PORTFOLIO MENADZMENT kolokvijum II

1. Informacije na tržištu kapitala

Osnovu rada svih investitora čine sveobuhvatne i razumljive ekonomske i finansijske informacije, a
kompetentna interpretacija, procena i analiza tih informacija predstavlja osnovu investicionih odluka.
Podaci koji su neophodni za te analize prikupljaju se iz primarnih i sekundarnih izvora. Primarni izvori
zahtevaju dugo vremena, troškova i angažovanje stručnjaka, jer za njih ne postoji dostupan izvor, nego ih
moramo samostalno prikupiti. Sekundarni izvori tj. sekundarni podaci se prikupljaju iz raznih publikovanih
izvora.Prednost ovih podataka je u ceni, brzini dostupnosti, ali moraju se proveriti aktuelnost i pouzdanost.
Ove podatke investitori prikupljaju kroz specijalizovane finansijske časopise, akcijske indekse putem kojih
prate cene akcija u prošlom periodu i na osnovu toga procenjuju buduća kretanja cena akcija. Informacije
koje treba da pruže investitoru procenu opravdanosti ulaganja mogu se pribaviti iz finansijskih izveštaja
preduzeća. Set ovih izveštaja čine: bilans stanja - to je izveštaj o fin.poziciji, bilans uspeha- izveštaj o
ostvarenoj dobiti, cash flow- izveštaj o tokovima novca, izveštaj o promenama na kapitalu i napomene uz
fin. izveštaj.Ovi izveštaji su važni jer investitoru pružaju predstavu o ekonomskoj istoriji preduzeća, daju
smernice za projektovanje budućih ostvarivanja, pokazuju koliko je prduzeće fin. zdravo, ukazuju na rizike,
pomažu investitorima da li da investiraju ili da se povuku iz investicija. Pored investitora, kao korisnici
finansijskih izveštaja mogu se javiti konsutantske agencije, investicioni savetnici, poreski organi,
zaposleni, sindikati, javnost, poslovni partneri.

2. Faktori kategorizacije rizika

Na tržištu kapitala faktore ukupnog rizika čine: rizik kamatne stope, kreditni rizik, menadzment rizik, tržišni
rizik, rizik kupovne snage, rizik likvidnosti, rizik zemlje, politički rizik, rizik opoziva, rizik konvertibilnosti.

Rizik se moze svrstati u dve kategorije: sistematski i nesistematski rizik. Ukupan rizik portfolia je zbir ova
dva. Sistematski rizik je povezan sa promenama na tržištu kao celini i utiče na sve HoV. Povezan je sa
inflacijom, kamatnim stopama, deviznim kursom, političkom situacijom, jer se ni jedan od ovih faktora ne
mogu predvideti a utiču na stopu prinosa HoV. Ovaj rizik se ne može smanjiti diverzifikacijom.
Nesistematski rizik ukazuje na promenljivost kretanja prinosa HoV koje se ne može objasniti na osnovu
tržišnih kretanja. Ovaj rizik je u direktnoj vezi sa emitentom HoV i ne utiče na vrednost drugih HoV.Primeri
ovog rizika su: štrajk radnika, neuspeh markentinškog programa, rezultati sudskih parnica itd.Ovaj rizik se
može izbeći diverzifikacijom.

3. Upravljanje rizikom

Nesklonost riziku omogućuje razumevanje raznih ekonomskih pojava. Najbitnije su osiguranje,

diverzifikacija (raspoređivanje rizika) i odnos rizika i prinosa. Kupovina osiguiranja je jedan od načina
suočavanja sa rizikom.Klijent koji se suočava sa rizikom plaća osiguravajućem društvu naknadu koje za
uzvrat preuzima deo ili ceo rizik.Ovo je kao igra na sreću. Mozda vam uopšte ne zatreba. Tržišta
osiguranja suočavaju se sa dva problema: nepovoljan izbor, osiguravaju se visko rizični i drugi je moralni
rizik. Zato su cene osiguranja visoke pa se niskorizični manje odlučuju na osiguranje. Diverzifikacija
podrazumeva formiranje portfolia od različitih investicionih sredstava. Ova sredstva nose određeni prinos i
određeni rizik, a najbolje se pokazuje kombinacija dve ili više HoV čiji se prinosi kreću u različitim
smerovima. Cilj diverzifikacije je razviti efikasan portfolio, kombinacijom HoV sa maksimalnim očekivanim
prinosom uz minimalni rizik na tom nivou povraćaja.Portfolio je dobro diverzifikovan ako obuhvata više
HoV a kada je udeo investicije u svaku od njih dovoljno mali a najbolje da pokriva vremenski horizont od
tri do pet godina, sa najvećim padovima.Kompromis između prinosa i rizika razlikuje se od investitora do
investitora, pa se diverzifikacija razlikuje na različite načine. Diverzifikaciju mozemo sprovesti: slaganjem u
različite fin.instrum. - struktuna diverzifikacija, ulaganje u različite industrijske grane - industrijska
diverzifikacija, ulaganje u različite kompanije prosta diverzifikacija, ulaganje u različite geog.oblasti
geografska diverzifikacija i uravnoteživanjem između sigurnih i rizičnijih oblika investiranja.
 4. Investiranje i investicioni proces

Da bi investiranje donelo željeni rezultat potrebno je prvo upoznati se sa investicionim sredstvima, naučiti i
sagledati investiciona ograničenja da bi odabiranjem adekvatne finansijske aktive doprineli ostvarivanju
ciljeva a uz to non stop pratiti tržišne promene uz stalna prilagođavanja. Zaključak je da je investiranje
plan a ne proizvod. Investicioni proces počinje utvrđivanjem investicionih ciljeva na osnovu zahtevanog
prinosa i tolerancije rizika. Investiciona strategija može biti aktivna i pasivna. Pasivna investiciona
strategija znači kupi i drži, pasivni investitor polazi od činjenice da tržište formira fer cenu i diverzifikuje
svoj portfolio ulaganjem u veći broj različitih HoV. Ova strategija se ne oslanja na analizu HoV nego
prednost daje nerizičnoj aktivi i širokom portfoliu rizične aktive. Aktivna investiciona strategija suprotna je
pasivnoj, procenjuje se kretanje tržišta i predviđaju budući usponi i padovi a profit se ostvaruje kupujući i
prodajući po visokim cenama. Ovde investitor ima znanje i informaciju i u prednosti je u odnosu na
druge.Na osnovu tri naalize aktivni investitori donose odluke o kupovini HoV. Te analize su:
fundamentalna, tehnička i kvantitativna.

5. Portfolio teorija

Portfolio teorija je prošla kroz tri faze: tradicionalnu, modernu i postmodernu. Tradicionalna faza polazi od
nekih osnovnih pravila, nije dovoljno precizna jer sugeriše subjektivnu selekciju HoV koje treba da čine
portfolio. Moderna je potpuno nova faza u portfolio teoriji i ona počinje radovima Markowitya koji je tvrdio
da investitor mora da analizira dva parametra prilikom donošenja investicione odluke a to su investicioni
prinos i varijansu. Postmoderna teorija kao meru rizika koristi standardnu devijaciju negativnih prinosa a
moderna standardnu devijaciju svih prinosa kao meru rizika.

6. Osnovna obeležja portfolia

Pojam “portfolio” podrazumeva svaki skup finansijskih sredstava kao što su: akcije, obveznice,
gotovina...koja su u vlasništvu ili kojima upravlja portfolio menadžer ili investitor. Investitor koji upravlja
portfoliom može biti pojedinačno fizičko lice, finansijski stručnjak ili banke, fondovi i druge finansijske
institucije. Osnovni princip na kojem se formira sastav portfolia je princip diversifikacije. Što je više
različitih hartija od vrednosti ili drugih elemenata u portfoliju, to je tržišni rizik manji, ali istovremeno je
manji i očekivani profit. U slučaju da se portfolio sastoji samo iz akcija jedne kompanije, kretanje cene
akcija te kompanije na berzi odrediće i sudbinu ulaganja. To znači da rast cene te akcije donosi profit, ali
istovremeno ste izloženi i daleko većem riziku u slučaju pada njene vrednosti. Kako bi se ovo izbeglo
poželjno je ulagati u različite hartije od vrednosti na čije cene utiču različiti faktori i čije se cene stoga ne
kreću na isti ili sličan način tj. poželjno je izvršiti diversifikaciju.

Svaki investitor gradi svoj portfolio u skladu sa rizikom koji je spreman da preuzme, u skladu sa svojim
investicionim ciljevima i vremenskim okvirom ulaganja. Tako na primer, konzervativni investitor će se uvek
opredeliti za portfolio koji sadrži sigurnije hartije od vrednosti, kao što su npr. državne obveznice ili akcije
velikih i renomiranih kompanija. Sa druge strane investitori koji su skloniji riziku, želeći da ostvare veću
dobit za kraće vreme, formiraće portfolio koji u većoj meri sadrži hartije koje mogu doneti daleko veću
zaradu tj. prinos, poput akcija malih, brzorastućih kompanija. Međutim ovakva investiciona strategija
nužno je povezana i sa preuzimanjem mnogo većeg rizika. Stoga imajući u vidu da investitori mogu imati
različite ciljeve prilikom ulaganja novca, postoje i različite vrste portfolija. Postoje različiti načini za procenu
uspešnosti ulaganja kroz formiranje portfolija. Najčešći metod je poređenje sa određenim repernim
indeksom (npr. berzanskim indeksom koji opisuje kretanje određene grupe akcija na određenoj berzi ili
indeksom akcija kompanija koje pripadaju određenoj privrednoj grani i slično). U ovom slučaju cilj svakog
investitora je da njegov portfolio ostvari veći rast nego što je to bio rast repernog indeksa.

U širem smislu formiranje portfolija ne podrazumeva samo ulaganja u hartije od vrednosti, već i druge
oblike investiranja, pre svega investiranje u nekretnine, kupovinu različitih roba na tržištu (npr. zlato i drugi
plemeniti metali, poljoprivredna dobra)… Ali cilj formiranja portfolija je i dalje isti, a to je smanjenje rizika
kroz princip diversifikacije tj. kroz kombinovanje instrumenata sa različitim osobinama i različitim
kretanjem cene.
 7. Sredstva sadržana u portfoliu

Sredstva sadržana u portfoliu mogu biti: akcije, obveznice, fjušersi, opcije, zlatni certifikati, proizvodna
postrojenja, ostala sredstva koja imaju vrednost i za koja se očekuje da će zadržati tu vrednost tj, da će u
budućem periodu ta vrednost biti veća. HoV su najprivlačniji instrumenti za investiranje novčanih
sredstava i sastavni su deo portfolia. Svaka HoV mora da ispunjava tri uslova, da je u pisanoj formi, da je
u toj ispravi sadržano najčešće imovinsko pravo i da postojanje i ostvarivanje imovinskog prava povezano
sa postojanjem HoV. Podela HoV je na osnovu nekoliko kriterijuma: po ročnosti, kratkoročne,
srednjoročne i dugoročne: po emitentu na državne, municipalne i HoV preduzeća: po mestu emisije na
domaće i inostrane: prema načinu određivanja poverioca HoV na ime, HoV na donosioca i HoV po
naredbi:prema prirodi odnosa koje odražavaju na osnovne i izvedene. Osnovne se dela na instrumente
duga: obveznice, certifikate, komercijalne zapise i vlasnički instrumenti: akcije. Izvedene odrazavaju neke
izvedene odnose. Njihova vrednost zavisi od neke druge aktive koja se nalazi u njihovoj osnovi: roba,
osnovne HoV, devizni kurs. Najpoznatije su forvardi, fjučersi, opcije i svopovi.

8. Sjaj i beda globalizacije

Svetska ekonomska kriza koja je počela 2007. godine nije „samo“ jedna od mnogih posleratnih kriza, već
fenomen uporediv jedino sa krizom iz 1929. godine. Kriza i dalje traje, a njene konačne efekte i račun
ćemo videti tek u godinama koje dolaze. Dubina krize je skrivena državnim intervencijama bez presedana
i njeni efekti su vidljiviji na strani zaposlenosti, nego na strani pada BDP-a. Troškovi krize su ogromni i
ogledaju se u izgubljenom rastu BDP-a, u strahovitom rastu javnih dugova i ogromnoj monetarnoj
ekspanziji čije posledice za sada nisu jasno vidljive. Model izlaska iz krize počiva na Friedmanovom, a ne
na Keynesovom modelu. Rezanje javne potrošnje ne daje očekivane rezultate i fiskalni multiplikator je
verovatno mnogo veći nego što se ranije mislilo.

Razvijene države preispituju vladajuću monetarnu praksu i doktrinu i iskazuju mnogo veću toleranciju
prema inflaciji nego ikada u protekle tri decenije. Istovremeno, planira se uvođenje mnogo snažnije
finansijske regulative i sa takvim inicijativama prednjači EU. Na globalnoj sceni nema saglasnosti u vezi sa
stepenom kontrole koju bi trebalo uvesti u finansijsku sferu. Države u razvoju su uvek mnogo ranjivije u
finansijskim krizama jer se ne mogu pomoći štampanjem novca. Za njih je ova kriza samo potvrdila ranija
iskustva. Rizici krize su uvek ogromni kada nacija kontinuirano troši preko mogućnosti. Sasvim je
svejedno da li je prekomerno trošenje vezano za privatni ili javni sektor, ili za njihovu kombinaciju. Rizik
krize se mnogo jasnije vidi kroz deficit tekućeg bilansa i visinu spoljnog duga, nego kroz visinu budžetskog
deficita i visinu javnog duga. Otuda je velika iluzija da se samo kontrolom javne potrošnje može izbeći
kriza, a da se sme zanemariti trošenje i zaduživanje „racionalnog“ privatnog sektora. U trenucima izbijanja
kriza svi postaju kejnzijanci i svi traže spas od države, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa i
teorije su bili do tada. Kada se kriza bliži kraju, svi se vraćaju na stare pozicije i zaboravljaju dotadašnja
iskustva i faktografiju kriza. Fakti su najveći i najprezreniji neprijatelj doktrine, pogotovo neoliberalne.