ФК Црвена звезда

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија
због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор.
Да бисте видели претходне верзије садржаја, кликните на картицу историја.
Црвена звезда

Фудбалски клуб Црвена звезда

Пуно име
Београд
Црвено - бели,
Надимак
Звезда
Основан 1945.
Стадион Црвена звезда (Маракана),
стадион Београд
(Капацитет:55.538)[1]
Председник Драган Џајић
Тренер Ненад Лалатовић
Лига Суперлига Србије
2013/14. Суперлига Србије, 1.
 Домаћи Гостујући Трећи
дресови дресови дресови

ФК Црвена звезда[a] је српски фудбалски клуб из Београда.

Црвена звезда је најуспешнији фудбалски клуб у Србији по броју освојених шампионата

(26)[2] и купова (24).[3][4] Највећи успех постигнут је 1991. године када осваја Куп
европских шампиона у Барију, Италија и Интерконтинентални куп у Токију, Јапан исте
године.

Према недавној (фебруар 2008) анкети Звезда је најпопуларнији клуб у Србији где има
подршку 48,2% популације.[5] У Београду такође највећи број људи навија за Звезду или
41 %.[6]

Од 2011. године Црвена звезда има и свој женски клуб.[тражи се извор од 03. 2014.]

Садржај
 1 Историја
o 1.1 Настанак и прва титула (1945—1951)
o 1.2 Педесете - прва ера доминације (1952—1958)
o 1.3 Криза и нови стадион Црвене звезде (1958—1966)
o 1.4 Миљанићева ера (1966–1975)
o 1.5 Одржавање доминације - прво европско финале (1976–1986)
o 1.6 Клупски шампион Европе и света (1986–1991)
 1.6.1 Стварање тима
 1.6.2 Сезона 1990/91
 1.6.2.1 Бари
 1.6.2.2 Токио
o 1.7 СР Југославија и Србија (1992–данас)
 2 Грб кроз историју
 3 Навијачи
 4 Успеси
 5 Тренутни састав тима
o 5.1 На позајмици
 5.1.1 Играчи са више од једног држављанства
 6 Ривалство са Партизаном
o 6.1 Статистика фудбалског дербија
 7 ФК Црвена звезда у Суперлиги Србије
 8 ФК Црвена звезда у европским такмичењима
 9 Славни играчи
o 9.1 Звездине звезде
o 9.2 Састав шампиона Европе
  10 Некадашњи познати играчи
 11 Тренери
 12 Председници
 13 Дресови (произвођачи и спонзори)
 14 Напомене
 15 Види још
 16 Референце
 17 Спољашње везе

Историја
Настанак и прва титула (1945—1951)

Док је Други светски рат још увек трајао, у ослобођеним деловима земље извршена је
целокупна реорганизација спортског живота. Велики број предратних клубова је престао
да постоји, те су уместо њих оснивани нови. Један од најпознатијих фудбалских клубова
који је тада угашен била је београдска Југославија.

Рајко Митић, прва „Звездина звезда“

Током фебруара 1945. године омладинци, чланови Уједињеног савеза антифашистичке

омладине Србије, почели су припреме за оснивачку скупштину једног омладинског
фискултурног друштва, са циљем да буде састављено од разних спортских секција.[7] У
духу тог времена носило је назив Омладинско–фискултурно друштво (ОФД) које је 4.
марта прерасло у Црвену звезду.[7][8] Иницијатива за оснивање спортског друштва потекла
је од Зорана Жујовића, Слободана Ћосића, Љубиша Секулића, Слободана Пенезића
Крцуна и Душана Богдановича, а међу оснивачима су још били и Небојша Поповић,
Светозар Глигорић, Мира Петровић и Милован Ћирић. Новооснованом клубу су тада
припали стадион,[9] пратећи објекти и велики број играча фудбалског клуба Југославија, а
касније је преузета и црвено-бела боја дресова. Без обзира на све то Црвена звезда се
сматра посебним клубом, а не наследником Југославије. Тим је добио име после дуге
расправе између тадашњих потпредседника спортског друштва Слободана Ћосића и
Зорана Жујовића.[7][10] После бројних предлога (Младост, Ударник, Торпедо, Динамо,
Локомотива итд.), најзад је Ћосић рекао: „Да наше друштво назовемо Звезда!“, на шта је
Жујовић спонтано додао: „Одлично, само, кад је Звезда - нека буде црвена.“[11] Са овим
предлогом сви присутни су се са задовољством сложили, мада је било предлога да се клуб
назове и Плава звезда. Одређене су и боје: црвено-плаво-бело са белом петокраком
звездом на црвеној подлози дреса. Прво руководство клуба су чинили Ђорђе Паљић који
је био председник, Зоран Жујовић и Слободан Ћосић који су обављали функције
потпредседника, Љубиша Секулић је био секретар, економ Предраг Ђајић, а вођа
фудбалске секције је био Коста Томашевић.

Прва утакмица је одиграна против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а. Звезда је
добила тај меч са 3-2, а стрелац првог гола је био Коста Томашевић.[7][8][12] Утакмица је
одиграна на стадиону „Авала“ (бивша Југославија) пред око 3000 гледалаца.[13] Седам дана
касније Звезда је играла против играча британске армије и победила са 12:0.

Током 1945. године клуб је одиграо око 36 мечева. Црвена звезда је забележила победе у
30 мечева, играла нерешено 5 и изгубила један меч од Румуније у Темишвару 23.
септембра 1945. године.

Након прве четири сезоне без иједног освојеног трофеја, Црвена звезда је освојила Куп
Југославије 1948. победом од 3:0 у финалу над Партизаном. Тај успех је поновљен и у
наредне две године, победама у финалима прво над Нашим крилима (3:2), а затим и над
загребачким Динамом (3:0). Низ великог успеха је настављен и 1951. када је клуб по први
пут постао првак Југославије. Иако се на само три кола пред крај првенства чинило да је
првенство решено јер је Динамо имао пет бодова више у односу на Звезду, а тада су се за
победу добијала два бода. Прво је Звезда искористила пораз Загрепчана од Сарајева, а
затим их је и међусобном дуелу савладала. На тај начин им је пред последње коло пришла
на само бод заостатка. У том последњем колу БСК је успео да Динаму узме бод, а Црвена
звезда је успела да добије Партизан са 2:0. О титули првака је одлучила боља гол-разлика
која је била на страни Звезде.

Педесете - прва ера доминације (1952—1958)

Бора Костић, један од најбољих стрелаца у историји клуба.

Црвена звезда је наредну титулу освојила у сезони 1952/53., али су се праве промене у
клубу догодиле средином те деценије. Тада је на место председника клуба дошао Душан
Благојевић, Слободан Ћосић је постао генерални секретар, а на месту техничког директора
се нашао Аца Обрадовић, познатији под надимком „Доктор О“.

Они су створили генерацију играча која је пет година доминирала домаћим првенством и
која је остварила значајне резултате и на међународној сцени. У Европа купу I, ова
генерација је успела да стигне до полуфинала у сезони 1956/57. Након тога је освојен и
Дунавски куп 1958. Тим у коме су играли фудбалери као што су Беара, Дурковић,
Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац, освојили су четири титуле првака и два
Купа, и при томе ни у једној од тих пет сезоне нису остали без трофеја.

Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу веома брзо донело велику
популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио
основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси Црвене звезде.

Криза и нови стадион Црвене звезде (1958—1966)

Крај педесетих био је први период доминације једног клуба на југословенској фудбалској
сцени, али до почетка наредне деценије фокус догађаја прешао је на другу страну
Топчидерског брда, где се налазио Партизан. У наредних седам сезона, Црвена звезда је
успела да освоји само једну титулу и један куп, што није било довољно за клуб са
реномеом и амбицијама какав је Црвена звезда. Пласман током ових сезона је био најгори
у историји клуба (укључујући и седмо место 1963). Црвена звезда је чак четири пута
завршавала испод трећег места на табели (пре и после тога, Црвена звезда никада није
падала испод трећег места у СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србији). Чак и тада, било је јасно да је
Црвена звезда далеко најпопуларнији клуб у земљи, а њени порази су тешко падали
навијачима. Тако да се дешавало да су у неким приликама навијачи Звезде улетали на
терен и рушили голове. У сезони 1962/63, клуб је успео да постигне само 21 гол, што је, на
пример, половина износа који је Војводина постигла, иако је она завршила пет места ниже
на табели.

Стадион Црвене звезде

Са друге стране, Црвена звезда је остварила добре резултате на међународној сцени. У

Купу сајамских градова 1961/62, Црвена звезда је у четвртфиналу избацила Еспањол, док
је у полуфиналу за противника добила Барселону. У обе утакмице Барселона се показала
као бољи тим и Црвена звезда је елиминисана. Међутим, после само осам месеци,
каталонски клуб је поражен од Црвене звезде у истом такмичењу, само овај пут у другом
колу. На крају чак ни победа од 2:0 код куће против Роме у четвртфиналу није била
довољна за пролаз даље, јер је први меч Рома добила са убедљивих 3:0.

Поред међународних успеха, Црвена звезда је крајем 1959. почела са изградњом новог
стадиона на месту старог.[14] У наредне четири године, Црвена звезда је своје домаће
утакмице играла на стадиону ЈНА и Омладинском стадиону (ово се може узети као један
од разлога за лоше резултате у овом периоду). Нови стадион је отворен 1. септембра 1963.
утакмицом Црвене звезде и Ријеке (2:1), а временом је стадион, због свог великог
капацитета и атмосфере коју су навијачи стварали, добио надимак Маракана, по чувеном
стадиону Маракана у Бразилу.[14] Током прве сезоне постојања стадиона, Црвена звезда је
под вођство тренера Милорада Павића освојила дуплу круну. Кључни моменат десио се
1966, када је нови тренер постао Миљан Миљанић. У наредних осам година, Миљанић је
трансформисао Црвену звезду у високоцењени европски клуб. До тада југословенски
фудбал је прошао кроз уводну фазу тестирања и доминација Црвене звезде и Партизана се
наставила. У наредних 25 година Звезда ће бити константан фаворит за трофеје, док ће се
само њихови противници мењати. Године 1968, Црвена звезда је освојила свој други
трофеј Митропа купа, а након освајања се повукла из Митропа купа да би се више
посветила другим европским такмичењима.

Миљанићева ера (1966–1975)

Драган Џајић, трећа „Звездина звезда“.

Миљан Миљанић је био фудбалер Црвене звезде током педесетих, али је славу постигао
тек за време његовог мандата као главног тренера Црвене звезде, где је постављен у лето
1966. године. У првој сезони, он је потпуно променио поставу играча и клуб је завршио
пети на табели, исто као и претходне године. Након тога, генерација коју је предводио
Драган Џајић, један од најбољих југословенских фудбалера свих времена и један од
најбољих левих крила света, почела је да оставља дубок траг у југословенском фудбалу.
То је било први пут да је Црвена звезда освојила три првенствене титуле заредом, а сваки
навијач Звезде је знао имена Дујковића, Ђорића, Дојчиновског, Карасија, Аћимовића,
Лазаревића, Кривокуће и Остојића. У то време Црвена звезда је такође постала звучно име
на европском нивоу, постављајући стандарде које је мали број клубова са истока могао да
прати. Фокус на Куп Југославије 1971. довео је до тога да у сезони 1970/71. клуб забележи
свој други најгори пласман икад, шесто место, међутим тај утисак је побољшан освајањем
Купа. Поред освајања Купа, Црвена звезда је такође стигла и до полуфинала у Купу
европских шампиона 1970/71, где ју је ипак избацио грчки Панатинаикос. У првом мечу,
Црвена звезда је пред 100.000 својих навијача у Београду победила Грке са убедљивих 4:1
и изгледало је да се налази одличној позицији, међутим, у реваншу у Атини поражена је са
3:0 и тако је због гола у гостима пропустила још једну прилику да заигра у финалу.
Појавили су се неки нови играчи, као што су Владимир и Огњен Петровић, Богићевић,
Филиповић и Јанковић.

Осим што је доносила много радости својим навијачима, у тој ери, Црвена звезда је била
клуб који се гледао са задовољством. Током осам година под вођством Миљанића, она је
седам пута била клуб са највише постигнутих голова (Вележ је 1972. постигао један гол
више). У Купу европских шампиона 1973/74. Црвена звезда је у осмини финала избацила
Ливерпул, а победивши Ливерпул она је постала тек други страни клуб који је успео да
победи Ливерпул на Енфилду (после Ференцвароша у Купу сајамских градова 1967/68) и
једини клуб који је победио Ливерпул на домаћем терену у Купу шампиона у 20. веку. [15]
Међутим, Црвена звезда је већ у четвртфиналном двомечу изгубила од Атлетико Мадрида
укупним резултатом 2:0. Следеће сезоне, 1975, Црвена звезда се састала са Реал
Мадридом. Штампа је меч прогласила као сусрет Џајића и Камача, пошто је Џајић тада
био један од најбољих левих крила а Камачо један од најбољих одбрамбених играча. У
првом мечу, Црвену звезду је на Сантијаго Бернабеу дочекао Миљан Миљанић, који је
сада водио Реал, као и 125 хиљада навијача, и поражена је резултатом 2:0. У Београду
пред 100 хиљада гледалаца, Црвена звезда је успела да поравна укупан резултат головима
Џајића и голмана Петровића. Црвена звезда је коначно победила са 6:5 у пеналима и тако
се по први пут пласирала у полуфинале Купа победника купова. У полуфиналу је за
противника добила Ференцварош из Будимпеште. Црвена звезда је први меч у гостима
изгубила са 2:1, а реванш меч ће увек бити запамћен као меч са највећом посетом на
стадиону Црвене звезде. Иако је званично продато 96.070 улазница, процењује да је на
стадиону било око 110.000 гледалаца. Сви су отишли кући разочарани, јер су гости голом
из пенала у 83. минуту поставили коначан резултат на 2:2 и тако је Ференцварош отишао у
финале.[16]

Одржавање доминације - прво европско финале (1976–1986)

Како то обично бива, када велики тренер оде, то подразумева пад у резултатима, а две
сезоне након одласка Миљанића су прошле мање успешно за Звезду. Тек по доласку Гојка
Зеца на позицију тренера клуб се стабилизовао и Црвена звезда је 1977. поново славила
освајање титуле националног првака. Био је то увод у еру Бранка Станковића, чија је
владавина као главног тренера трајала четири године, а у којој је Црвена звезда освојила
три трофеја и играла прво велико европско финале. Након што је Драган Џајић прешао у
Бастију, тим су предводили четврта „Звездина звезда“ Владимир Петровић Пижон, Душан
Савић и Милош Шестић.
Прва сезона са Гојком Зецом на челу је била буквално права демонстранција силе, титула
је освојена са предношћу од 9 бодова у односу на ривале, што је, до тада, била највећа
разлика у историји лиге. Звездини нападачи, предвођени Зораном Филиповићем, постигли
су 67 голова против њихових ривала у лиги (следећи на листи иза њих је био бањалучки
Борац са 53 постигнутих голова). У наредној сезони, Црвена звезда је освојила друго
место у првенству, чиме је отворен пут за велики наступ у сезони 1978/79. Купа УЕФА.
Након што је избацила тимове као што су Арсенал, Вест Бромвич албион и Херта Берлин,
Црвена звезда је по први пут заиграла у финалу неког европског такмичења. А тамо,
Црвена звезда се састала са Борусијом Менхенгладбах, која је одиграла пет европских
финала од 1973—1980. Немце је у првом мечу у Београду дочекало око 90 хиљада
навијача, и Црвена звезда је добро кренула голом Шестића у 21. минуту, али је Јуришић
аутоголом у 60. минуту дао Борусији психолошку предност пред реванш. Ова утакмица је
одиграна на Рајн стадиону у Диселдорфу, где је италијански судија Микелоти досудио
спорни пенал за Немце у 15. минуту, а дански фудбалер Алан Симонсен је запечатио
судбину Црвене звезде. Борусија је тако у финалном двомечу победила укупним
резултатом 2:1.[17]

Станковић је прву титулу првака као тренер (као играч је четири пута био првак) освојио
1980, док је Звезда у финалу Купа поражена од загребачког Динама па јој је измакла дупла
круна, а наредне сезоне титула у првенству је одбрањена. Период од једанаест година без
трофеја у Купу, убедљиво најдужи у клупској историји, завршио се у пролеће 1982, када је
Црвена звезда у финалу победила Динамо Загреб укупним резултатом 6:4 (2:2 у Загребу и
4:2 у Београду). До тада, догодила се прва промена тренера током сезоне још од
педесетих, Стеван Остојић је заменио Станковића. У овом периоду, Црвена звезда је два
пута стизала до четвртфинала Купа европских шампиона. Године 1981. ту ју је зауставио
милански Интер, а 1982. Андерлехт.

Гојко Зец се 1983. вратио у клуб, затекавши само једног играча из шампионске генерације
коју је тренирао 1977 – Милош Шестић. Зец је слично понови успех из његовог
претходног мандата, освојивши титулу у првој сезони. Наредну сезону 1984/85. Црвена
звезда је завршила на четвртом месту на табели, док је након три године поново освојила
Куп, победивши у финалу Динамо Загреб. Посебно након што су Петровић и Савић
отишли током сезоне 1982/83, Шестић је постао лидер нове генерације, чији су играчи
били Ивковић, Елснер, Бошко и Милко Ђуровски, Мусемић, Миловановић, Јањанин и
Мркела. Крај ере Гојка Зеца поклопио се са највећим скандалом у историји југословенског
фудбала, Шајберовим случајем, због којег је држава имала два првака у једној сезони.
Црвена звезда је прво изгубила па поново освојила титулу 1986, пре него што јој је
одузета за зеленим столом. Црвена звезда је исте сезоне стигла и до четвртфина Купа
победника купова, где је поражена од Атлетико Мадрида.

Клупски шампион Европе и света (1986–1991)

Стварање тима

Планови везани за европске успехе Звезде и њено јачање у Европи почели су да се

спроводе средином 1980-тих година.[18] Звезда је до тада играла солидно против
иностраних тимова. Играчи који су чинили први тим су били из омладинског тима или су
довођени из мањих клубова у земљи. Тадашњи руководећи људи клуба Драган Џајић и
Владимир Цветковић донели су одлуку да треба доводити најјаче играче на домаћем
нивоу. Тиме би Црвена звезда могла да парира најјачим европским тимовима и да буде
кандидат за европске трофеје.

Први јачи играчи који су доведени у Звезду су били Борислав Цветковић и Миливој
Брачун из Динама, а из нишког Радничког дошао је Драган Стојковић Пикси (лето 1986.
године).[18] Године 1987. у Црвену звезду стижу Драгиша Бинић и Роберт Просинечки.[18]
Дејан Савићевић и Дарко Панчев долазе 1988. године.[18] Белодедић се прикључује клубу
из румунске Стеауе 1989. године али право наступа стиче тек у пролеће 1990.[18]

У сезони (1988/1989) Црвена звезда је играла против италијанског Милана (који је те

сезоне постао европски првак), где су обе утакмице завршене нерешеним резултатом 1-1 а
Милан је прошао на пенале.[19] У домаћем првенству шампион је постала новосадска
Војводина. Тако је Црвена звезда у сезони 1989/1990 играла у Купу УЕФА где је трећем
колу испала од Келна укупним резултатом 3-2.[20]

Лета 1990. године Драгослава Шекуларца дотадашњег тренера који је освојио титулу
државног првака мења Љупко Петровић.[21] Тиму се поново прикључује и Владимир
Југовић који је до тада био на позајмици у Раду. Међутим Звезду напушта њен дотадашњи
капитен Драган Стојковић који одлази у Олимпик из Марсеља,[22] тима са којим ће Звезда
играти у финалу КЕШ-а наредне године.

Сезона 1990/91

Црвена звезда је у поход на Куп европских шампиона кренула са великим амбицијама. У

претходних четрнаест година редовно је играла у Европи и на пролеће.[23] У то време била
је један од најбољих тимова из источне Европе.

У Купу шампиона те сезоне најјачи тимови су били Бајерн Минхен, Реал Мадрид и
Милан. У првом колу Црвена звезда је добила швајцарски тим Грасхоперс,[24] који је био
предвођен Отмаром Хицфелдом (освојио Лигу шампиона са Борусијом Дортмунд (1997) и
Бајерном (2001)). У првом мечу на београдској Маракани било је 1:1 (Петер Кецле -
Драгиша Бинић).[23] У другом мечу у Цириху Црвена звезда је убедљиво победила са 1:4
(Кецле- Просинечки (2 гола), Панчев, Радиновић).[23] У следећем двомемечу Црвена звезда
је играла против шкотског тима Глазгов Ренџерс.[25] У првом дуелу било је 3:0 за Звезду
(Браун аутогол, Роберт Просинечки, Дарко Панчев).[23] У другом мечу на стадиону
Стадион Ајброкс било је 1:1 (Меккоист - Панчев)[23] тако да је Црвена звезда прошла даље
и поново дочекала пролеће у Европи. Тада је у четвртфиналу извучен тим из Источне
Немачке, Динамо Дрезден.[26] Први меч се опет играо у Београду и Звезда га је добила са
3-0 (Просинечки, Бинић, Савићевић).[23] У другом мечу дошло је до инцидента који су
изазвали навијачи домаћег тима тако да је УЕФА регистовала тај меч са 3-0[23] у Звездину
корист и тако се српски клуб пласирао у полуфинале. До прекида Звезда је водила са 1-2
(Гичов- Савићевић, Панчев).[23] У полуфиналу извучен је Бајерн Минхен а у другој
утакмици су играли Олимпик Марсељ и Спартак Москва.[27] У првом мечу који је игран на
Олимпијском стадиону у Минхену било је 1-2 за Црвену звезду (Волфарт- Панчев,
Савићевић).[23] Друга утакмица на Маракани остаће упамћена као један од најнеизвесних
дуела које је Звезда одиграла на свом стадиону. Резултат је на крају био 2-2 (Михајловић,
Аугенталер (аутогол) - Аугенталер, Бендер).[23]

Бари

Сувенир мини реплика пехара освојеног у финалу 1991.

За више информација погледајте чланак Финале Купа шампиона 1991.

Највећи успех Црвене звезде је везан за 1991. када је 29. маја у италијанској луци Бари
постала први клуб из Југославије (тадашње СФРЈ) који је освојио наслов првака старог
континента.[28] Утакмица је играна на тада новом Стадиону Свети Никола који је изграђен
за потребе Светског првенства у фудбалу које је одржано 1990. године.

Након победе над Бајерном из Минхена, тим се у потпуности окренуо утакмици финала
коју је Звезда играла против Француског шампиона Олимпика из Марсеља. Екипа је
отпутовала у Италију недељу дана пре меча. Ово је омогућило да се тим спреми у миру и
тишини.[29] Од саме утакмице се очекивало да ће бити офанзивна зато што је Звезда за
дотадашњих 8 утакмица дала 18 голова а Марсељ је постигао 20 голова на истом броју
мечева.[29] Међутим тренери оба тима су се одлучили за дефанзивну тактику.

Регуларни део меча завршен је резултатом 0:0. Затим су се играли продужеци где такође
није било голова. Потом се приступило пеналима. За Црвену звезду шутирало пет играча и
сви су погодили мрежу (Роберт Просинечки, Драгиша Бинић, Миодраг Белодедић,
Синиша Михајловић и Дарко Панчев[30]). За француски тим је шутирало четири играча [31]
(Мануел Аморос-промашио пенал, Бернар Казони, Жан-Пјер Папен, Карлос Мозер).
Црвена звезда је победила са 5:3 после бољег извођења једанестераца.[29] То је значило да
је заједно са румунском Стеауом постала једини тим из источне Европе који је до данас
освојио ово такмичење.
Токио

За више информација погледајте чланак Интерконтинентални куп 1991.

Црвена звезда је 8. децембра исте године на Националном стадиону у Токију победила

чилеански клуб Коло-Коло резултатом 3:0 и постала клупски првак света. Након успеха у
Барију тим је напустио значајан број играча (Бинић, Маровић, Просинечки, Шабанаџовић,
Стојановић) као и тренер Љупко Петровић. Међутим Црвена звезда је још увек имала
завидан играчки кадар. Црвена звезда је друго полувреме играла без Дејана Савићевића
који је искључен у 43. минуту. Иако ослабљена, Звезда је забележила убедљиву победу од
3:0. Голове су постигли Владимир Југовић. два (19. и 59. минут) и Дарко Панчев (72.
минут).

Црвена звезда је играла у саставу: Милојевић, Радиновић, Најдоски, Стошић, Васиљевић,

Југовић, Белодедић, Ратковић, Панчев, Михајловић, Савићевић. Тренер је био Владица
Поповић.[32]

СР Југославија и Србија (1992–данас)

На самом почетку 1992. године, клуб је био на врхунцу славе као шампион Европе и света
али такође и ослабљен. Цела шампионска генерација из Барија више није играла за црвено
беле. Међутим, упркос томе Звезди су даване прилично добре шансе да одбрани титулу
европског шампиона. У домаћем првенству, велики ривали Динамо и Хајдук више нису
играли у заједничкој лиги, баш као и остали клубови из Хрватске и Словеније. Првенство
Југославије играно је на самој ивици регуларности, због смањења лиге и избијања рата у
Босни и Херцеговини. Црвена звезда је одбранила титулу, а истовремено то јој је био
трећи тријумф за редом у домаћем првенству (први пут након Миљанићеве ере). Међутим,
финале купа је освојио Партизан и то је била назнака да тешки дани за клуб тек долазе.

У периоду између маја 1992. године и маја 2000. године, само једна шампионска титула је
прослављена на Маракани. Двадесети пехар државног првака стигао је 1995. године.
Донела ју је још једна велика генерација играча, која због санкција, рата и других великих
криза које су задесиле Србију током деведесетих није могла да покаже свој пун квалитет.
Тада су за Звезду играли Милојевић, Стојковски, Ђоровић, Стефановић, Сакић, Живковић,
Крупниковић, Ковачевић, Петковић и многи други. Те године забележена је и победа у
100-том вечитом дербију од 2:1. На клупи је поново седео Љупко Петровић.

Ипак, то је био мали успех у иначе веома неуспешној деценији. Прва лига СР Југославије
није више имала онај квалитет као претходно такмичење а и број гледалаца је због већ
поменутих разлога значајно опао. Како су се деведесете приближавале крају, тако су и
нерегуларности у лиги достизале свој врхунац. Шампион у сезони 1997/98 је био Обилић,
тим који је те исте сезоне дебитовао у лиги. Следеће првенство није завршено због рата на
Косову и Метохији а Црвена звезда је завршила на трећој позицији, што је био најлошији
пласман клуба у претходних двадесет година.
Током седам сезона, клуб је освојио само једну титулу. Међутим, за то време ипак је
освојено пет држаних купова.

Лето 1999. године означава нови почетак за клуб. Након завршетка рата на Космету,
Црвена звезда осваја свој седамнаести куп у историји победом против Партизана 4:2.
Међутим, после лошег старта у следећој сезони, Милољуб Остојић бива смењен, а тим
преузима Славољуб Муслин. Као члан добре генерације играча са почетка осамдесетих за
коју су наступали Владимир Петровић Пижон и Дуле Савић, он је донео нову филозофију
у екипи Црвене звезде. Током две сезоне проведене у Звезди, постављен је рекорд, где је
број примљених голова преполовљен. Црвена звезда је примила само 19 голова на 40
утакмица у првенству (сезона 1999-2000). Титула првака практично је освојена на
Ђурђевдан, када је Обилић поражен на „Маракани“, а Партизан је у том колу успео да
освоји само један бод против Радничког из Крагујевца. У марту, априлу и мају Црвена
звезда је победила на свих 20 утакмица у лиги и купу.

Следеће сезоне, Муслин је још увек предводио клуб. Шампионска титула је одбрањена
али трофеј у купу није. Муслин напушта клупу у септембру 2001. године, после чега
Црвена звезда неће успевати да освоји тиутлу наредне две сезоне. Ипак Славољуб Муслин
се враћа на клупу у лето 2004. године. Током ове сезоне, клуб је поставио нови рекорд са
само 13 примљених голова на 30 утакмица и освојио је своју двадесетчетврту титулу.

Утакмица квалификација за Лигу шампиона 2006/07 против ирског Корк ситија

Током лета те године, клуб је поново предводио Љупко Петровић, трећи пут у својој
тренерској каријери. После добрих припремних утакмица, клуб је ушао са великом надом
у нову сезону али на европској сцени дошли су тешки порази од ПСВ Ајднховена и Зенита
из Санкт Петербурга. Титула је изгубљена те сезоне, као и куп. У финалу купа, Звезда је
играла против Железника и примила је гол у последњем минуту утакмице.

Током лета 2005. године, Драган Џајић напушта фотељу председника после више од 20
година на челу клуба. Звездина трећа звезда је замењена петом звездом Црвене звезде,
Драганом Стојковићем. Клуб преузима Валтер Зенга и то је било први пут у историји да
страни тренер предводи Звезду. Две године за редом, тим је освајао дуплу круну у
домаћем првенству. Након тога Партизан преузима доминацију у домаћем првенству,
освојивши 4 узастопне титуле. Звезда је последњи пут учествовала у Лиги Европе 2007.
године.
Почетком јуна 2010. је покренуто учлањивање у клуб, а од 22. октобра 2010. новим
Статутом клуба сваком члану са плаћеном чланарином је омогућено учешће у избору
новог председника.[33] 9. децембра 2010. године, тренер Црвене звезде је постао Роберт
Просинечки, члан генерације која је освојила титулу првака Европе и света. Пре него што
је преузео црвено-беле, Просинечки је радио као асистент селектору Хрватске Славену
Билићу.[34] У почетку је било питање да ли ће уопште моћи да се бави тренерским послом
у Звезди пошто није имао тренерску лиценцу.[35][36]Те зиме између осталих, црвено-беле су
појачали: Евандро, Борха, Калуђеровић, Ади итд.[37] Звезда је у том тренутку била друга на
табели и заостајала за Партизаном пет бодова.[38]Ипак на крају ове сезоне (2010/11) Звезда
није успела да узме титулу и завршила је као друга на табели. У последњем колу је
победила Војводину са 0:2, на двадесетогодишњицу тријумфа у Барију.[39] Црвена звезда је
овом позицијом на табели обезбедила да игра у трећем колу квалификација за Лигу
Европе. Као противника добила је летонску екипу Вентспилс. Прву утакмицу, Звезда је
добила у гостима са 2:1, a у другој је тријумфовала резултатом 7:0.[40] Постоји једна
занимљивост у вези са путовањем на прву утакмицу. Наиме, играчи и стручни штаб
црвено-белих летели су истим авионом којим су играчи генерације 1991 летели за Бари на
финалну утакмицу Купа европских шампиона.[41] Следећи противник кога је Звезда
требала да победи да би се нашла у Лиги Европе био је Рен. Међутим, тим из истоименог
француског града је победио у обе утакмице. У првом мечу на Маракани било је 1:2, а у
другом 4:0 за Рен.[42] У сезони 2011/12. Црвена звезда је поново завршила на другом месту
у Суперлиги, али је успела да освоји 3 трофеј Купа Србије, укупно 24, победивши у
финалу чачански Борац са 2:0.

14. новембра 2012. председник клуба Владан Лукић је након три и по године на челу
клуба поднео оставку, а истог дана је формирана радна група на челу са Драганом Џајићем
која је управљала ФК Црвена звезда до нових избора[43] а Џајић је 22. децембра изабран и
за пуноправног председника клуба.[44]

 Дупла круна (10):

1959, 1964, 1968, 1970, 1990, 1995, 2000, 2004, 2006, 2007.

Грб кроз историју

Грб од 1945. до 1950.

 

Грб од 1950. до 1995.

Грб од 1995. до 2010.

Грб од 2010.

Навијачи

Делије на северној страни стадиона Црвене звезде на вечитом дербију

За више информација погледајте чланак Делије север

Црвена звезда је српски клуб са највећим бројем навијача према већини истраживања која
су спроведена у Србији. Навијачи Црвене звезде се називају Делије. Ова навијачка група
настала је уједињењем дотадашњих мањих навијачких група 7. јануара 1989. Делије су
увек имале своје групе и подгрупе, тренутно неке од најзначајнијих су: Belgrade boys,
Brigate, Ultra Boys и Heroes. Од навијача највећег ривала Партизана су добили надимак
„цигани“.

Навијачи Црвене звезде и Олимпијакоса развили су дубоко пријатељство. Навијачи оба

тима су себе назвали „Православна браћа“ („Orthodox Brothers“). Много пута навијачи
Црвене звезде из различитих навијачких клубова су били на утакмицама Олимпијакоса,
посебно против њиховог највећег ривала Панатинаикоса. Од недавно „Orthodox Brothers“
су почели да укључују навијаче Спартака Москве.

Успеси
Такмичење Број Година
Национално првенство - 26 (рекорд)
1951, 1952/53, 1955/56, 1956/57, 1958/59,
1959/60, 1963/64, 1967/68 1968/69, 1969/70,
Првак 19
1972/73, 1976/77, 1979/80, 1980/81, 1983/84
Првенство СФР 1987/88, 1989/90, 1990/91, 1991/92.
Југославије 1948/49, 1950, 1952, 1960/61, 1971/72,
Други 9
1977/78, 1981/82, 1985/86, 1988/89.
1946/47, 1953/54, 1964/65, 1973/74, 1974/75,
Трећи 7
1978/79, 1987.
Првак 3 1994/95, 1999/00, 2000/01.
Првенство СР 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1997/98,
Други 7
Југославије 2001/02, 2002/03.
Трећи 1 1998/99.
Првак 2 2003/04, 2005/06.
Првенство Србије и
Други 1 2004/05.
Црне Горе
Трећи 1 2004/2005.
Првак 2 2006/07, 2013/14.
Првенство Србије Други 5 2007/08, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13.
Трећи 1 2008/09.
Национални куп - 24 (рекорд)
1948, 1949, 1950, 1957/58, 1958/59, 1963/64,
Победник 12 1967/68, 1969/70, 1970/71, 1981/82, 1984/85,
Куп СФР Југославије 1989/90.
1952, 1954, 1972/73, 1979/80, 1983/84,
Финалиста 7
1987/88, 1990/91,
1992/93, 1994/95, 1995/96, 1996/97, 1998/99,
Победник 7
Куп СР Југославије 1999/00, 2001/02.
Финалиста 3 1991/92, 2000/01, 2002/03.
Куп Србије и Црне Победник 2 2003/04, 2005/06.
Горе Финалиста 1 2004/05.
Победник 3 2006/07, 2009/10, 2011/12.
Куп Србије
Финалиста 0 /
Континентална такмичења - 3
Победник 1 1990/91.
Финалиста 0 /
Лига шампиона
(Европски куп) Полуфинале 3 1956/57, 1970/71, 1991/92.
Четвртфинале 5 1957/58, 1973/74, 1980/81, 1981/82, 1986/87.
Победник 0 /
Лига Европе (Куп
Финалиста 1 1978/79.
УЕФА)
Полуфинале 0 /
Победник 0 /
Суперкуп Европе Финалиста 1 1991.
Победник 0 /
Куп победника Финалиста 0 /
купова
Полуфинале 1 1974/75.
Победник 0 /
Куп сајамских
Финалиста 0 /
градова
Полуфинале 1 1961/62.
Победник 2 1958, 1968.
Финалиста 0 /
Митропа куп
Полуфинале 1 1957.
Светска такмичења
Победник 1 1991.

Интерконтинентални Финалиста 0 /
куп
[прикажи]Међународни турнири

Тренутни састав тима

Од 08. августа 2014.[45]

Бр. Позиција Играч Бр. Позиција Играч

1 Г Дамир Кахриман 19 C Никола Караклајић
2 O Марко Петковић 20 C Милош Босанчић
4 O Дарко Лазић 24 C Михаило Ристић
5 O Никола Мијаиловић 25 C Горан Гогић
 6 O Богдан Планић 28 C Вукан Савићевић
7 H Ђорђе Ракић 30 O Вукашин Јовановић
8 C Дарко Лазовић 31 Г Марко Тркуља
9 H Лука Јовић 34 O Милош Стојановић
Ненад Милијаш 35 C Марко Грујић
10 C
(капитен) 44 C Ненад Гаврић
11 C Нејц Печник 45 C Милан Јокић
13 O Предраг Ђорђевић 55 C Александар Ковачевић
14 O Саво Павићевић 95 Г Предраг Рајковић
15 O Никола Антић 99 H Ђорђе Деспотовић
16 C Даниел Аврамовски
17 O Стефан Ђорђевић

На позајмици

Бр. Позиција Играч Бр. Позиција Играч

Марко Маринковић Стефан Чикић (БСК
O C
(Смедерево) Борча)
Петар Ђуричковић Никола Ђорђевић (
C
(Раднички Ниш) H Слога Петровац на
C Немања Ахчин (Грбаљ) Млави)
Милош Вукић
H
(Железник)

Играчи са више од једног држављанства

 Саво Павићевић

Ривалство са Партизаном
За више информација погледајте чланак Вечити дерби (Србија)

Звездин градски ривал је Партизан и утакмице између ова два клуба се називају „вечити
дербији“. Ове утакмице су увек биле жељно ишчекиване и врло спектакуларне, али због
слабијег квалитета фудбала у последњим годинама, као и велике количине насиља и
хулиганизма, драстично је смањена посећеност на овим утакмицама. Дерби игран 11. маја
2005. у полуфиналу купа Србије и Црне Горе је посетило 8.000 гледалаца, што је најмање
у историји. Највећа посећеност је било око 108.000 гледалаца.

Статистика фудбалског дербија

  Од 26. априла 2014.

ИГP: одиграно утакмица

ЦЗB: победа Црвене звезде
Такм. ИГP ЦЗB Н ПАР ГолЦЗ ГолПАР
Првенство 146 60 43 43 213 179 ПАР: победа Партизана
Куп 35 20 4 11 57 46 Н: нерешено
Остало 54 25 9 20 103 88 ГолЦЗB: постигнутих голова
Црвене звезде
Укупно 235 105 56 74 373 313
ГолПАР: постигнутих голова
Партизана

ФК Црвена звезда у Суперлиги Србије

Стање на дан 28. јун 2013.

Сезона Одиг. Поб. Нер. Пор. ГД ГП ГР Бод. Пласман

2006/07. 32 23 5 4 55 27 +28 74 1.
2007/08. 33 21 12 0 65 22 +43 75 2.
2008/09. 33 17 8 8 59 32 +27 59 3.
2009/10. 30 23 2 5 53 17 +36 71 2.
2010/11. 30 22 4 4 52 18 +34 70 2.
2011/12. 30 21 5 4 57 18 +39 68 2.
2012/13. 30 20 2 8 55 35 +20 62 2.
Укупно 218 147 38 33 396 169 +227 479 2.

ФК Црвена звезда у европским такмичењима

За више информација погледајте чланак ФК Црвена звезда у европским такмичењима

Закључно са 27. јулом 2012. Црвена звезда је у европским куповима играла:

Такмичење Мечева П Н И ГД ГП
УЕФА Лига шампиона 109 56 19 34 216 136
Куп победника купова 34 12 10 12 64 43
УЕФА куп / Лига Европе 112 50 24 38 190 154
Европски суперкуп 1 0 0 1 0 1
Интертото куп 0 0 0 0 0 0
Интерконтинентални куп (ЕУСА) 1 1 0 0 3 0
I. Укупно УЕФА такмичења 257 119 53 85 470 334
 Митропа куп 39 17 7 15 71 58
Куп сајамских градова 21 9 2 10 32 29
II. Укупно остала такмичења 60 26 9 25 103 87
Укупно I. + II. 317 145 62 110 573 421

Славни играчи
Звездине звезде

Црвена звезда већ 50 година уназад има традицију да додељује звање „Звездина звезда“
играчима који су имали велики утицај на клупску историју и који су је прославили широм
света. За сада је само пет играча и једна генерација било изабрано:

 Рајко Митић
 Драгослав Шекуларац
 Драган Џајић
 Владимир Петровић Пижон
 Драган Стојковић Пикси
 Генерација 1991.

Сваки од петорице изабраних играча је својевремено био и капитен клуба.[46] Такође сви
играчи осим Драгана Стојковића су играли најмање једну деценију за клуб. Коначно, 29.
маја 2010. на прослави 65 година клуба Генерација 1991. која је освојила Куп европских
шампиона и Интерконтинентални куп проглашена за шесту Звездину
звезду.[тражи се извор од 03. 2014.]

Састав шампиона Европе

За више информација погледајте чланак Генерација 1991.

Састав освајача титуле првака европе 1991.

 Стеван Стојановић  Роберт Просинечки  Ивица Момчиловић

 Душко Радиновић
 Слободан Маровић
 Владимир Југовић
 Рефик
Шабанаџовић
 Миодраг Белодедић
 Илија Најдоски
 Дејан Савићевић  Жељко
 Синиша Калуђеровић
Михајловић  Милић Јовановић
 Дарко Панчев  Горан Јурић
 Драгиша Бинић  Раде Тошић
 Влада Стошић  Владан Лукић
 Горан Василијевић  Љубиша Милојевић

Тренер: Љупко Петровић

 Црвена звезда - Шампион Европе 1991.

1 Стојановић | 2 Југовић | 3 Маровић | 4 Шабанаџовић | 5 Белодедић |

6 Најдоски | 7 Просинечки | 8 Михајловић | 9 Панчев | 10 Савићевић |
11 Бинић | 12 Јовановић | 13 Момчиловић | 14 Тошић | 15 Стошић |
16 Лукић | 17 Радиновић | тренер Петровић

Некадашњи познати играчи

1950е 1960е 1970е 1980е 1990е 2000е

 Рајко  Драга  Влад  Драган  Дејан  Нема

Мити н имир Стојко Савић ња
ћ Џајић Петр вић евић Видић
 Драго  Ратом овић  Бошко  Сини  Никол
слав ир  Влад Ђуровс ша а
Шеку Дујко ислав ки Михај Жигић
ларац вић Богић  Милко ловић  Марко
 Бора  Мило евић Ђуровс  Слобо Панте
Кости ван  Зоран ки дан лић
ћ Ђори Фили  Милан Маров  Бранк
 Љуби ћ повић Јанков ић о
ша  Живо  Душа ић  Миодр Бошко
Спаји рад н  Недељ аг вић
ћ Јевти Сави ко Белод  Марја
 Предр ћ ћ „Неђа“ едић н
аг  Петар  Мило Милоса  Рефик Марко
Ђајић Крив ш вљевић Шабан вић
 Сини окућа Шест  Цвијет аџови  Иван
ша  Миро ић ин ћ Гвозде
Златк слав  Стан Благоје  Драги новић
овић Павло ислав вић ша  Михај
 Тихом вић Карас  Сребре Бинић ло
ир  Кири и нко  Влада Пјано
Огња л  Славо Репчић н вић
нов Дојчи љуб  Томисл Лукић  Ненад
 Срђан новск Мусл ав  Душко Ковач
Мрку и ин Ивкови Радин евић
шић  Бранк  Миха ћ овић  Бошко
 Љубо о љ  Србољ  Влада Јанков
мир Кленк Кери уб Стоши ић
Ловри овски Стамен ћ
ћ ковић
 Бранк  Зоран  Миле  Јовица  Анто  Горан
о Анто Новк Николи Дробњ Друли
Станк нијев овић ћ ак ћ
овић ић  Бранк  Милан  Горан  Радова
 Тодор  Стева о Јовин Васил н
Жива н Радов  Ђорђе ијевић Криво
новић Остој ић Милов  Звонк капић
 Коста ић  Петар ановић о  Мили
Тома  Војин Барал  Жарко Милој воје
шевић Лазар ић Ђурови евић Витак
 Влади евић  Алек ћ  Дејан ић
мир  Јован санда  Златко Петко  Горан
Беара Аћим р Крмпот вић Буњев
 Србо овић Панај ић  Дарко чевић
љуб  Триф отови  Марко Ковач  Дејан
Криво ун ћ Елснер евић Милов
кућа Миха  Душа  Рајко  Дејан анови
 Лазар илови н Јањани Стефа ћ
Тасић ћ „Стај н новић  Душа
 Влади  Томи а“  Ранко  Горан н
мир слав Нико Ђорђић Ђоров Баста
Дурко Мили лић  Зоран ић  Ненад
вић ћевић  Огње Банков  Зоран Томов
 Јован  Војис н ић Јовичи ић
Цокић лав „Оља  Драган ћ  Ибрах
 Јосип Мели “ Милето  Саша им Гај
Такач ћ Петр вић Марко  Влади
 Миља  Нико овић  Миодр вић мир
н ла  Слоб аг  Небој Стојко
Зеков Стип одан Кривок ша вић
ић ић Јанко апић Крупн  Ненад
 Антун  Слоб вић  Славко икови Јестро
Рудин одан  Нико Радова ћ вић
ски Шкрб ла новић  Периц  Павле
 Иван ић Јован  Митар а Нинко
Топла  Дејан овић Мркела Огњен в
к Бекић  Жива  Сулејм овић  Ненад
 Миља  Бранк н ан  Дејан Милиј
н о Љуко Халило Станк аш
Миља Зебец вчан вић овић  Огњен
нић  Велиб  Здрав  Горан  Иван Кором
 Влади ор ко Милоје Аџић ан
ца Васов Боров вић  Братис  Сегун
Попов ић ница  Борисл лав до
ић  Драго ав Живко Касти
мир вић љо
  Бранк Вуки  Иван Цветко  Јован  Дејан
о ћевић Јури вић Станк Лекић
Нешо  Мила шић  Хусреф овић  Милан
вић н Чоп  Алек Мусем  Никос Бишев
 Душа  Благо санда ић лав ац
н је р  Горан Бјегов  Филип
Марав Мити Стоја Јурић ић Ђорђе
ић ћ новић  Дејан  Ненад вић
 Селим  Зоран  Сеад Јоксим Сакић  Андри
ир Прљи Суши овић  Јован ја
Мило нчеви ћ  Златко Гојков Калуђ
шевић ћ  Зоран Крџеви ић ерови
 Брани Јелик ћ  Илија ћ
слав ић  Стеван Ивић  Алекс
Вукос  Бошк Стојан  Влади андар
аљеви о овић мир Луков
ћ Кајга  Роберт Југови ић
 Ранко нић Просин ћ  Милен
Бороз  Душа ечки ко
ан н  Илија Ачимо
 Мило Луки Најдос вич
рад ћ ки
Диски  Драго  Дарко
ћ слав Панчев
 Јован Степа
Језерк новић
ић
 Бела
Палф
и

Тренери
 1946-48 Светислав Глишовић  1998-99 Војин Лазаревић
 1948-50 Александар Томашевић  1999 Милољуб Остојић
 1951 Љубиша Броћић  1999 Звонко Радић
 1952-53 Жарко Михајловић  1999-2001 Славољуб Муслин
 1952-53 Бане Секулић  2001-03 Зоран Филиповић
 1953-54 Љубиша Броћић  2003-04 Славољуб Муслин
 1953-54 Бошко Ралић  2004 Љупко Петровић
 1954-57 Милован Ћирић  2004 Милован Рајевац
 1957-64 Миша Павић  2004-05 Ратко Достанић
 1964-66 Иван Топлак  2005-06 Валтер Зенга
 1966-74 Миљан Миљанић  2006-07 Душан Бајевић
  1974-75 Миљенко Михић  2007 Бошко Ђуровски
 1975-76 Милован Ћирић  2007 Милорад Косановић
 1976-78 Гојко Зец  2007-08 Александар Јанковић
 1978-82 Бранко Станковић  2008 Здењек Земан
 1982-83 Стеван Остојић  2008-09 Чедомир Јаневски
 1983-86 Гојко Зец  2009 Синиша Гогић
 1986-88 Велибор Васовић  2009-10 Владимир Петровић
 1988-89 Бранко Станковић Пижон
 1989-90 Драгослав Шекуларац
 2010 Ратко Достанић
 1990-91 Љупко Петровић
 2010 Александар Кристић
 1991-92 Владица Поповић
 2010-2012 Роберт Просинечки
 1992-94 Милан Живадиновић
 1994-96 Љупко Петровић  2012-2013 Александар Јанковић
 1996-97 Владимир Петровић  2013 Рикардо Са Пинто
Пижон  2013-2014 Славиша Стојановић
 1996-97 Војин Лазаревић  2014-тренутно Ненад Лалатовић
 1997-98 Милорад Косановић

Председници
 Драган Џајић (2012-тренутно)
 Владан Лукић (2009–2012)
 Добривоје Танасијевић (2008–2009)
 Топлица Спасојевић (2007–2008)
 Драган Стојковић (2005–2007)
 Драган Џајић (1998–2005)
 Светозар Мијаиловић (1987–1993)
 Миладин Шакић (1982–87)
 Властимир Пурић (1982)
 Брана Димитријевић (1981–1982)
 Радован Пантовић (1977–1981)
 Никола Бугарчић (1968–1977)
 Душан Благојевић (1965–1968)
 Радован Пантовић (1963–1965)
 Милић Бугарчић (1960–1963)
 Душан Благојевић (1956–1960)
 Драгоје Ђурић (1956)
 Милић Бугарчић (1955–1956)
 Драгослав Марковић (1954–1955)
 Сава Радојчић (1952–1954)
 Иса Јовановић (1951–1952)
 Мита Миљковић (1948–1951)
Дресови (произвођачи и спонзори)
Произвођач
Период Главни спонзор на дресу
опреме
Први мај Пирот
1979–
Пума
1991 - Ли Купер - Кристал Зајечар - Дрина - Касучи - мистер
бејби - ДЕКСИМ
1991–
Хумел Classic
1994
1994–
Диадора
1996
Беобанка
1996–
1998
Капа
1998–
Пилс лајт
2001
2001–
2002
Винер Штетише
2002–
Адидас
2005
Шарп
2005–
2006
Тојота
2006–
2008
2008–
2009 Најки
2010 2344 – За моју Звезду
2010–
2012
2012– Газпром
Леђеа[47]
2013
2013– Пума

Напомене
1. ^ Име „Црвена звезда“ се углавном преводи на остале светске језике и то на
енглеском као Red Star, немачком као Roter Stern, француском као Etoile Rouge,
италијанском као Stella Rossa, шпанском као Estrella Roja, холандском као Rode
Ster, норвешком као Røde Stjerne, румунском као Steaua Roşie.

Види још
  ФК Црвена звезда у европским такмичењима
 Списак фудбалских клубова у Србији
 СД Црвена звезда

Референце
1. ^ СтејдијумДатабејз-Стадион Црвена звезда, Приступљено 13. 5. 2014.
2. ^ „Шампион државе“. yufprvaliga.co.yu Приступљено 28. 1. 2008..
3. ^ „Освајачи купа Србије“. lavkup.com Приступљено 28. 1. 2008..
4. ^ „Трофеји у домаћим такмичењима“. sd-crvenazvezda.net Приступљено 28. 1. 2008..
5. ^ Б92-Сваки други Србин навија за Звезду, Приступљено 27. 2. 2008.
6. ^ 24 сата-Истраживање: Београд навија за Звезду, Приступљено 22. 3. 2012.
7. ^ а б в г „Настанак клуба“. sport.novosti.co.yu Приступљено 28. 1. 2008..
8. ^ а б Глас јавности- Настанак клуба, Приступљено 28. 1. 2008.
9. ^ „Звездин стадион - од „Авале“ ка „Звезданом граду“ („Политика“, 1. мај 2012),
Приступљено 27. 4. 2013.
10. ^ Незавине новине- Настанак“. politika.rs Приступљено 28. 1. 2008..
11. ^ Студентски часопис „Монополист“- Настанак, Приступљено 28. 1. 2008.
12. ^ „Прва утакмица“. srpstvo.com Приступљено 28. 1. 2008..
13. ^ „Прва утакмица“. znanje.org Приступљено 28. 1. 2008..
14. ^ а б Стадион, www.crvenazvezdafk.com, Приступљено 27. 6. 2013.
15. ^ На данашњи дан: Ливерпул - Црвена звезда 1:2, www.mojacrvenazvezda.net,
Приступљено 28. 6. 2013.
16. ^ Црвена звезда - Ференцварош 2:2, www.zurnal.rs, Приступљено 28. 6. 2013.
17. ^ На данашњи дан: Пораз у финалу Купа УЕФА, www.mojacrvenazvezda.net, 28. 6.
2013.
18. ^ а б в г д „Бари 1990/91.“. crvenazvezdafk.com Приступљено 18. 7. 2013..
19. ^ „Куп шампиона 1988/1989“. uefa.com Приступљено 28. 1. 2008..
20. ^ „Куп УЕФА 1989/1900“. uefa.com Приступљено 28. 1. 2008..
21. ^ „Тренерска каријера Љупка Петровића“. ljupkopetrovic.com Приступљено 28. 1.
2008..
22. ^ „Драган Стојковић Пикси-Играчка статистика“. national-football-teams.com
Приступљено 28. 1. 2008..
23. ^ а б в г д ђ е ж з и „Сезона 1990/1991“. crvenazvezdafk.com Приступљено 5. 2.
2008..[мртва веза од 06. 2013.]
24. ^ „Прва рунда у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008..
25. ^ „Друга рунда у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008..
26. ^ „Четвртфинале у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008..
27. ^ „Полуфинале у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008..
28. ^ „Бари '91“. srbija-info.yu Приступљено 27. 1. 2008..
29. ^ а б в „Бари 1991“. crvenazvezdafk.com Приступљено 29. 1. 2008..[мртва веза од 06. 2013.]
30. ^ „Дарко Панчев постиже гол“. youtube.com Приступљено 29. 1. 2008..
31. ^ Играчи Црвене звезде су први шутирали пенале. За Марсељ је први пенал
шутирао Мануел Аморос и промашио, тако да пети играч за Олимпик није ни
могао да шутира после погодка Дарка Панчева и резултата 5:3 (правило у фудбалу)
32. ^ „Токио 1991“. b92.net Приступљено 30. 1. 2008..
 33. ^ „Звезда постала власништво чланова“. sportal.rs. 22. 10. 2010..
34. ^ „Robert Prosinecki faces tough task to orchestrate Red Star revolution“. guardian.co.uk
Приступљено 18. 3. 2012..
35. ^ „Robi ne može da vodi Zvezdu!“. sport.blic.rs Приступљено 18. 3. 2012..
36. ^ „FSS: Prosinečki, ni kao fizioterapeut na klupi!“. smedia.rs Приступљено 19. 3. 2012..
37. ^ „Трансфери у сезони 2010/11“. transfermarkt.de Приступљено 18. 3. 2012..
38. ^ „Počinju pripreme Crvene zvezde“. novosti.rs Приступљено 19. 3. 2012..
39. ^ „Partizan proslavio titulu, Zvezda druga“. vesti-online.com Приступљено 19. 3. 2012..
40. ^ „Zvezda-Ventspils“. uefa.com Приступљено 22. 3. 2012..
41. ^ „Zvezda letela u istom avionu kao i za Bari 1991.“. sportal.rs Приступљено 22. 3.
2012..
42. ^ „Plej-of za LE: Ren - Zvezda 4:0 (kraj)“. sportal.rs Приступљено 22. 3. 2012..
43. ^ Џајић и радна група воде Звезду („Вечерње новости“, 14. новембар 2012),
Приступљено 27. 4. 2013.
44. ^ Džajić danas započinje drugi mandat kao predsednik Crvene zvezde („Blic Sport“, 22.
децембар 2012), Приступљено 27. 4. 2013.
45. ^ Први тим, crvenazvezdafk.com, Приступљено 08. 08. 2014.
46. ^ Политика- Звездине звезде, Приступљено 4. 2. 2008.
47. ^ Sednica Upravnog odbora FK Crvena zvezda[мртва веза од 06. 2013.] at
http://www.crvenazvezdafk.com, 15-03-2012 ((sr))

Спољашње везе

Портал Црвене звезде

Са других Викимедијиних пројеката :

 ФК Црвена звезда на Викиостави (мултимедијалне датотеке)

 ФК Црвена звезда на Викивестима (слободне вести)

 Званични сајт „ФК Црвена звезда“ www.crvenazvezdafk.com ((sr)) ((en))

 УЕФА профил „ФК Црвена звезда“ www.uefa.com ((en))
 Профил „ФК Црвена звезда“ www.transfermarkt.rs ((sr))
 Профил „ФК Црвена звезда“ www.transfermarkt.co.uk ((en))
 Званична презентација навијача www.delije.net ((sr))
 Званични сајт СД Црвена звезда www.sd-crvenazvezda.net ((sr))
 Све вести из клуба - Незванични сајт СД Црвена звезда www.mojacrvenazvezda.net
((sr))
 Биографија тима и играча, најновије вести www.jelenfootball.com ((sr))
 Фудбал 91 профил - резултати од 2000. www.fudbal91.com ((sr))
  Јавна архива и незванична презентација клуба www.redstarbelgrade.com ((sr)) ((en))
((fr)) ((de)) ((Ελλ)) ((it)) ((pt)) ((ru)) ((es))
 Профил, резултати и табеле „ФК Црвена звезда“ www.srbijasport.net ((sr))
 Профил, резултати и табеле „ФК Црвена звезда“ (омладинци) www.srbijasport.net
((sr))

[прикажи]

ФК Црвена звезда - Састав у сезони 2013/14.

[прикажи]
п•р•у
Звездине звезде
Фудбалски клуб Црвена звезда
ФК Црвена звезда
Општи појмови
Стадион Црвена звезда | Играчи | Капитени | Тренери | Суперлига Србије | Текућа сезона | Вечити
дерби | Делије север (навијачи)
Историја
Европски успеси | СД Црвена звезда | Финале Купа шампиона 1991.
Спољашње везе
Званични сајт
Суперлига Србије у фудбалу[прикажи][ ▲ сакриј ]
Категорије:

 Црвена звезда
 Фудбалски клубови из Србије
 ФК Црвена звезда

| [+]

Навигациони мени
 Отвори налог
 Пријави ме

 Чланак
 Разговор

sr

 Читај
 Изворни код
 Историја
  Главна страна
 Садржај
 Помоћ
 Актуелности
 Случајна страница

техничке

 Скорашње измене
 Трг
 Радионица
 Новчани прилози

Штампај/извези

 Направи књигу
 Преузми као PDF
 За штампање

Алатке

 Шта води овде

 Сродне измене
 Посебне странице
 Трајна веза
 Подаци о страници
 Ставка на Википодацима
 Цитирај ову страницу

Други језици

 Afrikaans
 ‫العربية‬
 Azərbaycanca
 Bahasa Indonesia
 Български
 Беларуская (тарашкевіца)
 Bosanski
 Català
 Čeština
 Dansk
 Deutsch
 Ελληνικά
 English
 Español
 Euskara
  ‫فارسی‬
 Français
 Gaeilge
 Galego
 ‫עברית‬
 हिन्दी
 Hrvatski
 Հայերեն
 Italiano
 日本語
 ქართული
 한국어
 Latviešu
 Lietuvių
 Magyar
 Македонски
 Nederlands
 Norsk bokmål
 Norsk nynorsk
 Polski
 Português
 Română
 Русский
 Simple English
 Slovenčina
 Slovenščina
 Srpskohrvatski / српскохрватски
 Suomi
 Svenska
 Tiếng Việt
 Türkçe
 Українська
 中文

Уреди везе

 Ова страница је последњи пут измењена у 22:02, 4. новембар 2014.

 Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство-Делити под истим
условима; могући су и додатни услови. Погледајте Услове коришћења за више
информација.

 Политика приватности
 О пројекту Википедија
 Одрицање одговорности
 За програмере
 Мобилни приказ