Argument protiv privatnog jezika-VITGENŠTAJN

Sada Kripke razmatra još neke egzegetske probleme probleme. Rekao

sam da je najviše pažnje, pre Kripkea, posvećivano argumentu protiv
mogućnosti privatnog jezika. Ovaj argument neposredno sledi za raspravom o
sleđenju pravila i Kripke ga je i predstavio kao najobičniju posledicu ove
rasprave. Prema njemu, tumači su do sada pogrešno locirali taj argument. Taj
argument predstavlja samo jednu opštiju primenu ovog skeptičkog zaključka do
koga je Vitgenštajn došao i ranije. Šta više i samo tvrđenje tog argumenta
nalazimo u onim paragrafima koji prethode sekciji ove knjige u kojoj se taj
argument obično locira. Dakle, cela poenta je u sledećem, i oko tog argumenta
postoje brojna neslaganja, i šta je smisao tog argumenta i da li je uopšte
ispravan argument. Jedan od prvih kritičara tog argumenta je Alfred Ejer. Alfred
Ejer je mislio, kao i mnogi drugi, da je taj argument kulminacija i nešto
najznačajnije što je Vitgenštajn u Filozofskim istraživanjima radio, to što je
opovrgao mogućnost privatnog jezika. Mnogi smatraju da je taj argument
ništavan i da ništa ne vredi, kao i Alfred Ejer. I Ejer je bio jedan od prvih tumača
koji su taj argument kritikovali, smatrali su da je neispravan. Ali, tumači se ne
slažu čak ni oko smisla tog argumenta. Opet, ne ulazeći u detalje, radi vaše
osnovne informacija.
Kako izgleda taj argument, kako ga je sam Vitgenštajn opisao. Pa on je zamislio
jednog čoveka koji pokušava u stvari da vodi dnevnik. U taj dnevnik on želi da
upiše izvestan znak „O“ u našem prevodu za „oset“ i „S“ za „sensation“. On u
stvari želi sledeću stvar da uradi. Kad god mu se javi određen oset, on ga
nazove „O“ i ono je ime tog oseta koji se javi. A zatim u svoj dnevnik upiše slovo
„O“ kad god se javi taj oset ponovo. To vodi dnevniku javljanja određenog oseta.
Ovo vođenje dnevnika o javljanju određenog oseta podseća na protokol
rečenice u logičkom pozitivizmu. I po Vitgenštajnu, on je zapravo izgradio jedan
privatni jezik. Zašto je ovo privatni jezik? Pa zato što je samo njemu
dostupna ta činjenica da on ima određen oset. Ja ne mogu da zavirim „u
njegovu glavu“ da vidim da li on ima oset ili nema. I sad on ima jedan jezik. Taj
jezik ima određenu reč i on je na neki način tu reč povezao sa nekim pravilom
upotrebe. „O“ se ispravno koristi, svaki put on označi baš tačno određen oset,
ne neki drugi. A u stvari, u duhu ima razne druge osete, ali on je „O“ inicijalno
povezao s jednim osetom i sad on tu reč koristi ispravno, onda kad upiše „O“
samo onda kada mu se javlja taj oset ponovo, a ne onda kad mu se javi neki
drugi. I sad Vitgenštajn hoće da kaže da takva reč „O“ nema nikakvo značenje.
To je takav jezik koji bi se sadržao od reči čije značenje je privatno. Takav jezik
uopšte nije moguć; nema privatnog jezika! Zašto ga nema? Pa sad on kaže
sledeću stvar, šta god se tom čoveku čini da je ispravna upotreba reči „O“
to će za njega biti ispravno. On ne može da povuče razliku između
ispravne upotrebe te reči i onoga što njemu samo izgleda kao ispravna
upotreba. Kad god on misli da ima oset „O“, on će upisati reč „O“ i on uopšte
ne može da utvrdi da li se uopšte vara. E po njemu, tamo gde nema u stvari
ni mogućnosti pogrešne upotrebe, taj izraž nema ni značenja. To samo
pokazuje da u stvari on tom izrazu nije pridao nikakvo značenje. On može da
pokuša da prida tom izrazu značenje na drugi način, on na primer, može da
uoči da, kad god ima oset „O“, da mu poraste pritisak, na primer. On može da
meri svoj pritisak i da mu merač pritiska pokaže da ima pritisak koji mu iznosi –
gornji ovoliko i donji onoliko. I onda on može, recimo, ako se sad javi u njemu
izvestan oset, on želi da upiše „O“ u dnevnik, on oseća isto ono što je osećao
inicijalno kada je odredio značenje termina „O“ i on izmeri i vidi da mu pritisak
nije takav i onda shvati i kaže: „Pogrešio sam kada sam onda upisao „O“. A to
onda pokazuje da je značenje reči „O“ povezano na drugi način. Reč „O“ onda
znači – javlja se toliki i toliki pritisak. Značenje se ne sastoji u tome da ne referira
na neki privatan oset, promenio je kriterijum upotrebe naka „O“. „O“ se može
definisati na taj način. Simbol „O“ se upotrebljava kada subjektu pritisak skoči
– gornji na toliko i donji na ovoliko. To je sasvim legitimno, znak „O“ je dobio
značenje na ovaj način. Ali to znači da je drugačiji od onog intendiranog. To
više nije deo privatnog nego javnog jezika! Znači, ako bi neko pokušao da
izmisli jezik za sebe,
Postavlja se pitanje, šta je uopšte privatni jezik, da li je to jezik koji govori jedan
pojedinac, da li je to jezik koji je nužno razumljiv jednom pojedincu, da li je to
jezik koji sadrži samo termine koji referiraju na privatne osete ili bi privatni jezik
mogao da postoji a da njegove reči ne referiraju na privatne osete nego na
nešto drugo. Dakle, kod toga postoje neslaganja. Ali evo ovako je Vitgenštajn
opisao tu situaciju, koju je Kripke predstavio kao direktnu posledicu ove
rasprave o sleđenju pravila. Znači, kada mi, po ovoj raspravi o sleđenju pravila,
kažemo da Džons greši u sabiranju? Pa kada Džons počinje da upotrebljava
reč na različit način od onog koji upotrebljavamo mi, ostali pripadnici zajednice,
a kada je korisi na način na koji je koristimo mi, onda ga mi primamo u
zajednicu, dok, kada počne da upotrebljava drugačije, mi ga izbacujemo;
pokušavamo da ga ispravimo, ako to na duže staze ne daje neki ishod, mi ga
izbacujemo, barem kada je reč o sabiranju. Šta se ovde dešava? Mi u stvari
smatramo da možemo u nekim situacijama opravdano da kažemo „Džons pod
nekim znakom podrazumeva to i to“ zato što, videli smo da je dobro sabirao, da
je sabirao kao što mi sabiramo i sada hoćemo da ga primimo u zajednicu. Ovde,
kao što vidite, referencija na zajednicu je bitna da bi reči imale značenje. Neko
ispravno koristi reči ako ih koristi onako kako ih koriste drugi pripadnici njegove
jezičke zajednice, koji su ga i podučavali značenju te reči. E sad ovde kod
privatnog jezika vi nemate zajednicu koja bi mogla da ispravi pojedinca u
njegovoj upotrebi, jer zajednica, po pretpostavci, nema pristup njegovim
privatnim osetima, pa ne može da ih koriguje. E po njemu upravo ta
nemogućnost ispravljanja, nemogućnost da on u stvari greši, a on greši kada
odstupa od upotrebe koja je uobičajena u njegovoj zajednici, ovde nema tog
standarda ispravnosti, tačnije, nema nikakvog standarda koji bi diskriminisao
ispravnu i neispravnu primenu termina „O“. Kad god on ima određen oset, on
će onda da zapiše „O“. Kako znamo da se on ne vara? Kako znamo da nije
pogrešno identifikovao oset? Nema nikakvih standarda koji bi mogli da se
pozabave razlikom ispravne od neispravne upotrebe, što onda znači da nikakvo
pravilo nismo asocirali, što znači da on nema nikakvo značenje. Ta je
Vitgenštajnov argument i to je predstavljalo samo specijalnu posledicu opštije
rasprave o sleđenju pravila, jer je ta rasprava trebala da pokaže da li je jezik
bitno komunalan, da je jezik koji sadrži izvesne izraze, a ti izrazi imaju značenje,
ali to šta je značenje, odnosno, šta su pravila koja regulišu koje upotrebe izraza
su upotebne a koje nisu, da je to nešto o čemu odlučuje zajednica. A ovde po
pretpostavci takve zajednice nema, reč je o privatnom jeziku, pa dakle nema ni
standarda koji regulipu ispravnost upotrebe, pa onda nema ni značenja. Imate
i danas nova tumačenja ovog argumenta o privatnom jeziku, nije završena
rasprava ni o tome šta je smisao tog argumenta ni protiv njegove ispravnosti.