Univerzitet u Beogradu

Filozofski Fakultet
Odeljenje za pedagogiju i andragogiju

Predmet: Vanškolska pedagogija

Seminarski rad

VASPITNO-OBRAZOVNI UTICAJ MEDIJA

Profesor: Student:
Doc. dr Radovan Antonijević Nevena Mitranić
Br. indeksa: PE 10/2
 Beograd, 2012

SADRŽAJ

UVOD............................................................................................................................3

TELEVIZIJA..................................................................................................................4
RAČUNARI I INFORMACIONE TEHNOLOGIJE.....................................................8
ŠTAMPA......................................................................................................................10

ZAKLJUČAK..............................................................................................................13

2
 UVOD

U eri intenzivnog razvoja tehnologije, nepovratno se menja i način

informisanja, komunikacije i provođenja slobodnog vremena, čime u prvi plan sve
više dolaze sredstva masovnog komuniciranja, od svojih starijih, čak možda i
zastarelijih oblika – štampe i radija, pa do i tek kako aktuelnih i sve uticajnijih –
televizije i interneta. Bez obzira na lične afinitete koje gajimo prema modernim
sredstvima komunikacije i informisanja, prinuđeni smo da ih pratimo i da se služimo

3
njima, kako ne bismo ostali odsečeni od sveta. Stoga, logično je da veliki deo svog
vremena poklanjamo medijima, a time i da mediji znatno utiču na stavove i
ponašanje, kako odraslih, tako i dece.
Iako je uticaj medija nešto što bi bilo interesantno i značajno proučavati na
nivou cele ljudske populacije, naučnici, pa i obični ljudi, češće ga razmatraju u
kontekstu opasnosti po decu, jer se osnovano sumnja da su ona, kao neiskusnija,
naivnija ili jednostavno sklonija da budu zaslepljena snažnim senzacijama koje mediji
nude, podložnija za negativne medijske uticaje. Međutim, ako već prihvatimo
činjenicu da se putem filma, televizije, interneta ili štampe može tako brzo i snažno
delovati na decu, ne smemo se fokusirati samo na mogućnosti negativnog delovanja,
već moramo razmotriti mogućnost da se jednakim intenzitetom i sa jednakim
uspehom putem medija ostvare pozitivni, vaspitno-obrazovni uticaji na detetove
stavove i ponašanje.
Svrha ovog rada je da, baveći se ponaosob nekim od najzastupljenijih i
najuticajnijih medija danas, razmotri postojeće stavove o mogućnostima da se putem
medija vaspitno-obrazovno deluje na decu, ili makar stavove o postojanju štetnog
uticaja medija i mogućnostima da se potencijalni negativni efekti spreče.
Zarad preglednosti rada i jednostavnosti pristupa problemu, uticaj medija biće
razmatran kroz tri celine, koje predstavljaju tri trenutno najuticajnija oblika medija:
televizija, u okviru koje ćemo razmotriti i filmove, zatim računari i informacione
tehnologije i naposletku štampa. Pri tom će svaki pomenuti medij biti razmatran prvo
u kontekstu negativnog uticaja, jer se uviđanjem i smanjivanjem potencijalne štetnosti
može doprineti vaspitno-obrazovnom efektu, da bi se potom nešto pažnje poklonilo
njegovim vaspitno-obrazovnim mogućnostima.

TELEVIZIJA

„Svaka televizija je obrazovna televizija. Pitanje je samo: čemu podučava?“

Nikolas Džonson

Televizija se s pravom tretira kao najuticajniji medij. Postala je toliko

zastupljena u svakodnevnom životu da je često autori koji o njoj pišu sarkastično
nazivaju „novim članom uže familije“. Većina porodičnih okupljanja propraćena je

4
upaljenim televizorom, večeri zajedničkog opuštanja svode se na gledanje filma, a po
nekim istraživanjima, u područjima gradske sredine jedna od tri porodice koristi
televiziju kao pozadinu većine aktivnosti. Kada se tome doda činjenica da su roditelji
sve više okupirani obavezama, te upaljenim televizorom skreću detetovu pažnju dok
obavljaju svoje poslove, razumljiva su istraživanja koja pokazuju da prosečno dete do
svoje osamnaeste godine više vremena posveti gledanju televizije nego i jednoj drugoj
aktivnosti.
Na razmatranje zastupljenosti televizije u životu deteta uglavnom se
nadovezuju negativni komentari, puni više ili manje opravdanih strahova od štetnih
uticaja. Najčešće se spominje uticaj televizije na nasilno ponašanje. Brojna
istraživanja bavila su se ovim pitanjem i utvrdila da nasilni sadržaji na televiziji
dovode do smanjenja empatije kod deteta, povećane tolerancije na nasilna ponašanja i
do viđenja sveta kao agresivnog i surovog, zbog čega se na sve probleme
svakodnevnice jednako agresivno mora i reagovati. Na žalost, nasilni sadržaji čine
85% filmova koji se svakodnevno prikazuju, a kada se tome doda nasilje prikazano
kroz izveštaje u vestima ili kroz muzičke spotove i reklame, jasno je da je agresija
dominantno raspoloženje koje emituju mali ekrani. Treba skrenuti pažnju i na filmske
akcione heroje kakve deca najčešće postavljaju za svoje idole. Često brutalni, surovi,
sa ružnim rečima na usnama i prstom na obaraču, Terminator, Rambo i cela armija
„opasnih momaka“ predstavlja katalizator u buđenju detetove želje da nasilje sa
ekrana, putem imitacije, prenese u realan život. Međutim, ne reaguje svako dete isto
na nasilne sadržaje, niti će jedno dete reagovati isto na različito „upakovano“ nasilje.
Pored brojnih faktora koji deluju na detetovu podložnost uticaju televizijskog nasilja,
važno je napomenuti faktor nagrade i kazne u prikazanom sadržaju. Naime, manje su
šanse da će dete usvojiti nasilno ponašanje, ukoliko je u filmu prikazano da je nasilnik
za isto kažnjen. Zatim, faktor opravdanosti ukazuje da će dete pre primiti određeni
model agresivnog ponašanja ukoliko je u filmu prikazan kao jedini izlaz iz date
situacije, kao pravedan, vrednosno pozitivan, jednom rečju – opravdan. Socijalni
kontekst je još jedan od bitnih faktora. Deca iz defavorizovanih socijalnih slojeva, u
kojima se nasilje provlači kroz svakodnevne porodične i susedske odnose, biće
podložnija usvajanju agresivnih modela. Ovim se dolazi i do faktora frustracije, koji
ukazuje da će deca koja su za nešto uskraćena, sputana i time frustrirana, a takva su
najčešće deca iz nižih socijalnih slojeva, pre doživeti nasilje na ekranu kao mogućnost
izlaza iz nepovoljne situacije, mogućnost oslobađanja od frustracije.

5
 Neki autori, naročito pristalice kultivacione teorije čiji je tvorac Gerbner,
mnogo većom opasnošću od negativnog dejstva na detetovo ponašanje ipak smatraju
mogućnost televizije da promeni stavove i sistem vrednosti deteta. Često se kao
opasnost spominje moguće negativno dejstvo na stavove o rasama, polovima i
društvenim slojevima. Naime, televizijski programi ispoljavaju sklonost da
konstantno određene etničke grupe prikazuju kroz iskrivljenu sliku, stvarajući time
kod deteta zablude da će na primer, crnci nužno biti nasilnici ili komedijaši, dok će
azijati biti ekstremno inteligentni i nedruštveni.
Osim ovakvih potencijalnih dejstava na detetovu psihu, televizija je
zabrinjavajuć faktor i u kontekstu zdravlja i intelektualnih sposobnosti. Svi električni
aparati odašilju elektromagnetna zračenja opasna po naše zdravlje. U odnosu na druge
aparate, televizor je po dete opasniji samim tim što se mnogo vremena provodi na
meti njegovih zraka. Lekari ukazuju na podatak da što je organizam mlađi, veće je
štetno dejstvo nejonizujućeg zračenja, koje među potencijalne štetne efekte ubraja i
sterilitet kod muškaraca i rak dojke kod žena. Osim toga, dugotrajno gledanje
televizije loše utiče na vid, a kako dete ne može toliko dugo ostati u pravilnom
sedećem položaju, vremenom se loše držanje tela može odraziti na kičmeni stub
mališana. Pa ipak, najčešće se kao najveća opasnost po zdravlje navodi fizička
pasivnost u koju televizija postavlja dete. Konstantno provođenje vremena u
zatvorenom prostoru, bez mnogo kretanja, osim što nosi veliki rizik od gojaznosti –
tim pre što svako, bio dete ili odrasla osoba, voli uz dobar film nešto i da gricne, već
dovodi i do neotpornosti na respiratorne infekcije.
Smanjena fizička aktivnost može se loše odraziti i na telesno-kinestetičku
inteligenciju, koja se odlikuje upravo sposobnošću da se izrazimo koristeći svoje telo i
kroz dobro koordinisane pokrete. Međutim, po inteligenciju je opasnija mentalna
pasivnost koju televizija izaziva. Kako čak i najbolji programi za decu pružaju već
gotove, izmaštane svetove, sputava se aktivna misao mališana i guši se njihova
kreativnost. Istraživači Singer i Singer sa univerziteta Jejl, ispitujući uticaj televizije
na spontanu igru predškolaca, pokazali su da gledanje kvalitetnih obrazovnih
programa može podstaći maštu manje kreativne dece, dok će kod onih predškolaca
čija je kreativnost već bila na visokom nivou doći do pada maštovitosti. Takođe
zabrinjavaju rezultati ankete objavljene u magazinu „People“, koji pokazuju da većina
dece koja mnogo vremena provodi pred televizorom kasnije u životu može imati
ozbiljne probleme sa koncentracijom, impulsivnim ponašanjem i zbunjenošću.

6
Prekomerno gledanje televizije može se negativno odraziti i na lingvističke
sposobnosti. Imajući u vidu činjenicu da televizija pruža jednostrani vid
komunikacije, u kom dete ćuti, i da je pri tom vokabular na njoj zastupljen na prilično
niskom nivou, ne začuđuje činjenica da, ako obratimo pažnju na govor male dece,
često ćemo primetiti da je jako siromašan rečima, a pun neartikulisanih glasova i
ratnih pokliča kakvi se često čuju u crtanim filmovima i na reklamama.
Mada svi nabrojani potencijalni negativni efekti stoje, izuzetno je bitno imati u
vidu da do njih dolazi u slučajevima nekontrolisanog, prekomernog gledanja
televizije. Dakle, kao i sve druge stvari na svetu, televizija može biti „dobar sluga“
ukoliko je pripitomimo, ali je „rđav gospodar“ ako potpuno ispustimo kontrolu nad
njom. Svi ovi negativni efekti mogu biti predupređeni samo svešću roditelja i
njihovim angažovanjem. Osim što roditelj treba da ograniči vreme koje će dete
provesti pred televizorom, treba i da izvrši odabir kanala i emisija koje dete može da
gleda. Tokom porodičnih okupljanja roditelji ne treba da pale televizor, već da vreme
iskoriste kvalitetno, u druženju i razgovoru sa svojim detetom. Ukoliko se dete ipak
susretne sa nekim neprimerenim ili njemu nerazumljivim televizijskim sadržajem,
roditelj je tu da objasni o čemu se radi, da je to samo veštačka, televizijska situacija i
da li je prikazano ponašanje dobro ili loše. Time ne samo da će se sprečiti potencijalni
štetni uticaj, već naizgled negativan sadržaj može biti upotrebljen u vaspitne svrhe.
Televizija pruža velike vaspitno-obrazovne mogućnosti ako se njome
koristimo na pravi način. Prvenstveno su u takvu svrhu i stvoreni brojni informativni i
kulturno-obrazovni programi, dečje emisije, dokumentarni filmovi, pa čak i celi
televizijski kanali namenjeni kulturnom uzdizanju i informisanju – poput „Discovery“
kanala ili „Nacionalne geografije“. Dokazano je da emisije ovakve namene mogu
imati pozitivan uticaj na decu – naime, deca koja su gledala dečje obrazovne emisije
bolje čitaju i imaju izraženije verbalne sposobnosti od dece koja su samo gledala
crtane filmove i programe namenjene odraslima. Takođe, televizija, kao naivna
zabava koja ne zahteva posebnu aktivnost, može služiti i kao oslobođenje od stresa,
deci podjednako kao i odraslima.
Šta više, kada bismo posmatrali filmsku formu i televiziju uopšte kao širok
spektar mogućnosti da se izrazimo na različite, mnogo svežije i upečatljivije načine
nego i jednim drugim putem, uvideli bismo da su mogućnosti upotrebe televizije u
vaspitno-obrazovne svrhe velike. Samim tim što je televizija najprivlačniji i
najzastupljeniji medij, logično je da će deci biti bliska i primamljiva, te kao takva

7
odlična i kao sredstvo prenošenja vaspitno-obrazovnih poruka. Putem nje mogu se
upoznati različite države i kulture sa svim njihovim specifičnostima, te time i razviti
kod deteta tolerancija na različitosti– na primer, deca koja gledaju programe koji
govore o međurasnim i međuetničkim odnosima povećavaju sposobnost da sarađuju
sa drugima i stiču pozitivnije stavove vezane za rasne i etničke grupe. Zatim,
televizija je i prenosilac informacija i znanja i kao takva može se upotrebiti čak i kao
nastavno sredstvo.
Jedan od skorijih primera upotrebe filma kao mogućnosti modernizacije
nastave jeste i projekat „Slobodna zona Junior“, uspostavljen sa namerom da kroz
vannastavne aktivnosti pruži osnovcima i srednjoškolcima priliku da na kreativan
način izraze svoje stavove i da pri tom, u sklopu nastave građanskog vaspitanja,
podstakne razvoj svesti mladih o ljudskim pravima, vrednostima, slobodi,
odgovornosti. Ovaj projekat podeljen je u dva programa: „Film kao dodatno nastavno
sredstvo“ i „Kamp angažovanog dokumentarnog filma za srednjoškolce“. Prvi
program sprovodi se u okviru nastave građanskog vaspitanja i podrazumeva
kombinovanje različitih, programom predloženih obrazovnih filmova, koji su
odabrani tako da mladima budu bliski, lako razumljivi i pre svega interesantni, sa
diskusijama i radionicama, a sve to na teme koje su za osnovce i srednjoškolce
relevantne. Program „Kamp angažovanog dokumentarnog filma za srednjoškolce“
podrazumeva vannastavnu aktivnost koja se organizuje za izabrane učenike, sa ciljem
da ih upozna sa značajem društvenog aktivizma i mogućnošću da se putem filmske
forme iskažu i ostvare ciljevi koje on postavlja. U prvom delu ovog programa deca se
upoznaju sa procesom izrade filma, od pisanja scenarija, pa do montaže, kamere i
zvuka, dok u drugom delu imaju priliku da osmisle i razrade sopstvene ideje za
društveno angažovani film. Dakle, osim što se putem ovog medija deca mogu
obrazovati, ona se takođe obrazuju i za pravilno korišćenje i razumevanje datog
medija i sadržaja koje on pruža, odnosno – stiču takozvanu medijsku pismenost. Time
se unapređuju njihove intelektualne, socijalne i kreativne sposobnosti, a pri tom se i
sprečavaju mnogi od ranije nabrojanih potencijalnih negativnih uticaja,
prouzrokovanih mahom lošim i nekritičkim tumačenjem poruka koje dolaze sa
televizijskih ekrana i filmskog platna.

8
 RAČUNARI I INFORMACIONE TEHNOLOGIJE

„Računari su beskorisni. Oni daju samo odgovore.“

Pablo Pikaso

Iz godine u godinu, sve je manje domaćinstava u kojima računar nije postao

sastavni deo svakodnevnice. Dostupnost računara deci utoliko je veća kada imamo u
vidu intenzivan razvoj tehnologije koji je doveo do toga da su računari sada toliko

9
jednostavni da i trogodišnje dete može lako naučiti da upali računar, pokrene određeni
program i aktivno učestvuje u njemu. Iako je televizija i dalje na vodećoj poziciji po
vremenu koje joj deca svakodnevno poklanjaju, računari, a naročito igrice i internet,
ne zaostaju mnogo. Na žalost, kao i po pitanju televizije, kada se razmatra odnos
deteta prema računaru i uticaj koji računar vrši na dete, uglavnom se u prvi plan ističu
štetni efekti.
Negativne posledice koje informacione tehnologije mogu imati po fizički
razvoj deteta uglavnom su iste kao i kod posledica prekomernog gledanja televizije, i
svode se na nerazvijenost mišića i muskulatorne promene, gojaznost, bolesti očiju,
probleme izazvane zračenjem i fotosenzitivnu osetljivost, koja kod genetski
predisponiranih osoba može dovesti do epileptičnih napada. Za većinu navedenih
posledica, recept za lečenje bio bi jednostavan – uspostavljanje roditeljske kontrole
nad vremenom koje se provodi za računarom i podsticanje deteta da svoje slobodno
vreme provodi i u drugačijim aktivnostima, koje podrazumevaju veće fizičko
angažovanje i boravak na svežem vazduhu.
Ukoliko se računar ne dovede u socijalni kontekst, njegova upotreba može
dovesti i do smetnji u socio-emocionalnom razvoju. Socijalna izolacija, umanjena
samodisciplina i motivacija i emocionalna odvojenost od sredine neki su od problema
koji zabrinjavaju roditelje i nastavnike, ali se i u ovom slučaju kao najveći problem
postavlja potencijalni uticaj računara na porast agresivnosti kod dece. Nasilne video
igre i razni web-sajtovi puni nemoralnih sadržaja mogu izazvati kod deteta želju za
imitiranjem, otupelost na nasilje i osećanja drugih, kao i pogrešnu sliku o svetu kao
nasilnom, nemilosrdnom mestu.
Što se tiče negativnih uticaja na kognitivni razvoj, računar se mahom optužuje
za gušenje dečje kreativnosti i sposobnosti za maštanje, kao i za probleme sa
koncentracijom i smanjenje strpljivosti za rad i učenje.
Međutim, kada se objektivno sagledaju izneseni strahovi, jasno je da računar
sam po sebi ne može biti optužen ni za jednu od potencijalnih negativnih posledica –
kriv je način na koji se računarom služimo. Ukoliko se nad vremenom provedenim za
računarom uspostavi kontrola i ukoliko se pažljivo odaberu programi koji će se
koristiti i konteksti u kojima će se računar upotrebljavati, moguće je od računara, baš
kao i od televizora, stvoriti izvrsnog partnera u učenju i nastavi, s tim što
informacione tehnologije imaju i određene prednosti u odnosu na televiziju – na
primer, veća je sloboda u izboru i pristupu sadržajima, komunikacija je interaktivnog

10
tipa, te je znatno veća aktivnost deteta, čime se provocira i njegova kreativnost,
sposobnost rešavanja problema i istraživački duh. Treba spomenuti i da je, pored
knjige, računar medij koji se najčešće dovodi u vezu sa učenjem, bilo da je u pitanju
obrazovanje ili samoobrazovanje, kao i činjenicu da je kompjuterska tehnologija prva
komunikaciona tehnologija, posle štampe, koja od samog početka iziskuje od
korisnika barem minimum određenog tipa pismenosti – u ovom slučaju, informatičke
pismenosti.
Za svaki navedeni „sektor“ detetovog razvoja na koji informacione tehnologije
mogu negativno delovati, postoje i mogućnosti za pozitivan uticaj. Čak i u kontekstu
fizičkog razvoja, upotreba računara može doprineti koordinaciji pokreta oko-ruka,
razvoju mišića šake, razvoju percepcije i, što je naročito značajno, boljem
uključivanju dece sa fizičkim nedostacima u redovne vaspitno-obrazovne grupe.
Ukoliko se prikladno koriste, računari mogu biti od velike pomoći u učenju deci sa
smanjenom fleksibilnošću pažnje, često praćenom hiperaktivnošću – jednostavnije
rečeno, deci oboleloj od takozvanog ADHD sindroma. Pošto se takva deca teško nose
sa stvarima koje se odvijaju sporo, te im čitanje predstavlja problem, računar im pruža
mogućnost da uče tempom i na način koji im znatno više odgovara. Osim toga,
načinjeni su posebni softveri za trening pažnje dece koja imaju ADHD sindrom.
Računari mogu biti i od velikog značaja za decu sa posebnim potrebama. Recimo,
deca sa autizmom pokazuju izrazitu sklonost za rad na računaru – brzo uče da koriste
računar i zahvaljujući njemu brže ovladavaju i učenjem govora i stranog jezika,
razumevanjem socijalnih situacija i usvajanjem socijalnih veština, kao i učenjem
raznih drugih sadržaja.
Ukoliko se upotreba informacionih tehnologija u vaspitno-obrazovnoj
ustanovi smesti u socijalni kontekst, recimo u neku vrstu timskog rada, ona može
imati pozitivno dejstvo i na socijalni i emocionalni razvoj deteta. Putem različitih
aktivnosti u kojima se upotebljava računar, može se podstaći socijalna interakcija,
razviti kooperativnost u igri i sposobnost za zajedničko rešavanje problema, te kroz
takav timski rad učvrstiti osećaj samostalnosti i odgovornosti, saosećanje sa drugima i
generalno sposobnost za razmenu mišljenja, osećanja i iskustava. Treba spomenuti i
pojavu globalnih komunikacionih mreža, koje su u velikoj meri podstakle stupanje u
kontakt i virtuelno druženje dece iz različitih društava i kultura, pomogle deci da
upoznaju vršnjake sličnih stavova i interesovanja i nešto stidjlivijoj deci da se
oslobode u razmeni mišljenja i iskustava sa drugima. Međutim, negativna strana

11
globalnih komunikacionih mreža, na koju se mora skrenuti pažnja, jeste mogućnost
lažnog predstavljanja sagovornika, zbog čega se mnoga deca i mladi mogu naći na
meti pedofila, trgovaca belim robljem i slično. Stoga je neophodno da roditelji
razgovaraju sa svojim detetom i upute ga u opasnosti koje na internetu vrebaju, te mu
i objasne na koji način i s kakvom odgovornošću u pristupu može sprečiti tragične
posledice stupajući u kontakt sa nepoznatim ljudima.
Što se tiče kognitivnog razvoja, mogućnosti pozitivnog delovanja su
očigledne, samo je potrebno odabrati adekvatne programe za rad sa decom. Iako su
dečja pažnja, kreativnost i motivacija već bile razmatrane u kontekstu negativnih
uticaja, pravilno odabranim softverima informacione tehnologije mogu i po njih imati
podsticajno dejstvo. Računari pomažu da se kod deteta razvija logičko mišljenje i
uviđanje uzročno-posledičnih odnosa, sposobnost klasifikacije i simboličkog
predstavljanja, donošenje odluka analizom i generalno sposobnost rešavanja
problema. Osim toga, računarima možemo biti zahvalni na intenzivnom podsticanju
radoznalosti i istraživačkog duha kod dece današnjice, koja, na žalost, sve manje
imaju priliku da te osobine razvijaju u svom svakodnevnom okruženju.
U brojnim razvijenim zemljama, informacione tehnologije su zauzele izuzetno
značajno mesto u radu sa decom predškolskog uzrasta, upravo zbog blagotvornog
vaspitno-obrazovnog uticaja. Naime, računar je medij koji pruža mogućnost učenja
aktiviranjem svih čula, kroz igru i interakciju, upravo na način koji deci tog uzrasta
najviše odgovara. Primera radi, tako je u Engleskog razvoj higijenskih navika kod
dece modernizovan primenom posebno izrađenog „Switch it! Hygiene“ programa.

ŠTAMPA

„Čovek koji ne čita ništa bolje je obrazovan od čoveka koji ne čita ništa osim
novina.“
Tomas Džeferson

Bez obzira na brojna dostignuća moderne tehnologije koja su donela nove,

neupooredivno atraktivnije i brže načine informisanja, štampa kao medij ne gubi na

12
značaju i aktuelnosti. To bi se moglo objasniti dubokim poštovanjem koje se oduvek
pridavalo pisanoj reči, zatim osobinom štampe da pruža raznovrsne i opširne
informacije u vrlo ograničenoj i jednostavnoj formi, kao i činjenicom da je štampa
najdostupniji medij, koji ima sposobnost da dopre čak i tamo gde savremene
informacione tehnologije, pa možda čak ni dostignuća koja podrazumevamo, poput
struje, još uvek nisu doprle.
Međutim, usled preterane komercijalizacije savremene štampe, uticaj ovog
medija na decu ponovo se češće kritikuje kao negativan nego kao pozitivan.
Osnovnim problemom smatra se potenciranje senzacionalizma u štampi, čime se
većina vesti svodi na crnu hroniku i izveštaje o „prljavim“ stranama čovečanstva, ili
„voajerske“ vesti o zvezdama diskutabilnog morala, propraćene paparaco-
zanimljivostima i nedoličnim fotografijama. Čak i u dnevnim novinama koje najčešće
smatramo ozbiljnim, kakav je recimo „Blic“, mogu se naći fotografije golišavih žena,
koje nisu tu kako bi propratile ili ilustrovale neku vest, već samo da bi izazvale
seksualne fantazije i privukle mušku populaciju. Problem se javlja kada uvidimo
činjenicu da su takve novine deci uvek dostupne, jer ih mnogi roditelji svakodnevno
kupuju i ne kriju od svog deteta, ne doživljavajući ih kao štetne. Briga mnogih je da
će se, svakodnevnim izlaganjem takvom nemoralu u štampi, oslabiti i moral samog
deteta, da će dete usvojiti pogrešan sistem vrednosti ili da će doći do podizanja praga
tolerancije na različita „prljava“ i nedolična ponašanja.
Još jedna od poražavajućih činjenica koja ukazuje na neprimerenost štampe
deci jeste sama slika o detetu koja se putem novina šalje. Naime, većina dnevnih
novina kroz svoje vesti spominje dete uglavnom u kontekstu pasivnog, bespomoćnog,
beslovesnog bića, koje treba zaštititi jer nije u mogućnosti da bilo šta učini kako bi
popravilo svoj položaj. Takvom slikom odraslima se implicitno stavlja do znanja da je
dete dragocenost koju treba čuvati u zlatnom kavezu jer ovo nije svet za njega, da ono
time nema pravo da bira, da odlučuje, da se išta pita. Tako se i samoj deci
onemogućava uvid u mogućnost da preuzmu bilo kakvu inicijativu, da se sopstvenim
aktivnostima izbore za svoju sigurnu sadašnjost i lepšu budućnost, već se, naprotiv,
podstiče dečja pasivnost i nezainteresovano prepuštanje „sigurnoj ruci odraslog“.
Poseban problem predstavljaju savremeni listovi namenjeni deci i omladini.
Među mladim naraštajima, popularnost gube časopisi poput „Politikinog zabavnika“
ili „Nacionalne geografije“, dok se čak i mnogim dobrim primerima dečjih novina,
poput „Tik-tak“-a izgubio trag. Na njihovo mesto dolaze novine poput časopisa

13
„Bravo“, „OK“ i „Bravo Girl“, bez ikakvog vaspitno-obrazovnog sadržaja, koje se
svode na tračarenje, zabavu i isprazne „savete“. Čitalačka publika ovih listova sve je
mlađa, a teme kojima se oni bave sve nepriličnije, površnije, sve ograničenije na brigu
o izgledu i seksu. S jedne strane, postavljajući nerealne ideale lepote na pijedestal, ovi
časopisi bude nezadovoljstvo vlastitim izgledom, ali i veliku fokusiranost na
materijalno i ogorčenost finansijskom situacijom porodice, jer kao sastavni deo lepote
ističu izuzetno skupo oblačenje, nedostižno većini mladih. S druge strane,
propagirajući neprirodno zrela seksualna ponašanja u mladim uzrastima, ovakvi
časopisi podstiču prerano i nepromišljeno stupanje u seksualne odnose i u ljubavne
veze uopšte. Dodatan problem predstavlja jezik, pun anglicizama i žargona, kojim se
autori ovog časopisa služe i koji polako dovodi do otuđenja mladih ne samo od
ispravnog načina govora, već i od njihovog maternjeg jezika uopšte.
Očigledno je da štampa, uprkos svemu, ima i tek može razviti vaspitno-
obrazovni značaj. Njena pozitivna svojstva i iz njih proistekle mogućnosti slične su
ranije spominjanim medijima. Sama forma u kojoj štampa izlaže sadržaj omogućava
deci da brojne informacije usvajaju spontano, nesvesno, u vremenu koje njima
samima odgovara. Deci se nude brojne mogućnosti da kroz štampu, bilo dečje listove,
školske listove ili na određenim konkursima listova za odrasle, izraze svoje
stvaralačke talente i time se ne toliko podstiče koliko odaje priznanje kreativnosti i
sposobnostima deteta, što je takođe od ne malog značaja. Osim navedenog, za razliku
od prethodno spominjanih medija, štampa se takođe može iskoristiti i kako bi se kod
dece podstakle i razvijale čitalačke navike i uopšte sposobnost razumevanja i
kritičkog analiziranja pročitanog, što je značajno za sve nauke i sve mnoge oblasti
života.
Štampa se, uz malo mašte, može valjano iskoristiti i u samom nastavnom radu,
bez da se pri tom ograničimo na stručne časopise. Bilo da se primenjuju na časovima
redovne ili dodatne nastave, sadržaji iz novina mogu se upotrebiti za sticanje dodatnih
informacija, za obogaćivanje i aktuelizovanje nastavnog programa, kao materijal za
učenički samostalni rad, projekte i prezentacije, ali i kao materijal za kreativno
izražavanje – recimo, pravljenje kolaža od slika iz časopisa na času likovnog.
U domenu štampe kao medija valjalo bi spomenuti i strip, kao specifičan oblik
objedinjenja slike i reči. Naime, strip nikada nije bio ozbiljnije razmatran kao
obrazovni sadržaj, naročito u skorije vreme kada gubi na svojoj aktuelnosti među
mladima. Čak je i u periodu popularnosti stripa jedino razmatranje vaspitnog

14
potencijala ovog medija bilo u negativnom kontekstu. Predvodnik tadašnjih protivnika
stripa bio je psihijatar Frederik Verthajm, koji je u svojoj knjizi „Zavođenje nevinih“
kritikovao strip zbog loših modela ponašanja koje nudi. Akcioni heroji, idoli svakog
obožavatelja stripa, pri tom su razmatrani sa jednakom osudom kojom se danas
posmatraju agresivni filmski junaci. Postoje, naravno, i oni koji misle drugačije i koji
ističu da glavni akteri mnogih stripova mogu predstavljati pozitivan model i, na
primer, pomoći deci da razviju osećaj za pravdu.
U 21. veku, javlja se potreba za ponovnim razmatranjem stripa kao
obrazovnog materijala, te na temeljima te ideje nastaje program „Commics in the
classrom“, kao pokušaj da se upotrebom kvalitetnih, nagrađivanih, prvenstveno
kratkih stripova deci približe i ilustruju određeni segmenti nastavnog gradiva.
Pretpostavka je da će stripovi podstaći motivaciju dece, učiniti časove zanimljivijim,
ali i poboljšati samo memorisanje gradiva. Prva ispitivanja uspešnosti ovog programa
pokazala su da se učenicima dopada ovakav način rada i da su, zahvaljujući
stripovima, stekli i razvili bitne sposobnosti u domenu čitanja, pisanja i mišljenja.

ZAKLJUČAK

U životu današnje dece mediji zauzimaju znatno važnije mesto nego u

životima njihovih predaka, a kako se svet brzo i nezaustavljivo razvija, donoseći sve
veći broj informacija koje moramo znati, vesti koje moramo propratiti i kontakata
koje moramo održati bez obzira na sve veću udaljenost među ljudima, očigledno je da
mediji u svetlu sutrašnjice mogu biti samo još značajniji nego što su danas.
Posmatrajući aktuelne trendove, možemo naslutiti i da će se veći deo obrazovne

15
aktivnosti u budućnosti odvijati upravo posredstvom probranih medijskih oblika.
Stoga, deca se moraju obrazovati za pravilnu upotrebu medija, podrazumevajući time
i tehničku osposobljenost ali i sposobnost kritičkog analiziranja i primanja poruka
koje oni šalju.
Osim medija kao predmeta obrazovanja, kroz ovaj rad nastojala sam da
ukažem i na značaj i ulogu medija kao sredstva putem kog se obrazuje. Kako su
savremeni mediji bliski deci, nažalost mnogo bliskiji nego knjiga, razumljivo je da
će, ako ne odmah stvoriti motivaciju, barem smanjiti otpor prema učenju. Takođe, oni
pružaju brojne mogućnosti da se proces učenja osavremeni i time učini mnogo
zanimljivijim i primamljivijim. Kao jedan od najjasnijih odraza tendencija savremene
civilizacije, mediji mogu vaspitanju pomoći da isprati i odgovori na aktuelne potrebe
ljudskog društva.
Očekivano je da se mediji mogu zloupotrebiti, pa time i negativno uticati na
decu, ali opasnost zlupotrebe obrazovnih sadržaja uvek je postojala i uvek će
postojati. Jedini način da se protiv nje borimo jeste da ostanemo zainteresovani za
sadržaje sa kojim deca dolaze u kontakt i da, ukoliko je neophodno, uspostavimo
kontrolu nad njima, bilo da je u pitanju televizijska emisija, časopis, ili knjiga.

KORIŠĆENA LITERATURA

Comics in education, preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa

http://en.wikipedia.org/wiki/Comics_in_education

Čemu televizija uči decu? (2011), preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa
http://www.er.rs/forum/index.php?topic=960.0

Dete i računar u porodici i dečjem vrtiću (2008), preuzeto 18. oktobra 2012. godine
sa http://deteiracunar.blogspot.com/

16
Dobar i loš uticaj televizije na dete, preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa
http://www.yumama.com/dete/vaspitanje/4850-dobar-i-los-uticaj-televizije-na-
dete.html

Dokumentarci u školama: sada i ovde (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa
http://www.b92.net/kultura/intervjui.php?nav_category=1081&nav_id=578858

Frederic Werthaim, preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa

http://en.wikipedia.org/wiki/Fredric_Wertham

Maryland comic book initiative (2008), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa
http://www.marylandpublicschools.org/MSDE/programs/recognition-
partnerships/md-comic-book.htm

Mediji za decu kao promoteri stila života, preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa
http://5sazvezdicom.medijskestudije.org/index.php?
option=com_content&view=article&id=190:mediji-za-decu-kao-promoteri-stila-
ivota&catid=43:nauni-rad&Itemid=61

Slobodna zona Junior (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa

http://www.freezonebelgrade.org/sz_junior/

Trnavac, N. I J. Đorđević (2007): Pedagogija. Beograd: Naučna knjiga.

Uticaj televizije na decu (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa

http://www.vrticiportal.com/roditeljstvo-i-vaspitanje/dete-i-televizija-stetan-uticaj-
televizije-na-decu.html

Uticaj medija na vaspitanje djece (2011), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa
http://durmitor.wordpress.com/2011/05/17/uticaj-medija-na-vaspitanje-djece/

Vaspitanje nije u modi (2009), preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:243568-Vaspitanje-nije-u-
modi

Zindović-Vukadinović, G. (1997): Medijska pismenost: teorija i praksa, Zbornik 29

Instituta za pedagoška istraživanja (244-259). Beograd: Institut za pedagoška
istraživanja

Zindović-Vukadinović, G. (1998): Deca, mediji i nasilje, Zbornik 30 Instituta za

pedagoška istraživanja (108-123). Beograd: Institut za pedagoška istraživanja

Živjeti strip (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa

http://www.stripvesti.com/arhiva/sv-138.htm#kartica

17
18