Марко Крајшић

Истина и легенда
о
боју на Косову

ecHo®
 Марко Крајшић

Copyright © 2002. by Марко Крајшић. All rights reserved.

—2—
 Истина и легенда о боју на Косову

1.
Бој на Косову спада у један од најсудбоноснијих догађаја
српске средњовековне историје. У једном дану Срби су изгубили
све — и битку и рат, и владара и државу; уништена им је младост
и будућност. У једном дану народ је остао сам, насупрот мрачним
временима која су надолазила. Зато није никакво чудо што је бој
на Косову временом уздигнут до ступња националне легенде која
је чувана и негована кроз усмену профану традицију и
овековечена у циклусу епских народних песама. Бој на Косову у
овој поезији и профаним предањима добија тонове опште
националне трагедије — слома пред турским освајачима.
Историјски гледано, била је то битка између турске војске коју је
предводио султан Мурат I с једне, и неравноправних снага
српског кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића с друге
стране. До битке је дошло на Косову пољу, недалеко од
Приштине, између реке Ситнице и њене десне притоке Лаба, на
дан светог Вида (Видовдан), 28. јуна 1389. г., по грегоријанском,
односно 15. јуна 1389. г., по јулијанском календару, пошто српска
православна црква није прихватила календарске реформе
Грегорија XIII 1582. г. (У српским средњовековним списима бој
на Косову је датиран 6897. годином од постанка света — према
византијском хришћанском календару којим су се служили и
средњовековни Срби, а код Турака, који време рачунају од хиџре,

—3—
 Марко Крајшић
односно одласка пророка Мухамеда из Меке у Медину, бој на
Косову је датиран 791. годином.).
У жестоком судару српске и турске војске животе су
изгубили оба владара — и турски султан Мурат и српски кнез
Лазар, чија држава након овог догађаја губи независност. Сукоб је
надалеко одјекнуо и снажно деловао на савременике. Ипак, о
њему је до данас допрло мало оновремених података. Можда се у
општој пометњи и несигурном времену мало шта записивало. С
друге стране, преживели сведоци давали су своје верзије које су,
по правилу биле само делимично виђење догађаја. Таква
непотпуна и нејасна сазнања преточена су у легенду која се
временом даље ширила освежавана новим мотивима. Разрађену
косовску легенду записао је Дубровчанин Мавро Орбини (Mavro
Orbini, Mauro Orbin, или Mauro Orbini) у делу „Краљевство
Словена“ („Il regno degli Slavi“), које је објављено 1601. г. на
италијанском језику. Међутим, и након Орбинија ширио се круг
косовских јунака, а додаване су и нове појединости. Завршни
облик косовског предања може се наћи у „Причи о боју
косовском“, која је током XVIII i XIX в. у многим српским
крајевима преписивана и читана.
Косовски бој је и код Турака, мада за њих није био толико
судбоносан, изазвао велики интерес својим драматичним током,
крвавим интензитетом а највише погибијом султана — први и
једини пут у њиховој историји. (У средњем веку се погибији
владара на бојном пољу придавао огроман, по правилу претеран
значај. Погибија војсковође, поготово када се за њу сазна у току
битке, могла је да доведе до преокрета. Зато нимало не изненађује
чињеница да је смрт султана Мурата „бацила на Турке сенку
пораза“.).
Све у свему, српски, турски, византијски и остали извори о
—4—
 Истина и легенда о боју на Косову
овом догађају чине само сплет контрадикторних одломака маште
и истине. Тамо где је историја ишчезла по вододеринама заборава
надоместила је машта. Српски легендарни јунаци, Милош
Обилић, Страхиња Бановић, Југ-Богдан и девет Југовића, Иван
Косанчић, Милан Топлица и многи други, добили су статус
историјских личности, иако доказа о постојању и учешћу у боју на
Косову има само за кнеза Лазара Хребељановића, за његовог зета
Вука Бранковића, и за још неколико мање важних личности.

—5—
 Марко Крајшић

2.
У време владавине славне династије Немањића, Србија је
доживела изванредан успон, из вазалне потчињености уздигла се
до доминантне силе на Балканском полуострву. Родоначелник
династије, Стефан Немања је за време своје владавине од 1170. —
1196. г., поставио темеље српској моћи ујединивши под своју
власт исконске српске земље — Рашку и Зету. Отада је Србија
непрестано јачала и постепено се ширила углавном ка југу и
истоку а на штету све слабије Византије, да би у време владавине
Стефана Душана, познатог у народу као Стеван, Степан, Стјепан,
Шћепан и, најзад, као Душан Силни, дошла до врхунца моћи; две
трећине Балканског полуострва било је у Душановим рукама. Он
се крајем 1345. г. прогласио за „цара Срба и Грка“. Његово моћно
царство простирало се од Дунава на северу до Коринтског залива
на југу и од Дрине на западу до Месте на истоку. Али убрзо након
Душанове смрти 1355. г. његово царство, старо тек једну
деценију, почело је да се распада. Његов син Стефан Урош,
познат у народу као Урош Нејаки, није био у стању да спречи
феудалце (властелине) и намеснике појединих области (деспоте)
да се све више осамостаљују. Све до своје смрти 1371. г., владао је
више формално него стварно. А његовом смрћу коначно се
угасила главна грана снажне династије Немањића.
Најпре је Душанов полубрат Синиша (Симеон Палеолог

—6—
 Истина и легенда о боју на Косову
Немањић), након неуспелог покушаја да свом синовцу Урошу
преотме царску круну, отргнуо из склопа српске државе Епир и
Тесалију, чија даља судбина није имала више никаквог утицаја на
судбину остатка царства. Следећи његов пример, ускоро су и
други моћнији феудалци кренули путем осамостаљивања. Тако се
1360. г. у области Скадарског језера и Зетског приморја отцепио
до тада непознати властелин Балша и његови синови Страцимир,
Ђурађ и Балша II. Они су настојали да завладају целом Зетом и да
своју власт прошире у област Захумља и Боке Которске. Веома
моћан постао је Вукашин Мрњавчевић који је завладао
северозападним деловима Македоније са градовима Прилепом,
Скопљем и Призреном. Он се по свој прилици 1365. г. наметнуо
младом цару Урошу као сувладар и издејствовао од њега титулу
краља. (Отуда се и раширила легенда, која је све до друге
половине XIX века била историјска полуистина — да је Вукашин
подмукло убио цара Уроша.). У југоисточним македонским
земљама осилио се Вукашинов брат — деспот Јован Угљеша са
седиштем у Серу. Душанови сестрићи Јован Драгаш и
Константин Дејановић завладали су областима око Штипа,
Кратова и Велбужда. У североисточним деловима српске државе
истакао се веома агресивни жупан Никола Алтомановић. Његова
земља простирала се од дубровачког приморја преко Травуније и
Подриња све до Рудника. У сливу трију Морава (у Моравској
Србији), тачније од извора Јужне Мораве до Дунава, Саве и
Дрине, са престоницом у Крушевцу, осамосталио се кнез Лазар
Хребељановић, а област Дренице и Косова са Приштином
запосео је његов зет Вук Бранковић.
Тако раздељено царство, у којем се због властитих интереса
изгубио смисао за државну целину, није се могло успешно
супротставити продору Турака Османлија (названих тако по
—7—
 Марко Крајшић
Осману I, оснивачу турске државе) на Балкан. Непосредну
опасност од турског надирања први су осетили владари јужних
делова ранијег Душановог царства — Вукашин и Угљеша. У
намери да Турке протерају с Балканског полуострва, они су у
јесен 1371. г. кренули са знатном војском према Једрену
(Адријанополису), али су били изненађени код места Чернемена
(данашњег Чирмена), на десној обали реке Марице; у ноћном
препаду Турци су нанели тежак пораз српској војсци, а обојица
браће Мрњавчевића изгубили су животе.
Последице битке на Марици биле су судбоносне како за
српске државе у Македонији, тако и за цело Балканско
полуострво. Не само што главни циљ није постигнут и што Турци
нису избачени са Балкана, већ су се они коначно учврстили на
њему. Даља њихова освајања, с обзиром на ситуацију у
балканским земљама, било је само питање времена.
Искористивши своју победу, Турци су у току 1372. г.
упадали дубоко у Македонију и Грчку. Ови упади били су
праћени пљачком, убиствима и одвођењем становништва у
ропство, а у опустошеним областима завладали су глад и помор.
Под ударцима турских чета пропале су и самосталне државне
творевине у Македонији. Земљу деспота Угљеше су на краће
време најпре посели Грци, па је потом коначно пала под турску
власт. У Вукашиновим областима краљевску круну је преузео
његов син Марко (у епским народним песмама опевани Марко
Краљевић), али је за све време своје владавине био у вазалном
односу према Турцима, као и браћа Дејановићи. Као вазали били
су обавезни да плаћају Турцима годишњи данак и дају помоћне
војне одреде.
Пред очигледном опасношћу од Турака владари северног
дела ранијег Душановог царства организовали су се у савез у нади
—8—
 Истина и легенда о боју на Косову
да ће на тај начин успети да се одупру освајачима. Организатор
тог савеза био је кнез Лазар Хребељановић, који је успео
родбинским везама да окупи најмоћније владаре: Вука
Бранковића и браћу Балшиће, а успоставио је савезништво и са
босанским баном Твртком I Котроманићем. Заједно с њим Лазар
је уништио жупана Николу Алтомановића, који их је до тада
обојицу подједнако угрожавао, а његову пространу област
међусобно су поделили.

—9—
 Марко Крајшић

3.
Истичући да је потомак Немањића по женској линији,
Твртко I се 1377. г. крунисао „сукубим (двоструким) венцем“ —
за краља Босне и Срба (rex Bosnae et Rascie). Али, иако му ту
титулу ни кнез Лазар ни друга српска властела нису оспоравали,
он је ту власт имао само формално. Прави владар Србије био је
Лазар Хребељановић (уз још неколико српских феудалаца), са
својом скромном титулом кнеза, иако му предање често
приписују царску титулу, а ређе краљевску или деспотску.
(Упркос томе што „није био од царског рода“ и што за живота два
српска цара — Душана и Уроша — није имао чак ни високи
статус на двору, он је био од народа, цркве и владара околних
земаља признат као „настављач светородне династије
Немањића“.). У јачању своје власти, кнез Лазар се много ослањао
на српску цркву, коју је обилато помагао, а подигао је и велики
број манастира и цркава. Његова главна задужбина Раваница
добија при оснивању веће властелинство него ма који од ранијих
манастира: 148 села расутих по читавој земљи.
Ма колико то чудно изгледало, више од четири деценије
живота Лазара Хребељановића (или Хребљановића и
Гребљановића) обавијено је тамом, о њему се једва шта сазнаје из
савремених, поузданих извора. Стога не изненађује чињеница да
се око његовог порекла постепено исплела легенда. Спорно је и

— 10 —
 Истина и легенда о боју на Косову
само презиме Хребељановић које је, по свој прилици, настало
знатно касније.
Лазар је рођен негде око 1329. г., у време када је српским
земљама владао отац цара Душана — Стефан Дечански. Лазарев
отац био је Прибац Хребељановић из утврђеног града Прилепца
који је штитио руднике и насеља око Новог Брда. Презиме
Хребељановић можда и није изворно, јер њега први пут бележи
Мавро Орбин(и) 1601. г.: „Кнез Лазар био је син Прибца
Хребељановића, властелина и великаша у време цара Стефана.“.
Име Лазареве мајке не помиње се ни у старим записима ни у
каснијим родословима.
Старија Лазарева сестра Драгиња, или Драгана, касније
монахиња Теодосија, била је удата за челника Мусу, који је
управљао крајем око Копаоника, и с којим је имала три сина:
Стефана (Стевана), Лазара и Јована Мусића. Млађа сестра,
непознатог имена, удала се за хвоставског војводу Алтомана, сина
деспота Иваниша, са којим је имала сина, названог по деди —
Иваниш.
О Лазаревом животу пре маричке битке мало шта се зна. На
двору цара Стефана Душана он је — „од свих вољен и уважаван
због своје честитости, витештва и искрене побожности“ —
вршио службу ставиоца, сличну византијској титули столника или
доместика столника, надлежних за свечане дворске обреде (доста
ниско место на хијерархијској лествици дворских служби). Али,
имајући у виду његову каснију славу, углед, па и стварни положај
који је стекао, српски историографи су му приписали достојнију
службу — главног надзорника над државним грађевинама.
Остало је, међутим, и сачувано предање да Лазара нико није смео
да изазове на двобој — толико је велики јунак био.
Код старијих аутора осећа се тежња да Лазара прикажу као
— 11 —
 Марко Крајшић
усвојеног сина првог српског цара (Душана). Лазара, који је млад
дошао на двор, Стефан Душан је прихватио као сина и дао му
своју рођаку за супругу. По једном каснијем летопису, Лазар је
био ванбрачни син цара Стефана Душана, који је имао „Уроша
Стефана и великог Лазара, али Лазар не беше од законите царице
рођен, већ га с неком кнегињом блудом роди цар Стефан.“. По
једном другом предању, Лазар је био ванбрачни син Душанове
сестре и то је био разлог што га је цар довео на свој двор. У једној
маштовитој причи кнез Лазар је непосредни потомак не само
Немањића већ и византијске династије Палеолога. Отац кнеза
Лазара Прибац Хребељановић (Гребљановић), оженио се,
наводно, кћерком краља Милутина и византијске принцезе
Симониде. Међутим, познато је да у том браку Милутин није
имао деце.

— 12 —
 Истина и легенда о боју на Косову

4.
Лазар се оженио Милицом, далеком рођаком цара Душана
— по предању кћерком Југа Богдановића (Југ-Богдана), а по
историји кћерком кнеза Вратка, потомка Немањиног сина
Вукана. Објашњавајући и доказујући Лазареву везу са главном
династијом Немањића, Константин Филозоф у „Животу Стефана
Лазаревића“ бележи: „...а друга грана родослова (је ова). Вукан,
други син светог Симеона (Стефана Немање), а брат Светог
Саве, велики кнез, роди сина жупана Дмитра, а у светом иночком
образу Давид. Овај Давид роди Вратислава кнеза. А Вратислав
роди кнеза Вратка. А Вратко роди кћер Милицу. А ова постаде
супруга кнеза Лазара и роди три сина: то јест, великоименог
овога деспота Стефана, и Вука и Добривоја...“ Историја, међутим,
уопште не зна за Југ-Богдана и његових девет синова — девет
Југовића (Уговића). (У драмском тексту непознатог
Пераштанина поред Југе Богдановића наводе се и имена његових
синова: Јован, Грујица, Петар, Косовић, Матијаш, Вујица, Павле и
Орловић. Одмах пада у очи да недостаје једно име, а додатну
пометњу уноси то што су међу именима и два презимена, а сасвим
ван памети је то што је јунак косовског предања Павле Орловић
претворен у два Југовића. У епским песмама помињу се: Бошко,
Дамјан, Митар, Момир, Ненад, Никола, Петар, Стјепан и Војин.
На колорисаним сликама мушких чланова породице Југовић,

— 13 —
 Марко Крајшић
сумњивих естетских вредности, која је по српским кућама
стављана уз славску икону, имена браће испод слике махом су
произвољно исписана: Радмило, Љубдраг, Марко, Миљко, Војин,
Бошко, Стојан, Веселин и Власкоје.).
Познато је да су Лазар и Милица имали два сина: Стефана
— у народу познатог као Високи Стефан — и Вука, мада се
помињу још и Добривоје и Лазар II, и пет кћери око чијих имена
влада велика збрка. Помињу се Марија-Мара, Видосава, Драгана,
Јелисавка, Јелена-Јела, Теодора, Вукосава, Милева, Миља,
Деспина, Оливера... До тих недоумица и забуна сигурно не би
дошло да су Хребељановићи, по угледу на Немањиће, бар у једној
од својих задужбина направили родословно стабло. Овако је
остала само гомила претпоставки не само кад су у питању имена
већ и редослед рађања кнежевих кћери. Према једној профаној
епизоди, Стефан, односно Високи Стефан, није син кнеза Лазара
него Змаја од Јастрепца, који је годину дана ноћу долетао „од
Змајевца, од воде студене“ на кулу Лазареву и на меким душецима
љубио кнегињу Милицу, све док га на позив кнеза Лазара није
савладао Змај-деспот Вук.
У складу са тадашњим обичајима, Лазар је удајом својих
кћери обезбеђивао мир на својим границама. Вероватно
најстарија Марија-Мара била је удата за Вука Бранковића. У том
браку она је изродила три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. Али, неки
кажу, да је име Вукове супруге било Видосава, односно да је
„Мара пронаречена (названа) Видосава.“. Драгана је била удата за
Александра, сина бугарског цара Јована Шишмана. Неки, пак,
нагађају да је била удата за самог цара, и то на основу извора који
говоре да се за Шишмана удала Лазарева кћи по имену Марија.
При том се запоставља чињеница да кнез није имао две кћерке
истог или сличног имена, а Марија-Мара је била удата за Вука
— 14 —
 Истина и легенда о боју на Косову
Бранковића. Додуше, бугарска царица се заиста звала Марија, но
име њене мајке није било Милица већ Десислава. Јелена је најпре
била удата за Ђурђа (Ђорђија) II Страцимировића Балшића
(познатог још и као Балша или Баоша), господара Зете, с којим је
имала сина Балшу (III), а потом за хумског војводу Сандаља
Хранића. Теодора је била прва супруга мачванског бана Николе II
Горјанског, који се након њене смрти оженио Аном Цељском. Да
ли су деца коју је имао, кћерка Катарина и син Никола, била из
брака са Теодором или Аном, не зна се поуздано, али се узима као
могуће да је бар једно од њих било Теодорино. На тај начин
успостављен је „породични савез“ од Саве и Дунава до Јадранског
мора, али није било ни времена ни прилика да тај савез прерасте у
државу. Тим орођавањем кнез Лазар је само проширио политичке
односе са околним земљама, али се у одлучним тренуцима
углавном морао ослањати на сопствене снаге.
Од свих Лазаревих кћери једино Оливера, највероватније
најмлађа, није била удата пре судбоносне битке на Косову. Њу ће
касније, у циљу „учвршћивања мира“, кнегиња Милица дати у
харем Муратовог сина Бајазита.

— 15 —
 Марко Крајшић

5.
По профаним предањима, један од зетова кнеза Лазара
Хребељановића био је и војвода Милош Обилић. Као његова
супруга помиње се Вукосава, Јелисавка, Јелена-Јела. У
„Троношком родослову“ стоји да кнез Лазар „ушавши у Зету,
умири Баошу, и последњу своју кћер Миљу обручи за Баошина
сина, ради истинског савеза љубави и мира. Њу ће пак по смрти
Лазаревој дати за турског султана Бајазита; а уместо ње узела је
Баошу друга кћи Лазарева, која је била жена Милоша, кнеза и
војводе све војске.“.
О Милошу Обилићу нема поузданих података; његов лик је
обавијен мистиком, тако да се данас не може са сигурношћу
одгонетнути чак ни његово име. Он се најпре јавља као безимени
јунак, односно старији записи говоре само о атрибутима који су
везани за овог великог јунака: „неки каурин“, „неко веома
благородан“, „један проклети неверник“, „неки младић, храбар и
лукав“, да би затим настале бројне варијанте његовог имена и
презимена, које су се на крају искристалисале као Милош
Кобилић или Милош Обилић.
У предањима је често истакнуто Милошево натприродно
порекло. По једном таквом предању, Милоша је родила чобаница
Јања, коју је обљубио планински змај, и оставила га „на планини у
зеленој трави“. Ту га је нашла вила Анђелија, задојила га и

— 16 —
 Истина и легенда о боју на Косову
отхранила (или га је задојила кобила). По другом, мајка му је била
„једна голема и груба жена“, која је „преко рамена сисе
претурала“. Када ју је угледао, по једној верзији, кнез Лазар, а по
другој цар Стефан Душан, рекао је: „Каква је ружна кобила
родила великог јунака!“ — отуда Кобилић.
Таквог порекла, он је већ као дечак показивао надљудску
снагу: секиру коју би забио у пањ нико други није могао да извуче,
а он би то чинио лако једном руком. У трећем предању он је син
чувара кнежевих штала. Због изузетне снаге узео га је на двор
прво цар Душан, а због лепоте и лепог певања касније кнегиња
Милица. Постоји и предање по коме се једна од кћери кнеза
Лазара силно заљубила у њега угледавши га на сабору — тако је
доспео на двор и, поставши најпре кнежев зет па војвода, ушао у
највише кругове српског племства.
Судбина и легенда подариле су Милошу најсветлије особине
— храброст, часност и оданост господару. Увек је приказан као
најјачи, најплеменитији, најсигурнији и најспособнији да изврши
све што му се повери. Зато је и стекао бројне пријатеље —
побратиме, а то су пре свих били Иван Косанчић (Косанић,
Косовац, Косајчић) и Милан Топлица (Топличанин); затим то
су: Реља Крилатица, Бошко Југовић и Марко Краљевић, којег, за
разлику од историје, предање сматра великим јунаком. Али, осим
пријатеља, стекао је Милош и једног моћног непријатеља — Вука
Бранковића.
Од почетка до краја косовске легенде, Вук Бранковић има
само један циљ: да уклони Милоша Обилића. Бројним сплеткама
он наводи кнеза Лазара да непрекидно сумња у Милошеву
оданост, упркос многим доказима које му је овај дао и упркос
општем уверењу да међу Србима нема већег јунака. Још док је
Милош био момак, он је открио своме тасту, кнезу Лазару, да се
— 17 —
 Марко Крајшић
његова ћерка Јелисавка тајно састаје са Милошем у кули.
Увређени кнез је одмах хтео да погуби Милоша, али га је кнегиња
Милица наговорила да га уместо тога пошаље по харач у
одметнуте области Каравлашку и Карабогданску, одакле се
годинама харачлије нису враћале. Ипак, захваљујући свом
поштењу и мудрости, Милош је успешно извршио тај задатак,
након чега је добио у кнежев благослов да се ожени његовом
кћерком. Касније, када је једном дошло до свађе између Вукове
супруге Маре (или Видосаве) и Милошеве Вукосаве (или Јеле)
око вредности њихових мужева — око јунаштва или порекла,
увређена Мара (Видосава) је ошамарила своју сестру. А као што
то често и бива — свађа међу женама довела је до свађе међу
њихових мужева. Све у свему дошло је и до двобоја у којем је
Милош савладао Вука. Након тога су их кнез Лазар и други
великаши измирили, но то измирење је било само привидно.
Отада је понижени Вук још жешће користио сваку прилику да
Милоша што више оцрни код таста. А што се више приближавао
дан коначног обрачуна са Турцима на Косову, Вук је говорио све
веће и теже лажи на Милошев рачун; уверавао је кнеза, који је у
то, могло би се рећи и поверовао — да ће Милош да га изда на
Косову.

— 18 —
 Истина и легенда о боју на Косову

6.
Након битке на Марици и признања турске власти од стране
владара у Македонији започело је турско продирање и у северне
српске земље — прво мањим пљачкашким походима. Први упад
Турака у Србију забележен је 1381. г. када су два Лазарева
властелина разбили један њихов одред „на Дубравици“ (код
Параћина). Ускоро је сам Мурат I заузео Ниш и упао у Топлицу,
али га је кнез Лазар сузбио код Плочника 1386. г. Две године
касније претрпели су Турци пораз и у борби против босанске
војске код Билеће. А последице ових неуспеха биле су те што је
Мурат започео озбиљне припреме за један велики поход против
Србије. Преко области Константина Дејановића избио је са
војском на Косово у област Вука Бранковића. Сам султан
предводио је војску, а са њиме су била оба његова сина, Бајазит и
Јакуб, као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова.
По предању, чим је са војском стигао на Косово, султан
Мурат је послао писмо у српску престоницу Крушевац, “на
кољено српском кнез-Лазару”. Писмо је била оштра опомена
кнезу Лазару: „царевати оба не можемо“. Затим је Мурат
затражио од кнеза Лазара „златне кључеве од свијех градова“ у
Србији, а осим тога и „хараче од седам година“, што је значило
покорност. На крају писма упућана је отворена претња: „ако ли

— 19 —
 Марко Крајшић
ми то послати нећеш, а ти хајде у поље Косово — да сабљама
земљу дијелимо“ — што не може никако другачије да се
протумачи до отворене објаве рата.
Када је примио султаново писмо, кнез Лазар је заплакао,
говорећи Милошу Обилићу, Ивану Косанчићу и Милану
Топлици, који су били присутни, да је сила његовог царства
преслаба да дочека Турке, а да му је мрско да им се преда. На то га
је Милош охрабрио рекавши да је достојније јуначки погинути
него се приклонити Турцима без борбе. А Лазар је тада — о томе
говоре неки турски историографи — послао Мурату посланика с
поруком да је решен да се са њима огледа у борби — мушки,
лицем у лице. Међутим, на српској страни нема потврде о
Лазаревом посланству, али српско предање говори о томе како је
Иван Косанчић, а неки опет кажу да је то био Милан Топлица, по
налогу кнеза Лазара, петнаест дана уходио турску војску. Он је
том приликом утврдио да је веома бројна и добро опремљена, али
је на молбу Милоша Обилића рекао кнезу да турска сила није баш
тако велика и снажна и да Срби могу да се њом огледају. У епским
песмама стоји да је кнез Лазар проклињао: „Ко не дође на бој на
Косово — од руке му ништа не родило: ни у пољу бјелица
пшеница, ни у брду винова лозица!“, што се може тумачити као
позив на општи устанак.
У ствари, кнез Лазар је већ дуже време вршио бројне
дипломатске и војне припреме. Заједничка опасност га је, пре
свега, још више зближила са босанским краљем Твртком, са којим
је и иначе био у добрим односима и присној сарадњи још од
почетка своје владавине. Осећајући да је Босна исто тако
угрожена као и Србија, Твртко је упутио кнезу Лазару своју
војску под војводом Влатком Вуковићем (мада неки кажу да је
босанску војску предводио Влатко Влађевић, а није искључено да
— 20 —
 Истина и легенда о боју на Косову
су можда обојица дошла на Косово). А са Босанцима је, како
изгледа, дошао и један мањи одред Хрвата, (највероватније) под
вођством Ивана Хорвата. Од српских феудалаца који су помогли
Лазара најважнији је био његов зет Вук Бранковић, затим његови
сестрићи Стефан (Стеван) и Лазар Мусић. (Додуше, епска
народна песма о Стевану Мусићу каже да је он закаснио у бој на
Косову, мада закашњење није објашњено. Ипак, иако је битка већ
била завршена несрећно по Србе, он је свом жестином ударио са
својом војском на победничку војску и, убивши три паше,
погинуо заједно са својим слугом Ваистином и са дванаест
хиљада(?) војника.). Но, није познато да ли је други његов зет
Ђурађ II Страцимировић-Балшић суделовао у боју. Сасвим је
извесно да није поготово када се зна да је шуровао са Турцима у
сукобу турске војске са босанским краљем Твртком. Ипак, неки
кажу да је он пошао с војском у помоћ своме тасту, али се вратио
јер је током пута сазнао да је бој, због Милошевог изненадног
убиства Мурата, почео пре него што се мислило и да се завршио
смрћу кнеза Лазара. Постоји и мишљење да у Ђурђу II треба
видети Бановић Страхињу из епских песама, за кога кажу да кад
„једанпут бритком сабљом мане“ тад „дванаест одсијече глава“,
који је погинуо у боју на Косову на месту „ђе огрезну крвца до
кољена“. Ипак, зна се да је Ђурађ II Страцимировић-Балшић
живео и након боја — све до 1403.
Сасвим су фантастичне доцније турске вести по којима су
кнеза Лазара помогли Бугари, Арбанаси, Франци, Власи, Угари,
Немци и Чеси: очигледно је требало приказати турску победу
што тежом и значајнијом.
Претпоставља се да се Лазару нису придружили они српски
феудалци који су већ била у вазалном односу према Турцима:
Константин Дејановић, који је, како се прича, чак дочекао и
— 21 —
 Марко Крајшић
угостио турску војску код Кратова, и Вукашинов син краљ Марко
(Краљевић Марко). Штавише, за Константина Дејановића се
верује да се са својим одредом придружио свом сизерену, док се
за краља Марка то не би могло рећи, пошто га поузданији извори
у овом случају сложно прећуткују. По свему судећи, он је у овом
случају на неки начин успео да избегне ту срамну дужност.
Потоње народно предање, свакако у жељи да га на неки начин
оправда, каже да је он у ствари кренуо на Косово, у помоћ кнезу
Лазару, али није стигао — вели прича — зато што је, ма којим
правцем да крене ка Косову, његов коњ Шарац на сваких
неколоко корака пропадао у земљу до чланака, до колена и до
стремена, па није било другог него да се врати у Прилеп
говорећи: „И ја хоћу, и коњ хоће, али бадава, кад Бог не да. Нека
буде воља божја!“.

— 22 —
 Истина и легенда о боју на Косову

7.
Дан уочи битке кнез Лазар је окупио српску војску на
Косову. Народно предање казује да је након саветовања, о коме се
готово ништа не зна, одржано богослужење у цркви Самодрежи.
На крају богослужења српски витезови су примили причешће,
„јер су тек тада били спремни за борбу против мухамеданаца“. А
увече је кнез — како пева народни певач — приредио вечеру за
све племиће и војне заповеднике. О вечери код кнеза, о здравици
и Лазаревом говору и одговору његових војсковођа, о којима
постоје записи у чак четири косовска списа, не зна се поуздано
ништа. Ипак, традиција бележи да је протекла у сумњичењу
Милоша Обилића за издају (а као могући неверници поменути су
и његови побратими — Иван Косанчић и Милан Топлица).
Сплетке Вука Бранковића уродиле су плодом. Кнез Лазар је
наивно и слепо поверовао неуверљивој клевети, иако је имао
довољно разлога да посумња у истинитост Вукових оптужби.
Међутим, неки кажу да је Милоша Обилића, „храброг и
срчаног човека да равног тада ниси могао на свету наћи”, турски
султан више пута покушавао да придобије. Верни витез је сва
султанова писма достављао на увид свом господару а овај му је чак
наредио да „претварајући се одговори Мурату да је вољан његову
жељу испунити“. Ипак, српски кнез је на крају посумњао у
Милошеву верност, што је, наздрављајући му, и јавно рекао. На то

— 23 —
 Марко Крајшић
је овај, одбацујући оптужбе као неистините, затим именовао
стварног издајника (Вука Бранковића) и замерио кнезу што не
види да му издајник „сједи уз кољено“. На крају се заветовао да ће
лично убити освајачког цара.
(Војни историчар Петар Томац је мишљења да вечера код
кнеза сувише потсећа на последњу вечеру „Новог завета“ на којој
је Христ оптужио Јуду за издају, да би се могла прихватити без
икакве сумње. „Али је не можемо ни одбацити“ — каже он. — „У
оно доба господа су се састајала пре битке да би се о којечему
договорили. За многе била је то последња вечера.“).

— 24 —
 Истина и легенда о боју на Косову

8.
Све у свему, турска војска је била знатно надмоћнија —
бројала је око 40.000 људи, док су српске снаге биле знатно
слабије — око 25.000 људи. Центром турске војске заповедао је
сам султан, десним крилом његов старији син Бајазит, а левим
млађи Јакуб. Према Мурату налазио се кнез Лазар са главнином
своје војске. Српским десним крилом, наспрам Јакуба,
командовао је Вук Бранковић, а левим, наспрам Бајазита, Влатко
Вуковић са Босанцима. „Испред сваког одељења биле су развијене
заставе са великим коњским реповима, са вучјим и бивољим
главама на копљима. У средини, поред султана Мурата, стајале су
стегоноше са зеленом пророковом заставом, јер је рат против
Срба за Турке био свети, као сваки рат против хришћана.“.
Сам ток битке остао је мало познат. Али је зато жестина
битке ретко када описана толиким суперлативима и хиперболама.
У српским записима стоји: „била је толика звека и јека да се
тресло и место на којем се бој био, а толика се крв пролила да се
коњима траг познавао кроз проливену крв и безброј је мртваца
било... људи су запомагали, коњи су рзали, оружје је звечало,
стреле су летеле сунце заклањајући... земља је хучала, ваздух је
грмео... оружја су светлела и земљу обасјавала...“. А турски извори
са своје стране говоре: „такве битке свет није запамтио... обе
војске заметну такву борбу какве од постанка света бије било...

— 25 —
 Марко Крајшић
измешаше се једно са другим два мора. Сабље су севале као
небеске блиставе муње, од копаља ни ветар није могао да дува, а
од коњских ногу ни бујица да је, не би се могла пробити. А стреле
су са неба падале на земљу као град... а од халакања и соколења
звериње је у гори душу испуштало...“.
„У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали“—
каже изричито Константин Филозоф. Турски хроничари су
забележили да су Срби разбили лево крило противничке војске,
коју је предводио Јакуб. „Мало је још требало па да исламска
војска буде побеђена“ — саопштава турски хроничар Мехмед
Мула Нешри. „А бозунџије (грлати људи плаћени да охрабрују
турску војску) тада повикаше: неверник је потучен, побеже.“ —
што је охрабрило турску војску. Ипак, у средишњем делу бојишта
битка је била најжешћа. Неки извори говоре да су се и Муратови
телохранитељи, који се иначе никада нису од њега одвајали —
због жестине напада српске војске — морали да се укључе у
борбу. Тако је у једном тренутку султан остао без заштите, што је
искористио — неко „веома благородан“, како каже Константин
Филозоф — а по доцнијим вестима то је био Милош Обилић — и
убио га.
(Међутим, према неким верзијама, султан Мурат I је убијен
пре почетка битке. Наиме, код кнеза оклеветани Милош је
одјахао у турски табор држећи копље окренутим наопако, што је
— како каже Мавро Орбин — код Срба означавало бегунца.
Турци који су га познавали по јунаштву и знали за покушаје
њиховог султана да га придобије, веома су се обрадовали његовом
доласку. Одмах су га извели пред Мурата, а у погодном тренутку
Милош га је убио скривеним ножем.
Исто тако, постоје и верзије да је Мурат убијен непосредно
након битке, по којима је Милош изненада искочио испод гомиле
— 26 —
 Истина и легенда о боју на Косову
лешева и убио султана. Такође постоје и верзије које кнеза Лазара
именују као Муратовог убицу.).
Страхујући од расула у турској војсци које је могло изазвати
Муратова убиство, његов старији син и законити наследник
Бајазит наредио је да се над палим султаном брзо подигне шатор
и на тај начин сакрије његова смрт. (Турци су исто тако
поступили и касније кад је у походу против Аустрије, при опсади
Сигета, Сулејман II Величанствени умро.). Прича се даље да је
Бајазит послао гласника по свог брата Јакуба, под изговором да га
зове отац, а када је овај дошао, наредио је да га погубе. Према
казивању неког анонимног дервиша Јакуб је задављен у
Муратовом шатору. (Отада се међу Турцима усталио обичај да
најстарији син убије своју браћу, како не би долазило до борбе
око владарског трона. До XV в. то је био неписани обичај, а од
овог века ушао је у закон. Султан Мехмед II Освајач је рекао:
„Оном мом сину којем Бог да трон саветујем да слободно побије
своју браћу јер је то за добро државе.“).

— 27 —
 Марко Крајшић

9.
Бајазит се веома добро снашао у новонасталој улози
главнокомандујућег у турској војсци; брз и одлучан, стога је и
назван Јилдирим („муња“), са новим резервама кренуо је у
противнапад и натерао српску војску на повлачење. У тим
борбама погинуо је и кнез Лазар, или је, како тврди велика
већина, био ухваћен и погубљен. (По једном предању, кнеза
Лазара су Турци ухватили „близу једне цркве Богородичне, по
имену Самодрежа.“. Можда је повлачећи се са својом војском са
бојишта скренуо са пута и пао с коња у јаму коју су мештани
ископали ради лова на вукове, где су га Турци и убили. О томе
Константин Филозоф каже: „Постиже (Лазар) блажену смрт тако
што му је глава посечена, а његови мили другови молили су
усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт.“. Неки, пак,
кажу да је Лазар био заробљен и изведен пред смртно рањеног
султана Мурата. „И на заповест Амуратову (Муратову) Лазару
отсекоше свету главу, такође и Милошу (Обилићу). — А Лазар
пре погубљења виде Милоша и схвати да је ово на цару његово
дело... И Амурат тога часа умре. Његову утробу извадише и
закопаше на Косову, где и данас на том гробу стоји турбе
(гробница, маузолеј). А тело у град Брусу понесоше са собом.“).
Више извора сведочи да су уз Лазара погубљена и бројни
српски властелини. Познато је и то да су неки босански великаши

— 28 —
 Истина и легенда о боју на Косову
били заробљени и одведени у Малу Азију; за њих се тек након
Ангорске битке 1402. г. сазнало да су у животу. („А тело Лазарево
и Милошево, заједно са утробом Амуратовом, на једном месту на
Косову бише сахрањени... Милоша су његови ускоро одатле
извадили и поново сахранили у једној недалекој цркви, близу реке
Лаба...“. А Муратов син Бајазит када „виде са каквим
достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после
допусти монасима који су тражили тело Лазарево те га они узеше
и часно сахранише у цркви Светог Вазнесења у Приштини.“.
Потом су синови кнеза Лазара Стефан и Вук, са својом мајком
Милицом, закључили да је „од Бога и од људи зазорно што часне
мошти“ њиховог оца и супруга нису положене у кнежеву
задужбину манастир Раваницу. „И окупише се епископи са
свештенством, те отворише гроб и нађоше тело цело и
миомирисно и свето. Узеше га и однесоше у задужбину коју је он
подигао, звану Раваницу...“).
Немогуће је изнети неке одређеније цифре о броју
погинулих током битке на Косову али се може претпоставити да
су српски губици били већи, по општем правилу које једва да зна
за изузетке — да је данак пораженог крвавији. Епска песма то
лепо илуструје: „Од Турака нешто и остало, а од Срба и што је
остало све рањено и искрвављено.“.
Ипак, Турци нису потпуно сатрли српско-босанску војску.
По свему судећи, страдао је највише српски центар који је
предводио кнез Лазар. У неким изворима се тврди да је Влатко
Вуковић напустио бојиште због тога што је био заваран да су
неки великаши издали кнеза Лазара или је једноставно сматрао да
је битка изгубљена, па се најкраћим путем упутио ка Босни и тако
сачувао већину војске. О Вуку Бранковићу се у почетку причало
да се вероватно због безизлазног положаја повукао преко реке
— 29 —
 Марко Крајшић
Ситнице у Дреницу, чиме је сачувао већи део војске.
С друге стране, Јакубово смакнуће није прошло без
последица. У току ноћи након битке настали су немири у турској
војсци — сведоче турски хроничари. Вероватно су се побуниле
трупе којима је он командовао. Иако се до јутра све смирило,
Бајазит је одмах кренуо назад у Једрене, вероватно да тамо, у
престоници, учврсти своју власт. А и велики губици које је војска
претрпела нису говорили у прилог настављања операција ради
потчињавања земаља побеђених противника.

— 30 —
 Истина и легенда о боју на Косову

10.
Вести о боју на Косову брзо су продрле далеко изван Србије.
Занимљиво је да су први утисци били да Турци нису остали
победници. Погибија турског султана Мурата I одјекнула је у
хришћанском свету као велика српска победа — у њу су сви били
уверени и због Бајазитовог наглог повлачења у Једрене.
Најстарију за сада познату вест забележио је само дванаест
дана након битке у свом дневнику руски ходочасник Игњатије,
који се у то време затекао на турској територији у граду
Астравији на Црном мору: „У недељу (27. јуна, односно 9. јула)
приспесмо у град Астравију. Митрополит се задржа ту да би
сазнао вести о Мурату. Мурат је био отишао у рат против Лазара,
српског кнеза; а кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били
убијени у једној бици.“. Турци су како изгледа били веома
пометени након боја, јер исти аутор даље бележи како су одмах
напустили Астравију „застрашени овим немирима, пошто смо се
налазили у држави турској.“. Међутим, и друге познате вести,
настале као непосредан одјек самог догађаја, не говоре о турској
победи. Када је крајем јула у Венецији одлучено да се пошаље
посланик новом султану, још нису знали ко је то — Јакуб или
Бајазит. Зато је посланик добио два писма, с тим да преда само
оно које је намењено оном Муратовом сину кога затекне на
трону и да му изјави „да смо пре одласка ових галија из Млетака

— 31 —
 Марко Крајшић
дочули, али не јасно, о рату који је био између велеможнога
господара Мурата, оца његова, и кнеза Лазара, о коме су се разне
ствари говориле којима се ипак веровати не може; али смо ипак
дочули за смрт реченог господина Мурата због које много
жалимо.“. Кад се узме у обзир да се млетачка влада ограничава
само на изјаву саучешћа поводом смрти султана, онда је прилично
вероватно да оно што се шест недеља након боја на Косову у
Млецима говорило није било нарочито повољно по Турке.
Међутим, најчуднији су извештаји које је слао сам босански краљ
Твртко, и то у време када је морао тачно да зна шта се збило на
Косову. У писму упућеном Трогиру јавља да је тако поразио
турску војску, са незнатним губицима на својој страни, да је мало
њих изнело живе главе. Занимљиво је да Твртко не помиње ни
свог савезника кнеза Лазара ни чињеницу да се његов војвода
Влатко Вуковић повукао из битке. У истом смислу писао је и
Фиренци, која му је одговорила одушевљеном честитком,
напомињући да је за његов успех „већ одавно“ сазнала „како из
донесених гласова тако и из писма многих људи“. Но, и мимо
Тврткових извештаја на Западу се раширила вест о великој
хришћанској победи. Тако је савремени познавалац Истока
Филип Мезијер, довршавајући у Паризу једно своје дело (пре
октобра 1389. г.) записао на крају: „А да би божјом милошћу био
спутан мач реченог Амората (Мурата), ове исте године он је
потпуно поражен у пределима Албаније; и он и његов син пали су
у боју, као и најхрабрији из његове војске.“.
Нешто каснији извори говоре да је бој на Косову остао
нерешен. По једном запису о кнезу Лазару, писаном убрзо након
његове смрти (свакако пре 1402. г.), крвави судар је престао
пошто су обе стране изнемогле. Иста тврдња понавља се како у
једној дубровачкој тако и у једној италијанској хроници.
— 32 —
 Истина и легенда о боју на Косову
Академик Радован Самарџић закључује да су модерни
српски историчари, у ствари, преузели поруку да је битка на
Косову за Србе била изгубљена: „Али, ако се приступи строго
критички и у обзир узму само савремене вести, резултат је веома
чудан: или треба, као што они кажу, сматрати Србе победницима
или се мора, што је једина извесност, схватити Косово можда
вечитом тајном. О српском поразу, чешће: о српској погибији,
говоре само накнадни писци, каснија традиција. Наука је,
поводећи се и без жеље да то чини, за традицијом створила утисак
сазнања о турској победи.“.

— 33 —
 Марко Крајшић

11.
Ипак, на Косову је изгинула цела једна генерација, сви
ратници на које је владар могао да рачуна. Тактички гледано,
можда су Срби и добили битку, међутим, временом се показало да
је то ипак била победа економски и бројно снажнијег
противника, а слом српске стране која је све ставила на коцку да
би само закратко зауставила, односно успорила, напредовање
освајача. А последице битке на Косову, како ближе тако и даље,
биле су поразне за Србе и Србију. Земљом су харали Турци, а са
севера су надирали Угари. У таквој ситуацији, Лазарева удовица и
наследница Милица, била је приморана да прихвати вазални
однос према Турцима, као и остали најистакнутији српски
властелини. А Вук Бранковић је остао један од ретких који су
наставили да пружају Турцима отпор. Међутим, имао је жалосну
судбину — њему је поколење доделило епитет „највећег српског
издајника“.
Зашто је српски народ жигосао баш Вука Бранковића, а не
на пример Влатка Вуковића, који се исто тако спасао бекством,
остаће вероватно вечита тајна. Можда су томе допринели лоши
односи који су након Лазареве смрти настали између кнегиње
Милице и њених синова с једне и Вука Бранковића с друге стране.
Затим, Вук Бранковић је свакако најистакнутија личност која је
преживела косовску погибију. Сама по себи, та чињеница могла је

— 34 —
 Истина и легенда о боју на Косову
да постане извор подозрења. А могуће је и да је предање побркало
Вука Бранковића са Влатком Вуковићем.
Да би што више била избегнута „беда од Исмаилћања
(Турака)“, кнегиња Милица је била приморана да пошаље
Бајазиту I Јилдериму у харем своју најмлађу кћер Оливеру, која
тада једва да је имала четрнаест или петнаест година.
Сматра се да је Оливера, коју каткад називају Милева или
Деспина, као Бајазитова миљеница, много допринела очувању
Србије за још неколико деценија. Предање каже да она није хтела
да се уда за султана све док јој овај није обећао да ће саградити
цркву поред џамије: она да се моли у цркви а он у џамији.
Међутим, по записима турског историчара Ашик-паше Задеа,
Оливера је султану Бајазиту била исто што и све остале жене у
харему; а временом је постала распусна и одала се пићу. Под
њеним утицајем у харему су почеле да се праве невиђене оргије и
пијанке, што је изазивало опште згражање, будући да исламска
света књига „Куран“ најстрожије забрањује употребу алкохола.
Тужна Оливерина историја добила је неочекивани обрт када
се 1402. г. Бајазит сукобио са татарским освајачима под вођством
кана Тамерлана (Тимура, Тимура Ленке — „Тимура Ћопавца“).
У бици са Татарима код Ангоре турска војска је поражена, а сам
Бајазит је, са двором и харемом, пао у ропство. Међу
заробљенима је била и Оливера. Млада жена која је својим
изгледом одударала од осталих харемских робиња, пала је у очи
татарском кану. На њу је нарочито обратио пажњу када је сазнао
да је сестра деспота Стефана Лазаревића, који се храбро борио на
страни свог зета, султана Бајазита. Он је, међутим, сазнао и то —
да је Оливера султанова миљеница. Стога је наредио да га баш она
полунага послужује на гозби и то наочиглед Бајазита затвореног у
кавез. Заробљени султан није могао да отрпи то понижење.
— 35 —
 Марко Крајшић
Предање каже да се убио ударајући главом о шипке кавеза, али
има и записа који кажу да је попио отров. „Његова жена Милева
(Оливера)“ — каже Марво Орбин — „упокојила се други дан
након његове смрти.“. Али, за разлику од легенде, историја каже
да је Оливера Стефановим залагањем ослобођена од Тамерлана и
да је живела у Србији и након смрти свога брата.

ecHo®
— 36 —