OBRAZOVNA TELEVIZIJA

„Obrazovna televizija može se primenjivati na različite načine u savremenoj nastavi. Ona može
biti glavni izvor informacija, dopunjavati se klasičnim vidovima nastave, dopisnom nastavom
ili sama dopunjavati ono što ne može dati klasična nastava“ (Mandić, Ristić, 2006: 166).
Neke od prednosti primene televizije u nastavi ističe američki pedagog Tiler:
a. Televizija je jedini ili najglavniji činilac u izvođenju nastave, dok nastavnik, manje ili više,
obezbeđuje uslove za praćenje programa, organizuje razitie aktivnosti, održava disciplinu i
interveniše u procesu sticanja znanja samo u izuzetnim slučajevima. U ovom slučaju TV
program je ranije snimljen i emituje se prema nastavnom planu i programu.
b. Televizijska nastava se dopunjava klasičnim oblicima nastave ili dopisnom nastavom. Ovde
se dopunjavaju klasična nastava i nastava putem televizije ili nastava putem televizije s
dopisnom. Nastavnik se pojavljuje kao organizotor rada, obezbeduje da se daju neophodna
objašnjenja u toku emisije, da se izvrši sinteza programa nakon gledanja, urade dobijeni zadaci
i realizuju projekti istraživanja.
c. Televizijska nastava dopunjava tradicionalnu nastavu onda kada je to neophodno i kad će
obezbediti dopunu, konkretizaciju i podići njen kvalitet. U ovom slučaju televizijskim
programima se odredena podrjučja UuMruju (sic), demonstriraju se predmeti, procesi i radnje,
približava se nedostupna stvainost i tim nastava čini interesantnijom i pistupačijom učenicima.
Ovde televizija daje ono što sam nastavnik i udžbenik ne mogu dati na način kako učenici žele
(prema: Mandić, Ristić, 2006: 167).
Iznećemo šta doprinosi kvalitetu obrazovne televizije u nas i u svetu i gde su njene moguće
ograničenosti sintentizujući u nekoliko kategorija rezulate istraživanja koje su univerzalno
prihvatili proučavaoci edukativne televizije.
a. Televizija može angažovati najbolje stručnjake iz pojedinih stmka da održe jedno ili seriju
predavanja koja se snimaju i emituju za veći broj slušalaca i gledalaca.
b. Prilikom pripreme programa mogu se upotrebljavati sva raspoloživa nastavna sredstva,
neophodni materijali i drugo. Ovim se obezbeđuje besprekoran kcvalitet prezentovanja
nastavnih sadržaja samim tim što se možemo koristiti savremenim učionicama, laboratorijama,
kabinetima i nastavnim bazama.
c. Televizijski program može se, po potrebi, ponoviti, značajni delovi se mogu usporeno
prikazati i moguće su brojne pripreme za uspešno praćenje programa, diskusije o njemu i
njegovo bolje edukativno dejstvo. TV program se može tako programirati da se ostvari
dvostrana komunikacija.
d. Obrazovna televizija ima širok vaspitno-obrazovni uticaj na decu, omladinu i odrasle svojim
snažnim audio-vizuelnim efektima, a poznato je i to da obična televizija spada među
najuticajnija sredstva masovne komunikacije, bilo da su ti uticaji pozitivni ili negativni. Ona
brzo lansira modu, način ponašanja i slično.
e. Televizijski program može imati snažnije vaspitno-obrazovno dejstvo lako se kombinuje sa
dragim sadržajima organizovanih uticaja, veoma se lako prilagodava uslovima, potrebama
sredine i vaspitanika, određenih vrsta škola i nastavnih programa.
f. Istraživanja su pokazala da obrazovna televizija ima snažnije efekte u vaspitanju i
obrazovanju dece osnovno-školskog uzrasta, nego mladih ljudi u srednjoj školi i na
univerzitetu, upravo zbog svoje obrazovne dinamičnosti i fleksibilnost koja više odgovara
mlađim nego starijim vaspitanicima.
g. Rezultati istraživanja pokazuju da obrazovna televizija daje u globalu bolje efekte u
egzaktnim disciplinama (gde se predmeti i procesi daju demonstrirati) nego u društvenim
naukama, a naročito u onima u ko-jima se operiše idejama i pojmovima koje je teško ilustrovati.
Ovim nije rečeno da se televizija ne može upotrebljavati u nastavi društvenih nauka i da i tu ne
može dati odgovarajuće pozitivne efekte.
h. Televizijski program može obezbediti kvalitetnu nastavu i u veoma udaljenim mestima,
pomoći bolesnim i nepokretnim ljjudima da prate nastavu dok su na lečenju i davati dopunsko
obrazovanje ljudima koji rade (Mandić, Ristić, 2006: 168-169).
Primena obrazovne televizije podrazumeva adekvatnu pripremu nastavnika i učenika. „
Stručna i pedagoška priprema nastavnika sastoji se od upoznavanja suštine televizije kao
nastavnog sredstva, njene obrazavne moći i mogućih promašaja; proučavanja nastavne građe
koja će se prezentovati, načina kako će se prezentovati i u kojim uslovima: analiziranja toka
emisije, mogućih aktivnosti učenika u pojedinim delovima i načina kako će se te aktivnosti
ostvariti; utvrđivanja zadataka koji iz emisije pro izilaze, ko ih i kako može rešavati i slično.
Ako se dobro programiraju sadržaji obrazovne televizije, onda ona daje bolje pedagoške efekte.
Priprema učenika je veoma značajan činilac koji doprinosi podizanju kvaliteta obrazovne
televizije. Pripremanje se obavlja s ciljem da se oni, ako je to neophodno, pripreme za uspešno
praćenje programa, beleženje onoga što je najznačajnije, razumevanje delova i celine sadržaja,
uočavanje zadataka i zaključaka koji iz gledanog programa proizlaze itd. Kvalitetu obrazovne
televizije doprinosi i vreme kad se daje određeni program. Tako, na primer, ako se daju TV
sadržaji onda kad se logički uklapaju u nastavni program, obezbeđuje se temeljitija i potpunija
obrada, više se doprinosi podizanju kvaliteta nastave kao celine (Mandić, Ristić, 2006: 168-
170).

„Obrazovna televizija je za relativno kratko vreme, postala veoma popularna u nastavi, svojim
programima brzo se svrstala u nastavna sredstva i vidove izvođenja nastave od posebnog
značaja, otvorila je mogućnosti za nove oblike učenja, iskorišćavana je na različite načine,
široko se upotrebljavala u svim nastavnim predmetima i zabeležila je zapažene rezultate“
(Mandić, Ristić, 2006: 164).
Televizija, kao i sva druga tehnička pomagala, ne može i nema cilj da zameni nastavnika. Ona,
primenom u nastavi, pomaže nastavniku da njegovo izlaganje bude slikovitije.
„Televizija ima izvanredne mogućnosti da učenicima približi i prezentuje neki dogadaj kad se
on stvarno zbiva ili da im putem filma, crteža, slike i dmgog materijala približi nepoznate
predele, rekonstruiše događaje, da podatke, demonstrira procese (hemijske, biioške i druge),
prikaže retke predmete, učini dostupnim izlaganje vrhunskih naučnika. književnika, umetnika
i približi onu dmštvenu i geogratsku stvarnost koja im je u normalnim uslovima nedostupna“
(Mandić, Ristić, 2006: 164).
Isti autori navode mišljenj Tihomira Prodanovića: „TV-prenosi ujedinjuju u sebi tehničke
odlike radio-emisije (prenošenje auditivnih elemenata na daljinu) i filma (dinamično vizuelno
prikazivanje). Takvim svojinn karakteristikama TV-prenosi sadrže u sebi sve odlike
savremenog audiovizuelnog odgojnoobrazovnog sredstva“ (prema: Mandić, Ristić, 2006: 165)
koje omogućije konkretizovanje, približavanje i aktuelizovanje stvarnosti. Međutim, pozitivni
pedagoški efekti se ne podrazumevaju primenom televizije u nastavnom procesu. Efekti bivaju
pozitivni ukoliko je nastava dobro osmišena, učenici dobro pripremljeni, tehnika za
realizovanje postavljena i da kvalitet emisija koje se koriste bude zadovoljavajući.
„Televizijske emisije su obično pripremljene uzimajući u obzir zakonitosti učenja, ato
doprinosi bržem i kvalitetnijem sticanju i trajnosti znanja, razvijanju intelektualnih
sposobnosti, samostalnosti i kritičnosti u radu.“ Istraživanja koja su obavljena u SAD i nekim
dragim zemljama pokazala su da škole koje su upotrebljavale redovno obrazovnu televiziju
postigle bolji opšti uspeh učenika od onih škola koje se nisu koristile televizijom u svom
nastavnom radu.

Televizijski program otvorenog kruga „priprema se u televizijskim studijama jednog centra,

ima širu opsteobrazovnu funkciju, namenjen je gledaocima svih područja koja mogu pratiti taj
program, daje se u isto vreme, pretenduje da ima šire i opšteobrazovno značenje, širu kulturnu
misiju i univerzalniju prihvaćenost“ (Mandić, Ristić, 2006: 175). To je zapravo obrazovni
program koji emituju javni medijski servisi i ostale televizijske kuće u okviru svog redovnog
programa. Zbog toga nema usko specijalizovanih sadržaja prema nastavnim jedinicama ili
uzrasnom dobu (na primer za treći razred), već je namenjena svoj deci, mada je veoma dobro
prihvaćena i od odraslih.
„ Televizija otvorenog kruga može se uglavnom realizovati na dva načina: jedan je kad se
pedagoški program uključuje u svakodnevne programe, ali kao specijalan deo koji se emituje
u određeno vreme, a priprema ga posebna redakcija sastavljena od stručno-tehničkog osoblja,
nastavnika, pedagoga i psihologa i drugi kad čitav studio ima isključivo obrazovnu funkciju po
kadrovima, sredstvima i programskoj orijentaciji i vremenu emitovanja“ (Mandić, Ristić, 2006:
175). Kod nas, nažalost, još uvek ne postoji edukativni kanal, niti se govori o njegovom
organizovanju.
Mandić i Risti navode i neke od nedostataka televizijskog programa otvorenog kruga. Oni se
ogledaju u sledećem: u pripremi programa ponekad rade pretežno nastavnici, pedagozi i
psiholozi kojima je to honorarni rad i zbog toga se ne mogu angažovati punim kapacitetom;
vreme za emitovanje programa stavljeno je uvek u okvire u kojima se ne može postići sve ono
što bi trebalo; vreme emitovanja (pored ograničenosti) ne može se prilagoditi potrebama svih
sredina i svih pojedinaca; sam sadržaj programa takođe je teško prilagođavati raznovrsnim
interesovanjima i sposobnostima brojnih gledalaca; nastavnici teže pripremaju učenike za
gledanje televizijskog programa ako ne znaju sve njegove neophodne detalje; tehnički je
neizvodljiva diskusija sa onim koji su držali predavanje i otišli; nemoguće je u željeno vreme
ponoviti ili ustaviti emitovanje programa; teško se može ostvariti sistem predavanja koji bi se
logički uključivao i paralelno realizovao sa onim što se realizuje po planu i programu i tim
stvorile olakšice nastavnicima i učenicima (2006: 176).

„Tehnički se priprema, stručno-pedagoški oblikuje, prezentuje slušaocima užeg regiona,

odredenog uzrasta i emituje se u sistemu zatvorene mreže. Kod ove vrste televizijskog
programa iz studija se (putem kabla ili ultrakratkih talasa) emituje program zajedno uže školsko
područje, ograničen broj korisnika ili za samo mali broj prijemnika lociranih oko centra za
emitovanje. Danas postoje razne vrste upotrebe televizije u nastavi koje bismo mogli stvrstati
u tzv. zatvoreni krug“ (Mandić, Ristić: 2006: 176-177).
Na prednosti upotrebe televizije zatvorenog kruga u nastavi govori Jovan Đorđević:
a. Program se priprema za poznate vaspitanike i zato se organizacijski, tehnički, sadržajno i
pedagoško-metodički može preciznije usmeravati i kvalitetnije realizovati;
b. Sadržaji se mogu realizovati tako da se po potrebi održava veza između onih koji izlažu
građu i onih koji se njome koriste;
c. U procesima sastavljanja i realizovanja programa učestvuju nastavnici koji poznaju svoje
učenike, stepen njihove informisanosti, interesovanja, načine rada i druge bitne činioce
značajne za uspešnije praćenje televizijskih emisija;
d. Daje mogućnost studentima medicine i tehnike da prate demonstracije procesa, predmeta i
eksprimenata koji su veoma delikatni i skupi;
e. Stvara uslove da se u potrebnom miru i diskretnosti izučava odgovarajuće gradivo;
f. Omogućuje permanentno aktivno učešće učenika i nastavnika u svim fazama nastavnog rada
(percepcije, realizacije i verifikacije). (Đorđević, 1979: 48).
„Obrazovna televizija zatvorenog kruga podešena je za nastavni rad na užem školskom
području; logički se uključuje u svakodnevni sistematski rad učenika i nastavnika; sadržaji,
sredstva i metode se odreduju imajući u vidu konkretan nastavni program i populaciju učenika;
vreme emitovanja i trajanja zavisi od prirode nastavne građe koja se realizuje; moguće je i
zaustavljanje programa ako to učenici i nastavnici žele, moguć je kontakt sa onim ko drži
predavanja, a i razne dopunske informacije koje su neophodne“ (Mandić, Ristić, 2006: 177).
Isti autori ukazuju da se televizijski program zatvorenog kruga priprema za manje područje, pa
stoga ima manje šanse da angažuje vrhunske stručnjake kao predavače, teže je obezbediti uvek
moderna nastavna sredstva, vaspitno-obrazovno dejstvo programa ograničava se na učenike
manjeg školskog područja, pojavljuje se opasnost od suvišnog formalizovanja i
šablonizovanja-televizijskih programa. Osim toga, postoji bojazan da se ne prenaglasi moć
vaspitnog uticaja televizije i zbog toga ne zapostave druga moderna sredstva i oblici rada kao
i nastavnikov vaspitni rad bez iskorišćavanja televizije.

Emisije obrazovne televizije, kako navodi Fred Pula, mogu obezbediti raznovrsne, interesantne
i pedagoški vredne aktivnosti učenika zbog toga što prezentuju razne stavove, poglede i
mišljenja, iznose najnovije informacije iz naučnog i šireg društvenog života, daju na
interesantan način dramatizovane nastavne jedinice ili šire celine, podstiču i usmeravaju interes
za saznanjem proširuju znatno vidike mladih, unose dinamičnost i postupnost u proces učenja,
razvijaju i neguju specijalne talente, približavaju i uveličavaju objekte, mikroorganizme i sl.,
daju analize značajnih događaja, osiguravaju racionalizaciju i ekonomiju sredstava, oblika i
metoda nastavnog rada. Zahvaljujući televiziji postoje mogućnosti da se izdvoji i prikaže ono
što je pedagoški najrelativnije, tim osigura brže i bolje usvajanje znanja i trajnije pamćenje
(prema: Mandić, Ristić, 2006: 170-171).
Ako se televizijski program daje u pogodno vreme, ako se za njega pripreme učenici i
nastavnici, on može obezbediti raznovrsne aktivnosti u procesu praćenja emisije. Fred Pula
navodi ove aktivnosti učenika: slušanje, gledanje, beleženje nekih značajnijih detalja, sistema-
tizovanje i sredivanje informacija, analiziranje stavova i mišljenja u kratkim crtama, praćenje
obaveštenja koje daje nastavnik ili neko drugi, postavljanje pitanja, opredeljivanje za određene
stavove ili date alternative, suđenje i zaključivanje, notiranje oblasti u kojima su potrebne šire
informacije nastavnika, odabiranje područja buduće šire aktivnosti učenika i skiciranje
aktivnosti koje će slediti posle završetka emisije (prema: Mandić, Ristić, 2006: 171-172).
U istom izvoru navodi se i to da posle završenog progama mogu se obaviti brojne aktivnosti
učenika od kojih ćemo spomenuti samo ove: sređivanje beležaka, naknadno konsultovanje
izvora saznanja, diskusija sa vršnjacima i nastavnikom. iznošenje odredenih stavova i ideja,
razjašnjavanje eventualnih nesporazuma, utvrđivanje individualnih i grupnih planova,
sastavljanje individualnih i grupnih projekata, praktično primenjivanje stečenog znanja,
obavljanje istraživanja prema utvrđenim projektima, čitanje, objavljivanje rezultata
istraživanja, diskusija o njima i vredno-vanje obavljenih aktivnosti.

„Kod nas se uglavnom iskorišćavaju televizijski programi otvorenog kruga s tendencijom da

zadovolje osnovne potrebe škola i ustanova za obrazovanje odraslih, dece i omladine. Obično
se u određeno vreme emituju emisije tzv. školske televizije, predavanja iz određenih oblasti i
informiše padagoška javnost o najnovijim dostignućima u pojedinim oblastima. Međutim, po
broju stručnjaka koji rade na televizijskim odeljenjima za vaspitno-obrazovne programe, po
njihovim stručnim profilima, načinima rada i rezultatima koje postižu ne možemo biti u
potpunosti zadovoljni. Iznenađujuće je da mi još nemamo specijalnog studija koji bi isključivo
emitovao obrazovne programe. Naravno, na tome se radi, ali rezultati još uvek ne
zadovoljavaju (Mandić, Ristić, 2006: 181).
Kao jedno od mogućih rešenja ovih problema vidi se u formiranju Web portala sa video
materijalima i Internet televizijskom programu, o čemu će biti reči u daljem izlaganju.
Televizija svojim obrazovnim programom stvara uslove nastavniku da:
a. potpunije i detaljnije planira nastavno gradivo,
b. više nego u klasičnoj nastavi prilagodava gradivo potrebama i
mogućnostima mladih Ijudi,
c. iskorišćava u nastavnom radu najmodemija nastavna sredstva,
d. interdisciplinamo i timski radi u procesu planiranja i realizovanja nastavnih sadržaja,
e. očiglednije, konkretnije i životnije prezentuje sadržaje, f. prirodnije i intenzivnije podstiče i
održava pažnju učenika, g. olakšava savladavanje i najtežih nastavnih sadržaja,
h. pamćenje i zadržavanje kod učenika čini temeljitijim i trajnijim, i. ostvaruje samoradnju kod
učenika.
Solidno programirana, logički uključena u nastavni proces i znalački iskorišćavana, obrazovna
televizija može da pomogne nastavniku u:
a. usavršavanju, osavremenjavanju i dinamiziranju oblika, sredstava i metoda rada,
b. racionalnijem korišćenju vremena, sredstava i prostorija za nastavni rad,
c. kreiranju uslova u kojima će nastava biti atraktivnija za učenike, bliža njihovim potrebama i
sposobnostima i
d. podsticanju i razvijanju stvaralaštva i entuzijazma učenika u procesima učenja (Mandić,
Ristić, 2006: 173).
Ako želimo da koristimo pedagoška preimućstvima koje daje obrazovna televizija, nastavnik
bi trebalo da:
a. stalno radi na svom stručnom i pedagoškom usavršavanju,
b. izučava granice i moći obrazovne televizije,
c. učestvuje u sastavljanju i valorizovanju televizijskih programa,
d. proučava programe koji se daju da bi ih mogao uključiti u realizo vanje nastavnih sadržaja
predmeta koji predaje,
e. priprema učenike za gledanje odgovarajućih programa,
f. analizira mogućnosti najboljeg iskorišćavanja onoga što su učenici gledali (Mandić, Ristić,
2006: 174).
Osim toga, nastavnik bi trebao da ima:
a. minimalnu tehničku kulturu koja je neophodna za adekvatnije korišćenje obrazovne
televizije,
b. znanje o osnovnim tehničkim svojstvima televizijskog prijeinnika koji se može u nastavi
upotrebljavati, razdaljini sa koje bi bilo najbolje posmatrati program i koliko vremena učenici
mogu pratiti pojedine sadržaje i
c. neophodne informacije o drugim tehničkim detaljima (osvetljenje, temperatura i sl.) koji su
značajni za svrsishodnije upotrebljavanje ovog modemog nastavnog sredstva (Mandić, Ristić,
2006: 174).

Napretkom tehnologije, napredovala je i televizija. Danas se može osmisliti video materijal i

uz pomoć kamkordera snimiti, u računaru obraditi, enkodovati u željene formate i tako
pripremiti za primenu u nastavi. Napretkom kblovske televizije, satelitske televizije a sada i
Internet televizije otvaraju novu dimenziju primene televizije u nastavi.
Ono što je posebno značajno, vide materijal koji se emituje sa nekog nosača videa ili sa
Internet-a može se u učionici projektovati posredstvom BIM projektora ili na plazma TV-u
velike dijagonale, tako da emitovani sadržaji bivaju jasno prezentovani, vidljivi i čujni za sve.
Pri individualizovanom radu učenici mogu samostalno gledati željeni materijal na računaru,
ponoviti ga onoliko puta koliko im je potrebno. Izradom multimedijalnih materijala za
samostalno učenje, učenik može linkovima biti povezan sa Internet stranom na kojoj se nalaze
linkovi ka video materijalima koje može u realnom vremenu odgledati. Ovo je veoma značajno
jer sa prezentacija koja je na disku, učenik odlazi na lokaciju koja se redovno ažurira, tako da
je uvek u mogućnosti da odgleda nove filmove ili da ih po želji preuzme.
Postavlja se pitanje na koji način vršiti distribuciju video materijala učenicima. Kako smo
napomenuli, u medijateci morada postoji cedeteka i ti video materijali mogu se umnožavati i
distribuirati učenicima. Međutim, budući da savremena učionica biva digitalizovana i ima u
sebi računare sa vezom ka Internet-u, DVD plejer, BIM projektor ili plazma televizor, veći deo
 tih sadržaja mora se nalaziti u elektronskoj učionici, a distribucija video materijala mora se sve
više orijentisati na Internet. Na ovaj način ostvaruje se veća interaktivnost jer učenici mogu
ostaviti svoj komentar, mišljenje ili zahtev.
Osnovne usluge interaktivne televizije su:
1. Video na zahtev – omogućava korisniku gledanje izabranog filma ili emisije u odgovarajuće
vreme uz mogućnost korišćenja video naredbi kao što su naredbe za gledanje, zaustavljanje ili
ubrazavanje programa. Korisnik može kupiti prostor (video storage space) u kojem će snimati
željene filmove na centralnom video serveru i gledati ih po želji.
2. Podaci na zahtev – omogućava korisniku dođe do podataka koji su mu potrebni.
3. Interaktivne igre, kvizovi i oglasi – Usluga koja omogućava korisniku da učestvuje u
igrama, kvizovima i oglašavanju od kuće pomoću tastature kojaje spojena u interaktivni
televizijski sistem.
4. Kupovina od kuće – Usluga koja omogućava kupovinu robe preko online kataloga. Korisnik
bira robu iz kataloga na osnovu slike i opisa. Neke kompanije organizuju prevoz kupljene robe
do kuće.
5. Glasanje od kuće – Usluga koja omogućava učestvovanje u lokalnim, regionalnim ili čak
nacionalnim izborima jednostavnim pritiskom na daljinski upravljač (Mandić, Ristić, 2006:
191-192).
U ovom radu akcenat je dat na Web potale, Internet video i Internet televiziju kao moguće
rešenje primene filma i televizije u nastavnom procesu.

LITERATURA
1. Bakovljev, M. (1966): Kada je nastava stvarno očigledna i čemu ta očiglednost služi. Novi
Sad: Pedagoška stvarnost, br 8, str 462–468.
2. Banđur, V. i Potkonjak, N. (1996): Pedagoška istraživanja u školi, Beograd: Učiteljski
fakultet.
3. Bezdanov-Gostimir, S. (1996) Može li škola bez medija? Beograd: Učitelj, br 51-52, str. 38–
44.
4. Bezić, K. (1983): Tehnologija nastave i nastavnik. Zagreb: Pedagoško-književni zbor.
5. Branković, D., Mandić, D.(2003): Metodika informatičkog obrazovanja. Beograd: Mediagraf,
Banja Luka: Filozofski fakultet u Banjoj Luci.
6. Vasiljević, S. (1952) Mogućnosti primene i korišćenja filma u nastavi. Beograd: Nastava i
vaspitanje, br. 2-3, str. 171–174.
7. Vilotijević, M. (1999) Didaktika – predmet didaktike. Beograd: Naučna knjiga, Učiteljski
fakultet.
8. Vlahović, B. (1984): Savremena nastavna sredstva – planiranje i prioriteti. Beograd: Nastava
i vaspitanje, br. 4, str. 534–541.
9. Damjanović, V. (1999) Didaktička strategija primene informacione tehnologije u nastavi.
Novi Sad: Pedagoška stvarnost, br. 3–4, str. 247–258.
10. Danilović, M. i Todorović, A. (1984): Video tehnika. Beograd: Institut za pedagoška
istraživanja.
11. Dostanićm R. (1960): Film u nastavi poznavanja prirode. Novi Sad: Pedagoška stvarnost, br.
1, str. 48–54.
12. Đorđević, J. (1979): Savremeni problemi diferencirane nastave. Beograd: Nastava i vaspitanje,
br. 3.
13. Jakovljević, R. (1965): Interesovanje dece za film kao pedagoški problem. Beograd: Nastava i
vaspitanje, br. 1-2, str. 23–32.
14. Jevtović, M. (1964) Televizija sve jače kuca na vrata dodmova i škola. Beograd: Nastava i
vaspitanje, br. 3-4, str. 217–220.
15. Jovanov, T. (1956) Princip očiglednosti u našoj didaktici. Novi Sad: Pedagoška stvarnost, br.
7, str. 451–461.
16. Mandić, D., Mandić, P. (1995): Obrazovna i poslovna informatika. Beograd: Učiteljski
fakultet.
17. Mandić, P. i Mandić, D. (1997): Obrazovna informaciona tehnologija. Učiteljski fakultet
Beograd, Jagodina i Užice.
18. Mandić, P., Radovanović, I. i Mandić, D. (1998): Uvod u opštu informatičku pedgogiju.
Beograd: Učiteljski fakultet.
19. Mandić, D. (2001): Informaciona tehnologija obrazovanja. Beograd: Viša škola za
obrazovanje vaspitača.
20. Mandić, D. (2003): Didaktičko-informatičke inovacije u obrazovanju. Beograd: Mediagraf.
21. Mandić, D. (2003): Metodika informatičkog obrazovanja. Beograd: Mediagraf, Filozofski
fakultet u Banjoj Luci.
22. Prodanović, T i Ničković, R. (1988) Didaktika za treću godinu pedagoške akademije. Beograd:
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva – Beograd.