kvalitetom dečje
aktivnosti, iz čega proizlazi zahtev da deca budu stalno nečim angažovana, imajući pri tome
inicijativu, zainteresovanost i snažnu motivaciju. Da bi upoznalo stvari, dete treba da deluje na
njih, odnosno da ih transformiše, počev od najelementarnijih senzomotornih akcija do najfinijih
intelektualnih operacija, koje su još uvek akcije (udruživanje, ređanje, dovođenje u
korespondenciju, itd.), ali interiorizovane i izvršavane u mislima. Isto tako, učenje uvek treba da
započinje na nekom intuitivnom nivou a kasnije da prelazi na analitičke postupke.
Dete svoja znanja u najvećoj meri stiče uzgredno, kao sporedan proizvod spontanog
učenja u igri ili u nekoj praktičnoj delatnosti. Ono usvaja samo ono što mu je trenutno potrebno
za aktivnost koju vrši ili namerava da izvrši. Iskustva koja dete stiče potrebno je povezati sa
socijalnim kontekstom u kojem dete živi i ukazivati na njihovu praktičnu upotrebljivost u
životnim situacijama.

AKTIVNOSTI
1.Flomasteri i kartonska kutija
Sredstva:
• velika kartonska kutija;
• flomasteri (debeli, tanki).
Vaspitač objašnjava deci kako mogu da oboje veliku kartonsku kutiju flomasterima (i
komentariše rad svakog deteta pojedinačno – izbor boje, veličinu i oblik šare). Podstiče decu da
sama komentarišu svoj rad. Opisuje zajednički rad grupe dece i tako naglašava uzajamnu
toleranciju i empatiju. Ukoliko je dete imenovalo svoj crtež, vaspitač beleži iskaz na slobodnom
prostoru kutije. Kad svako dete završi s bojenjem, vaspitač upisuje na kutiji, pored detetovog
crteža, inicijale njegovog imena i istovremeno prati radnju govorom. Kutiju potom izlažu u holu
vrtića, a mogu da je koriste i kao garažu za automobile, kao korpu za lopte, kocke, lutke ili
grupne likovne radove.
Varijante:
Ova aktivnost može se realizovati i tako što će svako dete imati svoju kutiju koju je donelo od
kuće (kad pođe kući, može da ponese svoj rad ili, ukoliko kutiju ostavi u vrtiću, u nju posle može

2
da pakuje svoje likovne radove). Obojena kutija služiće kasnije i za to da dete u njoj drži svoju
odeću ili omiljene igračke iz vrtića.

Kartonska kutija je svakako odlično pomoćno sredstvo koje nam pruža mnoge
mogućnosti za rad. Deca mogu oslikavati kutije na razne načine: temperama i tušem (četkama,
četkicama i valjcima sa šarom i bez nje), voštanim i drvenim bojicama, kolažom (kolaž-papirom
u boji, folijom, najlonskim i papirnim kesama, rupičastim džakovima za povrće, vatom,
tkaninom…), korišćenjem prirodnih materijala (lišćem, korom drveta, kukuruzovinom, drvenim
opiljcima, zrnevljem i koštunjavim plodovima…). Deca mogu da oslikaju i veliku kutiju, koja će
zatim u sobi biti centar za osamljivanje, prostor za lutke, skrivalica…

Veliki broj obojenih kutija može poslužiti za pravljenje čitavog naselja slaganjem kocke
na kocku i kocke pored kocke. Ukoliko na obojenoj kutiji napravimo otvor za loptu, može nam
poslužiti i kao sredstvo za diferencijaciju boja i veličina.

2.Dečaki devojčica
Sredstva:
• dva velika hamera;
• flomasteri.
Vaspitač razgovara s decom o odeći koju nose (pritom ih podstiče da imenuju delove odeće).
Potom razbrajalicom bira jednog dečaka i jednu devojčicu:

,,Ondola, dondola, šiškala, biškala, kalarija, rusalija, podgor, gorčin, čavčin, čaulin, čagrk.”
Vaspitač postavlja hamer na tepih, poziva izabranu decu da legnu na papir i opcrtava njihova tela
flomasterom ili markerom. Potom deli decu u dve grupe i dodeljuje im po jednu opcrtanu figuru,
sa zadatakom da je obuku prema datom modelu deteta. Kada nacrtaju delove odeće, deca treba i
da ih oboje (rad obeležiti inicijalima opcrtavanog deteta).

Napomena: Svake nedelje može se izabrati nov par dece koju ćemo oblačiti. Kada se procesom
obuhvate sva deca iz grupe, napraviti mini-izložbu u dvorištu vrtića i pozvati roditelje na
druženje (na primer, posle roditeljskog sastanka).

3
3.Kišobran
Sredstva:
• kišobran, kantica za zalivanje cveća s vodom;
• isečeni oblici malih kišobrana od papira;
• tempera, posude za boju, ubrusi.
Pre same aktivnosti vaspitač unosi u sobu kišobran, širi ga, dozvoljava deci da ga drže i da se
šetaju s njim kroz sobu. Iz kantice za zalivanje cveća posipa kapi vode po kišobranu (kiša),
podstiče decu da dodiruju kapi vode i da komentarišu kako voda klizi po platnu. Zatim nudi deci
izrezane kišobrane od papira, razmućenu temperu i usmerava ih da otiscima prstiju prave kapi
kiše po papirnom kišobranu.

4. Spremamo zimnicu
Sredstva:
• isečeni oblici voća i povrća;

4
• flomasteri ili drvene bojice;
• izrezana tegla od pakpapira ili hamera velikog formata (za grupni rad);
• lepak (netoksičan za decu);
• kartice i slagalice, s dva do tri dela, sa slikama povrća.
Vaspitač razgovara pred jesen s decom o tome koje voće i povrće vole da jedu, govore o
njihovim bojama i oblicima, o bogatom rodu voća i povrća koji nam priroda tada nudi. (Pitati ih
da li mame i bake spremaju voće i povrće i stavljaju li ga u tegle za zimu.)
Gledajući kartice ili slagalice, deca treba da prepoznaju određeno voće i povrće. Vaspitač potom
im nudi izrezane oblike poznatog voća i povrća i usmerava ih da ih oboje zadatom bojom. Zatim
svakom detetu daje po jednu isečenu teglu od papira uz nalog da spremi svoju zimnicu.
Varijante:
Igra se može otežati uvođenjem velikih i malih tegli i velikih i malih komada voća i povrća.
Deca imaju za zadatak da razvrstaju malo voće u malu teglu, a veliko u veliku. Od velikog
hamera ili pakpapira treba iskrojiti oblik burenceta. Ponuditi deci izrezane oblike povrća i lepak i
reći im da ih lepe na podlogu (kao grupni rad).

5
 ZAKLJUČAK

Vaspitač omogućava uslove koji će indirektno voditi decu da sama zaključuju, da ih

porede i sukobljavaju sa zaključcima i mišljenjem drugih, i praktično ih proveravaju. Tek kada je
siguran da deca poseduju sopstveno mišljenje i doživljaj određene problematike, deci nudi i
sopstveno mišljenje, odnosno iskustvo drugih ljudi. Vaspitač svoje predloge treba da daje onda
kada deca sama pitaju, kada proceni da deca više nemaju sopstvenih ideja, kada želi da dečje
iskustvo proširi za još neku mogućnost. On pažljivo bira direkcije i uputstva a samoj deci
prepušta čar otkrića.
Uloga dece je da iznose ideje, dopunjuju jedni druge ili sukobljavaju mišljenja, dolaze do
zajedničkih rešenja. Uloga vaspitača je da stvara uslove za takve konstruktivne razmene među
decom, organizacijom rada u malim grupama i sopstvenim partnerskim i neautoritarnim stavom.

6
 LITERATURA
1. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 72/09.)
2. Kamenov, E. (1995). Model osnova programa vaspitno-obrazovnog rada sa
predškolskom decom, Novi Sad.
3. Opšte osnove predškolskog programa, Beograd: Prosvetni pregled 2006