ИСТОРИЈА ЕВРОПЕ 1918 – 1939

Први светски рат је био јединствен, како по размерама тако и по променама до

којих је довео. Немогуће је тачно израчунати укупан број жртава, али се
претпоставља да је у борбама погинуло око десет милиона људи. Поразом или
распадом уништене су три велике силе, три царства, а са њима су нестале и
њихове династије. Источна Европа је по завршетку рата била у потпуном хаосу, а
Западна Европа се суочила са великом економском кризом. Након револуције у
Русији изгледало је да и Немачкој прети иста судбина. После четири године рата
уништен је систем транспорта и комуникација. Чак су се и земље победнице (са
изузетком САД) налазиле на ивици, како због изгубљених људских живота, тако
и због великих материјалних последица. И поред олакшања због завршетка рата,
Француску је, иако победницу, посебно бринула могућност послератне обнове
немачке моћи. Она јесте била на коленима, али њени потенцијали нису били
уништени, а њена територија није била окупирана од стране победничких
армија. За Француску су преговори о трајном миру били, пре свега преговори о
неутралисању потенцијала Немачке, како војних тако и економских. Али и поред
пораза, величина и положај Немачке су јасно сугерисали да је њој предодређен
водећи положај у Средњој Европи. Поред тога, са источне и јужне границе она
више није имала две велике државе које би одржавале противтежу. А било је
неопходно спречити немачки милитаризам да поново покуша да ратом решава
своје потребе и интересе. Све су ово били изазови који су се нашли пред
миротворцима у Паризу јануара 1919. Ипак, пре Конференције мира, још током
трајања рата, у Русији су се догодиле промене које ће кључно утицати на
друштвену, политичку и војну судбину Европе и света током XX века.

РЕВОЛУЦИЈА У РУСИЈИ

Након две године рата и све очајнијег стања у коме се нашла већина
становништва, штрајкови су крајем 1916. постали главни актер унутрашњег
политичког живота Русије. Најнемирније је било у престоници, где је по
сиромашним градским четвртима живела најугроженија маса становништва.
Почетком 1917. протести, у којима је основни захтев био мир а тек постепено почели
су да се чују повици против царске породице, су почели да измичу контроли власти
8. марта немири су се претворили у отворену побуну, до 10. марта било је јасно да је
реч о револуцији, а када је 12 марта војска почела да прелази на страну устаника,
судбина Николе II била је одлучена.
У центру пажње нашли су се политичари окупљени у Думи, руском облику
парламента, који је цар почев од 1906. привремено сазивао и распуштао по својој
вољи. Политичари у Думи су догађаје на улици дочекали и са надом и са страхом (да
ће се нешто променити, тј. да те промене не иду много даље него што би они
желели). Цар је 11. марта распустио Думу, али су њени представници одбили да се
распусте и следећег дана су образовали 'Привремени извршни комитет' под
председништвом Михаила Владимировича Родзјанка. 13. марта овај комитет је издао
проглас којим овлашћује себе да створи ново државно и друштвено уређење у земљи.
Али, већ и тада је било јасно да Дума не може да прати догађаје који се дешавају на
улици. Опозиционари из Думе су били салонски политичари који су желели стварање
грађанске парламентарне државе, а маса на улицама је била ношена глађу и очајем и
њима су вешто управљали комунисти са својим револуционарним паролама. Следећи
пример из 1905. маса је спонтано стварала своје одборе – совјете, а већ 12. марта у
Таврическом дворцу, седишту Думе, али у другом крилу од места где је образован
Привремени извршни комитет, основан је Петроградски совјет. Председник
извршног одбора био је Николај Семјонович Чаидзе а потпредседници Александар
Фјодорович Керенски и Матвеј Иванович Скобељев. Тако су у исто време настала
два центра власти: Извршни одбор Думе и Извршни одбор Совјета.
Дума је одражавала тежње либералног грађанства и капитала, Совјет –
покрета на улици. Совјет је стекао преимућство 14. марта када су му приступили
представници војске а у самој војсци су почели да се образују војни савети. Истог
дана, 14. марта, Совјет је објавио своју прву наредбу: оружане снаге се стављају под
команду Совјета, а наређења Думе смеју да извршавају само ако нису у супротности
са одлуком Совјета. Али, Совјети су више пратили жеље улице него што су њоме
управљали. Зато је Дума преузела почетну иницијативу и 15. марта створила је
Привремену владу Русије. Претходне ноћи (14/15. марта) цар Никола II је абдицирао
у корист свог брата Михаила. Привремена влада Думе била је састављена од
умерених либералних демократа и представника буржоазије, а једини члан Совјета
који је ушао у владу био је Керенски. Дакле, ово двовлашће је карактерисала већа
спретност и искуство думиних политичара, али већа моћ Совјета услед утицаја на
масе и контроле над војском.
Одмах су се поставила питања везана за тренутну унутрашњу и спољашњу
ситуацију Русије. Влада је хтела да продужи вођење рата као чланица Атанте.
Спровела је неке промене, увела је грађанске слободе и објавила амнестију
политичких затвореника. Али она суштинска питања везана за аграрну реформу и
радничко законодавство није решавала и покушавала је да то остави Уставотворној
Скупштини, коју никако није сазивала. Зато су радници (али све чешће и сељаци)
почели да стварају колективна тела као органе непосредне демократије, стављајући
под свој надзор фабрике и земљу. Када је велики кнез Михаило, схватио исправно
ситуацију, одбио да прими круну; био је то крај Романових и царизма у Русији. По
наређењу Совјета није им допуштено да оду у емиграцију већ су 21. марта сви
ухапшени и заточени у Царском селу.
Лењин: током читавог пролећа у Петроград су стизали ослобођени
заточеници из Сибира или револуционари из емиграције. Из Сибира је дошао Јосиф
Висарионович Џугашвили - Стаљин, а из Америке Лав Давидович Бронштајн -
Троцки. Ипак, најважнији је био долазак 16. априла из Швајцарске Владимира
Иљича Уљанова – Лењина. Бољшевици, који су представљали крајње лево крило
револуције, нису имали најбитнију улогу у мартовским догађајима. Али, управо су
бољшевички редови нагло јачали са приливом свих ових револуционара, а долазак
Лењина био је пресудан. Већ 17. априла иступио је са програмским говором пред
петроградским Совјетом. Управо је он променио дотадашње ставове бољшевика о
односу према револуцији и влади. Док су Стаљин и остали пре свега желели да
Привременој влади и осталима наметну своје ставове, Лењин је инсистирао да се
влади не сме давати подршка, па макар и усвојили бољшевичке ставове. Он је
инсистирао на потпуном преузимању власти од стране бољшевика. Догађаје од марта
он је посматрао само као прву фазу револуције, фазу у којој је власт припала
буржоазији због неорганизованости пролетеријата. Зато постојећи тренутак није
доживљавао као период учвршћивања резултата револуције, већ као период у коме се
треба изборити за другу фазу – етапу власти пролетера. За то му је требао неки јак
аргумент за напад на Привремену владу – а њега је нашао у продужетку рата који
више нико у Русији није желео. Али, он је схватио и да се влада може оборити тек

2
када бољшевици стекну довољно широку подршку у масама. За почетак било је
довољно што се усталио као вођа и што је бољшевицима дао чврсту структуру и
јединствене ставове.
Упоредо је текло све веће размимоилажење између Привремене владе и масе
на улици. Након што је министар спољних послова Миљуков обећао Паризу и
Лондону да Русија остаје у рату до краја, узнемиреност је нарасла до великих
демонстрација 2. и 3. маја. Немири су захватили и Москву и друге веће градове.
Услед општег расула, либерално-демократски политичари су дали предлог да
представници Совјета уђу у владу. Након краћег времена мењшевици и
социјалдемократи су пристали, па је нова влада имала 9 грађанских и 6
социјалистичких министара, а на челу јој је опет био кнез Љвов. Задаци нове владе
су остали исти, као и изазови: глад, жеља за миром, радничко законодавство, трајне
реформе ... Али, и ова коалициона влада је остала немоћна, а социјалистички
министри нису могли много тога да учине. Једино је министар војске Керенски
покушавао да обнови дисциплину у војсци и распали жар међу војницима за
офанзиву на фронту. Покушао је да изведе извесну демократизацију у војсци. Иако је
услед велике енергије коју је уложио успео да подигне морал трупа, нова офанзива
започета 1. јула није изненадила непријатеља и резултат је ускоро био око 150.000
мртвих војника. Ово је само распалило ситуацију у Петрограду, а побуњени војници
су почели да упиру поглед у агитаторе против рата – бољшевике!
Јулски немири: оваквим развојем догађаја бољшевици су постали прва снага
у политичком животу Русије. Радикални левичари имали су утицаја на радништво,
оружане радничке чете (Црвену гарду) и морнаре из велике поморске базе Кронштат.
Бољшевицима се све више приближавала и до тада неодлучна група Троцког названа
'межрајонка', која се по програму у почетку налазила између мењшевика и
бољшевика.
Када су у Први митраљески пук стигле вести да ће се ускоро ићи на фронт,
дошло је до побуне већина јединица у Петрограду. Лењин и руководство бољшевика
су закључили да тренутак није погодан за ратне подухвате, али када се 17. јула на
улицама нашло неколико стотина хиљада људи, придружили су се и они. Керенски је
међутим довео са фронта лојалне трупе, а пошто је ситуација почела да се смирује
избегнуто је крвопролиће. Само су кронштатски морнари, који су били
најнепомирљивији устаници, одбили да се разиђу, а сигурне смрти спасило их је
посредовање Стаљина. Након овог сређивања ситуације, Керенски се окренуо
обрачуну са бољшевицима; многи су ухапшени, међу којима и Троцки и Камењев, а
Лењин је побегао у Финску. Керенски је имао прилику да се учврсти на власти. Али,
пораз на фронту и очајна социјална ситуација су владу и даље држали у незавидном
положају и сви грађански министри су поднели оставке. Међу социјалистичким
министрима је преовладало уверење да треба створити јаку владу са снажном
личношћу на челу, а Керенски се наметао као једини логичан избор. Он је 3.августа
образовао владу од припадника свих левих група и опција сем бољшевика. Убеђен и
даље у став да је револуција завршена и да сада треба бранити републику, Совјет је
новој влади Керенског дао пуну подршку. Мада је сада изгледало да је левица чврсто
узела власт у своје руке, то није било тако; из простог разлога што ни сам Керенски,
ни странке Совјета нису веровали да су у стању да сами изведу земљу из кризе. Већ
6. августа влада је проширена неким министрима из либералних партија.
Реформе које је Керенски обећао преузимајући место председника владе није
могао да спроведе, али је зато спровео неке мере у духу деснице: јачање ауторитета
официра, постављање генерала Корнилова за начелника генералштаба, забране и
хапшења. Тиме су се кључни људи Совјета разишли са крајњом левицом, али

3
оставивши све нерешене проблеме државе. Бољшевици нису били уопште сломљени,
а иако је руководство избегло из престонице, Лењин је и даље сигурно руководио
странком. Њихов престиж је догађајима јула био само ојачан. Бољшевичке ћелије су
се и даље шириле а број чланова странке растао. Та све јача и организованија струја
почела је сада да ради на припремању устанка за преузимање власти.
Напад деснице: самостално иступање бољшевика и напади Керенског на
њих, довели су до коначног цепања револуционарног радничког покрета. Како су
бољшевици сада заузимали леву страну политичке позорнице а средину
социјалреволуционари, све остале опције биле су одбачене на десницу: либерали,
демократе, присталице цара ... Али, пред одлучношћу левице и партије центра су се
окренуле сарадњи са десницом. Сама десница је почела да се активније и слободније
окупља и појављује из два разлога: охрабрена сукобима и поделама у
револуционарном блоку, али и да би прекинула даљи развој револуције који је
упорно најављивала левица. Њену акцију повео је генерал Корнилов. Из Могиљова,
где му је био штаб, упутио је захтев Керенском да на њега пренесе власт, а заузврат
му је понудио министарско место у новој влади. Као разлог је навео немачко
освајање Риге. Али, Керенски је наредио Корнилову да одмах преда дужност.
Корнилов је на то повео своје трупе на Петроград. Од почетка револуције, био је то
први покушај деснице да изведе удар.
Вођства мењшевика и социјалреволуционара су стала уз Керенског, а акција
Корнилова је од старта била осуђена на неуспех. Читав Петроград, али и околина
кроз коју је Корнилов наступао према престоници, су стали у одбрану револуције. На
улицама су били Црвени гардисти, војници, радници, морнари из Кронштата ...
Корниловљева експедиција се распала пре него што је и стигла до Петрограда
успешном агитацијом убачених револуционара, а Корнилова су ухапсили
побуњеници из његових редова. 14. септембра Керенски је свечано прогласио
Републику и расписао изборе за уставотворну скупштину за 25. новембар.
Октобар: али, и сам Керенски је био изгубљен. Корнилов је поражен
покретом маса које су стварно водили бољшевици. Владине трупе су држале
положаје заједно са Црвеном гардом, па је током овог заједничког деловања читава
војска прожета симпатијама према бољшевицима. Избори за совјете тог септембра
потврдили су пораст популарности бољшевика који су у већини локалних већа
држали око половине места. Затим, многи бољшевици који су били ухапшени током
јула, пуштени су на слободу након Корниловљеве акције. На другој, владиној, страни
све је било у стању осипања и разилажења. Док је лево крило социјал-револуционара
и мењшевика тражило закључење мира и трајну реформу, десно крило се томе
противило. Привреда је била у расулу, стање на фронту очајно а зима је претила да
несташицу претвори у катастрофу.
Све ово је указивало Лењину да је наступио час за преузимање власти. На
исти начин на који се од априла залагао за широку акцију стицања присталица и
омасовљавања бољшевика, сада је почео да инсистира на добро припремљеном
оружаном устанку. У писму Централном Комитету Бољшевика 26. септембра изнео
је своје аргументе и инсистирао на томе да је ситуација повољна, да бољшевици
располажу довољном снагом, да је већина народа уз њих и да будућност само може
донети неки непредвиђени обрт, те да ову прилику не треба пропустити. За разлику
од априла, када је сматрао да не треба мањина да осваја власт, сада је инсистирао да
је неопходно узети власт и не обраћати пажњу на демократско начело већине. Међу
бољшевицима је било многих који су сматрали да је одлука о устанку преурањена и
да исхитрени устанак може само да упропасти ситуацију и угрози, не само позицију
руског, већ и међународног радничког покрета. Овај став су у Централном Комитету

4
бранили Камењев и Зиновљев. На седници ЦК одржаној 23. октобра, а на коју је
тајно допутовао и Лењин, одлучено је са десет гласова 'за' и само два 'против' да се
крене са припремом устанка. Тада је изабрано и уже тело за припрему устанка и
вођење послова, које ће касније прерасти у руководећи орган партије и државе –
Политбиро. У њему су били Лењин, Троцки, Камењев, Зиновјев, Стаљин,
Сокољников и Бубнов. Лењин је тада поставио основу које ће се држати до краја свог
живота, а то је став да је после гласања одлука обавезујућа за све. Због тога је и
указао поверење Камењеву и Зиновјеву и уврстио их у тело за припрему устанка.
Ипак, ова двојица су након састанка своје неслагање и јавно објавили у листу
Максима Горког 'Нови живот'. Лењин их је одмах означио као издајнике и
неодговорне особе које су својим поступком угрозили читав подухват, јер су свима
објавили каквим се идејама носе бољшевици. Захтевао је њихово одстрањивање из
руководећих тела, али је читаву ситуацију смирио Стаљин и ова двојица су остала
водећи бољшевици.
Најзначајнију улогу у припреми устанка имао је Троцки. Био је одличан
говорник, вешти револуционар са искуством још из 1905. када је био први
председник првог Совјета у Петрограду. Пуштен је из затвора током Корниловљевог
напада и одмах постао вођа одушевљеног становништва у одбрани престонице.
Одмах је изабран у градски Совјет, што је било изузетно важно за несметане
припреме бољшевика. Вешто користећи свој положај, несметано је припремао
устанак објашњавајући да припрема град за одбрану од Немаца (чији се напад заиста
очекивао). Наоружавао је раднике, ширио бољшевичка убеђења, чак потпуно легално
створио Војнореволуционарни комитет коме се ставио на чело. Прогурао је чак и
наређење престоничком гарнизону да наређења прима само од његовог комитета, а
не од владе.
На седници ЦК бољшевика од 23. октобра одређен је почетак рада Другог
Сверуског конгреса совјета, 7. новембра, за дан устанка. Али, до сукоба је дошло дан
раније, када је Керенски наредио затварање бољшевичког листа 'Раднички пут'
('Правда' је затворена током лета). Троцки је одмах искористио прилику и оптужио
владу да је пошла против Совјета. Послао је један наоружан одред да растера људе
Керенског из редакције листа. Керенски је одмах затражио ванредна овлашћења, а
Лењин из Виборга послао поруку да се више ништа не чека и да се одмах преузме
власт. Током дана (7. новембра) запоседнуте су све важне тачке Петрограда, а Зимски
дворац, у коме је било седиште владе, је опкољен. Керенски је успео да у колима
америчког амбасадора побегне из града и потражи помоћ у унутрашњости. У ноћи
између 7. и 8. новембра изведен је напад на Зимски дворац и сви министри су
похапшени. Без иједног пуцња, одлично политички и технички припремљен и
изведен, устанак је постигао брзу победу.
Увече 7. новембра, на седници конгреса совјета, требало је извојевати и
политичку победу. Иако је већина мењшевика и социјалреволуционара одбило да
призна свршени чин и напустила рад конгреса са оптужбом да бољшевици изазивају
грађански рат који ће означити слом револуције, бољшевици су сутрадан у име
конгреса објавили да је власт прешла у руке совјета радничких, војничких и
сељачких депутата. Керенски је за то време покушавао да пронађе довољне снаге за
марш на Петроград, али му се готово нико није одазвао. Војници су симпатисали
бољшевике – пре свега јер су им ови били последња нада да ће рат бити ускоро
окончан. Одазвао се једино генерал Краснов. Он је са свега око 5000 коњаника 12.
новембра напао положаје браниоца (опет предвођених морнарима из Конштата), али
су и његови војници били безвољни, а на први противнапад су се одмах предали.
Керенском није остало ништа друго него да побегне у Енглеску.

5
 Бољшевичка револуција је одјекнула у целој Русији и власт у већини градова
је ускоро била у њиховим рукама. Само у Москви су социјалреволуционари
надјачали Бухарина, али када му је стигло појачање из Петрограда и у њој су
бољшевици 13. новембра преузели власт.
Диктатура пролетеријата: већ на седници конгреса совјета 8. новембра
образована је Привремена влада радника и сељака да управља земљом, под називом
'Совјет народних комесара' (Совнарком). Влада је спроводила програм који усваја
Сверуски конгрес совјета и Централни извршни комитет. Председник Совнаркома је
био Лењин, а комесар иностраних послова Троцки. Социјалреволуционари су одбили
да уђу у владу (десни социјалреволуционари и мењшевици су напустили Конгрес
раније, а остали су само леви) од 8. новембра, али је крајем месеца ипак постигнут
договор и леви социјалреволуционари су добили четри комесарска места
(министарства). Такође су учествовали у стварању нове службе безбедности и имали
своје људе у њој.
Конгрес је најпре усвојио два декрета: о миру и о земљи. Совнарком је одмах
почео преговоре, желећи мир без контрибуција и анексионистичких захтева.
Преговори су текли споро и мучно; примирје је потписано 15. децембра 1917. а мир,
под тешким условима, 3. марта 1918. у Брест-Литовску. Декретом о земљи је укинуто
власништво над великим поседима који су дошли под управу сељачких комитета.
Ове мере решавале два најболнија проблема тренутка и донела су бољшевицима
велики политички успех на самом почетку. Управо то су била два проблема која
Привремена влада није могла да реши шест месеци. Али, преостало је да се види да
ли су бољшевици способни да владају; да ли ће владати сами, да ли ће прихватити
уставотворну скупштину, и најзад – да ли су способни да спроведу друштвене и
привредне реформе у складу са захтевима револуције? Најзад, шта у пракси значи:
диктатура пролетеријата?
Концепција бољшевика се најбоље види из сукоба и несугласица са левим
социјалреволуционарима током њиховог учешћа у влади, до лета 1918. Они су по
многим тачкама свог програма били блиски бољшевицима а имали су подршку у
делу интелигенције и међу најсиромашнијим сељацима. Основна разлика је била у
томе што су леви социјалреволуционари инсистирали на диктатури пролетеријата,
који предводи коалиција свих струја и партија левица. Поред тога, они су били много
емотивнији, али и анархичнији и нерационалнији у својим ставовима. Још пре
освајања власти залагали су се за акције појединачног терора, а не за организовани
партијски наступ. Нису били ни јединствени, а камоли дисциплиновани попут
бољшевика, а чини се да нису ни имали ни јасну идеју о далекосежнијем деловању.
Жестоко су се супротстављали миру у Брест-Литовску, гласали су против његове
ратификације у Конгресу совјета, по том питању су и иступили из владе а на Петом
Сверуском конгресу совјета, у лето 1918, коначно су напустили и сам Конгрес.
Бољшевици су се под Лењиновим вођством развили у дисциплиновану
организацију у којој сваки појединац има и зна своје место и у којој су сви дужни да
се повинују одлукама партијског врха. Лењин је инсистирао на самосталном наступу
бољшевика и најоштрије критиковао све захтеве за сарадњом са другим партијама
левице. Своје идеје развијао је полазећи од става да пролетеријат мора бити
политички организован у оквиру само једне истинске радничке партије. Када је
почео да подржава устанак, видео га је као чисто бољшевичку ствар и средство за
само њихово преузимање власти. Само из тактичких разлога је прихватио коалицију
са левим социјалреволуционарима, и то више да би спречио стварање коалиције
других левичарских струја против бољшевика; наравно, и да би умирио јаке захтеве
у оквиру самих бољшевика за сарадњу са осталим социјалистичким струјама. Власт

6
са осталима био је спреман да дели само ако ови прихвате бољшевички програм и
покоравање већини. У самој партији, Камењев и Зиновјев су наставили да
инсистирају на коалицији (није јасно да ли из искреног убеђења да се бољшевици
само на тај начин могу одржати на власти). Лењин је свој став упорно правдао тиме
да је Други Сверуски конгрес совјета 8. новембра 1917. дао већину бољшевицима.
Његово гледиште је имало већину у Централном Комитету, и на крају су Камењев,
Зиновјев и још неки чланови, напустили ЦК и дали оставке на партијске функције.
Поред тога, већини је било јасно из примера Привремене владе (и искуства
неких ранијих револуција) да је неопходно имати чврсту, хомогену владу, да би
програм партије могао ефикасно да се спроводи. Кроз сарадњу са другим странкама
и неку блажу врсту парламентарног живота, постојала је могућност губитка власти.
Партија је стога доследно следила Лењина. Иако су одлуке званично доносили
Совнарком (влада) и Сверуски извршни комитет совјета (извршни орган Конгреса),
увек је била реч само о политици коју је усвојило најуже партијско руководство.
Совјети су били само бољшевички органи власти. Али, важно је напоменути да, ма
како велика разилажења по појединим питањима била, све до Лењинове смрти нису
доводила до расцепа у партији. То је учинило да у предстојећим тешким данима за
одбрану револуције бољшевици остани јединствени, дисциплиновани и добро
организовани фронт. У суочавању са нагомиланим проблемима и претњама,
бољшевици су одмах показали да неће презати од коришћења силе за одбрану своје
власти; то је донекле стајало у супротности са релативно мирним преузимањем
власти. Већ 9. новембра забрањени су сви јавни написи против њих. 12. је угушен
покушај противудара, 1. децембра забрањени су сви листови који нису бољшевички
осим 'Новога живота' Максима Горког и 'Дела народа' социјалреволуционара. Истог
дана похапшене су вође Партије уставних демократа, која се јавно бунила против
нове власти и сарађивала са атаманом Каледином у Данској области.
5. децембра реорганизовано је правосуђе; уведени су изборни судови а судије
су бирали месни совјети – али се строго водило рачуна да то буду људи блиски
бољшевицима. Основу правног система нису чинили стари закони, већ одлуке нове
власти и повлашћеност сиромашних слојева. 20. децембра створена је 'Ванредна
комисија за борбу против контрареволуције и саботаже' (ЧЕКА), политичка полиција
и обавештајна служба коју су чинили идеолошки најубеђенији кадрови. На челу
службе је био Феликс Ђержиновски. 28. јануара 1918. створена је Црвена армија
радника и сељака, а 14. фебруара и Црвена морнарица.
Што се привредних реформи тиче, након декрета о земљи усвојени су и
осмочасовно радно време (шест часова за малолетне) и декрет против хаоса у
снабдевању. 27. новембра донет је декрет о радничкој контроли, којим се у свим
предузећима са годишњим прометом од преко 10.000 рубаља уводи надзор радника и
службеника, и то – непосредан у мањим, а преко изабраних представника у већим.
Сви, од власника до радника, били су одговорни држави за чување имовине а
власници нису смели самоиницијативно да обуставе производњу.
23. новембра Комитет совјета је укинуо све разлике између грађана, као и све
грађанске титуле, а 31. децембра је уведен грађански брак. Жене су у свему
изједначене са мушкарцима (први случај у историји). Почетком фебруара 1918. издат
је декрет о одвајању државе од цркве, а 5. фебруара и декрет о одвајању школе од
цркве. Најзад је 15. фебруара усвојен Грегоријански календар. Наравно да је као
последица овога било анатемисање бољшевичке владе од стране патријарха РПЦ.
Декретом о праву народа Русије од 15. новембра дата је пуна слобода и суверенитет
свим народима у Русији, чиме је укинут вековни повлашћени положај Руса у
политици, привреди и култури. Црквама и народима који досад нису имали то право,

7
дато је право на јавни живот и гарантовано право на нормалан развој свим малим
етничким групама.
Уставотворна скупштина: одлучујућа прекретница револуције догодила се
током децембра и јануара, када је коначно одлучено да резултат револуције неће бити
уставна и парламентарна држава, већ република совјета. Догађаји око уставотворне
скупштине били су и повод за грађански рат.
Питање уставотворне скупштине је било актуелно у Русији још од када су се
идеје либерализма појављивале у земљи, а нарочито након 1905. Са том идејом се
живело у круговима наклоњеним демократији, а само збацивање царизма је у свести
многих људи био повезано са аутоматским сазивањем уставотворне скупштине.
Чињеница да Прелазна влада није шест месеци успела да распише изборе за
уставотворну скупштину је значајно и допринела њеном паду. Полугодишње
одлагање нечега што се очекивало сваког дана је створило тензију и изазвало велика
разочарења. Бољшевици су зато били решени да сазову уставотворну скупштину и
тиме прекину сва натезања око ње. Ово је било прилично неочекивано јер је
револуција изведена ради преузимања власти а не ради сазивања уставотворне
скупштине. Поред тога, иначе педантни, организовани и далековиди бољшевици се
уопште нису посветили припремама за изборе, па су они донели победу
социјалреволуционарима. Резултат (од 715 места у скупштини) је био: 370 мандата
десни социјалреволуционари, 42 леви социјалреволуционари, 183 бољшевици, 80
националне мањине, 17 мењшевици, 16 уставни демократи итд. Прва седница је
заказана за 12. децембар у Таврическом дворцу. Противници бољшевика су сматрали
да је дошао о тренутак за противнапад. Уставни демократи су већ 11. децембра
покушали да сазову скупштину. Истог дана десничарска организација 'Савез за
заштиту уставотворне скупштине' изазвао је нереде, па је Савет народних комесара
те вечери забранио уставне демократе и наредио хапшење њихових вођа.
Колико су бољшевици били неприпремљени за изборе толико су били
спремни за дан сазива скупштине 18. децембар. Покушај организовања десничарских
демонстрација је сузбијен а око дворца су распоређени црвени морнари. Све то ипак
није могло да утиче на ток седнице. За председника скупштине је изгласан вођа
десних социјалреволуционара Чернов. Одмах се приступило гласању о бољшевичком
'Пројекту декларације о правима радног и експлоатисаног народа', који захтева од
скупштине да призна своју улогу само у складу са основним начелима
социјалистичког друштва. Када је гласањем ова декларација одбијена, бољшевици и
леви социјалреволуционари су напустили заседање. Окрњена скупштина је ипак
наставила рад све до јутра и донела (између осталог) одлуку да се земља уступи
сељацима и да се Русија прогласи за федеративну републику.
Лењин није допустио никакво колебање своје партије по овом питању. Свако
разматрање проблема уставотворне скупштине са становишта либералне демократије
за њега је било издаја револуције. У својим 'Тезама о уставотворној скупштини' од
26. децембра навео је контрадикторност ситуације: уставотворна скупштина може
бити само степеница у изградњи социјалистичког друштва; како је социјалистичка
власт већ успостављена, скупштина мора да прихвати ту чињеницу – ако то не учини
она тражи власт за себе и на тај начин делује контрареволуционарно. Резултате
гласања је одбио да призна, уз тврдњу да народ у тренутку гласања није још увек
могао да схвати шта све добија диктатуром пролетеријата. Најзад, истиче да су
интереси револуције изнад права скупштине!
Тако је бољшевичко бођство решило да забраном рада скупштине прекине
двовлашће. Парола за ту ситуацију била је 'ни корак назад'. На Лењинов предлог 19.
јануара 1918. прихваћен је декрет о распуштању скупштине. У подне истог дана,

8
када је требало да се састане нова седница уставотворне скупштине, Црвена гарда је
онемогућила посланицима улазак у Таврически дворац, као и покушаје да се
заседање одржи на неком другом месту. Трећи Сверуски конгрес совјета се састао од
23. до 31. јануара и одобрио све дотадашње одлуке Извршног комитета совјета и
Совнаркома. Резолуцијом од 28. јануара постављене су државноправне основе
земље, и то:
1. Руска република је федеративна, совјетска и социјалистичка.
2. Сверуски Конгрес совјета радничких, војничких и сељачких депутата је
врховни орган власти.
3. Орган између заседања конгреса је Сверуски централни извршни комитет,
кога бира Конгрес.
4. Влада федерација зове се Совјет народних комесара, чије чланове бира
Конгрес совјета или његов Извршни комитет.
Овим је само потврђена пракса од 8. новембра 1917!
Плод победе комуниста у револуцији је дакле била нова држава, република
совјета. Резултат пораза социјалдемократског крила социјалистичког покрета је и
крах парламентарне државе у Русији. Овај исход је још требало да се потврди у
грађанском рату!

РЕВОЛУЦИЈА У НЕМАЧКОЈ

До првих већих штрајкова у ратом исцрпљеној земљи, дошло је већ у јесен

1916 године, а они су се умножили током 1917. Након догађаја у Русији и у Немачкој
постају све популарније пароле о трајном и праведном миру. По овом питању су
били веома сложни социјалдемократи, напредњаци, Центар и национални либерали.
Вилсонове понуде мира на основу права народа на самоопредељење пробудиле су
наду да рат може брзо да се оконча, па отуд све веће незадовољство немачком
дипломатијом која никако да склопи повољан мир. Слом савезника једног за другим
почетком јесени, а нарочито пораз и капитулација Аустро-Угарске, октобра 1918,
изненада су изложили читаву југоисточну границу нападу.
На почетку рата цар Вилхелм II је сузио ионако ограничен политички живот у
својој земљи и изјавио да током рата не жели да зна за припаднике странака већ само
за Немце. Ипак, већ од 1916., цар је престао да влада. Иако је постојала влада Рајха и
опстајао политички систем странака, све је било подређено врховној команди, а
главну реч су водили генерали Паул фон Хинденбург и Ерих фон Лудендорф. Већ
средином лета 1918. Врховна команда је почела да даје веома песимистичке прогнозе
о окончању рата, а у септембру већ предлагала хитно окончање сукоба.
Почело је побуном морнара. Неке јединице флоте у Вилхелмсхавену одбиле
су да изврше наређења, а команда је одговорила кажњавањем. Ово је довело до
протеста солидарности у читавој флоти, затим је 3. новембра све прерасло у побуну
морнара у Килу, где су се морнарима придружили гладни грађани. Већ 4. новембра
створена су војничка већа, а одмах и у самом граду – радничка. До побуне морнара
дошло је и у осталим ратним лукама, а на вести о догађајима у Килу дошло је до
немира и у свим већим градовима у унутрашњости.
Немири у Минхену су 7. новембра прерасли у побуну која је на власт довела
независне социјалдемократе, а династија Вителсбах је прогнана. Велике
демонстрације су захватиле Берлин 6. новембра а 9. новембра он је већ био жариште
револуције. Свуда су стварана револуционарна већа којима су руководили
социјалисти. Либералне и левичарске грађанске странке у овим догађајима нису

9
имале велики утицај. Како је немачко грађанство било и сувише везано за царство,
онда ни његове демократске снаге нису могле узети значајнију улогу у рушењу
режима.
Иако је Немачка била најстабилнији недемократски европски режим пред рат,
њена Социјалистичка странка је била најорганизованија и најутицајнија у Европи.
Али, она није била јединствена. Разлике су се још у време друге интернационале
јасно испољиле (1916-1918). 1914. сви социјалдемократски посланици су у Рајхстагу
гласали за ратне кредите – осим Карла Либкнехта. Марта 1916. то је учинило њих 18.
И ван парламента постојало је једно много радикалније крило Социјалистичке
странке, а предводили су га Либкнехт и Роза Луксенбург.
У тренутку побуне, почетком новембра 1918., на сцени су постојале три
социјалистичке групе, све три на челу побуне, али сваким даном све оштрије
супротстављене. Суштина је била у питању: жели ли се револуција или не? То јест,
да ли ће се поћи путем пролетерског интернационализма или социјалпатриотизма.
Може се рећи и: да ли заоштрити политичку ситуацију у земљи да тачке избијања
револуције? Већина социјалдемократа није била спремна да то уради самостално.
Били су пре за неку врсту уставне, парламентарне републике. Али имали су све јачу
опозицију у самој странци, и то одлучну!
Највећи део странке, 'Већина', узео је учешће у демократизацији државе након
што је Макс Баденски постао канцелар. Она је била наследник некада јединствене
странке а вође су јој биле Фридрих Еберт, Филип Шајдеман, Отон Ландсберг, Густав
Носке. Од Већине се на конгресу у Готи априла 1917. одцепило лево крило и
створило 'Независну Социјалдемократску Партију Немачке', а вође су биле Хуго
Хазе, Карл Кауцки, Курт Ајзнер, Вилхелм Дитман. Од јануара 1916, најрадикалнији
социјалисти почели су да објављивљују револуционарни часопис 'Политичка писма
Спартака'. Од октобра 1918. ова група иступа потпуно самостално, а од 11. новембра
организовала се као Спартаков савез. Њене вође, Либкнехт и Луксембург, пуштени из
затвора током октобра, сматрали су да треба следити пут бољшевика у Русији.
Република: први захтеви побуњених морнара били су пуштање на слободу
ухапшених другова и опште побољшање услова службе. Али, из сата у сат ови су
захтеви проширивани захтевима политичке природе – чињеница да су социјалисти
по већима вршили јаку агитацију. Све недаће рата везиване су за личност цара
Вилхелма II. Мржња је са њега ускоро прешла на читаву династију Хоенцолерна, и
најзад – на облик државног уређења. 7. новембра изнет је захтев за повлачењем
Вилхелма и његовог сина. Ујутро 9. новембра, Савет радничких и војничких већа
изнео је захтев за проглашењем Републике и прогласио генерални штрајк.
Максу Баденском је одмах све било јасно али је желео бар да покуша да
сачува монархију. Али, тог истог дана, 9. новембра, Еберт и Шајдеман су дошли
канцелару и затражили да им преда овлашћења. Након извесног нећкања, овај је то и
учинио и пренео канцеларска овлашћења на Еберта. Овај је са Шајдеманом у 14
часова, са прозора Рајхстага прогласио Републику – као вољу Револуције, али у име
читавог народа! У 16 часова то је исто учинио и Либкнехт – али у име радника и
војника! Дакле, монархизам је лако сломљен, али сада је требало одлучити о облику
државног и друштвеног уређења нове Немачке. И то у обрачуну две групе
проистекле из једне социјалистичке партије. Да ли је Револуција завршена или тек
почиње? Већина је могла да рачуна на подршку грађанског друштва, пошто је
прихватила парламентарну либералну грађанску државу. Спартак се ослањао на
револуционарни жар и одлучност дела радника и војника. Независни су од старта
покушали да заузму неки средњи став и ускоро су постали безначајни.

10
 Како је монархија престала да постоји 9. новембра, племство, официрски кор,
индустријска буржоазија и државна администрација – сви су се бојали да догађаји не
крену истим путем као у Русији. Како то није желела ни Већина, испоставило се да
су природни савезници ка даљем поступку очувања реда. Генералштаб, на чијем челу
је сада био генерал Вилхелм Гренер, је своју подршку условио захтевом да се у
Немачкој спречи тријумф Спартаковаца и да се у четама не стварају војничка већа.
10. новембра је у Берлину по Ебертовом плану створено 'Веће народних
опуномоћеника', шесточлани директоријум са извршним и законодавним
овлашћењима. По тројица чланова су била из редова Већине и Независних: Еберт,
Шајдеман и Ландсберг, односно Хазе, Дитман и Барт. Веће је одмах затражило
примирје, и у ту сврху овластило Матијаса Ерцбергера, једног од либералних
демократских вођа, који је је већ 11. новембра у Компјењу потписао примирје. 12.
новембра је објављен читав низ одлука: право удруживања и окупљања, укинута је
цензура, гарантована слобода штампе и говора, вероисповести, проглашена
амнестија за политичке затворенике, уведено осмочасовно радно време, социјално
осигурање, равноправност полова, итд. Донета је одлука да од сада послодавци у
спорним питањима морају да се консултују са радничким синдикатима; али по
питању крупног капитала, углавном је све остало као што је и било.
За државу већа: иако су сви поступци Већа народних опонумоћеника
указивали да се иде ка стварању уставне парламентарне државе, то не значи да је
ривалска опција била поражена – опција републике совјета. На челу те опције
стајали су Спартаковци и део Независних. Како су они захтевали експропријацију
крупне приватне својине и уништавање моћи бирократије и официрског кадра путем
стварања већа у војсци и држави, а Еберт и његови сарадници управо одбијањем да
учине ова два корака ометали ширење револуције, било је очигледно да предстоји
сукоб унутар два крила револуције. Сама институција 'већа' је нераздвојиво повезана
са револуцијама 1917-1919.
Већа нису била руководећи органи, већ тела која су спонтано бирале масе
захваћене побуном, да би водили послове. Дакле, већа су нека врста скупштине
револуционара. У њима се углавном договарало, не и командовало. Та тела су
остајала одговорна побуњеној маси коју су представљала. Како су у њима, нарочито
у почетку, долазила до изражаја сва стремљења широких маса које су покренуле
револуцију, већа представљају један од највиших облика демократије за коју историја
зна. Након 1917. није било револуције без стварања Већа, ни владе настале из
револуције а да није морала да тражи сарадњу Већа. Дакле, владе су биле израз
потребе стварања државне организације, а већа израз потребе да се сачува суштина
револуције. Отуда честе разлике, напетости и сукоби између владе и већа: ко ће коме
наметнути своју вољу!
Суштина спора између Већа народних опуномоћеника и Спартаковаца је што
су први сматрали да су већа само органи револуције, а други захтевали да то буду
ћелије револуционарне државе у зачетку. Лењин се у Русији определио за ово друго,
из чега је проистекао револуционарни поклич 'сва власт совјетима' и настала држава
коју у суштини чини Савез Совјета. Већа су у Немачкој још неко време након 10.
новембра деловала као независни органи револуције. Сутрадан су се прогласили за
носиоце извршне власти. Изнели су захтев да се у сваком предузећу оснују већа и да
се образује Црвена гарда. Ипак, у већима су већину чинили присталице Већине и
Независних, и управо су они издејствовали да се већа сложе 21. новембра да пренесу
сву своју извршну власт на Веће народних опуномоћеника. И поред пораза,
Спартаковци су сматрали да треба створити Републику већа. Сматрали су такође и да
треба увести диктатуру пролетеријата. У прогласу 9. новембра, Карл Либкнехт је

11
захтевао да већа преузму све војне и цивилне органе власти, као и сва складишта
оружја и муниције и фабрике наоружања. Захтевано је поништавање свих државних
посебности унутар земље и стварање јединствене немачке социјалистичке
републике. Дакле, док је Већина сматрала да се бољшевички пример не сме следити,
Спартак је инсистирао да је то једини пут. Тиме се немачки социјалистички покрет
коначно поделио на социјалдемократе и комунисте.
На страни крајње левице били су отпуштени војници, који су лутали улицама
без посла, морнари и неки берлински војни гарнизони. На другој страни су се нашли
окупљене присталице Већине, али су уз њих стале и десничарске и националистичке
групе које су се организовале по читавој Немачкој. Подршка овој страни долазила је
и од генералштаба, капиталиста, земљопоседника и средњег грађанског слоја. Еберт
је за половину јануара расписао одржавање избора за Уставотворну скупштину.
Децембар је донео прве сукобе. Спартакове демонстрације од 6. децембра
претвориле су се у антивладине демонстрације и сукоб са присталицама Већине и
конзервативцима, у којима је пало петнаестак жртава. Сутрадан је накратко ухапшен
и Карл Либкнехт. Иако су многи у Већини почели да схватају да овакви сукоби
користе само десници, јаз је постојао само све већи – углавном заслугом Спартака
који нису престајали са нападима на владу и увредама на рачун Шајдемана и Еберта.
Од 16. до 20. децембра одржан је 'Свенемачки конгрес радничких, војничких и
сељачких већа'. И Већина и Спартак су настојали да на конгресу превладају њихови
ставови. Еберт је знао да већа чине Револуцију и да се против њих не сме пуно
залетати, али је био и одлучан да путем конгреса оствари сазивање уставотворне
скупштине. Спартаковци су се надали да на конгресу издејствују да се Већу
народних опуномоћеника одузму надлежности, да се организује суд који би судио
људима бившег режима и да се Еберт и Шајдеман уклоне с власти. Ипак је Већина са
својих 350 делегата (од 460 укупно) имала огромну већину. Али око 90 делегата
Независних и 10 Спартака, својом непомирљивошћу током рада конгреса најавили су
жестоке сукобе. Већина је прогурала изгласовање свих својих ставова: да се
уставотворна скупштина сматра највишим органом народног суверинитета и да се
избори одрже што пре, утаначено је 19. јануара! До тренутка сазивања скупштине,
сва извршна и законодавна власт остаје у рукама Већа народних опуномоћеника.
Тако је конгрес само изазвао још дубљи расцеп а крајња левица није желела да се
помири са његовим резултатима.
Обрачун: у ноћи између 23 и 24 децембра дошло је до побуне у морнаричком
дивизиону. 24. децембра су побуњени морнари ухапсили војног команданта Берлина,
истакнутог члана Већине, Ота Велса, а затим опколили седиште Већа народних
опуномоћеника и прекинули телефонске везе – тиме су практично ставили владу у
неку врсту притвора. Али је Еберт, преко тајног телефона, позвао генерала Гренера
из Врховне команде желећи само да војска растера морнаре. Овај је међутим схватио
ситуацију као сјајну прилику за обрачун, па су сувоземне трупе под његовом
контролом отвориле ватру на морнаре који су се најпре разбежали, а затим
забарикадирали по околним улицама. Тада се међутим ситуација смирила, али су
остале распаљене страсти. У знак протеста због сарадње војске (тј. официра) и
опуномоћеника, Спартак је организовао демонстрације, а тројица представника
Независних чак и иступили из владе.
Еберт је ипак решио да у сукобу иде до краја. Потпуно се поуздао у помоћ
генералштаба, попунио је упражњена места у Већу новим члановима. Густав Носке
је добио у надлежност војску, а ресор унутрашњих послова Еберт је задржао за себе.
Тиме је створена једнопартијска влада Већине. На другој страни, Спартак је од 30.
децембра до 1. јануара одржао своју конференцију на којој је договорена

12
бескомпромисна политика и усвојен нови назив: 'Спартаков савез' је промењено у
Комунистичка Партија Немачке. Поучени искуством из претходних недеља,
комунисти су схватили да само у Берлину не могу издејствовати промене, почели су
са снажном агитацијом у унутрашњости и позивом народу да се наоружа. Главни
задатак им је био да уставотворну скупштину (коју су посматрали као будуће језгро
капиталистичке контрареволуције) онемогуће у раду. Иако се наступало жестоко,
није се обраћала већа пажња раду са сељацима а још увек се није располагало ни
довољно јаким снагама у Берлину.
До одлучујућег сукоба дошло је 4. јануара. Тог дана је влада наложила шефу
берлинске полиције из редова Независних да се повуче са функције. По наредби
своје партије, овај је то одбио, а сутрадан су Независни и комунисти организовали
демонстрације. Организован је револуционарни одбор на челу са Луксембурговом,
Георгом Ледебуром и Паулом Шолцом. 6. јануара избио је генерални штрајк у
Берлину. Трупе се нису мешале у сукоб, а како Еберт није желео да наоружа своје
присталице решено је да се искористе добровољачки одреди у околини Берлина.
Густав Носке је именован за главногкомандујућег и 11. јануара је са овим одредима
провалио у град. Када је пуцњава престала, 13. јануара, на улицама је лежало на
хиљаде мртвих, углавном комуниста. Роза Луксембург и Карл Либкнехт су ухапшени
15. јануара и исте вечери, под неразјашњеним околностима, погубљени. Ови догађаји
су изазвали низ ланчаних побуна левичара широм Немачке, у Дизелдорфу, Бремену,
Руској области ... Али, борбе у Берлину су одлучиле све дилеме немачке револуције
која се зауставила на ономе што је постигнуто 9. новембра. Сада се ишло на
изградњу либералне грађанске државе. На изборима одржаним 19. јануара 1919.
најјача странка постала је социјалдемократска Већина, која је добила 163 посланика.
Комунисти нису учествовали, Независни су освојили само 22 места, али су две
грађанске странке освојиле велики број мандата (Центар 91 и Демократе 75
мандата)! Није створена република о којој је Еберт говорио 1918. већ једна типична
грађанска парламентарна држава!
Република већа у Минхену: прва мера берлинских победника била је
распуштање већа, пре свега у војсци. Покрет радничких већа је био жилавији, и
успео је да током марта изведе генерални штрајк у Немачкој. Под овим притиском,
уставотворна скупштина је прихватила да се у устав унесе одредба о оснивању већа
у привредним организацијама – убрзо је дошло до стварања већа у низу рудника.
Упркос свему, грађанско друштво се учврстило, политичка ситуација стабилизовала,
а улога деснице расла.
У Минхену се све одвијало другачије. Ту су снаге револуције биле јаке,
најбројнији су били Независни, а Спартак (у прво време) без већег утицаја.
Најистакнутији човек револуције био је Курт Ајзнер, сиромашни интелектуалац,
пореклом Јеврејин из Берлина. Његов идеал била је демократија, али апсолутна, не
парламентарна. То је замислио као демократију већа. Противио се брзим социјалним
променама и национализацији имовине сматрајући да је немачка привреда толико
исцрпљена да је треба обнављати у сарадњи са власницима фабрика. Концепцију
демократије већа је замишљао као опстајање и скупштине, али и организације
радничких већа, чија би улога била у васпитавању маса. Из већа би се тако уздизале
личности способне за политички рад. Али, наглашавао је да, ако састав скупштине не
би било по вољи Независних, не би требало на њу одмах ићи бомбама! Дакле, Ајзнер
је у скупштини видео отелотворење демократије, а у већима органе револуције који
усмеравају политички ток.
Ајзнер је изборе за баварску скупштину (Ландтаг) заказао за 12. јануар 1919.
Али, Независни нису били способни да се одрже када су у први план дошли реални

13
политички проблеми. Они су повели револуцију и били најспособнији да је воде док
је трајао револуционарни занос. Тако се пред изборе догодило да су се Независни
одједном нашли усамљени и малобројни. Већина је имала више присталица у самом
Минхену, католичка унутрашњост Баварске је следила грађанске странке, а и
комунисти су оформили Револуционарни раднички савет који је био непријатељски
расположен према Независнима. Поред тога, иако неорганизоване, бројне су биле и
разне националистичке и десничарске групе.
Избори су прошли катастрофално по Ајзнера и Независне. Од 180 посланика
добили су свега три. Већина је освојила 61 место, а читава левица укупно 80. Најјача
је постала Баварска народне партија са 66 места. Ландтаг се састао 21. фебруара, али
је седница започела трагично. На путу ка скупштини убијен је Курт Ајзнер од стране
једног 20годишњег десничара. Затим је од стране левих радикала у самој скупштини
тешко рањен вођа Већине Ерхард Ауер. Убијени Ајзнер је постао идол-мученик
читаве левице а разуларене и наоружане групе левих екстремиста почеле су да
крстаре градом. Почело је гласно да се заговара одустајање од парламентаризма, тј.
пут руских бољшевика. Већа су преузела власт и формирала Централни савет који је
прогласио генерални штрајк и увео опседно стање у целој Баварској. Атентати од 21.
фебруара створили су услове и за јачање комуниста, до тада не много видљивих.
Њих је предводио Макс Левин, руски емигрант и учесник револуције 1905. Почетком
марта, по налогу централе из Берлина, у Минхен је допутовао и Еуген Левине, да
помогне организацији минхенских комуниста. Левине је био руски Јеврејин, такође
учесник револуције 1905, затим бегунац из Сибира који је у Немачкој дипломирао на
универзитету у Хајделбергу и био најисткнутији Спартаковац у Рурској области. У
Минхену је одмах основао лист 'Црвена застава' и са његовим доласком утицај
комуниста почиње да јача.
Ипак, и даље су најутицајнији били анархисти и Независни. Били су
раздробљени на више група и захтевали наставак револуције, али је свака група
имала различито виђење циљева и метода. Већина је покушавала да смири ситуацију
и да створи услове за стварење парламентарне државе. 17. марта образована је
мањинска коалициона влада Већине, Независних и мале левичарске странке Сељачки
савез. Председник је био социјалдемократа Јоханес Хофман.
Крајем марта почеле су да стижу вести из Мађарске (тамо је прокломована
република већа), које су у Минхену имале снажан одјек. На зборовима по улицама и
трговима изнет је гласан захтев за стварање Баварске социјалистичке републике већа.
За тако нешто недостајали су сви услови; па ипак, на површину су уместо
политичара и искусних револуционара испливали писци, боеми и сањари, пре свега
анархисти. Проповедали су разне утопије, али нису нудили никаква решења за
проблеме револуције нити имали никакву представу о стварању путева револуције.
Лако је било прогласити републику већа, али требало је одредити правац којим ће
она ићи. Република Већа је проглашена у Минхену у ноћи између 6. и 7. априла, а
главну улогу су имали Независни, потпомогнути многима из Већине, који су тиме
рушили владу сопственог вође Хофмана (доказ више о конфузности прилика у
Минхену). Нова влада се назвала Већем народних опонумоћеника. Иако су
социјалисти признали нову владу, схватили су колико је бесмислен био циљ њеног
проглашења. Ипак, нова република је одговарала масама на минхенским улицама,
које су је поистоветиле са часом доласка диктатуре пролетеријата. Преплашена
Хофманова влада је побегла на север Баварске, у Брамберг, и одатле почела да спрема
противнапад. Централна влада у Берлину му је такође послала део својих трупа и у
ноћи између 12. и13. априла Хофманове снаге су без проблема заузеле Минхен и

14
похапсиле народне опонумоћенике. Тако је нестала привидна република већа, ни
поживевши ни недељу дана.
Али, сада су на сцену ступили Левин и комунисти. Они су поново показали
значај организованости у револуцији. На улице су извели наоружане раднике, а
придружили су им се и неки Независни предвођени Ернестом Толером.
Прокламовали су за циљ уништење класе капиталиста и изградњу социјализма. Тако
је почео период Друге републике већа, којој је на челу било Револуционарно веће
предвођено Толером, Левином и Левинеом. Одмах се кренуло путем одлучног
спровођења револуционарног програма по узору на бољшевике у Русији. Комунисти
су сматрали да се до социјализма може доћи само одлучним мерама, ако треба и
грађанским ратом! Започели су са национализацијом приватне својине, запленама
робе, расподелом животних намирница, запоседањем станова и њиховим стављањем
на располагање сиротињи.
Тамо где се простирала власт републике већа уведена је цензура штампе и
сузбијена свака опозиција. Ипак комунисти нису успели да потпуно наметну свој
програм и започела су трвења са Независнима који су се ипак бојали грађанског рата.
Видели су да се у целој Немачкој стабилизује парламентарна држава и устаљују
капиталистички односи у привреди. 27. априла комунисти су опет прешли у
опозицију. Али, и у самом Минхену велики број људи наклоњен десници је
прижељкивао завођење реда, а у остатку католичке и конзервативне Баварске
ситуација је била још гора по револуцију. Одлучујућа акција против Минхена почела
је крајем априла. Већ почетком маја на улицама Минхена водиле су се жестоке борбе,
а већ 3. маја све је било готово. Стотине лешева левичара лежало је по улицама, а
Левине је осуђен на смрт и стрељан. Толер је бачен у тамницу, а Макс Левин се
спасао бекством у Аустрију.

КОНФЕРЕНЦИЈА МИРА

Мировни уговор са Немачком био је само један део опште реконструкције

Европе која је трајала пет година, све до 1923. Сви уговори са пораженим државама у
рату потписани су у Паризу. Серија ових уговора започела је Версајским уговором са
Немачком, потписаним 28. јуна 1919., тачно на пету годишњицу сарајевског атентата.
Уследили су: уговор са Аустријом у Сен Жермену 10. септембра, са Бугарском у
Нејиу 27. новембра, са Турском у Севру 20. априла 1920. и са Мађарском у Тријанону
4. јуна 1920. Током овог периода потписани су и уговори са Пољском и земљама
наследницама Аустроугарске. Последњи потписани уговор био је нови са Турском,
потписан 23. јула 1923. у Лозани, а који је поништио уговор из Севра.
Конференција мира започела је јануара 1919., два месеца након завршетка
рата, током ког периода је усаглашавано питање учесника, процедуре, организације и
остало. Званичим почетком сматра се 12. јануар, када су се састали председници
влада Британије, Француске и Италије са председником и министром спољних
послова (државним секретаром) САД. Овим разговором је и наговештено првенство
великих сила за преговарачким столом, а када су се касније придружили и
председник владе и министар спољних послова Јапана створен је Врховни савет
Мировне конференције или 'Савет десеторице'. На званично отварање 18. јануара
позвани су представници 32 државе са свих континената (пошто су Британци
захтевали да буду представљени посебним делегацијама и њихови доминиони и
Индија). За председавајућег је изгласан Клемансо. Основано је 58 комисија и
комитета чији је задатак био прикупљање информација за Савет десеторице. Он се

15
састајао само до 24. марта када је замењен Саветом четворице (Клемансо, Вилсон,
Лојд Џорџ и Орландо) и Саветом петорице (министара иностраних послова).
Главни задатак Савета, упркос катастрофалном стању у коме се налазила читава
Источна Европа, био је закључивање мировног уговора са Немачком. Опуномоћеним
посланицима Немачке 7. маја достављени су савезнички услови. Комуникација међу
ратним непријатељима обављана је само преко писаних порука, никаква вербална
расправа није била дозвољена. Након пар исправки, коначна верзија мировног
уговора дата је Немцима 16. јуна; никаква расправа није била могућа, а извршене су
и припреме за обнављање борби и стављање Немачке у блокаду. Након политичке
кризе у Немачкој и оставке премијера Филипа Шајдемана, уговор је потписан 28.
јула.
Током ових месеци преговарања и договарања, дошло је до озбиљих неслагања
између представника великих сила међусобно, као и са представницима мањих
држава. Свака држава заступљена у Паризу имала је своје интересе и циљеве које је
желела да оствари на Конференцији, али су ти циљеви најчешће били противречни
са интерсом бар једног од њених суседа. Британци су пре свега желели
демобилизацију; са њихове тачке гледишта сав посао је завршен предајом нeмaчке
флоте и колонија. Лојд Џорџ је стога имао много прилика током рада Савета да се
истиче својом помирљивошћу и исказивањем (донекле) разумевања за положај
Немачке. Као велики моралиста, Вилсон је био ближи британским него француским
ставовима, италијанске да и не помињемо. Није уопште одобравао тајне састанке и
договоре. Био је тежак преговарач, у својим тежњама да се створе што здравији
темељи за будућност светског мира био је доста нереалан, такође и прилично
неприлагодљив. Посебно је био наклоњен новим словенским нацијама, а није се
нимало потрудио да разуме тешко искуство кроз које је прошла Француска. Што се
тиче француских политичара, они су били свесни да без британске и америчке
помоћи више нису у стању да сами победе Немачку у рату. Зато је њихов циљ био да
се Немачка оштети што теже и што трајније. Не може се рећи да је била у питању
пука жеља за осветом; ставови Француске пре су одражавали страх и опрез.
Клемансо, као старомодан политичар неповерљив према икоме и ичему што није
француско, био је идеалан за заступање своје земље на Конференцији. Велики јаз
који је делио САД и Француску покушао је да премости Лојд Џорџ.
Крајњи резултат био је један доста дуг уговор који је са свим додацима имао
преко двеста страна и 440 клаузула, а које су се тицале и тако бизарних ствари као
што је враћање лобање неког афричког поглавице Британији! Ипак, најважније
одредбе су се односиле на проблем граница: Немачкој су одузети Алзас и Лорен и
враћени Француској, Ојпен и Малмеди Белгији, велики део Познања и западне
Пруске Пољској, а Мемел савезницима (касније је додељен Литванији). Данциг
(Гдањск) је постао слободан град под протекторатом Друштва народа, а о судбини
Горње Шлезије, Шлезвига и Сара требало је да одлучи плебисцит. Уз то, Француска
је добила на коришћење сарске руднике, а Немачка је изгубила све своје колоније.
Источна обала Рајне требало је да буде демилитаризована до педесет километара у
дубину, а да западна обала буде окупирана од стране савезничких трупа током
наредних петнаест година. Трошкове те окупације сносила би Немачка. Требало је и
да Немачка преда све своје трговачке бродове носивости веће од 1600 тона,
бесплатно доставља угаљ Белгији, Француској и Италији наредних десет година и да
надокнади имовинску штету цивилном становништву савезничких држава. Војне
одредбе су ограничиле бројно стање немачких оружаних снага и врста оружја које
смеју да користе. Процена величине одштете је варирала, од француских 15

16
милијарди фунти, до британске која је била упола мања. За надгледање спровођења
ових одредаба основана је Репарациона комисија.
Овим је зкључен главни део Конференције и Вилсон и Лојд Џорџ су напустили
Париз, а вођење просталих послова преузели су шефови делегација. Ипак, до
потписивања последњег уговора прошло је још скоро годину дана. Пољска,
Чехословачка и Краљевина СХС су сматране савезничким државама и имале су своје
делегације на Конференцији, поражене државе нису; за њихове интересе се нико није
заузимао. По питању Аустрије, Сенжерменски уговор је у принципу регулисао
чињенично стање: Италија је већ заузела јужни Тирол, Ријеку, Горицу и Истру, Чеси
су до марта 1919. заузели Судетску област, Југословени јужну Штајерску и
Клагенфурт, а Пољаци источну Галицију. Аустрији је враћена Корушка, али је морала
да плати ратну одштету савезницима и забрањено јој је да се уједини са Немачком
без сагласности Друштва народа. Мађарској су такође одузети велики делови
предратне територије у корист Чеха (Словачка и Рутенија), Југословена (Славонија и
Међумурје) и Румуна (Трансилванија). Марта 1919., након одлуке да се читава
Трансилванија преда Румунији, Карољи је поднео оставку. Њега је заменио
бољшевик Бела Кун, који је одмах узнемирио своје суседе револуционарном
пропагандом. Тиме је дао повод суседним државама да нападну Мађарску. Снаге
Беле Куна успеле су да заузму Словачку и тамо успоставе совјетску републику, али
су Румуни августа 1919. заузели Будимпешту и Бела Кун је пао. Иако су Румуни под
притиском савезника напустили мађарску територију, уследио је период
нестабилности, да би се тек првог марта 1920. успоставила стабилна влада адмирала
Хортија. Ова влада је и потписала Тријанонски уговор којим је Мађарска остала без
једне трећине становништва. Бугарска је једина од поражених држава успела да
добије релативно повољан мировни уговор у Нејиу. Њиме је изгубила јужну Добруџу
(која је враћена Румунији) и јужну Тракију (враћена Грчкој), али је са њом изгубила и
излаз на Егејско море. На рачун Југославије остала је само без неких мањих
пограничних територија.
Ове уговоре је, у целини гледано, тешко правилно оценити, али може се ипак
рећи да у неком смислу заслужују похвалу. Поред територијалног дефинисања неких
нових и неких старих држава, они представљају и покушај смањења наоружања и
јачања међународне безбедности, као и везивања новог међународног поретка за
Друштво народа. Поштовање демократских начела у раду конференције види се из
одлука о спровођењу плебисцита у спорним подручјима. Мањине су добиле
гаранције о слободном коришћењу свог језика, културе, традиција и религије. Кроз
читав договор се провлачило начело националности. Имајући у виду да је управо
занемаривање националне припадности 1814. било у корену многих проблема током
ХIХ века и пред избијање Светског рата, већина учесника Конференције је
омогућила коначан тријумф национализма над легитимитетом. Али, ово начело није
могло доследно да се спроведе, и сада су нове мањине унутар својих нових држава
замениле старе (чији проблем је и довео до рата, бар са становишта националних
проблема Двојне монархије). Поред тога, нове мањине су у Версајској Европи имале
нове могућности за борбу за своја права. Након 1919. између 25 и 30 милиона
становника Европе спадало је у категорију – национална мањина. Иако је управо
гаранција мањинама у тексту свих мировних уговора представљала покушај да се
избегне опасност међунационалних сукоба у новим државама, многе владе су управо
ове гаранције сматрале за кршење свог суверенитета и оне су често игнорисане.
Највећа опасност за послератни мир крила се у чињеници да се, и даље велика и
потенцијално моћна Немачка, нашла окружена већим бројем малих држава са

17
значајном немачком мањином. Било је за очекивати да се захтеви тих немачких
мањина неће игнорисати у Берлину.
Притужбама Немачке је поклоњена велика пажња и може се слободно рећи да
су одредбе мировног уговора биле велики дипломатски пораз Клемансоа. Француска
се надала да одвоји читаву леву обалу Рајне, а успела је само да се избори за право
коришћења сарских рудника и демилитаризацију Рајнске области. Немачка је
разоружана, али та одредба је имала онолико вредности колико се инсистирало на
њеном спровођењу. Уговор је и код Немаца подстакао незадовољство и општи утисак
да је неправедан. Нарочито је члан 231 мировног уговора, којим се истиче
одговорност Немачке и њених савезника за рат и штету нанету државама Антанте
њиховом агресијом, био несрећно формулисан и понајвише допринео да се и код
умерених Немаца створи склоност за неприхватање уговора. Навођење оваквог става
се и доказало током будућих догађаја као непотребно и опасно. Али, најтежи и
најбесмисленији део уговора биле су ипак одредбе о репарацији. Кејнс је одмах
објавио своју критику у којој истиче да Немачка, не само да нема новца да плати
прописану одштету, већ и да би ресурсе који јој се одузимају требало да задржи ради
обнове своје привреде – што би, у крајњем циљу, ишло на добробит целокупне
европске економије. Управо су репарације и побудиле брзу појаву национализма у
Немачкој. Лојд Џорџ је све то увидео и предвидео, па се на Конференцији борио
против стварања државе Рајнланд и припајања Шлезије Пољској. Настојања
Француске да себи обезбеди сигурност постављањем претераних захтева изазвала су
дакле, реакцију и њених савезника. Британци нису били заинтересовани да пружају
гаранције Француској, а као згодан изговор дошло им је (бизарно) одбијање
америчког Конгреса да одобри својој влади потписивање мировног уговора и давање
гаранција Француској. Ипак, управо је неучествовање Американаца у раду
Репарационе комисије дало Французима као какву-такву моћ да малтретирају
Немачку.
Најзад, након завршетка рада Конференције мира Америка се окренула свом
изолационизму што је у самом старту ослабило ауторитет Друштва народа које је
управо започињало свој живот.

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

Савремени политички живот Уједињеног Краљевства утемељен је на

револуцијама 1642 – 1689 и изборним реформама из 1832, 1867 и 1884. којима су
проширена изборна права и створена модерна грађанска држава. Први светски рат
донео је сарадњу на власти конзервативаца и либерала и ова коалиција је дала владу
и у првим послератним годинама. Председник владе те коалиције, Дејвид Лојд Џорџ
извршио је изборну реформу 1918. којом је дато гласачко право свим мушкарцима
старијим од 20 и женама старијим од 30 година (1929. и женама је дато право да
гласају са навршених 20 година). Тиме је изборно тело утростручено. Обе партије су
биле подељене по питању учешћа у коалицији, тј. сарадње са оном другом. Либерали
који су били за сарадњу са конзервативцима били су окупљени око Лојда Џорџа, а
противници око лорда Асквита. Али, крајем 1918. ојачали су Лабуристи, чиме је
најављена промена у унутрашњим политичким односима.
Порекло странке је из организованог синдикалног покрета. До тада
ограничени на борбу за заштиту радничких интереса уобичајеним методама, 1900.
године је по први пут дошло до стварања једног удружења синдиката ради
политичког наступа. Ово удружење се назвало Раднички представнички комитет, а од

18
1906. промењен је назив у Лабуристичка партија. Фебруара 1918. лабуристи су се
прогласили за националну партију, дакле за партију која заступа интересе свих који
стварају својим радом, а не само најамних радника. Њен социјалистички програм је
био умерен и у погледу тактике и захтева. Током рата, њени представници су
подржавали коалиционе владе у два наврата: маја 1915 и децембра 1916. По
окончању рата одрекли су се даље сарадње и учешћа у власти.
На изборима одржаним децембра 1918. коалиција либерала и конзервативаца
је добила 484 посланика, Асквитови либерали 26 места, а конзервативци против
коалиције 48, најзад – лабуристи 63. Овим је изгледало да је вођење државе на челу
са популарним ратним премијером Лојдом Џорџом осигурано за наредних пет
година. Али, Велика Британија је изашла из рата задужено код Американаца, док је
њен главни дужник, Руско царство, престало да постоји. У послератном свету морао
се смањити извоз, нарочито енергената, што је тешко погодило најважнију британску
привредну грану – угаљ.
Велика Британија је из рата изашла као, не више прва, већ друга економија на
свету, иза САД. Проблеми извоза, пре свега угља, довели су до тога да је Британија
током читавог међуратног периода имала проблем са незапосленошћу. Привредне и
друштвене тешкоће донеле су талас штрајкова, пре свега рудара, током 1920. и 1921.
Проблем стабилизације привреде изазвао је расправе о томе да ли применити
заштитне царине или поштовати начело слободне трговине. Обе опције су погађале
интересе појединих привредних група. Расправа је била толико жестока да су
конзервативци одлучили да изађу из владе, а како је Лојд Џорџ имао само 136 својих
либерала у Парламенту, поднео је оставку.
У периоду од новембра 1922. до октобра 1924. Британци су три пута излазили
на биралишта. Прва влада конзервативаца имала је двојицу премијера. Бонар Ло је
маја 1923. због старости препустио место Стенлију Болдвину. Овај је почео да уводи
заштитне царине па је због притиска јавности већ новембра 1923. поднео оставку.
Након нових избора, пружила се по први пут прилика да лабуристи саставе владу
(иако су добили мање мандата од конзервативаца, 258 : 191). Јануара 1924. нови
премијер је постао Ремзи Мекдоналд. То није донело никакве спектакуларне
промене, а лабуристи (иако радничка партија) су показали да поштују политичке
установе парламентарне демократије. Мекдоналд је доста урадио залажући се за
мирољубиву политику у Европи и свету, а већ фебруара је признао СССР. У
привреди је доста еластично комбиновао слободну трговину са заштитним царинама,
а смањио је порезе за читав низ артикала широке потрошње (шећер, чај, кафа), чиме
је учинио да се олакшају услови живота становништва. Ипак, удруженом акцијом
либерала и конзервативаца, његова влада је оборена бећ на јесен 1924, а на изборима
новембра конзервативци су добили убедљиву већину (419 посланика). Нови-стари
премијер Стенли Болдвин је остао на власти пун мандат, све до 1929.
И поред пуног мандата, Болдвин је морао да се избори са најоштријим
штрајком у међуратном периоду у Великој Британији. Када су 1925. рурски рудници
угља враћени Немачкој, британски власници рудника нашли су се у тешкој ситуацији
погођени јаком конкуренцијом. Решење су потражили у смањењу плата рударима и
продужетку радног времена. Како је синдикат рудара запретио штрајком, влада је
понудила посредовање и оформила комисију која би пронашла решење; до окончања
рада те комисије она се понудила да плаћа субвенције власницима а да плате и радно
време остану исти. Ипак, предузела је и све мере за случај да дође до генералног
штрајка. Када је марта 1926. комисија завршила рад и поднела своје предлоге одбили
су их и власници и рудари. Синдикат рудара је затим најавио штрајк за 1.мај, а како

19
су их подржали и синдикати железничара, графичара, грађевинара и радника у
железарама, 4. маја дошло је до генералног штрајка.
Болдинова влада је заузела став да се не смеју учинити никакви уступци
штрајкачима и одбила покушај посредовања Генералног савета тредјуниона. Влада је
намерно драматизовала ситуацију, а Болдинову изјаву да се Британија вековима није
налазила ближе грађанском рату нико није схватио као израз забринутости већ као
став одлучности и прикривену претњу штрајкачима. Добро припремљена на штрајк,
влада је успела да обезбеди колико-толико нормалан живот земље, а ни најодлучнији
међу штрајкачима нису били вољни да дижу револуцију. Уз владу је била огромна
већина у Парламенту, а чак ни Лабуристичка партија није одобравала тако широк и
радикалан штрајк. Стога је Генерални савет тредјуниона позвао рударе на окончање
штрајка, а влада објавила да је спремна на уступке. До 12. маја само су још рудари и
даље штрајковали. Они су истрајали до краја године (!), али без икаквог резултата.
Општи резултат је био тај да се показало да у Британији не постоје услови за
револуцију. Лабуристи су подржавали радничке захтеве у Парламенту, али нису
желели заоштравање политичких прилика. Влада се задовољила поразом
штрајкачког покрета и није предузела никакве накнадне полицијске мере. Свеукупно,
самоувереност и борбрност радничког покрета били су прилично уздрмани.
Користећи све ово, Болдвин је следеће године донео низ закона о раду, пре свега
Закон о забрани генералног штрајка, а затим и забрану сваког ометања рада. Иако је
ово изазвало извесно комешање међу радништвом, преовладали су замор и
разочараност, а закон је остао на снази све до 1946.
Уравнотеженост политичког живота: појава лабуриста значила је
осавремењивање политичког живота и даље развијање парламентизма. Пораст
утицаја и снаге лабуриста, као представника радничке класе, није довео међутим до
потреса на политичкој сцени јер су основе грађанског друштва и капиталистичке
привреде остали нетакнути. Иако су лабуристи програмски желели социјалистичко
друштво и сматрали да ово постојеће треба мењати, никако нису желели револуцију,
већ су, сматрајући да капитализам треба превазићи а не срушити, постојеће
политичке установе сматрати погодним за постизање социјалистичких циљева.
Одузевши својим модернијим приступом и разумевањем радничких проблема
гласове либералима, са положаја политичке левице померили су се ка средини и
постали партија левог центра. Десно крило чинили су конзервативци; али они нису
наступали на националистички, ни десничарски ограничени. Иако непомирљиви
према левичарским захтевима, нису били кратковиди – појаву јаких лабуриста
примили су као знак да су потребна већа разумевања за проблеме радника. Њихове
вође су тежиле напретку, али уз пажљивије поштовање постојећих основа. Тако су се
постепено од крајњег конзервативизма с краја XIX века, полако померили ка
конзервативном политичком центру.
Велика Британија је имала значајне унутрашње проблеме па су и политички и
економски сукоби били чести. Ипак, основна начела политичке игре нису ниједном
нарушена; уважавање другог становништва, спремност на компромис, чињеница да
су политичке странке себе доживљавале као ривале, а не као непријатеље – све је то
допринело да између два рата у Великој Британији ниједан човек не изгуби живот
због политике! То је једина европска земља у овом периоду за коју се то може рећи.
Реч је пре свега о дугом процесу политичког сазревања, заснованог још на искуству
из револуционарних догађаја из XVII века. Код свих важнијих људи политичког
живота преовладавала је политичка трпељивост и на тим основама развијали су се
динамични политички односи, али без крајње оштрих сукоба који би довели до
употребе насиља.

20
 Деценија искушења: током 30их и овај систем се нашао на озбиљним
искушењима. Пре свега, економска криза се 1930. из САД пренела и на Британију;
опала је производња што је за собом повукло пад фунте, растао је буџетски дефицит,
незапосленост ... Ово су главни узроци који су довели до популарисања и јачег одјека
комунистичког одбацивања либералне државе у име диктатуре пролетеријата. А обе
ове појаве узроковале су стварање националистичких покрета који су узоре
потражили у тоталитарним режимима Немачке и Италије.
1929. лабуристи су по први пут добили највише гласова на изборима и места у
парламенту (288). Како нису имали апсолутну већину, Мекдоналд је решио да
оформи мањинску владу. Пошто по избијању кризе није желео да се на уштрб
општеекономских интереса државе донесу мере заштите радничке класе, изгубио је
поверење своје партије и већ на јесен 1931. одржани су нови избори. Мекдоналд је
расписао изборе добивши обећање конзервативаца да ће се у новом парламенту
оформити коалициона влада под његовим вођством, чак иако конзервативци добију
већину. То се и догодило. Иако је Мекдоналд поново постао премијер, конзервативци
су имали апсолутну већину, коју су потврдили и на превременим изборима одржаним
1935. (премијер поново постао Болдвин) и на изборима 1937., а ту већину су
задржали све до избора 1945.
Током 30их година, активност комуниста се појачала а број њихових чланова
достигао 20.000. На изборима су ипак учествовали без успеха јер су само 1924.
успели да добију једног посланика. Покушали су да се увуку у синдикате, али нису
успели јер су лабуристи ту остали сувише јаки. Комунистички покушај да оформе
своје синдикате није наишао на подршку радника који нису желели поделе међу
собом. Више успеха у таласању политичке сцене имале су екстремне десничарске
групе које су се угледале на фашисте. Оне су настале још 20их година, али су биле
без икаквог значаја. Али, 1. октобра 1932. све их је окупио амбициозни аристократа,
бивши лабуриста и министар у Мекдоналдовој влади, Освалд Мозли, под називом
'Британска унија фашиста'. Затим је објавио свој програмски спис 'Већа Британија',
створио своје црне кошуље (под називом 'Фашистичке одбрамбене снаге'), и кренуо
са спектакуларним дефилеима по провинцији. Мета напада је била 'слаба'
парламентарна држава, величани су Хитлер и Мусолини, ширен антисеминизам,
тражен савез са Немачком и слично. Болдвин је правовремено реаговао: када су црне
кошуље изазвале велике нереде у Источном Лондону 1936., донео је Закон о јавном
реду, којим је забрањено стварање организованих полувојних формација а
фашистима значајно сужено деловање. У ствари, остављена им је могућност
политичког деловања на исти начин као и свима другима, али за овакав покрет то је
била осуда на смрт. Са избијањем рата, Мозли и његове најватреније присталице су
ипак ухапшени, а пуштени су на слободу тек 1945.
У међународној политици је главни терет пао на владу Невила Чемберлена,
конзервативног премијера који је 1937. наследио Болдвина. Најпре је сматрао да је
могуће да се нагоди са Хитлером па му је правио уступке, што је нанело штету
британским интересима. И поред тога, он је био премијер када је Британија 1.
септембра 1939. ушла у рат са Немачком. Најзад, 1936. Након смрти Џорџа V, круну
је наследио Едвард VIII, који је затим објавио веридбу са извесном Американком
која се налазила пред другим разводом. Британци нису имали разумевања за свог
заљубљеног краља: Болдвинова влада се том браку успротивила, а овај се одрекао
круне да би се оженио вољеном изабраницом. Наследио га је Џорџ VI (1936 - 1952).

21
 ФРАНЦУСКА

Трећа република проглашена је септембра 1870. а заснована је на уставу из

1875. и уставним изменама из 1879. и 1884. Основна карактеристика Француске била
је велика надлежност народне скупштине, мала овлашћења председника републике и
велика расцепканост политичке сцене, услед чега је било тешко стећи стабилнију
владу.
Иако су сви најспособнији француски политичари између два рата били
председници влада, ретко су успевали да ураде ишта значајније јер су потпуно
зависили од воље расцепканог парламента. Због тога се у Француској од краја рата
до 1933. измењало 18 влада. Политичке странке су попуњавале потпуни простор и
левице и деснице, али је занимљиво да је центар био празан. Скоро све политичке
странке (укључујући и комунисте) су поштовале парламент, грађанске слободе и
опште право гласа. Најшира политичка странка били су радикали; ослоњени на
традиције револуције 1789, борили су се за учвршћивање Републике. Али били су
толико расцепкани фракцијама, да су попуњавали политички простор и левице и
деснице. Бар су због тога имали своје министре у скоро свим међуратним владама.
Већина радикала је заступала левичарске програме и била за сарадњу са радничким
странкама – били су то социјалрадикали. Десно крило радикала је такође било
највећа десничарска групација. И поред разлика у питањима везаним за унутрашњу
политику, по питању спољне политике били су јединствени у ставу да Француска
мора стално да јача своје позиције у Европи и да се Немачкој не сме допустити да
ојача.
Парадокс Француске политичке сцене је био у томе да је десница политички
била јака и утицајна иако су је чиниле странке осредње по величини и кадру. То је
пре било последица тога да су је подржавали црква, крупни капитал и велики
земљопоседници, али и чињеница да је левица била много разједињенија. Већи број
малих десничарских странака се 1924. ујединио у Републикански демократски савез,
али је његов утицај био мањи од утицаја и снаге десних радикала. На левици су се
поред социјалрадикала налазили и социјалдемократи, социјалисти и комунисти.
Социјалдемократи су се издвојили из секције II интернационале, а социјалисти и
комунисти су се раздвојили из некада јединствене странке на конгресу у Туру 1920.
Најзад, биле су и ту мале националистичке организације које су се ослањале на
провинцијске ниже средње слојеве и ратне ветеране, а које су негирале право на
постојање парламентарној демократскјој држави и залагале се за увођење
ауторитарне централне власти. Најјача међу њима била је 'Француска акција'.
Како је крупни капитал држао страну десници, левичарске владе су често
долазиле у незгодан положај. Ипак су 20те године протекле без већих потреса.
Углавном су се на власт периодично смењивали умерена левица, предвођена
Едуардом Ериоом, и републиканска десница, предвођена Рајмоном Поенкареом. На
првим изборима после рата, септембра 1919. удружена десница је убедљиво
победила удружену левицу. Француска је била једна од најразоренијих држава током
рата и, без обзира на понос због победе, привреда није могла одмах да се обнови.
Поред тога, бољшевички преврат у Русији је узнемиравао духове у Француској која
је деценијама имала јаке левичарске партије. Влада Жоржа Клемансоа је схватила да
треба спровести најзначајније социјалне реформе да би ублажила врење. Марта 1919.
донет је закон по коме власници предузећа и синдикати морају договорно да налазе
решења, а априла је уведено осмочасовно радно време. Ипак, ређали су се
социјалистички политички анти-владини скупови и раднички штрајкови. На великим
демонстрацијама 1.маја 1919., дошло је до општег сукоба радника и полиције у

22
којима је једна особа погинула. Иако се чинило да је утицај левице све већи, дошао
је, већ поменути, тежак изборни пораз новембра те године. Поред тога, дошло је и до
великих неслагања унутар саме левице, а на конгресу у Туру, децембра 1920. и до
коначног расцепа на комунисте и социјалисте. Ипак, обе странке су остале доста јаке
па је Француска добила две јаке радничке партије. Пораз левице 1919. је био само
тренутни неуспех. На изборима 1924. леве странке, обједињене у такозвани 'картел',
однеле су убедљиву победу, а владу је саставио Едуар Ерио. Ипак, левичарске владе
су по правилу трајале веома кратко, по неколико месеци. Разлог томе је и била пракса
појединих левих странака да учествују на изборима, али не улазе у владу. Тиме су
аутоматски слабиле положај својих изборних савезника. Социјалисти су били упорни
да не улазе у владе, а комунисти су били опозиција свакој влади. Тако је десница, и
поред изгубљених избора, лако могла да онемогућава левицу да влада.
И поред политичке нестабилности, француска привреда је стално јачала током
20их. Али стални проблем је била инфлација. Вредност франака је стално падала, и
он је у лето 1926. вредео девет пута мање него 1913. – једна фунта је 1913. вредела
25, а 1926. чак 243 франака. Компромисна личност коју су у лето 1926. прихватили и
левица и десница за спас франка био је Рајмон Поенкаре, бивши председник и
премијер. Свима је инпоновао својом енергијом, педантношћу и марљивошћу. Током
ове своје владе он је заиста и успео да врати вредност франку који се до краја 20их
учврстио на курсу од 125 франака за једну фунту.
Народни фронт: 30те године су биле испуњене великим немирима и
привредном нестабилношћу. Пољопривреда Француске је дошла у тешку ситуацију
јер је у годинама велике депресије изгубила спољно тржиште за своје производе.
Незадовољство се најпре манифествовало против горњих класа, али се убрзо
пренело на читав политички систем. Томе су значајно допринели сукоби између
левице и деснице, а све је погодовало развоју тоталитарних група које су захтевале
укидање демократије.
На изборима 1932. 'картел' левице је добио малу већину у парламенту, али се
десница показала јаком. Владу је саставио Ерио, али су онда избили стари проблеми
француске левице: социјалрадикали, социјалисти и комунисти су били сложни када
је требало изаћи на изборе, али су затим били неспособни да сложно владају.
Привредна криза је наметала хитно доношење далекосежних мера. Ерио није имао
подршку социјалиста, и после само шест месеци поднео је оставку. Затим су се
измењале четири умерене владе за само две године, а онда се десио 6. фебруар 1934.
Тог дана су се у Паризу окупили представници свих фашистичких организација у
Француској, 'Француска акција', 'Солидарност Француза', 'Партија франкиста',
'Ватрени крстови' ... У француској верзији марша на Рим, кренули су да заузму
народну скупштину. Полиција је била спремна и у великим сукобима је погинуло 16
демонстраната и један полицајац. То је био и почетак и крај покушаја француских
фашиста да преузму власт. Влада Пјера Лавала је затим успела да законски ограничи
рад фашистичким организацијама и да их натера да поштују правила демократске
парламентарне државе. Тиме се радикалност ових група битно смањила, а тако и
опасност од њих.
Ти догађаји су најзад упалили аларм на левици и уследило је окупљање левих
странака на основама супротстављања ауторитаризму: само шест дана након сукоба
у Паризу дошло је до сарадње социјалиста и комуниста, први пут након њиховог
разлаза у Туру 1920. Најпре су одржали заједничке мирне демонстрације против
нарастајућег фашизма, а априла 1934. потписали су споразум о удруживању зарад
супротстављања фашизму и очувања демократије и мира. Затим се ова група током
1935. приближила социјалрадикалима и јануара 1936. потписан је споразум о

23
удруживању. Тиме је створен јединствен леви савез под називом 'Народни фронт'.
Социјалну основу овог савеза чинили су радници, сељаштво и средњи грађански
слој. Већ на изборима априла 1936., Народни фронт је освојио солидну већину, и по
први пут је владу оформио један социјалиста – Леон Блум. Блум је сматрао да победу
треба искористити и одлучним реформама отклонити политичке и привредне
проблеме. Како је у исто време трајао талас радничких штрајкова који је парализовао
рад многих фабрика, влада је релативно лако прогурала осмочасовно радно време и
право на плаћен одмор. Од повећања надница, за које се такође изборила, влада је
очекивала повећање куповне моћи и потрошње, а тиме и повећање производње. Али,
до овога није дошло јер је повећање куповне моћи изазвало инфлацију. На спољњем
плану ово је период јачања блока Осовине, али је највећу напетост у Француској
изазвао грађански рат у Шпанији. Иако је већина у Народном фронту била за
француску интервенцију, Блум је проценио да би то само изазвало толику тензију у
држави, да ни грађански рат можда не би био немогућ.
У исто време почеле су трзавице у коалицији између комуниста и
социјалрадикала, а социјалисти су покушавали да посредују. Али, маја 1937. дошло
је до сукоба радника и полиције у Клишију током радничких демонстрација. Резултат
је био пет мртвих радника. Комунисти и социјалрадикали су се коначно разишли по
ставу о овом догађају, а већ јуна Леон Блум је поднео оставку.
Уследиле су две умерене владе Народног фронта на чијем челу су били
социјалрадикали, најпре Шотан, а затим Даладје. Оне су потрајале само око годину
ипо дана, а обе су потпуно одустале од спровођења одлучних реформи. Даладје је
покушао да смири унутрашње тензије тиме што је излазио у сусрет крупном
капиталу, а у спољној политици је, желећи да избегне рат са Немачком, жртвовао
Чехословачку. Октобра 1938. министри социјалисти су изашли из владе, а комунисти
престали да јој дају подршку. Тако су до избијања рата владали социјалрадикали
ослоњени на десничарске странке у скупштини, а то је значило и спровођење
умереног десничарског програма. Тако је избијање Другог светског рата Француска
дочекала са расцепканом и завађеном политичком сценом и нерешеним
унутарполитичким проблемима.

НЕМАЧКА

Прва грађанска парламентарна држава у немачкој историји почела је свој

живот на изборима за уставотворну скупштину 19. јануара 1919. Своје листе истакле
су све политичке струје осим комуниста. Највише посланика добили су
социјалдемократи (163), али то не само да није било довољно за самостално
формирање владе, већ чак ни све удружене леве странке нису имале неопходну
већину. Следеће три странке по снази биле су грађанске, и то: католичка демократска
партија Центар (91), Немачки демократи (75) и Немачка национална народна странка
(44).. Тек онда су долазили Независни са 22 посланика. Дакле грађанске странке су
саме могле да створе владу, али би онда ван ње остали социјалдемократи, као најјача
странка за коју је гласало 11,5 милиона гласача (нпр. за прву следећу странку по
снази, Центар, гласало је 6 милиона гласача). Поред тога, управо је вођство
социјалдемократа било заслужно за стварање услова да се избори уопште одрже.
Тако су три највеће парламентарне странке превазишле разлике и оформиле тзв.
'Вајмарску коалицију' која је представљала срж политичког живота све до јануара
1933.

24
 Уставотворна скупштина се састала у Вајмару, у Тирингији, историјском
средишту немачке књижевности и уметности, граду у коме је радио Гете. Тиме је
симболично требало да се покаже да се нова држава везује, пре за немачку
хуманистичку него милитаристичку традицију. Две грађанске чланице коалиције су
признале социјалдемократама да су у том тренутку највећа странка и уступиле им
места и премијера и председника. За привременог председника Републике изабран је
Фридрих Еберт (поново је изабран и за првог сталног председника на изборима
1922.) а за председника владе Филип Шајдеман. Он је 13. фебруара саставио прву
немачку републиканску владу са министрима из странака Вајмарске коалиције, осим
министра спољних послова, за кога је изабрана ванстраначка личност, гроф
Брокдорф Ранцау. Затим се приступило изради новог устава, на чему су сарађивали и
Немачка народна партија и Независни. Мале десничарске странке и групе, као и
комунисти су одбацили и нову државу и нови устав. Устав Вајмарске републике је
изгласан 21. јула 1919. а августа га је ратификовао и привремени председник Еберт.
По уставу, Немачка је грађанска демократска република, са скупштином изабраном
на општим изборима и владом као извршним телом које одговара скупштини.
Председник републике је имао већа овлашћења него, на пример, у Француској – да
би се режиму дала стабилност, а бирао се на сваких седам година на општим
изборима. Поред Рајхстага (Народне скупштине), оствљени су Ландтази, регионалне
скупштине историјских провинција.
Могу се навести четири основне карактеристике политичког живота
Вајмарске Немачке:
1) обавеза да се испуне одредбе Версајског мировног уговора;
2) покушаји да се обнови, ратом и послератним кризама, уништена привреда;
3) стална тежња антипарламентарне деснице да уништи демократске
установе;
4) покушаји немачких политичара да Немачкој поврате место у међународној
политици.

Из кризе у кризу: током 14 година постојања, Вајмарска република је

прошла, у привредном и у политичком погледу, кроз три фазе. Прва фаза иде од 1919.
до 1923., период честих и јаких немира у којима су комунисти и крајњи десничари
покушавали више пута да униште демократску власт. У привредном погледу то је
период великих економских тешкоћа, а у спољнополитичком – период живота
побеђене државе, жигосане за сва разарања у Европи током рата и под сталним
притиском победничких сила због покушаја да не плаћа репарације. Раздобље од
1923. до 1929. је обележено политичком уравнотеженошћу и привредном
стабилношћу, а у спољној политици Немачка је полако успевала да се ослободи
притисака, плаћала је репарације, учествовала у изградњи мира и пријатељства у
Европи и најзад постала утицајни члан међународне заједнице. Најзад, период од
1929. до 1933. је време криза и слома парламентарних демократских установа и
налета националистичких тоталитариста, тешких привредних поремећаја под
утицајем светске економске кризе и нових неспоразума са Француском и Британијом.
Током 16 месеци владавине Вајмарске коалиције, смениле су се три владе.
Због одбијања да се сложи са условима конференције мира, Шајдеман је већ јуна
1919. поднео оставку а заменили су га, најпре Бауер, а затим Милер, такође
социјалдемократи. На изборима за Рајхстаг одржаним јуна 1920. све партије
Вајмарске коалиције забележиле су пад. Иако је Социјалдемократска партија остала
појединачно најбројнија странка у парламенту са 102 посланика, други по снази
постали су (потпуно неочекивано) Независни са 88 посланика, али су се они ускоро

25
поделили на већину, која је пришла комунистима и мањину која је остала уз
социјалдемократе. Изузетан успех забележила је Немачка национална народна
партија са 71 послаником, док је читава Баварска гласала за своју провинцијску
странку, што је дало двадесетједног веома конзервативног посланика у Рајхстагу.
Најзад, комунисти су узели учешће на изборима и освојили пет мандата. Десетак
месеци на власти је била коалиција Центра и народњака, а затим је од маја 1921.
поново на власт дошла Вајмарска коалиција, али са премијером Јозефом Виртом из
Центра. Дакле, грађанске странке су почеле лагано да преовлађују.
Социјалдемократи су стално губили углед услед великих проблема са којима
је држава била суочена, али пре свега због начина савлађивања читавог низа криза.
Већ јануара 1920., током великих сукоба радника и полиције погинула су 42 лица.
Затим се само током само два месеца, од марта до маја 1920. у Руру догодио читав
низ радничких немира. Због обрачуна владиних трупа са радницима, Рур је од
традиционалног упоришта социјалдемократа, постао бастион комуниста. Марта
1921. дошло је до комунистичких немира у Хамбургу, затим су октобра 1923.
радници у Саксонији, предвођени комунистама, прогласили 'Владу пролетерске
одбране'. Десница је наступала мање организовано али подједнако жестоко. За њу је
Вајмарска република била творевина међународног социјализма и јеврејства, са
циљем да служи иностраним непријатељима Немачке. Већ 13. марта 1920. дошло је
до првог десничарског покушаја преузимања власти. Индустријалац Волфганг Кап је
уз помоћ побуњеног монархистичког гарнизона у Берлину прогласио нову владу, а
републиканска влада је побегла, прво у Дрезден, затим у Штутгарт. Пуч је подржала
читава Немачка источно од Елбе и много гарнизона са севера. Када је и начелник
генералштаба, фон Зект, одбио да изда наређење војсци да крене на Берлин, чинило
се да је Република изгубљена. Али, тада је дошло до спонтаног покрета маса на
улицама и по фабрикама, и то присталица скоро свих левичарских и грађанских
странака. Антанта је одбила је одбила да призна нову монархистичку владу, а војска
са југа је остала верна Републици па је већ 17. марта Кап био изгубљен. Показало се
да Република има добру основу у виду подршке највећег броја становника, и да је,
када је одлучна, довољно снажна да се бори против деснице. Мржња деснице против
режима након Каповог пуча постала је још већа, а резултирала је убиствима у
атентатима министра Ерцбергера, августа 1921. и Валтера Ратенауа, јуна 1922. Након
убиства Ратенауа донет је Закон о заштити Републике. Он је предвиђао гоњење у
случају повреде републиканског устава, било делима, стварањем организација или
само пропагандом. Наравно, искоришћен је и против комуниста.
Највећа криза избила је почетком 1923. када су француске и белгијске трупе
ушле у Рур. Тада је створена велика коалиција од социјалдемократа, Центра,
немачких демократа и Немачке народне партије. Ова последња је у лику Густава
Штреземана дала канцелара, и та коалиција је провела Немачку кроз све кризе које
су уследиле наредних година.
Од стабилности до краха: ситуација је почела да се стабилизује од 1924. и
чинило се да је Република осигурана. Немачка није више била изолована у Европи, а
њена привреда се изузетно развила. 1927. индустријска производња је надмашила
предратну, створени су велики концерни, 1926. основана је ваздухопловна компанија
Луфтханза. Марка се опоравила и постала стабилна валута, а животни стандард свих
слојева се повећао (1929. радничке плате су биле веће за трећину него 1924).
Сепаратизам одређених провинција је изгубио сваки значај, а екстремна десница
више није имала социјални основ за насилне акције па је почела да се прилагођава
уставним облицима политичког рада. Њен најјачи представник је постала Немачка

26
народна националистичка партија која је још од 1919. учествовала на свим изборима,
а већ 1924. освојила чак 103 посланика, да би 1928. ушла у владу.
Социјалдемократи су током 20их остали најјача странка, али је њихов утицај
стално слабио. Иако су 1924. добили 131, а 1928. чак 158 посланика, само су још
једном дали премијера, Хермана Милера. Он је саставио владу министара из
странака Велике коалиције појачане Баварском народном партијом, која је владала од
јуна 1928. до марта 1930. Затим је стожер политичког живота постала 'Грађанска
коалиција' у којој су били окупљени Центар, демократе и народњаци, а повремено и
Баварска народна странка и Немачка националистичка партија. Велика економска
криза те године унела је тешке поремећаје привредног и друштвеног живота. До маја
1932. канцелар је био Хајнрих Брининг из Центра, затим од јуна до новембра Франц
Фон Папен, и најзад, децембра 1932. канцелар је био генерал Курт Фон Шлајхер. 30.
јануара 1933. владу је саставио Адолф Хитлер.
Председник републике Фридрих Еберт умро је фебруара 1925. па се ишло на
превремене председничке изборе. На ове изборе Вајмарска коалиција се није
појавила са заједничким кандидатом јер грађанске странке у њој нису више биле
спремне да председника препусте свом коалиционом партнеру, социјалдемократама.
Тако се на изборима одржаним марта нашло седам кандидата, од којих ни један није
добио неопходну већину. Како је највише гласова добио кандидат удружене деснице
(скоро 10,5 милиона), на поновљеним изборима априла (1925.) Вајмарска коалиција
је изашла са заједничким кандидатом Вилхемом Марксом из Центра. Али, са 14,6
милиона, наспрам Марксових 13,7 милиона гласова, нови председник је постао
кандидат удружене деснице, прослављени ратни генерал Паул Фон Хинденбург.
Иако су су се многи забринули за ситуацију у којој је председник Републике постао
некада први царски генерал, Хинденбург је остао до краја доследан својој заклетви
на верност републиканском уставу.

ВЕЛИКА ЕКОНОМСКА КРИЗА И ПУТ КА АМБИСУ

Како би изгледао свет да није било 29. октобра 1929.? У историји је јерес
постављати питање шта би било да је било! Али скоро да је сигурно да не би било
Хитлера, вероватно ни Рузвелта, а совјетски економски систем никада не би дошао у
позицију да многима постане алтернатива светском капитализму.
Још од XIX века познато је смењивање привредних циклуса економског бума
са рецесијом – појава која и даље није потпуно разјашњена. Раних двадесетих
година, совјетски економиста Кондратијев препознао је образац економског развоја
који се испољава у серијама 'дугих таласа' у трајању од педесет до шездесет година, а
који су касније названи његовим именом. У складу са својом теоријом (исправно) је
претпоставио веома скоро опадање последњег дугог таласа светске економије. Након
индустријске револуције, дошло је до сталног (мада неуједначеног) економског раста
и 'глобализације', тј. до размене роба у толиком обиму да је дошло до
испреплетености локалних економија и све гушће повезаности привредних токова.
Овај процес је након Светског раста настављен, али у много мањем обиму. Иако су
просечна стопа раста друштвеног призвода и обим индустријске производње и даље
расли, били су много мањи него у последњих 25 година пред рат. Посматрачу са
стране би изгледало да светска привреда несумњиво и даље напредује. Ипак није
било тако!
Године пред рат биле су период највеће масовне миграције забележене у
историји, али су након 1918. ратни поремећаји и политичка ограничења поставили

27
брану овој врсти кретања људи. Обим светске трговине1913. је био двоструко већи
него 1895., а 1928. једва да је био нешто већи него 1913.! Имајући у виду велики број
нових граница након рата (што би, бар по статистици требало да доведе до раста
међународне трговине), ово још више збуњује. Једна од претпоставки за овакву
промену била је да је до стагнације дошло зато што је највећа светска економија,
америчка, после рата постала самодовољна, па је политичку самоизолацију пратила и
она привредна. Али, исти тренд показују и земље које су биле велики увозници и
извозници, као скандинавске државе и, пре свега Велика Британија.
Ово је био шок тим пре што су сви очекивали повратак на срећне дане пре
1914. Након рата, 1919. и 1920. заиста је и дошло до наглог скока привредног раста у
државама које нису биле тешко погођене ратним разарањима. Али се овај раст,
заједно са ценама, сурвао након 1920. У Британији проценат незапослених никада
током међуратног периода није пао испод 10%. У периоду од 1922. до 1926.
Британија и остатак англо-саксонског света, скандинавске државе, Швајцарска и
Јапан успеле су да некако одржавају своје привреде бар на предратном нивоу, борећи
се са инфлацијом одржавајући курс својих валута. Али велика зона од Немачке до
совјетске Русије доживела је спектакуларни колапс монетарног система
(најекстремнији случај у Немачкој, где је 1923. новац вредео милијарду пута мање
него 1913.). Приватни штедни улози потпуно су нестали, стварајући тако вакуум
обртног капитала за улагање. То је разлог масовног ослањања немачке привреде на
стране позајмице у периоду који је уследио. а то позајмљивање ју је учинило
нарочито рањивом када је дошла рецесија. Слична ситуација је била и у СССР, али
тамо са много мањим политичким последицама. Инфлација је окончана одлуком
влада да престану са штампањем новца у неограниченим количинама и променом
валуте – одлука која је потпуно упропастила оне људе који су зависили од фиксних
примања и уштеђевина. Могу се замислити трауматични ефекти оваквог искуства на
средње и ниже средње класе.
Након 1923. дошло је до смиривања и поновног лаганог раста, али је и у том
периоду (1923 – 1929) незапосленост остала незапамћено висока, наговештавајући
нова искушења. Цене многих сировина су остале доста ниске, а даљи њихов пад је
покушан да се спречи гомилањем производа (пошто потражња многих производа
није успевала да држи корак са производњом). Комунистичка Интернационала је
стога исправно наговестила скору кризу капиталистичког света. Оно што међутим ни
револуционари у својим најоптимистичкијим прогнозама нису могли да претпоставе,
била је невероватна дубина и свеобухватност кризе.
Иако је америчка економија упала у кризу већ неколико месеци раније, обично
се за почетак кризе сматра велики колапс цена деоница на њујоршкој берзи 29.
октобра 1929. Током друге половине 20их тржиште акцијама у САД се нагло развило
и достигло свој врхунац августа 1929. Током септембра цене су почеле да се
понашају сумњиво, а у октобру већ значајно да падају. Први дан када је настала
паника, 24. октобар, познат је као 'црни четвртак' и током тог дана је постигнут
рекордан број купљних и продатих акција у покушају да се стабилизује тржиште.
Али, напор је био узалудан. На 'црни понедељак' цене су поново почеле нагло да
падају, а сутрадан 29. октобра, на 'црни уторак' дошло је до правог колапса. Разлози
за овај догађај су бројни, најједноставније објашњење било би да је краха берзе
дошло због претераних шпекулација деоничарских компанија и инвестиционих
трустова (који, по правилу стварају дугове), а мноштво великих банака које су дале
огромне кредите нису могле да их наплате.
Цене деоница су наставиле да падају, све док 1932. нису достигле једну петину
своје вредности 1929. Поред много хиљада упропашћених појединаца, много банака

28
је постало несолвентно, а више од 11000 (од отприлике 25000 банака у САД у то
време) је пропало. Ово је довело до великог неповерења грађана у националну
економију и пада потрошње, што је опет водило у смањење производње. А коначан
продукт је било огромно повећање незапослености. Индустријска производња је
1932. била за више од 50% нижа од производње 20их, а незапосленост је почетком
30их порасла на 30% укупне радне снаге (наспрам само 4% током 20их)! Ово су чак
и бројке које скривају право стање, јер је укупна продаја и профит највећих
америчких индустријских произвођача опао много више, негде и за четири петине у
односу на 20те. Иако су експерти Друштва народа одмах највили да ће се рецесија
северноамеричке индуструје ускоро пренети на цео свет, нико на њихове речи није
обратио пажњу док није било прекасно.
А до последица по остатак света дошло је скоро моментално. Разлог томе је
тај што су САД биле највећи светски кредитор у периоду после Светског рата. Када
се једном америчка економија сурвала, најтеже су биле погођене оне економије које
су највише зависиле од америчких кредита и инвестиција. Како је Немачка била
најзадуженија код Америке (да би обновила своју, ратом уништену, привреду и била
способна да плаћа репарације), последице су се у њој најтеже и осетиле. До 1932.
једна четвртина радне снаге била је без посла, а у најтежем периоду рецесије, на
прелазу 1932/33. нешто више од 44% немачке радне снаге није радило! Британија
није била тако тешко погођена, али се њен извозни сектор није опоравио све до
Другог светског рата. Криза је, поред индустријских капацитета, захватила и
производњу хране и сировина. Пошто њихове цене више нису могле да се одржавају
гомилањем залиха, кренуле су у слободан пад. Цене чаја и пшенице су пале за две
трећине, цена пиринча још и више (па су у земљама традиционалним произвођачима
пиринча људи почели да се хране јефтинијом пшеницом), цена свиле пала је за три
четвртине. Бразилски произвођачи кафе су покушали да спрече пад цене кафе тако
што су локомотиве ложили кафом уместо угљем! Пропатиле су и оне земље за које на
први поглед мислимо да се налазе ван било каквих савремених економских токова:
увоз брашна, шећера, пиринча и конзервиране рибе у Гану је опао за две трећине, а
џина за 98%! Сељаци су покушали да надокнаде пад цена тако што су узгајали више
усева, али су тако само учинили да цене тону још дубље. Најзад су се повукли у своје
традиционално упориште – натутралну размену. Али за оне који су радили за
надницу, првенствена последица рецесије била је назапамћено висока назапосленост.
1932. је најнижа стопа незапослености у Европи била у Британији и Белгији – 22%.
До 1938. само је једна држава у Европи успела да се избори са овим проблемом –
нацистичка Немачка! Нацистичка политика великих јавних радова и огромно
повећање производње наоружања окончали су у Немачкој кризу до 1936.
Велика економска криза је имала значајне последице на сферу политичких
односа. У Европи је управо рецесија, у комбинацији са агресивним екстрмистичким
снагама, значајно умањила престиж либералне демократије. Економски потреси су у
Немачкој директно кумовали доласку Адолфа Хитлера на власт, јануара 1933.
Занимљиво је да је утисак катастрофе и осећај дезоријентације изазван рецесијом
био можда већи код политичара, бизнисмена и економиста него код обичних људи.
Масе нису сумњале да негде на политичкој скали – левици, центру или десници –
постоји решење за проблем незапослености и огромног повећања цена. Сиромашни
људи се увек надају да се њихове скромне потребе могу задовољити. Aли, оно што је
чинило ситуацију заиста драматичном било је то што ни међу политичарима (свих
грађанских опција) никакво решење није било на видику. Једино што им је пало на
памет било је да поткопају дугорочну основу напретка економије да би се решила
тренутна криза. Скоро све државе су покушале да своје економије и валуте заштите

29
завођењем заштитних царина на страну робу, иако су добро знали да то значи
растурање светског система мултилатералне трговине на коме почива будући
просперитет човечанства. На овај начин је укупан обим међународних инвестиција у
периоду 1927-1933. опао за преко 90%! Велика рецесија је уништила економски
либерализам за више од пола века! Чак је и Велика Британија 1931. напустила
политику слободне трговине, политику која је током претходних стотинак година
била суштина британског економског идентитета. Ово је нарочито деловало
психолошки погубно на све који су се још увек надали да изолационизам у економији
може да се избегне. На пример, у пољопривреди су на сопствене производе уведене
такве заштитне царине, чији је циљ био у потпуности онемогућити било какав увоз
хране. Владе су фармерима гарантовале исплате прописаних цена, а у САД је влада
од 1933. плаћала фармерима да не производе. Ова пракса се и даље примењује у
Европској Унији, где и дан данас субвенције све тањем слоју земљорадника прете да
доведу ЕУ до банкрота. Што се тиче проблема индустрије, најславнији економиста
међуратног периода, Британац Џон Мајнард Кејнз је заступао теорију о пуној
упошљености радништва, које ће онда произвести довољну потрошњу за
стимулисање привреде током рецесије. Ова теорија је имала велики број присталица
и из једног сасвим другог разлога – веровало се, а то се и обистинило, да је велика
незапосленост политички и социјално експлозивна. Најзад, током 30их година,
управо у време велике рецесије, дошло је до увођења система друштвене бриге. У
САД је 1935. прошао Закон о социјалном осигурању. Тако је лагано у земљама
индустријског капитализма почео да се шири систем друштвене бриге. Појам
'држава благостања' ушао је у употребу тек 40их.
На крају, треба још само напоменути да је једина земља које је остала имуна
на велику кризу била управо она која је раскрстила са капитализмом. Док је
либерални западни капитализам стагнирао или назадовао, СССР је, захваљујући
својим петолеткама, од 1929. до 1940. године утростручио своју индустријску
прпизводњу, а његов удео у укупној светској производњи је током тог периода
порастао са 5% на 18%. Као одјек ових успеха, реч 'план'је постала веома помодна на
западу. а свуда су ницали разни 'економски планери' који су доказивали да је планско
друштво суштински важно за спасавање своје земље и света из зачараног круга
Велике рецесије. Притом нико од ових одушевљених плагијатора совјетског
планирања није успео (или желео) да види очигледну примитивност и неефикасност
совјетске економије, или суровост и бруталност Стаљинове колективизације. Чак су
и сами нацисти плагирали ову идеју када је Хитлер 1933. увео 'Четворогодишњи
план'.
Њу дил: то је назив за домаћи економски програм администрације
председника Френклина Делано Рузвелта, који је трајао од 1933 до 1939. Циљ је био
довести до економског олакшања и попуштања напетости путем великог повећања
активности федералне владе. Реагујући на неефикасност администрације Херберта
Хувера, гласачи су новембра 1932. масовно гласали у корист обећања Демократа да
ће направити нови договор са 'заборављеним човеком'. У супротности са
традиционалном америчком економском политиком лез-фер, њу дил је понудио
концепт економије коју регулише влада ради постизања равнотеже међу
супротстављеним економским интересима.
Законодавство неопходно за спровођење политике њу дила донето је већ током
прва три месеца Рузвелтовог кабинета, који су постали познати као 'сто дана'. Први
циљ је био да се умање патње великог броја незапослених радника. Основане су нове
агенције чији је циљ био расподела краткорочне владине помоћи и обезбеђивање
привремених послова на конструкцијама. Зарад оживљавања индустријске

30
активности, владина тела и агенције су имала овлашћења да одређују правила и
односе између послодаваца и радника, као што су висина наднице, број радних сати,
услови рада и сл. Њу дил је такође покушао да уреди правила финансијског
пословања да би се спречило понављање краха берзе из 1929. и пропаст
финансијских институција. У пољпопривреди се покушало да се контролом
производње и субвенцијама фармерима одрже цене житарица. Дугачка владина руке
је досегла и до енергетског система, оснивањем владиног тела коме је задатак био да
осигура редовно снабдевање јефтином енергијом.
Од 1935. њу дил почиње да се бави мерама за побољшање услова рада и живота.
Вагнеров закон из 1935. повећава надлежност федералне владе над односима између
капитала и рада, и допушта већу организованост и преговарачку моћ радничким
синдикатима. Усвојено је и законодавство за рефинансирање дугова банкама и
отплату хипотека обичних 'малих' грађана. Вероватно најдалекосежнији програм у
оквиру њу дила био је стварање система социјаног осигурања, омогућено законима
из 1935. и 1939., којима су омогућене повластице старијим особама и удовицама,
социјална помоћ незапосленима и осигурање услед несреће на раду.
Неке законе у оквиру њу дила Врховни суд САД је прогласио неуставним са
образложењем да федерална влада нема овлашћења да интервенише у производњи
или доноси социјалне и економске реформе. Рузвелт је онда предложио
реорганизацију Врховног суда и претрпео тежак пораз, али је суд у међувремену
прогласио легалним све новодонесене законе. И поред отпора крупног капитала и
још неких сегмената друштва према, наводно 'социјалистичким' тенденцијама њу
дила, већина реформи је добила широку народну подршку и временом прихваћена од
обе доминантне америчке политичке партије.

ФАШИЗАМ

Основни циљ политичких покрета деснице, насталих из ослoбођених

бруталности Првог светског рата, био је стварање снажне националне државе. Она је
трабала да буде јака и освајачка у спољној политици и са ауторитетом према свим
својим грађанима у унутршњој политици. Претпоставка за оваквом државом
налазила се само у потпуном јединству нације заснованом на само једној дозвољеној
политичкој концепцији којом би било обухваћено читаво друштво и сви грађани.
Средства за постизање овог циља су националистичка догматизована идеологија и
организована физичка сила, којом би се уништила свака друга јавно испољена
концепција. Ови покрети су се супротстављали свим тековинама грађанског
либералног друштва: демократији, парламентаризму, социјализму, пацифизму, или
интернационализму. Како се први овакав покрет појавио у Италији, и уједно био
први који је преузео власт, то је разлог што је његов назив 'фашизам' преузет, тј.
постао општи, за све европске покрете те врсте.
Околности и услови појаве фашизма: по изласку из Првог светског рата,
Италија је била оптерећена бројним супротностима проистеклим из њеног
претходног развоја (почев од уједињења), али у ствари – проблема који су се
уобличавали вековима пре. У друштвеним односима, основни је био проблем
сиромаштва, тј. на релацији богати – сиромашни. Италији су недостајали неки
основни природни предуслови за нормалан економски развој: оскудевала је у рудама
и рудницима угља, није било хидроенергетских потенцијала, обрадиве површине
нису биле довољне ни за прехрану сопственог становништва. Са развојем банкарства
и капитализма поједини крајеви на северу почели су брже да се развијају, док је југ

31
остао готово без индустрије. Затим, уједињена држава је наследила од својих
претходница бројно земљопоседничко племство, док је наспрам њега стајала маса
беземљаша. За разлику од неких других држава (пре свега западне) Европе, развој
индустрије није дакле био довољно интензиван да апсорбује градску сиротињу.
Најзад, и велики део племства није успео да се прилагоди новом времену и
привредним приликама, па ако не би успео да уђе у војску или државне службе
(чиновништво, дипломатија), пропадао би. Дакле, извори сиромаштва су били бројни
и временом су довели до стварања карактеристичне друштвене структуре, у којој
наспрам танког слоја богатих стоји маса сиромаха.
У политичким приликама доминирао је сукоб између грађанског либерализма
и социјализма. У Италији је постојало много партија и група које су биле повезане
либералним уверењима. Прва личност италијанског либерализма почетком XX века
био је Ђовани Ђолити. Наспрам либерализма (оличеног у истим људима који су
годинама управљали странкама, учествовали на изборима, држали министарске
фотеље ...) брзо се развила јака опозиција оличена у радништву. Раднички покрет је
био подељен на марксисте и анархисте. Први су се крајем XIX века организовали у
социјалдемократску странку и почели да активно учествују у политичком животу. Од
либерала их је разликовао потпуно другачији програм: пролетерски
интернационализам уместо национализма, социјална уместо правне једнакости, мир
у спољној политици уместо учешћа у борби за колоније. Поред масе радника, уз
социјалдемократе је стајао и део интелигенције.
Још једна од карактеристика италијанског политичког живота било је питање
стварања колонијалних поседа. Колонијализам је постао испусни вентил
италијанског национализма. Италија је кројила планове о ширењу по Средоземљу и
у Африци. Највећа жеља је била Далмација, али како се против Аустро-Угарске није
смело залетати, италијанска експанзија се окренула Африци. Заузет је део Сомалије и
Еритреје, али је 90их стигао понижавајући пораз од Етиопљана. И поред релативног
успеха у Либији, 1911/12, свима је било јасно да Италија не располаже довољним
снагама за покушај нових освајања. Због тога је избијање Светског рата за Италију
било озбиљно искушење. И поред очигледних војних и економских слабости,
изненадна прилика да се уз помоћ других оствари толико жељено царство, показало
се као исувише заводљива. Иако је скупштина била против уласка у рат, влада
премијера Саландре је била одлучна. Присталице рата у јавност су биле бучније и
одлучније, иако малобројније. Приликом одређивања ратних циљева Италије, међу
овим јавним хушкачима и заговорницима рата већина је била потпуно нереална и
неумерена у захтевима (будући без икакве одговорности). Међу таквима су се пре
свега истицали бивши синдикалисти Филипо Коридони, бивши социјалиста Бенито
Мусолини и песник Габриеле Д`Анунцио! Ипак, Саландра је био много разумнији, а
како су италијанске претензије биле пре свега окренуте источној јадранској обали, ту
цену је могла да плати само Антанта. Тако је 26. априла 1915. склопљен тајни
Лондонски уговор. Уз бучне и агресивне демонстрације националиста, скупштина је
убро прихватила оружану акцију.
Током рата су све слабости Италије избиле на површину а војска није
остварила никакве успехе на фронту. Дуго ратовање је економски исцрпљивало
земљу, и да није било помоћи савезника у новцу, материјалу и трупама, Италија би
вероватно завршила рат пре његовог стварног краја. Али, националистички сан о
царству је постајао све лепши и опојнији, а речити Д` Анунцио је упорно подсећао
Италијане на дужност према отаџбини. Он и њему слични су херојство прогласили за
националну дужност и врхунски идеал живота. Заиста се не мали број одазвао
оваквим позивима и добровољно одлазио на фронт. Створене су и елитне јединице –

32
'ардити'. Човек који је постао инкарнација хероја био је Д`Анунцио лично, са
неколико заиста изузетних ратних подвига (уништавање аустроугарског бојног брода
торпедним чамцем у луци Бакар, члан посаде авиона који је бомбардовао Беч). Тако
је Д`Анунцио постао симбол упорне борбе Италијана за своје циљеве, док је у ствари
сва италијанска ратна издржљивост висила само о помоћи Британаца и Американаца
– то наравно нико није желео да види. Овај раскорак између фантазије и реалности
само показује колика је италијанска колетктивна свест запала у стање
ирационалности!
Борбени снопови: када је рат престао, искушења су само постала још већа.
Проблеми нагомилани током рата гурнули су Италију у године опште кризе,
вероватно највеће у једној западноевропској држави. Како је Италија иначе
оскудевала у енергији, рудама и основним намирницама, ситуација је постала сада
још тежа и влада је морала да се окрене увозу да би како-тако покренула производњу.
То је донело негативан трговачки биланс, и још 1921. увоз је двоструко премашивао
извоз. Несташица сировина је натерала индустрију да смањује производњу, што је
довело до отпуштања и велике незапослености. Како није било ни довољно хране,
ускоро је наступила глад међу најсиромашнијима. Општа нестабилност је почела да
уништава средњи слој, који је западао у сиромаштво.
Најпре су почела таласања, а затим је дошло до експлозије нереда. Сељаци су
почели да заузимају обрадиву земљу, а штрајкови су паралисали државу. У периоду
1919. - 1922. из земље се иселило 1,35 милиона Италијана. Иако су либерали могли и
даље да рачунају на највећи број бирача, растао је утицај највећих противника
режима. Број чланова и симпатизера социјализма је стално растао, а њихови
синдикати, окупљени у Генерални савез рада окупљали су више од два милиона
радника. Под утицајем догађаја у Русији, социјалисти су као идеал имали концепцију
државе већа. Наспрам њих поставили су се националисти, који су стално истицали
бригу за отаџбину. Они су у почетку ишли под руку са владом и либералима, али су
од средине 1919. почели да оптужују парламентаризам, либерализам и демократију
за све проблеме и слабости државе. Тако је зачета идеја да се створи другачија
организација државе, тј. да појединац буде у служби државе, а не обрнуто.
Поред унутарполитичких проблема, главно питање Италије 1919. била је
Конференција мира. Италија је захтевала испуњење Лондонског уговора из 1915.
Али, италијанска делегација је наишла на снажан отпор председника Вилсона. Под
његовим утицајем нуђен им је само Јужни Тирол, Западна Истра и део Кварнерског
архипелага. Влада и националисти су по овом питању сарађивали и широм Италије
су током прве половине 1919. одржаване демонстрације подршке италијанским
захтевима. Пошто је влада морала ускоро да почне да тактизира како би Италија
добила бар нешто, дошло је до разлаза пошто су националисти губитак Далмације и
Ријеке на Конференцији мира доживели као издају и знак слабости труле
демократске државе. Када је средином године десну Орландову владу сменила
левичарска либерална влада Франческа Нитија, десница је социјалисте и либерале
прогласила за издајнике!
Већ почетком пролећа 1919. била је организована једна крајње десна
политичка група, састављена од тзв. левих интервенциониста (бивших синдикалиста
и социјалиста који су се залагали за рат и активно учествовали у њему) и футуриста,
(националистичких младих интелелектуалаца и уметника). Била је уз њих и повећа
група демобилисаних војника, бивших ардита и национализмом задојених
авантуриста спремних на употребу силе да би наметнули своје погледе. 23. марта, на
тргу Сеполкра у Милану, ова група је одржала свој оснивачки збор за целу Италију.
Усвојили су име FASCI DI COMBATТIMENTO (борбени снопови), име којим су

33
симболизовали потребу за активношћу и слогом Италијана. Нагласили су да не желе
да оснују странку, већ да ће остати покрет – дакле желели су да се у старту ограде од
постојећег политичког система. Прва идеолошка категорија им није била 'нација' већ
'отаџбина', наравно – у смислу националне државе. У име ове врхунске вредности
постали су нетрпељиви према свим другим идеологијама, пре свега према
социјалистичком интернационализму. Предводила су их тог дана двојица вођа,
Мусолини и Филипо Томазо Маринети, оснивач футуризма. Али, ускоро га је
Мусолини удаљио из вођства; овај му је требао само да би покрету привео своје
истомишљенике и интелектуално проширио основу покрета. Мусолинијев лист
'Popolo d’Italia' постао је званични орган покрета.
Крајем лета, фашисти су објавили програм који је написао Мусолини.
Тражили су осмочасовно радно време, гарантоване минималне радничке наднице,
увођење радничког надзора у индустрији, национализацију железница и фабрика
најзначајнијих индустријских грана, побољшање социјалног осигурања, увођење
прогресивног опорезивања, конфискацију манастирских и бискупских добара. Већи
део овог програма је био истоветан са социјалистичким; разлика је у томе што је
фашистички програм сав прожет национализмом. Други разлог за изражени
социјални карактер свог програма је тај, што је наглашавањем социјалне црте овог
програма, Мусолини кренуо у борбу за сузбијање утицаја социјалиста и придобијање
радништва. Такође, инсистирање на националном идеалу који мора да постане
заједнички свим Италијанима и на окупљању свих Италијана у једну надстраначку
организацију (зато фашисти нису постали странка, већ су остали покрет), дају јасан
наговештај будућег тоталитаризма државе којом ће владати фашисти.
Борбени снопови су у политику ушли са јасном одлуком да за остварење свог
циља примене силу. Већ од пролећа 1919. започели су физички напади на
социјалисте. Неку врсту оружане силе чинили су младићи у црним кошуљама
наоружани палицама. Први напад је изведен већ 15. априла 1919. у Милану када је
демолирана зграда социјалистичког листа 'Аванти'. Оваквом организацијом,
безобзирношћу и спремношћу да примене насиље, фашисти су постали језгро за
окупљање разједињене деснице!
Политичке снаге: у периоду 1919. – 1922. политичком сценом Италије
доминирали су либерали и социјалисти. Либерали су били подељени на три групе, а
и ове су биле уситњене на више фракција. Оне су међусобно једне другима
онемогућавале рад а и делиле су знатне политичке разлике, те стога није чудо да
либералне владе нису биле у стању да реше ни један од горућих проблема државе па
су све више губили поверење одлучујућих кругова и маса. Најслабија либерална
група била је на десном крулу а предводио их је Антонио Саландра – у начелу су се
залагали за чврст наступ у унутрашњој и спољној политици и решења у складу са
десничарским уверењима. Лево крило либерала предводио је Нити, и они су у циљу
очувања парламентарне демократске државе били спремни на реформе у циљу
побољшања животног стандарда становништва и основних радничких проблема.
Либерални центар је већ дуго предводио Ђовани Ђолити, и њему је основна брига
била сузбијање утицаја социјалиста, без значајних друштвених реформи. Ђолити и
Нити су били најзначајније послератне личности Италије и њихове владе су се
стално смењивале, али су групације које су предводили у скупштини створиле неку
врсту равнотеже којом су блокирали једни друге.
У таквој ситуацији, социјалисти су природно бележили успон, и на изборима
новембра 1919. освојили су 156 мандата, чиме су, услед расцепканости либерала (сви
укупно 179) постали најјача странка земље. Они су одлучно устајали против било
каквог империјализма и освајања територија, гнушали су се национализма и

34
веровали у неку будућу социјалистичку заједницу народа. Агресивној
националистичкој пропаганди супротстављали су подједнако ватрену пропаганду за
решење социјалних проблема, опорезивање капитала, развлашћивање најбогатијих и
слично. Ипак, и они су били нејединствени; нису били сложни ни по питању крајњег
циља (диктатура пролетеријата или демократска социјална држава) ни по питању
метода рада (револуционарном акцијом или поступним реформама постојећег).
Група млађих чланова, окупљених око торинског листа 'L’ordine nuovo' и предвођена
младим Антониом Грамшием, подстакла је крајем августа 1920. радничко заузимање
фабрика. Од овога није било ништа, јер радници нису могли да одрже фабрике, а
десница је, управо подстакнута овом акцијом почела да се групише. Али, ураво је тај
чин подстакао коначну поделу на конгресу социјалиста у Ливорну, јануара 1921.
Грамши и његове присталице су иступили из странке и основали Комунистичку
партију. На изборима маја 1921. социјалисти су добили 122, а комунисти 16 мандата.
За разлику од левице, крајња десница је ишла супротним смером – од бучних
и разједињених групица почели су да се окупљају у препознатљиву целину. И група
деснолибералних народних посланика у парламенту, предвођених Луиђијем
Федерцонијем, почела је да иступа као опозиција влади и заступник свих
ванпарламентарних десничарских група. Ипак, током 1919. десница је још увек била
прилично разједињена, а све групе су више личиле на један стихијски покрет који
предводи Д`Анунцио. Није било ни јединствене организације, ни програма, ни
идеолошког система. Као последица развијања Конференције мира, општа
националистичка убеђења су се артикулисала у захтеву за источном јадранском
обалом. Јунак свих зборова и демонстрација био је Д`Анунцио. Он је имао
јединствени таленат да лепо и песнички надахнуто срочи оно што се већ више пута
понављало, на начин који је распаљивао страсти свих присутних. Имао је ореол
ратног хероја, авантуристе прожетог узвишеним идеалима. Тиме му је у првом
тренутку запала улога стварног вође националистичке деснице. Мусолини још није
реално имао довољно снаге, а ни ширу подршку. Зато је тренутно морао да се
доказује подржавајући Д`Анунција. Током друге половине лета 1919. Д`Анунцијева
кућа у Венецији је постала место тајних договора десничарских вођа о могућем
државном удару и преузимању власти.
Ипак, либерална држава је још увек била довољно јака тако да ни сам
Д`Анунцио није имао предрасуде о могућности успеха насилног покушаја
преузимања власти. Али, у складу са својом личношћу и репутацијом, ипак је
повукао потез побуне и на челу неколико стотина побуњеника 12. септембра 1919.
кренуо на Ријеку. Она је још од краја рата била главни гранични спор Италије и
Краљевине СХС и тада је већ било јасно да је Италија неће добити. Како
међународне снаге које су ту биле распоређене нису пружиле отпор, Д`Анунцио је
заузео град. Влада у Риму није прихватила проглашено 'уједињење' и наредила је
војсци да опколи побуњенике. Д`Анунцио је стога решио да остане у Ријеци све док
се Италија не охрабри да прими 'поклон'. Ова епизода је изузетно важна јер је
показала да влада нема снаге да казни побуну и одржи свој ауторитет. Наравно
Д`Анунцио је слављен широм Италије од деснице као херој, а у Ријеку је похрлило
хиљаде националиста и обичних авантуриста, Град се претворио у прави логор
непослушних који нису бирали речи увреде за сопствену владу, а Д`Анунцио је
организовао неку врсту тоталитарне диктатуре. У Италији је питање подршке
Д`Анунциу било питање савести и морала 'правих' Италијана.
Али овај, најсмелији потез Габријелеа Д`Анунциа је у исто време означио и
почетак његовог опадања. Остајући у Ријеци да чува освојено, одстранио је себе из
свакодневних политичких догађања у Италији. Уз то, Д`Анунцио је био синоним

35
особе предодређене да предводи масе на улици, али не и организацију. Он је утицао
на емоције масе а сам је играо помпезне улоге. Као такав није био у стању да води
сложен, тежак и стрпљив рад у политици, онај рад који се води дуго и упорно да би
се постигао реалан и дуготрајни политички циљ. Зато је Д`Анунцио убрзо изгубио
значај, а праву снагу деснице почели су да показују добро организовани, стрпљивији
и добро предвођени фашисти.
Наступање: током 1919. фашисти још нису имали већи број присталица али
су зато у скоро свим италијанским градовима имали своје огранке; дакле мрежа
организације је била за кратко време добро успостављена. Преко чланака свог вође у
'Popolo d’Italia', који су били доста читани, фашисти су били све време присутни у
јавности, а организованим батинањем својих противника стално су скретали пажњу
на себе. Тиме су за себе створили плодан терен јер су сви они који су се прибојавали
комунизма, привучени фашистичком одлучношћу да се у сукобу са левицом не
поштују закони. Црне кошуље су јасно сугерисале да је дозвољено свако насиље
према ономе ко тежи другим циљевима или само мисли другачије. Већина
провинцијалних предводника црнокошуљаша су постали чувени по убојитости
својих одреда. А одреди су били састављени од бивших војника и ардита, синова
малограђанских породица, студената-националиста, младих авантуриста, па чак и
криминалаца. Многи од ових су пре ступања у црне кошуље били беспослени и
гладни а на овај начин су себи обезбедили храну, посао, зараду и личну афирмацију.
За многе је ово био и пут постизања политичког успеха.
Активност црних кошуља се убрзо из градова проширила на села, где су
захтеви за аграрном реформом били све јачи. Како у селу није било организованог
отпора као у граду (где су се радници предвођени комунистима итекако организовали
и у уличним борбама често умели да разјуре црнокошуљаше), ускоро су фашисти ту
завели прави терор, који се није само састојао у пребијању, већ и у убиствима
социјалистичких првака сеоских општина. Током друге половине 1920. фашисти су
постали једна од најважнијих политичких снага у Италији. Горњи слојеви су у њима
препознали снагу која ће их заштитити од социјалних покрета, пошто то влада
репресивним мерама није ни хтела ни могла. Тако су фашисти добили свој
политички смисао и убрзо почели да се омасовљују великом брзином. Ипак, један
догађај је био двоструко значајан: 12. новембра 1920. Рим и Београд су потписали
Рапалски мировни уговор којим Ријека постаје град-држава под покровитељством
Друштва народа. Д`Анунцио је одбио да је напусти, а италијанска влада је била
решена да то учини силом; послала је флоту која је само након пар испаљених хитаца
окончала 'данунцијаду'. То је донело политичку смрт Д`Анунциу, а Мусолини је
остао једини вођа италијанске радикалне деснице. Током одсуства популарног
песника-команданта, он је на миру изградио своју организацију и развио своју
политику, обилато се служећи управо Д`Анунцијевим именом кад год му је то
требало. Уз то, изгледа да је током ријечке кризе постигао договор са Ђолитијем да
се суздржи од побуне или демонстрација током ликвидације Д`Анунцијевог покрета
у Ријеци, а заузврат ће Ђолити фашисте увести у скупштину.
На изборима маја 1921. Ђолити је изашао са листом 'националног блока' у
оквиру које су се нашли и фашисти и, захваљујући томе, добили су 35 мандата. Тако
је Мусолини сада добио прилику да и законски популарише себе и свој покрет. Сада
је требало јасније и ближе одредити своје циљеве. На конгресу у Риму, почетком
новембра, најпре су одлучили да престану да буду покрет и постану странка. Затим је
одређена чврста дисциплина, а једини ко је имао овлашћење да води политику и
организацију странке био је партијски вођа, који је од тог конгреса и почео да се тако
назива (il Duce). Сви други страначки званичници били су му потпуно одговорни, а

36
руководство је било организовано у облику хијерархијске пирамиде. Програм је
садржао захтев за јаком и ауторитарном националном државом, како према страним
државама тако и према својим грађанима. Друштвени састав фашиста је био
разнолик. Било је ту и ситних и средњих земљопоседника, градског средњег слоја,
сиромаха, бивших војника без посла и националистичке омладине из горње класе. У
политичком погледу, ту је било бивших социјалиста и синдикалиста, разочараних
либерала, анархиста, монархиста, паписта и антипаписта ... Бенито Мусолини се
показао као веома спретан политичар који је један веома хетероген састав, повезан
само мржњом према левици и парламентарној демократији, успео да стопи у
монолитан тоталитарни покрет, а себе да наметне као јединог вођу.
Марш на Рим: послератне владе су се смењивале овим редом: до јуна 1919.
премијер је био Орланди; Нити, либерал левичар, га је сменио у време када је криза
достизала врхунац а остао је премијер све до јуна 1920. Наследио га је Ђолити који је
водио разумну спољну политику (повукао италијанске трупе из Албаније, окончао
кризу око Ријеке) али ни он није решио унутрашње проблеме и јуна 1921. поднео је
оставку. Премијер је постао либерал левичар Бономи (у време снажног пораста
деснице) који је поднео оставку већ фебруара 1922. Тада је Ђолити издејствовао да
премијер постане Луиђи Факта, човек малих способности али њему одан, а надао се
да ће Факта бити само његова лутка док се у парламенту не оствари довољна већина
да Ђолити поново формира владу. Али, догађаји ван скупштине одредили су
другачији ток догађаја.
Губитак угледа и подршке либералима огледао се и губитком угледа саме
идеје парламентарне демократије, а на све стране се множио захтев за 'чврстом
руком'. Све јачи и масовнији фашизам изгледао је управо као она снага која ће
завести ред и зауставити претећу револуцију. У ствари и левица је, након
обећавајућих 1919. и 1920., лагано губила подршку. Никако нису могли да саставе
владу, јер су сви остали били против њих у скупштини, а социјалисти су иначе
постајали све неодлучнији и лагано се стапали у опште сивило политичке сцене.
Нису имали ни једног харизматичног вођу, па је питање да ли би и они могли нешто
да ураде са нагомиланим проблемима, чак и да су могли да саставе владу. Услед
сталних напада фашиста, чак се и међу комуниста јавила деморализација.
За то време фашисти су стицали све више присталица међу институцијама
система. Двор им се полако приклањао. Неки чланови владајуће породице, пре свих
краљица мајка Маргарета и војвода Д`Аоста, су већ дуже време симпатисали
Мусолинија, али Виторио Емануел III и даље није био сигуран по питању
фашистичког става о монархији. Од почетка јесени је Мусолини, вероватно
осетивши ово, почео јавно и јасно да се залаже за монархију. Тиме је дефинитивно
преломљен и став војске, којој је нејасан став о монархији до тада изазивао
недоумице. Било је и официра који су били спремни да се супротставе фашизму, а
предњачио је генерал Пјетро Бодољо. Ипак, уопштено посматрано, војска је желела
јаку владу која ће бити изнад либералних подела, која ће уништити социјалисте и
комунисте, ујединити нацију и одлучно наступити у спољној политици. Што се тиче
полиције, она је из истих разлога у јесен 1922. била још наклоњенија фашистима од
војске.
Крајем пролећа 1922. фашисти су почели са одлучним иступањем по
градовима. У мају су заузели зграду општине у Ферари, јуна у Болоњи, а јула у
Кремони и Равени. Ове акције су праћене нападима на социјалицте и демолирањем
њихових просторија, а није се крило да је све само увертира за поход на Рим. Ове
акције су најзад кратковидим социјалистима и комунистима указале на потребу
заједничког иступања. Али, за њих је већ било касно. 31. јула 1922. левичарски

37
синдикати окупљени у Савез рада прогласили су генерални штрајк, у знак протеста
због све агресивнијег понашања фашиста. Али тај покушај је већ 3. августа
безуспешно завршен заједничком акцијом полиције и црних кошуља у Милану. Том
приликом фашисти су заузели и зграду општине у Милану. Овај пораз удружене
левице је био преломна тачка. Показао је да ни социјалисти ни комунисти више
немају снагу за било каквом већом акцијом и резултат је био њихова потпуна
деморализација и расуло.
Тако је фашизам, крајем лета 1922. био прва сила италијанске политичке
сцене. Мусолини је међу капиталистима нашао финансијере за свој подухват, а на
другој страни међу малограђанством хиљаде присталица којима је пружио прилику
за излазак из анонимности и активно испољавање свог национализма и
конзервативизма. Омладина обучена у црне кошуље налазила је у фашизму прилику
за необичан доживљај и илузију да живи за велики историјски циљ. 16. октобра у
Милану, најуже фашистичко вођство донело је одлуку да се подигне побуна зарад
освајања власти, али уз очување монархије. На гонгресу у Напуљу 24.октобра
разрађен је и план акције: сам Мусолини није требало да води поход, из превентиве у
случају неуспеха, већ је акција поверена Бјанкију, Де Векиу, Балбоу и де Бону
(квидрумвири). Припремама у самом Риму руководили су грофови Гранди и Ђано.
Над Италијом се наднело напето ишчекивање. Свако је знао шта се спрема,
али није се знало како ће реаговати влада, двор и фашистичка опозиција. И у том
најтежем тренутку, 27. октобра, премијер Факта је поднео оставку. Одмах те ноћи,
27/28. октобра, 'четворка' је из Перуђе позвала своје присталице да крену на Рим. Не
може се рећи да није било воље за отпором: војни командант Рима је предузео све
мере за одбрану престонице, министар унутрашњих послова је наредио хапшење
четворке у Перуђи, Генерал Бадољо је био спреман да се оружано супротстави
устанку, а већина министара је натерала преплашеног премијера у оставци да оде до
краља и издејствује проглашење опсадног стања. Али, Факта је краљу саветовао да
то не чини, и ванредно стање није проглашено.
Управо је та вест, да неће бити уведено ванредно стање, преокренуло ток
догађаја, јер је првобитно одзив на позив из Перуђе био мали. На путу за Рим (из
Перуђе) се број црних кошуља тада удесетостручио. Снаге верне режиму су најпре
остале по страни, а затим се прикључиле побуни. У јутро 28. октобра, десетине
хиљаде фашиста нашло се на римским улицама и захтевало власт. Оружани сукоб је
избегнут а краљ је најпре понудио да мандат за састав нове владе повери Саландри,
при чему би већина министра били фашисти. Мусолини је из Милана то одбио. Како
је ситуација на улицама одмах постала наелектрисанија, краљ је мандат понудио
Мусолинију. 30. октобра, Мусолини је дошао посебним возом (само локомотива и
један вагон) из Милана за Рим и у палати Квиринале од краља примио мандат за
састав нове владе у складу са уставом. Ово је створило контрадикторну ситуацију. У
парламенту, фашисти су имали само 7% посланичких места и није било шансе да се
Мусолинију изгласа поверење (а он се обавезао да ће владати у складу са уставом!).
Зато је Мусолини истог дана, 30. октобра увече, пред краља донео списак са именима
министара из свих партија, али тако да фашисти држе сва кључна места.
Министарства спољних и унутрашњих послова Мусолини је задржао за себе; уз то
фашисти су за себе задржали ресоре правде, финансија и управе на
'новоослобођеним' земљама. Поред тога, нека министарства су добиле ванстраначке
личности које су биле наклоњене фашистима: министар колонија постао је вођа
националиста у парламенту Федерцони, а министар просвете филозоф Ђовани
Ђентиле. Али, Мусолини није крио да је коалициона влада последњи и једини
уступак који је спреман да прихвати. У говору у скупштини, пред гласање о

38
поверењу новој влади, он је посланике упозорио да поведу рачуна како гласају или ће
се зграда скупштине претворити у логор црних кошуља. Дакле, право на власт није
полагао у подршци већине већ у устанку од 28. октобра 1922.
Лагана смрт парламентаризма: долазак фашиста на власт дочекан је са
надама у Италији и симпатијама у иностранству. У земљи је преовладавало
очекивање да ће фашистисада полако почети да се прилагођавају политичком
систему и да ће постати умеренији. Како је у скупштини имао само 35 посланика,
Мусолини је желео да максимално искористи утисак изазван маршом на Рим и 24.
новембра изгласана су му ванредна овлашћења, која су подразумевала да може да
предузме било коју меру коју сматра за неопходном без консултације скупштине.
Фашисти се ни након преузимања власти нису одрекли примене силе у јавном
животу. Насиље је сада постало још чешће и успешније средство против
неистомишљеника. У нередима у Торину 18. децембра 1922. црне кошуље су убиле
двадестдвојицу своја противника, а леш анархисте Ферера вукле су привезан за
камион улицама града. Почетком 1923. Мусолини је од црних кошуља створио
'Добровољну милицију националне сигурности'. Сада је терор био и званично
институционализован. Људи су пребијани, одвођени из кућа, многи су и преминули
од батина, а основани су и први логори за интернирање неистомишљеника на
острвца Тиренског мора.
Ипак, то још увек није била отворена диктатура, јер фашисти нису потпуно
овладали политичком сценом. Многи су почели да схватају у ком правцу иде
Италија, а све је чешће почело да се изсказује супротно политичко уверење. У првим
годинама на мети су били само социјалисти и комунисти јер режим није имао
смелости да нападне оне (углавном либерале) који су уживали широк углед, а напад
на њих би нападачу донео компромитовање. Мусолини је највише страховао од
народне скупштине, и она је и била једино место на коме је још увек могао да се
угрози нови режим. Зато је Мусолини започео акцију лагане дискредитације
парламента. Најпре је требало донети закон који би фашистима обезбедио изборну
победу. Већ марта 1923. десет Федерцонијевих националистичких посланика је
приступило фашистима, а Дуче је још увек морао и да сарађује са неким истакнутим
либералима, пре свега Орландијем и Саландром, па и Ђолитијем. У лето 1923.
почела је политичка битка за реформу изборног закона. Мусолинијев предлог је био
закон по коме би она странка која добије релативну већину на изборима, у
парламенту држала две трећине посланичких места. Пред само гласање, у 'Popolo
d'Italia' је објављено јавно упозорење да ће скупштини, не усвоји ли предлог закона,
то бити последње гласање. 23.јула 1923. скупштина је лагодном већином усвојила
закон који је пар месеци касније усвојен и у Сенату.
Избори су заказани за 6. април 1924. Последње недеље зиме и почетак
пролећа били су испуњени жестоком политичком борбом. Дуче је све своје адуте
употребио у кампањи, а најзначајнији је било споразумно добијање Ријеке од
Краљевине СХС, 27. јануара 1924. (Римски пакт). Али, не желећи ништа да ризикује,
договорио је изборну коалицију са десним либералима, под називом Национални
блок. Тако је на изборима добијена релативна већина, која је у парламенту значила
апсолутну већину – али, Националног блока! Иако су од укупно 374 посланика
коалиције, фашисти имали 275 посланика, подршка у земљи још увек није била
општа, а опозиција и даље јака. Тим пре што су противници најзад увидели да су
дошли последњи тренутци за одбрану. Опозицију је предводио социјалистички
посланик Ђакомо Матеоти. Он је још од 1922. жестоко упозоравао на опасност од
фашиста и није се бојао да говори јавно и онда када то нико други није смео. На
првом јавном обраћању Дучеа у парламенту, стално га је прекидао узвицима 'Живео

39
Парламент'! Одмах по састанку новог сазива скупштине 30. маја 1924. Матеоти је
оптужио фашисте да су дошли на власт на незаконих начин. 10. јуна он је ухапшен
на улици и о њему се није ништа знало, све док средином августа није пронађен
његов леш.
Матеотијев случај је међутим, дао храброст једном броју демократских
посланика и они су одлучили да напусте скупштину и створе установу која ће бити
нека врста опозиционе скупштине. Ова група је бројала 123 посланика, али им се
нису придружили комунисти, који су били и против државе за коју су се ови
демократски посланици залагали. Сецесионисти су узели име 'Авентин' и одмах у
јавности почели велику кампању за укидање диктатуре. Мусолинијев режим се по
први пут нашао збуњен новом ситуацијом, а он лично се повукао са места министра
унутрашњих послова (додуше, само да би га уступио Федерцонију). Дошло је до
снажног оспоравања теорије фашизма, пре свега у неким од најтиражнијих листова:
'Corriere della sera', 'La Stampa', 'Il Mondo' ... Фашисти су још увек били обазриви пред
револтом у великим градовима, али су појачали терор по малим срединама,
повремено заводећи цензуру штампе. Кључна ствар је била то што се либерални
посланици предвођени Ђолитијем и Саландром нису придружили Авентину – у
последњем тренутку када се још могло нешто учинити! Основни проблем Авентина
је био у томе што се режиму какав је био фашистички могло супротставити само
силом, коју Авентин и да је имао не би желео да примени. Подршку им није пружио
краљ (вероватно из страха да Мусолини не промени став по питању монархије), а ни
војска, која је једина имала силу да се обрачуна са црним кошуљама. Најзад, и
стабилизација привреде након 1922. је ишла на руку фашистима. Последњи пут је
Авентин успео да усталаса јавност када је крајем децембра 1924. његов вођа
Амендола објавио у 'Il mondu' документ који доказује да су смрт Матеотија наручиле
фашистичке вође.
30. децембра влада је одговорила изјавом да ће учинити све за очување
интереса државе. Шта то значи, постало је јасно сутрадан када је Федерцони наредио
заплену имовине свих опозиционих листова, а 3. јануара (1925) Мусолини је у говору
пред скупштином јавно преузео одговорност за све што се догодило, дакле и за
Матеотијево убиство! Опозиција је већ била преслаба да одговори овом изазову који
јој је тиме упућен. Тиме је јануара 1925., по општем мишљењу историчара, започео
период тоталитаризма у Италији!
Диктатура: раздобље након 1924. у Италије је оно у коме су сва политичка
права имали само припадници фашистичке странке. До 1926. Мусолинијеви
следбеници су преузели контролу над читавим политичким животом земље. Најпре
је фашизована полиција, а војска није никада до краја фашизована јер је војне
кадрове ипак везивала верност према краљу а не Мусолинију. Мусолинијев режим
није био диктаторски већ пре свега 'тиранија', будући да није био временски
ограничен. Батинања, хапшења и интернирања су постала део свакодневног живота
Италије. Јула 1925. тешко је претучен Амендола, који је касније преминуо од
повреда. Комунистички вођа Антонио Грамши ухапшен је крајем 1926. У овој фази
преузимања потпуне контроле над државом, фашисти су најзад одбацили бивше
савезнике помоћу којих су (једним делом) дошли на власт. Ђолити се повукао на
своје имање и потпуно је нестао из јавности. Емиграција је била све јача, преко
границе су бежали социјалисти, комунисти, либерали, пополари ... У иностранство
су пребегли и, до јуче, тако утицајне личности као Нити, Орландо, гроф Карло
Сфорца.
Фашистичко законодавство са циљем преузимања апсолутне власти почело је
Законом о забрани слободног удруживања, децембра 1925. Затим је донет закон којим

40
државни функционери морају бити из редова фашиста, па закон о ограничавању рада
штампе, о одузимању грађанских права свакоме ко 'ради против јавног реда и наноси
моралну и материјалну штету нацији'. Створен је Специјални суд за одбрану државе
и уведена смртна казна за политичке деликте. До краја 1926. потпуно је забрањена
сва штампа која није фашистичка. Законом од 24. децембра 1925. народна скупштина
је могла само да расправља о оним темама које јој изнесе председник владе.
Последњи закон, којим је сва власт сконцентрисана у рукама Мусолинија, донет је
31. јануара 1926. По њему је законодавна надлежност скупштине пренета на владу,
тј. Мусолини је добио право издавања декрета са законском снагом. Иако је
парламентаризам већ био сломљен, прихватање владиног захтева новембра 1926., да
се из њега уклоне (тј. да им се одузму мандати) посланици из групе Авентин и
комунисти, показало је да је скупштина постала само пуки инструмент власти.
Одмах по избацивању почела је хајка на комунисте. Марта 1928. расписани су
избори за парламент, али је било дозвољено само фашистичкој странци да истакне
листу. Ђолити се последњи пут огласио у јавности и напао режим који је он увео у
парламентаран живот, али је те исте године умро. Избори су одржани марта 1929., а
сви кандидати су били само из једне партије. Једина улога нове скупштине била је
манифестационо прихватање владиних одлука. Тако је Италија обликом владавине
остала краљевина, али је по државном уређењу постала диктатура. Монарх је
представљао номиналног шефа државе, али је само диктатор имао власт!
На челу Италије налазио се сада партијски и државни вођа кога су морали да
прихвате сви Италијани. До ове ситуације је дошло услед специфичног историјског
развитка у периоду 1919. - 1926., а посебно су повољне околности за појаву вође
постојале у сфери идеологије и колективне психологије, а све то проистекло из
трауматичних догађаја Првог светског рата. Фашизам није додуше унапред следио
створену идеју ауторитарног вође, већ је та представа Дучеа створена поступно и
управо из фашистичког покрета. Бенито Мусолини се није случајно нашао у тој
улози. И кад је створио 'борбене снопове' он је већ био познат у Италији, што као
ранији социјалиста и леви интервенциониста, што као талентовани новинар. Имао је
склоности ка теоретисању, умео да развија идеолошке ставове, био вичан говорник и
писац, и као такав (уз сво своје политичко искуство) био једини који је могао да
предводи шаренолику масу састављену од екстравагантних футуриста, бивших
ардита, агресивних омладинаца и националиста свих боја. Када је створио покрет, од
значаја је било то што су му као новинару сви поклањали пажњу. Додуше, са
развојем покрета појавиле су се локалне вође црних кошуља које су се показале
тешкима за контролу и превише склоним за самостално иступање. Мусолини их је
трпео док није био довољно сигуран у свој ауторитет, а затим је током 1923. извршио
чишћење партије од свих који су му се у прошлости некада супротставили.
Кохезију фашизма чинила је строга дисциплина заснована на оданости
ауторитету вође. Када је власт у држави коначно преузета у потпуности, било је
потребно од чланова партије направити људе који су способни да спроводе њен
програм, тачније требало је створити професионалне политичаре и чиновнике. Ово
се показало као лак задатак, а професионализација је чак учврстила унутарстраначку
дисциплину јер је сваки непослушни чиновник губио посао и животне приходе. Тако
је бирократија постала темељ режима. Вођење државе било је међутим поверено
кругу најважнијих и најповерљивијих дучеових сарадника, најчешће људима из
времена од пре марша на Рим, четворки (квидрумвирима) и регионалним
фашистичким вођама. Али, састав дучеовог најужег круга се углавном није мењао
након 1922. па је временом остарио и постао затворен за било какве нове идеје.
Једини изузетак био је гроф Галеацо Ћано, који се током 30тих попео на друго место

41
у фашистичкој хиреархији. 15. децембра 1922. установљена је скупштина највиших
званичника фашизма – Велико фашистичко веће. Иако створено као саветодавни
орган, Мусолини га није често сазивао, нити му је дозвољавао да самостално већа. У
састав овог већа улазило се или по заслузи, или по вољи самог Дучеа. Наравно, он је
био председник овог већа. Црне кошуље су биле партијска војска и као такве под
директном Мусолинијевом контролом. Број чланова је стално растао и 1934.
достигао пола милиона. Мусолини је у јавности увек иступао у званичној пози,
одевен у свечане униформе. Бирао је сликовите тренутке и пуштао да га
фотографишу. Његова слика постала је обавезна, не само у јавним зградама, већ и на
свим местима свакодневног живота.
Aнтифашистички покрети: организовани антифашистички покрети су дуго
времена остали слаби, подељени и у илегали. Најзначајнији су били комунисти, који
су имали разгранату подземну организацију и некакву подршку из СССР. Али, ни
они нису имали више од седам хиљада чланова и имали су велике тешкоће у ширењу
своје пропаганде по Италији. Нови антифашистички покрети су оснивани
спорадично, али би им тајна полиција брзо ушла у траг. Осим комуниста само је још
'Правда и слобода', савез републиканаца, демократа и реформисаних социјалиста,
који је основао Карло Росели 1929., успео да изгради чвршћу (наравно тајну)
организацију. Већина најзначајнијих антифашиста је била у затвору, интернирана на
острвца у Тиренском мору, или у егзилу.
Једина јака нефашистичка организација остала је Католичка црква. У раним
годинама Ватикан је подржавао Мусолинија и за то био награђен фебруара 1929.
'Латеранским споразумом', којим је 'римско питање'најзад решено. Град Ватикан је
постао независна држава, Италија је платила папи финансијску надокнаду за црквену
земљу која је одузета после 1870., а конкордат је гарантовао цркви многе привилегије
у Италији, као што су: признавање црквеног брака, верско образовање у основним и
средњим школама и слободу формирања световне католичке организације 'Католичка
акција'. Како су се међутим, у њој нашли многи ранији чланови партије популара,
влада је ускоро постала сумњичава према Католичкој акцији. Католичке омладинске
организације су привремено затворене 1931. Када им је поново дозвољен рад, нису
смеле да се баве спортским активностима; али, чак и тако су постале значајне током
30их. Постале су ривал фашистичким омладинским организацијама и успеле су да
код великог броја младих спрече фашистичку индокринацију. Конкордат из 1929. је
остао на снази до 80их и постао је легална основа за доминацију цркве италијанским
друштвом у периоду након Другог светског рата.
У другој половини 30их, антифашистичко расположење је постало доста
раширено. Италијанска спољна политика је почела да изазива зебњу код многих.
'Добровољци' послати у Шпанију да се боре на страни Франка, доживели су 1937.
пораз у бици за Гвадалахару. Блиска сарадња са Хитлеровом Немачком је изазивала
забринутост и нелагоду, чак и код многих фашиста. Исто важи и за изненада
донешене законе против Јевреја, 1938. Јевреји су оптужени да нису патриоте,
искључени су из државних служби и забрањени су им бракови са 'Аријевцима'.
Постало је јасно да италијанска влада може лако да увуче земљу у разарајући
европски рат, као што се и догодило 1940.
Економска политика: у првим годинама на власти, фашисти су сарађивали
са пословном елитом и државном интервенцијом спасли неколико великих банака
пред колапсом. 1926. из политичких разлога ојачана је вредност лире, а Италија је
пропатила све пратеће последица таквог потеза: извоз је нагло пао, незапосленост
порасла, а плате замрзнуте или чак смањене. Индустрије које су производиле за
домаће тржиште (челик, електрична енергија, хемијска индустрија) су профитирале,

42
а на руку им је ишао и јефтинији увоз сировина, али оне индустрије које су зависиле
од извоза (возила, текстил, храна) су претрпеле велике губитке.
Када је дошло до велике рецесије након 1929., ови трендови су још више
наглашени, иако се влада трудила да одржи упошљеност великом потрошњом на
јавне радове. Поново су морале да се спашавају највеће банке које нису могле да
поврате велике кредите дате индустрији. Основане су велике државне финансијске
институције чији је задатак био да помажу индустријским предузећима у
финансијским невољама и обезбеђују капитал за нове инвестиције. Тако је Италија
30их година стекла велики државни индустријски сектор, нарочито значајан у
банкарству, индустрији челика, бродоградњи, грађевинској индустрији и
хидроенергетици. Ове фирме нису национализоване и, и даље су пословале на
тржишту као приватне команије и имале су доста приватних деоничара. Дугорочно
гледано, оне су дале Италији модерну инфраструктуру, добре путеве, јефтину
енергију, стабилнији банкарски систем и јаке модерне индустријске гране (нпр.
хемијска индустрија). Али, индустријска постројења су и даље била на северу, иако
су у ово време изграђене велике железаре и бродоградилишта у Напуљу и Таранту.
У пољопривреди, влада је форсирала политику самодовољности, подстичући
већу производњу житарица. Уведене су високе царине на увозно жито, а високе цене
пшенице су вештачки одржаване. Како је међу сељацима на северу подстицана
употреба вештачких ђубрива, производња је забележила висок раст. На југу клима
није била превише погодна за узгој житарица, али пошто је након 1929. цена
маслиновог уља преполовљена на светском тржишту, и овде је подстицано сејаље
пшенице. Од ове политике су највише користи имали произвођачи са севера и
латифундисти са југа. Они су се удруживали у велике конзорцијуме и примали
велике суме новце од владе за исушивање (сопственог) земљишта или изградњу
иригационих канала. За време рецесије откупљивали су земљу од ситних
земљопоседника.
Након инвазије Етиопије 1935/1936., италијанска економија се суочила са
санкцијама Друштва народа. Ово је још више подстакло тежњу за самодовољношћу.
Увозни производи су замењени домаћим где год је то било могуће, а извоз је пре
свега усмерен ка Немачкој и Швајцарској. Владине интервенције су постале још
чешће, а сировине су дистрибуиране, пре свега, тешкој индустрији и наоружању. Ово
је водило буџетским дефицитима и повећању пореза, а новац се одливао на плаћање
ратова у Африци и Шпанији. Нарочито је била видљива и омражена корупција водеће
фашистичке клике, без чијих дозвола (доступних за било шта, по одређеној цени)
ништа није могло да се уради. Многе конзевативне групе, нарочито у цркви, војсци и
судству, које су очекивале од фашизма средином 20их да буде заштитник њихових
интереса, схватиле су до краја 30их да он и није баш толико поуздан, па су почеле да
повлаче своју подршку.
Све набројане економске и политичке импликације, драстично су снизиле
емиграцију из Италије, на мање од 50.000 годишње. Затварање емиграционог одушка
тешко је погодило становништво са југа. Како више нису могли да иду у
иностранство, окренули су се великим градовима на северу. Рим је удвостручио број
становника између 1921. и 1940., а северњачки градови су били препуни имиграната
са југа. Владина политика је подржавала пораст броја становника пореским
олакшицама за породице са више деце и искључујући особе без деце из јавних
служби. Али, ово није дало резултате и Италијани су се крајем 30их венчавали мање
него икада пре, а у појединим северним и централним регионима природни
прираштај је пао на стопу морталитета.

43
 Корпоративна држава: једна од основних фашистичких догми била је то да
је основна политичка вредност национална држава, а не нација, још мање народ. У
националној држави грађани нису смели бити политички подељени, нити је у њој
могло доћи до класне борбе! Нација мора бити јединствена, а сви узроци сукоба
унутар ње морају бити одстрањени. Модел политичког система који обезбеђује
остварење ових начела назван је 'корпоративна држава'. По њему, држава се заснива
на организацијама од којих свака обухвата све људе једне привредне области или
ванпривредних делатности. Назив ових струковних, наткласних организација су
корпорације. Синдикати су такође опстали као допунско средство корпоративног
система; шта више, они су постали обавезна удружења за све раднике.
Идеју за овакав систем Мусолини је нашао у синдикализму Жоржа Сорела,
дакле још у време своје социјалистичке младости. У партијском програму из 1921. по
први пут се говори о држави струковних корпорација, а поново је разрађена априла
1927. у партијском спису 'Повеља рада'. Корпорације су тада објашњене као средство
остваривања националног јединства у области привреде. Оне подразумевају неку
врсту државне иницијативе у пољу производње, тј. регулисање односа између
послодавца и радника, тако да обе стране буду задовољне. Притом корпоративна
држава нема за циљ да наруши основе капиталистичке привреде али је тежила да
спречи раздор на класној основи настојећи да обезбеди задовољавајуће животне
услове и наднице радника. Тиме се хтео искључити узрок друштвеног
незадовољства. Послушност је међутим захтевана и од послодаваца који нису смели
да претераном експлоатацијом изазивају класне сукобе. Дакле суштина
корпоративног модела је да осигура приватни посед, али и да социјално обезбеди
раднике. Поред ублажавања класних противуречности, корпоративизам је требало да
даље развија фашистичко учење о националној држави и тиме онемогући пут
продирању неке друге идеологије. Дакле, може се рећи да је корпоративизам нека
врста државног капитализма.
Правни разултат ових настојања био је Закон о корпорацијама од 5. фебруара
1934. Створене су 22 корпорације распоређене у три области: пољопривреде,
индустрије и област непродуктивног рада и служби. На челу сваке корпорације био је
савет са председником. Они су чинили Национални савет корпорација, на чијем челу
је стајао министар или секретар фашистичке партије. Од почетка 30тих почиње да се
размишља о томе да корпоративизам у политичком систему замени
парламентаризам. До тога је најзад дошло јануара 1939. када је народну скупштину
заменила Скупштина фашиста и корпорација. Њу су чинили чланови Великог
фашистичког већа и Националног савета корпорација.
Дуче је представљао отелотворење ауторитаризма. У његовим рукама били су
сконцентрисана сва извршна власт и правна овлашћења, пропаганда је брижљиво
неговала његов култ, а његову личност је морало поштовати читаво друштво. У
једној личности обједињени су вођа нације, вођа државе и вођа странке. Сви органи
власти, ма како велики ауторитет уживали у свом домену, били су без икакве заштите
пред Вођом. У странци је имао одлучујућу реч у распоређивању људи на поједина
места. Све важне одлуке, било владе или странке, доносио је само он. На
располагању су му стајали војска, полиција и државна безбедност, а страначка војска
црних кошуља била је под његовом директном контролом.
Иако су фашисти у почетку на речима били противници сваке идеологије,
временом је постало јасно да се ради о покрету који се служи веома развијеном и
нетрпељивом националистичком идеологијом. Од обичног Италијана је тражено да
ове идеолошке ставове усвоји и понаша се у складу са њима. Оваква држава је одмах
подстакла развој милитаризма. То се огледало у начину усмеравања и васпитања

44
нације, пре свега омладине, организацији привреде земље, карактеру јавних
свечаности ... Мусолини је захтевао војничку послушност од народа и позивао
Италијане да од своје деце створе добре војнике. Деца су од малена облачена у
униформе и у складу са узрастом, наоружавана и обучавана ратној вештини.
Целокупна изградња привредне снаге земље имала је за крајњи циљ подизање војне
моћи Италије. Дакле, Мусолинијева Италија подразумева: власт у рукама једног
човека, обавезан идеолошки концепт за све грађане, милитаризација живота државе,
појаву моћне бирократије и јасно присуство силе у политичком животу!

НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИЗАМ

Нацоиналсоцијализам је настао у Немачкој исте године кад и фашизам у

Италији, али је његов пут до власти био другачији и дужи. Раздобља немачких
привредних проблема 1919. - 1923. и 1930. - 1933. донела су велику социјалну и
материјалну несигурност, а такви услови су донели широка незадовољства која су се
брзо претварала у протесте против носиоца политике и политичког система у
целини. У оваквој клими успех су бележили и комунисти и десница. Десница се
залагала за јачање националне самосвести и проповедала стварање јаке државе која
би окупила све Немце, а затим радила на изградњи привредно и спољнополитички
снажне државе. Десница је стално била тесно повезана са центрима привредне и
финансијске моћи.
Иако је језгро свих десничарских партија било увек исто у свим партијама и
струјама, а чинили су га углавном бивши војници, бивши високи чиновници царства,
десничарска интелигенција, племство и представници крупног капитала, постојале
су разлике и десница није била јединствена. Заједничка им је била жеља за 'чврстом
руком' која ће најзад завести ред у Немачкој. Дуго година је најборбеније и
најактивније било удружење ратних ветерана 'Челични шлем'. На овим основама
ницале су терористичке групе које су извршиле бројне атентате на представнике,
како левице тако и грађанског либерализма (Ерцбергер, Ратенау). Све ове групе и
странке су у унутрашњој политици захтевале укидање парламентарне демократије, а
у спољној поништавање одредби Версајског мира и водеће место Немачке у
европској и светској привреди и политици.
Националсоцијализам се развио из мале Немачке радничке партије. Њу су
чиниле ситне занатлије, пар непознатих књижевника, нижи чиновници и нешто
радника, а створена је 5. јануара 1919. у Минхену. Ова група није имала никакву
значајнију улогу у бурним догађајима у зиму и пролеће 1919. у Немачкој. Политички
програм још увек није био потпуно јасно разрађен када јој се септембра те године
придружио демобилисани војник и повремени полицијски доушник, Адолф Хитлер.
До тада је она имала тек око петсто чланова а Хитлерова чланска књижица имала је
број 555. Он се, пре свега, потпуно слагао са већином ставова које је чуо
присуствујући скуповима странке, а можда је у њиховој неорганизованости видео и
шансу да оствари своје дуго потискиване снове и постане вођа једне странке са којом
ће се борити за своја убеђења. Управо је његова заслуга што се странка одмах боље
организовала, јасније поставила своје циљеве, формулисала програм и што је ускоро
добила неки значај у Минхену. Своју партију Хитлер је желео да приближи обичним
грађанима, пре свега нижем средњем слоју, а пре свега да се бори за утицај међу
радницима. Зато је боја партијске заставе постала црвена, а на скупове се долазило у
радничким оделима.

45
 24. фебруара 1920. на скупу одржаног у Минхенској пивници Хофбројхаус,
Хитлер је изнео партијски програм (чији је вероватно био једини творац) изложен у
25 тачака. Кључна мисао му је била да се проблеми радништва и свих других класа у
Немачкој морају решити у оквиру националне државе. Захтевано је окупљање
Немаца у једну Велику Немачку на основу права народа на самоопредељење, а затим
поништење мировних уговора у Версају и Сен Жермену, и најзад тражене у колоније
ради исхране и насељавања немачког народа. Основе унутрашње политике нађене су
у искључивом национализму и расизму. Сународник је само онај ко је немачке крви и
само он може имати пуно грађанско право, без обзира на религију. Јеврејин није
сународник, нити може бити грађанин. Право на власт у држави имају они који су
немачке крви, сви странци досељени после рата морају се протерати, у случају
оскудице у храни то важи и за све остале који нису Немци. Права и обавезе Немаца
су да духовно и материјално доприносе развоју своје државе и да јој беспоговорно
служе. Од државе се захтевало да створи могућност за рад и прехрану свих
становника, да се економским мерама подржавају средњи (нарочито производни)
слој. Свима који су се обогатили у рату треба одузети стечено, сваком Немцу треба
пружити могућност за стицањем образовања, а деци из сиромашних породица
држава треба да обезбеди бесплатно школовање. Обавеза државе је и брига о
здрављу нације, заштита мајки, забрана дечијег рада, пружање подршке дечјим
удружењима ... Да би се ови задаци испунили захтева се изградња јаке централне
власти Рајха уз одбацивање парламентарног система. Основу националног
идентититета треба тражити у германској традицији. Прокломонована је слобода
свих религија које не вређају 'морал германске расе'. Наглашено је огорчено
непријатељство према социјализму.
Социјални део програма показује бригу о заштити интереса малограђана; није
се радило о пропаганди или идеологији већ о искреним жељама малих људи за
сигурношћу живота. То је такође програм који у јавни живот Немачке жели да унесе
идеологију поделе грађана на више и ниже, при чему је критеријум – расна чистота.
Подстицана је расна нетрпељивост и ксенофобија. Иако је у време доношења овог
програма Немачка радничка партија још увек била малобројна, већ се служила
опасним идејама. 8. августа 1920. дошло је до промена имена странке у Национална
социјалистичка немачка радничка партија, скраћено националсоцијалисти, а још
краће – нацисти! И самим именом странке сугерише да се ради о крајње
националистичкој десничарској странци. Левичарски термини 'социјалистичка' и
'радничка' су сасвим супротног значења од оног које се подразумева код Маркса и
пре свега сугеришу да ће се странка борити да сви Немци уживају подједнако у
оствареној благодети. Дакле уместо социјалистичког интернационализма нуди се
национални социјализам! Насловом се дакле сугерише окупљање целе нације и
превазилажење јаза који је тих година поделио немачко друштво.
Следећих неколико година протекло је у омасовљавању и организационом
јачању странке. Ипак, странка је још увек била нешто заступљенија само у Минхену
и околини. Сваку кризу која је тих година погађала Немачку (углавном комунистички
устанци) партија је користила да нападне Вајмарску републику. Спољнополитички
проблеми Немачке, пре свега питање репарација, пружале су могућност за
деклеративно залагање за остварење немачких права. Полиција и војне власти су
биле трпељиве према нацистима и чак су им понекад давали и новац. 1921. Хитлер се
најзад учврстио на челу партије као вођа; он је све време имао пред очима пример
Мусолинија. Тако је и дошао до закључка да, следећи пример фашиста, његова
странка мора да води неку врсту грађанског рата. И поред отпора у странци, 21. јула
1921. године проглашен је за првог човека партије. Стварање неке врсте

46
националсоцијалистичких борбених оружаних група започето је још августа 1920. Из
тога су ускоро произишли јуришни одреди (скраћено СА). Први пут су јавно
наступили у тучи у пивници Хофбројхаус 4. новембра 1920. По примеру фашиста сви
су били обучени у једнобојне смеђе кошуље. Тако је Хитлер добио материјалну силу
која је учинила да његова дитакторска власт не буде само на папиру.
Тако се током 1921, 1922. и 1923. рађао велики вођа мале партије. Показао се
као говорник који је јасним страственим и самоувереним наступом могао да понесе
масу. Био је изузетно карактеристичан па би га лако памтили и симпатизери и
противници и равнодушни. Само својим личним иступањима много је учинио за
афирмацију нацизма, а месец дана проведених у затвору због напада на режим у лето
1922. донело му је ореол жртве и прогоњеног.
Пораз и престројавање: Мусолинијев марш на Рим, октобра 1922., дао је
пример који су Хитлер и његови сарадници желели да следе. У јесен 1923. Немачка
се налазила на врхунцу хаоса услед економске кризе, сукоба баварских власти и
државних органа и комунистичког устанка у Хамбургу. Како се у међувремену
приближио државном секретару за Баварску, фон Кару, Хитлер је оценио да је у
хаотичним приликама могуће извести један нацистички 'марш на Берлин'. Потпуно је
невероватна његова процена да ће га подржати фон Кар и баварска војска. Имајући у
виду фашистички пример из претходне године превидео је пар чињеница: да је краљ
прогласио ванредне мере, већина црних кошуља не би ни пошла на Рим, а коначно су
се осмелили тек кад је свима било јасно да војска неће пуцати на њих; маса се
осмелила и изашла на улице тек кад је нестало стварне опасности; и најбитније –
лукави Дуче се упутио из Милана тек када је у Риму било све готово. Једини у кога
се заиста могао поуздати и ко је био чврсто решен да га подржи био је прослављени
генерал из Првог светског рата, Ерих Лудендорф, човек крајње конзервативних
уверења, али политички потпуно неспособан.
У ноћи 8/9. новембра 1923. нацисти су покушали да изведу пуч у Минхену, а
својим истомишљеницима дуж пута за Берлин наложено је да буду спремни да се
прикључе походу. Током ноћи је издата 'Прокламација немачком народу' којом се
објављује да је издајничка влада у Берлину збачена. Ујутро 9. октобра вођство
странке праћено SA одредима кренуло је ка владиним зградама у Минхену. Али, фон
Кар је распоредио јединице војске и полиције и издао наређење да се пуца, али да се
води рачуна да Лудендорф не буде повређен. Један плотун је био довољан да се
читава маса разбежи а четрнаесторо људи је пало мртво. Међу рањенима је био и
Адолф Хитлер. Сутрадан је читаво вођство странке похапшено, а од битнијих вођа
једино је командант SA одреда, Херман Геринг, успео тешко рањен да побегне у
иностранство. Хитлер је са још двојицом сарадника осуђен на пет година затвора, а
остали су добили ниже казне. Притом је одређено да сви одлеже своје казне у истом
затвору, и то Ландсбергу на Леху, познатим по благим условима. Вајмарска
република је казнила тоталитаристе, али је пропустила прилику да им разори језгро.
У Ландсбергу је Хитлер провео мање од годину дана, пре него што је пуштен
на слободу, децембра 1924. Током тих десетак месеци добио је довољно мира и
слободног времена да у разговору са својим затвореним пријатељима сагледа
дотадашњи и осмисли будући рад, да сакупи и проучи велики број књига, и најзад -
да напише свој мемоарски политичко-пропагандни спис MEIN KAMPF ('Моја
борба'). Тиме је нацистички тоталитаризам добио своје идеолошко Свето писмо, што
је било значајно за будућност. Нагласак је на мемоарском стилу писања, што даје
утисак да аутор живи свој програм, и да његов живот није ништа друго до борба за
остварење тог програма. Кроз књигу провејава еволуционистички став о космичкој
доминацији јачег над слабијим, што је код људи исказано кроз борбу раса. Немци

47
представљају најсавршенији израз најбоље расе, па су зато предодређени да владају
наспрам, на пример Јевреја, који припадају нижој раси. Највиши, тотални, циљ коме
треба све подредити јесте чистота расе.
Када је крајем 1924. изашао из затвора, Хитлер је затекао ситуацију која више
није била погодна за стварање његових циљева. Вајмарска република се те године
опоравила привредно и економски, а поправила се и спољнополитичка позиција
државе. Апсолутни херој био је Густав Штреземан. Поред тога, Хитлер је затекао
своју партију подељену на две ривалске групе. Иако је већ до краја јануара 1925.
успео да их поново уједини, време демонстрација, немира и атентата је прошло. Зато
је требало прилагодити се новој ситуацији и ускладити рад са постојећим законима и
правилима парламентарне демократије.
Пошто указивање на опасност од комунизма и англофранцуског
империјализма више није имало смисла (чак су се и комунисти уклопили у уставне
оквире), странка се окренула проповедању антисемитизма. Други задатак био је
превазилажење регионалног, баварског, оквира и стварање општенемачке странке.
Најзад, по узору на фашисте, изграђена је строга хијерархија страначких вођа, чиме
је створена чврста мрежа унутарпартијске структуре, а на врху се нашао само један
FUHRER. Ипак, Хитлер је затекао један проблем за који ће му бити потребно
неколико година да га превазиђе, а звао се Грегор Штрасер, вођа све јачег левог
нацистичког крила. Док је Хитлер акценат страначке политике ставио на
национализам, а социјалне реформе све више занемаривао, Штрасер је инсистирао
да основу страначке пропаганде чини управо социјални програм. Пре свега је
инсистирао на стварању некакве националне државе средње богатих Немаца. Хитлер
јесте тих година нападао крупни капитал, али само као део фразе за придобијање
симпатија малих људи. Мислио је да је добро сузбити моћ најбогатијих а подићи
стандард обичних Немаца; али му није падало на памет уништавање крупног
капитала који је био неопходан нацији ради привредне снаге. Ове две концепције су
се оштро сукобиле и Хитлер је тек у пролеће 1926. почео да преовлађује, а Штрасер
се коначно повукао тек децембра 1932. Значај овог сукоба је велики, јер је међу
нацистима рашчистио важну недоумицу: у ком обиму треба тежити друштвеним
променама? Победа Хитлерове опције значила је залагање за изградњу националне
државе са грађанском друштвеном структуром и капиталистичком привредом.
По целој Немачкој започело се са стварањем нацистичких партијских
организација. Свако место добило је структуру партијских ћелија: од уличних, преко
рејонских до општинских. 1925. створена је Хитлерова омладина (Hitlerjugend), с
циљем да окупља младе људе и да их на полувојнички начин васпитава у духу
националсоцијалистичких идеја – дакле, десничарски и расистички са усађивањем
верности према вођи. Велика пажња посвећена је даљем јачању партијске војске, SA
одреда. Марширали су у својим смеђим кошуљама са партијским заставама широм
Немачке, са узорном увежбаношћу. Иако потчињени вођи, имали су своју засебну
команду, па је Хитлер крајем 1925. решио да створи нове ваоружане чете које ће бити
на располагању само њему, а не и партијском вођству. Тако су настали одреди за
'заштиту председника странке', познати као SS одреди. И они су били униформисани,
али су носили црна одела са мртвачком главом као амблемом.
Ипак, и овако реорганизована странка дуже време није имала већи значај у
животу Немачке. На изборима за Рајхстаг 1928. освојили су 2,6% гласова и само 12
мандата, јула 1929. освојена је већина на локалним изборима у Кобургу, а на
изборима за ландтаг Тирингије, децембра 1929., добијено је 11,3% гласова и првог
националсоциалистичког министра – Волтер Фрик постао је министар унутрашњих
послова у тириншкој влади. Иако су ово и даље били мали резултати велике

48
утрошене енергије, реч је о језгру успеха који ће постати опасни ако им се буде
пружила прилика да се развију.
Преузимање власти: светска економска криза која је започела у САД октобра
1929. проширила се на Немачку следеће године и изазвала катастрофалне последице.
Како су све владе покушавале да поправе положај својих економија затварањем
тржишта за страну робу, Немачка се, као један од највећих извозника, нашла у
очајном положају. И пре кризе 1929. број незапослених је износио скоро два
милиона. До 1933. попео се до шест милиона, али тај податак не оцртава праве
размере кризе: средњи слој био је готово потпуно упропаштен и 1933. (без обзира да
ли су запослени или не) више од 23 милиона људи је захтевало помоћ у новцу да би
преживело.
Последица економске кризе била је друштвена несигурност и појачани
политички сукоби. Либерали и демократе су били збуњени и, ни сами не знајући како
изаћи из кризе, очекивали од владе да реши проблеме; левичари и комунисти су
дизали протесте против капитализма а десничари захтевали увођење реда и кренули
да се збијају уз најјачу десничарску странку – националсоцијалисте. Крупни капитал
је пред опасношћу од револуције био спреман да подржи и десничарске снаге које би
постојеће друштво штитиле насиљем. Подршку десници били су спремни да дају и
војни кругови, још од 1919. незадовољни Вајмарском републиком (додуше они су
више сањали о рестаурацији Хоенцолерна). Средњи градски слојеви су и у бољим
временима тешко разумевали идеју о друштву хуманости и равноправности. Чак је и
један део радника, разочаран у своју традиционалну, социјалдемократску партију,
био спреман да приђе нацистима (већи део радништва се ипак приклонио
комунистима). Тако је друштвена база нациста од 1930. сваким даном била све шира.
Посебно је значајно то што се омладина масовно опредељивала за њих. Сам Хитлер
је 1930. имао 41. годину, али је скоро читаво вођство странке било у доби између 30 и
40 година. Ниже вођство и прдводнике SA и SS одреда чинили су млади људи у 20им
годинама живота. Младост се лако заводила великим идејама, авантуризмом акције,
митом о националној слави, некажњеним испољавањем агресије, ауторитетом
власти, итд.
У условима економске кризе, док су нагло јачали и леви и десни непријатељи
Републике, традиционалне странке Вајмарске републике нису пронашле решење.
Када се заоштрила алтернатива: комунисти или нацисти, већина је нагињала овим
другима. У периоду стабилизације парламентарног режима, од 1924. до 1929. године,
преовладавала је политичким животом једна врста либералног конзервативизма који
је одговарао и новим приликама у земљи и развоју крупне капиталистичке привреде.
Али, када је дошло до кризе која је захватила привреду а затим се проширила на
политику, показало се да Република не само да није имуна на провалу тоталитаризма,
већ је и веома лако уништива. Стабилност је покушана да се пронађе у
парламентарним изборима; али су само показивали подељеност бирачког тела и то да
опозиција тадашњем уставу постаје све јача.
У току две године ишло се три пута на изборе за Рајхстаг. Септембра 1930. све
грађанске странке су забележиле пад у броју посланика, али су националсоцијалисти
добили 107 посланика ( у односу на 12 из 1928. године и тиме су постали друга
странка по снази, иза социјалдемократа са 143), а за њих је гласало скоро 6,5
милиона гласача. Али су и комунисти добили 77 мандата (уместо 54 1928.) и за њих
је гласало преко 4,5 милиона гласача. Затим су уследили избори за председника
Републике марта 1932. Тројицу кандидата су истакли: нацисти (Хитлера), цео блок
партија Вајмарске републике (дотадашњег председника Паула фон Хинденбурга) и
комунисти (њиховог лидера Ернеста Телмана). У првом кругу Хинденбургу је

49
фалило мање од 0,5% гласова да би освојио више од 50%, Хитлер је добио 30% а
Телман 13%. У другом кругу је очекивано победио Хинденбург са 19,4 милиона
гласова, али је Хитлер добио 13,5 милиона гласова Немаца. Вајмарска република је
остала победник само захваљујући угледу царског генерала који је пристао да јој
буде још једном председник. Али је Хитлер био презадовољан јер се испоставило да
га подржава готово трећина Немаца. Поред тога, током предизборне кампање
нацисти су се служили много савременијим средствима него било ко од противника.
Хитлер је од митинга до митинга путовао авионом и тако за 15 дана одржао говоре у
преко 50 градова. Радио, као ново средство комуникације, нацисти су користили у до
тада невиђеном обиму за пропаганду једне партије. На другој страни, примењивано
је организовано физичко насиље, углавном нападима на скуповима политичких
противника; у тим сукобима је број мртвих на обе стране почео толико да расте, да се
Немачка у лето 1932. налазила у некој врсти грађанског рата. То је све више
изазивало утисак да је власт неспособна да заведе ред, а полиција није имала ни
снаге ни воље да се супротстави. Гебелс је лаж као средство политичке манипулације
довео до савршенства. Последица оваквог рада је не само дневно политичка, већ су
људи почели да се навикавају већ током предизборних кампања 1930. - 1932. да је
истина све оно што им се са врха партије саопштава, без обзира што би сопствени
разум и логика могли да кажу. Mein kampf се на митинзима делио људима у све
већим тиражима, а 1930. националсоцијализам је добио и свој други идеолошки
спис, 'Мит XX века' Алфреда Розенберга. Ускоро су се показали резултати овако
организованог рада.
На изборима одржаним јула 1932. за националсоцијалисте је гласало 13,7
милиона људи и добили су 230 посланика. Тиме су постали убедљиво најбројнија
странка у парламенту, али су противничке странке остале на приближно истом броју
посланика као на изборима 1930. а комунисти су такође забележили раст – са 5,3
милиона гласова добили су 89 мандата. Свеукупно, нико није имао већину, а државна
управа је постала још паралисанија него пре.
Све је то учинило да неки од кључних људи државе дођу до става да Хитлеру
треба предати власт. Председник владе Франц Фон Папен је желео да
националсоцијалисти дођу на власт законитим путем, а с обзиром на стални пораст
броја њихових гласача, дошао је на идеју да распише одмах нове изборе не би ли
нацисти освојили апсолутну већину. Избори су одржани 6. новембра 1932. али је
дошло до изненађења. Нацисти су добили мањи број гласова него јуна. За њих је сада
гласало 11,7 милиона гласача; али комунисти су наставили да расту и за њих је
гласало скоро два милиона гласача више него пре само пет месеци: Нацисти су
добили 196, а комунисти равно 100 посланика. Дакле, овим путем није било могуће
извести преображај у нацистичком духу. Пред шест милиона гласова комуниста
многи су се забринули за сутрашњицу.
Фон Папен је био убеђен да нацистима треба омогућити да дођу на власт.
Како је већина капиталиста била за Хитлера, почели су договори иза кулиса.
Одлучујући разговор између Хитлера и Фон Папена обављен је у Келну 4. јануара
1933. у кући банкара Шредера. Некако је и Хинденбург убеђен да пристане да повери
мандат Хитлеру (кога никад није волео) да би се избегао грађански рат. Када је влада
Фон Шлајхера пала 28. јануара, Хинденбург је позвао Хитлера два дана касније и
поверио му мандат за састав нове владе.
Крај Вајмарске републике: у коалиционој влади коју је саставио Адолф
Хитлер нацисти су имали само два ресора, место председника владе и министреа
унутрашњих послова (Волтер Фрик). Али, сва остала министарства добили су људи
крајње конзервативних убеђења: вицеканцелар постао је Фон Папен, министар

50
финансија гроф Фон Кросиг, министар привреде Хугенберг, министар војске генерал
фон Бломберг, а министар спољних послова Фон Нојрат. И поред оваквог
десничарског састава кабинета, националсоцијалисти јасно је, још увек нису могли
тако лако да преузму власт. Али у том путу помоћ су им пружале све десничарске
парламентарне партије, потпуно несвесне крајњег циља до кога тај пут води. Такође,
националсоцијалисти нису желели да деле власт ни са ким, али су у почетку морали
да их трпе. Оно што је био њихов циљ била је јединствена држава Немаца, у смислу
постојања само једне политике, једне странке и једног вође који ће одлучивати и име
свих. Ово је јасно значило диктатуру, али до ње се морало доћи. А да би се дотле
дошло требало је остварити и неке циљеве: најпре претворити Рајхстаг у послушно
оруђе, уништити комунисте као најопаснијег непријатеља и стално сужавати
грађанска права.
Поставши канцелар, Хитлер је могао да користи државу и њене институције
за остварење нацистичког програма. Али то не значи да су методи рада
националсоцијалиста, из времена док су били опозиција, престали да се користе.
Напротив, акције насиља SA одреда постале су још учесталије. Сада су
националсоцијалисти добили још и послушне чиновнике у државној служби и
полицији, па су SA одреди 'радили' уз пуну толеранцију власти. 31. јануара Хитлер је
тражио од Хинденбурга да се распишу нови избори и овај је то учинио. Намера је
била да се помоћу власти која је у рукама обезбеди апсолутна већина у Рајхстагу.
Одмах је започео напад на друге политичке странке, а пре свега комунисте.
У ноћи 27/28. фебруара изгорела је зграда Рајхстага. Иако нема потпуних
доказа, највероватније је да су нацисти то сами урадили. Такође, без икаквих доказа
оптужени су комунисти. Уследила су њихова хапшења, а влада је код Хинденбурга
издејствовала 'Наредбу о заштити народа и државе'. Она је била и формална правна
основа за прогон комуниста. Пожар Рајхстага је искоришћен као парола у
предизборној кампањи. Ипак, на изборима одржаним почетком марта 1933,
националсоцијалисти су добили само 17,3 милиона гласова (44%) и 288 посланика.
Левичарске и вајмарске странке су, имајући све околности у виду, одлично прошле и
социјалдемократи су освојили 7 милиона гласова (18%) и стекли 120 места у
Рајхстагу, комунисти 5 милиона, тј. 12% гласова и 81 посланика, а Центар 4,5
милиона тј. 73 посланика. Дакле нацисти нису могли добити већину у Рајхстагу, али
то не значи да нису могли да га контролишу. Народна скупштина се показала много
попустљивијом од гласачког тела. Најпре, комунистичким посланицима није било
дозвољено да заузму своје место у новој згради парламента, а затим су 24. марта
изгласана овлашћења новој националсоцијалистичкој влади. Тиме је влади дато
овлашћење да влада без парламента. Сада је требало укинути сва деловања изван
Националсоцијалистичке партије, дакле основна грађанска права и слободе. Сила је
поново била средство за то: SA и SS одреди, полиција и новостворена тајна полиција
– Гестапо. Први концентрациони логор за политичке неистомишљенике створен је
тог пролећа 1933. у Дахауу поред Минхена.
Тог пролећа кренуло се и у разбијање синдикалних удружења. Иако је
усвојена прослава 1. маја, он је проглашен 'Празником немачког народа'. Тако је 1.
маја одржана прослава, а сутрадан су полиција и јуришни одреди провалили у
синдикалне просторије широм Немачке, а влада донела одлуку о њиховом укидању.
6. маја створена је нова радничка организација, Немачки радни фронт. Крајем јуна
Хугенберг је био приморан да поднесе оставку као министар привреде, а затим је
уследило укидање свих осталих партија, укључујући и Хугенбергове Немачке
националне народне партије. Последњи чин укидања парламентарног живота
догодио се 14. јула: Рајхстаг је, уз опирање једино социјалдемократских посланика,

51
прихватио двочлани пројекат закона о једнопартијском систему. По првом члану
новог закона једино је дозвољена Националсоцијалистичка партија, а по другом су
предвиђене казне за свакога ко прекрши први члан. Овакво понашање је било
засновано на чврстом убеђењу нациста да су они једина странка која заступа интерсе
целог немачког народа. Због им је била потребна потврда овог става и од стране
народа. На плебисциту 12. новембра 1933. народ је гласао о само једном предлогу, а
поред бучне пропаганде пред плебисцит, гласачи су били изложени и разним
притисцима и претњама на сам дан изјашњавања. Како су нацисти пребројавали
гласове без икакве контроле, 92% гласача дало им је подршку. Тако су добили
некакву потврду на коју су увек могли да се позову приликом спровођења своје
политике.
Тиме је Вајмарска република свуда била уништена. Остало је још само једно
упориште Републике – био је то лик њеног председника Фон Хинденбурга! Али,
покушати нешто против старог царског маршала и 'хероја са Таненберга' било је
опасно јер би се тиме изазвала војска. Пошто он није имао никакву могућност да им
ствара проблеме, нацисти су закључили да је најбоље да га трпе док не умре. То се и
догодило 2. августа 1934. и са сцене је отишао последњи ауторитет који је могао
постојати упоредо са Хитлером. Њему је још остало да се обрачуна са струјама
унутар своје партије. Иако његов ауторитет нико није никада оспорио или довео у
питање, постојале су две струје које су стално критиковале политику странке,
углавном желећи још агресивнији наступ без икаквих обзира. С једне стране било је
то радикално крило које није признавало никакво тактизирање и желело обрачун са
старом државом и свим њеним људима, а с друге стране стајали су левичари
националисти који су захтевали преуређење друштва ударом на крупни капитал.
Средиште свих опозиција постао је заповедник SA одреда (као и сами одреди)
Ернст Рем, један од Хитлерових најближих сарадника, нарочито у кључном периоду
1930. -1933. Био је то један од најсуровијих људи у вођству странке, и око њега се
оформио круг из кога се многима претило. Хитлер је решио да одлучно пресече
развој било каквог новог центра моћи – а то је учинио на начин који је називу 'вођа'
давао нови садржај, немилосрдно и без обзира према икоме. Под изговором да се
против њега припрема пуч, у ноћи 30. јуна 1934. издао је наређење SS одредима за
напад на Рена и SA одреде. Дошло је до масакра у коме су људи убијани на лицу
места где су се затекли. Већина припадника SA одреда није уопште знала о чему се
ради па су многи пред цевима бизарно узвикивали 'Живео Хитлер'. Како су убијања
потрајала два дана, много људи је страдало у личним обрачунима, а и сам Хитлер је
искористио ситуацију да уклони свакога ко му се икада замерио; тако су страдали
фон Кар, Грегор Штрасер, Шлајхер (последњи канцелар пре Хитлера) и многи други.
Моћ 'смеђих кошуља' тако је уништила њихова сопствена партија, а у историји је овај
унутарпартијски обрачун остао познат као 'ноћ дугих ножева'.
Најзад, након Хинденбургове смрти, Хитлер је самовољно донео одлуку да
преузме надлежности шефа државе. Да би то лакше извео укинуо је функцију
председника Републике (наводно из почасти према Хинденбургу, да је после њега
нико не би носио), а његова овлашћења пренео на шефа владе тј. себе! Тиме је
Вајмарска република и коначно нестала, а на њеном месту појављује се
најсавршенија тоталитарна држава XX века – Трећи Рајх!
Спољна политика Хитлерове Немачке: Хитлер је увек држао чврсту
контролу над спољним пословима и сам је одређивао стратегију и тактику за
постизање својих циљева. Примарни циљ је био да се обнове немачке позиције у
Европи (под чим је Хитлер подразумевао – крај понижавајућег придржавања одредби
Версајског уговора). Ово је пре свега требало да се постигне поновном

52
милитаризацијом Рајнске области и наоружавањем Немачке. То је био почетак, а
затим је требало да се приступи обезбеђивању Lebensrauma, животног простора
Немачке. Хитлер је био убеђен да овај простор треба обезбедити на истоку, на рачун
Совјета, а од Украјине начинити житницу Немачке. Тиме би се створили услови за
несељавање Немаца на овим просторима. Оправдање за оваква освајања нађено је у
расној суперирности Немаца над Словенима који су насељавали земље предвиђене за
освајање. Бољшевике који су владали Русијом Хитлер је видео као претходницу
светске јеврејске завере. Контрола ових територија је Немачкој требало да обезбеди
основе за економску и војну доминацију Европом, а можда и светом.
Оваква експанзија и доминација нису биле могуће без рата, а Хитлер се није
бојао таквих импликација. Тајно наоружавање Немачке већ од 1933., објављено је
јавно марта 1935., када су створене ваздухопловне снаге и најављено поновно
увођење регрутације ради формирања нових 36 дивизија. Јуна исте године постигао
је споразум са Британцима којим је Немачкој дозвољена изградња морнарице снаге
до једне трећине британских површинских поморских снага и 45% британске тонаже
у подморницама. 7. марта 1936. увео је немачке трупе у демилитаризовану Рајнску
област. Тиме је Версај био и званично мртав! Ни Лондон ни Париз нису прстом
мрднули против овог чина. Већ те године Хитлер је трошио 10,2 милијарде марака на
наоружавање, а Геринг је задужен за такозвани 'четворогодишњи план' којим је
немачку економију требало припремити за рат. Новембра 1937. је сазвао своје
генерале и саопштио им да треба да буду спремни за рат на истоку до 1942 или 1943.
Као маску за ове припреме, Хитлер је често и дуго говорио о својим жељама
за миром. С друге стране, под окриљем антибољшевизма, чему је највише допринела
пропаганда Јозефа Гебелса, успео је да заведе Британце, Французе и Американце
својом тезом да је Немачка последњи европски бедем против бољшевизма. Томе је и
допринео његов споразум са Јапанцима, Анти-коминерна пакт 1936., коме је следеће
године приступио и Мусолини. Најзад је 1938. начинио два потеза којима је, свима
који су желели то да виде, показао прави карактер својих намера. Марта је
прикључио Аустрију Рајху, правдајући то испуњењем принципа немачког права на
самоопредељење. Британија и Француска су поново мирно стајали са стране. Затим
је произвео дипломатску кризу са Чехословчком, правдајући је наводним лошим
положајем немачке националне мањине у судетској области. И поред значајне
опозиције у сопственој војсци, био је решен да иде и у рат са Чехословацима. Само
интервенцијом британског премијера Чемберлена, који је летео у Берлин и убедио
Чехословаке да изађу у сусрет Хитлеровим захтевима, рат је избегнут. Резултат
његове интервенције била је конференција четири силе у Минхену, крајем септембра
1938., на којој су три силе предале Немачкој Судете. Отада, у политичком речнику
реч 'Минхен' означава сагињање пред захтевима диктатора!
Уверен да Лондон и Париз више неће правити никакве сметње, Хитлер је
почео да износи нове захтеве. 15. марта је шчепао остатке Чехословачке, стварајући
протекторат над Бохемијом и Моравском и дајући квази-неутралност Словачкој,
затим је већ следеће недеље од Литванаца одузео град Мемел, и најзад, након објаве
британских и француских гаранција Варшави, наредио је војне припреме за инвазију
Пољске. Ова држава је, својим положајем, била од пресудног значаја за било какву
будућу активност у процесу стварања 'животног простора'. Све до британских и
француских гаранција Пољској, Хитлер се чак надао да Пољску уврсти, уз помоћ
звучних фраза и претњи, међу савезнике за напад на Совјетски Савез. Након победе
над СССР, требало је поделити и саму Пољску. Након што је постало јасно да
Пољаци неће одиграти намењену улогу (нарочито по добијеним гаранцијама из
Лондона), Хитлер је почео да тражи савезнике за другачије решење пољског

53
проблема. Маја 1939. потписао је Челични пакт са Мусолинијем, а затим је августа
уследио најсензационалинији преокрет у историји дипломатије и потписивање
немачко-совјетског пакта о ненападању! Овим споразумом, судбина Пољске је била
запечаћена, али је Хитлер морао да одложи освајање 'животног простора' на рачун
Совјета за пар година. Тако припремљен, првог септембра је напао Пољску. Два дана
касније Британија и Француска су Немачкој објавиле рат.
Расистичка држава немачког народа: Трећи Рајх је заснован на неким
политичко-идеолошким ставовима који су наслеђени из XIX века. Пре свега, задатак
XX века је да обезбеди расну чистоту. Како је основу нацистичког расизма чинио
антисемитизам, одмах се поставило питање бројних Јевреја који су живели у
Немачкој. Већина њих је имала укорењено немачко национално осећање, али управо
та интеграција Јевреја у немачко друштво је било оно што је највише иритирало
нацисте. Први насртаји на Јевреје одиграли су се средином марта 1933. и трајали до
почетка априла. Била су то углавном малтретирања на улици, разбијања излога на
јеврејским радњама, упади у синегоге. Али, већ од 1. априла прешло се на званичан
облик: Немци су позвани да бојкотују јеврејску робу, а почела су и прва отпуштања
јеврејских чиновника, доктора, учитеља, професора ...
Правне основе расне државе постављене су Нирнбершким расним законима;
један се звао Закон о грађанству Рајха, а други Закон за заштиту крви. Оба су донета
на заседању Рајхстага у Нирнебергу, 15. септембра 1935. По првом закону, грађанин
са пуним политичким правом је само онај држављанин који је немачке или сродне
крви и који је спреман да верно служи свом народу и Рајху. По другом закону,
забрањује се брак између Јевреја и држављана који су немачке или сродне крви. У
циљу спровођења ових закона донето је више наредби, од којих најзначајнија 14.
новембра 1935. и она утврђује начело по коме '... Јеврејин не може бити држављанин
Рајха, нити да располаже правом гласа или обавља политичке функције'. Тако је
Трећи Рајх постао сталешка држава јер су постојали грађани првог и другог реда.
Положај Јевреја је затим постајао све гори а њихова малтретирања све суровија. Још
су их једино њихово богатство и међународне везе чинили колико-толико
држављанима Немачке, јер у процесу привредног опоравка министар привреде
Херманг Геринг није желео да ризикује економску стабилност. Ипак, са уздизањем
немачке привреде и он је све више попуштао пред најзагриженијим антисемитима
предвођеним Јозефом Гебелсом.
1938. дошао је нови талас државног антисемитизма. Један 17годишњи
Јеврејин је у Паризу убио службеника немачке амбасаде у знак протеста против
антисемитске политике Трећег Рајха. Тиме је само пружио повод за невиђене
погроме у XX веку. Гебелс је најзад добио прилику на коју је већ дуже време чекао.
На годишњицу покушаја пуча из 1923., приликом свечане академије 9. новембра
1938., за говорницом је позвао окупљене партијске и вође SS одреда на антисемитску
акцију. У хистерији која је уследила, нацисти су предводили 'спонтани револт
немачког народа' у нападу на јеврејске синагоге, радње, предузећа и куће. Поред
паљења и демолирања имовине погинуло је неколико десетина особа, а ноћ између 9.
и 10. новембра 1938. остала је упамћена као 'кристална ноћ'. Од тада су Јевреји
потпуно искључени из друштвеног живота Немачке: у једном говору почетком 1939.
Хитлер је обећао будућност без Јевреја. 1940. постојали су планови да се, након
немачке победе у рату, Јевреји депортују на острво Мадагаскар. Међутим, од лета
1941. приступило се планском истребљењу, еуфемистички названом 'коначно решење
јеврејског питања'. Тако је Трећи рајх завршио као обична криминална установа која
врши систематско убијање читавог народа.

54
 Трећи Рајх није био само антисемитска држава; било је ту још етничких и
друштвених група које су проглашене за ниже расе и које је требало уништити или
уклонити из друштвеног живота: Цигани, који су слати у логоре од децембра 1938,
Словени, као и сви Немци са тешким психофизичким манама. Они су најпре
затварани у посебне установе, а када су започели експерименти над живим људима и
ове особе су (уз логораше) коришћене као заморчићи.
Трећи Рајх се потпуно засновао на друштвеном, политичком и правном
расцепу и самог 'аријевског' немачког народа. Без обзира колико се трудила да се
прикаже државом јединства и једнакости за све аријевце, нацистичка држава је била
подељена на чланове партије који су имали сва права и на огроман број Немаца од
којих се захтевала само послушност и чија је равноправност била само спољашња.
Било је Немаца који су одбијали послушност таквој држави, али су они углавном
чамили по затворима. Католичка и протестантска црква су се покориле диктатури,
али су због своје природе задржале посебан положај. Као атеисти, нацисти су се
трудили да потисну цркву из јавног живота. Услед спорадичних отпора један број
свештеника се нашао у логорима, али је било и покушаја међу верским старешинама
и интелектуалцима да се направи нека синтеза религије и нацизма. Ипак, највише
што су нацисти успели било је да обезбеде лојалност цркве према режиму.
Најзад, немачка војска се наизглед потпуно уклопила у Трећи Рајх, али је увек
остала посебно тело. Њене основе су биле у старој царској војсци, а официрски кадар
састављен од племства. Њене традиције су лежале у традицији војске пруских
краљева. Генерали су углавном са презиром гледали на нацистичке вође (почев од
Хитлера) као на сирове малограђане. Ипак, како им је великим делом нацистички
програм (нарочито они делови који се односе на неговање култа војске,
милитаризацију државе, антикомунизам, агресивну спољну политику) одговарао,
прихватили су Хитлера за надређеног војног старешину (1938.) и трпели јуришне
одреде. Хитлер је знао да би покушај чистке међу генералима био опасан изазов
јединој сили која је могла да уништи националсоцијализам. Зато се одлучио само на
прожимање армије нацистичким идеалима. Војска се дакле, лако уклопила у
нацистички систем али је увек остала засебно тело. Нацисти нису успели да створе
своју војску већ само да потчине стару војску. Зато су се једино међу официрима
могли јавити ретки отпори и завере.
А у друштвеном животу Трећег Рајха је заиста било отпора, мада је он био
индивидуалан и неорганизован. Најповезаније је деловала једна група људи из
високих кругова који нису били нацисти, али су остали у власти или били блиски
властима. Она се јављала само када би Хитлер повукао неки опасан
спољнополитички потез. Био је ту индустријалац Шахт, начелник штаба сувоземне
војске до 1938. Лудвик Фон Бек, дипломата Фон Хасел, представници цркве и
интелигенције, а све их је обједињавао градоначелник Лајпцига од 1930. до 1937.
Карл Фридрих Герделер. Септембра 1938. на врхунцу Судетске кризе, група високих
официра је планирала хапшење Хитлера желећи да избегне рат, али како је он добио
Чехословачку мирним путем, повукли су се. Опозиција се могла испољити само ако
Хитлер не би имао успеха; а од 1933. до 1939. он је низао само успехе.
Окосницу нацистичких организација насиља чинили су SS одреди. Били су
састављени од материјално добро обезбеђених и идејама националсоцијализма
потпуно оданих људи. Они су били понос партије и слављени су као идеал лепоте
немачке расе. Временом су се претворили у праву војску, од одреда су нарасли у
трупе, а у њима је држана строга дисциплина с циљем да се изгради свест и морал
послушности Фиреру. Основу разноврсних полицијских снага чинио је Гестапо. Од

55
јуна 1936. SS трупе и полицијске снаге су обједињене под једном командом, а
заједнички предпостављени им је био рајхсфирер Хајнрих Химлер.
Националсоцијалистичка Немачка је била потпуно идеологизована држава.
Темељи на којима је та идеологија почивала били су учење о расној суштини
човечанства и о борби раса. Немачка нација је била раса предодређена да измени
свет. Нетрпељива према било ком другом погледу на свет, ова идеологија је била
само средство за укидање права на мишљење. Механизми правде су у потпуности
дошли у зависност од партијских вођа. 'Истина' нацизма била је изнад стандардне
судске процедуре трагања за доказима. Партијски врх је био потпуно изузет од
кривичног гоњења. Рајхстаг је задржан само као институција која манифестује
јединство немачког народа и нацистичке партије. Као такав, служио је само као
говорница Хитлеру за његове спољнополитичке говоре и егзалтирано одобравање
'посланика'. Током периода Царства постојала је доста широка аутономија појединих
историјских области које су имале своје владе и скупштине. Трећи Рајх је био строго
централизована држава која је укинула било какву локалну самоуправу. Пошто је
немачка нација јединствена и њена држава мора да буде јединствена у
територијалном погледу. Зато су била снажна настојања да се потисне свест о
припадности историјски посебним областима као што су Пруска, Баварска или
Саксонија. Парола која је одражавала ову тежњу и која је најчешће одјекивала
тадашњим масовним скуповима била је 'један народ, једна држава, један вођа'!
Основа диктатуре странке над државом и друштвом била је моћна бирократија.
Припадници чиновничког апарата могли су бити само чланови партије. Сама
политичка и друштвена елита државе такође се делила на најмоћније вође и њима
подређене ниже вође. Највиши руководиоци партије су такође обављали и најважније
државне послове. Ту се истицао круг најближих фирерових сарадника: Херман
Геринг, Рудолф Хес, Мартин Борман, Јозеф Гебелс, Хајнрих Химлер, Алберт Шпер,
Јоаким фон Рибентроп, Рајнхард Хајдрих и још неки који су имали сву моћ у својим
рукама. Савремена тоталитарна држава је и олигархијска!

СОВЈЕТСКИ САВЕЗ

Са стварањем СССР, по први пут у историји (коју одликује спонтано

настојање великих историјских система) у стварност су претворени, унапред
створени, општи теоријски ставови мислилаца. Теоријску основу бољшевицима су
пружала гледишта Маркса и Енгелса, али заснована на тумачењима и самосталним
ставовима Лењина. Када је у Европи почетком двадесетих година дошло до
смиривања раста снага социјалистичке револуције, Совјетска Русија је пуне две
деценије остала изолована, што је дало печат историји читавог комунизма. Током тих
деценија комунизам је постао привредна и друштвена стварност једне земље. Али,
иако је значај победе комунизма у Русији заиста историјски, он се не може свести
само на његову руску појаву. Након 1918. широм Европе су се јавиле комунистичке
партије, негде јаче, негде слабије, али све дуговечне – а Совјетски Савез је током
међуратног периода остао њихов узор и нада.
Грађански рат: главно питање у месецима по освајању власти било је прекид
рата са Централним силама. Како су управо обећањем о миру побрали највеће
симпатије маса, схватили су да је то неопходно за стабилизацију њихове власти. Али,
преговори су се показали тешким, а услови Централних сила још тежи по Русију.
Преговоре је водио народни комесар за спољне послове Лав Троцки. Мировни уговор
је најзад потписан 3. марта 1918. године у Брест-Литовску. Иако је дошло до

56
нормализације односа са државама Централних сила, немачка претња није
отклоњена, већ су они и током пролећа 1918. наставили да наступају са војском.
Намера бољшевика да иступе из рата, а затим и склапање сепаратног мира, у
Лондону и Паризу су тумачени као непријатељски чин. Питање Источног фронта и
спречавање револуције су се зато појавили у Француској и Британији као јединствен
проблем и претворили се у политику непријатељства према совјетској власти.
Почетак грађанског рата означава неуспео поход маршала Корнилова на
бољшевички Петроград. Основна занимљивост тог рата је да се у њему борило за све
могуће политичке идеале које XX век зна, од слободе и диктатуре пролетеријата,
преко разних облика парламентарног уређења, централизоване руске државе,
федерације, права на сувереност и отцепљење, цве до светости круне и обнове
монархије. Оба зараћена блока, и државе Антанте и Централних сила, мешале су се у
тај рат и новцем и обавештајним службама и војскама. На крају су се издвојиле две
зараћене групације: 'црвени' и 'бели'. Блок белих је био широк и разнолик, а та
некохерентност је на крају можда и одиграла пресудну улогу. Тај табор се пре свега
уздао у материјалну силу и потценио рат идејама. Црвени су били много
јединственији а одликовала их је идеолошка убеђеност и строга дисциплина. Они су
психолошком рату посветили много већу пажњу, а њихов програм био заснован на
жељама и тежњама сиромашних.
Бољшевичком преузимању власти се одмах супротставио велики број високих
официра: Каледин у басену Дона, командант Јужног Урала – Дутов, Командант
Казана – Филимонов, начелних генералштаба Алексејев, генерали Корнилов и
Дењикин (који су, иако ухапшени, искористили немирне прилике у Петрограду 7.
новембра и побегли) и други. Почетак није много обећавао генералима. Алексејев,
Дењикин и Корнилов нису могли да прикупе војску, а козаци су напустили Каледина,
фебруара 1918., и он се убио. Корнилов је затим погинуо априла, а Дењикин је морао
да се повуче чак на Кубан. Савладан је и отпор на Јужном Уралу.
Затим су се бољшевици сусрели са порастом национализма код неруских
народа. Од Балтика до Кавказа, већина тих народа је тражила самосталност. Пре рата
бољшевици су имали став да сваки народ има право на самоопредељење. Али, када
су дошли на власт, нова прича је била да је национализам као грађанска појава
супротна социјализму. Јануара 1918. су у Декрету о праву народа Русије, унели
измену да је самосталност могућа само ако то затраже совјети као револуционарна
тела. Комунисти неруских народа су прихватили бољшевичко гледиште и почели да
стварају мрежу противника отцепљења. 12. новембра 1917. у Кијеву, украјински
националисти су прогласили 'народну републику'. Државни суверенитет је
прокламован тек крајем јануара када је стигла помоћ од Немаца. Затим је Украјина
потписала мировни уговор са Централним силама 9. фебруара 1918. Али, још крајем
децембра је Црвена армија овладала Харковим и ту је 24. и 25. децембра одржан
Свеукрајински конгрес совјета који је оспорио све одлуке владе у Кијеву. Крајем
јануара 1918. бољшевици су преузели власт и у Кијеву, а национална влада се
склонила у Житомир, а у Кијев се вратила тек марта када су Немци наставили
наступање. Финска је прогласила независност 6. децембра 1917., а Совнарком је то
признао повељом од 31. децембра који је потписао Лењин. Како су руске трупе и
даље остајале у Финској, а Фински комунисти покушали да изграде републику већа,
дошло је до четворомесечног грађанског рата који се завршио маја 1918. а победе су
однеле националистичке трупе генерала Манерхајма. Немци и Аустроугари су
почетком маја 1918. под својом контролом имали Украјину, Крим и Донбас а затим су
кренули да се пребацују у Закавказје, где су већ наступале турске трупе. Под
заштитом турске војске створена је крајем априла Закавкавска Федерација која се

57
брзо распала, а своју независност су су затим редом прогласиле Грузија (26. маја),
Азербејџан (27. маја) и Јерменија (28. маја).
Непријатељски став према бољшевичкој влади у Москви имали су и
Британија и Француска. Они су најпре подржали генерала Алексејева у отпору новој
влади, а затим закључиле споразум о подели зоне дејстава 23. децембра: Британија
добија Кавказ, Закавкаску област и Дон, а Француска Крим, Украјину и Бесарабију.
Румунија такође од децембра припрема анексију Бесарабије. Било је и идеја да се у
Русију пошаље један јак корпус са циљем гушења бољшевичке владе и поновног
отварања Источног фронта. Затим је и Јапан показао заинтересованост да се умеша у
руске послове, вероватно рачунајући на припајање далекоисточних области.
Бољшевици ту још нису имали јаке позиције, а Владиквосток је пружао добре услове
за искрцавање војске. Требало је да се Британци и Французи искрцају у Мурманску и
Архангелску.
Али, за извођење свих војних операција савезницима је требала сагласност
САД, која им је давала војне кредите, а и очекивали су свеже америчке пукове да
пристигну на западни фронт. Проблем је био у програму 'Четрнаест тачака'
председника Вилсона, којим се свим народима, па и народима Русије, даје право да
самостално одлучују о својој судбини. Поред тога САД су са страхом гледале на
амбицију Јапана, па су као пацифичка сила биле заинтересоване да спрече продор
Јапана на руски далеки исток. Али, амерички став није зауставио три силе: под
изговором да заштите луку Мурманск, Британци су се тамо искрцали 9. марта 1918.
Јапанци су такође искористили инцидент у Владивостоку када су погинула двојица
Јапанаца, па су априла искрцали хиљаду војника, а до септембра су имали 70.000
војника и продрли до Бајкалског језера. До лета 1918. разноврсни противници
револуције су почели да се окупљају, а центри њиховог повезивања била су
посланства Француске и Британије у градићу Волгоди (који се налази у домену
Архангелска, који су такође држали Британци). Затим су изненада на сцену ступили
Чехословаци!
Чехословачки добровољачки корпус био је састављен од бивших
аустроугарских војника који су се најпре предали Русима, а затим били наоружани да
би се борили на страни Антанте на руском фронту. Након револуције они су се
упутили преко Сибира и Владивостока ка Америци. Али, бољшевици су се уплашили
од 40.000 добро наоружаних и искусних војника и, уместо да их пусте да неометано
оду, 25. маја је стигло наређење да се разоружају. Ови, не само да су одбили да
предају оружје, већ су заузели Владивосток и целу Сибирску железницу и кренули на
Москву. Заузимали су град за градом и до краја јуна контролисали су простор од
Пацифика до Волге. Када су неке чехословачке јединице стигле у близину
Јекатеринбурга, где су бољшевици чували царску породицу, дошло је до панике и
стража је ноћу 16/17. јула 1918. убила цара, царицу, тринаестогодишњег
престолонаследника Алексеја и четири принцезе. Антанта је подржала Чехословаке
и 4. јуна их признала за део својих снага. Искористила их је као изговор за
искрцавање у Владивостоку, наводно зарад безбедног повлачења чехословачких
јединица, а са тиме су се и САД сложиле. Ипак, да би одржале равнотежу са Јапаном
и САД су искрцале 8000 војника поред Владивостока.
Козачки атаман Краснов упутио се на север и стигао надомак Царицина
(Волгограда). Почеле су ницати и противбољшевичке владе: у Самари (данас
Кујбишев) почетком јуна, Омску крајем јуна, Архангелску ... Да би се све
антибољшевичке снаге објединиле, у Уфи је сазвана сверуска конференција и ту је
одлучено да се оснује један заједнички петочлани директоријум. Била је то чудна
коалиција умерених левичара и радикалних десничара, а најзначајнија личност био је

58
бивши командант Црноморске флоте (коме су поверени послови војске), адмирал
Александар Васиљевич Колчак.
Преокрет на бојишту: и поред тога што су се марта 1918. леви
социјалреволуционари напустили владу, наставили су да сарађују са бољшевицима у
совјетима, Конгресу совјета и Сверуском извршном комитету. Две су тачке разлаза
између њих и бољшевика: мир са Немцима у Брест-Литовску и аграрна политика. По
питању мира бољшевици су се и сами поделили, али је преовладао став да
продужетак рата продужава и повећава политичку, друштвену и економску кризу, а
имали су и практичан пример царске и привремене владе пред очима. Леви
социјалреволуционари су захтевали наставак рата, али на револуционарној основи.
Што се тиче аграра, бољшевици су сматрали да тржишна политика мора да нестане,
што је значило да држава преузима сељачке вишкове и да их сама распоређује. Јуна
1918. донета је одлука о стварању комитета сиромашних ('Комбед'), чији су чланови
заједно са радничким одредима одлазили на село и отимали храну. Леви
социјалреволуционари су сматрали да на селу треба ублажити класну борбу,
дозволити тржишну привреду и повећати откупну цену жита.
Леви социјалреволуционари су убрзо потиснути. Они нису били ни масовни,
ни тако добро организовани, а ни тактика им није била јача страна. Ускоро су као
радикални заступник сељаштва постали чак и оптерећење за владу револуције. Али,
највише су засметали када су двојица њихових чланова, 6. јула убила немачког
амбасадора, грофа Мирбаха, и то усред Петог Сверуског конгреса совјета, на коме су
леви социјлареволуционари захтевали потпун прекид са Немачком и отказивање
уговора из Брест-Литовска. Истог дана избила је побуна социјалреволуционара (и
десних и левих) у читавом Поволожју, а борбе у Москви су биле тог интензититета,
да је морала да се употреби и артиљерија и трајале су неколико дана. Затим су
уследили атентати левих социјалраволуционара. У Петрограду је убијен шеф месне
Чеке, а 30. августа је у Москви Дора Капланд тешко ранила Лењина. Ови су се затим
распали на више група од којих је већина до 1920. пришла бољшевицима.
Да би се револуција одржала било је потребно имати велику и добро
организовану војску. Није било довољно само борбено одушевљење револуционара и
радника са почетка 1918. Током пролећа учињени су велики напори по том питању, и
на лето је Црвена армија већ била велика, добро организована, наоружана и стручно
вођена војска. Овај преображај се везује за Троцког, који је марта напустио место
комесара за спољне послове и преузео Ратни комитет, а затим у априлу и постао
комесар за одбрану. Уведена је општа мобилизација, тиме је замењено дотадашње
начело револуционарне добровољности. Укинути су војнички савети ради веће
ефикасности и у одлучивању и у спровођењу одлука. Ипак, сав преображај војске не
би био могућ без адекватног командног кадра. Војни курсеви су били довољни за
командире јединица, али не и за команданте армија. Како је број војника Црвене
армије до јесени 1918. достигао 800.000, било је потребно што пре подарити јој
добре официре. Троцки је одмах схватио да нема другог избора него да позове све
оне царске официре који су хтели да се боре на страни Црвене армије, и у том смислу
издао наређење 22. априла. Велики број официра се одазвао позиву Троцког,
углавном заиста из осећања дужности према отаџбини; и то почев од генерала
Брусилова, последњег начелника генералштаба у војсци Николаја II. Официри су
добили улогу 'војних стручњака' и постављена им је јака контрола у виду политичких
комесара, али је велика већина њих стручно обавила свој задатак. Од септембра
1918. бољшевици су на читавој области коју су контролисали наредили да се сваки
грађанин са својом имовином стави на располагање совјетској власти. У духу
пролетерског интернационализма, примани су и сви странци који су били спремни да

59
се боре за идеју револуције. Најзад, у армији је много људи из нижих слојева и
ранијих нижих официра испољило свој таленат за командовање, па су из револуције
изашли познати команданти као што су Буђони, Фрунзе, Јегоров, Шапоњиков, и пре
свих Тухачевски. Најзад, и лични труд и залагање Троцког је доста помогао да се
оствари победа. Појављивао се на свим бојиштима у најкритичнијим тренуцима и
много учинио на подизање морала својим говорничким способностима и личним
присуством. Под његовом командом најпре су потиснути Чехословаци и бели са
Волге, а затим је почетком септембра заузет Казан. Бивши царски официр Камењев и
политички комесар фронта Стаљин одбацили су атамана Краснова од Царицина
(Волгоград). Тако је изникла армија у којој су официри бринули о војничком делу
посла, а комесари о политичким и идеолошким питањима.
Победа: Након завршетка Првог светског рата нестало је тешког притиска
Немачке на бољшевичку владу – али, сада тај притисак настављају да врше владе
Антанте. Одмах по потписивању примирја између Немачке и Антанте, Совнарком је
изјавио да мир у Брест-Литовском сматра неважећим. Са одласком немачке војске
националистичке владе у западним деловима Русије су остале без заштите па су
бољшевици опет дошли до изражаја. Већ средином јануара држали су читаву
Летонију, Естонију и Литванију. Како се Црвена армија приближила источној
Пруској, почели су страхови да би могла да подржи револуцију у Немачкој. У
Украјини је такође националистичка влада средином новембра 1918. замењена
социјалдемократском владом Петљура. Али у исто време је формирана бољшевичка
влада, а у сукобима који су избили бољшевици су током јануара 1919. заузели читаву
источну Украјину, а 5. фебруара и Кијев. До бољшевичких устанака дошло је током
лета 1918. и у Закавказју, а борбе су овде биле нарочито тешке током читаве друге
половине године. Новембра је и Антанта решила да (у складу са плановима од
претходног децембра) дејствује на југу Русије и у Прибалтику. Решено је и да се
новцем, оружјем и војним саветницима помогну Директоријум у Омску и
Дењикинови добровољци на Кубану. Новембра су се британски и француски бродови
укотвили у Батуму, Новоросијску, Одеси и Севастопољу. Уз то су британске трупе
заузеле децембра Баку и Тбилиси. Британски бродови су се појавили и у Балтику. Од
јануара 1919., све Антантине снаге у Сибиру биле су под командом француског
генерала Жанена.
У међувремену је новембра 1918. у Омску, адмирал Колчак оборио
Директоријум (у коме су већину имали социјалреволуционари) и образовао
сопствену владу – потез који је Антанта поздравила. Јуна 1919. и Дењикин је
прихватио Колчакову владу. Овај је пак, наступио одлучно и одмах наредио марш на
Москву. Значајно је да је Колчак био цариста, и да није крио планове да обори све
друштвене реформе бољшевика и Привремене владе. Тиме је многе одбио од себе,
али и дао повода левици да се збије око бољшевика. Већ децембра се његова војска
спустила са Урала, али због зиме није било већих дејстава. Антанта га је све време
снабдевала муницијом, оружјем и опремом. Али, припремали су се за одбрану и
бољшевици. Након што је у јесен 1918. одбила нападе Чехословака и Краснова,
Црвена армија је имала сигурне положаје у областима Дона и јужног Урала. На руку
бољшевицима је ишла и неслога међу владама и политичарима САД, Британије и
Француске око начина деловања: да ли се директно војно ушетати великим војним
походом, или задржати дотадашњи ниво војног присуства уз велику материјалну
помоћ белима. Најзад је Врховни савет Конференције мира у Паризу донео одлуку да
се војно не интервенише. Изгледи на успех били су неизвесни, а постојали су јаки
социјални покрети широм Европе, па није ваљало распиривати незадовољства.
Чинило се и да су Колчак и Дењикин довољно јаки.

60
 Априла 1919. дошло је до повлачења британских и француских трупа из
Русије. Најпре је извршена евакуација на југу, а затим током лета и почетком јесени и
у Мурманску и Архенгелску. Њих је одмах заузео бели генерал Милер. Финска и
Пољска су настојале да очувају своју независност, Владивосток је и даље био у
рукама Антанте и Американаца (да би се обезбедило повлачење Чехословака) а
Далеки исток под јапанском окупацијом. Колчак је издао неређење за напад крајем
зиме. До краја маја већ се налазио надомак Волге. 26. маја добио је од Антанте и
званично признање своје владе. У исто време је уз Антантину помоћ и у Естонији
генерал Родзјанко опремио армију и заузевши Нарву, Ригу и Псовк, стигао надомак
Петровграда. Ипак, након тешких борби морао је да одступи средином јуна. Крајем
јуна и Колчак је морао да пређе у дефанзиву а затим и да почне да одступа. У читавој
Колчаковој позадини дејствовало је око 150.000 црвених партизана. Било је
очигледно да је Лењинов концепт револуције задобио масе и победник сукоба већ се
могао назрети. 20 - 29. јула, у бици код Чељебинска, на источним падинама Урала,
Црвена армија под командом Тухачевског разбила је Колчакову војску, а затим
прешла у незаустављиво напредовање и средином новембра заузела Омск. Колчак се
почетком јануара 1920. одрекао свог звања, али му то није много помогло јер је у
Иркутску ухваћен и стрељан. Јула 1919. започела је и офанзива Дењикина. Одлично
опремљена од Антанте, његова војска је до средине октобра заузела већи део
Украјине и јужних руских етапа и стигла на 200 км од Москве. Али, ту је заустављен
и натеран на повлачење. Почетком јесени су Родзјанко и Јуденич још једном стигли
до Петрограда, али су у великој битци од 16 - 21. октобра још једном натерани на
повлачење.
Ови порази су били пресудни за рат јер је на сва три правца Црвена армија
прешла у незаустављив противнапад. Јуденич се повукао у Естонију, али је тамошња
национална влада разоружала његове трупе и почела преговоре са бољшевицима.
Децембра 1919. и јануара 1920. Црвена армија је заузела Харков, Кијев, Ростов и
Одесу, а Дењикин је побегао у иностранство. Онда су се умешали Пољаци. Иако су
њихове границе одређене Конференцијом мира, понадали су се да у општем хаосу у
Русији могу да добију више па су јануара 1920., уз помоћ украјинских националиста
предвођених Петљуром, продрли у Украјину. Офанзива се одвијала успешно и
почетком маја ушли су у Кијев. То су искористили остаци Дењикинове војске на
Криму, који су сад били под командом Врангела. И он је у почетку био успешан па је
овладао степама око Азовског мора. Али је Тухачевски јуна нанео Пољацима тако
тежак пораз да је изгледало да више уопште нису способни за отпор. Централни
комитет бољшевика је донео одлуку да се револуција војном акцијом пренесе у
Пољску, па је Тухачевски наставио марш. Ипак, у одлучној битци пред Варшавом 14.
августа 1920., уз велику помоћ Француске, генерал Пилсудски је успео да заустави
Црвену армију (на западу је ова битка позната као 'чудо на Висли'☺)! Октобра је
потписано примирје, па је рату и са те стране дошао крај. Остављен сам на бојишту,
Врангел није могао ништа да уради, па је са остацима своје војске новембра отишао
у емиграцију.
Уследили су мировни преговори: мир са Естонијом је потписан фебруара, са
Литванијом јула, са Финском октобра (све током 1920.), а са Пољском марта 1921.
Јапанци су се са Далеког истока повукли јуна 1922. На месту њихове окупације пар
месеци је постојала пробољшевичка Далекоисточна Република, која се 22. новембра
1922. прикључила Совјетском Савезу. Најзад, 1925. Јапан је вратио северни Сахалин.
Поред огромних разарања, у грађанском рату је погинуло око 3 милиона људи, а
победницима је остало да се ухвате у коштац са проблемима разорене привреде и
глађу која је захватила целу земљу.

61
 Трагање за привредним обрасцем: учешћем у Првом светском рату и готово
трогодишњим грађанским ратом који је уследио, Русија је била исцрпена и преко
границе које земља и људи могу да истрпе. Теоријски приступ привредној обнови
земље подразумевао је уништење приватне својине над средствима за производњу,
укидање робноновчаних односа и централно планирање у привреди. Још 1914.
Лењин је писао да тржиште и социјализам нису спојиви. Притом се бољшевици нису
могли ослонити ни на какво практично искуство при примени марксистичких теорија
у пракси.
Најпре је требало ставити привредни живот под најстрожу контролу државе.
Централни орган управе постао је Врховни савет народне привреде; он је био
надлежан свим телима која су се тицала привреде и доносио све одлуке о
производњи, потрошњи, инвестицијама. Совјетска држава је путем национализације
узела под своје све кључне области привреде: децембра 1917. национализоване су
банке, јануара 1918. трговачка флота, фебруара силоси за жито, априла спољна
трговина, луксузна роба маја, нафта јуна, а јула 1918. су национализована сва крупна
железничка и индустријска предузећа.
Иако је пољопривреда остала у рукама сељака, влада је расподелу хране
сматрала својим најпречим задатком, да би се спречила глад по градовима и
обезбедило снабдевање трупама на фронту. То је значило да треба контролисати
строго производњу хране и преузимати од сељака све вишкове изнад минимума
неопходног за преживљавање сељачке породице. Зато је уведена строга реквизиција.
Били су и јасни напори да се укине тржишна привреда. Забрањена је не само крупна
трговина већ и продаја намирница и хлеба. Такође се желело да се новац потисне из
употребе а да се плаћање замени разменом робе. Држава је на себе преузела да врши
размену добара између предузећа и великих области привреде, а сељацима су у
замену за храну давали индустријске производе. Све је регулисано низом декрета.
Како је услед рата владала и оскудица у радној снази, уведена је општа радна обавеза
и прековремени рад. Уведена је и бесплатна радна субота. Поред национализације
средстава за производњу, бившим горњим слојевима одузете су и куће, земљишна
имовина и друга добра. Крајем октобра 1918. за потребе војске је од богатих сељака
одузето 10 милијарди рубаља.
Али постојали су и проблеми које није било могуће регулисати декретом, пре
свега – строга централизација привреде захтевала је стручан управни апарат. Многи
људи, заслужни приликом освајања власти и одбране револуције, нису имали
никаквих знања у пословима организовања привреде. Управнике национализованим
предузећима није власт постављала по стручности, већ по политичкој подобности.
Идеја натуралне привреде је тешко функционисала у условима отежаног саобраћаја.
Пораст чиновничког апарата у привреди и јавним службама донео је повећано
економско оптерећење. Бољшевици су се борили са овим недаћама на све начине, од
опозиције до примене силе. Што је глад била већа то је реквизиција без утврђених
минималних цена и суровост радничких одреда послатих у села била још већа. Како
су се привредне тешкоће само умножавале, до почетка 1921. на селу је дошло до
оружаних отпора и устанака. Програми социјалреволуционара и мењшевика су
поново постали актуелни, почело је да се прича о уставотворној скупштини, војска је
на улицама спречавала демонстрације. Почетком марта 1921. избила је побуна
морнара у Кронштату. Ови су изнели захтев за укидање једнопартијске диктатуре и
стварање совјета без бољшевика. Кронштат је најпре бомбардован, а затим је војска
верна влади, под заповедништвом Тухачевског, скршила побуну.
Али, то је било последње упозорење бољшевичком вођству и оно га је добро
разумело. Резултат је био заокрет у привреди који је усвојен на Десетом конгресу

62
партије, марта 1921. (дакле у време побуне у Кронштату), а назван 'Нова економска
политика' (НЕП). Сада се кренуло у обнављање тржишних односа, пре свега на селу,
мада је остала одлука о укидању крупне приватне својине у најважнијим гранама
привреде. Укинуте су реквизиције хране, а вишковима су сељаци могли слободно да
располажу (тј. да их продају)! Дозвољено је и отварање малих приватних предузећа.
Са политичке подобности руководиоца прешло се на њихову стручност, зарад веће
продуктивности. наглашавало се да се тржиште мора строго контролисати а да се
приватна иницијатива дозвољава као благотворан конкурент који не може угрозити
социјалистичке основе. У рукама државе остају тешка индустрија, финансије,
спољна трговина, саобраћај. Наглашена је неопходност стабилизације рубље. НЕП је
убрзо почео да даје резултате. Иако је глад била највећа баш те, 1921. године, била је
то последица претходних година. Уследило је раздобље опоравка привреде.
СССР: совјетска држава изграђена је на основу следећих аката: 'Декрет о
праву народа Русије' који је издао Совнарком 15. новембра 1917. године,
'Декларација о праву радног и експлоатисаног народ', усвојена на Трећем сверуском
конгресу совјета 23. јануара 1918. године, 'Устав Руске Социјалистичке Федеративне
Совјетске Републике (РСФСР)', донет на Петом сверуском конгресу Совјета 10. јула
1918. године; као и на основу прогласа независности које су донели Совјети
неруских народа. 1922. на територији бившег Руског царства постојале су следеће
совјетске републике: РСФСР, Закавкавска Федерација (Грузија, Јерменија и
Азербејџан), Украјина, Белорусија, Хорезм и Бухара. Њихове међусобне везе су биле
међусобно лабаве, али их је у једну целину спајала кохезиона снага Бољшевичке
партије. На Десетом сверуском конгресу Совјета 23. - 29. децембра 1922., Стаљин је
(одређен од Централног комитета) поднео предлог да се совјетске социјалистичке
републике обједине у један савез. Након што је ово прихваћено на Сверуском
конгресу совјета, 29. децембра су израђени документи 'Декларација о стварању
СССР' и 'Договор о стварању СССР'. Први свесавезни конгрес совјета их је усвојио
сутрадан 30. децембра, чиме је настао СССР. Устав је створен током пролећа 1923. и
ступио је на снагу (мада непотпун) већ 6. јула. Коначан текст устава донесен је на
Другом свесавезном конгресу совјета 31. јануара 1924. Полазећи од права народа на
самоопредељење, устав је признавао сувереност репулика и могућност да по својој
вољи напусте савез, али је и централним органима федерације давао велике
надлежности.
Највиши органи власти били су Свесавезни конгрес совјета који је бирао
Централни извршни комитет СССРа и његов Президијум (Председништво). Иако је
председник Президијума представљао државу, није имао већих надлежности. Први
председник је био Михаил Иванович Калињин и он је то био све до марта 1946.
Државне послове је водила влада која се и даље звала Совјет народних комесара
(Совнарком). Иста структура власти створена је и у федеративним републикама на
основу посебних устава. Свесавезни конгрес совјета су чинили представници месних
и обласних совјета, а њих су бирали сви радни људи са навршених 18 година без
обзира на пол. Централни органи доносили су одлуке о основама политичког и
привредног живота, у њиховој надлежности биле су све комуникације, пошта,
телеграф, железница, затим монетарни и финансијски систем, војна питања, спољна
политика, здравство, судство и просвета. Републикама су остајали послови у вези са
националном културом и неки привредни задаци.
Бољшевици су стално наглашавали да признају право нације на
самоопредељење, али, и идеју револуционарне заједнице народа. Ипак су Лењин и
његови сарадници настојали да не дође до отцепљења и решења су тражена у
социјалистичкој федерацији. Као крајњи израз национализма, сепаратизам је сматран

63
политичким стремљењем буржоаских друштава. Како се ипак није желело да се
окупљање оствари путем подређивања центру, препуштено је комунистима неруских
народа да у својим заједницама буду носиоци идеје јединства. Насупрот
национализмима, желело се да се развије посебан сензибилитет припадности држави
совјета. Крајем септембра 1922. почела је кампања против 'великоруског шовинизма'
али и против свих других национализама који су пружали основу сепаратизму, пре
свега украјинског и народа Закавказја. Ово је дало резултат, па је Совјетски Савез
изграђен у државу са јаким центром управе а идеолошка спона је постало осећање
социјалистичког патриотизма. Средиште је ипак остало руско језгро а од марта 1918.
Москва је постала главни град.
Политичку основу државе чинила је Свесавезна комунистичка партија
(бољшевика), која се тако назива од децембра 1925., а до тада је њен назив био Руска
комунистичка партија бољшевика. Све остале левичарске групе су забрањене током
1921. и 1922. Бољшевици су држали извршну, законодавну и судску власт, као и сва
кључна места у привреди. Посебна пажња је посвећивана васпитању омладине, па је
у ту сврху створен 'Комсомол', Комунистички савез омладине. Иако је постала
масовна, бољшевичка организација је остала монолитна, као у време илегалног рада.
Тако централистички уређена партија успела је да очува јединство територије
некадашњег царства упркос јаким сепаратистичким тежњама и многим унутрашњим
границама. Баш због тога је велика пажња посвећивању очувању дисциплине унутар
партије. Ова брига се манифествовала повременим чисткама. Прва таква акција,
наводно против оних који су се компромитовали недостатком морала и
нестручношћу чиме су унижавали углед Партије, спроведена је 1921. Расправе
унутар партије су у прво време биле честе, али су полако нестајале. Али, међу
водећим људима дијалози и расправе су остали чести и они су умели потпуно да се
разиђу. Ипак, супротстављања Лењину није било. Његово успешно руковођење,
изузетан дар за анализу ситуације, јасноћа и убедљивост излагања, учинили су да му
ауторитет поштују све остале вође. Али већ тада почиње да се јавља облик партијске
свемоћи. Множење професионалних политичких дужности створило је посебан
политичко-бирократски слој, који се све више одвајао од остатка друштва.
Раскол: строго централистички организована партија била је вођена једном
групом најистакнутијих бољшевика. А у таквој ситуацији логично је да различита
сагледавања проблема и ситуација временом доведу до међусобних нетрпељивости.
Уз Лењина, од најзначајнијих бољшевика су се посебно истицали Камењев, Зиновјев,
Стаљин, Бухарин ... али изнад свих, Лав Давидович Бронштајн – Троцки. Свако од
њих је у периду 1917. - 1923. изградио своје име и престиж и дао свој допринос
идеологији и тумачењима револуције. Међу њима се веома брзо развило ривалство,
али док је Лењин био жив лични сукоби се нису разбуктавали у политичке битне
спорове.
Рано је постало јасно да су у бољшевичком вођству двојица главних ривала
Стаљин и Троцки. То ривалство потиче из времена почетка борбе за одбрану
револуције, када је Троцки био врховни командант а Стаљин политички комесар на
фронту код Царицина. Наводно чак, за време битке под Варшавом, Стаљин није
дозволио армији свог блиског друга Ворошилова да притекне у помоћ армији
Тухачевског, који је био близак Троцком. уосталом, они су и по природи и по
карактеру били потпуно различите особе; Троцки је био савршено образован,
изузетан теоретичар, сјајан говорник који је опчињавао масу, харизматична особа
која је у периоду 1917. - 1921. уз Лењина, најпресуднија за опстанак револуције. Био
је организатор устанка и преузимања власти новембра 1917., као комесар спољних
послова главни преговарач са Немцима, творац победоносне Црвене армије и њен

64
први врховни командант; најзад, организатор гушења побуне морнара у Корнштату
1921. Уз то је био, поред Лењина, најбољи теоретичар комунизма. Стаљин је такође
био стално присутан, али никада у тако крупном плану као Троцки. Био је простог
порекла, слабог образовања и културе, лош и досадан говорник, за разлику од
Троцког неугледног стаса. Али, он је био вредан и упоран радник који је савршено
обављао све оне задатке који су неприметно чинили да систем функционише (док су
се други бавили теоретисањима о будућности). Док су се други бавили проблемима
револуције, он се бавио проблемима унутар револуције, тиме је обезбедио себи
бројну 'клијентелу' нижих партијских чиновника и официра. Он никада није имао ни
једном тако важну функцију као Троцки, али је био редован члан Политбироа
Централног комитета. Тако је у телима која одлучују било све више људи оданих
Стаљину, а ускоро (око 1921.) је почео лагано да преузима и полицију. 1919. је био
председник комисије за испитивање злоупотреба, а 1921. и комисије за чишћење
партијског чланства – дакле, пола партије му је дуговало положај или останак на
положају. Најзад, априла 1922. постао је Генерални секретар Партије. Док је Стаљин
лагано стицао позиције, Троцки их је, након великих задатака које је обавио, само
лагано губио. Уздао се у стечени углед, личне способности, елоквенцију. Кључну
грешку је направио када је почетком 1923. одбио да, уместо смртно болесног
Лењина, постане председавајући Политбироа. Без обзира на све своје личне
квалитете и способности, тиме је само доказао да у ствари није имао потребних
политичких и државничких способности.
Лењина је бринуо сукоб ове двојице и бојао се да би након његове смрти, тај
сукоб могао да подели партију. У принципу је нагињао Троцком и почетком 1923.
планирао је да уклони Стаљина. Али, почетком марта погодио га је трећи од четири
срчана удара, колико је имао почев од маја 1922. У свом политичком тестаменту је
упозорио чланство да је Стаљин нагомилао и сувише моћи и да се не сме бити
сигуран да ће он ту моћ умети увек правилно да користи. Али, заслугом Стаљинових
поверљивих људи тај тестамент никада није прочитан чланству. Уз њих двојицу,
најмоћнији људи у тренутку Лењинове смрти били су Зиновјев (партијски секретар
Петрограда и председник Коминтерне) и Камењев (партијски секретар Москве и
вршилац дужности председника Политбироа – уместо Лењина, а након што је
Троцки одбио). Када је марта 1923. Лењин пао у кревет, ова двојица су са Стаљином
образовали 'тројку', са циљем да Троцког спрече у добијању било ког важног
положаја. Када је опозиција у партији захтевала демократизацију, они су је поразили
на партијском конгресу јануара 1924. Тако је Стаљин све више овладавао Партијом, а
почетком 1924. је успео да постави свог човека, Алексеја Ивановича Рикова, за
председника Совнаркома (владе). Када се 1925. тројка распала, Камењев и Зиновјев
су се приближили Троцком – али за сву тројицу већ је било касно. Троцки већ од
јануара 1925. није више био комесар рата, а током 1926. сва тројица су изгубила све
своје функције; чак су престали да буду чланови Политбироа. У периоду 1922. -
1926. Стаљин је на кључна места у држави поставио људе који су у годинама борбе
за револуцију били мање-више непознати нижи функционери партије или официри,
тада скоро сви без икаквог политичког значаја. Али у тренутку обрачуна, били су то
људи на које се ослонио да би задао коначан ударац: заменици генералног секретара
партије Вјечеслав Молотов и Владимир Кујбишев, народни комесар за рат Михаил
Васиљевич Фрунзе, партијски секретар Лењинграда Сергеј Миронович Кирков,
народни комесар за спољну трговину Анастас Микојан, итд.
Стаљин је 1927. имао пресудни утицај у свим одлучујућим телима а његови
ставови постали су бољшевички програм. Сваки напад Троцког на себе представљао
је као напад на партију. Те године Камењев и Зиновјев су искључени из Централног

65
комитета. Троцки је на то покушао да организује демонстрације, али их је полиција
спречила. Ранијих година могао је бар да покуша да искористи свој утицај у армији и
поведе је на руководство партије, али сада је било касно и за то. 14. новембра 1927.
године, десет година након што је довео Партију на власт, искључен је из ње. Јануара
1928. послат је у интернацију у Алма-Ату, а свим његовим сарадницима и
истомишљеницима онемогућен је рад. Стаљин је тријумфовао, али је партија остала
без најпознатијег и најутицајнијег светског револуционара. У ноћи 10/11. фебруара
1929. Троцки се са породицом укрцао на брод у Одеси и отишао у емиграцију.
Социјализам у једној земљи: првих неколико година после револуције водио
се значајан теоријски спор: да ли је могућа изградња социјализма у једној земљи или
треба тежити светској револуцији. Ако би се прихватило ово друго, требало би
умереније изграђивати комунизам док не настану повољнији међународни услови.
Лењин је за живота инсистирао да се одмах уводе социјалистички односи у друштву,
али да се на сваки начин покуша да се револуција пренесе на друге земље. Стаљин се
међутим определио за изградњу социјализма у једној земљи, објашњавајући то
стабилнијим међународним положајем СССРа и све мањом надом да ће ускоро
избити светска револуција. То је међутим доносило преусмеравање целокупног
политичког програма партије и државе, а у привреди је подразумевало одступање од
мера и начела НЕПа.
На овај начин поново су се почеле отварати нека стара важна питања – пре
свега о противречности између пролетеријата и сељаштва. По Стаљину, сељачки
посед значи језгро капитализма, а како изградити социјализам ако се дозвољава да
опстају опасне ћелије капитализма!? Крут и прост закључак био је: уништити
сељаштво као слој земљовласника. Како се радило о већинском становништву,
морало се рачунати на жилаве отппоре. Али, Стаљин је инсистирао да приватни
посед мора да нестане у привреди, с тим да држава у име друштва све преузме и
стави под своју контролу. Привређивало би се по строгом централистичком плану, а
држава се морала претворити у строгу надзирућу и подстицајну силу, свемоћног
привредника и послодавца. На XV конгресу партије, децембра 1927. године, усвојен
је нови програм колективизације сељачких газдинстава и развоја привреде на
петогодишњем плану (петољетка). Изради плана се приступило одмах и он је усвојен
на Петом свесавезном конгресу совјета, маја 1929.
Пре свега, требало је од СССР створити високоиндустријску земљу. Дакле,
индустријализација и електрификација, као и превођење пољопривреде на пут
социјализма путем колективизације. Најпре је укинут приватни посед на селу. До
1929. године, број колхоза се попео на скоро 60.000 а у зиму 1929/30.
колективизовано је скоро 20% свих сељачких имања. На крају прве петољетке 1932.
око 15 милиона сељачких газдинстава је колективизовано, а то је чинило 61% од
укупног броја. Тако је створен велики друштвен посед где су бивши сељаци чинили
бригаде колхозника. Уз колхозе и совкозе изграђене су станице са машинама за чије
се услуге плаћало у натури. Ипак, овакви покушаји за сужавање тржишне привреде
нису дали никакве резултате. На плану индустријализације, међутим, НЕП је дао
праве резултате. Прва (1928.-1932.) и друга (1933.-1937.) петољетка су биле истинске
прекретнице. Већ крајем 1926. створена је велика хидроцентрала 'Волхов', а у
периоду 1927.-1932. и гигантска хидроцентрала 'Лењин' на Дњепру. У производњи и
преради гвожђа СССР је постао једна од првих сила на свету. Широм земље изникле
су топионице огромних капацитета: Криви рог у Украјини, Магнетогорск на Уралу,
Кузњецк у Сибиру, Запорожје, итд.У рејону Волгограда подигнута је велика фабрика
трактора чији је годишњи капацитет био 40.000 возила. Поред Русије и Украјине
почела је велика индустријализација Сибира и Закавказја, где су отворени нови

66
извори нафте. Тиме су створене основе за развој ратне индустрије. Направљене су
нове велике саобраћајнице, а изградњом хидроцентрале на Дњепру регулисана је
река, чија је пловност тиме повећана. Од 1927. до 1930. изграђена је туркестанско -
сибирска железница.
Преображај је остварен усмеравањем џиновске а бесплатне радне снаге на
изградњи и остваривању циљева које је поставила Партија. Стимуланс је пружан
моралним факторима који су подстицани упорним партијским радом. Као највиша
вредност нудило се учешће у подухвату који ће будућим генерацијама донети
благостање, а награде су дељење путем похвала или писмених и усмених признања.
Тако је уведен и почасни назив 'ударник'.
Ипак, око новог курса дошло је до Стаљиновог разлаза са његовим дотада
најближим сарадницима, Бухарином, Риковим и Томским, који су се залагали за
продужавање НЕПа, а нарочито били против нове политике на селу. Залагали су се за
за надзирање развитка села, али са сељаком као самосталним и заинтересованим
произвођачем. Други разлог сукоба била је све већа Стаљинова самостална моћ.
Најпре се повезавши са Камењевим и Зиновљевим, Бухарин је почетком 1929. напао
Стаљина пред централним комитетом. Али, овај се са њим обрачунао још лакше него
раније и Бухарин је искључен из Политбироа, а следеће године је и Риков изгубио
положај председника Совноркома (на његова места дошао је Молотов). Тако су са
сцене нестали и последњи људи који су се Стаљину могли супротставити својим
угледом учесника у стварању совјетске државе. То је био и крај отворених
политичких борби међу бољшевицима. Неслагања је било и даље, али 30те су биле
године прогона противника, а стари револуционари су постали тек обичне мете
хајки.
Стаљинизам: 30ти година СССР је пребродио кризе које су га пратиле од
настанка и постао стабилна држава снажне власти. Моћ је била све усредсређенија у
рукама само једног човека – Генералног секретара Партије. Државно-партијски
чиновнички апарат је прерастао у један џиновски друштвени слој професионалних
вршилаца власти. Почетком 30тих, осим присталица Троцког, многи припадници
унутарпартијске опозиције враћени су у редове партије, па чак и добили виђеније
функције. Враћени су Зиновјев (1933.), Камењев (поново искључен 1932.), Риков је
постао комесар пошта а Бухарин је именован за уредника 'Известија'. Али, обрачун је
тек долазио.
Два су разлога да се бирократизам изрази као облик угњетавања. Тај апарат се
временски само умножава и разграњује, а унутар себе представља хијерархијску
пирамиду са свемоћним командним врхом. Самом својом масом он оптерећује
целокупно друштво, од привреде до културе, а заснован је на страху према
претпостављеном који се степенасто пење све до самог врха. Друго, тај огромни
апарат добио је временом уску идеолошко-политичку основу коју је изградио
Стаљин, одбацујући троцкисте, бухариновце, зиновјевце, итд. Из тога се рађало
осионо и нетрпељиво понашање победничког врха, одлучног и спремног увек на
обрачун са противницима. Догматизована идеологија је постала средство за укидање
властитог мишљења и савести. Она је сведена на крајња поједностављена, пар
Лењинових текстова у Стаљиновом тумачењу, а мали круг идеја је кружио као
објашњење живота, историје датог тренутка. Унутрашњим страхом оптерећена
бирократија се заклонила иза идеје социјализма, поистоветивши своје постојање са
опстанком социјализма. А она је заплашено служила само једном човеку на врху
власти. Ту исту бирократовану партију Стаљин је видео као оруђе власти и у њој
инсистирао на гвозденој дисциплини.

67
 Чврсту власт Стаљин је покушавао да прикаже као неопходну за очување
социјализма. У том аксиому нашао је себи идеолошко оправдање за употребу свих
средстава силе којима је владао. Искрено је веровао да класни непријатељ пружа све
жилавији отпор што се социјализам више остваривао. Али, они који му највише нису
давали мира били су бивши бољшевици који су својевремено били у најужем вођству
Партије. Мада потпуно сломљени и потиснути, били су непријатни за власт јер су
имали позната имена и велике заслуге за стварање идеала које је Стаљин приписао
самом себи. Како год било, у једном тренутку је решио да потпуно уништи ове људе
који никако нису могли да се бране и који више нису били никаква претња. Почело је
првог децембра 1934. у Лењинграду када је један студент убио Кирова, секретара
месног комитета Партије и човека од Стаљиновог личног поверења, али који се
развио у личност великог политичког престижа. Ово је одмах протумачено као напад
на Партију, а после кратке истраге окривљена је група бивших бољшевика на челу са
Камењевим и Зиновјевим. Пресуде су биле доста благе: Зиновјеву 10, а Камењеву 5
година принудног рада. По први пут су два бивша истакнута бољшевичка првака из
времена 1917.-1924. осуђена од стране совјетског суда. Ово је био само увод у велико
чишћење. Маја 1935. створена је Централна комисија за уништавање свих народних
непријатеља, у којој су били Стаљин, Жданов, Јежов (шеф НКВД, бивша ЧЕКА) и
други. Државне службе су добиле право на неограничена хапшења и принуду при
истражном поступку. Како је Троцки био посебно омрзнут, била је довољна и
најмања сумња за некога да је троцкист па да настрада. 1935. и 1936. су ипак
протекле у организационим припремама за будућа чишћења, која су врхунац
достигла 1937. и 1938. Опет су први на дневном реду били Зиновјев и Камењев.
Суђено им је за троцкистичку заверу, августа 1936. године. Брзо су осуђени на смрт и
одмах погубљени. Иста судбина је јануара 1937. задесила Радека, Пјаткова,
Сокољникова, Муралова и друге. На пролеће те године дошло је до суђења
најславнијем имену борбе за револуцију 1917.-1920., маршалу Тухачевском. Смртну
пресуду потписали су му четворица преосталих маршала Ворошилов, Буђони,
Блихер и Јегоров. Марта 1938. одржан је трећи троцкистички процес, Бухарину,
Рикову, Раковском и другим истакнутим бољшевицима, али и доскорашњем шефу
НКВДа, Јагоди. Наравно, осуђени су на смрт (осим Раковског, који је добио 15
година, али је 1941. убијен у логору). У чисткама су погубљени и маршали Јегоров и
Блихер, као и двојица истакнутих руководилаца октобарског устанка 1917, Овсјенко
и Дибенко. Suma sumarum: од свих живих чланова Централног Комитета Партије
који су извели устанак 1917., смрт у чисткама једино је избегла Александра
Михаиловна Колонтај. Троцки је убијен у Мексику 1940. Тако су нестали сви они
који су могли да оспоре Стаљинов ауторитет. Окружен само онима који су му
захвални за свој политички положај, остао је потпуно сам. Најужи круг око њега су
чинили Молотов (председник Совноркома 1930-1941.), Каганович (члан Политбироа
од 1930). Жданов (члан ЦК од 1930. а Политбироа од 1939.), Берија (шеф полиције од
1938.), Литвинов (комесар за спољне послове 1930-1939.) и још неки. Ови људи су
остали у највишем кругу власти све до Стаљинове смрти, 5. марта 1953. Већ са
Хрушчовим као новим генералним секретаром почела је тенденција напуштања
Стаљинових метода. До краја 1957. потиснути су из политичког живота сви
некадашњи блиски Стаљинови сарадници (из времена чистке и након ње), а на XX
конгресу партије, фебруара 1956. заузет је правац 'дестаљинизације' и борба против
култа личности.
Трећа интернационала: већ 1914. појавила се идеја о окупљању у једну
међународну организацију свих оних социјалдемократа који се нису слагали са
политиком већине у Другој интернационали. Кључна питања била су однос према

68
подршци владама својих земаља и одбацивање рата. До коначног расцепа дошло је
1917. и 1918. Лењин је још од избијања рата био међу најватренијим заговорницима
нове интернационале, а остао је и то након победе Револуције у Русији. Желео је да
обједини лево крило револуције у једну међународну организацију како би се покрет
лакше усмеравао. Након промене имена своје партије у 'Руска комунистичка партија
бољшевика', марта 1918. године, у периоду 1918-1923. комунистичке партије су
основане у свим државама Европе. Крајем децембра 1918. Централни комитет
бољшевика је упутио радио-телеграм свим левим снагама Европе да је потребно
створити 'Трећу револуционарну интернационалу'. Био је то пут одлучног раскида са
социјалдемократијом. Крајем јануара 1919. у Москви је одржан припремни састанак
на коме је одлучено да се сазове оснивачки скуп на основама програма бољшевика и
Спартака. Одређено је да је задатак пролетеријата неодложно освајање власти.
Оснивачки састанак је одржан у Москви од 2. до 6. марта 1919. Лењин је већ у
поздравном говору употребио израз 'Трећа интернационала', а трећег дана рада, 4.
марта, донесена је одлука о оснивању Комунистичке интернационале – Коминтерне.
Донета је 'Резолуција о платформи' која садржи програмске основе: освајање
политичке власти, наоружавање пролетеријата и стварање Црвених радничких гарди,
организација пролетерског суда и стварање нових пролетерских органа управе.
Диктатура пролетеријата међутим представља само прелазно стање. Њен циљ је да
сломи отпор буржоазије, а са постепеним претварањем буржоазије у 'радни слој
друштва' одумреће држава (а са њом и подела друштва на класе) па неће ни бити
потребе за диктатуром пролетеријата. За испуњење овог циља неопходна је
Коминтерна, јер се она супротставља међународним организацијама грађанског и
социјалдемократског света, а такође и подређује националне интересе интересима
међународне револуције. Идеал је међународна република пролетерских совјета.
Коминтерна је била централистички устројена револуционарна међународна
организација у којој су као секције постојале комунистичке партије појединих
земаља. Била је то мрежа легалних и илегалних организација која је покривала
читаву Европу, али су конци повлачени из Москве као центра међународне
револуције. Руководећи органи су били Извршни комитет и биро Коминтерне.
Коминтерна је постојала до марта 1943. када је распуштена. У међувремену је
одржано седам њених конгреса, последњи јула 1935. На том последњем конгресу
присуствовало је 77 делегација. Како је историја Коминтерне тесно повезана са
историјом СССР, све политичке промене у њему одржавале су се и на рад
Коминтерне. Чистке 30тих година нису мимоишле ни комунисте ван Совјетског
Савеза, пошто је Стаљин свуда желео да уништи присталице својих противника. Тако
су нестали многи комунистички прваци из различитих земаља, а Стаљин је успешно
овладао свим извршним телима Коминтерне. Тиме се учвршћивао његов ауторитет
на међународни комунизам. Први председник коминтерне био је Зиновјев (до 1926.),
а затим га је заменио Бухарин (до 1929.). Службени језик је најпре био немачки, а од
1924. преовлађује руски.
Четврта интернационала: она је проистекла из расцепа који је настао у
бољшевичком вођству. Мање, доста удаљене групе следбеника Троцког 1938. су се
објединиле у Четврту интернационалу. Пошто је беспоштедно критиковала Стаљина
и његову политику, она је стално била у сукобу са Трећом интернациналом, али јој је
утицај био веома ограничен. Њену теоријску основу чинили су списи Троцког,
нарочито они настали у време емиграције.
Троцки: своју осуду Стаљина, Троцки је изложио у форми теоријске анализе.
1937. у Паризу је објављена његова књига 'Издана револуција' у којој Стаљинову
власт назива '... апаратом насиља без преседана у историји'. У првом тренутку у

69
емиграцији он се нашао усамљен, али је убрзо окупио око себе бројне поштоваоце и
оне који су се слагали са његовим идејама. Наравно, Стаљинових присталица је било
много више – Троцки је представљао једну концепцију, а Стаљин земљу револуције.
Троцки је најпре добио азил у Ататурковој Турској, где је остао до 1933, затим је
прешао у Француску (1933-1935.), па у Норвешку (1936.) и најзад у Мексико. Свуда
је осећао присуство агената НКВД, а Москва је вршила дипломатски притисак на
владе свих земаља где се налазио. Своју кућу у предграђу Мексико Ситија је
претворио у бункер, преживео је два атентата, али је трећи, 20. августа 1940. био
фаталан. Насилно су страдали и скоро сви његови пријатељи и цела породица, и они
у СССР и они у иностранству. Још за његова живота убијена су му сва четворица
синова. У својим књигама Троцки је изнео свој живот и догађаје након револуције.
Како је био, уз Лењина и Стаљина, најзначајнији учесник тих догађаја, а 1929. му је
дозвољено да изнесе своју архиву, он је написао сасвим личну историју Револуције,
али је кроз догађаје провукао своја лична теоријска гледишта. Иако су донекле
сугестивни, сви списи садрже прву аргументовану и чињеницама поткрепљену
критику Стаљинове власти.

ВЕРСАЈСКИ ПОРЕДАК И РЕВИЗИОНИЗАМ

Иако су након рата победници тврдили да почиње период мира у коме се рађа
један сасвим нови свет, Европа је кренула у сасвим другом правцу: ницале су
савремене тираније, створене тоталитарне државе, међународни сукоби били стални,
а све се завршило много крвавијим ратом од онога из кога се изашло. На крају рата
са политичке сцене нестала су четири царства а преко континената простирао се
читав низ држава мале и средње величине. Највећа континентална сила била је
Француска, ослобођена деценијског страха од Немачке и решена да обнови своју
превласт у Европи. Велика Британија је улазила у последњи период своје светске
моћи. Немачка је била сломљена и пред неизвесном будућношћу, а Русија је остала
колос, али једва способан да преживи. Италија је била разапета између великих
жеља и скромних могућности.
Британија и Француска су остајале најмоћније европске силе. Иако су међу
њима остајале велике супротности и повремена неслагања остале су верне свом
ратном савезништву и никада се нису озбиљније сукобили. На првом месту стајало
им је очување распореда политичких снага у Европи. Француска је водила
ангажовану европску политику све до средине 30их и успела да за себе веже све мале
државе средње и источне Европе. У другој половини 30их, Британија је преузела
активност на континенту с циљем да дипломатијом и уступцима (на рачун малих
држава) задовољи немачке и италијанске захтеве. Италија је наставила са предратном
егоистичном политиком али није могла да се отворено супротстави Британији и
Француској. Њени погледи били су управљени ка Северној Африци и источном
Јадрану. И поред великог економског опоравка, Немачка је све до 1933. остала сила
другог реда. Основна жеља јој је било избегавање извршавања одредаба Версајског
мировног уговора. Притешњене између два моћна суседа, Пољска и Чехословачка су
тражиле сарадњу са Француском и Великом Британијом, а земље југоисточне Европе
су се, у зависности од свог става према мировном уговору, опредељивале за ове две
или Немачку и Италију. Три основна проблема међународних односа међуратне
Европе била су:
- однос побеђених и победника (пошто поражене државе нису имале право учешћа
на конференцији и њима су текстови мировних уговора поднети у виду захтева да се

70
прихвате). Код Немачке, Аустрије, Бугарске и Мађарске је стално била присутна
тежња за ревизијом уговора из Версаја, Сен Жермена, Нејија и Тријанона. Нарочито
је Немачка од првог дана показивала да донекле не може, али и неће да поштује
одредбе које су јој приписане.
- однос европских држава са СССР; у ширем контексту ту су се и огледали будући
односи грађанских и социјалистичких држава. Иако се капиталистички свет у
почетку одржао непријатељски, од 1924. многе државе су успоставиле односе са
Москвом. СССР је сарађивао у напорима да се забрани рат као потписник Келог -
Бријановог пакта, а од 1934. је постао члан Друштва народа.
- Медитеранске амбиције Италије која је показивала да ће све претворити у ратну
кризу првом погодном приликом.
У историји међународних односа између два рата лако се могу запазити два
периода. Први је трајао од 1919-1933. и у њему су силе победнице користиле своју
моћ да би учврстиле поредак изграђен мировним уговорима 1919/20, а од 1924. су
искрено прешле на политику споразумевања и сарадње међу народима. Овај период
се може сматрати епилогом Првог светског рата. Други период иде од 1933-1939.
године, а иницијативу су преузеле државе незадовољне приликама после 1918. које
су почеле да агресивним понашањем намећу своју вољу, мењају однос снага и
прекрајају границе. Предњачила је наравно Немачка, а овај период може се сматрати
уводом у Други светски рат.
Дакле, насупрот Версајском систему стајале су државе незадовољне
постојећим стањем и њих можемо назвати 'ревизионистичким'. Иако је из рата
изашла као победница, овим државама је припадала и Италија. Једино је Аустрија од
њих била заиста пасивна а њени политичари су се трудили да се изборе за
самосталан демократски развитак, па је ревизионизам остао пуста жеља њених
конзервативаца, али не и службена политика. Ревизионизам је био само једна страна
политике ових држава. Друга је била жеља да се реваншира за пораз. Неке од ових
држава су потписале капитулацију услед изнемоглости због ратних напора, пре
великих војних пораза. Одатле су проистекле демагошке шпекулације о 'ножу у леђа'
и пораза због издајица из сопствених редова. То пре свега важи за Немачку. Иако је
Италија по завршетку рата била повезана са Француском и Великом Британијом,
била је незадовољна својим добицима. Због тога се приближила Немачкој – везивали
су их интереси који су се исказивали у будућности.

ТРАГАЊЕ ЗА МИРОМ

Опште исказана жеља за миром потицала је из сазнања да ће будући рат бити

много крвавији него претходни, па су сви који су имали што да изгубе желели да
избегну сукобе. Тако је међуратни период парадоксално, поред сталних сукоба и
тензија, испуњен декларацијама пуним мира и правним актима који су искључивали
рат.
Совјетско и немачко питање: у вези Совјета, постојао је двоструки проблем:
хоће ли се СССР укључити у свет капиталистичких земаља, тј. да ли ће грађански
свет примити у међународну заједницу једну комунистичку земљу. Сам СССР је
имао један теоријски проблем: Шта је то спољна политика социјалистичке
револуционарне државе? Троцки је на пример као комесар за спољне послове чак
заступао став да није потребно имати министарство спољних послова. Многи су
веровали да ће по победи револуције у свету (а Русија је требало да буде само
почетак) нестати стари тип државе, па неће бити ни потребе за дипломатијом. Иако је

71
револуционарна машта била велика, пракса је наметала друга решења. Није се знало
ни какву спољну политику водити. Реалност ситуације, унутрашњи проблеми,
потреба за разменом привредних добара, гушење револуције у Немачкој и Мађарској,
као и неуспех да се револуција извезе у Пољску, све је наметало потребу
коегзистенције са спољним (капиталистичким) светом. Тако је држава морала да
води спољну, док је Коминтерна преузела да води револуционарну политику.
Победа Антанте у рату донела је корист бољшевицима јер су се ослободили
немачког притиска, али им је донела и непријатељство Антанте. Како су црвени у
грађанском рату потукли све савезнике Антанте у Русији, овима није остало ништа
друго сем да се помире са постојањем једне огромне комунистичке државе. Али, још
током рата дошло је до извесних економских преговора, у којима су предњачили
Британци. Тек је НЕП шире отворио врата за финансијске и инвестиционе послове у
СССР. За пословне кругове Запада то је било огромно тржиште, па је то и пресудило
да Совјетски Савез, иако непризнат, буде позван на привредну конференцију у
Ђенови, априла и маја 1922. Ту су представници Совјетског Савеза по први пут
седели на једном међународном скупу. Још током претходне године, у Москви и
Берлину је оцењено да две државе могу да се узајамно привредно помогну; а с
обзиром на тежак спољнополитички положај било је корисно показати какву-такву
слогу као вид политичке демонстрације. Тако су у време Ђеновске конференције
министри спољних послова Чичерин и Валтер Ратенау, 18. априла 1922, након више
тајних састанака, потписали међудржавни споразум у Рапалу. По овом споразуму обе
државе су се међусобно одрекле плаћања накнаде свих штета из Првог светског
рата, дале једна другој трговачки статус 'најповлашћеније' нације и успоставиле
дипломатске односе. На овај начин су обновљени односи успостављени после Брест-
Литовског мира, а које је у јесен 1918. прекинуо Берлин уз оптужбе да бољшевици
подстичу револуцију у Немачкој.
У међувремену се СССР приближио и другим земљама. Италија је крајем
1922. желела да успостави тешњу сарадњу са Москвом, али она ни привредно ни
политички није била довољно јака да би обезбедила најуносније послове на
огромном руском тржишту. До преокрета спољнополитичког положаја СССР дошло
је почетком фебруара 1924. када је Велика Британија, тј. њена лабуристичка влада,
разменила дипломатске представнике са СССР. Ово 'пробијање леда' најмоћније
државе на свету омогућило је и другим, нарочито слабијим државама да следе
британски пример, па су до краја те 1924. скоро све европске државе признале СССР.
Јапан је то учинио почетком 1925. а САД тек 1933.
Немачку је било лакше приволети да потпише Версајски мир него натерати је
да извршава прихваћене услове. Већ 1920. постало је јасно да ће немачко питање
доминирати међународним односима у Европи. Иако је средином јануара 1920.
Конференција мира престала са радом, три државе победнице су наставиле да
одржавају повремене састанке на највишем нивоу како би разматрали све актуелне
проблеме. Током 1920. Милеран, Лојд Џорџ и Нити су се састали три пута, и увек је
тема била немачко одбијање да поштује клаузуле о репарацијама и ограниченом
наоружавању.
По Версајском уговору, Немачка је смела да држи само 100.000 војника, али
су широм Немачке под оружјем остале хиљаду добровољаца. Берлин је тврдио да му
само за одржавање реда у самој земљи треба 200.000 војника. На састанку тројке у
Сан Рему овај немачки захтев је одбијен али је одлучено да се прекине са праксом да
се Немачкој само уручују захтеви и да се Немачка увек позове да присуствује
састанку када се расправља о њој. На конференцији у бањи Спа, крајем 1920. дат је
рок Берлину да војне снаге сведе на 100.000 војника и преда сав сувишан војни

72
материјал до првог јануара 1921. године, у противном ће се проширити окупирана
територија Немачке. Берлин је попустио под притиском. Јануара 1921. одређено је да
Немачка плати на име репарација 226 милијарди у златних марака током наредне 42
године. Немачка је изјавила да може да плати само 30 милијарди, и то ако јој се врати
Горња Шлезија. Савезници су на ово почетком марта 1921. окупирали градове на
источној обали Рајне и на линијама окупационе зоне поставили царинарнице. Немци
су се обратили Друштву народа и затражили од САД да реагује, а и Британци су
омекшали став и заузели се као посредници код Француза. На новој конференцији
одржаној маја 1921. Савезници су спустили износ за репарације на 132 милијарди
марака и запретили да ће окупирати Рурску област, па су Немци пристали. Било је
очигледно да Французи доживљавају репарациони износ као богомдано средство за
држање Немачке под контролом.
1922. је донела ново затезање односа, пошто Немачка није уредно испуњавала
своје односе. Као председник Репарационе комисије, Рајмон Поенкаре је максимално
заоштрио ситуацију тврдњом да Немачка може, а неће, да плаћа. На конференцији у
Паризу, јануара 1923. Британци су покушали да смире ситуацију, предложивши да
Немачки дуг буде смањен на 50 милијарди марака, али су Французи то одбили и
запретили Лондону да ће, ако треба, самостално извршити окупацију Рурске области
и да Британија према њима има савезничке обавезе. Онда су Британци попустили и
10. јануара 1923. влада у Берлину је обавештена да ће, због кршења Версајског
уговора, белгијске и француске трупе запосести Рур, што су сутрадан, 11. јануара и
учиниле. Берлин је повукао дипломатске представнике из Париза и Брисела, одбио
сваке преговоре док се окупационе трупе не повуку и позвао представнике Рура на
пасиван отпор. Тако је започела 'Рурска криза'.
Французи и Белгијанци су забранили извоз угља из Рура и поставили
царинарнице на новој демаркационој линији. Али, услед пасивног отпора
производња је потпуно престала; дошло је и до општег штрајка који су окупационе
власти силом скршиле. Британија и САД су позвали на суздржавање од насиља а
Немачкој саветовали умереније држање. Берлин је зато маја предложио да се
репарације спусте на 30 милијарди марака и да се немачкој влади одобре зајмови.
Французи и Белгијанци су одбили да преговарају док траје пасивни отпор.
Притегнута катастрофалном привредном и политичком ситуацијом, и по савету
Британаца, немачка влада је крајем септембра позвала становништво Рура на
престанак пасивног отпора. Тада се изашло у сусрет немачкој жељи да се спор преда
у надлежност непристрасној међународној комисији. За председника новоствореног
комитета одређен је амерички економиста Чарлс Доз. Комитет је почео са радом
фебруара 1924. и свој предлог плана репарација предао већ априла. По њему је
требало да Немачка добије англо-амерички зајам за опоравак привреде од 800
милиона марака, а да почев од те године Немачка исплаћује репарације у износу од
милијарду марака годишње, с тим што би то до 1928. нарасло на 2,5 милијарде.
Притом је Доз нагласио да се гаранција за плаћањем не може добити окупацијом
немачке територије, већ у виду самосталне савезничке наплате од прихода немачких
железница, тешке индустрије и банака.
На конференцији у Лондону јула/августа 1924. разматран је, и усвојен Дозов
план. Француска је пристала да повуче своје снаге из Рура (заједно са Белгијским) у
року од једне године, да више не решава сама репарационе проблеме, и пристала је
да се сви проблеми износе пред једном арбитражном комисијом којом би
председавале САД. Добила је право да се користи угљем из Рура, а Немци су имали
право жалбе и арбитраже. Окупациона војска се повукла до јула 1925. Немачка је
1926. постала члан Друштва народа, па питање репарација није више толико

73
заоштравано. Једна нова комисија, под председништвом Американаца Овена Јанга,
састала се фебруара 1929. Она је јуна сачинила коначни план којим је Немачка
требало да плаћа репарације још 37 година и то 1,988 милијарди марака годишње,
дакле све до 1966, а државама које су је кредитирале, требало је да плаћа годишњу
отплату током наредне 22 године. Јангов план је прихваћен августа 1929. Након
избијања велике економске кризе, амерички председник Херберт Хувер је 1931.
предложио одлагање плаћања свих привредних дугова (па и немачких репарација).
Хуверов мореторијум је значио крај репарационих обавеза Немачке.
Општи савез држава: чежња за трајним миром се крајем рата преплела са
старом идејом о једном општем савезу европских држава. Изгледало је да један такав
међународни савез може да одстрани 'рат' као средство за решавање међународних
проблема. Између фебруара и априла 1919. израђен је и статут међународне
организације, под руководством Вилсона. Текст статута Друштва народа уврштен је у
текст свих постигнутих мировних преговора а циљ му је био да се створи идеал
света без рата.
Побеђени су у почетку остали ван друштва, а прво чланство је чинило 26
учесника мировне конференције. Места су добили и британски доминиони. Али,
одмах је уследио први ударац који је злосутно наговестио судбину Друштва:
амерички Конгрес и Сенат нису ратификовали мировне уговоре (које су потписали
амерички званичници), па су САД добровољно остале ван Друштва народа. Али, и
поред тога, развој Друштва је био доста стабилан током првих десет година
постојања. Број чланова је коначно износио 60, а убрзо су му се прикључиле и
поражене земље: Аустрија и Бугарска 1920, а Мађарске 1922. Турска се прикључила
1932, а Немачка септембра 1926. СССР се показао заинтересованим тек од 1933. а
септембра 1934. је и постао члан, да би се ускоро показао као један од највећих
поборника овог удружења држава. Само се Италија, у почетку скривено и неодлучно,
супротставила идеји заједнице народа. Али, први који је из Друштва иступио био је
Јапан, марта 1933. јер се одлучио на освајања у Кини. Следила га је Хитлерова
Немачка, већ октобра исте године. Најзад, и Италија је иступила децембра 1937.
Основно начело Друштва народа било је одрицање од рата и поштовање права
сваке државе на политичку самосталност и територијални интегритет. Ако би неко и
извршио агресију, организација је требало да реагује санкцијама и привредним
бојкотом. Предвиђено је и смањење оружаних снага свих удружених држава, али не
и њихово укидање. Седиште друштва било је у Женеви. Ту су се најмање једанпут
годишње састајали представници свих чланица, најчешће министри иностраних
послова. Али, све чланице су имале своје опуномоћене представнике при
организацији. Највише тело било је пленарна скупштина, а извршно тело било је
Савет, у коме су стално место имале велике државе, Британија, Француска, Италија и
Јапан, а касније и Немачка и СССР. Несталних чланица Савета било је најпре
четири, а коначно десет. Како су срж Друштва народа чиниле европске дежаве,
његовим сломом је задат тежак ударац европској идеји. Тако се, уместо почетних
идеала Друштва, поново распирио стари дух себичних интереса.
Од 1924. нарочито су оживеле приче о потреби опште европске сарадње да би
стари континент постао подручје мира, слоге и напретка. Развијање 'европског духа'
нарочито су заступали Аристид Бријан (председник владе и министар спољних
послова Француске) и Остин Чемберлен (министар спољних послова у Болдиновој
влади), а хтели су да оваквим потезима приведу и Немачку, у чему им је свесрдно
помогао Густав Штреземан, министар спољних послова Немачке од 1923-1929. За
свој рад, сва тројица су 1926. поделила Нобелову награду за мир. Са њима је добро
сарађивао и министар спољних послова СССР, Чичерин. На конференцији у

74
Локарну, октобра 1925. нашли су се представници Француске, Велике Британије,
Италије, Немачке, Белгије, Пољске и Чехословачке. Ове државе су тада изјавиле да
не желе рат и да се сви међународни проблеми морају решавати мирољубиво. Тада је
највећу непознаницу представљало како ће се понети Немачка; али је немачка
помирљивост и прихватање Версајског уговора донело политичко и психолошко
олакшање. 16. октобра Немачка, Француска, и Белгија су узајамно гарантовале да
једна против друге неће предузимати агресивне акције, и даследно томе су признале
све постојеће границе. Гаранти ових изјава били су Велика Британија и Италија.
Француска се осетила умирено, а Немачка се ослободила претње санкцијама. Што се
тиче источних граница, са Пољском и Чехословачком склопљени су само уговори о
арбитражи, без гаранција граница. Обе ове државе су са Француском склопиле
уговоре о међусобној помоћи у случају неиспровоцираног напада. Конференција у
Локарну је учинила доста да се у Европи ојачају тежње помирљивих и да се превлада
психоза. Затим, Немачка се очигледно постепено уклапала у 'Версајски систем', што
је значило његово јачање. Поставши члан Друштва народа следеће године, она је и
сама преузела обавезу да бди над постојећим стањем. Постигнути договори од 16.
октобра потврђени су и потписани у Лондону првог децембра 1925.
Сва ова настојања добила су свој коначни израз у 'Келог-Бријановом пакту',
документу који покушава да натера државе да се добровољно одрекну рата. Добио је
име по америчком и француском министру спољних послова, Бријану и Френку
Келогу, који су радили на тексту пакта. Бријан је најпре покушао да САД привеже за
свој систем савеза усмерених против могуће поновне појаве немачке претње, па је у
пролеће 1927. предложио један билатерални уговор о ненападању. Подстакнут јаким
антиратним расположењем у Америци, као и разочарењем многих због неуласка САД
у Друштво народа, Келог је предложио да тај уговор буде опште међународни. Са
овим се сложио и Бријан и 27. августа 1927. текст њиховог уговора потписали су
представници Немачке, САД, Белгије, Француске, Британије и њених доминиона,
Ирске, Италије, Јапана, Пољске и Чехословачке. Овим пактом се рат одбацује као
инструмент националне политике и наглашава да не постоји сукоб који неће бити
решаван мирним путем. Пакт је остао отворен и могле су му приступити све државе.
На овај пакт се у Москви гледало као на покушај груписања капиталистичких
држава против СССР. Како се стабилна Европа није могла постићи без укључивања
Москве у спољнополитичке токове, приступило се напорима да се превазиђе дубоко
неповерење које је трајало већ једну деценију. У томе се и успело – пошто су државе
Прибалтика и СССР прихватили Келог-Бријанов пакт. Представници СССР,
Естоније, Летоније, Пољске и Румуније потписали су посебни протокол у Москви 9.
фебруара 1929. године, коме су су се исте године прикључиле Турска и Литванија.
Тако су Пакт о забрани рата потписале свих 48 чланица тадашњег Друштва народа,
као и СССР и САД. Овај пакт је омогућио потпуно повлачење савезничких
окупационих снага из Немачке и пре испуњавања свих репарационих услова. До тога
је и дошло у јулу 1930. када су се последње француске трупе повукле из Рајнске
области.

ЗА НОВА ЦАРСТВА

Немачка наступа: 30те године донеле су промену у међународном

политичком животу Европе. Након нацистичког преузимања власти није остало
ништа од опрезне Штреземанове политике. Ишло се само на то да се створи,
територијално и политички, доминирајућа сила у међународним односима. Хитлер је

75
веровао у то да један народ мора да стално јача или умре, а да му се не би догодило
оно прво била је неопходна бројност и територија. Суштина његовог животног
просотра за Немаце, lebensrauma, била је у Европи, не у прекоморским колонијама
које га никада нису занимале. Првобитна политика министра спољних послова Фон
Нојрата било је позивање на Вилсонов меморандум о праву на самоопредељење. Зато
се најпре захтевало окупљање Немаца који су као мањина живели по околним
државама. Фон Нојрат је отворено нагласио да је крајњи циљ Немачке ревизија
источне границе. Хитлер је такође већ маја 1933. говорио о једном привредном
простору којем ће Немачка бити хегемон и који ће се простирати између територија
Француске, Италије и СССР.
Хитлер у почетку није имао никакве планове и идеју за остваривање ових
циљева, али је знао да је за њихово остварење неопходно водити рат. Према четири
велике државе у Европи имао је опречна мишљења. Француску је доживљавао као
непомирљивог, а СССР као неизбежног непријатеља. Према обе државе (и народа) је
осећао презир. Према Италији није имао поштовања, али је осећао да ће му бити
неопходна на Медитерану. Најзад, према Британцима је имао подељено мишљење, за
које се, на крају, испоставило да је погрешно. Поштовао их је као аријевце и успешне
империјалисте, али је био и убеђен да њихово време пролази. Он је заиста сматрао да
је изазивање Британаца 1914. нападом на Белгију била грешка и, за разлику од
Кајзера, није имао никакву намеру да изазива британску превласт на мору. Желео је
да заједно успешно копросперирају: Немачка као континентална, а Британија као
светска поморска сила. За остварење својих намера била му је неопходна снажна
војна моћ, која ће се развијати брже него што буду сазревали неповерење и страх
према Немачкој.
Основна ограничења Хитлеровог деловања на западу је био споразум из
Локарна, а на истоку савези које је успоставила Француска. Након пропасти Русије,
СССР се многима на западу учинио као бескористан савезник – мишљење које је
много олакшало наступ Хитлеру. 1921. Француска је потписала војни споразум са
Пољском и успоставила пријатељске односе са Чехословачком, Југославијом и
Румунијом. Али, ови савези нису били по вољи Британији, француском примарном
савезнику. А цена британске подршке је била напуштање идеје о директном нападу
на Немачку и француског источног система. Наиме, за разлику од Вилсона, који је
инсистирао на новом систему колективне безбедности и Лиги народа, и Французима
који су дипломатију још увек доживљавали на старомодан начин стварања савеза и
сазивања конференција, Британци су заузели (још на Версајској конференцији)
средњи став о потреби помирења и сарадње са Немачком. Зато су у старту били
против дискриминаторних репарација и територијалног сакаћења Немачке, а договор
у Локарну је представљао тријумф овакве њихове политике. С друге стране, након
Версаја и бесмислене окупације Рура, Локарно је био још један у низу неуспеха
Француске. За њих, Локарно је био мањкав јер нису гарантоване источне границе
Немачке. Зато је убрзо након састанка започела са градњом Мажино-линије. Локарно
је био и тријумф Штреземана, јер је пристајање на помирљиву политику на западу
давало већу слободу акције на истоку. Иако је Француска дала додатне гаранције
Пољској и Чехословачкој по питању њихових граница, ипак је било значајније
британско одбијање да гарантују границе на истоку. Локарно је био и основа
погршног веровања да је Италија велика сила.
Локарно је остао основа (западно)европске безбедности током наредних
једанаест година, све до 1936. Захваљујући њему Хитлер је себе претстављао као
настављача Штреземанове политике, док је Запад био заведен његовим одустајањем
од Алзаса и Лорене. 1933. је потписан Пакт четири силе, значајан само по

76
потписницима, не нарочито и по садржају потписаног. Промовисао га је Мусолини
из сујете, Хитлеру је давао признање и обезбеђивао време, уклапао се у општу
британску континенталну политику, а Француска је морала да се придружи да не би
остала изолована. Њиме се имплицира да ће убудуће најважнији проблеми Европе
бити решавани договором између сила потписница.
Немачки наступ је био олакшан тиме што је Јапан већ кренуо путем
безобзирних измена територијалних прилика у своју корист када је септембра 1931.
напао Кину, а на осуду Друштва народа реаговао тако што је иступио из чланства.
Оваквим поступањем створио је повољну атмосферу за сличне иступе других,
Немачка је најпре напустила рад конференције за разоружање, а затим већ у лето
1934. и Друштво народа. Одмах је покушала да измени политичку карту Европе
прикључењем Аустрије. Рачунало се на помоћ 'изнутра', тек евентуално на немачке
оружане снаге. Аустрија је имала своју нацистичку партију која је била подређена
немачкој централи. Енгелберт Долфус је постао канцелар конзервативне клерикалне
владе 1932. и трудио се да влада без сарадње са нацистима или десничарским
партијама. Након што је Хитлер постао немачки канцелар, Долфус је забранио
аустријске нацисте. Акција је требала да се изведе муњевито. Пуч је извршен 25. јула
1934. Премијер Долфус је убијен, али су снаге аустријске независности пружиле јак
отпор. Међународни притисак је био тако јак, да се Немачка морала повући. Њена
војска је тек била у фази обнове и Хитлер није желео да ствара додатни метеж, чиме
би увукао државу у изолацију. Нарочито је била жестока реакција Италије, која није
желела да уз Француску добије још једну велику државу на својој граници, па је
концентрисала трупе на Бренеру. Хитлеру политичка храброст није недостајала, али
ју је он још увек комбиновао са опрезом.
Важно је рећи да Француска уопште није била без иницијативе већ је одмах
кренула у стару политику окруживања Рајха. Појачала је везе са малим државама у
источној Европи и похитала да побољша везе са СССР. Први значајан резултат ове
сарадње је примање Москве у Друштво народа 1934. Ова политика је била реална и
сводила се на стару стратешку претњу Немачкој ратом на два фронта. СССР је опет
желео да спречи стварање савеза западних држава против себе, а и бојао се немачких
националистичких претензија на своју територију, па је одлучио да се приближи
грађанско-демократским уместо грађанско-тоталитаристичким дражавама. Совјетско
-француски савез створен је маја 1935, а обе државе су се обавезале на узајамну
помоћ у случају да једна од њих буде нападнута. Истог месеца склопљен је уговор о
узајамној помоћи између СССР и Чехословачке, којим је Москва обећавала оружану
помоћ Прагу. Савез је са француске стране потписао Пјер Лавал, који је постао
министар спољних послова октобра 1934, након убиства Луја Бартуа. Овај савез са
Москвом је уговорио Барту, а Лавал је само ставио потпис. Али, као конзервативни
политичар он није искрено веровао у њега – стога је посетио Рим. Лавалово
кокетирање са Римом је било опасно по односе са француским источноевропским
савезницима.
Могућност француско-италијанског зближавања је била могућа, а можда би се
и остварила да се Италија држала само својих интереса у Европи. Али, Мусолини је
жудео за Империјом и у Африци. Током састанка у Риму, Лавал је неодређено
наговестио да би Абисинија могла да буде препуштена Италији, што је Мусолини
протумачио на свој начин. Заузврат, на конфернцији у Стрези, априла 1935. Италија,
Француска и Британија су постигли неке договоре који су могли водити њиховој
међусобној сарадњи и изолацији Немачке. Фашистичка влада у Риму се дуго
служила спољашњом симболиком и речима који су требали да оставе утисак велике
силе. Иако Италија то једноставно није била, таква фразеологија и став, комбиновани

77
са већ доста чврстим привредним темељима и читавом деценијом неговања
војничког духа и идеологије освајања у друштву, довели су средином 30их до тога да
Италија крене одушевљено у освајање. Иако етиопска авантура која је започела
октобра 1935. уопште није била лака, након неколико месеци дала је резултате. Али,
када је Италија напала Абисинију реакције јавног мњења у Француској и Британији
су биле тако жестоке, да је Лавал могао само да се поздрави са својом
проиталијанском политиком и придружи се Друштву народа у санкцијама против
Италије. Хитлер је одмах препознао шансу и пригрлио Италију. Тако је настала
осовина Берлин-Рим (како ће то следеће године дефинисати Мусолини), а Хитлер је
од потенцијалног непријатеља добио вредног савезника. Француској су остали
несигурни савези са СССР и Британијом, али је изгубила савез са Италијом и
покварила односе са Пољском и Малом Антантом.
Берлин је након неуспелог пуча у Аустрији схватио да наредних две, три
године мора да наступа опрезније, док не изгради довољну војну моћ да не мора да
показује обзире. Чак је вукао и тактичке потезе као што је Пакт о пријатељству са
Пољском на десет година, јануара 1934. А онда је Италија пружила Немачкој нову
шансу: када јој је Друштво народа увело економске санкције, искрсла је Немачка и
понудила Италији огромну економску размену којом је ова превазишла своје
спољнопривредне тешкоће. Наиме, иако је Италија играла главну улогу у спречавању
Немачке да анектира Аустрију претходне године, Хитлер је знао да га са Италијом
везује заједнички интерес ревизије status quo, у име стварања великих империја. Зато
је био спреман да занемари догађај из 1934. и није губио ни часа да се приближи
Италији. Приликом посете Берлину италијанског министра спољних послова грофа
Галеаца Ћана 1936. године, Мусолини је у Риму рекао да се ствара 'европска
осовина'. Истовремено је и текло повезивање Немачке и Јапана, са циљем да се
СССР стави под притисак и са запада и са истока. Ове две земље потписале су 25.
новембра 1936. 'Антикоминтерна пакт', коме се 6. новембра 1937. придружила и
Италија. Овај пакт је тражио Хитлер, који је у то време жестоко нападао бољшевизам
и био заинтересован за јапански успех у рату са Кином. Јапан је пакт потписао, пре
свега из беса према совјетско-кинеском уговору о ненападању, августа 1936, након
чега је уследила продаја совјетских авиона и муниције Кини. (Јапан се августа 1939.
одрекао Антикоминтерна пакта из протеста против немачко-совјетског пакта о
ненападању, чиме је прекршена једна одредба Антикоминтерна пакта – да ниједна
страна неће са СССРом правити споразум а да претходно не консултује ону другу;
али је септембра 1940. ипак приступио Тројном пакту).
Почетком 1935. водећи људи у Берлину су одлучили и да јавно објаве шта
раде, па је Гебелс 16. марта дао службену изјаву да влада Рајха више не признаје
војне одредбе Версајског уговора и да уводи општу војну обавезу. Исте године је
организован плебисцит у Сару, на коме се више од 90% становништва изјаснило за
останак у Немачкој. Насупрот одредбама уговора у Версају и Локарну, трупе Рајха
ушле су у Рајнску област 7.марта 1936. године. На то је пре свега утицала неодлучна
политика Париза и Лондона. Немачке снаге су још увек тада биле слабе и било који
енергичнији гест би натерао Хитлера да се повуче. Тога су се највише бојали његови
генерали и били веома скептични у вези читавог подухвата. Али, Хитлер је знао да
Лавал (сада премијер) неће покренути ни једног војника. Тако је забележио јако
битан успех и повећао престиж међу својим официрима. На супротној страни,
владало је убеђење да је најбоље да се Немачка умири уступцима. Многи су чак и
сматрали да је најбоље да се Немачка окрене на СССР.
Један од најзначајнијих докумената који су сачувани из овог периода, а тичу
се Хитлерових намера, познат је као Хобсбахов меморандум. Начинио га је пуковник

78
Хобсбах након састанка у Берлину 5.новембра 1937. на коме је Хитлер током четири
сата својим сарадницима (били су присутни министар рата Бломберг, спољних
послова Нојрат и тројица војних заповедника, Фрич, Редер и Геринг) излагао о
својим спољнополитичким размишљањима. Говорио је о животном простору на
истоку и није прихватао колоније ван Европе као решење. Нагласио је да се до тада
руководио околностима, али да Немачка не може још дуго да чека, јер би предности
које она већ стиче, други ускоро могли да почну да сустижу. Тада је и рекао да су
следеће могуће акције против Чехословачке и Аустрије. Овај документ показује
постојаност Хитлерових циљева, али и неодређеност сатнице за акцију; тј. како је
сам нагласио – препуштао се повољним околностима.
Немачка је пре свега угрожавала Аустрију, Чехословачку, Пољску и СССР.
Али, својим намерама она је угрожавала и све позиције које су на континенту имали
Британија и Француска. Нацисти су 1940. имали план да од делова француских и
белгијских колонија у централној Африци и делова њихове европске територије
направе један велики Немачки Рајх, који ће постати најмоћнија сила на свету. С те
стране, још и 1940, док је увелико трајао рат, Берлин је преговарао са Лондоном
признајући интегритет британске империје у замену за прихватање ових планова.
Иако су сами довели себе у ситуацију где су били те године (својим сталним
попуштањем Немачкој у периоду 1935-1938) ову понуду Британци нису могли да
прихвате. Јер као господар Европе, Немачка би постала превише опасан ривал у трци
за светску превласт.
Концерт четири силе: прекретницу европских прилика представљао је
грађански рат у Шпанији. На изборима одржаним фебруара 1936. победу је однео и
нову владу формирао Народни фронт. Незадовољни овим, десничарски генерали су у
ноћи 17/18. јула покушали државни удар који није успео, али се претворио у
трогодишњи рат. На обе стране су учествовали добровољци из страних држава: на
страни владе, демократе и комунисти из различитих земаља, а на страни побуњеника
одреди немачке и италијанске војске. Овај рат је имао велику симболику за тадашње
међународне односе. Десница је напала на парламентарну државу. Десницу је
организовао и помагао фашизам, а званичну владу либерални и комунистички
добровољци – али осим СССР и Коминтерне, не и либералне западноевропске владе.
Ту је почела да се оцртава помирљива дефанзивна политика немешања, са циљем да
се незамерањем Хитлеру Немачка наведе на неку нагодбу и сарадњу. Резултат је био
заузимање Мадрида од стране снага генерала Франка 28. марта 1939. Тако је начињен
преседан који је указивао пут и Немачкој и Италији: насилна акција, не само да не
бива осујећена већ и води успешном завршетку.
Шпански грађански рат је донео крај Француском утицају у Европи. Око ње је
био стегнут обруч непријатељских држава: Немачка и Италија су желеле делове
њене територије, а Италија и Шпанија њене поседе у Северној Африци. Како је
бирачко тело почело да нагиње левици, чак је дошло и до десничарских претњи
применом насиља. Француска је тада препустила Британији своје место у
међународној дипломатији.
Невил Чемберлен је 1937. сменио Стенлија Болдвина на месту премијера. До
тада је био само министар здравства и на кратко министар финансија, али се највише
доказао као успешни градоначелник Бирмингема. Био је типични провинцијални
политичар; уз то и незналица, наиван дипломата, али најгоре од свега – тврдоглав.
Брзо је натерао свог министра спољних послова, Ентони Идна, да поднесе оставку.
Чемберленова влада је осетила значај историјског тренутка, али је изабрала потпуно
погрешан приступ ситуацији. Логика Чемберлена била је да се призна реалност
појаве две нове силе, али да им се не дозволи да силом намећу своје жеље, већ да се

79
дипломатском игром већих или мањих уступака наведу да, заједно са Британијом и
Француском, постану носиоци нове Европе. Тиме би се створио нов европски систем
којим би доминирале четири најмоћније државе, наравно уз услов да Британија и
Француска не изгубе своје водеће позиције. Добитак би био у томе да се две
агресивне силе наведу на поштовање међународних обавеза. Концерт четири велике
силе значио је међутим и жртвовање Друштва народа, као и оно мало поверења што
га је Москва почела стицати од свог уласка у Друштво народа. Очигледно је да се
радило о веома ризичној, а будућност је показала и потпуно погрешној политици.
У суштини британске политике стајале су предрасуде и полуистине – жеља да
се и поред чињеница, ствари прикажу и доживе онаквим какве нису (а желело се да
буду). Од 1919. постојала је тенденција да се види само оно најмање пријатно код
Француза и набоље код Немаца. Појавиле су се и неке нејасне представе о англо-
пруском сродству, на Версај су понеки чак и гледали као на француску подвалу
Немцима. Постојала је стална тенденција да се Немачка посматра као нова,
одговорна и прочишћена држава. Промена режима 1933. је сматрана нормалном, као
и смене влада у Британији. На извештаје о погоршању положаја Јевреја се жмурило.
Хитлер је све време сматран за одговорног политичара, који се само бори за своју
државу којој су у прошлости нанесене неправде. Та склоност да се Хитлер схвати као
одговорни државник са којим је могућ споразум је највећа грешка коју су чинили
британски дипломати. Упорно су занемаривали праве намере нациста и правили
планове за давање Немачкој прекоморских колонија; чак је било и предлога да се
изврши ново парцелисање Африке – типичан деветнаестовековни манир гурања
проблема под тепих и њиховим премештањем на други континент.
Чемберлен је међутим од 1937. све до средине 1939. упорно инсистирао на
спровођењу ове политике. Обимност и стално увећање немачких захтева, не да га
уопште није наводило да преиспита своје ставове, већ је све више био убеђен да су то
само прилике којима ће доказати британску добронамерност. Друштво народа је
изгубило сваки значај. Москва је све више стрепела од савеза западних држава
против комунизма, а мале државе постале су монета за задовољавање немачких
амбиција. Ипак, иако је велика већина Британаца била захвална свом премијеру на
настојањима да спасе мир, један број угледних политичара, предвођених Черчилом и
Ентони Идном је најоштрије нападао Чемберлена због бесмисленог повлачења.
Чемберлен је био одлучан у намери да се најпре нагоди са Мусолинијем, без
обзира на Абисинију и италијанску интервенцију у Шпанији. Мислио је да ће га
тиме удаљити од Хитлера. Док је Идн одбијао да прави уступке Италији по питању
Абисиније све док се Мусолини не повуче из Шпаније, Чемберлен је одмах признао
италијанско освајање. Због тог премијеровог залажења у свој ресор, Идн је и поднео
оставку. Притом тај премијер није знао много о дипломатији. Мусолини се поигравао
са њим, док је Хитлеру јављао да се не брине због његових контаката са Лондоном.
Чемберлен у својој наивности то није схватао. Опседнут својом идејом 'концерта
четири силе' запоставио је и Иднове планове да у расправама о европским
проблемима увуче и САД, СССР и Друштво народа.
Током октобра 1937. британски и француски министри су у Лондону
расправљали како се поставити према немачкој све агресивнијој политици. Аустрија
је већ тада била жртвована, али је француски министар спољних послова Делбоа
инсистирао да се испоштује војни савез са Чехословачком. Како Британија није
смела да дозволи да Француска сама уђе у рат са Немачком и претрпи пораз, једино
решење би био некакав немачко-чешки споразум, којим би обе државе биле
задовољене. Током наредне године, ово ће бити главна смерница Чемберленове
спољне политике.

80
 За то време, немачки политичари и официри већ су припремили планове
ОТТО и GRŰN, за анексију Аустрије и разбијање Чехословачке. Хитлер је израчунао
да ће припајање Аустрије и Чешке донети храну за 5 до 6 милиона Немаца, уз
присилну емиграцију два милиона Чеха. Јасно је да овако агресивне ставове никакви
британски уступци нису могли да задовоље. Уосталом, 1938. је донела Чемберлену
читав низ прилика да доказује своју помирљивост. Почетком 1938. Хитлер је у
Рајхстагу одржао говор којим је нагласио да Немачка не може остати равнодушна
према судбини десет милиона Немаца који живе у суседним државама и да немачка
влада захтева уједињење читавог немачког народа. Аустријске присталице нациста су
се овог пута много боље организовали, а убедљивост пропаганде је поколебала многе
противнике. Италија је сада била пријатељ који се неће мешати, па су
спољнополитичке прилике биле повољне. Немачке трупе су 13. марта ушле у
Аустрију а Хитлер је као тријумфатор продефиловао Бечом. Тако је Немачка
покопала Версајски поредак док су се његови творци у Паризу и Лондону
ограничили на званичне протесте.
На ред је дошла Чехословачка. Немачка влада је истицала да је Судетска
област њен последњи територијални захтев у Европи; ту је живело 3,3 милиона
Немаца који су били окупљени око странке вођене и финансиране из Берлина.
Чехословачка је била незгодан сусед Немачкој; мала, али веома индустријски
развијена, са добро опремљеном војском, низом јаких тврђава око границе са
Немачком, много аеродрома одакле су немачки градови могли бити лако нападнути и
моралом на нивоу спремном за борбу. Војни уговори са Француском и СССР чинили
су је опасним залогајем, према коме је требало пажљиво наступати. Масарик (до
1935) и Едуард Бенеш су политику опстанка засновали на војној снази земље и
њеном стратешком значају. Желели су да од Чехословачке створе државу која ће бити
од значаја за западне силе, те да тиме евентуални напад на Чехословачку не буде
само ствар од локалног значаја. Али, 1938. највећа пукотина у војној снази
Чехословачке био је став Британије. Лондон никада није пристао да гарантује за
чехословачке границе, ни у Версају, ни у Локарну. Напротив, Чемберлен је почео да
ради на рушењу француских гаранција. Сматрао је да је то начин да се отклони
опасност од избијања општег рата. Његова логика је била: жртвовати Чехословачку
да би се спасли сви остали. А за Француску је савез са Великом Британијом ипак био
важнији од њеног источноевропског система.
13.септембра 1938. дошло је до нереда у Судетској области и увођења
опсадног стања. Берлин је одговорио војним припремама и ставио до знања да жели
прикључење ове области. Најпре је привукао на своју страну Пољску, обећавши јој
област Тјешина, а затим Мађарску, обећавши јој део Прикарпатске Украјине. С
обзиром на уговоре Прага са Москвом и Паризом, било је јасно да је могућ европски
рат. Још од јула, Чемберлен је наговарао Бенеша да прихвати све што буде било
потребно да би се избегао рат. Почетком септембра, Бенеш је изјавио да је спреман
да судетским Немцима да аутономију. Било је јасно да није Чехословачка та која
ризикује рат јер брани своју територију, па је Бенешов став довео до притиска са
свих страна на Чемберлена да стави до знања Хитлеру да је Француска спремна да се
бори за Чехословачку, а да Британија има обавезу према њој. Али, Хитлеров ватрени
говор у Нирнбергу 12.септембра је сутрадан довео до поменутих нереда међу
судетским Немцима и увођења ванредног стања у неким деловима земље од стране
владе у Прагу. 15.септембра Чемберлен је долетео у Берхтсгаден на састанак са
Хитлером и (без претходних консултација са својим кабинетом) предложио Хитлеру
одржавање плебисцита у Судетима, након чега би се они прикључили Немачкој. Овај
је пристао да се суздржи од војне акције након Чемберленовог обећања да ће

81
покушати да убеди свој кабинет и Французе да признају резултат плебисцита. Затим
су француски премијер Едуар Даладје и његов министар спољних послова Жорж
Боне дошли у Лондон 18.септембра, где је усклађен заједнички предлог да се све
области са популацијом судетских Немаца од преко 50% дају Немачкој. Чехословаци
нису консултовани, а њихова влада је одмах одбила такво решење. Бенеш се опирао
колико је год могао, али је на крају морао 21.септембра да прихвати и да се задовољи
британским и француским гаранцијама граница нове, осакаћене Чехословачке
(Чемберлен је и ове гаранције дао невољно). Али, Хитлер је одмах изнео свој нови
захтев: више га нису занимали само Судети, сада је тражио веће делове Чехословачке
и њихову окупацију од стране немачке војске док се не одреди нова демаркациона
линија. Ово су одбили и чехословачка влада, и британски и француски кабинет.
22.септембра Чемберлен је поново отпутовао на састанак са Хитлером у Годесберг,
али није постигао никакав резултат. Код куће га је дочекала ојачана опозиција и
непоколебљивост Даладјеа који је био за рат. 23. септембра је у Чехословачкој
објављена пуна мобилизација, а делимична мобилизација сутрадан у Француској.
Чемберлен није имао куд и 27.септембра је наредио мобилизацију морнарице. Ипак
је, у последњем покушају да спречи рат, замолио је Мусолинија за посредовање.
Хитлер је пристао и 29. септембра 1938. дошло је до конференције четири силе у
Минхену. Након вишечасовног већања, Чемберлен и Даладје су једноставно
пристали на све Хитлерове захтеве. СССР није консултован. Током ноћи је потписан
уговор којим је Судетска област предата Немачкој, а војска добила право да их
запоседне већ првог октобра. Одлуке су саопштене Чехословачкој без права на жалбу,
а Британци и Французи су јој чак појаснили да, ако жели да се опире Немачкој, има
на уму да ће то учинити сама. Бенеш је одмах поднео оставку. Пољаци су окупирали
Тјешин првог новембра, а Мађари део Прикарпатске Украјине сутрадан. Осакаћена
Чехословачка је остављена да животари још неколико месеци, а западне силе су без
испаљеног метка остале без јаког савезника.
Сутрадан по одржаној конференцији, Чемберлен је предложио Хитлеру
потписивање деклерације о пријатељству, што је овај одушевљено прихватио.
Децембра су исту декларацију потписали и Французи и Немци. Осим Чеха и
(делимично) Словака, сви су са олакшањем дочекали вест из Минхена. Чемберлен је
по повратку из Минхена говорио о '... миру у нашем времену'. Иако је и по Британији
и по Француској настало велико одушевљење због 'очуваног мира на рачун тамо
неких Чехословака', многи су били огорчени оним што се догодило. Халифакс је већ
тада тражио увођење мобилизације, а јануара је затражио организовање преговора
штабова војски Британије, Француске и Белгије.
Предвечерје рата: основни резултат Минхена било је огромно јачање
Немачке и Хитлера. Рајх је запоседањем територија Аустрије и Чехословачке задобио
не само високо индустријализоване земље које су значајно допринеле даљем
снажењу немачке индустрије, већ је и са његове југозападне границе нестало једне
опасне и неугодне армије, уз то савезнице немачких противника. Совјетски Савез се
неко време трудио да се подигне брана немачком надирању, а резултат британске и
француске политике га је, не само разочарао, већ и изазвао подозрење према
њиховим крајњим намерама. У унутрашњој политици Хитлер је постао слављен као
херој-ујединитељ немачког народа. Свака евентуална опозиција постала је немогућа.
Следећа на реду била је Пољска. Она је своју независност бранила током
двадесетих година савезом са Француском (још од 1921). Када је почетком
тридесетих дошло до обнове немачке и совјетске моћи и слабљења француског
утицаја, Пољска се окренула споразумима са својим суседима, 1932. са СССР, а 1934.
са Немачком. Ова политика је могла да функционише неко време, али је остао

82
проблем Данцига и пољског коридора. Већ 24. октобра 1939, пољском амбасадору у
Берлину је речено да се немачка влада нада повољном решењу питања Данцига. 21.
марта ово је поновљено. 10. марта 1939, подстакнути од Немачке, словачки
сепаратисти прогласили су независност Словачке, а Хитлер је пет дана касније са
војском ушао у Чехословачку. Немачка је прогласила протекторат над Чешком и
Моравском, а Словачка је постала марионетска држава. 23. марта, Немачка је
дозволила Мађарској да припоји целу Прикарпатску Украјину. Када је затим уследио
притисак на Литванију, ова је сама брже-боље уступила Немачкој град Мемел са
околином. Сада је Хитлер проценио да је Немачка довољно спремна за евентуални
рат, па је свом генералштабу наредио да буде спреман за напад на Пољску првог
септембра те године. Притом је нагласио да није реч само о припајању Данцига, већ
о стварању 'животног простора' – дакле, прикључење територија без обзира да ли на
њима живе Немци! Да би одржали корак са својим агресивним савезником,
Италијани су 7. априла анектирали Албанију.
Схвативши своју заблуду, Британија и Француска су разумеле да је дошло
време да се почне са војним припремама. Тек марта 1939. Чемберлен је почео да
прети, додуше још увек помало суздржано. 31. марта, пред Доњим домом, он је
обећао да ће Британија пружити Пољској сву могућу помоћ ако буде била нападнута.
6. априла склопљен је савезнички уговор између Пољске и Велике Британије. 13.
априла, Лондон је објавио да гарантује границе Грчке и Румуније, а 27. априла у
Британији је уведена општа војна обавеза. Овакав развој је одмах учинио позицију
Совјетског Савеза изузетно значајном, али су и Лондон и Париз упорно
занемаривали покушаје Москве да се успостави исти војни савез као пред Први
светски рат. Стаљин је још половином априла јасно ставио до знања да жели савез о
узајамној помоћи у случају да једна од држава буде нападнута, и то у трајању од
десет година. Москва је била додатно забринута све чешћим инцидентима са Јапаном
на Далеком истоку и Стаљин је предложио једну конференцију на којој би учешће
узели СССР, Британија, Француска, Румунија и Пољска. Али, Чемберлен је био
против претераног зближавања са Совјетима, а и Пољаци су били оштро против.
Изгледа да је Чемберлен и даље веровао у концепт четири силе. Повремено је
претио само да би Немачку приволео својој идеји, а не јер схвата да је рат неизбежан
и тражио је модел за уступање Данцига Пољској. Пољски министар спољних
послова Јозеф Бек је, међутим био толико заведен споразумом са Британијом од
6.априла и британским гаранцијама, да је одбијао било какав уступак Немачкој.
Његова највећа грешка је била што се толико поуздао у те гаранције, које су (као и у
случају Чехословачке) биле безвредне; као и што није боље разумео Чемберленову
недоследну политику. За Чемберлена су гаранције Пољској биле само средство
застрашивања Немачке, док не нађе неко решење за проблем Данцига – очигледно да
још увек није био у стању (или није желео) да схвати да Данциг није проблем, као
што ни Судети нису били проблем, већ само изговор. Његове гаранције Хитлера
уопште нису застрашиле, већ је био убеђен да Лондон ни у случају Пољске неће
реаговати, као што није реаговао ни због Чехословачке. У тим својим
комбинаторикама, Чемберлен је прокоцкао једину реалну могућност која му је остала
– споразум са Стаљином. СССР се стога окренуо другој страни.
Треба ипак напоменути да је неповерење које је стварано две деценије између
Лондона и Москве било велика препрека искреном разговору две стране. Совјете је и
вређала и бринула чињеница да нису ни консултовани, нити им се неко обратио за
помоћ када је решавана судбина Чехословачке. По свим индицијама, Москва је била
спремна да због Чехословачке уђе у рат, ако би то учинили и Британија и Француска.
Када је затим Стаљин предложио конференцију услед претњи које су се надвиле над

83
Пољском и Румунијом, Британци су га одбили. Уз то, интереси им се нису
поклапали. Стаљин је у случају рата желео одрешене руке у земљама између њега и
Немачке – то значи, дозволу да совјетске копнене снаге уђу на територију Пољске и
Румуније. Пољаци су били огорчено против оваквог решења. Стаљина није
интересовао никакав интегритет Пољске, а споразумом са Британијом од 6.априла,
Пољска је управо добила гаранције за своје границе! Како су се и Лондон и Париз
већ поиграли са судбином Чехословачке, ново играње са судбином Пољске (и
Стањином у улози Хитлера) њима није било могуће.
Стањин је Хитлеру покушавао да се приближи још раније, након што је видео
да му савез од маја 1935. са Француском и чланство у Друштву народа неће много
помоћи против Немачке. Он је знао да ће му и Хитлер бити непријатељ, али се надао
да добије у времену. Када је видео како Британија и Француска немају храбрости да
се супротставе уништавању Чехословачке, знао је да их тек неће занимати судбина
СССРа. Ситуација је била повољна јер је и Немачка, пред оштријим тоном из
Лондона и Париза, схватила да би било корисно нагодити се са Москвом. Уосталом, у
том случају напад на Пољску постао би скоро безопасан, а евентуална британска или
француска помоћ Пољској била би без икаквог ефекта. Споразумом би се избегао и
рат на два фронта, што је у старту био успех. Тако је већ почетком маја, док се
Чемберлен још увек заносио концептом четири силе, остварен контакт између
Немачке и СССР. 3.маја је уместо Литвинова, за министра спољних послова Стаљин
поставио Молотова, који је нагињао савезу са Немачком. Током лета у Москви су
боравиле војне мисије Британије, Француске и Немачке. Можда је још увек било
довољно само дозволити Стаљину да у случају немачког напада уђе са копненом
војском на пољску територију. Али, 19. августа Пољаци су још једном, коначно
одбили такав предлог. Даладје је својој војној мисији 21.августа панично наредио да
потпишу било шта; али тог дана је у Берлину потписан руско-немачки економски
уговор, за који су већ сви претпостављали да је увод у нешто веће. Стаљин је желео
да то 'веће' причека још неколико недеља, али Хитлеру се журило.
Већ 23. августа у Москви, војни споразум су потписали министри иностраних
послова Рибентроп и Молотов. Уговор је имао свој јавни и тајни део. Јавни део
уговора потписан је у трајању од десет година, са аутоматским продужењем на још
пет година уколико га ниједна од страна не откаже бар једну годину пре истека.
Садржавао је (1) обавезу о ненападању, (2) обећање да ће све спорове решавати
мирним путем, (3) обавезу међусобне помоћи у случају напада на једну од
потписница, (4) као и да ће се стално саветовати о свим стварима од заједничког
интереса и (5) да неће учествовати у груписањима упереним против једне од држава-
потписница. Тајни део споразума је одређивао интересне сфере и линије
разграничења у новој подели Источне Европе. На североистоку, границу сфера
интереса представља северна граница Литваније. У случају поделе Пољске, граница
би ишла рекама Нарвом, Вислом и Саном. У југоисточној Европи Совјетском Савезу
је признато право на Бесарабију. 28. септембра извршене су неке измене у тексту
споразума, па је СССР добио право на целу Литванију, а у Пољској је њихова
граница померена у немачку корист, мало источније, на Буг (отприлике данашња
пољско-белоруска граница). Морални ефекат овог пакта био је велики. Уследили су
напади на све западне комунистичке партије – а и оне су се нашле у стању шока и
разочарења због споразума СССРа и једне фашистичке државе.
Иако се Немачка овим пактом осигурала од вођења рата на два фронта,
Хитлер је ипак задржао наду да ће се Британија и Француска уздржати од рата. Како
је Чемберлен 25. августа поновио решеност Британије да испуни своје обавезе према
Пољској, Хитлер је понудио Лондону пакт о ненападању, уз услов да Немачкој

84
припадну Данциг и Коридор и да се гарантују сва национална права немачкој
мањини у Пољској. Тог дана је амбасадоре Британије и Француске уверавао да нема
никакве агресивне намере према британској империји или Алзасу и Лорени. Али,
покушај да се понови иста игра као са Чехословачком није успео јер је овог пута
држање Лондона и Париза било другачије него претходне године. Хитлер је стога 28.
августа дао наређење својим генералима да се првог септембра, по плану, Пољска
свом силом нападне – надајући се да ће Лондон и Париз остати уздржани када се
ставе пред свршен чин.
Увече првог септембра, британска влада је послала претећу ноту којом захтева
да се немачке снаге врате на почетне положаје. Ускоро је и француски амбасадор
предао ноту исте садржине. Мусолини је покушао да игра миротворца, па је сутрадан
предложио да се састану представници четири силе, а да се тог тренутка војске
зауставе на тренутним положајима. Али Хитлер није желео да прекида напад који је
добро текао. 3. септембра најзад је дошло до прекида свих контаката, а у једанаест
часова Чемберлен је преко радија саопштио да се Велика Британија налази у рату са
Немачком. Уследила је и француска објава рата. Иако се Хитлер надао да ће рат са
Пољском имати локални карактер, 3. септембра тај рат је добио европске, а ускоро и
светске размере.

Коришћена литература:
1. Андреј Митровић, Време нетрпељивих, Београд 1974
2. Ерик Хобсбаум, Доба екстрема, Београд 2002
3. Џон М. Робертс, Европа 1880 – 1945, Београд 2002
4. Питер Калвокорези, Тотални рат, Београд 1987
Приредио: Перица Хаџи – Јованчић :-)

85